Покољ у Сребреници „наручио“ Бил Клинтон

Покољ у Сребреници „наручио" Бил Клинтон

 

Јелена Гускова

10.07.2012, 17:45

 

Photo: EPA

У Хашком трибуналу обновљено је суђење српском генералу Ратку Младићу, кога оптужују за геноцид муслимана у Сребреници на територији Босне и Херцеговине у јулу 1995. године. Па и сам процес није започео ових дана случајно. Руководилац Центра за проучавање савремене балканске кризе Института за Славистику РАН Јелена Гускова још једном доказује да никаквог геноцида није било.

Данас је проблем Сребренице постао предмет политчке шпекулације у коју увлаче и саме Србе, мада се појављује све више одатака да је Сребреница планирана и добро остварена операција муслиманских специјалних служби. Лаж о Сребреници шири се по свету огромном брзином, и борити се против ње постаје све теже.

Сребреница је постала синоним геноцида муслиманског становништва, тобое извршен од стране српских војника у јулу 1995. године. Манипулисање бројем жртава започело је још тада, 1995. године, и у медијима су се појављивале цифре од 8 до 27 хиљада убијених муслимана. 15. јануара 2009. године Европски парламент прогласио је 11. јул даном сећања на геноцид у Сребреници, где су снаге босанских Срба 1995. године убиле 8 хиљада цивила. При томе о броју жртава увек се говорило као о приближним цифрама, пошто директних доказа није било. И нико није дубоко истраживао ову трагедију. Муслиманску верзију жртава нико се не труди да провери, сви је прихватају као аксиому. Ипак подаци о броју жртава не потврђују се чињеницама, зато многе оптужбе делују измишљено.

Сетимо се да су 6. јула 1995. године Срби започели масовну офанзиву на Сребреницу. Операција коју је извршила армија РФ била је везана пре свега за осигурање безбеднсоти српског становништва покрајине. Био је постављен циљ да се истисну муслиманске трупе из сеоских насеља у град и да се спречи даљи напад на српске регионе, чиме су се они бавили неколико година под покрићем снага УН, које су се налазиле у граду. Муслимански борбени одреди су уништили у општини Сребреница 91% српског становништва.

Ушавши у град, српска команда је осигурала аутобусе за одлазак цивила. А војници 28. пешадијске дивизије Армије Босне и Херцеговине још су раније одлучили да оставе Сребреницу и да се у борби пробијају у правцу Тузле. По мишљењу експерата, већина војника је дошла до Тузле, мада је део погинуо у сукобима са српским одредима.

У Институту за славистику ми смо одржали међународну конференцију о Сребреници. У раду је учествовало преко 30 научника из разних земаља. Први пут правници, историчари, патолози, демографи и истраживачи других струка анализирали су многе податке, откривене противречности у званичној ерзији, приказана је нова методика истраживања броја жртава, сви догађаји су постављени у историјски контекст, откривени су нови аспекти догађаја који мењају укупну слику оног што се десило. То је омогућило да се на други начин тумачи проблем Сребренице, да се започне ревидирање званичне верзије.

После познатих догађаја почели су да се појављују документи и материјали који разотркивају другу верзију узрока пада Сребренице и коригују број жртава. Почели су да говоре учесници догађаја, објављују се документи специјалних служби неких земаља, врше се озбиљна аналитичка истраживања, између осталог и од стране западних новинара и научника. У кратком чланку скрећем пажњу тек на неке нове аргументе који оповргавају званичну верзију о геноциду муслиманског народа у Сребреници.

1. Ибран Мустафић, оснивач одељења Странке демократске акције на челу са Алијом Изетбеговићем у Сребреници, посланик Скупштине Федерације БиХ 1996. године у интервјуу за сарајевски лист Слободна Босна отворено је рекао да је сценарио предаје Сребренице био припремљен свесно. Нажалост, у том случају су били умешани босански Президијум и команда армије. Циљ је да се да повод српским снагама за напад на демилитаризовану зону. Наравно, поставља се питање зашто? У Реферату Генералног Секретара УН о паду Сребренице истиче се да су неки босанци из Сребренице тврдили да је председник Изетбеговић рекао да, како је он сазнао, интервенција НАТО-а у Босни и Херцеговини могућа је али само ако Срби упадну у Сребреницу и убију најмање 5000 њених становника. То потврђује бивши шеф полиције Сребренице Хакие Михолић. У интервјуу листу Дани он је поновио речи Изетбеговића, упућене делегацији из Сребренице: Знате шта ми је Клинтон предложио у априлу 1993. године: да четничке снаге уђу у Сребреницу, изврше масакр 5000 муслимана и тада ће се десити војна интервенција.

