Sumrak idola

Sumrak idola

Ljiljana Smajlović - 06.09.2012 18:02

Izjava bivšeg britanskog premijera Harolda Vilsona iz 1964. da je sedam dana
u politici dugo vreme ("a week is a long time in politics"), s razlogom je
postala jedan od najrabljenijih klišea sveta, čija se relevantnost u Srbiji
stalno iznova potvrđuje.

Evo, na primer, Boris Tadić. Doskora apsolutnom gospodaru Srbije bilo je
dovoljno samo par sedmica posle izbora da postane gotovo groteskna i skoro
potpuno potrošena figura. I to ličnom zaslugom, a ne zbog oduševljenja novom
vlašću. Političko raspoloženje u Srbiji nipošto nije sjajno, ljudi su s
razlogom zabrinuti i nervozni, no svejedno: ni tri meseca posle izbora
većinu još nije prošlo osećanje zadovoljstva što je skinuta Tadićeva vlast.
Ljude kao da još drži olakšanje što se pokazalo da je Tadićevce uopšte
moguće skinuti sa političkog trona. Dok su gazdovali Srbijom vladali su se
sa bahatošću koja, valjda, dolazi iz uverenja da političko sutra nikada neće
doći i da se računi nikada i nikome neće polagati.

Zato na Tadića danas, kad negde nešto kaže, krenu povici "odakle si se ti
promolio", a blogosfera ga danima podrugljivo pita je li u međuvremenu
saznao da je izgubio izbore. Za bivšeg predsednika je rezervisan prezir što
ga čaršija čuva za pale moćnike i lažne idole. Kažu da privatno priča kako
se rukovanjem sa Hašimom Tačijem zapravo nesebično žrtvovao da bi utro put i
olakšao život novom predsedniku Srbije, kome će jednog dana zapasti da se
rukuje sa Atifetom Jahjagom.

Ali zato nema komentara kada predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc,
onaj isti koji ga je između dva izborna kruga snažno preporučio domaćoj
javnosti kao predsednika kog Srbija "zaslužuje", javno saopšti da će za
članstvo u EU od Srbije, na kraju puta, biti traženo da prizna Kosovo. Tada
se seti da je, pre nekoliko sedmica, na sajtu Novi standard, pročitao
zajapureni tekst novoimenovanog pomoćnika novog ministra kulture, koji mu se
nimalo nije dopao...

Ima neke pesničke pravde u tome što Tadić ulazi u odlučujuću bitku za
prevlast u Demokratskoj stranci baš u momentu kada "njegov" čovek iz Brisela
naplaćuje politički račun koji su zajedno pravili. Prijateljica me ovih dana
podseća kako u onoj izvrsnoj Staljinovoj biografiji od Isaka Dojčera ima
rečenica koja otprilike glasi da je čas, kada čovek pomisli da je na vrhuncu
moći i da mu više niko nije potreban, zapravo isti onaj čas kada on više
nikome nije potreban. Pre četiri godine Tadić je, uz malu pomoć briselskih
prijatelja, kod Srba stvorio opsenu da mogu i Kosovo i Evropa, i nebesko i
zemaljsko carstvo. Sve što je bilo političara na vlasti zaklinjalo se pred
građanima da ih niko iz sveta ne pritišće i da ih niko ne ucenjuje. Nekako
je još i išlo, dok se u Beogradu nije obrela Angela Merkel: već nam je i
njen govor tela više rekao o šansi da ikada uđemo u Evropu sa Kosovom (pa
makar i samo na papiru), nego smo pre toga za tri godine saznali od Borisa
Tadića i svih njegovih ministara, pregovarača i ambasadora.

