Вучићевом брату Андреју прети осам година затвора због напада на службено лице!

Вучићевом брату Андреју прети осам година затвора због напада на службено лице!

уторак, 30. септембар 2014. | КМ Новине 0

 

Како портал Србија данас.нет сазнаје жандарми ће тужити брата А. Вучића због напада.

...

 

Србија данас.нет из добро обавештених извора у српској Жандармерији, сазнаје да ће жандарми који су били нападнути приликом вршења службене дужности од стране бахатог брата Александар Вучића, поднети кривичну пријаву.

Они ће од српског тужилаштва тражити кривично гоњење Андреја Вучића уколико тужилаштво то само не уради по службеној дужности.

Подсећамо да је за напад на службено лице запрећена казна од шест месеци до пет година, а ако је службеном лицу прећено оружјем, што се десило у овом случају, запрећена затворска казна је од једне до осам година. 

Извори из српске жандармерије тврде да до читавог проблема не би ни дошло да су се пратиоци Андреја Вучића на време легитимисали и објaснили ко су и шта су.

 

НАТО нема више разлога да постоји

НАТО нема више разлога да постоји

Избијање новог хладног рата је огромна грешка. Повиновање америчкој стратегији изолације Русије погубно је за Европску унију, а решење је стварање европске конфедерације, каже дугогодишњи саветник Франсоа Митерана

Жак Атали важи за човека који шапуће француским председницима на уво. Овај професор економије, писац и политички аналитичар је десет година био специјални саветник Франсоа Митерана, до 1991. године када је основао Европску банку за реконструкцију и развој (ЕБРД).

Исте године је позвао Михаила Горбачова у седиште организације у Лондону и испровоцирао сусрет совјетског председника с лидерима Г7, што је изазвало гнев тадашњег британског премијера Џона Мејџора.

Аталијеве савете потражили су и потоњи француски председници из супротних политичких табора. Николи Саркозију је предложио како да из корена реформише француско друштво и економију. У јавности су га критиковали што је око себе окупио искључиво економисте либералне и социјалдемократске оријентације.

За Франсоа Оланда је урадио извештај о „позитивној економији". Овај концепт подразумева да богатство које се ствара није циљ по себи већ да треба да служи општем интересу, за добробит будућих генерација.

Његовом утицају је допринела и изузетно плодна каријера есејисте и писца. Написао је педесетак књига, есеја о економији и геополитици, биографија (о Паскалу, Марксу, Гандију, Дидроу), мемоара (о Митерану), романа, позоришних представа и прича за децу.

У новој књизи „Постати свој" („Devenir soi") залаже се за „личну револуцију".

– У данашњем свету који је неподношљив, и који ће ускоро бити још гори, не треба имати велика очекивања ни од других ни од државе. Време је да свако преузме ствари у своје руке. Чак и најсиромашнији, они који живе у најскромнијим условима, успевају да нешто створе и промене живот. Идеја није да се тражи посао, већ да се он створи, било да се ради о предузетницима, уметницима или ствараоцима. Услов је да размисле ко су и шта желе да раде и да пронађу добру идеју. Најбољи начин да се нађе посао јесте да га сами створите. У књизи дајем хиљаде примера оних који су имали идеју шта да раде од свог живота и методе које треба следити како бисмо пронашли оно по чему смо јединствени и успели у животу.

Ови предлози су развијени у духу „позитивне економије"?

Реч је о томе да схватимо да живимо само једном и да живот треба да искористимо најбоље могуће, било да је у питању економија, уметност или алтруизам, помоћ другима, како бисмо створили друштво које је позитивно, збир индивидуа које су нашле начин да се у потпуности остваре. Данас то није случај јер смо се сви отуђили. Велики је број оних који схватају да су им живот одређивали други, да им је био наметнут и кају се због тога.
Ми у Европи смо потенцијално прва нација света, али нас и даље дели наша прошлост, ратови, несугласице. Ако удружимо снаге, Европа ће за тридесет година бити прва економска, политичка и културна сила света.

Ваш модел је социјалдемократија?