2. 2000. године не муслиманске власти, већ Високи представник за БиХ Волфганг Петрич предложио је да се подигне Меморијални центар и гробница Сребреница-Поточари. Сваке годиен број сахрњених се увећава: овде довозе тела многих муслимана који су умрли и погинули у друго време на другим местима. Тако од 2442 тела пронађених у масовних гробницама 2003-2006, тобоже стрељаних у јулу 1995. године, 914 је учествовало на изборима у септембру 1996. године. Према документима општина било је утврђено такође да део људи са тих спискова није стрељан, већ да су умрли природном смрћу, део је погинуо у борбама до 1995. године.

3. Анализа судско-медицинских закључака које су извели експерти Хашког Трибунала, на основу обраде остатака из масовних гробница показује да од 3568 закључака (1 закључак не значи 1 тело) у 92,4% случајева узрок смрти званично није био установљен.

4. Пажљива демограска анализа становништва Сребренице до ипосле јула 1995. године даје врло занимљиве резултате. Удео радноспособних мушкараца који су регистровани као живи месец дана после јулских догађаја у укупној количини регисторваних избеглица и војника 28. дивизије Армије БиХ мало је већи него у јулу 1995. године.

5. Тада у јулу 1995. године у мировним снагама УН на територији БиХ међу многобројним новинарима нема ни једног сведока који би својим очима видео геноцид у Сребреници.

Под притиском ЕУ Срби су пожурили да признају своју кривицу и у марту 2010. године српска Скупштина се извинула за извршене злочине. Ипак то није требало чинити док се све околности догађаја у Сребреници не утврде и не постану јавне. Иначе то ће бити тешка оптужба на плећима читавог српског народа, биће потврда верзије НАТО-а о кривици Срба за све што се дешавало на Балкану 90-их година и оправдање бомбардовања 1999. године.

Како нам се чини сада је главни задатак да се истражи ова сложена епизода рата у Босни и Херцеговини, да се провере све чињенице, утврде нови подаци, подвргну научној, медицинској и правној експертизи све објављене чињенице, да се изврши анализа докумената, утврди узрочно-последична веза са претходним догађајима на елиминистању спрског становништва и да се прикаже свету истинита слика догађаја у Сребреници. Још су живи сведоци, учесници тих догађаја, почели су да говоре холандски миротворци, своја истраживања објављују научници, између осталог и на Западу. Не треба српски народ да сноси одговорност за оно што није извршио, а руководство да се бескрајно извињава, унижава и оправдава. После тога сутра више нико неће ићи да брани Домовину, неће бранити своју земљу, борити се за њену независност.

http://serbian.ruvr.ru/2012_07_10/Pokolj-u-Srebrenici-narucio-Bil-Klinton/

Predsednik Srbije obavestio patrijarha - Šef drŽave traŽi zajedniČku strategiju parlamentarnih stranaka zbog juŽne pokrajine

Nikolić obavestio patrijarha: Srbija gubi Kosovo

Otkrio karte - Sa patrijarhom sam razgovarao o Kosovu, o kojem je potreban državni konsenzus, poručio Nikolić samo nekoliko sati nakon susreta sa Gordonom

 

Nikolić prvo patrijarhu saopštio šta Amerika zahteva od Srbije ..... Tomislav Nikolić i patrijarh Irinej

Predsednik Srbije Tomislav Nikolić izjavio je juče da Srbija svakog dana gubi Kosovo i Metohiju, i da zato stranke koje su ušle u Skupštinu treba da sačine zajedničku strategiju.

- Mi svakog dana gubimo Kosovo i Metohiju, svi koji su bili na vlasti sve to vreme su se trudili da nas ubede da to nisu priznali - rekao je Nikolić posle razgovora sa patrijarhom SPC Irinejem, a samo nekoliko sati nakon susreta sa Filipom Gordonom, pomoćnikom državnog sekretara SAD Hilari Klinton.

Šta Amerika traži od Srbije:

- da ukine paralelne državne institucije na severu Kosova
- da prihvati da se Kosovu dodeli međunarodni pozivni broj
- da kosovska vlada otvori kancelariju u Beogradu, a Vlada Srbije svoju kancelariju u Prištini
- da Srbija odustane od energetskih resursa na KiM
- da se predsednik Srbije Tomislav Nikolić sastane sa predsednicom Kosova Atifete Jahjagom, što bi bio i simboličan čin da Srbija priznaje Kosovo kao nezavisnu državu

Državni konsenzus

Nikolić je kazao da je tema sastanka sa patrijarhom bilo Kosovo, o kojem je, kako je istakao, potreban državni konsenzus.