Ne bi, naravno, Tadić bio tako uspešan opsenar da građani nisu želeli da im
on priča bajke, da nisu hteli da idu na birališta da, kao, glasaju i za
Kosovo i za Evropu... verovatno u nadi da će Tadić, iza kulisa, tamo negde,
bez njihove krivice i odgovornosti u tišini da završi posao, a da njima ruke
ostanu čiste. Srbi su neko vreme suspregli nevericu, ali je rok trajanja te
zablude u međuvremenu prošao. Brisel i Vašington, Strazbur i Berlin, Merkel
i Šulc potrošili su Borisa Tadića, ali nemaju razloga da plaču za njim jer
im više i nije potreban.

Tadićeva bajka bi možda i danas trajala da istovremeno nisu udarili i kriza
i nezaposlenost, i političke ucene i gumeni (ali bogami i pravi) meci na
severu Kosova. Ali je u korenu njegovog izbornog trijumfa 2008. godine ipak
bila laž koju Martin Šulc sada razotkriva. Kakve li ironije da Jelena Trivan
ovih dana, braneći se od (ne)zasluženih kritika, i nehotice otkriva svoje
najdublje uverenje: "U politici se živi od percepcije, pa je od svake laži
moguće napraviti istinu".

Ljude kao da još drži olakšanje što se pokazalo da je Tadićevce uopšte
moguće skinuti sa političkog trona. Dok su gazdovali Srbijom vladali su se
sa bahatošću koja, valjda, dolazi iz uverenja da političko sutra nikada neće
doći i da se računi nikada i nikome neće polagati

Da, ali samo na ograničeno vreme, i dok mehurić u kom živite traje. Ali na
duži rok baš i nije moguće od svake laži napraviti istinu, i to nije nauk
samo za Demokratsku stranku, već i za ljude koji sada nastanjuju koridore
vlasti u Srbiji. Uostalom, i Milošević je delovao potrošeno dok ga nisu
poslali u Hag, ali su mu lideri DOS-a izručenjem Hagu udahnuli novi
politički život u sudnici Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu
Jugoslaviju. A sada se svaki drugi beogradski taksista koji je devedesetih
blokirao ulice prestonice protestujući protiv izborne krađe, kune da je
Sloba bio bolji od ovih koji su došli posle njega.

Pošteno govoreći, imali su i jedni i drugi teške protivnike. Milošević im je
neko vreme prkosio, Tadić im se duže izvinjavao, ali svetske sile koje mrve
i lome Srbiju ovih nekoliko decenija nipošto nisu za potcenjivanje.
Pogledajte šta im ovih dana poručuje dobitnik Nobelove nagrade, nadbiskup
Dezmond Tutu. Traži da Toni Bler i Džordž Buš idu pred sud za ratne zločince
jer su izmislili iračko oružje za masovno uništenje i jer su se ponašali kao
"dvorišne siledžije". Tutu protestuje protiv dvostrukih merila po kojima se
meri učinak afričkih i zapadnih lidera i traži da oni koji su odgovorni za
gubitak života i patnje građana za vreme i posle iračkog rata zaslužuju da
sednu na klupu za optuženike u Hagu. "Ako lideri smeju da lažu, ko bi onda
morao da govori istinu? Na osnovu čega donosimo odluku da Mugabe ide pred
Međunarodni krivični sud u Hagu, a da Toni Bler postane uvaženi govornik na
svetskim konferencijama? Da Bin Laden bude ubijen, a Irak okupiran? Nije
pitanje je li Sadam bio dobar ili loš, ni koliko je ljudi ubio. Stvar je u
tome da gospodin Buš i gospodin Bler nisu smeli da se spuste na njegov
nemoralni nivo".