Не волим ту реч, иако је социјалдемократија можда најмање лоша реч. Али она је измишљена у 19. веку и зашто у 21. веку користити речник из 19. века? Потребно је измислити нове речи, нове концепте, свет се мења. Као, на пример, концепт „позитивног друштва", праведног друштва које ради у интересу будућих генерација. Велики пројекат за Европу је да се за тридесет година изгради политичка Европа, с федералном владом.

Најновије мере које се спроводе у Србији подразумевају смањење плата и пензија. То води ка продубљивању социјалних разлика...

Не би требало мешати политику штедње и политику социјалне правде. Потребно је, наравно, контролисати потрошњу како не бисмо живели на кредитима. То не подразумева узимање кредита за улагања јер ти су дозвољени. Али борба против претеране задужености не сме да заустави борбу против неједнакости.

Шта остаје од социјалне Европе?

Није питање шта остаје јер социјална Европа још није остварена. Направили смо трговачку Европу, монетарну Европу, а сада је потребно изградити социјалну и политичку Европу. То је још велико градилиште. Социјална Европа подразумева хармонизацију на врху, стварање услова за право рада, за новчану надокнаду. Да би се то постигло потребно је време, можда двадесет година. Србији је место у Европској унији, у њој ће се брже модернизовати и у њој ће побољшати животни стандард својих грађана.

У тексту „Геополитика понижавања", који је наишао на велики одјек у Србији, написали сте да Европска унија греши што изолује Русију у украјинској кризи.

Изоловање Русије је огромна грешка. То је увек била погрешна политика, још од 16. века. Када су руске власти изоловане, оне се окрену против свог народа и узврате нападима, што води до спољних ратова. Ускраћивање учешћа на скупу Г8 и бојкотовање Русије није ни у интересу Европе ни у интересу Руса. Путинова Русија није Хитлерова Немачка. Путинова Русија је Вајмарска Немачка, она која може да склизне у Хитлерову Немачку, али то није данас случај. Потребно је створити услове да се помогне Русији да иде ка демократији. Пољаци чине огромну грешку јер гурају Американце и остале Европљане да изолују Русију. То је иста грешка коју су могли да почине Французи 1945. године да нису рекли Немцима да желе помирење. Зато што смо много пропатили од Немаца пружили смо руку и створили пацификовану Европу. Пољаци морају да ураде исто. Решење ситуације у Украјини је у споразуму између Русије, Украјине, Француске, Немачке и Пољске. Потребно је да се поново покрене разговор и да се иде ка проширеној Европској унији, ка европској конфедерацији, какву је и Путин желео, подсећајући на идеју Франсоа Митерана. У тој конфедерацији били би окупљени сви Европљани, а Руси и Украјинци су Европљани, као, наравно, и Срби.

Говорите о опасним политичким тензијама које могу да одведу у трећи светски рат. Да ли улазимо у период криза и ратова који сте описали у есеју „Кратка историја будућности"?

Налазимо се у веома опасном контексту сукоба који би могли да се умноже и доведу до насиља огромних размера и новог светског рата. Околности су изузетно забрињавајуће.

Написали сте да се нарочито Сједињене Америчке Државе играју овом опасном стратегијом.

САД су наш савезник коме много дугујемо. Ја сам лично, узимајући у виду моје порекло (Атали је рођен у јеврејској породици у Алжиру), нарочито захвалан Америци која је спасла свет, а нарочито Европу, од нацистичког варварства. Али понекад помислим да у Америци постоје силе које раде против интереса Америке и које воде у рат.

Које су то силе?

Политичке силе, нарочито Републиканска партија која је водила бесмислени рат у Ираку који је уништио Блиски исток, која је, уз француског и британског председника, водила бесмислени рат у Либији који је погоршао ситуацију у Африци итд., итд.

А данашњи рат против Исламске државе у Ираку који предводе САД и Француска, да ли је он оправдан?

Треба се, наравно, борити против тероризма свим средствима. Боље би било да нису створени услови да се он појави, јер ако је војска Исламске државе данас толико јака, то је зато што су у њој генерали и официри армије Садама Хусеина. Требало је задржати ову војску која је била организована, а не уништити је, то је била огромна грешка.

Сматрате да је бомбардовање добра стратегија?

У рату против тероризма потребно је употребити сва средства.

