Српске партије – играчке у рукама САД

Српске партије – играчке у рукама САД

Борис АЛЕКСИЋ | 13.10.2012 | 00:02

Србија је по много чему рекордер, па се тако и по броју политичких странака налази у светском врху. У актуелном сазиву републичког парламента делује чак 45 партија, или девет више у односу на представничко тело Индије која има 1,21 милијарду становника.1 Међутим, грађани Србије имају све више потешкоћа да разликују програме и поготово идеологије постојећих партија. Разлога за то има пуно, али је најважнији, уједно и најпогубнији по будућност српске нације. Брижљиво скривана чињеница нам говори о томе да странци већ дуже време контролишу кадровску политику, организацију, програме и идеологије највећих политичких странака. Сједињене државе су толико веште у том послу да би могли слободно да закључимо како у Србији фактички из њиховог угла, ових дванаест година делује једна – једина партија, која упорно спроводи њихову политику. Смена на власти је само формалног карактера јер се у суштини не мења много тога у понашању владајућих структура према Вашингтону и испуњавању захтева који стижу из овог центра. На овај начин суверенитет Србије је додатно угрожен и ограничен. На другој страни света у Русији свих ових година које је Србија изгубила на путу евроатлантских интеграција, ради се на јачању државе, њене независности од страног утицаја, и ослобађању руске нације из стега новог светског поретка као другог имена за амерички хегемонизам. Дакле, одвијају се процеси потпуно супротни од оних које диктирају САД и Европска унија у Србији. У том циљу Дума је изгласала закон којим се невладине организације које финансира Запад третирају као страна агентура.2 Убрзо након тога из Русије је избачен USAID наводна хуманитарна организација преко које је годинама деловала америчка обавештајна служба.3 Овим потезима председник Владимир Путин је омогућио независтан и слободан развој политичког система Русије, као предуслов за вођење успешне националне политике. USAID је кровна организација која финансира Националну задужбину за демократију (NED). Њихова директна повезаност са Централном обавештајном агенцијом (CIA) није никаква тајна.4 Један од оснивача NED-а Волтер Рејмонд Јуниор је према Вашингтон посту радио као стручњак CIA5. Са овим организацијама заједно наступају Национални демократски институт (NDI) и Међународни републикански институт(IRI). Међу функционерима NDI су личности попут Мадлен Олбрајт и Хилари Клинтон, док је у врху IRI нпр. бивши окупациони гувернер Ирака Пол Бремер. Од оснивања до данас сврха ових организација је била да сузбију руски утицај у свету и обезбеде америчку хегемонију. Све оне већ годинама несметано делују у Србији. Само једна од ових организација – NDI је од 1997. године, од кад је почела са радом у Србији обучила преко 30 хиљада политичких лидера и грађанских активиста.6 USAID је финансирао актуелног министра Млађана Динкића, док је IRI водио „проактивне" кампање за Бориса Тадића.7На овај начин су финансирани и ЦЕСИД, Фонд Б92 и Фонд за хуманитарно право Наташе Кандић. Наташа Кандић се у документацији државне безбедности Србије током деведесетих година водила у оквиру америчке обавештајне службе. Обуку ових или сличних организација у Србији су поред политичара, чланова НВО и других активиста, пролазили и функционери полиције и војске, што представља јасан удар на српски систем безбедности. У извештају USAID-а за 2011. годину наводи се да су њихову обуку прошли и да њихове стручне услуге користе све велике политичке партије укључујући и оне које данас чине Владу Србије!8 У име Српске напредне странке представници USAID-а и њему потчињених организација су контактирали са актуелним координатором служби безбедности Александром Вучићем. У тим разговорима је истакнуто да су приручници и други материјали за обуку USAID-а помогли напредњацима у организацији партије и медијским кампањама. СНС је USAID-у послао и неколико званичних захтева за помоћ.9 У Извештају се констатује да NDI већ увелико сарађује са посланицима и другим званичницима СНС.10 У пракси ове организације иду толико далеко да покушавају да утичу и добију информације од чланова породица актуелних партијских функционера. Управо преко ове мреже, САД контролишу организацију и деловање српских партија. Вашингтон применом овог модела има утицај на све три гране власти: извршну, законодавну и судску11. Могућност Србије за вођење независне политике у овим околностима је равна нули. Управо због тога грађанима Србије актуелне партије све више личе једна на другу. Њих контролише један центар у САД који не жели да види јаку и слободну Србију, напротив он чини све да је учини слабом и зависном. Када политичари у Србији буду следили пример Владимира Путина и када ову мрежу преко које делује америчка обавештајна служба буду прогласили страном агентуром што она недвосмислено јесте, Срби ће поново бити на путу да буду поносна и усправна нација која ће одлучивати у својој држави.   1http://www.blic.rs/Vesti/Politika/334418/Srbija-rekorder-po-broju-stranaka-u-parlamentu 2http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/ 3 http://www.blic.rs/Vesti/Svet/343433/Rusija-zatvara-kancelariju-USAID-u-svojoj-zemlji 4 http://rt.com/politics/russia-endowment-democracy-ngo-393/ 5 Исто. 6 http://www.glas-javnosti.rs/clanak/glas-javnosti-04-05-2008/olbrajtova-glavni-trener 7 http://www.glas-javnosti.rs/clanak/glas-javnosti-05-05-2008/busovi-finansirali-otpor 8 SERBIA CEPPS II EVALUATION FINAL REPORT, December 2011. 9 Исто, стр. 7. 10 Исто, стр 44. 11 У српском правосуђу реформа се спроводи под патронатом НВО Америчке адвокатске коморе ABA CEELI.