Po Dezmondu Tutuu, kom niko na svetu ne osporava ogromni moralni autoritet,
kontroverzna odluka iz 2003. o upadu u Irak stvorila je pretpostavke za
građanski rat u Siriji i mogući rat sa Iranom. No nije li, sledeći istu
logiku, nezakonito, nemoralno i nelegitimno bombardovanje Jugoslavije 1999,
bez dozvole Saveta bezbednosti, zapravo omogućilo agresiju na Irak, pod
izgovorom da "svet" ima pravo da napadne režim koji ne vlada uz saglasnost
svojih građana?

http://www.nezavisne.com/komentari/kolumne/Sumrak-idola-157451.html

Процес над “црним трансплантолозима”: лекције за Србију

Процес над "црним трансплантолозима": лекције за Србију

Петар ИСКЕНДЕРОВ | 06.09.2012 | 00:02

За обнављање суђења "црним трансплантолозима" у Приштини, први се заложио швајцарски правник Дик Марти. Управо он је крајем 2010. године, у својству специјалног известиоца ПАСЕ изазвао "експлозију" у европској јавности својим извештајем о чудовишним злочинима лидера косовских сепаратиста. Већ почетком лета 2011. године, предмет се фокусирао на делатност приватне клинике "Медикус" из Приштине. Она је затворена 2008. године, када су представницима ЕУ и других међународних организација постале познате тајне операције са вађењем бубрега. Међутим, Дик Марти има озбиљне аргументе када тврди да су "црне трансплантације" на Косову и Метохији процветале још крајем деведесетих година. Међутим, упркост важности тих сведочења, тешко је очекивати да ће суђење, које се спроводи под окриљем ЕУ, у административном центру Косова и Метохије, помоћи Србији и косовским Србима да бар делимично задовоље правду.Уместо тога, вероватније је да ће садашња расправа следити одлуку коју је обнародовао Међународни суд правде о статусу Косова и Метохије, тиме још једном потврђујући кризу постојећих међународних правних механизама, који су се нашли у рукама архитеката "новог светског поретка". Уз све уважавање ОУН и ЕУ, треба рећи да у данашњем свету заштита национално-државних интереса мора да се гради пре свега на спровођењу активне и суверене спољне политике, са ослањањем на војно-политичке блокове и међудржавне структуре којима ти интереси одговарају. За Србију, такав ослонац може постати само стратешко партнерство са Русијом и учешће у интеграцијским моделима које је развила Москва – од савезне државе Русије и Белорусије и Царинске уније, до Шангајске организације за сарадњу и Евроазијског савеза – а никако на моделима и институцијама Европске Уније. Разуме се да не треба одрицати да је извештај Дика Мартија постало прво тако ауторитетно сведочанство злочина, који су почињени у покрајини Косово и Метохија, од стране бораца "Ослободилачке Војске Косова" (ОВК). У свом извештају аутор се посебно дотакао теме "црних трансплантација" на Косову и Метохији, када су од мирних становника, заробљених од стране припадника ОВК, вађени унутрашњи органи ради продаје на европском "црном тржишту". По подацима Дика Мартија, "органи су неким заробљеницима вађени на албанској територији, у близини града Фуша-Круја", недалеко од престонице Тиране. "Када је хирург трансплантолог био на месту, спреман да ради, заробљеници су појединачно извођени из "сигурне куће" и борци ОВК су их без оклевања ликвидирали, а њихова тела су одмах пребацивана у операциону клинику" – каже се у извештају Дика Мартија.1 У документима које је објавила Карла дел Понте, рејон операција "црних трансплантолога" била је "жута кућа" у близини града Бурел на северу Албаније. Међутим, ни Карла дел Понте, ни Дик Марти, нису успели добити сагласност од Албаније за пристанак на вршење есхумација и других неопходних истражних радњи. Премијер Албаније Сали Бериша је јавно назвао Дика Мартија "расистом" и не знам због чега и "антисемитом".2 А један од посланика албанског парламента Шпетим Идризи, окарактерисао је наводе швајцарског правника као "инспирисане од стране Русије и Србије".3 Представници цивилне мисије ЕУ у Приштини који контролишу садашњу истрагу, показали су се још опрезнијим. По речима њиховог тужиоца за војне злочине, Мати Ратикајнена, "чињеница је да у овом случају нема никаквих доказа. Нема тела. Нема сведока".4 То јесте данас углавном тако. Али узрок таквом стању лежи у чињеници да у овом случају није постојала реална заинтересованост водећих западних земаља и међународних правних институција, да се утврди истина. Управо то је допринело да Албанија и косовске власти одбију да сарађују у истрази са ПАСЕ. Тако је преношење у центар пажње приштинске клинике "Медикус" (у којој и није било убистава са предумишљајем, нити стотина заробљених Срба, него се тамо радило "само о" финансијским преварама донора и операцијама без званичног одобрења), са геополитичке тачке гледишта било много угодније и мисији ЕУ у Приштини, него да се бавила "српском" истрагом. Наравно да и ово такође потпада под тачке за кривичне пријаве. Међутим, ово тумачење омогућава Западу, а пре свега САД, да очувају неприкосновеност свог "косовског пројекта" и главнооптужених фигура на челу са Хашимом Тачијем. Да ли неко озбиљан може веровати данашњим оправдањима Карле дел Понте, која каже да јој "НАТО и Мисија привремене управе УН на Косову и Метохији нису дозвољавали приступ важним документима, а да Албанија није омогућила истраживање гробова на њеној територији".5У стварности, она и геополитичке силе које стоје иза њених леђа, у тренутку када је она била главни тужилац Хашког Трибунала, имали су и техничке и правне могућности да доведу сопствену истрагу до краја. Међутим, ту је дошло до интервенције политичких фактора. Управо због тога се данас у Приштини максимално сме истраживати делатност израелског посредника, турског трансплантолога, косовског уролога и министарског чиновника. Главни јунаци "Марти-извештаја", као и раније, налазе се на политичком Олимпу. Што се тиче власти у Србији, крајње је време да донесу сопствене закључке поводом ових судско-правних "игранки" на српским костима.     1 http://assembly.coe.int/ASP/APFeaturesManager/defaultArtSiteView.asp?ID=964 2 http://www.balkaninsight.com/en/article/albania-pm-calls-dick-marty-racist-and-anti-semitic 3 http://www.balkaninsight.com/en/article/council-adopts-kosovo-organ-trafficking-resolution 4 http://www.bbc.co.uk/news/10166800 5 Press, 01.02.2012

