Predsednik Srbije obavestio patrijarha - Šef drŽave traŽi zajedniČku strategiju parlamentarnih stranaka zbog juŽne pokrajine

Nikolić obavestio patrijarha: Srbija gubi Kosovo

Otkrio karte - Sa patrijarhom sam razgovarao o Kosovu, o kojem je potreban državni konsenzus, poručio Nikolić samo nekoliko sati nakon susreta sa Gordonom

 

Nikolić prvo patrijarhu saopštio šta Amerika zahteva od Srbije ..... Tomislav Nikolić i patrijarh Irinej

Predsednik Srbije Tomislav Nikolić izjavio je juče da Srbija svakog dana gubi Kosovo i Metohiju, i da zato stranke koje su ušle u Skupštinu treba da sačine zajedničku strategiju.

- Mi svakog dana gubimo Kosovo i Metohiju, svi koji su bili na vlasti sve to vreme su se trudili da nas ubede da to nisu priznali - rekao je Nikolić posle razgovora sa patrijarhom SPC Irinejem, a samo nekoliko sati nakon susreta sa Filipom Gordonom, pomoćnikom državnog sekretara SAD Hilari Klinton.

Šta Amerika traži od Srbije:

- da ukine paralelne državne institucije na severu Kosova
- da prihvati da se Kosovu dodeli međunarodni pozivni broj
- da kosovska vlada otvori kancelariju u Beogradu, a Vlada Srbije svoju kancelariju u Prištini
- da Srbija odustane od energetskih resursa na KiM
- da se predsednik Srbije Tomislav Nikolić sastane sa predsednicom Kosova Atifete Jahjagom, što bi bio i simboličan čin da Srbija priznaje Kosovo kao nezavisnu državu

Državni konsenzus

Nikolić je kazao da je tema sastanka sa patrijarhom bilo Kosovo, o kojem je, kako je istakao, potreban državni konsenzus.

- Da mi, koji smo obezbedili barem pet procenata da uđemo u parlament, izradimo zajedničku strategiju i da je razradimo do kraja. Ko hoće - hoće, ko neće - neće. Ako postoji velika većina za to, onda bismo smeli da izađemo i pred građane Srbije - rekao je Nikolić.

- Ne vidim šta bih dobio time da svoj mandat provedem tako da nabijem glavu u pesak kao noj i da mi lav čerupa i noge i krila, pa da kažem: „Nisam video, ništa se ne dešava" - dodao je Nikolić.

Izvori Pressa iz diplomatskih krugova tvrde da američki zvaničnici od predsednika Srbije i buduće vlade očekuju da ukinu paralelne institucije na severu Kosova, da se ne protive uvođenju međunarodnog pozivnog broja za Kosovo, da se odreknu energetskih resursa na KiM, da kosovska vlada otvori kancelariju u Beogradu, a Vlada Srbije svoju kancelariju u Prištini, kao i da se Nikolić sastane sa predsednicom Kosova Atifete Jahjagom, što bi bio i simboličan čin da Srbija priznaje Kosovo kao nezavisnu državu.

KOMPLETAN TEKST ČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANJU PRESSA

Tanja Kovačević, Beograd

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/231522/Nikoli%C4%87%20obavestio%20patrijarha:%20Srbija%20gubi%20Kosovo.html

SRĐA TRIFKOVIĆ: MIT O SREBRENICI RADI UKIDANJA RS

SRĐA TRIFKOVIĆ: MIT O SREBRENICI RADI UKIDANJA RS

subota, 30 jun 2012 15:43

Reč je o jednom postmodernom mitu, koji ne dopušta pukim činjenicama da stanu na put njegovom buktanju

Direktor američkog Centra međunarodnih odnosa Rokfordskog instituta Srđa Trifković izjavio je da je slučaj Srebrenica iskonstruisani mit, koji u prvom redu ima svoju izrazito političku funkciju delegitimizacije i ukidanja Republike Srpske i revizije Dejtonskog sporazuma.

Trifković je rekao da je drugi cilj ''Srebreničkog mita" uspostavljanje mita o mučeništvu ''dobrih muslimana od strane zlih hrišćana", a treći da se na prostorima Balkana kupe poeni za zapadnjake u islamskom svetu, a pre svega za Amerikance, kao oblik svojevrsnog iskupljenja za skoro sedam decenija uporne i neprekidne podrške Izraelu na Bliskom istoku.

''Premda ta politika nikada nije urodila plodom, ona se i dalje ponavlja", naveo je Trifković.

Napominjući da je demonizacija Srba počela i pre nego što je prvi metak ispaljen 1991. godine, Trifković navodi da je Srebrenica tipičan postmoderni zapadni mit, koji prenebregava činjenice o onome šta je prethodilo tom događaju, forenzičke nalaze, kao i činjenicu da je nemoguće da broj pripadnika kolone koja se probijala ka Tuzli bude jednak broju tobože likvidiranih zarobljenika.

''Reč je o jednom postmodernom mitu, koji ne dopušta pukim činjenicama da stanu na put njegovom buktanju. Iza toga stoje udruženi elementi strukture elitne klase savremenog Zapada, koji uključuju i medijsku i političku i analitičko-akademsku komponentu i tu nema nekog komandnog centra. Oni deluju spontano na osnovu svoje ideološke matrice", rekao je Trifković.

Navodeći da često čuje priču da je na putu urušavanje i diskreditacija tog mita, Trifković ocenjuje da to, nažalost, to nije tačno i da argumenti za njegovo urušavanje i diskreditaciju postoje, ali se to ne događa zato što ti argumenti ne prodiru u medije.