http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/13/srpske-partiie-igrachke-u-rukama-sad.html

Србија је жртвама градила нову Европу

Радио телевизија Србије

недеља, 14. окт 2012, 07:30 -> 16:00

Србија је жртвама градила нову Европу

Својом борбом против фашизма и жртвама Србија је заслужила да данас буде део Европe, поручио је премијер Ивица Дачић у Драгинцу. На данашњи дан, 1941. године, у Драгинцу је почињен први масовни злочин над цивилима током Другог светског рата на територији Србије. Стрељано је око три хиљаде људи.

Премијер Ивица Дачић поручио је у Драгинцу, где је на данашњи дан 1941. године стрељано око три хиљаде житеља Јадра и Подриња, да је Србија својом борбом против фашизма и жртвама заслужила да данас буде део ЕУ и подсетио да су управо они који су починили злочине над Србима после Другог светског рата почели да граде нову Европу, и да у њу данас не пуштају Србију Дачић је истакао да се Срби морају поносити својом борбом против фашизма и слободарском историјом и да не смеју да допусте да се заборави чињеница да је у Првом светском рату Србија изгубила половину мушке популације и да је огромне жртве претрпела и у Другом светском рату.

"Данас, после геноцида који смо преживали у два светска рата, због тога што смо били на правој страни међународне заједнице, Србија није заслужила да се има неправедан однос према њој и њеним националним интересима, јер Србија је увек била на страни која се борила против фашизма", поручио је Дачић после полагања венца на спомен-костурницу у Драгинцу код Лознице.

Према Дачићевим речима, српске жртве су заборављене и историја је искривљена тако да су поражене нације постале важније на Балкану него што је Србија и српски народ.

"Они који су овде изгубили животе били су невине жртве, они су уткали своје животе у нову Европу у ЕУ, где нам сада условљавају да бисмо у њу ушли да морамо да дозволимо да се заврши оно што је започето у Првом и Другом светском рату, а то је да се Србија што више смањи", упозорио је Дачић.

Према његовим речима, Србија је у борби за људске и европске вредности дала много више него неке друге државе које су веома лако постале чланице ЕУ и "које дан данас говоре да Србији тамо није место, које нам сваког дана прете и говоре да Србија треба да призна независност Косова и да поново треба да нам уведу визе".

"Србија ништа не тражи и ништа не треба да јој дајете. Србија је заслужила да буде део Европе, јер је Европу стварала и овде, зато нашим незаборавом и непристајањем да ово препустимо тмини историје сведочимо о нашој жељи да се боримо за идеале слободе, равноправности и поштовања", рекао је Дачић.

Да су Драгиначке жртве припадници неког другог народа, о томе би се, према Дачићевим речима, причале приче и легенде, и зато Србија мора да инсистира да њени умрли не буду заборављени.

"Морамо да опростимо онима који су злочин починили, али не можемо да заборавимо нити да пристанемо да су њихове жртве вредније од наших", истакао је Дачић, истакавши да треба учинити све да се спрече нови ратови, али и да се прекраја историја.

"Важно је да се зна ко је на чијој страни био. Ми смо били на страни истине и правде и очекујемо да они на чијој смо страни били и данас буду на страни истине и правде када је Србија у питању", поручио је Дачић.

Памћење и опомена

На комеморативном скупу се грађанима обратио и градоачелник Лознице Видоје Петровић,који је поручио да су страдалници из Драгинца, међу којима је било и много деце, опомена да се не сме пристати на заборав зла, и да жртве захтевају памћење и опомену.

Србе су, како је подсетио, у историји делиле идеолошке разлике, али их је спајала идеја антифашизма, слободе и вере у напредак, тако да и данас поштовање прошлости треба да буде темељ изградње боље будућности за све грађане.

Спомен-костурница у селу Драгинац код Лознице сведочи о првом масовном злочину почињеном над цивилима током Другог светског рата на територији тада окупиране Србије, када је током једног дана, 14.
октобра 1941, извршена одмазда стрељањем 2.950 цивила.