- Da mi, koji smo obezbedili barem pet procenata da uđemo u parlament, izradimo zajedničku strategiju i da je razradimo do kraja. Ko hoće - hoće, ko neće - neće. Ako postoji velika većina za to, onda bismo smeli da izađemo i pred građane Srbije - rekao je Nikolić.

- Ne vidim šta bih dobio time da svoj mandat provedem tako da nabijem glavu u pesak kao noj i da mi lav čerupa i noge i krila, pa da kažem: „Nisam video, ništa se ne dešava" - dodao je Nikolić.

Izvori Pressa iz diplomatskih krugova tvrde da američki zvaničnici od predsednika Srbije i buduće vlade očekuju da ukinu paralelne institucije na severu Kosova, da se ne protive uvođenju međunarodnog pozivnog broja za Kosovo, da se odreknu energetskih resursa na KiM, da kosovska vlada otvori kancelariju u Beogradu, a Vlada Srbije svoju kancelariju u Prištini, kao i da se Nikolić sastane sa predsednicom Kosova Atifete Jahjagom, što bi bio i simboličan čin da Srbija priznaje Kosovo kao nezavisnu državu.

KOMPLETAN TEKST ČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANJU PRESSA

Tanja Kovačević, Beograd

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/231522/Nikoli%C4%87%20obavestio%20patrijarha:%20Srbija%20gubi%20Kosovo.html

SRĐA TRIFKOVIĆ: MIT O SREBRENICI RADI UKIDANJA RS

SRĐA TRIFKOVIĆ: MIT O SREBRENICI RADI UKIDANJA RS

subota, 30 jun 2012 15:43

Reč je o jednom postmodernom mitu, koji ne dopušta pukim činjenicama da stanu na put njegovom buktanju

Direktor američkog Centra međunarodnih odnosa Rokfordskog instituta Srđa Trifković izjavio je da je slučaj Srebrenica iskonstruisani mit, koji u prvom redu ima svoju izrazito političku funkciju delegitimizacije i ukidanja Republike Srpske i revizije Dejtonskog sporazuma.

Trifković je rekao da je drugi cilj ''Srebreničkog mita" uspostavljanje mita o mučeništvu ''dobrih muslimana od strane zlih hrišćana", a treći da se na prostorima Balkana kupe poeni za zapadnjake u islamskom svetu, a pre svega za Amerikance, kao oblik svojevrsnog iskupljenja za skoro sedam decenija uporne i neprekidne podrške Izraelu na Bliskom istoku.

''Premda ta politika nikada nije urodila plodom, ona se i dalje ponavlja", naveo je Trifković.

Napominjući da je demonizacija Srba počela i pre nego što je prvi metak ispaljen 1991. godine, Trifković navodi da je Srebrenica tipičan postmoderni zapadni mit, koji prenebregava činjenice o onome šta je prethodilo tom događaju, forenzičke nalaze, kao i činjenicu da je nemoguće da broj pripadnika kolone koja se probijala ka Tuzli bude jednak broju tobože likvidiranih zarobljenika.

''Reč je o jednom postmodernom mitu, koji ne dopušta pukim činjenicama da stanu na put njegovom buktanju. Iza toga stoje udruženi elementi strukture elitne klase savremenog Zapada, koji uključuju i medijsku i političku i analitičko-akademsku komponentu i tu nema nekog komandnog centra. Oni deluju spontano na osnovu svoje ideološke matrice", rekao je Trifković.

Navodeći da često čuje priču da je na putu urušavanje i diskreditacija tog mita, Trifković ocenjuje da to, nažalost, to nije tačno i da argumenti za njegovo urušavanje i diskreditaciju postoje, ali se to ne događa zato što ti argumenti ne prodiru u medije.

On je istakao da zapadni medijski aparat i propratne analitičko-akademske i državno-političke strukture vrlo lako prihvataju iskonstruisane paradigme zasnovane na izvrtanjima činjenica, falsifikatima istorije, jer je reč o jednom postmodernom sistemu u kojem istina, pravda, dobro i zlo postaju relativizovani do krajnjih granica.

''Jedna od karakteristika tog sistema je da ne postoji istina i laž, nego samo diskursi. U tom kontekstu gledano, Srebrenica je tipičan postmoderni mit", kaže on.

Trifković je napomenuo da je i sam bio žrtva kriminalizacije onih koji negiraju srebrenički genocid, pošto mu je bio zabranjen ulazak u Kanadu.

''Prvo je donesena odluka da se Srđi Trifkoviću kao negatoru genocida u Srebrenici zabrani ulazak u Kanadu, a potom je traženo neko kvazipravno opravdanje za to", naveo je Trifković za Srnu.

Izvor Srna/Vesti, 29. 06. 2012.