Америчкој коалицији придружила се и Србија која је пре петнаест година такође била бомбардована.

И Немачка је бомбардована па учествује у коалицији. Постоје праведни ратови. Србија која се величанствено понела у рату 1939–1945. године зна да има праведних ратова.

То су одбрамбени ратови.

Али рат против тероризма је одбрамбени рат.

У случају Украјине констатујете да је приклањање америчкој стратегији погубно за Европљане.

За Европску унију је самоубилачки да следи амерички ембарго Русији. Бојкот пенализује много више Европљане него Американце. Они су прогласили бојкот чији су Европљани главна жртва.

У том контексту Србија је постала полигон на коме америчке и руске дипломате одмеравају снаге у атмосфери новог хладног рата...

Избијање новог хладног рата је огромна грешка. Нема више оправдања за постојање НАТО-а. Потребан је савез демократских земаља против тероризма, али НАТО нема разлога да постоји јер више нема Варшавског пакта. Потребно је трансформисати га у савез демократских земаља против тероризма, а то није исто.

Како процењујете данашњу позицију Србије?

Србији су потребне огромне унутрашње реформе и она мора да се модернизује као и друге европске земље. Када сам створио ЕБРД желео сам по сваку цену да Србија убрза процес транзиције ка демократији и тржишној економији, али овај процес није завршен и постоје врло прецизно установљене реформе које су далеко од тога да буду спроведене.

Ана Оташевић

објављено: 28/09/2014

http://www.politika.rs/rubrike/Razgovor-nedelje/NATO-nema-vise-razloga-da-postoji.sr.html

Đoko Kesić - Kopači tuđih grobnica

FAJRONT - Đoko Kesić

Kopači tuđih grobnica

Šef delegacije EU u Srbiji i raniji britanski ambasador u Beogradu, ekselencija Majkl Devenport, ne liči na diplomatu, podseća na štimera klavira iz Minska. Kažu da je dobar čovek. Možda. Kažu da je prijatelj Srbije, što pokazuje na čudan način. On bi da nam određuje koga da pozovemo na večeru. Da se bar izvinio zbog bestijalnog NATO bombardovanja Srbije, možda bismo ga malo uvažavali.

 

Mi jesmo država bez granica, praktično bez vojske, samostalne spoljne i unutrašnje politike, u suštini smo društvo bez suvereniteta. Verovao bih da za nas ima nade da smo u poslednjih 10 godina bar jedno beogradsko ćoše nazvali imenom Aleksa Salmonda. A morali smo, ne zbog kurčenja, nego zbog samopoštovanja. Aleks Salmond je premijer Škotske u ostavci. To je onaj čova koji je razvalio Ujedinjeno Kraljevstvo, samo nema ko da im to javi, bez obzira na to što su Škoti ostali u okviru oronule pljačkaške imperije. Ali Srbi ne treba zbog toga da odaju počast gospodinu Salmondu, nego zato što je on u proleće 1999, kad je počela NATO agresija na Srbiju, optužio NATO i britanske političare za "neoprostivo ludilo", a Tonija Blera, britanskog premijera i najvećeg zagovornika agresije, proglasio neuračunljivim.

Svet veruje da je premijer Salmond izgubio na referendumu u Škotskoj. Aleks Salmond nije pobedio, ali su zasigurno izgubile Amerika i Engleska, kopači tuđih grobova, najveći izvoznici "demokratskih ratova i pogibija" i najčešći nezvani posetioci tuđih poseda. Temelje njihove kuće počeli su da urušavaju lokalni nacionalni separatizmi podstaknuti američko-britanskom politikom. Oni su im dali legitimitet sa Kosovom i taj vulkan niko ne ugasi.

SAD i Britanija imaju svoj najznačajniji izvozni artikal. To je rat. Svoj izvoz vešto pakuju u dramatičnu laž putem interneta i moćnih TV mreža. Tako su izmislili Norijegu, pa su ga ubili. Slično je prošao i Osama bin Laden. Ružičastim revolucijama su razbili SFRJ, ubili Miloševića, zapalili sever Afrike i Bliski istok, proizveli islamski fundamentalizam, pa mu sad objavili rat. Zapalili su građanski rat u Ukrajini da bi ušli u utrobu Rusiji, pa sad pitaju: "Zašto Putin dolazi u Srbiju?"