http://srb.fondsk.ru/news/2012/09/06/proces-nad-crnim-transplantolozima-lekciie-za-srbiiu.html

Дик Марти против архитекти косовског пројекта

Дик Марти против архитекти косовског пројекта

 

3.09.2012, 22:11

 

Фото: РИА Новости

На суђењу обновљеном у Приштини против црних трансплантолога, први пут иступа швајцарски правник Дик Марти. Реферат који је припремио крајем 2010. Дик Мартио било је прво тако угледно међународно сведочанство о злочинима које су на Косову извршили терористи ОВК.

На суђењу обновљеном у Приштини против црних трансплантолога, први пут иступа швајцарски правник Дик Марти. Реферат који је припремио крајем 2010. Дик Мартио било је прво тако угледно међународно сведочанство о злочинима које су на Косову извршили терористи ОВК.

Овај зид ћутања први пут је пробио управо швајцарскиправник, који је поседовао овлашћења специјалног известиоца Парламентарне скупштине СЕ. Што је карактеристично, шокантне чињенице је објавио представник земље која је била један од главних међународних промотера косовске независнсоти. Марти је назвао бившег политичког руководиоца ОВК, поселдњих година премијера косовске владе Хашима Тачија ни више ни мање него босом такозване Дреничке групе – невелике, али невероватно моћне групе чланова ОВК која је контролисала локалне криминалне структуре још од 1998. године. У свом реферату он је посебно дотакао тему црне трансплантологије на Ксоову – када су отетим цивилима (углавном Србима) албански терористи узимали органе за препродају на европским црним тржиштима. Према подацима Дика Мартија, органи су узимати од неколико заробљеника у клиници на албанској територији, у близини града Фуша-Круја, недалеко од Тиране. Ипак Дику Мартију није пошло за руком да добије од албанских власти пристанак на извођење есхумације и других за истрагу неопходних дејстава. По речиам тужиоца за ратне злочине цивилно-полицијске мисије ЕУ у Приштини Матија Ратикајнена, чињеница је то да у овомслучају нема било каквих сведочанстава. Нема тела. Нема сведока.

