Претражи овај блог

понедељак, 25. август 2014.

БИВШИ АНАЛИТИЧАР ЦИА: Надајмо се да ће Обама и ЕУ схватити да вуку тигра за реп

БИВШИ АНАЛИТИЧАР ЦИА: Надајмо се да ће Обама и ЕУ схватити да вуку тигра за реп

понедељак, 25. август 2014. | КМ Новине 0

 

РЕЈ МЕКГОВЕРН: Не знам како би изгледала инвазија Русије, али ово сигурно није била инвазија. Видео сам, иначе, пре 46 година праву инвазију – совјетску инвазију на Чехословачку.

... 

 

ВОЈНО-ХИСТЕРИЧНА машинерија званичног Вашингтона поново ради пуним капацитетом након што је Русија упутила колону камиона хуманитарне помоћи у град Луганск који је блокирала украјинска власт, пише бивши аналитичар CIA Реј Мекговерн у тексту „Хуманитарни „налет" Русије" преносе агенције.

„Запад је те камионе оптужио за „инвазију", али то је била рекордно кратка инвазија – одмах по истовару, цео конвој се вратио у Русију… Не знам како би изгледала инвазија Русије, али ово сигурно није била инвазија. Видео сам, иначе, пре 46 година праву инвазију – совјетску инвазију на Чехословачку" – написао је бивши аналитичар ЦИА.


Ова „хуманитарна инвазија", уверен је Мекговерн, више подсећа на пробој блокаде – суровог вођења рата који је усмерен на уништење свега, укључујући и цивилно становништво.


Анализирајући догађаје последњих дана, аутор закључује да је „одлука да се крене у акцију", коју је донео Кремљ, била не само оправдана већ и изнуђена.

Кијев не само да је недопустиво отезао процедуру пропуштања хуманитарног терета на своју територију, већ је и појачавао бомбардовање Луганска и тако стварао додатне тешкоће допреми хуманитарног терета.

Није тек тако Владимир Путин – пре сусрета са Петром Порошенком – јасно ставио до знања да је његова земља спремна да пружи хуманитарну помоћ становништву које се у Украјини налази под блокадом чак ако због тога буде морала да повреди њену границу.

Русија је оним што је учинила ставила до знања да постоје границе патњама људи, тврди овај експерт.


Москва је на агресију одговорила гестом добре воље и хуманим кораком – упутила је помоћ напаћеном народу.

„Тешко је ставити примедбу на такав корак, осим оних који су заслепљени агресијом. Има доста оних који би и у Кијеву, и у Вашингтону, желели да виде како ситуација прераста у шири оружани сукоб између Истока и Запада. Међутим, остаје нам да се надамо да ће председник САД Барак Обама, државни секретар Џон Кери и Европска унија схватити да вуку тигра за реп" – написао је Мекговерн.

 

 

Дотичући се оштре изјаве коју је генерални секретар НАТО Андерс Фог Расмусен, изнео поводом „продора" хуманитарног конвоја у Луганск, аутор је написао да је тај исти човек пре 11 година изјавио да је „сто посто убеђен" да Ирак има оружје за масовно уништење.

„Будите крајње опрезни – у току је пропагандни рат" – упозорио је своје читаоце бивши аналитичар CIA.

Г. Шимпрага / Факти.орг

http://www.kmnovine.com/2014/08/725.html

субота, 23. август 2014.

Слободан Рељић: Од српског рода је остао само стих у химни

Слободан Рељић: Од српског рода је остао само стих у химни

петак, 22. август 2014. | КМ Новине 0

 

Најдуговјечнији је уредник магазина НИН, из последње фазе док се из ове редакције могла саставити влада. Разочаран, повукао се из новинарства са позиције помоћника главног уредника Вечерњих новости.

... 

 

И даље му се у говору провуче ијекавица, када изговори неку ријеч која се не користи често и која је рјеђом употребом избјегла екавизацију. Да, Слободан Рељић је родом са ове стране Дрине, из Теслића.
 
Најдуговјечнији је уредник магазина НИН, из последње фазе док се из ове редакције могла саставити влада. По оној чувеној, да сваки новинар НИН може бити министар, а ниједан министар не може бити новинар овог листа.
Повукао се из новинарства са позиције помоћника главног уредника Вечерњих новости, разочаран, уз издавање књиге Криза медија и медији кризе. Докторирао је на теми Промена карактера медија у савременом капитализму: узроци, последице, актери, и данас предаје социологију на учитељском факултету у Београду.
Одлучио је да апстинира од новинарског писања, али за часописе пише социолошке есеје. Како смо и слутили, новинар тешко може отићи у пензију, па ћемо од јесени читати његове колумне у једном недељнику. 

Спектар питања на које је Слободан Рељић одговарајућ саговорник је широк. Почели смо са актуелном кризом у Украјини и њеног ширег контекста, наставили са стањем медија код нас и у свијету, у шта се умијешала и политика. 

Колико далеко може да иде криза у Украјини?

- Врло далеко. Даље него што Запад може да предвиди. Мислим да је то сасвим добро описао Хелмут Шмит пре три месеца. Деведесетпетогодишњак, човек који је Немцима, по неким анкетама, најомиљенији канцелар у историји, рекао је да „украјинска криза поприма облике кризе пред Први светски рат! Опасност да се ситуација отме контроли, као у августу 1914, расте из дана у дан", рекао је Шмит у интервјуу „Билд цајтунгу". На правом месту, јер и таблоидизирани медији само додају бензин на ватру.

Дакле, може да иде до рата! Великог рата, тако су звали Први светски рат. То што у овом тренутку готово нико не види рат тако близу није никаква чињеница. Зар мислите да је Франц Фердинанд имао на уму рат кад је кренуо у Сарајево? Или да је немачки кајзер знао како ће реаговати кад Русија изврши општу мобилизацију? Не треба имати неко велико поверење у рационалност људи. У осталом сетићете се, у Босни пре петнаест година, нико није веровао да ће бити рата до тренутка кад се више из њега није могло изаћи.

Да ли је ово најзатегнутији однос Запада и Русије од кубанске кризе?

- Ово време се не може поредити са Хладним ратом. Хладни рат је био фингирани и контролисани сукоб две велике силе које су се између себе респектовале и тачно су знале да би рат између њих био истребљење. Биле су подељене зоне утицаја. Кад је варничило на Корејском острву, нађено је соломонско решење. Расекли су Кореју на пола. У Мађарској су Совјети интервенисали без отпора Запада. Само је покренут пропагандни механизам.