 

POTERA ZA "RATNIM HUŠKAČIMA"

NUNSOVCI, VLADIMIR I BRUNO U POTERI ZA „RATNIM HUŠKAČIMA“

Izvor: Pečat, 06/29/2012; Strana: 36

 

Dve decenije traje konstantan pritisak beogradskih „nezavisnih novinara“ da se na sud izvedu novinari, uglavnom ratni izveštači raznih srpskih redakcija, koje ta „nezavisna“ bratija smatra odgovornima za neke ratne zločine, a ovih dana prisustvujemo završnom činu tog prljavog i nečasnog posla

Postoji u srpskom informativnom prostoru, evo već 20 godina, jedna pozornica koja se pojavljuje neočekivano u nepravilnim vremenskim periodima, uvek je prljava, sve je slabija, ali se pojavljuje, odoleva godinama i zaboravu. Izvor je u močvari zvanoj NUNS (Nezavisno udruženje novinara Srbije), a kanale za tu splačinu pročišćava i održava dvadesetak neostvarenih osoba koje je neko davno zajebao rekavši im da imaju talenta za novinarstvo. To su nosioci spomenice „borac protiv Slobodana Miloševića“, osobe koje niko već dvadeset godina ne pita znaju li oni nešto od novinarstva, osim što skaču po mrtvim ljudima i podsećaju na delove svoje biografije kada su „po cenu života branili novinarsku profesiju, od poslušnika i Miloševićevih ratnih huškača“.

IDEOLOŠKA PAUČINA

Tu grupaciju ne drži na okupu želja da se novinarstvo zaštiti i odvoji od propagande već ideološka paučina izneta sa Osme sednice, žal zbog poraza Stambolića i pobede Miloševića. To je bulumenta čije su sive ćelije odavno programirane na politiku, komunizam, jugoslovenstvo i antisrpstvo. Njima je novinarstvo sklonište, operativna tačka, istureno odeljenje. Nikada se nisu borili za slobodu mišljenja, rešavanje esnafskih problema, eliminisanje groznih okolnosti u kojima su živeli i radili (i danas žive i rade) srpski novinari. Oni sa tim veze nemaju, njihov život i karijere, ono što ceo život rade, određeni su u ideološkim komisijama Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, čiji su bili šefovi ili članovi, u kabinetima najuticajnijih jugoslovenskih komunista, krevetima istih, gde su mlade novinarke ulazile po preporuci i sa velikim ambicijama, a izlazile sa univerzalnim ključevima za sva partijska i medijska vrata. Sve ih je prošlo; mladost, strast, pažnja, novac, godine… ostao je samo plamičak sa jedne od šest baklji koji ih vodi prema ničemu. I to se gasi. Život tih ljudi je promašen. Iza njih ništa neće ostati. Spominjaće ih, nadam se, samo deca i unuci.
I danas, kao svih ovih godina, opstaju napadajući svoje kolege. Dvanaest godina ih gledamo kako ponizno, sramno, kao što nikada nisu radili oni na koje upiru prste, služe beogradskim „oktobarskim“ vlastodršcima. Nunsovci i ovi što su oko NUNS-a okupljeni uništili su srpsko novinarstvo, ubili u njemu svaku živu ćeliju, ugasili poslednju iskru hrabrosti, potopili obavezu da se kaže istina, to sveto pravilo ovog zanata. Prisetite se samo kako su i šta su radili u protekloj predizbornoj kampanji. I za Parlament i za predsednika Srbije. Hrabrost ispoljavaju oštreći onu stvar na od prijatelja izdanog, od društva izopštenog, bolesnog Milorada Komrakova, na utamničenog Dragoljuba Milanovića, na nekoliko novinarki bez zaštite i isto toliko uplašenih novinara „Ekspres politike“, „Večernjih novosti“ i „Radio-televizije Novi Sad“. Ovih junskih dana, 2012. godine, nunsovci ponovo orgazmiraju, uz svesrdnu pomoć Specijalnog tužilaštva za ratne zločine i tandema Vukčević-Vekarić. Jure srpske novinare, „ratne huškače“, privode ljude na informativne razgovore, šire strah, prete, likuju, a sve po prijavi NUNS-a iz vremena kada je tamo gazdovala Nadežda Gaće. Ako ne znate, ne vredi da vam objašnjavam ko je to. Prazno ime i prezime.
Zove me prošlog vikenda jedan od novinara koji su bili privedeni na razgovor. Ime nije važno, a nije ni poznato široj javnosti. Čovek je u strahu, ne zna šta da radi. Ispitivali su ga 90 minuta, a povod je jedan njegov tekst napisan pre 20 godina u kojem se spominju „bojovnici pod fesom“, muslimani u hrvatskoj vojsci. I šta je tu sporno, neistinito, ratnohuškački. Znam sve o tome, znam gde je operisala ta jedinica – Hrvati su je zvali „handžar divizija“ u znak toplog sećanja na istoimenu formaciju iz vremena Ante Pavelića – znam da im se komandir zvao Ekrem Mandal, znam gde je rođen, koliko ima dece i braće. Imam spisak Srba koje su (po sopstvenom priznanju) likvidirali na području Siska i Petrinje. Veliki broj nožem. Nunsovcima i Specijalnom tužilaštvu u Beogradu to nije važno. NJih se ne tiče uzrok, to je valjda u redu, ali nije u redu da se o tome piše i zato se u Beogradu i Novom Sadu vodi u Evropi do sada neviđena kampanja protiv novinara. U operaciji učestvuje tridesetak novinara i desetak policijskih inspektora. Ubijanje i proterivanje Srba, po nunsovcima, ne spada u sporno delovanje, ratno huškanje. Ne. Za njih je ratno huškanje ako se piše i priča o zločinima nad Srbima.