Šta žulja Amere i ekselenciju Devenporta? Povratak Rusa na Balkan. Sad su sporni "Južni tok", Putin u Beogradu i Dodik, koji voli Ruse. Oni žive na matrici koju je objasnio Met Dejmon u jednom od onih filmova na klišeu "Bornovog identiteta", gde igra nepobedivog agenta CIA. Agenta Borna pita njegov italijanski kolega: "Ko ste vi Amerikanci? Nemci imaju energiju, Englezi tradiciju, Francuzi vina, Italijani možda muziku. A šta vi imate?" Born zbori kao Aristotel: "Svi ste vi prolazni, samo je Amerika večna". Mi nismo ni večni ni moćni. Šta nam je činiti, a da se ne stidimo sami sebe?

http://pressrs.ba/sr/vesti/komentar_dana/story/70591/Kopa%C4%8Di+tu%C4%91ih+grobnica.html

Хладни рат обновљен у Србији

http://www.mc.rs/

У оквиру међународног програма Руски дани у Москви иступао је српски политиколог, уредник спољнополитичког одељења листа Chronicles и професор универзитета у Бања Луци Срђа Трифковић. Држећи у престоничком Президент-хотелу предавање на тему Вишеполарни свет: изазови који стоје пред Русијом, професор Трифковић је, може се рећи, „одржао предавање" неким председницима водећих земаља.

Према Трифковићу, хладни рат никада није ни завршен. Наставио га је Клинтон, прекршивши обећање да неће проширивати НАТО на Исток. Наставља га и Обама у болној тачки за Русију, тачније у Украјини. Иступања америчког лидера српски политиколог је разложио у детаље. Између осталог, професор Трифковић сматра: оци-оснивачи САД би се у гробу преврнули када би сазнали да њихов следбеник сматра да су они надахнули људе попут лидера Десног сектора Дмитрија Јароша. Мада, вероватно немирни вечни сан оца-оснивача могао је да започне још 90-их, када су поједини амерички политичари изјавили да Ослободилачка армија Косова проповеда исконске америчке вредности.

Украјина, сматра Трифковић, најважнији је изазов који су САД упутиле Русији. Шта је могла Москва да уради као одговор на санкције? Да реагује оштрије: да опорезује драконским царинама аутомобиле који се увозе из Немачке, да затвори за европске компаније ваздушни простор изнад Сибира, да се упорније ослобађа доларске зависности.

По окончању дискусије која се развила после предавања, где су се чуле како оптужбе за „баналаност", тако и захвалност за храброст, Срђа Трифковић је одговорио на питања новинара Гласа Русије.

Господине професоре, видели смо врло различиту реакцију на ваше излагање. А какав значај је за вас имала могућност да иступите у Москви?

Пратећи руске медије стекао сам утисак да се недовољно говори о санцкијама. И да је поготово недостајало ових практичних сугестија на тему шта чинити у тренутку изложености санкцијама запада. Отворено рећи, хтео сам да заталасам, да узбуркам духове. Мислим да сам у томе успео.

Како ће се развијати преговори између власти у Кијеву и Новорусији? Да ли је могућа израда формуле попут оне коју су хтели да примене на Косову – „више од аутономије, мање од независности"?

Ничему се добром не надам, зато што, у крајњој лињији те преговоре не води Кијев, те преговоре води Вашингтон. И Вашингтону не одговара да се ствари смире, он жели да то буде једно трајно жариште и да Русија буде шта више увучена у тај конфликт. Осим тога, Порошенко чак кад би и хтео да буде разуман и да крене неким путем налажења Modus vivendi, то не био смео да уради због неонациста, који су спремни буквално на све укључујући и директно терористичко насиље. Тако да у овом тренутку не видим апсолутно никог на политичкој сцени Украјине ко би имао снаге и смелости да предложи неки облик изналажења политичког решења у духу тога што сте поменули.

Недавно је шеф српске дипломатије Ивица Дачић, коментаришући „размену мишљења" амбасадора САД и РФ у Београду поводом посете Владимира Путина, истакао да је то „део ширег конфликта". Каква је улога Србије у њему?

