KOSOVO, CRNA RUPA EVROPE ILI NA TRAGU TRGOVINE ORGANIMA

ŽAN-ARNO DARANS: KOSOVO, CRNA RUPA EVROPE ILI NA TRAGU TRGOVINE ORGANIMA

utorak, 14 avgust 2012 12:27

„Godine 1999. nijedan zločin nije mogao da bude počinjen na Kosovu bez Kušnerovog znanja"

 

U decembru 2010. godine Dik Marti je Savetu Evrope predstavio senzacionalan izveštaj u kojem osuđuje trgovinu organima kojom se bavila albanska gerila za vreme rata na Kosovu. Izričito je pomenuo ime sadašnjeg kosovskog premijera Hašima Tačija, koji će kasnije sve negirati. Evropska misija EULEKS dobila je zadatak da istraži tu trgovinu. Međutim, danas su svi pogledi usredsređeni na jednu čudnu parnicu, koja traje već mesecima u glavnom gradu Kosova, u Prištini. Radi se o suđenju bolnici Medikus, koje je počelo u oktobru 2011. godine, na kojem predsedavaju lokalne sudije i jedan međunarodni sudija iz misije EULEKS.

Dik Marti neće svedočiti pred tim sudom. Imunitet bivšeg člana Parlamentarne skupštine Saveta Evrope ga oslobađa te dužnosti, kao što je ta institucija i potvrdila prošlog juna. Optuženička strana je bivšem švajcarskom poslaniku poslala poziv na sud. Ali on nije želeo da bude prinuđen na to da oda imena svedoka koje je sreo za vreme istrage iz jednog osnovnog razloga: na Kosovu još ne postoji efikasan mehanizam zaštite svedoka. Otkriti nečije ime bi bilo isto što i osuditi na smrt osobu koja je imala hrabrosti da priča.

Do 2008. godine klinika Medikus je bila mala bolnica na periferiji Prištine u vlasništvu urologa Luftija Dervišija. „Volonteri" iz Azerbejdžana, Kazahstana, Indije, Pakistana ili iz Rusije i Moldavije su tamo dolazili da prodaju svoje bubrege, koji su bili transplantirani bogatim zapadnjacima. Afera je pukla krajem 2008. godine kada se jedan davalac organa onesvestio u holu prištinskog aerodroma. Čovek je upravo bio operisan, a policija je konstatovala veliki ožiljak uzduž njegovih leđa.

Davaocima su obećavali 15 do 20 hiljada evra po bubregu, dok su primaoci plaćali 80 do 100 hiljada evra. Međutim, 20 davalaca nikad nije bilo plaćeno, a drugi su bili „napušteni kao iskorišćeni materijal", kako je to rekao američki tužilac Džonatan Rejtel.

Izveštaj Dika Martija ne tvrdi da postoji veza između afere Medikus i trgovine organima, koja je praktikovana za vreme rata. Međutim, mnoge ličnosti koje su u prvom planu pojavljuju se u obe afere. Sam Lufti Derviši je blizak Hašimu Tačiju. I još jedna ličnost igra glavnu ulogu u oba slučaja: Šaip Muja, bivši gerilski lekar i bivši „savetnik za zdravstvena pitanja" premijera Tačija.

Da li je klinika Medikus preuzela od 2002-2003. trgovinu organima koju su upražnjavali na ratnim zatvorenicima koje je UČK držala u Albaniji, trgovinu koja se prirodno ugasila kada su i poslednji zatvorenici bili ubijeni? Ako je to tačno, kako je moguće da međunarodna administracija – misija UN, NATO, razne EU i OEBS agencije prisutne na Kosovu, a da ne govorimo o mnogobrojnim zapadnim obaveštajnim mrežama – nije ništa znala?

Prema izveštaju Dika Martija, srpski i romski zarobljenici koje je u leto i jesen 1999. godine zarobila albanska gerila na kraju rata su odvedeni u Albaniju, gde su ubijani radi trgovine organima. UČK je imala mrežu tajnih zatvora u Albaniji, koji su već služili za „prihvatanje" albanskih protivnika, naročito pripadnika Demokratske lige Kosova, partije Ibrahima Rugove, važne figure kosovskog otpora Miloševićevom režimu.

GLUVE I SLEPE MISIJE Mapa tih tajnih zatvora na severu Albanije – naročito jedna stara kasarna u selu Kahan ili magacin u susednom gradu Kukes – veoma je poznata. Od leta 1998. godine selo Kahan je borcima UČK služilo kao pozadinska baza iz koje su ilegalno ulazili na Kosovo i tamo odnosili oružje. U proleće 1999. u staroj kasarni su se nalazili albanski zatvorenici koji su pripadali političkim pokretima rivalima UČK. U svojim ratnim memoarima (Blood on My Hands : A Surgeon at War, Wild Dingo Press, 2010 – „Krv na mojim rukama: hirurg u ratu", Vajld Dingo Pres, 2010) australijski hirurg Krejg Jurišević, volonter u UČK, opisuje kamp u Kahanu objašnjavajući da su tamo dolazili i američki oficiri za vezu: oni izgleda nikada nisu videli pritvorni centar, koji se nalazio na sred tog majušnog sela.

Srpski zarobljenici su prolazili i kroz druge centre, kao kroz famoznu „žutu kuću" u Burelu, o kojoj je pisala Karla Del Ponte u svojim memoarima („Lov. Ratni zločinci i ja", 2009), kuća koja je služila kao „probirni centar", a naročito kao „klinika" u privatnoj kući u selu Fuše Kruje, nedaleko od međunarodnog aerodroma u Tirani. Tu su pogubljeni zatvorenici, posle čega su im odmah vađena oba bubrega i čak i neki drugi organi.

Ova trgovina organima je verovatno povezana sa relativno malim brojem zatvorenika – nekoliko desetina – dok su stotine srpskih i romskih civila bili kidnapovani i odvedeni u Albaniju – odakle se niko više nije vratio. Dok su Srbe svakodnevno kidnapovali u jesen 1999, međunarodne organizacije prisutne na Kosovu – ni misija UN (UNMIK), kojom je rukovodio Bernar Kušner, ni KFOR, NATO misija, koja je imala tada oko 40.000 vojnika na celoj teritoriji Kosova – nisu istraživale ove nestanke.