Кад су Французи губили контролу над Вијeтнамом, улетели су Американци. Вијетнам је добио онолико за колико се изборио крвљу. Да су храбри Чеси били спремни да из пивница изађу на фронт, да се за самосталност своје државе боре на бојном пољу, а не у позоришту, онда је Прашко пролеће имало шансу да истопи Кремаљску зиму. Овако је од тог отпора остало неколико добрих књига. Кубанска криза је била криза највећег ризика, али Хавану су освојили Кубанци, браћа Кастро и Че Гевара а не Хрушчов и Косигин.

Дакле, у Хладном рату су се знала правила. Данас живимо у времену у коме се окончава Pax Americana. Американци су показали да немају мудрост да владају сами светом. Њихова „ароганција моћи" их је учинила за четврт века најомрзнутијом земљом на свету. Њихова моћ се топи, али они немају способност да процене колико су ослабили. Руси се нису петљали у Либији и безобзирна НАТО сила је од земље реда направила хаос. Иза њих свуда остаје хаос. Аганистан, Ирак, Либија... У Сирији је та машина стала...

Коме је рат неопходан?

- Западу. Украјина је, у неком смислу, наставак сукоба у Сирији. Само много, много радиклније и ризичније. А Велика депресија толико погађа Запад да им је некакав рат нужа. Чак и кад не би систематски губио позицију своје надмоћи Запад би тешко могао да избегне рат.

Наиме, ми смо таоци велике кризе капитализма. Кризе у капитализму су цикличне. Николај Кондратјев, озбиљан руски економиста у постреволуционарном периоду, после Првог светског рата то показао сасвим јасно. У „фази А" у капитализму све цвета, расте, напредује. Онда се дође до врхунца и наступа „фаза Б", фаза опадања, незапослености, хаоса, распада. Постоји и дно, па опет почне раст. Али дотле, до дна – наравно, не постоји мерач којим се то измери - као што се говори у оним вицевима о Циганима: „неки ће изгинете, неки ће преживимо".

Ратови, револуције, ломови ту нису ништа неуобичајено. Ово је време нове Велике депресије. Није неважна чињеница да ми живимо у позном капитализму и бар пола века се већ нагађа: шта долази после капитализма? И, то нису бапске приче. Запад као „цивлизација капитализма" је зато угроженији него други. Оно што се зове БРИКС, на пример, ослобађа се америчке хегемоније и ствара нови свет. Они користе средства Запада, али то није њихов хабитус. Они долазе из цивилизација које имају друге вредности.

 Прије је био само СиЕнЕн, сада постоје и друге глобалне ТВ мреже. Да ли смо новим глобланим мрежама добили медијску ширину, или само руски, арапски СиЕнЕн?

– Медији су данас посебна прича. У капитализму, који се држи демократије као политичког уређења, медији имају важну улогу. Они, како је говорио Џон Милтон, друштву дају најважнију робу – Истину. Зато су новине и новинари били увек део коренитих друштвених промена. „Мајка свих револуција", како је говорио Виктор Иго. Данас су медији најтврђи фронт, последња одбрана неолиберализма који умире на ногама. И део ратне машинерије, чему је симбол био амерички Си-еН-еН. Данас Си-еН-еН делује као увела ружа. Пошто заступају мртву идеју, нема живота у једној савршено дизајнираној производњи, али некредибилних вести... Више ни новинари који изговарају оне реченице не верују да то вреди више од плате, која је, иначе, све мања.

„Раша тудеј" и „Ал-Џазира", иако су направљени на одумирућем моделу Си-еН-еН-а, делују живо. У сваком случају, живљи су од прототипа. Зашто? Зато што њихов напор носи изазов. Они се боре са великим поробљивачем светског разума. То је онај библијски обрт: кад Давид из своје инфериорности покаже да Голијат није непобедив.
Ту је тешко говорити о медијској ширини. Овде се ради о пропагандном рату. То је Путин довео до апсурда. Дао је људима који знају како се то ради да направе телевизију која ће Западу да ради оно што је другима радио Си-еН-еН. И данас је „Раша тудеј" најгледанија страна телевизија на Западу. И он и Арапи су успели. Поништили су глобални амерички пропагандни монопол. У том смислу је то напредак. Иначе, ако говоримо о новинарству у његовом изворном облику ово је нека врста потпуног ампутирање новинарске савести. Не знам да ли иза тога има новинарства како сам га ја доживљавао и сањао.

Можемо ли о томе на примјеру обарања малезијског авиона...

– Ту се лепо видела паника Запада. Да се наметне интерпретација догађаја, по сваку цену. Ништа се није проверавало, нити доказивало. Хистерија је поништавала и оно мало кредибилитета које медији још имају. Кад је то изгубило употребну вредност, прича је стављена ад акта. Нико не зна шта се десило, али никога то више и не занима. То ће се после расправљати у фељтонима и мемоарима. Сада више није муниција у пропагандном рату. Иде се даље. Ово је све много горе него у време ратних сукоба у време рапада Југославије. Украјина је и агонија медијског извештавања.

Како вам изгледа политика званичног Београда?

– Званични Београд углавном показује да уопште не разуме у ком времену се налазимо. И не показује ни да има свест да би ваљало да се понаша у складу с „духом времена". Могло би се разумети да неко тактички говори о „путу у Европу", да о Европској унији говори као о могућем циљу. Али бацати све карте на Унију која ни сама не зна шта ће са собом, е то, мислим, сем неколико аутистичних државица на Балкану, никоме не би пало на памет.

У томе је Србија још смешнија. Јер, ови остали могу и да нађу неки смисао у тој слепој оданости Еврпској унији. Унија је била њихов савезник и архитекта тих државних творевина. Али Србија, којој су те земље бомбама из небеских висина убијала децу, коју те земље и даље цепају као ону Туђманову салвету... То је мало мазохистички. Мало више, тачније речено.

У години када се обиљежава почетак првог свјетског рата, Вучић је промовисао Њемачку као савезника, да ли има то смисла?