А мисија ЕУ у Приштини сматрала је да је повољније са геополитичке тачке гледишта да се не бави српским трагом, већ да пренесе центар пажње на приштинску клинику Медикус, у којој није било ни убистава са предумишљајем, ни стотина заробљених Срба, већ је постојала „само" финансијска превара и извођење операција без званичне дозволе.

Све то такође доспева под кривичне чланове. Ипак слично тумачење дозвољава Западу и пре свега САД да сачувају неприкосновеним свој косовски пројекат и његове главне фигуранте на челу са Хашимом Тачијем.

Резолуција о реферату Дика Мартија усвојена у јануару 2011. године на седници Парламентарне скупштине СЕ позвала је мисију ЕУ за Ксоово да активизира истражна дејства, не обраћајући пажњу на то које дужности заузимају потенцијални осумњичени, како би се пролило светло на криминални нестанак људи, податке о незаконитом промету одузетих од њих органа, корупцију и заверу организованих групација и криминалних политичких кругова. Ипак данас у Приштини истражују делатност максимум израелског посредника, турског трансплантолога, косовског уролога и чиновника министарства. Главни фигуранти Мартијевог реферата и даље су на политичком Олимпу.

http://serbian.ruvr.ru/2012_09_03/Dik-Marti-protiv-arhitekti-kosovskog-projekta/

Ljiljana Smajlović - Odbrana Srba

Odbrana Srba

Ljiljana Smajlović - 30.08.2012 17:27

Američki novinar, veliki kritičar Ratka Mladića, napisao tekst "U odbranu Srba". Ovaj zadihani naslov osvanuo je pre dva dana u beogradskom "Blicu", iznad izveštaja u kojem se tvrdi da je Majkl Dobs svojom "odbranom" Srba izazvao "veliku buru".

Ta bura u šolji čaja, tj. na blogu američkog specijalizovanog spoljnopolitičkog časopisa "Forin polisi", koji redovno objavljuje izveštaje Majkla Dobsa o suđenju Ratku Mladiću, a sve u okviru projekta Holokaust muzeja u Vašingtonu, nije vesnik nikakvih promena u zapadnom viđenju uloge Srba u krvavom raspadu Jugoslavije. Ni autor, zapravo, nije ni za jotu promenio svoje dosta oštro mišljenje o srpskoj odgovornosti o rat. Odvojio je malo prostora za nekoliko rečenica o tome kako nisu, eto, samo Srbi činili ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, niti su oni isključivi krivci za rat; distancirao se od "onih zapadnih komentatora koji su slikali previše crno-belu sliku sukoba", čime je sebe po automatizmu svrstao među nijansirane posmatrače, da bi na kraju uočio da je u zapadnoj politici na ex-YU prostorima postojala i poneka "protivrečnost". A onda je sve to, možda nesvesno ironično, nazvao "odbranom Srba". Bošnjačkim emigrantima je i to bilo dovoljno da ga gađaju blatom, što je Dobsa ostavilo prilično ravnodušnim: učtivo je odgovorio da mu se i poređenje Miloševića sa Hitlerom, kad smo već kod toga, takođe čini pogrešnim i preteranim.

Ovo je dobar momenat da priznam da dobro znam Majkla Dobsa još iz vremena kada je radio za "Washington Post", da smo radili zajedno i da ga smatram prijateljem. Blizu dvadeset godina raspravljamo o tome ko je kriv za rat i nismo se približili u stavovima, a ne očekujem da ćemo se ikada složiti. To svakako ne znači da Majkl nije sjajan novinar, kao što se nadam da ne znači ni da sam ja nepopravljivi srpski apologeta. Moj britanski kolega, naturalizovani Amerikanac, najbliži je onoj školi mišljenja koja drži da je Zapad kriv utoliko što nije na vreme, još negde tamo 1992, "intervenisao" da zaustavi naše ratove secesije. Oboje znamo da bi ta njegova intervencija nužno bila protiv Srba i da bi, po svoj prilici, podrazumevala da se Srbi bombama "zaustave". Ako je to "odbrana Srba", takvu smo "odbranu" kušali 1999. godine i na to više i ne vredi trošiti reči.