U jesen 1999. Helsinški komitet za ljudska prava u Novom Pazaru u Sandžaku, srpskom regionu na granici sa Kosovom, vrši prvi istragu. Njihov izveštaj otkriva postojanje mreže malih pritvorskih centara širom Kosova: u pitanju su izolovane kuće, garaže, hangari, u kojima se nalazilo nekoliko srpskih zatvorenika, ponekad više desetina, najviše pedesetak muškaraca. Svi ti centri su bili pod direktnom vojnom odgovornošću UČK. Kada je taj izveštaj objavljen, nemački general koji je upravljao KFOR-om, je kategorički negirao postojanje takvih centara, a koje je kasnije ipak bilo potvrđeno.

Čudno je to da taj izveštaj Helsinškog komiteta Sandžaka danas ne može da se nađe, a predsednik Komiteta Šefko Alomerović je umro od raka. Ovaj bosanski intelektualac, protivnik Miloševićevog režima bio je demokratski borac bez trunke sumnjive reputacije. Imenom je citirao šest takvih pritvorskih centara, tvrdeći da su sve prikupljene informacije poslate UNMIK-u i njihovim regionalnim kancelarijama – što je tada međunarodna organizacija demantovala izjavom svog portparola Suzane Manuel.

Izveštaj Helsinškog komiteta oslanjao se na svedočenja srpskih „detektiva", koje su angažovale porodice nestalih i koji su služili kao posrednici sa albanskim otmičarima. Ni danas nemamo sve cifre, ali nekoliko stotina otetih Srba su oslobođeni uz novčanu naknadu. Drugi su bili zarobljeni da bi služili kao razmena za albanske zatvorenike koji se nalaze u Srbiji.

IZVEŠTAJ HELSINŠKOG KOMITETA Izveštaj Helsinškog Komiteta je takođe bio prvi koji je spomenuo mogućnost trgovine organima. U dokumentarnom filmu prikazanom na Kanal Plus („Trgovina organima: skandal u srcu Evrope", Vanina Kanban, 2012), Bernar Kušner je priznao da su na Kosovu u jesen 1999. postojale „razne vrste trgovine", ali je tvrdio da „nikad nije čuo za trgovinu organima". Tada su međutim kružile takve glasine na Kosovu i vrlo je malo verovatno da one nisu stigle i do ušiju šefa UNMIK-a. 2010. godine, posećujući Kosovo, Bernar Kušner je prsnuo u smeh, vređajući jednog srpskog novinara koji se „usudio" da mu postavi pitanje o hipotezi o trgovini organima.

Iako je Bernar Kušner bio ubeđen u to da je takva trgovina bila nemoguća, pravo pitanje je zašto nije pokrenuta nijedna istraga o nestancima nealbanskih civila, o vansudskim pritvorima, o ubistvima i otmicama, kao i o „glasinama" o samoj trgovini organima... Zašto je međunarodna administracija na Kosovu odlučila da odgovori poricanjem i nezainteresovanošću za te dokazane tragedije i užasne pretpostavke koje su kružile?

Sve je izgleda bilo organizovano da ta afera nikada ne ugleda svetlost dana, a neprijatna situacija sa Karlom Del Ponte može verovatno da se objasni ogromnim pritiscima koji su bili nad tužiocem Haškog tribunala. Iako je ona bila prva koja je dala nalog za istragu „žute kuće" u Burelu, Karla Del Ponte je izgleda dala naređenje za uništavanje važnih dokaza. Ona je inače objasnila da su je „sprečili" 2004. godine da otvori istragu...

Naravno, svi oni koji pokušavaju da demantuju postojanje trgovine organima, prstom pokazuju na te kontradikcije Karle Del Ponte iako nam je teško da zamislimo zašto bi bivši tužilac izmislio jednu takvu užasnu priču... Skeptici takođe sumnjaju u tehničke i medicinske mogućnosti odstranjivanja organa u Albaniji. Međutim, lekari se jednoglasno slažu u tome da je ovaj argument nevažan ako pričamo samo o odstranjivanju organa – i ako pitanje života donatora nije bilo uzimano u obzir. U stvari, glavno pitanje se nalazi u mreži koja je omogaćavala izvoz izvađenih organa i njihovo slanje na svetsko tržište.

Sa te tačke gledišta istraga klinike Medikus može da donese važna saznanja. Prema svedočenjima koje su sakupile organizacije „nestalih" Srba, poslednji srpski zatvorenici sa Kosova koji su još uvek živi viđeni su u Albaniji krajem 2001. godine. Posle tog datuma treba pretpostavljati da su svi ti Srbi, oteti 1999, mrtvi – bilo da su služili za trgovinu organima ili ne.

Godinu dana kasnije, klinika Medikus se otvara. Šaip Muja je od početka povezan sa tom institucijom. Bliski saradnik Hašima Tačija, bivši portparol UČK i šef Demokratske partije Kosova, Šaip Muja je urolog. Takođe je postao međunarodni renomirani specijalista za telemedicinu, kojeg redovno zovu na međunarodne kongrese. Prema izveštaju Dika Martija, Šaip Muja je upravljao i sam vadio organe ubijenim srpskim zarobljenicima. Posle rata dobio je veliku međunarodnu pomoć kako bi opremio univerzitetsku bolnicu u Prištini centrom za tele medicinu.

Šaip Muja je inače povezan sa Međunarodnom fondacijom virtuelne bolnice (International Virtual e-Hospital Foundation), međunarodnom mrežom telemedicine, kojom upravlja kosovski hirurg iz Amerike doktor Rifat Latifi. Na čelu te ugledne organizacije, smeštene u Ostinu, u Teksasu, nalazi se i veliki broj drugih Albanaca sa Kosova, koji inače nisu svi lekari: novinar Vehbi Bajrami se tako nalazi u savetu direktora. Rodom iz Preševske doline, nastanjen u SAD od 1990, ovaj publicista igra važnu ulogu u kosovskoj dijaspori, kao „veza" sa bivšom UČK.

MEĐUNARODNI KANALI Sudeći po njegovom internet sajtu, ta fondacija organizuje projekte u Albaniji i Nigeriji, ali Kosovo ostaje njen „gravitacioni centar". Centar za telemedicinu u Prištini je pod okriljem ove fondacije dobio velike dotacije JuEs Ejda (US Aid), kao i od američke vojske, ali ni neke evropske države nisu zaostajale u tome.