- Сем што, засад, испуњава ултиматуме које доноси онај беспризорни филолог Андреас Шокенхоф, Мерекелин поштар, нема ту ништа друго. Уосталом, чега би могло и да буде. У вековним геостратешким немачким пројектима Срби су „реметилачки фактор". Није то ни добро ни лоше. То је просто тако. Константа!

Ако сумњате, не треба вам много знања да би то схватили: довољно је мало површних знања из два светска рата. Сећам се кад је Ангела Меркел долазила у посету Београду а тадашњи предедник Борис Тадић говорио о „традиционалном пријатељству два народа". Кажем на РТС да би се пре могло, иако није лепо, говорити о „традиционалном непријатељству два народа", а водитељка се укочи. Али кад сам споменуо два рата, девојка се опустила.

Немци су најважнији народ у Европи, велики народ, велики играч и водити политику без њих у виду било би сумануто, али веровати да су они фасцинирани самопонижавањем једне нације коју они, без обзира не све, респектују, врло је наивно. Бићемо употребљени за све немачке игре, а они никад неће одиграти ни једну игру за нас. Друго, у Београду се не разуме да не постоји стварна заједничка политика у Европској унији. То је само појавни облик. Иза тога се води сурова политика, сталног усклађивања интереса. То што је добро да Србија ради по налогу Немачке, не мора уопште да буде добро за Лондон или Париз. Вучића тек чекају велика европска искушења.

Да ли је нова власт у Србији направила неки потез који вам улива оптимизам?

– Нова власт нема ни једну економску идеју која није тестирана код ММФ или Светске банке, није донела ни један закон који није написан у Бриселу, нема никакав план који не значи продају оног што је преостало... Све штедње и жртвовања ће бити пребачени на најнезаштићенији део народа. А та нова власт је једино била ефикасна у предаји делова српског народа приштинским властима. Све остало пропада: Црвена звезда, Политика, Галеника... Има ли ту ишта оптимистично? Немојте само да ми сада убаците Новака Ђоковића...

Србија је добила нови закон који је усмјерен на приватизацију медија. Да ли то може "донијети срећу" овој области?

– То је део опште климе пропадања. Каква приватизација! То је пут у ликвидацију тих медија. Ко ће купити те медије? Како ми не знамо те купце? Одакле ће они доћи? Можда Србија има више медија него што јој треба да би била информисана, али које ће то тржиште одредити ко треба да преживи. У оваквој земљи, са оваквим властима, једина потреба су таблоиди...

 Да ли таблоиди обиљежавају медијску слику у Србији? Да ли их је могуће зауставити?

– Морамо, ипак, бити прецизни. Није то само стање у Србији. Таблоидни поглед на свет је обележје овог времена. Проблем с тим погледом је што је он импотентан. Он ништа не може да направи, ништа се ново из тога не може да зачне. Понављамо баналности и грејемо се на бенгалским ватрама. Заваравамо се у својој мишјој рупи. И губимо време. А времена су веома озбиљна. И опасна. Све се то плаћа на крају. Болеће нас глава од тог мамурлука.

 Све ће бити заустављено, само ће таблоиди опстајати, јер у овкавом систему једино се они онима који одлучују чине смисленим. Шта ће им озбиљна штампа? Па, све ово кад се озбиљно погледа је да човек занеми. Замислите земљу у којој, као имаш страног инвеститора, а онда држава даје плате за раднике које је он као запослио. Или једна од земаља са најбољим условима за производњу хране, са изобиљем воде, очекује од „синова пустиње", чије све оазе немају воде као Западна Морава, да јој унапреде наводњавање и производњу хране.

Или, откад постоји капитализам борба је за 51%, за „златну акцију", нешто, да би неко управљао производњом, а у Србији је пронађено да и кад имаш власништво дајеш другом да управља. И то се проглашава успехом. Великим успехом. Или, да тврдиш да је најважније за националну војску, мале државе, која нема никаве претензије да осваја свет да учествује у међународним мисијама. То кад будемо причали уницима у неким нормалним временима, деца ће рећи да смо били баш маштовити.

Зашто је тако мало, и квантитативно и квалитативно, Републике Српске у медијима у Србији?

– Па, кад су медији овакви, то може да значи добро. Ко није у оваквим медијима, може бити да је нормалнији од нас. Добро, знам да ово није одговор. Република Српска је мало изван интереса власти које не би волеле да им се приговара из Брисела. Јер што се Београд мање буде бринуо о „српском питању", то ће се на њега благонаклоније гледати. Рећи ће им да су кооперативни. Тиме се они поносе. Како су ствари кренуле, „српски род" ће остати само у химни. Али то у историји није ништа ново. Мислим да то, ипак, није неки разлог за бригу. То су политичке игре. А јавно мњење је само тренутна слика, а испод ње увек постоји стварност, иду процеси... Само ћемо сви једног дана схватити да нам је вода прешла преко усана.  

Какав је однос Српске и Србије, и колико су озбиљне тврдње да се од Београда тражило да притишће Бању Луку, или да нпр. пусти Додика низ воду, како се понекад спомињало?

Иако до неког новог Викиликса, нећете моћи да нађете писмену потврду тога на каквом се односу службеног Београда према службеној Бањалуци, инсистира од оног што се код нас још увек зове „међународна зајединца" (иако се ради о САД и неколико западноевропских држава који себе доживљавају управљачима света) можете слободно веровати да су те приче тачне. Односно, нећете уопште погрешити ако се понашате као да знате да је то тачно. Свако ко је, бар понекад залутао на вечеру код амбасадрора тих земаља, зна да је то за њих „уобичајена процедура", што уосталом они и јавно признају.
Ипак, важно је разумети да ти амбасадори нису свемоћни, а често су и њихови интереси – и државни и лични - међусобно супростављени. Онда, данас су све јачи утицаји сила које ми као заморчад западне пропаганде и даље не зовемо „међународна заједница". Наравно, најважнија је реална моћ која стоји иза интереса народа. Ту су политичари важни, они могу да буду уз народни интерес што је важно, али ако и не држе до народа и верују да су паметнији од народа и да народ не зна шта је за њега најбоље, што није ретко, то није крај света. Ипак су ово друштвени процеси, који делују као и природни – као сила земљине теже, на пример. И они који верују да је њима дато да „мењају свест народа" или је природно да они из своје памети „руже народ" неће далеко одмаћи.