Pravo pitanje je sledeće: kako je moguće da je na Zapadu slika o Srbima i danas toliko crna da to 2012. počinje da nervira i Majkla Dobsa, koji o Srbima danas razmišlja samo utoliko što prati suđenje Ratku Mladiću u Hagu? Liberalno zapadno javno mnjenje pripisivalo je režimu Slobodana Miloševića mnoge grehe (od kršenja ljudskih prava, uskraćivanja političkih sloboda manjinama, gušenja slobode štampe ili nekažnjavanja ratnih zločina). Ali ako je u tome bio problem, kako je moguće da decenija sasvim drugačije, čak i po priznanju naših protivnika mirne i razumne politike, nije ni za jotu promenila stav tog javnog mnjenja? Mnogi Srbi su posle 5. oktobra olako poverovali da je rušenje Miloševića izbrisalo njihove nesporazume sa svetom. A svet još nema ni svest o tome da smo mi, celo to vreme devedesetih, manje posmatrani nego demonizovani. Proticanje vremena tu kao da ništa ne pomaže. Srbija je pod Miloševićem stekla veoma moćne protivnike, da bi većinu njih zadržala i posle njegove smrti. Kada je Svetlana Vasović-Mekina tokom intervjua za "Politiku" 2006. godine podsetila austrijskog UN posrednika za Kosovo Alberta Roana da je Milošević dva metra pod zemljom i da se njime više ne može pravdati kažnjavanje Srbije, Albert Roan je odbrusio da je i Hitler bio dva metra ispod zemlje, pa je opet Nemačka kažnjena.

Dobro je kazao jedan američki komentator - postoji mnoštvo dobrih razloga da se ne gube ratovi - vaši rivali prestanu da vas poštuju, a vaši neprijatelji prestanu da vas se boje.

Ima tome blizu sto godina da smo bili zapadni saveznici, slavljeni kao junačka mala nacija na Balkanu. Ako ste mislili da će se sjaj tog vremena prosuti po nama tokom manifestacija kojim će se obeležavati stogodišnjica Prvog svetskog rata, prevarili ste se. Kad "New York Times" uzastopno ponavlja da je dvadeseti vek počeo pucnjem "srpskog nacionaliste" na Vidovdan, onda čitalac logično zaključuje da se taj vek po Srbe završio onako kako su zbog svog nacionalizma i zaslužili. Isti je list, uostalom, iz pera svog spoljnopolitičkog urednika objavio da je žaliti za srpskim izbeglicama slično kao žaliti za nemačkim izbeglicama posle Drugog svetskog rata.        

Možda je uvek bilo nerealno očekivati da zemlje koje su bez dozvole Saveta bezbednosti bombardovale Jugoslaviju i počinile ratne zločine nad civilima, pristanu da u Srbiji vide bilo šta osim svoje kosovske pobede. Loše mišljenje o Srbima danas je deo snažnog društvenog konsenzusa na Zapadu, koji vodeći mediji izuzetno retko napadaju (u meri u kojoj se Dobsov pokušaj uopšte može smatrati "napadom" na taj konsenzus). Možemo samo da se pitamo je li Srbija morala otvorenije da se suprotstavlja vladajućoj zapadnoj verziji naše novije istorije, da je osporava i da je menja, ili je izvinjavanje Borisa Tadića bilo jedino što je smela? Bilo kako bilo, nije mnogo pomoglo. Bivši predsednik Srbije se rukovanjem sa Hašimom Tačijem mnogim zapadnim liderima  lično dodatno preporučio, ali teško da je nacija od toga imala ičega osim sramote i štete. Nije pomoglo ni to što je Beograd poslednjih godina radio sve što se sa Zapada tražilo (odustao od upotrebe sile, pregovarao, poštovao ljudska, politička i građanska prava pripadnika manjina), ni to što je bio i moralno i politički u pravu u odnosu na Prištinu. Zapadno javno mnjenje svejedno pokazuje jako malo saosećanja prema sudbini Srba na Kosovu, čak i nezavisno od toga da li su pravična praktična rešenja na kojim Brisel i Vašington insistiraju kad su odnosi Beograda i Prištine u pitanju. Nijedan vodeći medij po pravilu ne spominje da je srpska manjina na Kosovu danas ta čija su ljudska i građanska prava sada ugrožena.