"Злочин у Драгинцу, који је претходио сличним трагичним догађајима у Краљеву и Крагујевцу током октобра исте године, у претходним деценијама постепено је заборављан тако да седамдесет година касније, у наше време, мали број грађана Србије има сазнања о злочину који је почињен", наводи се у саопштењу Министарства рада чијим средствима је спомен-костурница у потпуности обновљена прошле године.

Спомен-костурница је обележена гранитним спомеником висине седам метара, аутора Остоје Горданића Балканског. На меморијалу су исписани спомен-текстови, а на месту ранијих гробница остале су уређене хумке на којима се налазе плоче са стиховима Ђорђа Радишића.

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/%D0%94%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE/1191784/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0+%D1%98%D0%B5+%D0%B6%D1%80%D1%82%D0%B2%D0%B0%D0%BC%D0%B0+%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BB%D0%B0+%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D1%83+%D0%95%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%BF%D1%83.html

RATKO DMITROVIĆ: ALEKSANDAR

RATKO DMITROVIĆ: ALEKSANDAR

četvrtak, 11 oktobar 2012 12:40

Kralj je životom platio iluziju o "bratskim narodima" i velikom ujedinjenu južnih Slovena

Pre tačno 78 godina u Marselju je ubijen kralj Aleksandar Karađorđević. Bio je utorak, deveti dan meseca oktobra, 1934. godine. Prohladno popodne, sa blagim vetrom koji je dolazio sa mora. Brod sa jugoslovenskim kraljem pristao je uz francusku obalu oko 15 časova, a sat kasnije kralj napušta lađu. Na doku ga dočekuje ministar inostranih poslova Francuske Luj Bartu.

Svečana povorka kreće iz luke prema centru Marselja. Iz otvorenog automobila kralj otpozdravlja masi koja aplaudira. Kolona stiže na trg ispred palate Berze i u tom trenutku iz mase se izdvaja čovek sa velikim buketom cveća uzvikujući na francuskom "Živeo kralj, živeo kralj." Obezbeđenje ne reaguje, onaj čovek prilazi automobilu u kojem sedi kralj Aleksandar, staje na desnu papučicu kola, odbacuje cveće, u ruci mu ostaje revolver kojim počinje da puca. Ti meci će promeniti istoriju Balkana.

Deset minuta nakon 17 sati jugoslovenski kralj je umro. U operacionoj sali bolnice Božji dom izdahnuo je i ministar Bartu. U toku intervencije policije, na licu mesta, ubijen je atentator, Vladimir Georgijev Kerin, Bugarin, pripadnik terorističke organizacije VMRO, profesionalni ubica.

U Titovoj Jugoslaviji na ovom podatku završavala se priča o ubistvu kralja Aleksandra. Tek krajem osamdesetih, kada je ledeni oklop na komunističkom telu počeo da se topi i puca, šira javnost saznaje da su atentat pripremile ustaše na čelu sa Antom Pavelićem.

Aleksandra Karađorđevića ubili su oni kojima je najviše pomogao. Kralj je životom platio iluziju o "bratskim narodima" i velikom ujedinjenu južnih Slovena. Po okončanju Prvog svetskog rata, Srbija iz ruševina Austrougarske monarhije izvlači Slovence i Hrvate (koji nisu imali ni minimum šansi da stvore svoje države) žrtvuje sjajnu poziciju pobednika u tek okončanom svetskom sukobu i svoju državnost potapa u zajednici sa narodima koji su tu zajednicu, Kraljevinu SHS, prihvatili tek kao privremeno sklonište.

Samo retkim istoričarima poznata je činjenica da je određen broj oficira srpske vojske, početkom 1919. godine, izvršio samoubistvo ne mogavši da prihvati službu rame uz rame sa oficirima poražene austrijske vojske, Hrvatima koji su preko noći od gubitnika i zločinaca postali pripadnici pobedničke armije. Mnogi sa unapređenjima i odlikovanjima. Među takvima bio je i Slavko Kvaternik, isti onaj koji će 10. aprila 1941. godine, na Radio Zagrebu pročitati proglas o stvaranju ustaške Nezavisne države Hrvatske, a kasnije organizovati masovne likvidacije Srba i Jevreja.

Zbog čega je Aleksandar pravio Jugoslaviju, spajao ono što se, videlo se veoma brzo, ne može spojiti? Dostupni materijali, dokumenti, sećanja, arhivi velikih sila govore da je Jugoslavija bila tuđi projekat koji je Aleksandar, kao visokorangirani mason, morao da prihvati i sprovede u delo. Uzmimo da je tako, ali činjenice govore da su isti ti moćni krugovi još 1915. godine Londonskim ugovorom nudili Beogradu veliku Srbiju u čiji bi sastav ušao grad Split i cela jadranska obala od Splita do Drača u Albaniji. Ima i onih koji tvrde da je taj ugovor - postignut između Italije i sila Antante - bio samo papir "taktičkog karaktera", nesprovodiv u stvarnosti.