Што се тиче Додика, његова политичка судбина ће пре зависити од његовог односа према сиротињи раји у овом тешком времену него од Вучића. Он јесте непромишљено подржавао Демократску странку и свог друга нејаког Бориса у предизборној кампањи, али то је већ прошлост. Нажалост, ми живимо у времену кад наши политичари пре могу да учине нешто лоше за нас него нешто добро. Морамо да се носимо с тим осећајем и са том чињеницом. Зато сам ја склон да верујем да је за однос Српске и Србије, иако симболички – а то је велика моћ, важнија медаља Велимира Стјепановића који је дошао из Абу Дабија на пливалишту у Берлину да освоји златну медаљу за свој народ, него кад се наши политичари, немушто договарају као државници са ограниченим суверенитетом, а вољно подносећи притиске Ангеле Меркел. 

Питао Марко Шикуљак

 

петак, 22. август 2014.

„Бриселски конобар“ је донео Србији огроман рачун за хладну супу са мувом

Sve zbog par korpi sa jabukama, koje nisu iz Poljske.

 

„Бриселски конобар" је донео Србији огроман рачун за хладну супу са мувом

 

Можда би требало размислити о томе да се промени ресторан

 


Када Шпанија претрпи огромну штету због неразумних потеза бриселске администрације, попут увођења санкција Русији, што је последично изазвало руске контрамере и пропадање воћа на Пиринејима, онда се Шпанци окупљају на трговима и ритуално пале заставе Европске уније, а то су учинили и пре неколико дана.
Међутим, када „бриселски конобар" испостави још много већи рачун Србији, онда Србин спремно вади новчаник да плати безобразно преувеличани рачун, и обично се не буни што је супа била хладна, а мува пливала у њој.

Дакле, рачун који Брисел испоставља Србији се не састоји само у бескрајном низу штетних и крајње понижавајућих услова, као што је на пример обавеза да потпише споразум о добросуседским односима са својом јужном покрајином, него је врхунац европске каприциозности достигнут ових дана, када је Петер Стано, портпарол европског комесара за проширење Штефана Филеа, изнео став Брисела да Европска унија очекује од земаља кандидата, а то значи и од Србије, да не искористи шансу која јој се пружа на руском тржишту. Иначе, то је и званичан став шефова дипломатија Европске уније, који су упозорили земље попут Србије да се ни у ком случају не усуде попуњавати рупе на руском тржишту, које су настале после руске забране за западне прехрамбене производе, јер ће у супротном сносити озбиљне последице.

Другим речима, то значи да ће онај фигуративни „бриселски конобар" са почетка ове приче, да се разбесни ако Србија не буде хтела да плати пренадувани рачун за хладну супу са мувом, и штавише – да ће јој треснути тањир на главу, заједно са кнедлама и резанцима. О таквој појачаној нервози Брисела сведочи податак који је објављен у „Вечерњим новостима", о томе да је Оскар Бенедикт, заменик шефа Делегације ЕУ у Србији, супротно свим правилима дипломатског бонтона и протокола, донео и предао демарш Европске уније, ни мање ни више, него насред градилишта у основној школи у Обреновцу, где је српски премијер Вучић мирно разгледао како тече обнова.

А у поменутом демаршу је било наведено да Србија мора ускладити своју спољну политику са спољнополитичким принципима Брисела, што значи да убудуће мора са гневом у очима гледати на свог традиционалног пријатеља и стратешког партнера Русију. Конкретно, од Београда се захтева да не развија економску сарадњу са Руском Федерацијом кроз појачани извоз на то тржиште, а у супротном је Брисел отворено запретио да ће забранити прелазак српских производа у Русију преко европских земаља. Ни то није све, него се листа европских претњи и уцена наставља чак и са упозорењем да би српским авионима могло бити забрањено да лете преко европског неба.

Па ипак, упркос свему наведеном, шефица преговарачког тима Србије са ЕУ Тања Мишчевић је истовремено изјавила да ми желимо да постанемо чланица Европске уније, иако не можемо да прихватимо све оно што је њена заједничка спољна и безбедносна политика. Али како је сама на крају закључила – пре уласка у Европску унију мораћемо у потпуности да се сложимо са свим њеним захтевима, уз оцену да Србија нема алтернативу. Наравно, врло је дискутабилно да ли Србија заиста нема алтернативу. На пример, ако ништа друго, можда би за почетак требало да се конобару љубазно скрене пажња да супа није ни мало укусна. А уколико ни то не помогне, можда би требало размислити о томе да се промени ресторан.

Ратко Паић,

понедељак, 18. август 2014.

''Једини туриста на Криму'' доказао да је област сада део Русије

''Једини туриста на Криму'' доказао да је област сада део Русије

недеља, 17. август 2014. | КМ Новине 0

Посета руског председника Владимира Путина Криму 13-14 августа изазвала је двосмислене реакције у међународној заједници.

... 

 

 Секретар за штампу руског Министарства иностраних послова истакао је да се област придруживала Руској Федерацији дуго, али ће коштати земљу много. У исто време, Мери Харф, портпарол америчког Стејт департмента, рекла је да је Владимир Путин "једини туриста на Криму", јер је туристичка индустрија области тешко погођена припајањем Крима Русији. Међутим, сам Путин је рекао, да: "Крим може бити јединствена област, која ће руском друштву пружити прилику да превазиђе последице грађанског рата, да заборави борбу против црвених и белих, што је била једна од најтрагичнијих страница у историји 20. века. "

Начелник Центра за стратешко планирања и прогнозе, Александар Гусев, сматра да је изјава председника на кримском састанку којем је био домаћин углавном упућена међународној заједници. "Наравно, овај састанак је углавном био упућен страним силама. Чињеница да је председник био домаћин састанка коме су присуствовали посланици, министри и премијер Дмитриј Медведев је веома значајна. Састанак је требало да руском друштву покаже да је Крим заиста део Русије и да морамо обратити посебну пажњу области", рекао је Гусев.


Према Гусеву, круже гласине да је Путин већ убедио Европу да одустане од југоисточне Украјине. Међутим, стручњак не верује у такве ствари. Говор председника Путина је био нека врста поруке свету, каже Гусев. Он је такође рекао да се међународна заједница већ помирила са чињеницом да се Крим прикључио Руској Федерацији. "Недавна изјава Мери Харф, портпарола Стејт департмента, у којој је рекла да је Владимир Путин једини туриста на Криму, била је прилично необична. Показала је да је питање решено", рекао је он. Истовремено, питање југоисточне Украјине руски председник једва да је дотакао, примећује стручњак.