Na sajtu "Forin polis", tamo gde se najavljuje idući nastavak bloga Majkla Dobsa, piše: "I Srbi su bili žrtve". Nemojte se rugati. Možda će stradanje Srba za nekoga tamo biti novo, revolucionarno saznanje. 

http://www.nezavisne.com/komentari/kolumne/Odbrana-Srba-156487.html

Заслепљени Ахтисари

Заслепљени Ахтисари

29. август 2012.
Дмитриј Бабич, за Руску реч

Нобеловац Марти Ахтисари недавно је изјавио да „Србија може да иде у Русију" ако не призна Косово. Шта се крије иза заслепљујућег бљеска ове мисли?

Карикатура: Сергеј Јолкин.

 

Србија може да иде у Русију ако не призна независност Косова — то је недавно изјавио Марти Ахтисари, бивши посредник УН за Косово и добитник Нобелове награде за мир. Подразумева се да Србија хоће да „иде" у Европску унију. Али, тамо је, по Ахтисарију, док не призна Косово не треба пустити.

 Његова изјава је изазвала буру негодовања у Србији, али је била готово непримећена у Москви. Зашто?

 Господина Ахтисарија, тобожњег непристрасног посредника у преговорима о Косову (он је од самог почетка био лобиста косовских Албанаца) Београд познаје боље него Москва, али није само то у питању. Ствар је у томе што је Ахтисари у тој изјави изнео неколико заблуда које западни медији упорно намећу, а против којих су Руси већ изгубили вољу да се боре, чак и у својој кући.

 Ахтисари је у своју изјаву успео да упакује неколико стереотипа који царују у западном медијском простору.

Житељи земаља ЕУ, САД и Канаде обично се љуте када их неко све заједно третира као Запад. „Наше земље су различите!", вређају се они. Земље јесу различите, али је медијски простор исти, бар када се ради о приказивању света ван северноатлантске заједнице.

 Западни медији су колективно захтевали свргавање Садама Хусеина и колективно су затим проклињали рат у Ираку. Колективно су подржали побуну у Сирији, а сада су колективно сазнали да у редовима побуњеника делује Ал Каида. Ти медији све своје падове и просветљења доживљавају колективно, као по команди. Отуд и појам „великог Запада", у који су некада полагане велике наде, а који сада, нажалост, постаје квинтесенција интелектуалне убогости и догматизма. „Пропаст Запада" коју је предсказао Освалд Шпенглер не одиграва се у економији, него у свести. И што је пропаганда западних медија оскуднија по смислу, споља све више бљешти и заслепљује људе. Заслепила је и Ахтисарија, тако да је он у једну своју изјаву успео да упакује неколико стереотипа који царују у западном медијском простору.

 Први: Русија је сиромашна земља, али је склона експанзији и жели да увуче друге земље у своју „сферу утицаја".

 Други: ратови у бившој Југославији нису резултат сложених међунационалних односа, него резултат агресије и амбиција једног човека — Милошевића, и једне нације — Срба.