Šaip Muja je napisao nekoliko članaka o telemedicini sa svojim nemačkim kolegom, Matijasom Rajnikeom (Matthias Reinicke), koji je između 2001. i 2006. godine bio direktor odelenja Evropske agencije za rekonstrukciju na Kosovu (EAR). On je nadgledao dodelu važnih tendera u sektoru tele medicine, uglavnom dodeljenih firmi Simens.

Ideja o razvoju telemedicine odgovara strateškom izboru koji je relevantan za Kosovo, koje sa medicinske i sanitarne tačke gledišta, nije dovoljno opremljeno. Zahvaljujući krajnjoj darežljivosti finansijera kao što je EAR, prištinska bolnica je kupila materijal za teletransmisije koje mogu da imaju upotrebu koja prevazilazi medicinske potrebe... Da li je centar za telemedicinu služio za razvoj međunarodne mreže zahvaljujući kojoj se razvio biznis u klinici Medikus? Naglo oduševljenje Šaipa Muje za ovu medicinsku praksu na daljinu budi dosta sumnje.

Mreža koja se razvija u Albaniji sve do stvaranja klinike Medikus je i onako imala međunarodne kontakte, koji su možda tražili da se nastavi sa nabavkom organa, kada se „rezerva" srpskih zarobljenika ispraznila.

Dva presudna „partnera" albanskih lekara, su uhapšeni na osnovu međunarodnih naloga za hapšenje koje je izdao EULEKS: turski hirurg Jusuf Ercin Sonmez sa poetskim nadimkom Doktor Lešinar i Izraelac Moše Harel, uhapšen krajem prošlog maja, sa drugim osumnjičenima čiji identitet nije otkriven. Ova hapšenja bi mogla da potvrde hipotezu postojanja kosovsko-izraelskog kanala za trgovinu organima. Međutim, svi ti osumnjičeni su uhapšeni u svojim zemljama, koje ne izručuju svoje građane drugim državama.

Istraživanja o Medikusu teško dolaze do saznanja o međunarodnim kanalima, koji su neophodni za razvoj trgovine organima. Štaviše, ova istraga je razdvojena od one koja se vodi u vezi sa trgovinom organima koju je navodno vodila UČK za vreme rata. Zapadne države su blokirale ovakve pokušaje, odbijajući stvaranje specijalnog suda, kojeg su toliko tražili Dik Marti i Karla Del Ponte. Na kraju, ove istrage vode specijalne jedinice povezane sa evropskom misijom EULEKS, ali su SAD zahtevale da one vode tu jedinicu. Znači, tužilac Džonatan Rejtel sada vodi istragu, odbijajući svu „prevremenu" komunikaciju sa medijima...

Poslednjih meseci je, međutim, bilo i napretka. Tako je krajem maja ove godine albanski parlament napokon dozvolio EULEKS-u da raširi svoju istragu i na albansku teritoriju, što bi pomoglo da se potvrdi i precizira mapa „tajnih zatvora" UČK. Da li će takođe biti moguće da istraga dođe i do podataka o političkim odgovornostima i saučesništvima, naročito u okviru međunarodih misija na Kosovu?

„En 1999, aucun crime ne pouvait être commis au Kosovo sans que Kouchner n'en soit informé. Nos chefs sont des brigands qui ont détourné le sens de notre lutte, mais ils n'auraient pas pu commettre leurs forfaits sans la protection accordée par l'administration internationale, qui était pourtant là, en théorie, pour remettre de l'ordre au Kosovo. À la fin de l'année 1999, le vrai parrain, le boss s'appelait Bernard Kouchner", tonne Naim Miftari, ancien cadre de l'UÇK, qui témoigne désormais à visage découvert, dans plusieurs procès ultra-sensibles…"

(„Godine 1999. nijedan zločin nije mogao da bude počinjen na Kosovu bez Kušnerovog znanja. Naši šefovi su razbojnici koji su preokrenuli smisao naše borbe, ali nisu mogli da počine svoja nedela bez zaštite koju im je pružila međunarodna administracija, koja je ipak bila tu da teoretski dovede Kosovo u red. Na kraju 1999. godine, pravi kum, šef mafije se zvao Bernar Kušner", kaže Naim Miftari, nekadašnji kadar UČK, koji od sada svedoči otvoreno u više jako osetljivih suđenja...)

Nastaviće se

Žan Arno Derans je glavni urednik internet sajta „Balkanska pošta" (Courrier des Balkans). Već 15 godina radi u južno istočnoj Evropi i objavio je brojna dela u vezi sa regionom, kao „Kosovska zamka" (Le Piège du Kosovo), i u saradnji sa Loranom Žeslinom „Razumeti Balkan" (Comprendre les Balkans). Balkansa pošta je prvi informativni sajt na francuskom o Balkanu. Postoji od 1998. godine, i do danas je objavio više od 15 000 članaka o regionu. Žan Arno Derans redovno piše i za Mediapart.

Prevod sa francuskog Svetlana MAKSOVIĆ

Mediapart

 

„НЕЗАВИСНО КОСОВО“: ПАТОЛОШКИ КРИМИНАЛ СА ГЛОБАЛНОГ НИВОА. I ДЕО.

„НЕЗАВИСНО КОСОВО": ПАТОЛОШКИ КРИМИНАЛ СА ГЛОБАЛНОГ НИВОА. I ДЕО.