Коментаришући западне санкције против Русије, Гусев је приметио да су мање болне него што можда изгледају. "Санкције се могу превазићи. Ми смо у стању да реагујемо на трећи круг америчких санкција. Наравно, може бити четвртог и петог. Сигурно да ће бити потребно неко време, али смо спремни за то. Претпостављам да би Европљани требало да о томе поново размисле. Већ трпе због своје политике. У ствари, сви они - политичари, бизнисмени и експерти - слажу се да су санкције биле контрапродуктивне. Ова ситуација је створила бројне проблеме. Ипак не мислим да ће се санкције потрајати. Неколико политичара из Швајцарске и Финске су тако рекли. Фински премијер је чак изјавио да његова земља неће наметати санкције Русији", рекао је Гусев.

Извор: "The only tourist in Crimea" proved that region is now a part of Russia | Vestnik Kavkaza
Превео: Александар Јовановић

 

субота, 16. август 2014.

.......Ako Rusija izgubi, Srbija će biti raskomadana......

Ako Rusija izgubi, Srbija će biti raskomadana

16. avgust 2014. 13:06 · 7 komentara

35

Željko Cvijanović - Ako Rusija izgubi, Srbija će biti raskomadana

 

Samo to je izvesno: ako Rusi na kraju izgube, svi će žitelji srpskih noćnih mora doći po nešto svoje, i Srbija će biti raskomadana

Važno je znati: Srbija se neuporedivo brže troši nego što ukrajinska kriza, koliko god dinamična, plovi svom još dalekom vrhuncu.

Utemeljena na toj činjenici, nova američka igra u Srbiji još bi se mogla nazvati i inteligentnom da takva ocena nije unapred diskvalifikovana nesrazmerom u snazi saigrača i da domaći nije toliko ispošćen i nemoćan, i politički i ekonomski. Ovako je, kako smo već od Amera navikli, samo iživljavanje.

OK – pretpostavljam da je rekao Majkl Kirbi Vučiću – kad već nećete da Rusima uvodite sankcije, požurite bar sa ekonomskim i medijskim zakonima.

Opet, Vučić dobro zna da na tim zakonima i merama nikakva ekonomija neće poteći, isto tako da sa novim medijskim zakonima od srpskih novina i televizija neće postati ništa drugo od još radikalnije verzije onog što su sad – glas kontrolisane rulje, svetine koja na trgu prisustvuje odsecanju glave najboljima među njima.

2. 

Ako već nećete da ruskoj braći zabijete nož u leđa – nastavio je Kirbi – barem recite da priznajete suverenitet Ukrajine; posebno, mic po mic, naglasite Krim; i, kažite, mic po mic, da niste neutralni u Ukrajini; i, mic po mic, za ime Boga, osudite ove lude Srbe koji se bore za Novorusiju.

Rečeno – učinjeno, sve dok se poslednjih dana nisu javili Rusi pošto su izračunali da će Srbi, ovako, mic po mic, do Božića reći da Moskva pripada Tatarima, pritom bratskoj Rusiji jednako ne zavodeći sankcije.

Vučić, naravno, zna da je time kupio nešto vremena. Ali ne može da zna koliko – godinu, dan, sat? Jer vreme sa Amerikancima ne teče linearno, ne troši se samo sa jedne strane. Troši se, na primer, i sa one druge, gde je ovdašnjim novinarskim istraživačima (sve brankica do brankice) potekao neki dolar da iz nedelje u nedelju istražuju Vučićeve pritiske na medije, sporne ugovore i korupciju njegovih ljudi.

Ta istraživanja, naravno, posle preuzimaju drugi mediji, a od njih treći. A onda se ponovo pojavi Kirbi kaže mu kako je u medijima video napise o korupciji u njegovoj vladi i da je veoma zabrinut zbog toga.

Da li to znači da Amerikanci ruše Vučića? Ne budimo naivni. Ako bismo pitali njih, oni bi rekli da ga samo ohrabruju da nastavi sa reformama. Ako pitate mene, odgovor je isti s tim što bih ja to preveo ovako: svakog dana mu odsecaju po jednu polugu mogućeg budućeg otpora.

Ne pominju mu više sankcije Rusiji („vi ste braća, razumemo mi to"), prepuštajući to Evropljanima, koji imaju svoju ubojitu argumentaciju („kad smo mi mogli da žrtvujemo milijarde, šta gubite vi prodajući im suve šljive i prasiće").

OK je, dakle, da Vučić ima nekakvu spoljnu politiku i Ameri nemaju ništa protiv toga. Ali, kad dođe dan da mu od deset novinara na konferenciji za medije, koju je iz nekog razloga sazvao, njih osam postavi pitanje o doktoratima i korupciji njegovih ljudi, jedan ga nešto pita o temi konferencije i jedan o međunarodnoj politici, to će značiti da su mu oborili politički horizont da bi se bavio samo sobom i svojima.

Cilj je da zaboravi i zašto je uopšte sazvao konferenciju, a međunarodne politike će se setiti tek kad ih na kolenima zamoli da Rusima uvede sankcije, samo da bi brankica do brankice propustila jednu nedelju da mu ne objavi neku aferu.

Jer Ameri srpske sankcije Rusima nisu ni zaboravili ni odustali od njih. Sledeći put će ih pomenuti onda kad iz Vučića isisaju svaki sok koji bi mogao da se tome suprotstavi. Tako se to radi.

Sledeće važno pitanje je da li stvarno Vučićevi ljudi toliko kradu, bez obzira na to što, bar koliko je bilo do izbora, na svojim mestima sede zahvaljujući najavama o borbi protiv kriminala? Naravno da kradu, ali ne zato što su pali na proveri poštenja, već zbog dva druga razloga.

Prvi je taj što se u sistemu koji je u Srbiji konačno zacario 2008. godine i koji će ostati zapamćen kao neviđena pljačka državnog budžeta, možete da budete lopov ili luzer, i nema trećeg. Vučić nije u pravu kad tu korupciju vezuje za srpski mentalitet (žuti, pa srpski mentaitet, ne ide!) i nasleđene rđave navike. Dil o kriminalu pravljen je, mnogo pre Vučića i njegovih, na prećutnom sporazumu između stranaca i srpske politčke klase.