Bespredmetno je nakon svega spekulisati šta bi bilo da je bilo. Karađorđevići su i lično i u računu sopstvenog naroda platili strašnu cenu zablude o zajedničkom životu Južnih Slovena. Poražavajuće je i neshvatljivo da i danas, nakon svega što se dogodilo posle atentata u Marselju (NDH, genocid, Jasenovac, komadanje Srbije u Titovoj Jugoslaviji, raspad SFRJ, "Bljesak", "Oluja") i među Srbima ima onih koji smatraju da je Jugoslavija bila dobra građevina koju je srušio Slobodan Milošević.

Izvor Vesti, 10. 10. 2012.

 

ŽIVADIN JOVANOVIĆ: ŠTA SRBIJI DONOSE PREGOVORI O KOSOVU NA NAJVIŠEM NIVOU

ŽIVADIN JOVANOVIĆ: ŠTA SRBIJI DONOSE PREGOVORI O KOSOVU NA NAJVIŠEM NIVOU

sreda, 10 oktobar 2012 11:48

Da li lideri Srbije razmišljaju kako bi njihov susret i rukovanje sa „premijerom" ili „predsedikom" Kosova tumačili lideri prijateljskih zemalja

Srbija sa novom vlašću još nije utvrdila strategiju u vezi sa dijalogom o Kosovu i Metohiji, pogotovu je nepoznat dnevni rad, a njeni lideri već par meseci, iz dana u dan, ponavljaju da žele dijalog „na visokom, pa i najvišem" nivou! Šta je to što lideri vide da Srbija dobija prihvatanjem dijaloga sa Prištinom  na visokom i najvišem nivou!? Celovitu primenu rezolucije SB 1244, poštovanje Ustava, suvereniteta i teritorijalnog integriteta, slobodan i bezbedan povratak 230.000 Srba i drugih nealbanaca proteranih u kampanji etničkog čišćenja, vraćanje kontigenata vojske i policije, ili neki datum, odnosno, stepenik na gotovo beskrajnom putovanju ka Evropi?

Čini mi se da se ovde radi o zamisli vlada vodećih članica NATO i EU koje veruju da će podizanjem tzv. dijaloga na visok i najviši politički nivo ubrzati legalizaovanje svog čeda – ilegalno otcepljenog Kosova. Oni su ga silom napravili na delu otete srpske državne teritorije, a guraju Srbiju da ga prizna kao legalnu nezavisnu državu i dobrog suseda! Računaju da to mogu postići jedino uvlačenjem u dijalog najvišeg političkog nivoa. Od normalizacije odnosa, što je, uglavnom, apsolvirano kao pojam, prelazi se na novi kvalitet – da Srbija uspostavi dobrosusedske odnose, potpisivanjem ugovora, zajedničke izjave, ili sličnog dokumenta čije bi „konstruktivne nejasnoće" omogućile svakoj strani (!) tumačenje koje joj odgovara. Što se tiče obaveznog tumačenja, zna se ko je to pravo za sebe rezervisao.