Ана ФИЛИМОНОВА | 11.08.2012 | 00:01

Западни центри моћи тренутно се баве методологијом стварања нове врсте квази-државне структуре, коју је могуће оквалификовати само као „ненормални криминалитет у међународним сразмерама". Најбољи пример за то представа „Република Косово". Ради се о глобалном преформатирању простора Југоисточне Европе при коме се на земље Европе које не припадају европском првом ешалону примењује формула „назад, у ропство и дивљаштво". То је модел ауторитарне спољне управе са иманентним карактеристикама немилосрдног спровођења пљачке, уништавања човекове околине, одузимања ресурса, формирања неспособне за опстанак економије (disastrous economy) и постављања „мртворођених" органа на власт, уз потпуну пауперизацију становништва. Али ни ту није крај. Да би успели да задрже потребан степен контроле над тако великим просторима потребно је не само да се националне државе одсеку од сопственог цивилизацијског развојног пута, већ и да се и на спољном, и на унутрашњем плану одржава одређени ниво деструктивног потенцијала, који је обавезно криминогеног карактера. У вези са тим је инициран процес убрзања криминализације региона Источне Европе (заједно са Балканом), његових државних структура и грађанског друштва. Криминалне снаге су се толико размахале да, како констатује познати француски криминолог Жан-Франсуа Гејро, делује скоро савршена лабораторија за формирање девијантних држава као дела криминалног корпуса нове Европе.1 У криминалистичко-корупционом чвору у који је везан балкански регион улогу тврђаве мафије игра „Република Косова" која, одлично чувана војним базама САД, без икаквих препрека развија најопасније гране криминалног посла. Пре свега, то је транзит дроге. Да би доспела у Западну Европу дрога из Авганистана и азијских земаља „путује" преко Турске и балканских коридора. Најбитнију улогу у томе има Балкан: преко њега се обавља 80% наркотрафикинга. Балкански нарко-коридори се деле на северни хероински (Авганистан – Турска – Мађарска – Румунија) и јужни кокаински (Турска – Грчка – Македонија – Албанија – Италија). Турска је постала толико снажан „ослонац" наркомафије да је чак и онај део, који доспе полицији у руке, заиста импресиван: само у 2.половини 2011.године ту је конфисковано дроге више него у свих 27 земаља ЕУ заједно. Транзит и снабдевање Балканског региона и Западне Европе врше у највећем делу албанске криминалне групе које су повезане са италијанским, црногорским, турским и курдским наркокартелима (курдски наркокартели на територији Ирака, Ирана и Централне Азије располажу снажном мрежом канала за испоруку дроге из Авганистана), као и са кавкаским криминалним групацијама2. „Приштинска република" извршава две криминогене функције. Са једне стране она сама по себи представља извор организованог криминала, о чему сведочи постојање паравојних диверзионо-терористичких формација под називом „Ослободилачка армија Косова" (ОАК, УЧК - скраћ. од албанског), које су само козметички маскиране у тзв. Снаге безбедности Косова и Косовску полицију. Са друге стране – она представља зону „преноса криминала" и у европски, и у друге регионе света. Прва криминогена функција „пројекта Косова" закључује се у потпуној контроли квазидржаве „Републике Косова" од стране бивших бораца УЧК. Они заузимају стратешке позиције, потпуно управљају „државним апаратом" и друштвено-политичким животом; цивилно становништво је подвргнуто институционализованом политичком, психолошком и физичком насиљу. Терор сопственог становништва се врши, како кажу страни извори, од стране косовске обавештајне службе K-SHIK, која је на себе преузела казнене функције за обрачун са политичким опонентима експозитуре која влада. Одобрења одређених поступака као и до сада стижу од «газде косовског пројекта». Ову тезу потврђује бивши шеф K-SHIK, Кадри Весели, најважнији политички партнер „косовског премијера" Х.Тачија: „Ми смо имали подршку многих партнера – 25 обавештајних служби… али САД – они су нам баш много помогли". Када је престало НАТО-во бомбардовање Југославије 1999.године, а на Косово ушле међународне снаге, јединице K-SHIK су направиле читаву кампању политичког терора. Тада су побијене хиљаде Срба и Албанаца који нису били лојални „победоносној" УЧК. Високи представник САД на Косову (који је желео да остане анониман) тврди да је спонзор K-SHIK била ЦИА и то, у шта се она претворила у ствари представља „метод очувања контроле криминалитета и политике на Косову". Весели је имао директне контакте са америчким и енглеским обавештајцима – каже Флорин Краснићи, бивши борац УЧК, а затим члан косовског „парламента" – „све што би пожелели Американци или Енглези, он им је подносио на тацни… Кадри Веселија су те службе финансирале, подржавале и снабдевале". И тако – без обзира на све податке о раду K-SHIK, њу и даље подржавају САД и земље НАТО-а. И Хашим Тачи, као и раније, ужива изузетно велику подршку Вашингтона…3 У условима дисфункције органа управљања „Републике Косова", криминалне структуре не представљају власт из сенке, већ праву власт. При том криминалне структуре се не појављују, већ од самог почетка представљају делове кланова и „државног" система. Методе које оне примењују су изузетно агресивне, то је оличење „борбеног криминала". И то криминала у међународним сразмерама: криминални картели контролишу читаве регионе, а њихова „индустрија" за себе успева да избори све више простора не само у Европи, већ и у САД, претварајући у ноћни кошмар полицијске јединице у тим земљама. Албанска мафија је на петом месту по рејтингу светских организованих криминалних структура, али се она од осталих разликује и по „огромном потенцијалу раста". Он се пре свега заснива на томе, да за полицијско оперативно схватање постоји непролазна баријера: језик, обичаји, крвне везе. Осим тога, управо породичне везе дозвољавају да се формира непрекидни криминални ланац: представници албанских кланова удају своје ћерке за „колеге из радних јединица" у Авганистану и Турској, обезбеђују везу произвођач – магацин – потрошач робе. Ето тако цвета криминални породични бизнис. Приход од њега иде, између осталог, на финансирање УЧК („црни фондови" наркокланова не подлежу никаквој контроли), а њу штити покровитељ „пројекта Косово" – САД. Сједињеним Државама је контрола Косова неопходна због опстанка војних база које обезбеђују контролу Југоисточне Европе, са изласком на нафтне регионе Блиског Истока. На Балкану функционишу следећи војни објекти, које користи НАТО и базе чији су НАТО власници: у Мађарској (авиобаза „Ташар"), у Румунији (авиобаза «Девеселу», лука Констанца, аеродром «Когалиначеу»), Бугарска («Ново Село», поморска база «Аитос» поред Бургаса, аеродром «Безмер» поред Јамбола, авиобаза «Гроф Игнатјев»), Босна и Херцеговина (поред Бања Луке, Мостара и Сарајева, као и мала база у близини Добоја), Хрватска (Шепурине, Слуњ, Ђаково, Пула), Македонија («Петровец», база поред Куманова, «Криволак»), Грчка (базе на Криту и у близини Ларисе) и, најзад, Косово («Бондстил», две базе «Монтиф» поред Гњилана, база поред Витине, артиљеријски центар близу Качаника, база поред села Баловац, општина Подуево)4. Да нема подршке НАТО-а (у суштини, западних центара моћи) УЧК као казнена формација која уједињује, по речима Гејроа, вође мафијашких кланова, и која је предвиђена само за обрачун са мирним становништвом, никада не би могла да добије власт.5 Маскирана УЧК почиње да се активира и поново јавља као снага која је у стању да опет дигне на ноге цео регион. Тако су у априлу 2012. у Македонији Албанци извршили сурово убиство пет Македонаца. После тога су македонске специјалне службе саопштиле да се на граници са Косовом виђа велика формација паравојне структуре, на чијој униформи је амблем УЧК. Оружане групе Албанаца у униформи УЧК су примећене и у близини Скопља и Тетова. Бугарске новине „Новините" пишу да дестабилизација Македоније „за само пола сата" може да изазове међународни конфликт у Албанији, Србији, на Косову, у Бугарској, Грчкој, Румунији и Турској 6. Међународни ниво рада се осећа и у другој кримогеној функцији албанске мафије Косова – срастању наркотрговине са међународним тероризмом са радикалним исламистичким правцима. Још за време косовског конфликта је свима била позната чињеница да се у КиМ дислоцирају мање јединице „Ал-Каиде", а при том је један од вођа те организације за Балкански регион био бивши руководилац албанске тајне полиције Башким Газидеда, а истовремено је један од команданата УЧК био Мухамед Завахири, брат садашњег вође „Ал-Каиде" Ајмана ал Завахирија7. Косово се сада претворило у међународни центар за обуку сиријских „устаника". Сиријска „опозиција" је у априлу 2012. године затражила помоћ од УЧК, обећавајући да ће „нови Дамаск" признати Косово. Команданти терористичке УЧК и исламски екстремисти из БиХ су „помогли" сиријским паравојним групама. Џевад Галијашевић, члан Експертске групе за Југоисточну Европу за борбу са тероризмом, констатује да су центри за обуку дислоцирани у некадашњим логорима УЧК, којих има и у Македонији. Тамо је примећен Абдусамед Бушатлић, бивши борац одреда „Ел-Моџахедин", један од вођа вахабистичког покрета у БиХ. У Македонији, каже Д.Галијашевић, постоји мисионарско-идеолошки рад, а на Косову – војни. Комплетна терористичка припрема се врши под патаронатом КФОР-а (НАТО-а). Логори УЧК су реактивирани у Дреници (села Ликовац, Јабланица, Глођани) и формиране су нове базе за дислокацију муџахедина из исламских земаља. Једна такође на територији Дренице, друга у Метохији (село Смоница код Ђаковице). Зоран Стијовић, оперативац српског ДБ-а на КиМ деведесетих година наводи да се обука спроводи у два правца: диверзионо-терористички и обавештајни. Инструктори нису само Албанци, извозни модел сиријске револуције се припрема уз помоћ инструктора ЦИА, терориста УЧК и екстремиста из БиХ8. 20.јула 2012.године почела је битка сиријске армије за други по величини град Сирије, Алепо, када је ликвидирано 400 „устаника". При њиховој идентификацији је констатовано да су се, осим најамника из других земаља, на страни терориста борили и косовски Албанци… Највећи парадокс, како нам се чини, је у томе што док многобројне обавештајне службе западних земаља на сва звона ударају, саопштавајући најјезивије податке о правцима и сразмерама „рада" албанских криминалних група, од међународног до локалног нивоа, њихова политичка руководства и организације које су они сами формирали упорно не примећују злочиначку активност која итекако прети безбедности и њих самих… (Наставља се) 1 http://www.vesti-online.com/Vesti/Hronika/233286/Kriminalci-vladaju-Balkanom- 2 Balkanski koridori heroina i kokaina // Daily Survey. Atina, Ankara, 22 januara 2012 http://www.mfa.gov.rs/Srpski/Bilteni/Srpski/b230112_s.html 3  http://www.globalpost.com/dispatch/news/regions/europe/110321/kosovo-intelligence-services 4 http://www.fakti.org/oruzje/nato-oko-srbije/za-kontrolu-balkana-i-opkoljavanje-rusije 5 http://www.vesti-online.com/Vesti/Hronika/233528/Mafijasi-americki-saveznici-6 http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/220576/Gorece-pola-Balkana 7 http://kpolisa.com/KP17/kp17-I-2-VeselinKonatar.pdf 8 http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.291.html:380208-Albanski-teroristi-plase-svet