On je istakao da zapadni medijski aparat i propratne analitičko-akademske i državno-političke strukture vrlo lako prihvataju iskonstruisane paradigme zasnovane na izvrtanjima činjenica, falsifikatima istorije, jer je reč o jednom postmodernom sistemu u kojem istina, pravda, dobro i zlo postaju relativizovani do krajnjih granica.

''Jedna od karakteristika tog sistema je da ne postoji istina i laž, nego samo diskursi. U tom kontekstu gledano, Srebrenica je tipičan postmoderni mit", kaže on.

Trifković je napomenuo da je i sam bio žrtva kriminalizacije onih koji negiraju srebrenički genocid, pošto mu je bio zabranjen ulazak u Kanadu.

''Prvo je donesena odluka da se Srđi Trifkoviću kao negatoru genocida u Srebrenici zabrani ulazak u Kanadu, a potom je traženo neko kvazipravno opravdanje za to", naveo je Trifković za Srnu.

Izvor Srna/Vesti, 29. 06. 2012.

 

POTERA ZA "RATNIM HUŠKAČIMA"

NUNSOVCI, VLADIMIR I BRUNO U POTERI ZA „RATNIM HUŠKAČIMA“

Izvor: Pečat, 06/29/2012; Strana: 36

 

Dve decenije traje konstantan pritisak beogradskih „nezavisnih novinara“ da se na sud izvedu novinari, uglavnom ratni izveštači raznih srpskih redakcija, koje ta „nezavisna“ bratija smatra odgovornima za neke ratne zločine, a ovih dana prisustvujemo završnom činu tog prljavog i nečasnog posla

Postoji u srpskom informativnom prostoru, evo već 20 godina, jedna pozornica koja se pojavljuje neočekivano u nepravilnim vremenskim periodima, uvek je prljava, sve je slabija, ali se pojavljuje, odoleva godinama i zaboravu. Izvor je u močvari zvanoj NUNS (Nezavisno udruženje novinara Srbije), a kanale za tu splačinu pročišćava i održava dvadesetak neostvarenih osoba koje je neko davno zajebao rekavši im da imaju talenta za novinarstvo. To su nosioci spomenice „borac protiv Slobodana Miloševića“, osobe koje niko već dvadeset godina ne pita znaju li oni nešto od novinarstva, osim što skaču po mrtvim ljudima i podsećaju na delove svoje biografije kada su „po cenu života branili novinarsku profesiju, od poslušnika i Miloševićevih ratnih huškača“.

IDEOLOŠKA PAUČINA

Tu grupaciju ne drži na okupu želja da se novinarstvo zaštiti i odvoji od propagande već ideološka paučina izneta sa Osme sednice, žal zbog poraza Stambolića i pobede Miloševića. To je bulumenta čije su sive ćelije odavno programirane na politiku, komunizam, jugoslovenstvo i antisrpstvo. Njima je novinarstvo sklonište, operativna tačka, istureno odeljenje. Nikada se nisu borili za slobodu mišljenja, rešavanje esnafskih problema, eliminisanje groznih okolnosti u kojima su živeli i radili (i danas žive i rade) srpski novinari. Oni sa tim veze nemaju, njihov život i karijere, ono što ceo život rade, određeni su u ideološkim komisijama Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, čiji su bili šefovi ili članovi, u kabinetima najuticajnijih jugoslovenskih komunista, krevetima istih, gde su mlade novinarke ulazile po preporuci i sa velikim ambicijama, a izlazile sa univerzalnim ključevima za sva partijska i medijska vrata. Sve ih je prošlo; mladost, strast, pažnja, novac, godine… ostao je samo plamičak sa jedne od šest baklji koji ih vodi prema ničemu. I to se gasi. Život tih ljudi je promašen. Iza njih ništa neće ostati. Spominjaće ih, nadam se, samo deca i unuci.
I danas, kao svih ovih godina, opstaju napadajući svoje kolege. Dvanaest godina ih gledamo kako ponizno, sramno, kao što nikada nisu radili oni na koje upiru prste, služe beogradskim „oktobarskim“ vlastodršcima. Nunsovci i ovi što su oko NUNS-a okupljeni uništili su srpsko novinarstvo, ubili u njemu svaku živu ćeliju, ugasili poslednju iskru hrabrosti, potopili obavezu da se kaže istina, to sveto pravilo ovog zanata. Prisetite se samo kako su i šta su radili u protekloj predizbornoj kampanji. I za Parlament i za predsednika Srbije. Hrabrost ispoljavaju oštreći onu stvar na od prijatelja izdanog, od društva izopštenog, bolesnog Milorada Komrakova, na utamničenog Dragoljuba Milanovića, na nekoliko novinarki bez zaštite i isto toliko uplašenih novinara „Ekspres politike“, „Večernjih novosti“ i „Radio-televizije Novi Sad“. Ovih junskih dana, 2012. godine, nunsovci ponovo orgazmiraju, uz svesrdnu pomoć Specijalnog tužilaštva za ratne zločine i tandema Vukčević-Vekarić. Jure srpske novinare, „ratne huškače“, privode ljude na informativne razgovore, šire strah, prete, likuju, a sve po prijavi NUNS-a iz vremena kada je tamo gazdovala Nadežda Gaće. Ako ne znate, ne vredi da vam objašnjavam ko je to. Prazno ime i prezime.
Zove me prošlog vikenda jedan od novinara koji su bili privedeni na razgovor. Ime nije važno, a nije ni poznato široj javnosti. Čovek je u strahu, ne zna šta da radi. Ispitivali su ga 90 minuta, a povod je jedan njegov tekst napisan pre 20 godina u kojem se spominju „bojovnici pod fesom“, muslimani u hrvatskoj vojsci. I šta je tu sporno, neistinito, ratnohuškački. Znam sve o tome, znam gde je operisala ta jedinica – Hrvati su je zvali „handžar divizija“ u znak toplog sećanja na istoimenu formaciju iz vremena Ante Pavelića – znam da im se komandir zvao Ekrem Mandal, znam gde je rođen, koliko ima dece i braće. Imam spisak Srba koje su (po sopstvenom priznanju) likvidirali na području Siska i Petrinje. Veliki broj nožem. Nunsovcima i Specijalnom tužilaštvu u Beogradu to nije važno. NJih se ne tiče uzrok, to je valjda u redu, ali nije u redu da se o tome piše i zato se u Beogradu i Novom Sadu vodi u Evropi do sada neviđena kampanja protiv novinara. U operaciji učestvuje tridesetak novinara i desetak policijskih inspektora. Ubijanje i proterivanje Srba, po nunsovcima, ne spada u sporno delovanje, ratno huškanje. Ne. Za njih je ratno huškanje ako se piše i priča o zločinima nad Srbima.