Posledice „jurnjave", ili „žurbe" (zavisno da li citirate Predsednika, ili Premijera), da se ne propusti „šansa" na „evropskom putu", da se izbegne negativna ocena komesara, državnog sekretara, ili Saveta EU i da se sa „tehničkog" uskoči u najviši politički nivo tzv. dijaloga, zaista, mogu biti teške, nepopravive. Nije prilika da se ulazi u detaljnija predviđanja. Da li, na primer, lideri Srbije razmišljaju kako bi njihov eventualni susret i rukovanje sa „premijerom" ili „predsedikom" Kosova, uz obavezno prisustvo predstavnika EU, protumačili lideri prijateljskih zemalja koje još nisu priznale jednostrano, ilegalno otcepljenje Kosova i Metohije? To bi za njih, duboko sam ubeđen, bio signal ubrzanog popuštanja Srbije i udaljavanje od rezolucije SB UN 1244 i sopstvenog Ustava. Pogotovuj što su, po svemu sudeći, popustili u zahtevu da dijalogu prisustvuje i predstavnik UN. Na njihove ocene prijatelja koji nas još uvek podržavaju i koji nisu priznali „nezavisno Kosovo" ne utiče mnogo okolnost što srpske lidere na najviši nivo guraju Merkelova, Klintonova i Eštonova. Ni to što je „demokratizovana" Srbija spala na prosjački štap pa „kooperativnošću" i „kontinuitetom" veruje da  će se domoći pritupnih fondova. Oni posmatraju konkretne poteze Beograda i sve manje značaja pridaju, gotovo, ritualnim izjavama srpskih lidera da nikada neće priznati nezavisno Kosovo. Neka „trojka", ili „četvorka" će, svojim kanalima, potvrditi da podizanje dijaloga na visoki i najviši nivo znači da Beograd sarađuje, da je u ovoj fazi spreman na de facto priznanje Kosova, samo traži način da sačuva obraz pred javnošću i stranim prijateljima. Rezultat bi mogao biti – nova priznavanja Kosova kao nezavisne države, korak napred ka zahtevima za učlanjenje Kosova u međunarodne organizacije, uključujući UN. Susreti na najvišim nivoima u svetu se u tumače i kao manifestacije. Manifestacija čega - u konkretnom slučaju? Kooperativnosti? Evropejstva? Šta bi ostalo od Evrope, ako bi šefovi njenih država i vlada pregovarali sa licima sa međunarodnih poternica, sa separatistima i teroristima! Ili je, možda, neko ocenio da će Srbija prihvatanjem dijaloga na najvišem niovou saterati Tačija u defanzivu, jer se, sa sigurnošću zna, da on neće prihvatiti razgovore o statusu, podeli, vraćanju uzurpirane privatne i državne imovine... Takva procena bila bi nepotpuna, da ne kažemo i naivna, jer je odavno jasno da Srbija nema posla sa Tačijevom isključivošću, već sa stavovima „trojke" EU, ili „četvorke" sa SAD-om. Teško je zamisliti da bi, u ovom času, bilo koji nivo srpskog predstavljanja u dijalogu doveo do fer kompromisa. Uzmimo, na primer, da Veograd traži razgovore o statusu, što je normalno i što proizilazi iz rezolucije SB UN 1244. Priština to odlučno odbija i „četvorka" izjavljuje da je status za njih rešena stvar, da ne može biti predmet pregovora. Šta je mogući odgovor Srbije na to? Da se pozivanjem na rezoluciju obrati Savetu bezbednosti. Ostavimo po strani greške koje je učinila prethodna vlast koja je faktički napuštala kolosek UN i prihvatala kololsek EU. Srbija će, još uvek, imati podršku Rusije i Kine, verovatno i više nestalnih članica SB, ali ne može prebroditi protivljenje SAD, VB i Francuske. A podela koju javno, kao „lični stav" iznose pojedini srpski političari? Članice „trojke", ili „četvorke" su već saopštile da to ne dolazi u obzir, da one podržavaju „suverenitet i teritorijalni integritet Kosova". Verovatno je da će se kao „kompromis", velikodušno ponuditi – autonomija Severnog Kosova, u okviru „suverene države Kosovo". Može li Srbija to da prihvati? Po mom mišljenju, Srbija to ne bi smela da prihvati. U nekakvom „paketu" sa drugim nazovi „dobicima", ili bez „pakovanja" i „paketa".

Inače, ako Predsednik Republike ima valjane razloge da odbije susret, rukovanje i razgovar sa Tačijem - a lično smatram svakako da ima - onda su to važni politički, nikako protokolarni razlozi. Pretpostavljam da je iza takvog stava ocena da bi susret sa Tačijem naneo štetu Srbiji, njenim interesima. Zar ti isti razlozi ne stoje i kada je reč o Premijeru, utoliko pre što, po Ustavu, Vlada utvrđuje i vodi i unutrašnju i spoljnu politiku Srbije, a ne Predednik Republike. Po mom mišljenju, niko ko predstavlja, ko oličava, ukupnost interesa i međunarodni dignitet  Srbije, ne treba da se sastaje, niti da vodi razgovore bilo saTačijem, bilo sa „predsednicom Kosova", jer, pri dosadašnjim stavovima „četvorke", tim susretima nema šta da dobije, već može samo da izgubi. Na prestižu i međunarodnom kredibilitetu svakako,  ali nije teško predvideti i vrlo konkretne štete. Sa rukovanjem, ili bez rukovanja, sa potpisivanjem ili parafiranjem, bilo „sporazuma, bilo „zajedničke izjave" o dobrosusedstvu, saradnji, ili čemu već. To što se srpski Premijer našao za stolom Saveta bezbednosti UN, za kojim je sedeo i Tači, nije presedan, ili zeleno svetlo za bilateralna rukovanja ili razgovore „dva premijera". Tadić se rukovao sa Tačijem tek nakon odlaska sa objedinjene predsedničko-premijerske dužnosti. Ne verujem da to može biti argument, pogotovu ne uzor, sadašnjim nosiocima predsedničke, odnosno, premijerske funkcije. Postoji hiiljadu prikladnijih načina da se dokaže da su bolji od prethodnih vlastodržaca, pa čak i da kao predstavnici „ozbiljne države" poštuju kontinuitet politike, nego što bi bilo rukovanje i dijalog sa Tačijem. Ne verujem da je srpski Premijer pitan za saglasnost da za „potkovicom"  u SB UN sedne i Tači, kao što sada ne verujem da neko sa strane može prinuditi našeg Premijera ili nosioca bilo koje ustavne institucije Srbije, da se rukuje, sedne, pregovara, ili da nešto parafira ili  potpisuje, sa Tačijem. Za tako nešto, pitaju se i slušaju Predsednik, Vlada, Narodna skupština, a ne bilo ko izvan Srbije.