 Не бих да говорим о овом другом стереотипу, из Београда се боље види има ли он везе са истином. Рећи ћу нешто о оном првом. Године 2010, за време међунационалних сукоба у киргиском граду Ошу, председница Киргизије Роза Отумбајева позвала је у помоћ руску војску. Међутим, ниједан војник се није ни померио с места. Тада су ме западне дипломате зачуђено питале: зашто Русија не припоји Киргизију? „Ми ћутимо, што значи да нисмо против тога", говорио ми је представник једне од структура Европске уније у Москви. „Зашто Путин и Медведев не дејствују?" Исто такво чуђење изазвало је и то што Русија није заузела Тбилиси за време оружаног конфликта са Грузијом 2008. Стварно, зашто нисмо ништа „заузели"?

 Што је пропаганда западних медија оскуднија по смислу, споља све више бљешти и заслепљује људе.

Одговор је једноставан: зато што нећемо. Неће Русија нове територије. Хоће савезнике, хоће партнере у бизнису, хоће и тржиште за своје производе. А фамозне колоније — неће. Само што то на Западу из неког разлога нико не жели да примети. Запад поставља Србију, Украјину и Молдавију пред глупу алтернативу: или Европа, или Русија. И ништа не вреди што Путин стално понавља: ми нисмо против тога да наши трговински и политички партнери, укључујући и чланице будуће Евроазијске уније, уђу у Европску унију. Што више Београд или Кијев буду отворени према Западу, то ће и Русија са већим задовољством инвестирати у њих свој капитал. Једини услов је да своју отвореност према Западу не условљавају затвореношћу према Русији. И по могућству, да не вређају Русију — она ће то умети да цени, као што се видело на примеру Прага. У бурним деведесетим, док је Варшава била захваћена русофобијом, а Београд био под санкцијама, Праг је искористио „златну кишу" са истока.

 Али Ахтисари, заједно са западним читаоцима, живи у замишљеном свету, где Русија жели да окупира Србију, где је Путин нови Стаљин, и где житеље Централне Европе чека руски ГУЛАГ ако неће да се одрекну свог националног идентитета.

 Са таквим светом у глави он ће завршити у старачком дому за политичаре, који ће плаћати новцем од потпуно незаслужене Нобелове награде за мир.

 Аутор је политички аналитичар руске редакције Би-би-сија и радија „Глас Русије".

http://ruskarec.ru/articles/2012/08/29/zaslepljeni_ahtisari_16511.html

SRBI NISU BEZBEDNI NA KOSOVU

SRBI NISU BEZBEDNI NA KOSOVU

 

Kancelarija Vlade Srbije za Kosovo i Metohiju pozvala je međunarodnu zajednicu da postupi u skladu sa izveštajem generalnog sekretara UN Ban Ki Muna i da ne smanjuje svoje prisustvo na Kosovu dok ne budu kažnjeni odgovorni za ubistvo više od 1.000 Srba. U saopštenju povodom izjave kosovskog premijera Hašima Tačija da su Srbi zadovoljni bezbednosnim okruženjem na Kosovu i da njihova bezbednost ne predstavlja ključni problem, ta kancelarija podseća da su na Kosovu u protekla tri meseca ubijena dva Srbina u selu Talinovac. Zabeleženo je i više pokušaja ubistava povratnika u selo Žač, prebijanje povratnika u gradu Peć, miniranje kuće porodice Đoković u centru Prištine, a devet godina od ubistva srpske dece u selu Goraždevac još niko nije odgovarao za taj zločin, dodaje se u saopštenju. Kancelarija za Kosovo i Metohiju pozvala je međunarodnu zajednicu i da ubrza istragu o trgovini ljudskim organima i počne da određuje pravične nadoknade za 33.411 stanova Srba i nealbanaca uništena do 2000, kao i još 930 stambenih jedinica uništenih u martu 2004. godine.Izvor Beta.

 

http://www.tvmost.com/

Oбраћање премијера Ивице Дачића Савету безбедности Уједињених нација

Овде можете прочитати обраћање премијера Ивице Дачића Савету безбедности Уједињених нација

http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2012/08/21/2468048/Obracanje%20Ivice%20Dacica%20SB%20UN%20210812.pdf