Politička klasa strancima isporučuje zahteve, oduzimajući zemlji budućnost, a ovi njih puštaju da se bogate. E sad, problem je što naši, isporučujući strancima, recimo, Kosovo, nad istim tim strancima ne uspostavljaju kontrolu, dok je stranci nad našima itekako uspostavljaju puštajući ih da kradu.

Drugi važan razlog da kriminal političke klase eksplodira jeste u pitanju vere. Dok veruju da nešto od zemlje mogu da urade, naivno misleći da će nasleđeni sistem prema njima biti milosrdniji nego prema njihovim prethodnicima, nosioci vlasti još su i koliko toliko skrupulozni.

Kad se olupaju o okolnosti, probleme i strance – a Vučićeva vlada je odskoro u toj fazi – tad pomisle da je glupo džabe misliti o Srbiji i odjednom počnu da misle samo na sebe. Tako se to radi.

A to znači kako je Vučićeva perspektiva sve bliža Tadićevoj, uz dve bitne razlike. Kao neuporedivo veštiji i vredniji političar, Vučić je na prethodnim izborima uspeo da počisti svaku konkurenciju, što ga na neki način čini sličnijim Miloševiću: izloženog strancima i njihovim domaćim klijentilističkim i agenturnim mrežama, gde se opozicija ne pojavljuje kao ključni protivnik nego tek kao korisnik eventualnih dobitaka.

Reklo bi se da i stranci to vide tako jer je model „ohrabrivanja" Vučića sličniji onom kojim su delovali protiv Miloševića, nego onom kojim su pritiskali Đinđića, Koštunicu ili Tadića.

Druga važna razlika je u tome što je u Tadićevo vreme bilo više nade i više para, i za krađu i za podmazivanje sistema, i, konačno, što su svetske prilike bile pesma prema današnjim. Rečju, tamo gde je Tadić mogao da se ogrebe ili da ispadne smešan, ovde se gubi glava. A to će reći da Vučić može Tadićevu sudbinu da podeli samo u procesu, ali nikako i u ishodu.

Otuda, nastavljajući sa politikom neprekidnog popuštanja zapadnim silama, makar ostajući na poziciji protiv uvođenja sankcija Moskvi, Vučić ne dobija ni onaj resurs sa kojim je do sada mogao da računa – vreme.

Jer sada njegovo vreme teče sve brže, što od teških prilika, što od toga da mu ga stranci troše nemilice, što od toga da više nije nov na vlasti. Ono mu teče i kad daje Kosovo i kad ne da sankcije protiv Rusa; i kad se vajka kako nismo umeli da razumemo Nemce i kad je drzak prema Davenportu; i kad se predaje i kad se brani.

Naravno, odgovarajući zašto se ne suprotstavlja Vašingtonu, Vučić se uvek može pozvati na slučaj Angele Merkel. Ko je pa on da se suprotstavlja ako nije smela ona, onako moćna i bogata, nego je na jedan zavela sankcije Rusima.

Gledajući kriterijum snage, on bi svakako s tim poređenjem bio u pravu: šta on tu ima da traži kad se ni Merkelova nije usprotivila, gubeći stotine milijardi dolara, što od nemačkih sankcija Rusima što od ruskih Nemcima.

Problem je, međutim, drugi: sa svojim resursima – političkim i ostalim – Merkelova može da uzmiče još decenijama, dobijajući na vremenu i čekajući da čudovište ostane bez daha.

Vučićeve decenije, međutim, potrošili su i drugi i on sam, i tu prostora za uzmicanje više nema. Rečju, nekad u bitku ulaziš sa poverenjem u svoju snagu, nekad zato što više nemaš kud. Srbija je ovaj drugi slučaj.

Dakle, neka uhapsi neku svoju krupnu ribu, a ostale neka spasava grubo i brzo menjajući sistem, u kome mogu samo da postanu lopovi ili luzeri (a luzeri su, drže, predugo bili).

Da će sam tako uspeti, ne verujem, ali će onaj posle njega imati neke šanse; ovako, onog posle njega možda neće ni biti. I neka o Rusima ne brine: može da im uvede sankcije, može da se prijavi kod Strelova u dobrovoljce, svejedno je.

Jer samo to je izvesno: ako Rusi na kraju izgube, svi će žitelji srpskih noćnih mora ovde doći po nešto svoje, i Srbija će biti raskomadana.

To je jedino izvesno, i drugačijem ishodu neće pomoći nikakav Askin ples niti odricanje od Gavrila Principa. Svoja se sudbina izbeći ne može.

 (Standard)

http://www.vestinet.rs/stav/ako-rusija-izgubi-srbija-ce-biti-raskomadana

четвртак, 14. август 2014.

EU besna zato što Latinska Amerika uskače sa svojim proizvodima na rusko tržište

EU besna zato što Latinska Amerika uskače sa svojim proizvodima na rusko tržište

1

Brisel proziva Latinsku Ameriku za nepoštenje zato što uskače sa svojim proizvodima na rusko tržište

Rusija neće gladovati zato što je uvela zabranu uvoza prehrambenih proizvoda iz EU, SAD, Kanade i Norveške, jer će se zemlje Latinske Amerike pobrinuti da im na trpezi ništa ne zafali, uprkos porukama iz Brisela da „to nije pošteno". Argentina, Brazil, Čile, Peru, Urugvaj, Ekvador, koji su veliki proizvođači mesa, ribe, voća i povrća, već su nezvanično proglašeni najvećim dobitnicima zatezanja odnosa između Rusije i Zapada.

Međutim, Evropska unija im zamera da profitiraju od trenutne situacije sa sankcijama. Kao da profit nije vladajuća sila koja obrće ceo svet.

„Možemo da razumemo da pojedini proizvođači, izvoznici i privatne kompanije traže nova tržišta za svoje proizvode, ali ne možemo da shvatimo kako to da ih vlade ovih zemalja podržavaju", rekao je jedan visoki diplomata iz Brisela, a citiraju ga gotovo svi mediji iz 28 zemalja EU koje su pogođene kontrasankcijama iz Moskve.