SMRTNO RANJAVANJE

Nikada neće biti utvrđen tačan broj Srba ubijenih u Gospiću i Vukovaru, i to pre početka rata. Podvlačim – pre početka rata. Ubijali su ih pripadnici neoustaških paravojnih jedinica. Divljački, klanjem, smrtnim ranjavanjem i bacanjem još živih u bunare, grobnice koje su sami morali da iskopaju, u Dunav. Da li su informacije o tome kod Srba proizvodile strašno ogorčenje, bunt, očaj, nagon za osvetom…? Jesu. A ko je za to kriv? Počinioci tih dela ili novinari koji su o tome informisali javnost?
Ona ponornica sa početka teksta pojavila se ovih dana na TV „Vojvodina“. Serijal se zove: „Mediji u Srbiji, hronika propadanja“. Autor je Slaviša Lekić, bivši suprug Bojane Lekić. NJe se, pretpostavljam, sećate, iako je dugo vremena nema u javnosti, a njega ne verujem da znate. Profesionalna karijera bez traga. Čovek je vlasnik i urednik nečega, uzmimo magazina po imenu „Status“. To je nekakvo čarter izdanje, pojavljuje se s vremena na vreme, kad se napuni. Ima raznih verzija ko finansira „Status“, a samo jedna što se tiče čitalačke publike; to niko ne čita. Taj Lekić je, dakle, podgrejao zgrušanu, smrdljivu čorbu o „medijima devedesetih“ (epizoda sedam) i dao je TV „Vojvodina“ koja petkom odvaja po četrdesetak minuta da bi svoju publiku podsetila na dane kada su, a šta bi drugo, srpski novinari izazivali i na kraju izazvali rat i razbijanje Jugoslavije. Pomagali su im, je l’ da, srpski akademici i Slobodan Milošević.
Zvala me pre godinu dana neka žena, predstavila se kao Lekićeva saradnica, i ponudila da učestvujem kao sagovornik u tom serijalu. Nije mi padalo na pamet tako nešto. Čak i Lekić zna kako se podmeće i manipuliše u televizijskoj montaži, što su videli oni koji su pristali. Nudio sam im tada, a nudim i danas, sat, dva, koliko hoće, televizijskog razgovora na gornje teme, pod samo jednim uslovom – da to bude uživo. Neće, to im ne odgovara. Tu čovek može da oponira, a šta oni da rade sa suprotnim mišljenjem. Nisu navikli, nema kod njih suprotnog mišljenja. Vrlo je interesantan spisak adresa sa kojih je Lekiću došla pomoć, naravno i finansijska, za sočinjenije: „Mediji u Srbiji, hronika propadanja“. Obratiti pažnju.

MEDIJSKO LINČOVANJE

A gde su srpski „nezavisni novinari“ videli da se, makar tu u Regionu, sudi ratnim izveštačima i urednicima koji su takve izveštaje ili komentare o ratu puštali? Da li su Hrvati obavili tu istragu? Muslimani, Bošnjaci? Možda Slovenci? Ni govora. Oni o tome neće ni da razgovaraju, a i zašto bi kad su beogradski nunsovci odavno definisali rat u bivšoj Jugoslaviji kao srpsku agresiju na druge narode i republike, a u takvoj postavci krivci su, valjda je to jasno, samo na jednoj strani, srpskoj. Čak ni Haški tribunal, osnovan sa idejom vraćanja Srbije i Srba u duboku prošlost (pogledati broj osuđenih Srba, zbir godine robije, njihove državničke, vojne i policijske funkcije i uporediti ga sa zbirom svih drugih), nije nikada ni spomenuo mogućnost suđenja srpskim novinarima.
Pre pet godina Udruženje novinara Srbije, predsednik je bio Nino Brajović, dodelilo je nagradu hrvatskom novinaru Denisu Latinu („HRT“) „za širenje medijskih sloboda“. Latin je nagradu sa gnušanjem odbio, kazavši da je ne može primiti iz ruku čoveka koji se dokazivao kao „slavitelj zločina, razaranja i okupacije Vukovara“. Nino Brajović je, podsećam, kao reporter Televizije „Beograd“ izveštavao sa vukovarskog ratišta. Taj posao odradio je profesionalno i zanatski dobro, sa manje emocija nego što bi se u datim ratnim okolnostima moglo očekivati od svakog izveštača sa terena.
A Latin je, reklo bi se, moralna gromada, kad može tako da se ponaša i deli lekcije? Neće biti. Zbog izveštaja Nine Brajovića niko nije izgubio glavu. Zbog Latinovog novinarstva jeste. Latin je, to je u Hrvatskoj opštepoznato, o tome je pisao Tomislav Klauški u listu „Novinar“, glasilu Hrvatskog novinarskog društva, u kameru čitao imena i prezimena sisačkih Srba, „neprijatelja nove nezavisne hrvatske države“, koji su posle toga ubijeni. Ako ovo nije ratno huškanje ili preciznije, ako to nije medijsko linčovanje sa smrtnom posledicom, onda niko ne zna šta je ratno huškanje i šta je ratni zločin. Ali, u Zagrebu ne postoje nunsovci, odnosno NUNS, a nemaju ni specijalno tužilaštvo za ratne zločine koje bi ganjalo hrvatske novinare. Srbima je bog ili sotona, teško je tvrditi, dao Nadeždu Gaće, Brunu Vekarića i Vladimira Vukčevića.