SMRTNO RANJAVANJE

Nikada neće biti utvrđen tačan broj Srba ubijenih u Gospiću i Vukovaru, i to pre početka rata. Podvlačim – pre početka rata. Ubijali su ih pripadnici neoustaških paravojnih jedinica. Divljački, klanjem, smrtnim ranjavanjem i bacanjem još živih u bunare, grobnice koje su sami morali da iskopaju, u Dunav. Da li su informacije o tome kod Srba proizvodile strašno ogorčenje, bunt, očaj, nagon za osvetom…? Jesu. A ko je za to kriv? Počinioci tih dela ili novinari koji su o tome informisali javnost?
Ona ponornica sa početka teksta pojavila se ovih dana na TV „Vojvodina“. Serijal se zove: „Mediji u Srbiji, hronika propadanja“. Autor je Slaviša Lekić, bivši suprug Bojane Lekić. NJe se, pretpostavljam, sećate, iako je dugo vremena nema u javnosti, a njega ne verujem da znate. Profesionalna karijera bez traga. Čovek je vlasnik i urednik nečega, uzmimo magazina po imenu „Status“. To je nekakvo čarter izdanje, pojavljuje se s vremena na vreme, kad se napuni. Ima raznih verzija ko finansira „Status“, a samo jedna što se tiče čitalačke publike; to niko ne čita. Taj Lekić je, dakle, podgrejao zgrušanu, smrdljivu čorbu o „medijima devedesetih“ (epizoda sedam) i dao je TV „Vojvodina“ koja petkom odvaja po četrdesetak minuta da bi svoju publiku podsetila na dane kada su, a šta bi drugo, srpski novinari izazivali i na kraju izazvali rat i razbijanje Jugoslavije. Pomagali su im, je l’ da, srpski akademici i Slobodan Milošević.
Zvala me pre godinu dana neka žena, predstavila se kao Lekićeva saradnica, i ponudila da učestvujem kao sagovornik u tom serijalu. Nije mi padalo na pamet tako nešto. Čak i Lekić zna kako se podmeće i manipuliše u televizijskoj montaži, što su videli oni koji su pristali. Nudio sam im tada, a nudim i danas, sat, dva, koliko hoće, televizijskog razgovora na gornje teme, pod samo jednim uslovom – da to bude uživo. Neće, to im ne odgovara. Tu čovek može da oponira, a šta oni da rade sa suprotnim mišljenjem. Nisu navikli, nema kod njih suprotnog mišljenja. Vrlo je interesantan spisak adresa sa kojih je Lekiću došla pomoć, naravno i finansijska, za sočinjenije: „Mediji u Srbiji, hronika propadanja“. Obratiti pažnju.