I dok se sa ruske granice vraćaju kamioni sa tovarima voća i povrća, a zemlje EU organizuju hitne razgovore o tome kako da nadoknade novonastale gubitke, Brisel upozorava Latinsku Ameriku da je Moskva „nesiguran i slab trgovinski partner i da će stupanjem sa Rusijom u kratkoročni ekonomski odnos izgubiti mnogo dugoročnije i pouzdanije partnere". Latinska Amerika ne osvrće se na gunđanje iz Brisela, niti prihvata optužbe da igra prljavu igru.

Brazil je ovlastio 90 svojih klanica da odmah počnu da pakuju piletinu, govedinu i svinjetinu i isporuče ih u Rusiju. Obilje najbolje morske ribe i raznovrsnih školjki, rakova i hobotnica krenulo je za Moskvu iz Čilea, odakle stižu vino, grožđe i avokado. Argentina pojačava svoju ponudu voća, povrća kikirikija, sira i govedine, a Urugvaj i Ekvador takođe ne mare za namrgođeni Brisel i Vašington… Prepakuju se banane, sveže cveće, kafa, čajevi, šumsko voće, kakao i čokolada, šećer, alkoholna pića i voćni sokovi.

Rusija se posle raspada Sovjetskog Saveza trudila da snabde svoje prazne rafove svim vrstama hrane iz celog sveta. Kako je rasla srednja klasa, tako je Rusija postajala značajan uvoznik, ne samo osnovnih životnih namirnica, već i specijaliteta iz egzotičnih krajeva.

Na vrste hrane koje su obuhvaćene sadašnjim jednogodišnjim sankcijama Rusija je prošle godine potrošila 25 milijardi dolara, a trećina tog novca utrošena je za isplaćivanje uvoza iz zemalja EU i SAD.

Brisel je potpuno u pravu. Latinska Amerika je spremno dočekala šansu za veliki biznis i bez trunke griže savesti spremna je da isporuči Rusiji sve što joj treba, i više od toga.

To će posebno dobro doći Argentini koja je zbog spekulanata u takozvanim lešinarskim fondovima na ivici bankrota. Argentina je pre dve godine izvezla prehrambene proizvode u Rusiju u vrednosti od milijardu dolara.

Već prošle godine razmena između „strateških partnera", Argentine i Rusije, narasla je za više od 30 procenata na 2,63 milijarde dolara, prema podacima zajedničke argentinsko-ruske privredne komore. Argentina je u oba svetska rata u kojima nije učestvovala hranila zaraćene strane i uvek, čak i u bankrotu, imala je veliki suficit u razmeni sa inostranstvom. Posle tih ratova u državnoj banci u Buenos Ajresu nije se moglo proći od nagomilanih zlatnih poluga. Buenos Ajresu ne pada na pamet da se solidariše sa EU ili SAD i da ne iskoristi ovu šansu za dobar posao.

Uz sve ostale zemlje iz bližeg i daljeg okruženja, uključujući i Srbiju, ruski ministar poljoprivrede Nikolaj Fjodorov pomenuo je da su zemlje Latinske Amerike jako tržište koje kuca na ruska vrata.

Sa druge strane, pregovori EU sa grupama latinoameričkih zemalja oko lakšeg pristupa njihovih proizvoda na evropsko tržište traju već petnaest godina bez ikakvih opipljivih rezultata. Sada Brisel pokušava da se pozove na moralne principe i da ubedi Južnu Ameriku da njihova trgovina sa Rusijom nije u skladu sa principima lojalnosti.

Vladimir Putin i Si Đinping su pre manje od dva meseca obišli nekoliko latinoameričkih zemalja i sa njima potpisali niz dogovora o trgovinskoj razmeni i bližoj političkoj saradnji. Teren za slučaj da se zaoštri trgovinski rat protiv Rusije već je bio pripremljen. Sada će američko zadnje dvorište preuzeti na sebe poslove SAD i Zapada.

To je otvoreno potvrdio argentinski funkcioner Horhe Kapitanič koji je uprkos protestu Brisela rekao da će država podržati privatni sektor kako bi mogao da odgovori svim potrebama ruskog tržišta.

Zajedno sa ostalih nekoliko latinoameričkih zemalja, oni će popuniti prazninu nastalu ruskom zabranom uvoza hrane iz EU i SAD. A to je, kad se pretvori u novac, suma od više od pet milijardi dolara.

(Politika)

 

 

http://www.dnevne.rs/aktuelno/eu-besna-zato-sto-latinska-amerika-uskace-sa-svojim-proizvodima-na-rusko-trziste

уторак, 12. август 2014.

Pale maske: Priznajte Kosovo!

Pale maske: Priznajte Kosovo!

Komentara 73

26

Nema daljih evropskih integracija Srbije dok Beograd i Priština ne postignu dogovor, ukazuju za "Vesti" srpski stručnjaci za međunarodna pitanja. Na takav sled događaja i zamrzavanje pregovaračkih poglavlja sa Evropskom unijom do postizanja drugog sporazum, u kome treba da se nađe i stavka prisustva Kosova u Ujedinjenim nacijama ukazivao je za "Vesti" analitičar Dušan Janjić još prošle godine.

 

Premijeru se žuri: Srpska i zastav EU za sada zajedno samo na slici


On sada za naš list kaže da će Srbija morati da reši pitanja na kojima insistira Nemačka, među kojima ispunjenje dogovora iz Briselskog sporazuma, aprila prošle godine i usvajanje drugog okvirnog dogovora Beograda i Prištine.


- Verujem da će se to odigrati između novembra ove i marta iduće godine - ističe ovaj analitičar iz Foruma za etničke odnose i objašnjava da drugačijeg scenarija nema pošto je Berlin s Londonom tvorac dokumenta "non pejpr", a nemačka kancelarka Angela Merkel je uložila sav svoj autoritet u to pitanje.

 

Uslov svih uslova

Zahtevi koje su u Beogradu pre mesec dana ponovili poslanici Bundestaga poznati su odranije, a jedna od sedam tačaka podrazumeva da se druga pregovaračka poglavlja Srbije i EU ne mogu otvarati pre nego što se pokrene poglavlje 35 o Kosovu. To je poslanik vladajuće CDU Andreas Šokenhof je prilikom prošlomesečnih susreta u Vladi i parlamentu Srbije poručio srpskim zvaničnicima s porukom da Briselski sporazum mora u potpunosti da bude primenjen.


