Objavljeno u: Komentar nedelje
06.09.2013 u 10:04
Nisu to ekstremisti, povređeni branitelji, žrtve srpske agresije, ne, u pitanju je klasično ustaštvo iza kojeg je, na veliko iznenađenje, ovoga puta otvoreno stala Katolička crkva, gurajući fratre u prve redove antisrpskog orgijanja Nema tu pomoći; kakva crna pomirenja, razumevanje, tolerancija.
Hrvatskom se valja i večno će se valjati mržnja prema Srbima. Na tome se radi, to se neguje, održava, prenosi sa kolena na koleno. Mržnja prema Srbima, u Hrvatskoj je sastavni deo kućnog odgoja. Tako je odvajkada, što kaže narod. Mogu da se menjaju imperije, države i državna uređenja, granice, sistemi, ideološki predznaci, ali ništa se u osećanju prema Srbima promeniti neće, to je neuništivi virus, bukti, pa se smiri, ćuti u mraku i čeka svoje vreme, sevne kao varnica, ustremi se poput munje, vređa, pali, ubija, skida ćirilične table.
SAMO JEDNA DEFINICIJA – USTAŠTVO Kad neko naivan i neupućen pomisli da se ta mržnja zauvek umorila, da više nema razloga da postoji, da je dosta što je više od 450.000 Srba proterano iz Hrvatske, da ta zemlja posle svega što je učinila svojim sugrađanima, Srbima, i pošto je postala članica Evropske unije, zaista više nema razloga da proganja Srbe, desi se ovo u Vukovaru. Sad im smeta ćirilica. Ne. Smetaju im Srbi i smetaće im dok poslednji bude živeo u Hrvatskoj. I posle toga, kad ostanu samo srpska groblja, radiće se na njihovom zatiranju, zatravnjivanju i pošumljavanju. U Hrvatskoj su knjige na ćirilici uništene, biblioteke jezički i po pismu „čiste", srpski pisci uklonjeni iz lektire hrvatskih đaka i studenata.
Šta je ovo što se događa u Vukovaru prvih dana septembra? Opravdani revolt branitelja? Nemirenje sa tragovima okupatora? Uklanjanje simbola agresije? Ništa od toga. Ovo u Vukovaru, i ne samo Vukovaru, zove se ustaštvo. Mržnja i netrpeljivost prema Srbima u Hrvatskoj ima samo jednu definiciju, objašnjenje – to je ustaštvo.
Možemo da budemo politički korektni, izvođači radova na trasi srpsko-hrvatskog pomirenja, odlučni da eufemizmima zatrpavamo bezdane koji se ne mogu zatrpati, okrećemo glavu, ćutimo, možemo da pričamo šta nam volja da bi se drugoj strani svidelo, da bi nas pohvalili, ali time ništa promeniti nećemo; ovo što se sada događa u Vukovaru i još nekim delovima Hrvatske ima samo jedan odgovarajući naziv – ustaštvo. Uostalom, to jasno piše u grafitima i natpisima širom Hrvatske, nastalim u znak podrške domoljubima u Vukovaru.
NIJEDNOG GLASA RAZUMA Na ulazu u Dubrovnik, drevni turistički centar, diku Jadrana, ponos hrvatske kulture, grad drevne hrvatske vlastele, povjesno jezgro hrvatstva (smatrajte ovo citatima) stoje ustaške parole, među njima i ona „Srbe na vrbe", istinabog neprimerena Dubrovniku, jerbo tamo vrbaka nema na stotinu kilometara. To, poznato je, nije smetalo gosparima da u Drugom svetskom ratu, na Stradunu i okolo njega, prikolju što se priklati dalo na srpskoj, vlaškoj, pravoslavnoj strani. Gledali ste, pretpostavljam „Okupaciju u 26 slika" Lordana Zafranovića. Danas u Dubrovniku žive Ognjenovići, Bogdanovići, Jokovići, Stojanovići i svi se izjašnjavaju kao Hrvati. Onaj koji je u Vukovaru razbio prvu tablu sa dvojnim natpisom, onaj koga su na ramenima doneli do stanice milicije preziva se Živković. Ne znam koliko u Dubrovniku u ovom času živi Srba, u Splitu ih je pre neku godinu bilo devet. Nije greška – devet. U Zadru ni toliko. I taj grad je dao podršku ustaškom divljanju u Vukovaru. I tamo se isprsilo potomstvo Ante Starčevića; „Srbe na vrbe", „Ubij Srbina", sa tekstovima ustaških koračnica.
„Hrvatska televizija" prva dva dana davala je bezrezervnu podršku ustaškom divljanju po Vukovaru. Nijednog glasa razuma, osude, rezerve. Samo defilei branitelja koji se zaklinju da u Vukovar, dok je njih živih, ćirilica ući neće. Mi smo ćirilicu dobili na tenkovima agresorske JNA –urla jedan u kameru „Hrvatske televizije" dok napirlitana novinarka, držačica mikrofona državne televizije, neprestano klima glavom u znak podrške. Za neupućene: Jugoslovenska narodna armija nikad nije koristila ćirilicu, nikad. U toj armadi jezik je bio srpsko-hrvatski, ekavskog izgovora, a pismo latinica.