MEDIJSKO LINČOVANJE

A gde su srpski „nezavisni novinari“ videli da se, makar tu u Regionu, sudi ratnim izveštačima i urednicima koji su takve izveštaje ili komentare o ratu puštali? Da li su Hrvati obavili tu istragu? Muslimani, Bošnjaci? Možda Slovenci? Ni govora. Oni o tome neće ni da razgovaraju, a i zašto bi kad su beogradski nunsovci odavno definisali rat u bivšoj Jugoslaviji kao srpsku agresiju na druge narode i republike, a u takvoj postavci krivci su, valjda je to jasno, samo na jednoj strani, srpskoj. Čak ni Haški tribunal, osnovan sa idejom vraćanja Srbije i Srba u duboku prošlost (pogledati broj osuđenih Srba, zbir godine robije, njihove državničke, vojne i policijske funkcije i uporediti ga sa zbirom svih drugih), nije nikada ni spomenuo mogućnost suđenja srpskim novinarima.
Pre pet godina Udruženje novinara Srbije, predsednik je bio Nino Brajović, dodelilo je nagradu hrvatskom novinaru Denisu Latinu („HRT“) „za širenje medijskih sloboda“. Latin je nagradu sa gnušanjem odbio, kazavši da je ne može primiti iz ruku čoveka koji se dokazivao kao „slavitelj zločina, razaranja i okupacije Vukovara“. Nino Brajović je, podsećam, kao reporter Televizije „Beograd“ izveštavao sa vukovarskog ratišta. Taj posao odradio je profesionalno i zanatski dobro, sa manje emocija nego što bi se u datim ratnim okolnostima moglo očekivati od svakog izveštača sa terena.
A Latin je, reklo bi se, moralna gromada, kad može tako da se ponaša i deli lekcije? Neće biti. Zbog izveštaja Nine Brajovića niko nije izgubio glavu. Zbog Latinovog novinarstva jeste. Latin je, to je u Hrvatskoj opštepoznato, o tome je pisao Tomislav Klauški u listu „Novinar“, glasilu Hrvatskog novinarskog društva, u kameru čitao imena i prezimena sisačkih Srba, „neprijatelja nove nezavisne hrvatske države“, koji su posle toga ubijeni. Ako ovo nije ratno huškanje ili preciznije, ako to nije medijsko linčovanje sa smrtnom posledicom, onda niko ne zna šta je ratno huškanje i šta je ratni zločin. Ali, u Zagrebu ne postoje nunsovci, odnosno NUNS, a nemaju ni specijalno tužilaštvo za ratne zločine koje bi ganjalo hrvatske novinare. Srbima je bog ili sotona, teško je tvrditi, dao Nadeždu Gaće, Brunu Vekarića i Vladimira Vukčevića.

Autor: RATKO DMITROVIĆ

 

NEBOJŠA MALIĆ: ZABORAV VODI U NESTANAK

NEBOJŠA MALIĆ: ZABORAV VODI U NESTANAK

utorak, 26 jun 2012 10:20

Srbi i Englezi jesu imali iste neprijatelje u oba svetska rata, ali to nipošto ne znači da su bili na istoj strani

Čitam jutros intervju koji je istoričar Dragoljub Živojinović dao za „Žutitiku“ i pitam se u kojoj meri su ga frizirali da bi bio podoban za EUropski kvislinški kult. Ili se možda radi o odstupnici, ako se promeni vlada pa Žutitika opet postane Politika? Ko zna. Tek, Živojinović je u pravu: za Engleze je Srbija uvek bila surogat ili produžetak Rusije, remetilački faktor spram Londonu daleko draže Austrije ili Osmanskog carstva.

Srbi i Englezi jesu imali iste neprijatelje u oba svetska rata, ali to nipošto ne znači da su bili na istoj strani. Jer dok su Srbi pokušavali da opstanu pod čizmom austro-nemačkog agresora i njegovih saveznika, Englezi su vodili svoju geopolitiku, u kojoj za Srbe nije bilo mnogo mesta. Dabome, u svakoj priči ima izuzetaka.

Jedan je Flora Sanders. Ili Flora Sendis (orig: Flora Sandes, ne znam odakle u srpskom ono „r“). U svakom slučaju, reč je o hrabroj ženi iz Jorkšira koja je u leto 1914. došla u Srbiju da bude bolničarka, a ostala kao vojnik i kasnije oficir. Za podvige na Solunskom frontu 1916. odlikovana je Karađorđevom zvezdom.

Kapetan Sanders je penzionisana 1922, u sklopu opšte demobilizacije vojske Kraljevine SHS. Nije znala šta da radi bez uniforme, pa je nekoliko godina provela putujući po svetu i držeći predavanja o svojim iskustvima na frontu. Udala se 1927. godine za Jurija Judeniča; i britanski i srpski novinari su izgleda pomešali ovog mlađeg čoveka sa belogardejskim generalom Nikolajem Judeničem. Flora i Juri su ostali u Jugoslaviji. Prema Milerovoj, Flora je 6. aprila 1941. obukla svoju uniformu i u 65. godini krenula da se bori protiv Nemaca.

Uhapšena je u junu 1941, ali je iz zatvora puštena posle 11 dana, pod uslovom da se redovno javlja u Gestapo. Juri je umro od srčanog udara u septembru te godine. Ali nikada nije izgubila veru i nadu. Kada je u jesen 1944. otišla na redovni sastanak u Gestapo, sa smeškom je rekla da želi da se oprosti od gestapovca Hubera, koji je za nju bio zadužen.

„Kako? Ne idete vi nikuda!“ odbrusio je Huber.