Razlog što su do sada, po oceni samog Predsednika Republike, potpisani dogovori štetni za Srbiju, nije u niskom nivou pregovarača, već u štetnoj politici koju su pregovarači sledili. Neophodno je revidirati i podići kvalitet državne politike, a ne nivo pregovarača. Državni vrh, svaka ozbiljna država čuva od neizvesnih i rizičnih situacija, pogotovu od lukavština i požurivanja od strane očeva i kumova „nezavisnog Kosova".

Ako je Srbija ozbiljna država. Ili, ako želi to da postane.

Autor je predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih

Izvor Beogradskog foruma za svet ravnopravnih, 09. 10. 2012.

 

 

Колико вас је освануло?

29. 09. 2012 15:50 | Милован Бркић / Таблоид

3

 

Милован Бркић (Фото: milovanbrkic.com)

(Пр)осудите сами.

Јесен је дошла, сунце нас још греје, али се зима и студен увукла у наше душе. Поскупело је грејање, градски превоз, млеко, месо, уље, шећер, сапун… Списак поскупљења животних намириница нема краја.

Плате су замрзнуте, порез на додатну вредност је повећан. Баук банкрота навио се на Србијом. Пензионерима је подељено по четири хиљаде, само онима који примају месечну пензију испод 130 евра.

Социјална помоћ је мислена именица. Не исплаћује се. Лекови су поскупели, сви одреда. Одлазак код лекара је привилегија. Поскупео је огрев, дрва, угаљ…

Пасуљ, кромпир, паприка, парадајз, ко за очи. Поскупела је гардероба, одећа, обућа.

Грађани Србије су гладни. Деца гладују, иду у школу без доручка, много ђака леже без вечере. У Србији само 50 хиљада грађана сматра се средњом класом.

То тврде из Европске уније. Еј, само 50 хиљада! И још толико оних који имају пара у изобиљу. Сви остали се боре за голи живот.

Улице главног града су "комотније". Сиротиња не вози аутомобиле.

Плате запослених код приватника су минималне, али и поред тога затварају радње. У Београду, у Балканској улици бурегжијска радња после 16 сати распродаје пецива по десет динара комад. Нема ко да га купи. Гладна уста би јела, али нема се пара. На пијацама камаре купуса, паприка, парадајза. Чико, шта ће ти толико купуса, питају деца, чији родитељи не могу да купе ни једну главицу.

Шабачка млекара месецима не исплаћује мачванским сељацима новац за откупљено млеко, па ни премије које је добила од државе. Суша је уништила кукуруз, пашњаке… Спржила је род и траву. Почео је покољ стоке.

Новине, радио и телевизија не помињу ове сурове бројке. Као да живимо у срећној земљи. На ТВ Бастиљи се пева, игра. Репризирају се праисторијске емисије.

Дневник траје као и у време Слободана Милошевића. Колико треба да се опише деловање представника власти.

Поскупело је опело, сахране! Свештеници су све суровији и похлепнији. Многи се возе у скупим џиповима и лимузинама, као њихове владике.

Поскупела је храна за бебе и одојчад. Поскупео је порођај у болницама! И све ће још, ланчано поскупљивати.

Постоји маса људи, постоји количина произведене хране. И количина новца којом грађани располажу. Дељењем се добија трагичан резултат. Хране нема за већину грађана, а друга половина неће моћи да је купи.

А власт?

Градоначелник најављује још бруталније поступање према онима који немају још скупљу карту за превоз у СП, и многи ђаци, незапослени и запослени, неће моћи да се крећу градом, да иду на посао. Комунална полиција ће јурити и хапсити грађане који ће, да би се прехранили, продавати своје кућне ствари и намештај у неком делу града.

Власт најављује енергичну акцију приватних извршитеља. Плениће из хладих станова намештај, постељину, покућство. Србија има најсуровији закон о извршном поступку. Можда ће ови приватни утеривачи људима пленити децу, дечје пелене и колица!

Власт најављује да се порез, комуналне таксе и намети морају плаћати, и све ће бити скупљи. Прете принудном наплатом.

Банке крећу у акцију. Око сто хиљада оних који су купили стан на кредит – изгубиће га ове хладне и гладне зиме! Банке су немилосрдне, приватни судски извршитељи и судије још немилосрдније.

Слутим како ће се убудуће, ујутру, при сваком сусрету, грађани поздрављати питањем: Здраво, колико вас је освануло живих? Боже, погледај Србију!