- Treba pažljivo čitati dokumenta jer u prvom Sporazumu od 15 tačaka vidimo da se očekuje i drugi, pošto su iz tog prihvaćenog tzv. aprilskog izostala sporna pitanja za obe strane poput Kosova u UN, Srba kao nacionalne zajednice, prekogranične saradnje i druga. Njih treba da reši novi sporazum i da pređu u sadržaj poglavlja 35 - objašnjava Janjić i dodaje da Nemačka neće i nema razloga da odustane od toga.
 

Predrag Simić

On smatra da Priština neće dobiti stolicu u UN zbog veta Kine i Rusije, u čemu bi Moskva mogla da trguje, ali Peking sigurno neće, pa će Kosovo najverovatnije, poput Palestine, imati status posmatrača. Srbija, kako ukazuje, ne mora da prizna Kosovo, ali ne sme ni da blokira nemački zahtev saradnje Kosova u međunarodnim vladinim i nevladinim organizacijama, uključujući i UN.


Ovakav sled događaja je očekivan i prema rečima bivšeg ambasadora u Francuskoj Predraga Simića koji naglašava da će i posle postizanja drugog sporazuma biti dodatnih zahteva poput priznanja Kosova.


- Promene u tom stavu ne treba očekivati i možemo slobodno reći da je normalizacija odnosa Beograda i Prištine zahtev svih zahteva - kaže Simić za "Vesti".


On ukazuje da je na putu ka EU veoma važno i pitanje državnih reformi, ali i ističe da će se na sporazumu insistirati.

 

Toma koči Vučića

Tempo normalizacije odnosa s Prištinom je pitanje o kome, prema tvrdnji izvora "Vesti" iz vladajuće koalicije kabineti šefa države i premijera, nemaju isti stav.
- Tomislav Nikolić smatra da bi to trebalo da se rešava što kasnije, idućeg proleća, a Aleksandar Vučić je svestan da mora da se žuri zbog međunarodnih para koje treba da stignu. Oba kabineta znaju da se iza kosovskog pitanja lomi odnos prema NATO-u i širenju uticaja alijanse u koju Srbija ne mora da uđe, ali do kraja godine treba da pokaže spremnost za saradnju - tvrdi naš sagovornik.


 

 

Priznala kašnjenje: Jadranka Joksimović

- Ni EU, ni Nemačkoj, kako vidimo, nije toliko bitno određivanje Srbije prema pitanju Ukrajine, koliko je važno da Beograd podrži konsolidaciju Kosova i da Kosovo stigne do UN i međunarodne zajednice - zaključio je ovaj stručnjak za međunarodne odnose.
Ministarka bez portfelja zadužena za EU Jadranka Joksimović je u izjavi beogradskim medijima potvrdila da ima država koje otvaranje prvog poglavlja vezuju za napredak u dijalogu Beograda i Prištine, ali veruje da će se čitav proces odigravati brže. Smatra da za Srbiju ne bi bila dobra poruka da posle svih napora i koraka preduzetih u protekle dve godine bude usporavana na putu ka Briselu zbog političke situacije u Prištini.


Ni EU ne zna šta hoće

Predsednik Odbora za Kosovo i Metohiju Skupštine Srbije Milovan Drecun priču o uslovljavanju Srbije napretkom ka EU do postizanja dogovora sa Prištnom vidi kao predimenzioniranu.
 

Nemaju razloga da kažnjavaju Srbiju: Milovan Drecun

- To je ekstremno tumačenje. Jedan od kriterijuma za uspeh pregovora jeste napredak u normalizaciji odnosa s Prištinom, ali ni sama EU nije definisala određene kriterijume i ne zna se kako će se postaviti prava pitanja o Kosovu i Metohiji prema Briselskom sporazumu kada je u pitanju skrining i poglavlje 35. Tek ćemo videti kako će se oni ponašati - kaže Drecun za "Vesti".


On ukazuje da je ključno pitanje kada će biti formirana izvršna vlast u Prištini i dok se to ne desi, Srbija neće imati sagovornika spremnog da se nastavi proces normalizacije odnosa.


- Za nas je značajno otvaranje novih tema, a najvažnija je formiranje zajednice srpskih opština, ali i pitanja bitna za život ljudi, kao što su imovina, položaj SPC, povratak raseljenih i prevazilaženje potpunog zastoja u procesuiranju onih koji su počinili zločine nad Srbima i ostalim nealbancima. Sve je u zastoju jer tamo vlast nije formirana, a Srbija trpi štetu - objasnio je Drecun.


On veruje da niko u EU nije politički naivan, niti zlonameran da Srbiji prigovara što se nova poglavlja ne otvaraju.


- Jasno je da nam je nastavak pregovora vitalni interes i ne očekujem da će rezultat biti kazna za Srbiju - kazao je šef parlamentarnog Odobora za KiM.

 

Ne mešati se u prištinski haos

Dušan Janjić iz Foruma za etničke odnose ističe da je važno formirati vladu u Prištini da se Briselski dijalog nastavi. On interegnum na Kosovu vidi kao nečiji pokušaj da se spreči formiranje vlasti.

  Biće kako kaže Nemačka: Dušan Janjić

 

- Krivac nije Vašington, ne znam ko je. S druge strane, krivica vlasti u Beogradu je što se upetljavaju u probleme Kosova, iz kojih će se posle teško iščupati. Mnogo je tamo nestabilnosti da bi Srpska lista bila faktor stabilnosti - kaže Janjić.


On tu situaciju figurativno poredi sa tučom kauboja, vrlo opasnom da se u nju Indijanac umeša.


- Ako to Srbi učine, posle će se svi okrenuti protiv njih - tumači Janjić opasnost od davanja podrške nekoj od albanskih lista za formiranje vlasti.


Janjić smatra da na Kosovu neće biti vanrednih izbora, već će se situacija razrešiti posle 25. avgusta i mišljenja tamošnjeg Ustavnog suda. On se nada da će međunarodna zajednica naći neki kompromis da, umesto Hašima Tačija i Ramuša Haradinaja koji je dva puta bio pred sudom za zločine u Hagu, premijer bude neko iz njihovih partija. Ovaj analitičar ukazuje i na različite aršine Brisela u pregovorima.
- Ivica Dačić kao premijer u tehničkom mandatu je odlazio tri puta i pregovarao. To se sada ne čini dok se u Prištini ne izabere premijer, što pokazuje da EU sebe smatra delom Kosova - zaključio je Janjić.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/425334/Pale-maske-Priznajte-Kosovo