„Ne idem ja. Idete vi,“ odgovorila je Flora sa osmehom.

Nažalost, u Titovoj Jugoslaviji nije bilo mesta za „usvojenu“ Srpkinju Floru Sanders. U julu 1945. otišla je kod svog sestrića u Rodeziju (danas Zimbabve). Otud su je proterali posle tri meseca jer se „družila sa domorocima“. Kraj života je dočela u Safolku, gde je umrla novembra 1956, u 80. godini.

Sve ovo može da se pročita ne samo u srpskim novinama, već i u engleskim. Autor najnovije knjige („Divan brat: Život kapetana Flore Sanders“) o ovoj izuzetnoj ženi, Luiz Miler, juče je objasnila ko je bila Flora Sanders čitaocima Dejli Mejla.

Sve je to meni bilo potpuno novo. Do pre nekoliko godina nisam čuo ni za Momčila Gavrića, najmlađeg kaplara na svetu. Niti za Milunku Savić, najodlikovaniju ženu-vojnika svih vremena, koja je umrla zaboravljena u Titoslaviji. Sve je to rađeno namerno. Planski. Jer, što reče jedan general pre par godina, zaborav vodi u nestanak.

Kada bi malo više ljudi znalo za ovakve primere iz ne tako davne prošlosti, šta mislite da li bi bili umorni i očajni, da li bi pristajali da njima vladaju ništarije, bednici i hulje, teledirigovani iz Vašingtona, Berlina i Brisela?

Istorija nije crno-bela, niti je počela maja 1945, marta 1991, ili oktobra 2000, koliko god vam kvislinški kult i njegovi gospodari tvrdili da jeste. Ako je zaborav oružje Neprijatelja, onda je pamćenje oružje kojim ga pobeđujemo.

Izvor Sivi soko, 24. 06. 2012.

 

Све је лично, ништа није политика

Све је лично, ништа није политика

Пише: Игор Јарамаз

Ниједан амбасадор неће формирати Владу Србије. Формираће је исти фактори који су и претходну – водеће политичке личности – с већим нагласком на трећу него другу реч. У питању је борба ега, ко с ким никако неће а ко би с ким могао. У нашој политици, част изузецима, постоји одсуство концепције, кључне су личности и њихове одлуке – њихови (не)формални саветници, лична професионална историја и најбитније амбиција. То је мање више то, све остало, па и моћни амбасадори и међународни фактори, су другоразредног значаја. То се и види по резултатима наше политике, мерене политичким и, њима подређеним, економским неуспесима.

На Балкану се истичу политичари који одступају од тог правила, тада када испред личног ставе неки заједнички интерес, државни и национални рекло би се. Као што је Милорад Додик рекао не захтеву помоћника Кондолизе Рајс да се укине Полиција РС, као што је Мило Ђукановић одбио наредбу Мадлен Олбрајт да изађе на савезне изборе 2000. и одбио притисак ЕУ да одустане од независности. Још лагодније политичари у Србији одбијају стране амбасадоре, сада већ трећеразредне зелене каријеристе (откако више нисмо трусно подручје), када је немогуће усагласити вољу великих сила и личне интересе инокосних Срба.

Дошла ми је у руке књига ветеранског југословенског новинара Ђура Загорца о стварању граница Југославије. Књига је анегдоталног карактера, мислим да бољег извора нема за политиколошку историју бивше државне конфедерације. У њој се описује, по личном сведочењу Милована Ђиласа, како су Моша Пијаде и Владимир Дедијер изненадили Јосипа Броза предлогом о аутономној покрајини за Крајину. Врховни командант је био затечен, без речи, ту је Александар Ранковић први изустио да је идеја глупа да би га затим подржали остали, завршава Ђилас. Тако је запечаћена судбина близу милион живота „од историјског АВНОЈ-а до избегличког конвоја" (др. Неле Карајлић) и утврђена хрватска државност, чистом дискрецијом једне или пар глава.

Комунистички руководиоци су своје noms de guerre одомаћили након рата, као политичку номенклатуру – Стари, Ђидо, Лека, Бевц итд. Постоји и прича о томе како је друг Бевц био одлучан у томе да Нови Пазар остане НР Србији, Црногорци су хтели територијално проширење, из КП Србије су се противили (из чисто бирократско-географских разлога). Пресекао је Едвард Кардељ, који је кажу одлучио и да Аутономне покрајине немају право на отцепљење, тј. да не постану пуноправне републике 1974. Таква врста персонализације политике је најопаснија у тоталитарном систему где је обично све подређено владајућој идеологији, или тачније њеној интерпретацији од стране владајуће олигархије. То ствара политички вакуум, свака замена челних позиција аутоматски означава дестабилизацију државе. Политичка (тајна) полиција, која бира кадрове на основу непотизма доживљава професионалну дегенерацију, своје одлуке доноси на принципу бартера личним услугама. Постаје парадржавни апарат уместо заштитника уставноправног поретка. Таква држава доживљава урушавање на сваком нивоу, свака друштвена пукотина постаје извор раздора.