Autor: RATKO DMITROVIĆ

 

NEBOJŠA MALIĆ: ZABORAV VODI U NESTANAK

NEBOJŠA MALIĆ: ZABORAV VODI U NESTANAK

utorak, 26 jun 2012 10:20

Srbi i Englezi jesu imali iste neprijatelje u oba svetska rata, ali to nipošto ne znači da su bili na istoj strani

Čitam jutros intervju koji je istoričar Dragoljub Živojinović dao za „Žutitiku“ i pitam se u kojoj meri su ga frizirali da bi bio podoban za EUropski kvislinški kult. Ili se možda radi o odstupnici, ako se promeni vlada pa Žutitika opet postane Politika? Ko zna. Tek, Živojinović je u pravu: za Engleze je Srbija uvek bila surogat ili produžetak Rusije, remetilački faktor spram Londonu daleko draže Austrije ili Osmanskog carstva.

Srbi i Englezi jesu imali iste neprijatelje u oba svetska rata, ali to nipošto ne znači da su bili na istoj strani. Jer dok su Srbi pokušavali da opstanu pod čizmom austro-nemačkog agresora i njegovih saveznika, Englezi su vodili svoju geopolitiku, u kojoj za Srbe nije bilo mnogo mesta. Dabome, u svakoj priči ima izuzetaka.

Jedan je Flora Sanders. Ili Flora Sendis (orig: Flora Sandes, ne znam odakle u srpskom ono „r“). U svakom slučaju, reč je o hrabroj ženi iz Jorkšira koja je u leto 1914. došla u Srbiju da bude bolničarka, a ostala kao vojnik i kasnije oficir. Za podvige na Solunskom frontu 1916. odlikovana je Karađorđevom zvezdom.

Kapetan Sanders je penzionisana 1922, u sklopu opšte demobilizacije vojske Kraljevine SHS. Nije znala šta da radi bez uniforme, pa je nekoliko godina provela putujući po svetu i držeći predavanja o svojim iskustvima na frontu. Udala se 1927. godine za Jurija Judeniča; i britanski i srpski novinari su izgleda pomešali ovog mlađeg čoveka sa belogardejskim generalom Nikolajem Judeničem. Flora i Juri su ostali u Jugoslaviji. Prema Milerovoj, Flora je 6. aprila 1941. obukla svoju uniformu i u 65. godini krenula da se bori protiv Nemaca.

Uhapšena je u junu 1941, ali je iz zatvora puštena posle 11 dana, pod uslovom da se redovno javlja u Gestapo. Juri je umro od srčanog udara u septembru te godine. Ali nikada nije izgubila veru i nadu. Kada je u jesen 1944. otišla na redovni sastanak u Gestapo, sa smeškom je rekla da želi da se oprosti od gestapovca Hubera, koji je za nju bio zadužen.

„Kako? Ne idete vi nikuda!“ odbrusio je Huber.

„Ne idem ja. Idete vi,“ odgovorila je Flora sa osmehom.

Nažalost, u Titovoj Jugoslaviji nije bilo mesta za „usvojenu“ Srpkinju Floru Sanders. U julu 1945. otišla je kod svog sestrića u Rodeziju (danas Zimbabve). Otud su je proterali posle tri meseca jer se „družila sa domorocima“. Kraj života je dočela u Safolku, gde je umrla novembra 1956, u 80. godini.

Sve ovo može da se pročita ne samo u srpskim novinama, već i u engleskim. Autor najnovije knjige („Divan brat: Život kapetana Flore Sanders“) o ovoj izuzetnoj ženi, Luiz Miler, juče je objasnila ko je bila Flora Sanders čitaocima Dejli Mejla.

Sve je to meni bilo potpuno novo. Do pre nekoliko godina nisam čuo ni za Momčila Gavrića, najmlađeg kaplara na svetu. Niti za Milunku Savić, najodlikovaniju ženu-vojnika svih vremena, koja je umrla zaboravljena u Titoslaviji. Sve je to rađeno namerno. Planski. Jer, što reče jedan general pre par godina, zaborav vodi u nestanak.

Kada bi malo više ljudi znalo za ovakve primere iz ne tako davne prošlosti, šta mislite da li bi bili umorni i očajni, da li bi pristajali da njima vladaju ništarije, bednici i hulje, teledirigovani iz Vašingtona, Berlina i Brisela?