 

http://www.vaseljenska.com/misljenja/koliko-vas-je-osvanulo/

 

__._,_.___

PETAR ISKENDEROV: REALPOLITIKA I IDEJA O PODELI KOSOVA

PETAR ISKENDEROV: REALPOLITIKA I IDEJA O PODELI KOSOVA

četvrtak, 27 septembar 2012 15:23

Zadatak Srbije je da operativno proračuna opcije poput novog preformatiranja Balkana i da između njih odabere one koje odgovaraju njenim interesima

 Izjava premijera i ministra unutrašnjih poslova Srbije Ivice Dačića o podeli Kosova kao jedino mogućem realnom rešenju kosovskog problema može da odnose u trouglu Beograd-Priština-Brisel pokrene u novom pravcu. (1) Kao što je poznato, tu ideju je lider socijalista prvi put obznanio još 2011. Godine sa dužnosti potpredsednika vlade u kabinetu Mirka Cvetkovića. Iz EU nije bilo reakcija, a tadašnja vlast Srbije je inicijativu okvalifikovala kao lično mišljenje samog Dačića. Međutim, danas se situacija u krizom zahvaćenoj EU razvija na taj način da predlog o "preformatiranju" Kosova može da dobije podršku reda evropskih država.

Ideja o podeli Kosova spada u domen "realpolitike", koja svoje istorijske korene vuče još iz 19. veka i Berlinskog kongresa iz 1878. godine. Upravo tada su velike države bile prvi put u pozadini vojno-političkih događaja koji su se odigrali u regionu – ustanaka i ratova. Kao rezultat toga, unesene su suštinske korekcije u prethodni princip očuvanja status quo i uveden je u dejstvo sistem "uzdržanosti i ravnoteže", koji je između ostalog sadržao u sebi i teritorijalne kompenzacije i administrativno-političku podelu teritorije, koja je ranije smatrana jedinstvenom celinom (u prvom redu Bugarske). Kao rezultat toga, u Balkanskoj regiji je sve do 1912. godine, očuvana određena stabilnost, a stanovnici Balkana su imali miran predah koji su iskoristili kako bi se učvrstili u ekonomskom i u vojno-državnom smislu.

DVA MODELA Hans Morgentau, jedan od vodećih spoljnopolitičkih analitičara u SAD i osnivač škole pragmatizma i političkog realizma, jednom prilikom je primetio da proces nacionalno-državnog opredeljenja može da ima beskonačan karakter pošto "ugnjetači" i ugnjetavani" periodično menjaju svoja mesta. Otuda potiču i stvarni i imaginarni pojmovi o "istorijskom revanšizmu" i "uspostavljanju istorijske pravde" – koji postoje kod svih naroda uvučenih u međuetničke sukobe. Zbog toga je jedina mogućnost da se zaustavi rušilački proces bar u doglednoj budućnosti i tako se stabilizuje situacija, spoljno mešanje i stvaranje tog samog sistema "uzdržanosti i ravnoteže" na kome je sagrađena "realpolitika". "Proces nacionalnog oslobođenja mora da se u nekom momentu zaustavi i taj momenat se određuje ne logikom nacionalizma, već konfiguracijom interesa i sila između vladara i njegovih podanika, a takođe i među suparničkim nacijama", ukazao je Morgentau. (2)

Ako razmotrimo današnji međunarodno-pravni ćorsokak oko Kosova upravo u gore ukazanom kontekstu "realpolitike", tada treba priznati da kod EU i drugih svetskih igrača postoji nekoliko modela kojima se obezbeđuje to isto "dugoročno rešenja" kosovskog problema, za koje ratuje srpski premijer.

Ovde se može govoriti o minimalno dva scenarija. Prvi pretpostavlja podelu Kosova de facto sa uspostavljanjem punopravne srpske administracije u severnim rejonima i likvidacijom kontrolno-propusnih punktova na administrativnoj granici sa ostatkom Srbije. Pritom i današnje vlasti u Prištini i srpski organi samouprav strogo deluju u skladu sa odlukama SB UN i u okvirima programa ubrzanja integracija Srbije i Kosova u EU. Ova integracija treba da se odigrava istovremeno. Tada finansijske i pravno-ekonomske norme treba da budu raširene po celoj teritoriji Srbije i pokrajine Kosovo i Metohija, uključujući i severni rejon. To će omogućiti da sve strane koje su uvučene u konflikt pristupaju normalizaciji uzajamnih odnosa, ali sad već u okviru EU, uz rukovodeću ulogu UN u regulisanju kosovskog problema. Realizacija sličnog modela u praksi može se pokazati efikasnijom čak i od prijema Kipra u EU 2004. godine, koji ne kontroliše severne rejone ostrva.