Србија је вратила политичко вишестраначје али се представници водећих странака сви слажу око што споријег отправљања тоталитарног наслеђа. Досијеи се не отварају јер се сваки политичар нада моћи коју ће црпити из поверљивих сазнања о другом. Привреда нам је и даље међу најнеслободнијим због начина финансирања странака али и државе. Имовинско право нам је најмање реформисано у целој Европи, правни систем је неефикасан и подложан политичком утицају, више него што је то уобичајено другде. Стране инвестиције ће нас заобилазити све док не будемо успоставили чврста правила игре слободног такмичења где постоји сигурност иметка. Супротно увреженом мишљењу, СФРЈ или тачније СР Србија, то није пружала, она је била маска за контролу која је била гипка и тиме дуговечнија од круте стаљинистичке. Колико смо мало политички еволуирали говори и ословљавање политичара. Популарно и фамилијарно, уздизани и рушени су Слоба, Вук, изузетно Коштуница (да би се разликовао од свог бучног имењака), затим Борис, па сада Тома.

Да се вратим на наслов и поновим још једном, нема тог Вашингтона, Брисела, Берлина или те Москве који ће нама створити Владу (институцију а не личност). Како да се сталне чланице Савета безбедности, нуклеарне силе, чланице Г8, представници половине светског богатства носе с егом српских политичара иза којих стоји неколико милиона нас који смо их изнедрили, оверили и надимком одомаћили? Све је лично, ништа није политика, а још мање бизнис, коме није јасно нека завири у свој новчаник.

http://epoha.me/2012/06/sve-je-licno-nista-nije-politika/

PIRAMIDA ZLOČINA VODI DO TAČIJA

PIRAMIDA ZLOČINA VODI DO TAČIJA

Zvaničnici Euleksa ozbiljno razmišljaju da dve istrage koje se trenutno vode o trgovini organima na Kosovu spoje u jednu zbog sumnje da je u oba slučaja umešan isti kriminalni klan, a da "piramida" tog zločina vodi sve do vrha prištinskih vlasti. Euleks trenutno vodi dve istrage. Prva, poverena specijalnom tužiocu Klintu Vilijamsonu, bavi se događajima u Žutoj kući u Albaniji u periodu od 1998. do 1999. godine kada su navodne žrtve bili kidnapovani Srbi s teritorije Kosova. Druga istraga, koju vodi Euleksov tužilac Džonatan Ratel, bavi se trgovinom organima i ilegalnim transplatacijama u bolnici Medikus na putu Priština - Kosovo Polje. Izvor agencije Srna u Euleksu navodi da "postoje tragovi koji upućuju" da je uzimanje organa vršeno u Žutoj kući uz znanje bivših vođa OVK predvođenih Hašimom Tačijem, a da je već izvesno da su se transplantacije u Medikusu odvijale uz znanje privremene vlade Kosova i njenih zvaničnika. Isti izvor navodi da se istrage o trgovini organima i ilegalnoj transplantaciji temelje na dokazima koji su prikupljeni u Moldaviji, Rusiji, Turskoj i na Kosovu. "Svedoci optužbe su naveli da su dolazili na Kosovo pošto su prethodno ugovorili cenu od oko 30.000 evra za bubreg koji je kasnije, kako je istragom utvrđeno, prodavan pacijentima sa zapada po ceni i do 100.000 evra. Optužnicom iz 2011. godine su obuhvaćeni profesor medicinskih nauka na Univerzitetu u Prištini Ljutfi Derviši, osnivač Medikusa Ilir Recaj, turski hirurg Jusuf Somnez i Izraelac Moše Harel, kome se sudi u odsustvu". U Tužilaštvu za ratne zločine Srbije kažu da će za petnaestak dana izaći sa zapanjujućim podacima i saznanjima o trgovini organima, ali da nisu za ideju objedinjavanja istraga. - Podaci Eeuleksa se u velikoj meri poklapaju sa našim dokazima i saznanjima, ali nama nije cilj da se ta suđenja odvijaju u Prištini, već da se istraga i suđenja odgovornima za trgovinu organa dobije međunarodnu dimenziju i da se formira neki ad hok međunarodni sud za ratne zločine nalik na Haški tribunal - kaže za "Vesti" zamenik tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić. Izvor Vesti.

 

http://www.tvmost.com/