Istorija nije crno-bela, niti je počela maja 1945, marta 1991, ili oktobra 2000, koliko god vam kvislinški kult i njegovi gospodari tvrdili da jeste. Ako je zaborav oružje Neprijatelja, onda je pamćenje oružje kojim ga pobeđujemo.

Izvor Sivi soko, 24. 06. 2012.

 

Све је лично, ништа није политика

Све је лично, ништа није политика

Пише: Игор Јарамаз

Ниједан амбасадор неће формирати Владу Србије. Формираће је исти фактори који су и претходну – водеће политичке личности – с већим нагласком на трећу него другу реч. У питању је борба ега, ко с ким никако неће а ко би с ким могао. У нашој политици, част изузецима, постоји одсуство концепције, кључне су личности и њихове одлуке – њихови (не)формални саветници, лична професионална историја и најбитније амбиција. То је мање више то, све остало, па и моћни амбасадори и међународни фактори, су другоразредног значаја. То се и види по резултатима наше политике, мерене политичким и, њима подређеним, економским неуспесима.

На Балкану се истичу политичари који одступају од тог правила, тада када испред личног ставе неки заједнички интерес, државни и национални рекло би се. Као што је Милорад Додик рекао не захтеву помоћника Кондолизе Рајс да се укине Полиција РС, као што је Мило Ђукановић одбио наредбу Мадлен Олбрајт да изађе на савезне изборе 2000. и одбио притисак ЕУ да одустане од независности. Још лагодније политичари у Србији одбијају стране амбасадоре, сада већ трећеразредне зелене каријеристе (откако више нисмо трусно подручје), када је немогуће усагласити вољу великих сила и личне интересе инокосних Срба.

Дошла ми је у руке књига ветеранског југословенског новинара Ђура Загорца о стварању граница Југославије. Књига је анегдоталног карактера, мислим да бољег извора нема за политиколошку историју бивше државне конфедерације. У њој се описује, по личном сведочењу Милована Ђиласа, како су Моша Пијаде и Владимир Дедијер изненадили Јосипа Броза предлогом о аутономној покрајини за Крајину. Врховни командант је био затечен, без речи, ту је Александар Ранковић први изустио да је идеја глупа да би га затим подржали остали, завршава Ђилас. Тако је запечаћена судбина близу милион живота „од историјског АВНОЈ-а до избегличког конвоја" (др. Неле Карајлић) и утврђена хрватска државност, чистом дискрецијом једне или пар глава.

Комунистички руководиоци су своје noms de guerre одомаћили након рата, као политичку номенклатуру – Стари, Ђидо, Лека, Бевц итд. Постоји и прича о томе како је друг Бевц био одлучан у томе да Нови Пазар остане НР Србији, Црногорци су хтели територијално проширење, из КП Србије су се противили (из чисто бирократско-географских разлога). Пресекао је Едвард Кардељ, који је кажу одлучио и да Аутономне покрајине немају право на отцепљење, тј. да не постану пуноправне републике 1974. Таква врста персонализације политике је најопаснија у тоталитарном систему где је обично све подређено владајућој идеологији, или тачније њеној интерпретацији од стране владајуће олигархије. То ствара политички вакуум, свака замена челних позиција аутоматски означава дестабилизацију државе. Политичка (тајна) полиција, која бира кадрове на основу непотизма доживљава професионалну дегенерацију, своје одлуке доноси на принципу бартера личним услугама. Постаје парадржавни апарат уместо заштитника уставноправног поретка. Таква држава доживљава урушавање на сваком нивоу, свака друштвена пукотина постаје извор раздора.

Србија је вратила политичко вишестраначје али се представници водећих странака сви слажу око што споријег отправљања тоталитарног наслеђа. Досијеи се не отварају јер се сваки политичар нада моћи коју ће црпити из поверљивих сазнања о другом. Привреда нам је и даље међу најнеслободнијим због начина финансирања странака али и државе. Имовинско право нам је најмање реформисано у целој Европи, правни систем је неефикасан и подложан политичком утицају, више него што је то уобичајено другде. Стране инвестиције ће нас заобилазити све док не будемо успоставили чврста правила игре слободног такмичења где постоји сигурност иметка. Супротно увреженом мишљењу, СФРЈ или тачније СР Србија, то није пружала, она је била маска за контролу која је била гипка и тиме дуговечнија од круте стаљинистичке. Колико смо мало политички еволуирали говори и ословљавање политичара. Популарно и фамилијарно, уздизани и рушени су Слоба, Вук, изузетно Коштуница (да би се разликовао од свог бучног имењака), затим Борис, па сада Тома.