Druga varijanta podele Kosova – više ne de facto, nego de iure – podrazumeva realizaciju sveobuhvatnijeg modela regulisanja koji u sebe uključuje i nacionalno-državno preformatiranje ne samo Kosova nego i drugih regiona Balkanskog poluostrva u kojima žive Srbi i Albanci, uključujući uz određene uslove i Bosnu i Hercegovinu. Sličan scenario može dobiti spoljnu podršku rukovodstva Republike Srpske i albanskih lidera. Jedan od lidera Albanaca u Preševu i predsednik Demokratske partije Albanaca u Srbiji Ragmi Mustafa već ranije se izjašnjavao u korist "razmene teritorija" između Beograda i Prištine. On smatra da se tri južnosrpske opštine u kojima živi većinsko albansko stanovništvo "trebaju prisajediniti Kosovu", dok se istovremeno "sever Kosova mora prisajediniti Srbiji". (3)

FOKUSIRANJE NA DRŽAVE Ipak, realizacija ovog sporazuma podrazumeva izgradnju novih međunarodno-pravnih normi na Balkanu, na nivou UN kao i na osnovu održavanja međunarodnog foruma po obrascu Berlinskog kongresa iz 1878. godine. Ovde se između ostalog radi i o odustajanju međunarodnih institucija od realizacije politike koja predviđa rešenja političkih i socijalno-ekonomskih problema svake od balkanskih država pojedinačno, nepovezanih jednih sa drugima. Profesor građanskog prava na Univerzitetu u Prištini Enver Hasani jednom prilikom je sličnu politiku nazvao "fokusiranom na države" a ne na teritorije. (4)

Jednostrano proglašena nezavisnost Kosova iz 2008. Godine unela je u ovu koncepciju odredbe o "unikalnosti kosovskog slučaja", što u praksi nije ništa drugo nego "dvojni standard". A još sredinom 1990-tih godina predsednik turske agencije za Međunarodnu saradnju u Ankari Umut Arik ispravno je upozoravao da se ne može govoriti o stvaranju bezbednosnog sistema na Balkanu sve do trenutka kada se "rešenja koja se tiču nacionalnih država mogu prihvatati i razmatrati samo u jednostranom poretku". (5)

Uzimajući u obzir krizu u EU, ćorsokak oko situacije sa kosovskim Srbima i jačanje albanskog nacionalizma, međunarodni posrednici balkanskog regulisanja mogu biti prinuđeni da pređu na politiku "fokusiranu na teritorije", koja region ne posmatra kao sveukupnost država u njemu, nego kao sistem teritorija koji se nalazi u dinamičkom kretanju i koji je zbog toga sposoban za preformatiranje.

Sličan razvoj događaja između ostalih prognozira i Nacionalni obaveštajni savet SAD, koji Balkan smatra važnim sastavnim delom "duge nestabilnosti", objedinjujućim za zemlje "najizloženije konfliktima". (6) Zadatak Srbije je da operativno proračuna opcije poput ponovnog preformatiranja Balkana i da između njih odabere one koje u najvećem stepenu odgovaraju njenim nacionalno-državnim interesima.

__________

Napomene:

(1) DPA 212023 GMT Sep 12 22.09.2012 00:25

(2) Morgenthau H. Paradoxes Of  Nationalism // Yale Review, 1957, June. P.485

(3) Epoka e Re, 03.05.2011.

(4) Hasani E. The Solution of the Albanian Question as a Precondition for Fruitful Cooperation in the Balkans // Connections.Vol. II. No 2. June 2003. S.47.

(5) Arik U. Turkey and the International Security System in the 21st Century // Eurasian Studies. Winter 1995/96. № 4. S.5.

(6) Svet posle krize. Globalne tendencije – 2025: svet koji se menja. Referat nacionalnog obaveštajnog saveta SAD. M., 2009. S.127-128.

Fond strateške kulture

 

Хрватска отела 50.000 српских станова

Хрватска отела 50.000 српских станова

Хрватска би следеће године требало да постане чланица Европске уније, али је чак ни то не приморава да напокон реши станарска и имовинска права протераних Срба.

Јер, европски стандарди и демократија, по свему судећи, не важе када је у питању српска патња.

Представници 100 избегличких удружења и завичајних клубова Срба исељених из Хрватске узалуд су писали и петиције за блокирање уласка Хрватске у ЕУ док званични Загреб не почне да поштује њихова грађанска и имовинска права.

Од претходне Владе, српска избегличка удружења нису имале никакву подршку по овом питању, а остаје да се види какав ће став да заузме ново политичко руководство Србије, јер би у што краћем року требало да се изради платформа за разговоре са Владом Хрватске.

Лицемерно је да Хрватска приступа ЕУ, а да су у исто време Срби и даље грађани другог реда у тој држави.

Враћање покретне и непокретне имовине прогнаним Србима практично није ни почело, а ради се чак о 50.000 станова. Све време активни су и тајни спискови оптужених за наводне ратне злочине.

Поставља се питање да ли су то европске вредности Хрватске?

Такође, велики број Срба је пре рата радио у Хрватској. Стекли су стаж, добили станове или градили викендице, које су одузете или срушене.

За то време, у Хрватској истичу да „нема потребе да се Загребу на путу у ЕУ подмеће камен спотицања", па још захтевају да се представници Срба појављују на прославама „Олује" и тако дају легитимитет усташком геноциду над српским становништвом, којег је пре распада Југославије на територији данашње Хрватске било преко 600.000.

http://www.srbel.net/2012/09/21/hrvatska-otela-50-000-srpskih-stanova/