Prošle godine, pisali smo o tome, u Zagrebu je održan simpozijum, uz visoko pokroviteljstvo Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti, na temu ćirilice kao „starog hrvatskog pisma". Nema jednog akademika, učesnika rečenog savetovanja, da se ovih dana javno oglasi, da upozori one u Vukovaru da im je rabota atak na hrvatsku kulturu. Zašto ćute? Plaše se? Draža im je mržnja prema Srbima nego drevna hrvatska kultura, spomenici na glagoljici, bosančici, „staroj hrvatskoj ćirilici"? O čemu se ovde ćuti? Gde je hrvatska inteligencija, liberalni delovi političkog spektra države koja se hvali stoljetnom kulturom i konačnim povratkom u zajednicu evropskih naroda? Boris Dežulović će protiv ustaštva u Vukovaru napisati tekst u „Globusu", možda na nekom od portala u Regionu, Jelena Lovrić u „Jutarnjem", Lucić će sklepati neku rimu i na tome će se okončati.
Zašto je to tako? Zato što se mržnja prema Srbima u Hrvatskoj podrazumeva. To je normalna pojava. U Hrvatskoj je čudan, sumnjiv, nedovoljno nacionalan, onaj koji ne iskazuje mržnju ili makar netoleranciju prema Srbima. Kerum je to objasnio u jednoj rečenici:„Tako smo odgojeni."
GLAVNI IGRAČI IZRONILI IZ MRAKA Ustaško divljanje po Vukovaru izvuklo je iz mraka glavne igrače, i to je što se mene tiče, najveće iznenađenje antićiriličnog orgijanja u varoši na Vuki. Onaj Josić ili kako se već zove vođa „Stožera za odbranu Vukovara od ćirilice", to je lokalna zamlata, lutka na koncu, nema dubinski sa tim ništa ni HDZ, ni udruge branitelja, svi oni su izvođači radova, boranija. Iza svega stoji institucija koja je u prve redove drugog dana protesta poslala pet svojih igrača. Da, govorim o Katoličkoj crkvi i fratrima. Izbegavali su poslednjih dvadesetak godina da se priključuju ovakvim i sličnim protestima, ali sada je, izgleda, situacija promenjena. Ne znam zbog čega. Moguće objašnjenje, bar pokušaj objašnjenja, zahteva neuporedivo širi prostor od ovoga. Sačekajmo. Do tada samo čuđenje nad činjenicom da je organizacija nastala na vekovnom strpljenju uletela u teren za vreme utakmice. Neuobičajeno za Katoličku crkvu. Šta je to u igri što mi još uvek ne vidimo?
U vreme vukovarskih događanja, sreda, na zagrebačkom Mirogoju, u Aleji branitelja, sahranjen je Zvonko Bušić. Tri dana ranije pucao je sebi u glavu, u sopstvenoj kući nedaleko Zadra. Našla ga žena, inače Amerikanka, u kupatilu. Bušić je jedan od najpoznatijih hrvatskih terorista, ustaški orijentisan, koji je 1976. godine, sa još nekoliko hrvatskih političkih emigranata, oteo američki putnički avion, na liniji Njujork-Čikago, sa namerom da ga preusmere ka Parizu i Londonu, da iznad tih gradova bacaju letke na kojima je pisalo da su Hrvati u Jugoslaviji ugnjeteni od strane Srba. Posle toga nameravali su da slete u Zagreb. Postignut je dogovor sa FBI, u najpoznatijim američkim listovima dobili su prostor za ruženje Srba i Jugoslavije i posle sletanja u Pariz završili u zatvoru.
Ne bi taj boravak iza brave trajao dugo da se u međuvremenu nije dogodilo nešto drugo; Bušić je pre otmice aviona u garderobi podzemne železnice Njujorka ostavio tempirnu bombu koja je prilikom demontaže eksplodirala i ubila jednog policajca. Osuđen je na doživotnu robiju. Posle mnogih intervencija, žalbi, apela hrvatske dijaspore, a na kraju i otvorenog zalaganja Vlade Hrvatske, Bušić je 2008. godine pušten na slobodu, deportovan u Hrvatsku, bez prava da ikada više stane na tlo SAD-a. Po dolasku u Zagreb objavio je da će se baviti politikom i na taj način pokušati da ostvari snove o Hrvatskoj. Učlanio se u Hrvatsku stranku prava (a gde bi drugde), krajnje desnu, proustašku grupaciju koja je i osnovana na ideji obnove ustaške države. Ubrzo je počeo da daje izjave kako je veoma razočaran stanjem u Hrvatskoj, da to nije država o kojoj je maštao i sve je okončao pre neki dan, metkom u sopstvenu slepoočnicu.
Bušićeva smrt izazvala je talas razočaranja među ekstremnim desničarima Hrvatske, da ne kažem, ustašama. Oni taj potez tumače kao dokaz da je njihova zemlja ponovo u kandžama komunista i jugonostalgičara, jerbo, kažu, Zvonko nije mogao da gleda ko i kako vlada njegovom domovinom i odlučio je da se ubije. Za Bušićem javno je najviše plakao Dražen Budiša, svojevremeno jedan od omladinskih lidera Maspoka, politički aktivan prvih 15-ak godina Tuđmanove Hrvatske, a u poslednje vreme potpuno marginalizovan, po sopstvenom izboru. Za njega je Bušić veliki domoljub i heroj. Javno, niko nije rekao da je Bušić bio ubica i terorista, kao što niko u Hrvatskoj nije javno rekao ono što mora da se kaže; ovo u Vukovaru je ustaštvo.
Ratko Dmitrović za pecat.co.rs