Да се вратим на наслов и поновим још једном, нема тог Вашингтона, Брисела, Берлина или те Москве који ће нама створити Владу (институцију а не личност). Како да се сталне чланице Савета безбедности, нуклеарне силе, чланице Г8, представници половине светског богатства носе с егом српских политичара иза којих стоји неколико милиона нас који смо их изнедрили, оверили и надимком одомаћили? Све је лично, ништа није политика, а још мање бизнис, коме није јасно нека завири у свој новчаник.

http://epoha.me/2012/06/sve-je-licno-nista-nije-politika/

PIRAMIDA ZLOČINA VODI DO TAČIJA

PIRAMIDA ZLOČINA VODI DO TAČIJA

Zvaničnici Euleksa ozbiljno razmišljaju da dve istrage koje se trenutno vode o trgovini organima na Kosovu spoje u jednu zbog sumnje da je u oba slučaja umešan isti kriminalni klan, a da "piramida" tog zločina vodi sve do vrha prištinskih vlasti. Euleks trenutno vodi dve istrage. Prva, poverena specijalnom tužiocu Klintu Vilijamsonu, bavi se događajima u Žutoj kući u Albaniji u periodu od 1998. do 1999. godine kada su navodne žrtve bili kidnapovani Srbi s teritorije Kosova. Druga istraga, koju vodi Euleksov tužilac Džonatan Ratel, bavi se trgovinom organima i ilegalnim transplatacijama u bolnici Medikus na putu Priština - Kosovo Polje. Izvor agencije Srna u Euleksu navodi da "postoje tragovi koji upućuju" da je uzimanje organa vršeno u Žutoj kući uz znanje bivših vođa OVK predvođenih Hašimom Tačijem, a da je već izvesno da su se transplantacije u Medikusu odvijale uz znanje privremene vlade Kosova i njenih zvaničnika. Isti izvor navodi da se istrage o trgovini organima i ilegalnoj transplantaciji temelje na dokazima koji su prikupljeni u Moldaviji, Rusiji, Turskoj i na Kosovu. "Svedoci optužbe su naveli da su dolazili na Kosovo pošto su prethodno ugovorili cenu od oko 30.000 evra za bubreg koji je kasnije, kako je istragom utvrđeno, prodavan pacijentima sa zapada po ceni i do 100.000 evra. Optužnicom iz 2011. godine su obuhvaćeni profesor medicinskih nauka na Univerzitetu u Prištini Ljutfi Derviši, osnivač Medikusa Ilir Recaj, turski hirurg Jusuf Somnez i Izraelac Moše Harel, kome se sudi u odsustvu". U Tužilaštvu za ratne zločine Srbije kažu da će za petnaestak dana izaći sa zapanjujućim podacima i saznanjima o trgovini organima, ali da nisu za ideju objedinjavanja istraga. - Podaci Eeuleksa se u velikoj meri poklapaju sa našim dokazima i saznanjima, ali nama nije cilj da se ta suđenja odvijaju u Prištini, već da se istraga i suđenja odgovornima za trgovinu organa dobije međunarodnu dimenziju i da se formira neki ad hok međunarodni sud za ratne zločine nalik na Haški tribunal - kaže za "Vesti" zamenik tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić. Izvor Vesti.

 