 

http://srb.fondsk.ru/news/2012/08/11/nezavisno-kosovo-patoloshki-kriminal-sa-globalnog-nivoa.-i-deo..html

Aмерички фармацеутски гигант Фајзер подмићивао лекаре и у Србији

 

Aмерички фармацеутски гигант Фајзер подмићивао лекаре и у Србији

• 22:58 08.08.2012.
• 2 коментара
• Штампај

МИТО ДАВАН И У БУГАРСКОЈ, КИНИ, ХРВАТСКОЈ, ЧЕШКОЈ, ИТАЛИЈИ, КАЗАХСТАНУ И РУСИЈИ

 

        АМЕРИЧКА мултинационална фармацеутска корпорација Фајзер (Pfizer) пристала је да плати 60 милиона долара одштете због подмићивања лекара и службеника у здравственом сектору у неколико земаља.

        На попису земаља у којима су давали мито налазе се: Бугарска, Кина, Хрватска, Чешка, Италија, Казахстан, Русија и Србија.

        Циљ је био сасвим јасан - што више повећати производњу и продају њихових фармацеутских производа.

        У Хрватској су мито добијали високи функционери да би се одређени лекови уврстили на листу Хрватског завода за здравствено осигурање.

        „Награде" су се делиле у виду процента од цене наручених лекова, а исплаћивале су се у готовини. Још су за подмићиване била организована путовања.

        У подмићивању широмм света суделовала је и компанија Wyeth LLC, коју је преузео Фајзер пре неколико година.

        Wyeth је пак сличне програме реализовао у Кини, Индонезији, Пакистану и Саудијској Арабији.

http://fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/americki-farmaceutski-gigant-fajzer-podmicivao-lekare-i-u-srbiji

KONACNO: VOJVODINA KAO PREDUSLOV ZA EU!

 KONAČNO: VOJVODINA KAO PREDUSLOV ZA EU!

nedelja, 05 avgust 2012 00:24

Šausberger: Pregovori sa EU se mogu usporiti zbog Vojvodine

„Ako bi Vojvodina postala krizno žarište, uticalo bi to na mir čitave Evrope"

Direktor Instituta evropskih regiona Franc Šausberger izjavio je da se pristupni pregovori Srbije sa EU mogu usporiti ukoliko dođe do "problema sa Vojvodinom".
„Autonomna Pokrajina Vojvodina je posebna multietnička regija za koju se Evropa uvek interesuje. Ako bi ona postala krizno žarište, uticalo bi to na mir čitave Evrope, a da i ne govorim o tome koliko bi to bilo štetno za približavanje Srbije Evropskoj uniji", rekao je Šausberger u intervjuu za sutrašnji novosadski „Dnevnik".
Dodao je da se EU ne meša u pitanja unutrašnje strukture Srbije, ali je ocenio da će u slučaju odluke Ustavnog suda Srbije o osporavanju pojedinih nadležnosti Vojvodine postojeća prava, koja su građena na principu supsidijarnosti i koja regulišu prava manjina, „izgleda biti smanjena".
„A tu se radi o osnovnim principima Evropske unije. Zbog toga je EU veoma zainteresovana kako će nova Vlada Srbije reagovati na odluku Ustavnog suda. Ako nova vlada smanji postojeću autonomiju Vojvodine, onda se ona u ovom pitanju nedvosmisleno nalazi na putu nazad, u Miloševićevu eru", kazazo je Šausberger.

On je izrazio čuđenje što je Ustavni sud doneo takvu presudu tek nedavno, iako je Statut Vojvodine na snazi već dve godine.
"Ova činjenica nije do sada smetala Ustavnom sudu. Odjednom, nakon političke promene, potezom pera se smanjuju prava Vojvodine. Od toga se ništa dobro ne može očekivati", ocenio je Šausberger.
Prema njegovim rečima, bio bi „smešan postupak" ukoliko Vlada Srbije naloži ukidanje kancelarije Vojvodine u Briselu.
„Danas gotovo svaka regija poseduje svoje predstavništvo u Briselu. Osim toga, kancelarija Vojvodine je u zgradi Misije Republike Srbije. Traženje da se ta kancelarija zatvori bio bi izuzetno loš signal za Evropsku uniju", rekao je Šausberger.
Dodao je da su Vojvodina i Kosovo dva „totalno različita" pitanja za EU. „Vojvodina i Kosovo se ne mogu i ne trebaju upoređivati, prevelike su razlike između njih", kazao je Šausberger.

http://www.slobodnavojvodina.org/index.php?option=com_content&view=article&id=1252%3Akonano-vojvodina-kao-preduslov-za-eu&catid=1%3Avesti&Itemid=50

Косово, консензус, капитулација

Косово, консензус, капитулација

петак, 27 јул 2012 10:57

Пише: Ђорђе ВУКАДИНОВИЋ

„Треба нам консензус о Косову". Ову реченицу је небројено пута пре и после избора за председника изговорио Томислав Николић, а потом и његови сарадници, почев од Марка Ђурића па до Александра Вучића, који је, после повратка из САД додао да нас очекују „болна решења".

Ја сам, наравно, увек за консензус – око Косова и иначе. (Узгред речено, „консензус" је само у извесној мери модернија и политички коректнија реч за ону вечно призивану, а ретко присутну „српску слогу".) Дакле, хоћемо консензус, треба нам консензус. Али – чији и о чему консензус? Говоримо ли о консензусу јавности или о консензусу политичких странака тренутно заступљених у парламенту? Говоримо ли о консензусу у условима када нам се, готово свакодневно, објављује, потура и спинује како је Косово „терет" којег је најбоље да се што пре ратосиљамо (па се тако, на пример, чувеном писцу у уста ставља лажна изјава о томе како Косово треба „цивилизовано предати") и када се у новинама и на телевизијама са националном фреквенцијом свакодневно емитују вести и извештаји у којима се функционери приштинских инситуција већ рутински и редовно, без ограде и наводника, именују као председник Косова, „косовски премијер", „косовска влада". А угледна српска новинска агенција се званично се обраћа Новој српској политичкој мисли са дописом да њиховим вестима нипошто не мењамо смисао на тај начин што наведене институције и функције приштинских званичника стављамо под наводнике!?

Заиста нам треба консензус. Макар као што је грчки по питању Македоније. Или македонски по питању свог имена. Или хрватски по питању „домовинског рата" или границе са Словенијом. Или кипарски по питању северног Кипра. А до консензуса се може доћи само отвореним разговором у коме мора бити места и за ставове и ствари који нам се се не допадају. При том не мислим да је аутоматски „издаја" то ако у новој влади уместо министарства за Косово и Метохију имамо „канцеларију" за КиМ – мада би за тај потез ваљало понудити неко објашњење. Не мислим ни да су аутоматски јеретичка или издајничка размишљања која позивају на „разграничење", „корекцију границе" и „историјско помирење", а што су мање-више само еуфемизми за стару идеју о подели Косова. (Мада шеф државе ипак мора бити малчице опрезнији и уздржанији од колумнисте или неодговорног опозиционара када о тим стварима говори.)

Ипак, прича о „консензусу", а нарочито о „болним решењима" која нас чекају у вези са Косовом, може имати јанусовско лице. Наиме, може бити одговоран апел за решавање најтежег државног проблема, али може бити и маневар да се на брзака, док траје „одисај" због формирања нове владе, док трају постизборна еуфорија и депресија на једној и другој страни, док се присталице победника радују, бивша власт налази у пометњи, а остали свет одмара од политике и мучне и дуге полугодишње изборне кампање, да се, дакле, у том интерегнуму одраде неке од најнепријатнијих ствари из вашингтонске и бриселске „косовске агенде" са којом су и због које су Филип Рикер и Филип Гордон долазили у Београд, Ивица Дачић ишао у Берлин, а Александар Вучић у Вашингтон. А, тренутак је у том погледу готово идеалан. Демократе ће још неко време бити забављене о свом јаду, а и иначе не би – чак и пре Тадићевог руковања са Хашимом Тачијем, а поготово после тога – смели ни хтели ту много да таласају. ЛДП, странци, НВО-исти, западни амбасадори и мањинци би, разуме се, били одушевљени. Дакле, остаје само црква, донекле ДСС, десетковани радикали и понеки усамљени интелектуалац, а они ни у боље време нису успевали да артикулишу озбиљнији отпор.