http://www.tvmost.com/

Николић, ЕУ и север Косова

Николић, ЕУ и север Косова

Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ | 18.06.2012 | 00:00

Чим је Томислав Николић изабран за председника Србије, НАТО снаге су отпочеле нову офанзиву против Срба на северу наше покрајине. О чему се ту ради?   КОСОВСКА РЕТРОСПЕКТИВА Косово и Метохија су окупирани од стране НАТО-а 1999. године. Да би престало бескрупулозно разарање српских градова и села, и убијање цивила од стране ваздухопловства САД и следбеника те силе, неспособних да поразе српску војску – Србија је прихватила да наша јужна покрајина, уз формалну потврду територијалног интегритета српске државе, дође под протекторат УН (Резолуција 1244). Мандат да њега врши, фактички је добио Атлантски пакт. Он је такав компромис прихватио како би пост фестум „опрао" своју агресију на суверену земљу каква је Србија, мотивисану искључиво жељом да из геополитичких разлога освоји део њене територије. У наредним годинама евроатлантски центри моћи радили су на томе да у Београду добију режим који би био спреман да асистира њиховој политици претварања територије Србије под њиховом привременом управом у косовску квазидржаву која би дуготрајно била НАТО црна рупа (намењена неконтролисаном обављању разних прљавих послова). У почетку се у том погледу ствари нису потпуно развијале како су атлантски планери желели, али су ипак српски политичари, и то сви који су били на власти после 5. октобра 2000. године, колаборирали на другим пољима. Купујући наклоност ЕУ и улудо се надајући да ће издејствовати промену антисрпске косовске политике Вашингтона, разарали су српску војску, препуштали западњацима контролу над стратешким економским секторима, правили културно-идентитетске компромисе. Тако је Србија довољно ослабљена да је евроатлантска дружина могла да започне другу (мирнодопску) етапу косовске агресије и пре него што је устоличен режим који би њу аминовао.   ПЛАНИРАНА „НЕЗАВИСНОСТ" Косово је тако 2008. године добило налог својих НАТО протектора да прогласи „независност", а потом је уследио како низ њених признања, тако и синхронизовани унутрашњополитички марш евроатлантске „пете колоне" у Србији. Медијском тортуром грађана, застрашивањем бирача и на друге недемократске начине, средином 2008. године, на изборима је – пошто су коначно код свих добронамерних а елементарно патриотски настројених политичких фактора нестале илузије о Западу – замењена Влада спремна да истински брани КиМ, оном вољном да води политику „одбране" Косова по рецепту Вашингтона. Добили смо свеобухватни Тадићев режим који је од 2008. до 2012. године сукцесивно, како би амортизовао српску јавност и покушао да избегне велеиздајничку пресуду „суда историје", наводио Србију да диже руке од Косова и Метохије. И то не само да је „низ воду" пуштао – што је такође срамно – Србе који живе у окружењу већинских Абранаса (јужно од Ибра), већ је допустио и да лопта буде пребачена на етнички српски север Косова. Од стране ЕУ диригована политика „нормализације" односа са Приштином прихваћена од „жутог" Београда, довела је до тога да се више скоро и не прича да је КиМ у целини део Србије, већ се бије (или само симулира) битка да под шиптарску власт не падне и север покрајине где Срби чине преко 90% становништва.   НОВЕ ОКУПАЦИОНЕ ИГРЕ Велики корак у том смеру учинили су Приштина и НАТО у лето прошле године, када су кренули у акцију преузимања административних пунктова на северу Косова, те пресецања алтернативних путева којима је оно повезано са централном Србијом. Циљ је био и остао да тамошњи Срби буду одсечени од Србије те тако постепено доведени у неодржив економски положај. Ишло се на то да из егзистенцијалних побуда прво прихвате косовску царину и тзв. пограничну администрацију, а потом, када једном направе преседан, мало по мало, пристану и на друге институције приштинске квазидржаве. Официјелни Београд се, наводно, томе одупирао али јасно је да је то радио само позерски, док је заправо учествовао у реализацији плана окупације српске слободне територије на КиМ-у. Уосталом, чак и да није било тако, препуштањем позиција на југу и допуштањем Приштини да размахне крила (тако што је почео да је третира као средиште „државе"), призвао је невоље на север Косова. Но, нема сумње да су ствари горе од тога, тј. да је „жути" режим саучествовао и у последњој фази договорене косовске агресије која може да доведе и до масовног егзодуса преосталих косовско-метохијских Срба. Ипак, жесток отпор нашег народа на северу Косова, онемогућио је да се завршни чин издаје одигра пре избора 2012. године, а на њима је лидер ДС-а доживео дебакл.   СМЕНА НА ЧЕЛУ ДРЖАВЕ Србија је добила новог председника, а без обзира на све проевропске изјаве Томислава Николића, њему Брисел и Вашингтон очито много не верују. Тако је било и пре његових изјава о Сребреници, Абхазији, Косову – којима је нагласио, ма колико и даље говорио о ЕУ путу Србије, своју приврженост државотворним принципима – а камоли после њих. Зато је НАТО солдатеска, одмах пошто се слегла изборна прашина, интензивирала своје демонстрирање моћи на северу Косова, односно нападно појачала насртаје на тамошње српско становништво. То је била болна – али како ћемо видети ипак пропагандна – порука Николићу: „Ми од своје косовске политике не одустајемо. Чак и да Србија због Косова одустане од пута у ЕУ, ми нећемо од окупације и последњег километра КиМ, са циљем заокруживања косовске квазидржаве". У таквим околностима нови председник Србије отишао је у Брисел. Ту је – паралелно са указивањем на српско званично виђење косовског проблема – исказао своју приврженост европском курсу Србије, док је њему речено да се од нас очекује кооперативност у вези са Косовом, те не само прихватање досадашњих резултата преговора са Приштином већ и наставак кретања истим путем који нас удаљава од сопственог територијалног интегритета. И шта сада?   НЕОДРЖИВИ НАТО ТЕРОР Да би ЕУ показала да се не шали, те да је, наводно, по било коју цену, спремна да по косовском питању иде до краја, НАТО је поново, после краће паузе остављене за размишљање наших политичара, продужио акцију терора усмерену против Срба на северу Косова. Што се њих тиче, на рационалан начин, и они не попуштају, већ настављају да бране своје позиције по принципу – „НАТО корак напред, ми два изокола, али смо поново своји на своме". Та тактика је добра јер спречава окупатора, који ипак није спреман на масовно проливање крви и ангажовање великих снага, да оствари своје намере. Рељеф севера наше јужне покрајине такав је да ако САД, Немачка и њихове савезничке државе не доведу више војника и полицајаца него што тамо има становника, не могу да их изолују и покоре. А Вашингтон, Брисел и Берлин, имају друге приоритете да би трошили значајније ресурсе на КиМ-у. Зато им и даље треба асистенција Београда. Срби на северу Косова, шта год неко малициозно тврдио, могу да буду покорени само ако Србија активно буде радила у прилог тога, тако што би са своје стране блокирала алтернативне путеве, драстично ограничила финансирање становништва и локалне управе на северу наше јужне покрајине и вршила друге видове притиска (укључујући и хапшења народних првака, под разним измишљеним разлозима, када пређу административну линију) на лидере тамошњих Срба. Чак и ако Тадић формира Владу, он се неће усудити да тако ради ако се Николић са тиме не сложи.   