У том светлу, вреди подсетити како је и бивша влада управо током свог првог лета, односно непосредно након формирања, прихватила Еулекс и вратила повучене српске амбасадоре у земље које су признале Косово. У том светлу било би добро знати шта су то нови српски званичници изјављивали и обећавали својим саговорницима по Вашингтону, Берлину и Београду. И у том светлу је прича о „сто дана" које, тобоже, треба дати влади пре него што је почнемо критиковати само прича за малу политичку децу, или, пак, за нормална друштва, где не прети опасност да се најважнија државна питања преламају преко колена и решавају испод жита, кришом од јавности и грађана.

Дакле, да резимирамо. Транспарентност – свакако! Консензус – апсолутно! Али никако и нипошто под опасном паролом – опасном баш зато што садржи и зрно истине – о томе како су „они претходни" све забрљали, упропастили и издали припремати терен за даље брљање, предају и издају. Није довољно само понављати да „никада нећемо признати Косово", него треба видети и шта се конкретно чини у вези са тим, шта ће бити са српским институцијама на северу КиМ, шта ће бити са судом, безбедношћу, финансијама. Јер, капитулација је капитулација, без обзира да ли је мастило којим се потписује црвено, жуто или плаво.

Посебно велики притисак ће бити на Николића, коме се већ, као нека врста додатног охрабрења да повуче "храбре потезе" поводом косовског питања, спремају ласкава поређења са великим конзервативним претходницима – Де Голом који је својевремено напустио Алжир, или Ричардом Никсоном који је направио велики гест отварања према комунистичкој Кини. Зато треба одмах рећи јасно и гласно: онај ко „препусти" Косово и Метохију неће постати никакав „српски Де Гол" – што је, узгред речено, још један перфидан спин којим се одрицање од историјског и симболичког језгра националног идентитета пореди са Де Головим повлачењем из једне, истина, веома важне француске прекоморске колоније – већ само „српски Квислинг", са великим и малим словом. Уосталом, да би се било Де Гол треба најпре бити истакнути генерал, ратни херој и ослободилац, па тек онда, евентуално, размишљати о „болном решавању" тешких националних питања.

Дакле, не треба нам никакав „Де Гол", никакве „цивилизоване предаје", „храбра решења" и сумњиви експерименти. Ево им разорене привреде, културе, курса динара, корупције, задужености и трговинског дефицита – па нека ту егзерцирају своју памет, храброст и „болна решења". А Косово нека оставе на миру – тачније, нека се труде да не погоршавају ствар, нека не чине нове и једностране концесије косовској државности, нека задрже међународноправни статус кво, а коначно решење нека „кукавички" оставе за неко друго, можда, боље време и боље наследнике. Не знам да ли је то храброст или кукавичлук, али знам да је то, у датим околностима, разуман, патриотски и државотворан приступ. Који може бити „болан" само ономе ко је, далеко било, поменимо то само као невероватну хипотезу, некоме негде, рецимо, у замену за подршку око формирања владе, обећао да ће у најскорије време „решити Косово".

Уколико, пак, таквих обећања није било – утолико боље. И утолико ћемо сви лакше доћи до оног заиста неопходног консензуса о којем говоре председник и његови сарадници. (НСПМ)

http://www.srpskenovinecg.com/stav/15406-djordje-vukadinovic

НОВА СИГУРНА ВЕЗА САД ЗА НАСТАВАК РАДА У СРБИЈИ

НОВА СИГУРНА ВЕЗА САД ЗА НАСТАВАК РАДА У СРБИЈИ

Петар ИСКЕНДЕРОВ | 26.07.2012 | 21:04

Још генерални секретар УН Бан Ки Мун није успео да заврши преговоре у Београду и Приштини, а из срца новог руководства Србије је стигао нов, сумњив „импулс" у вези са процесом регулисања косовског проблема. В.д. председника Српске напредне странке и бивши кандидат за градоначелника Београда Александар Вучић је, пошто је изненада одлетео у Вашингтон и тамо обавио разговоре у америчком Стејт-департменту изјавио да Србија мора да „изврши обавезе које је преузела", а које се односе на претходне договоре, постигнуте уз посредовање Европске уније са албанским властима Косова. Према његовим речима, сви учесници преговора Београда и Приштине, морају да „прецизно одреде" шта значи израз „паралелне институције" које постоје на северу Косова.Као што се зна – ту формулацију користе Запад и лидери косовских сепаратиста у односу на косовске Србе , тако да чињеницу да је користи српски функционер, не може, а да не натера да се замислимо1 . Шта више, Вучић је Србима обећао да ће убудуће догађаји у вези са преговорима бити „још болнији" и да треба да се очекују горе него што је сада. У садашњем контексту овакав сценарио подразумева међународно-правно одустајање Србије од Косова, које ће бити запаковано у облику равноправног пакета - споразума са албанским сепаратистима. Треба подсетити да је пре тога не било ко, већ баш нови председник Србије Томислав Николић лично, јасно изјавио да је неопходно да се пажљиво проанализира цео комплекс споразума који су током 2011.године потписале делегације Београда и Приштине. Пошто је победио на председничким изборима као кандидат Српске напредне странке, он је вратио својој странки обавезе вође и привремено их пренео на Вучића. Када је средином јуна посетио Брисел, Николић је изјавио да би желео да „поново проучи" садржину постигнутих споразума, заједно са оним, који дозвољавају да Косово самостално учествује на међународним форумима, и који одређују начин заједничке контроле административне границе са Косовом. „Ја ћу да подржим све споразуме који не крше конституционо уређење Србије и не наносе штету њеним становницима" – обећао је Председник. Према његовим речима - он је успео да од руководства Европске уније добије уверавања да ЕУ „неће од нас (Срба – П.И.) да захтева да званично признамо Косово, али захтевају да побољшамо односе са Приштином. Што се тиче обнављања преговора са Приштином, председник Николић је констатовао да би желео да до тога дође „до краја ове године"2. Са своје стране, највиши чиновници ЕУ су после сусрета са новим српским лидером били врло коректни у својим изјавама. Председник Европског савета Херман ван Ромпеј је позвао Београд да „игра позитивну и конструктивну улогу и на речима, и на делу". По његовим речима „даља нормализација односа са Косовом остаје битни захтев" како би Србија могла да започне преговоре о пријему у Европску унију3. Исто такве изјаве су се зачуле и од шефа Европске комисије Жозе Мануел Барозуа. Међутим, обојица су се уздржали од конкретизације својих захтева у вези са садржином преговорног процеса. Тим чудније и хаотично изгледају обавезе које је објавио једнострано Вучић, дојучерашњи заменик Николића у напредњачкој странки, чији садашњи статус њему не омогућује да иступа у име државе са таквим изјавама које задиру у далеку будућност. Како је познато, односи двојице наведених српских политичких функционера, омогућују да се желе многа побољшања. Нове компликације су у то унеле тешке дискусије које су трајале читавог јуна о саставу коалиције на власти и подели министарских портфеља. Коалициони споразуми који су постигнути су омогућили да Вучић од самог почетка добије место потпредседника. Међутим, информације којима сада располажемо дозвољавају да се прогнозира заоштравање политичке борбе између две, по свој прилици, најамбициозније фигуре у новој српској влади: Александром Вучићем и премијером Ивицом Дачићем. Овај други је још пре годину дана, као заменик председника владе и министар унутрашњих послова у кабинету Мирка Цветковића, огласио план за решавање проблема Косова тако што би покрајина била подељена на српски и албански део, због чега су се најозбиљније узнемирили Американци – архитекте пројекта косовске независности. Није случајно секретар за штампу државног департмана САД Викторија Нуланд, пошто је Николић ступио на дужност председника, пожурила да изјави да је циљ Вашингтона да види Србију како „ живи у миру са Косовом"4. Тако да се садашње благе изјаве и обећања, ако не и речи покајања, Вучића које су дошле после преговора у америчком спољнополитичком надлештву потпуно слажу са сценаријом по коме ће Вашингтон у будућој политичкој борби да подржи не само Николића, већ и Дачића. Овај последњи је већ недвосмислено омогућио да се схвати да себе сматра за великог заштитника српских национално – државних интереса, већег него оба председника, и бивши – Борис Тадић, и садашњи – Томислав Николић. „Ја сам већи националиста него Тадић и Николић. Они су евро-фанатици" тако је ту скоро изјавио Дачић5. Што се тиче Томислава Николића он, по свој прилици, мора врло брзо да одреди своје приоритете и концепције – посебно у ономе што треба да представља политичке приоритете Србије и заштиту њених национално-државних интереса. Његове прве изјаве у вези са регионалним проблемима, међу њима о немању стварних доказа за квалификацију догађаја у Сребреници 1995 год. као „геноцида" или потребе да се другачије протумаче догађаји у вези са распадом Југославије (укључујући и ситуацију у вези са Вуковаром) дају наду да се сматра да је Србија почела, најзад, да се повлачи од досадашње линије самобичевања и предаје позиција због врло ефемерних вредности евроинтеграције6. Јасно је да „нови курс" Николића не може да буде по укусу архитеката „Новог светског поредка" из Брисела, а посебно из Вашингтона. Има разлога да се претпостави да су после пораза Бориса Тадића Американци као особу која ће да спроводи њихове геополитичке интересе у Србији изабрали Александра Вучића, врло вешто играјући на његову амбициозност. Место потпредседника владе садашње коалиције на власти је практично идеално за плетење политичких интрига и лобирање интереса ових или оних. Довољно је да се присетимо Млађана Динкића – потпредседника и министра за економију у претходној српској влади. Он је уложио заиста невероватан напор како би уништио руско-српске уговоре из области енергетике, радећи у интересу како САД и ЕУ, тако и конкретних енергетских компанија суседних земаља – између осталог Аустрије и Мађарске. Међутим, Западу није било тешко да пронађе новог кандидата који ће заузети његово место. Примедбе: 1 http://www.tanjug.rs/novosti/52103/utvrditi-sta-ko-smatra-paralelnim-institucijama.htm 2 DPA 141535 GMT Jun 12 14.06.2012 19:35 3 DPA 141408 GMT Jun 12 14.06.2012 18:09 4 AFP 121917 GMT JUN 12 5 REUTERS 1854 120612 GMT 6 REUTERS 1529 150612 GMT

http://srb.fondsk.ru/news/2012/07/26/nova-sigurna-veza-sad-za-nastavak-rada-u-srbiii.html

ИЗДАЈА НАЦИЈЕ: Или зашто је Борис подметнуо Србима „ сребренички геноцид“

ИЗДАЈА НАЦИЈЕ: Или зашто је Борис подметнуо Србима „ сребренички геноцид"

Вести | 25.07.2012 | 15:03

Пише: Миодраг Новаковић   МОСКОВСКА НАУЧНА КОНФЕРЕНЦИЈА- ЗАШТО НЕ ТРЕБА ВЕРОВАТИ ХАГУ… У Москви је 22 и 23 априла 2009  одржана научна расправа у организацији Руске Академије Наука- Института за Словенске студије, под називом: „Деловање Хашког трибунала (ICTY) за бившу Југославију- његови резултати, сфера и ефикасност деловања".  На тој конференцији је  учествовао и „Сребренички Историјски пројекат"- невладина организација из Холандије… На конференцији је учествовало више од 30 научника (историчара, правника, форензичких специјалиста, демографа и других стручњака) из Русије, Америке, Србије, Републике Српске, Бугарске, Велике Британије и Холандије.  Они су урадили детаљну и стручну анализу рада Хашког трибунала, која је указала на пристраност и необјективност трибунала (посебно са аспектом на „Сребреницу")-  и дошли до следећих налаза:

 

 

http://srb.fondsk.ru/news/2012/07/25/izdaia-naciie-ili-zashto-ie-boris-podmetnuo-srbima-srebrenichki-genocid.html