ПРЕДСЕДНИК НА ПОТЕЗУ Ту лежи одговор на питање откуда сада толика агресивност НАТО-а на северу Косова која се одвија упоредо са преговарањем са Николићем. Он је кратак и јасан: Покушавају да га сломе! Време је да одговоримо и на друго питање: „Шта је председнику Србије сада чинити"? Разумем његову потребу да се функционерима Уније представи као конструктивни политичар, са којим може да се ради, односно чијој странци (тачније партији коју је до избора на место шефа државе предводио, а која носи радикалско „бреме") има смисла пружити руку ако успе да формира Владу (или помоћи да је баш она образује). То је уреду, па и за нацију је корисно, док год се не заборави шта је суштина ствари, а шта средство које постоји тек ради њих. Добро је да СНС и Николић нађу заједнички језик са Бриселом али само ако се он користи да Србији (укључујући и Србе на КиМ) буде боље. Србији треба ЕУ, али, не заборавимо – и Унији треба Србија. Шта год причали у смислу да им нисмо нарочито важни, лажу – и те како јесмо. Бриселу не требају проблеми у дворишту које сматра својим, а уз то, у Србију су чланице Уније уложиле сувише много новца да би то за њих било ирелевантно чак и у временима која нису кризна. Поготово када су на изразит начин баш таква. Отуда, смешна је и помисао да би ЕУ земље допустиле да се неким стварним економским притисцима погорша пословни амбијент фирми које су купиле у Србији или пак оних које су код нас дошле и развиле своје пословне активности.   ЕУ РАЧУНИ Какве све то има везе са Косовом? Директне. Ма колико да се Николић евентуално постави према Косову на начин који револтира Брисел или да нова Влада Србије не прихвати да асистира косовској политици НАТО-а – нећемо се наћи ни под каквим формалним или неформалним санкцијама. Штавише, онај појас за спасавање који ће ЕУ бацити нашој привреди и ако би били самодеструктивни по питању Косова, даће јој га и да се по том питању поставимо патриотски. Не намеравају Европљани да спашавају нас већ своје инвестиције, и неће нам дати ни евро више, нити мање, од минимума потребног за то, шта год радили у вези са КиМ, и ма ко водио Србију. Такође, неће ићи ни на велику ескалацију кризе на Косову. Све ће остати у домену притисака и покушаја застрашивања Срба. Стога, Николић – који за разлику од Тадића није доведен на власт већ је победио и противно вољи медијског, НВО и политичког евроатлантског блока у Србији – нема шта да изгуби одлучним ставом по питању одбране преосталих српских позиција на Косову, нити да добије колаборирањем са онима који их нападају. Николићу и у земљи, и ван ње, следећих пет година нико ништа не може. А када се ради о Влади, ако сада СНС не буде у њој, биће касније, а и да кабинет не чека вађење кестења из ватре (а чека га и питање је да ли има смисла трчати да се обавља такав посао), прилика да се управља земљом не сме да се плаћа интересима нације.   НЕСАЛОМЉИВОСТ ОДЛУЧНГ ОТПОРА Како је ових дана рекао један од лидера Срба на северу Косова: „Једино што нам преостаје је одлучна и мирна борба". НАТО и ЕУ, Србима који тако поступају, било на северу Косова али и у Београду – да то поновим – ма колико шкрипели зубима, наговештавали трајно затварање капија Уније за Србију или орали путеве гусеницама тенкова, евроатлантисти уистину ништа не могу. А на крају ће морати невољно да прихвати чињеницу да Срби са севера Косова не желе интеграцију у тзв. косовско друштво, односно да за разлику од својих сународника на југу, томе могу да се супротставе. Разуме се, тако је само док год Београд стоји иза њих, или бар не ради против њих. У складу са тим, прворазредни посао Николића је да „лебди" изнад Владе (ма ко њу формирао) и доприноси надзору јавности над оним што ради, како не би саботирала борбу за останак Срба на Косову. Председник је дужан да хладнокрвно повлачи државотворне потезе и не подлеже било чијим притисцима те буде гарант да ће Београд омогућити несметано снабдевање и (пословни – приватни) живот Срба на северу Косова, тако што ће олакшати функционисање алтернативних путева и на други начин допринети несметаном одвијању разноврсних веза између њих и остатка Србије. Онда ће се они сами одбранити, а дог год Николић то не аминује, ни Влада чији би премијер био Тадић неће се усудити да настави са оним што је пред изборе радио садашњи кабинет (по налогу врха ДС-а). Доста штете је већ учињено када се ради о тзв. југу КиМ-а и регионалном статусу Косова, али бар можемо да зауставимо кретање приштинског клатна ка северу. Суочен са чврстим ставом Николића по том питању, НАТО ће моћи мало тога лошег да учини. Тим пре то важи ако Београд буде медијски и дипломатски снажније реаговао на сваки насртај на Србе на КиМ-у, чему председник својим ауторитетом, без обзира на ограничене ингеренције, такође може да допринесе. Тако нећемо добити косовски рат али бар ћемо спречити пораз и на северу Косова. Што се политике ЕУ интеграција тиче, којој је и нови председник Србије исказао приврженост, ако она више не буде плаћања косовским жртвама – онда не представља проблем. Можемо се (не)слагати око пута евроинтеграција али је важно да њима не подређујемо Србију или ма који њен део.   ДЕЛАТНИ ПАТРИОТИЗАМ За крај, хтео бих да подсетим све српске политичаре, да је за њих Косово истинско судилиште. Ту се пишу странице историје, односно одређује како ће их видети будуће генерације. Земаљска моћ је краткотрајна док је суд историје вечан. Тадић ће, због онога што је урадио, несумњиво, бити упамћен као невера. И ту му неће бити од помоћи ни разни маркетиншки магови. Николић тек почиње да ствара свој председнички меморијал. Ако се и даље буде залагао за улазак у ЕУ али као приоритет енергично-промишљено бранио српске националне интересе – без обзира што ће део патриотске јавности (можда и ирационално) револтирати његова еврореторика, тзв. политичка коректност и наглашена одмереност – биће запамћен као достојни изданак наше државотворне Шумадије. Уосталом, боље је говорити ненападно а деловати национално посвећено, него да све остане на патриотском бусању у прса. Важна су дела а не јаке речи, а сада је најбитније – и то је недопустиво да изостане – систематски, бескомпромисно стати иза Срба на северу Косова (без обзира какве то привремено може да има последице по српско кретање тзв. европским путем и имиџ председника на Западу).

 

http://srb.fondsk.ru/news/2012/06/18/nikolih-eu-i-sever-kosova.html