Србија је била полигон за поново покретање хладног рата у марту 1999. године. То је био семинални датум, када је радикалним кршењем свих норми међународног права и сама Русија је била принуђена да схвати да је Јељцинова декада наивних покушаја да се успостави неко партнерство са Западом претрпела крах. И то што се десило Србији касније, са етничким чишћењем становништва и отимачином Косова допринело је промени климе и у самој Москви и у извесној мери формирању Путинове стратешке парадигме у односу на Запад, која је први пут дошла до изражаја у његовом познатом говору у Минхену и заустављењу грузијског напада на Јужну Осетију. Русија је била затечена оштрином западног налета на Мајдану, али чини ми се да је сада она потпуно свесна да је ово једна егзистенцијална борба. Што се тиче улоге Србије данас, она је минорна. Србија је срозана на једну земљу у којој депримирани људи више и не осуђују нешто лепше од тога што имају а где је владајућа политичка елита и даље понавља једну ту исту еврофанатичну мантру коју смо чули већ хиљаду пута у протеклих 14 година.
опширније: http://serbian.ruvr.ru/2014_09_26/Hladni-rat-obnovljen-u-Srbiji-3644/

 

Žak Atali: Geopolitika ponižavanja Rusije vodi u svetski rat

Žak Atali:

Geopolitika ponižavanja Rusije vodi u svetski rat

Beta | nedelja, 21.09.2014. | 09:54

Geopolitika ponižavanja Rusije bi " kao prirodna posledica dovela do trećeg svetskog rata ", upozorio je komentator francusko-belgijskog nedeljnika Žak Atali

Atali, bivši predsednik Evropske banke za obnovu i razvoj i svojevremeni savetnik francuskog predsednika Fransoe Miterana, predočava da "nije malo onih tu i tamo koji bi blagonaklono gledali na to da jedna međunarodna zategnutost postane tako jaka da omogući da se zbrišu strašni zupčanici finansijske krize, zaposle industrije naoružanja i usput štediše opljačkaju porezima ili odlaganjem plaćanja državnih dugova, u ime navodne nužnosti odbrane otadžbine u opasnosti ".

" Posebno Sjedinjene američke države, geografski udaljene od budućih ratnih poprišta, a kojima skoro da više nisu potrebni izvori energije na Srednjem istoku ili Srednjoj Aziji, opasno se igraju tom strategijom ", navodi Atali, profesor ekonomije, esejista i romanopisac.

Ta strategija , naglašava on, Amerikancima može pomoći da prevaziđu svoju finansijsku krizu, dok bi za Evropljane bilo samoubilački da ih u tome oponašaju, a oni glupo dozvoljavaju da u to budu uvučeni.

Da se situacija u to ne izrodi, nužno je da Zapad s Arapima, Turcima i Rusima postupi isto kao s Nemačkom 1945-e, a to je da ih uvažava, ne prekida nikakvu vezu, održi ih u krugovima moći, ponudi im zajedničke projekte , smatra komentator francuskog Ekspresa i belgijskog izdanja tog nedeljnika.

Ukazujući na pogubne istorijske posledice i ratove koji su bili izazvani ponižavanjem poraženih ili potencijalno moćnih nacija, Atali podvlači da sada " posebno s Rusima treba prekinuti bojkot koji samo šteti Evropi i pridružiti Ruse ratnim naporima za bitku protiv ekstremnog islama, s kojim se oni sučeljavaju svakodnevno na Kavkazu"
.

Jer, kako stavlja do znanja, ponižavati Rusiju s namerom da se ona izoluje od sveta, a pod izgovorom da Rusija nije pristala na to da se prema rusko govorećim Ukrajincima postupa kao s građanima drugog reda, može je gurnuti u to da postane neprijatelj, s kojim će se jednog dana morati boriti.

Posebno je glupo što Poljaci, smatra Atali, sve čine da izoluju Rusiju, kao što je Francuska učinila sve da oko 1920-e izoluje Nemačku , poraženu u Prvom svetskom ratu.

Atali, za koga ugledni američki časopis Forin polisi kaže da je jedan od sto najumnijih intelektualaca u svetu, dokaz za pretnju da se
današnja situacija u Evropi izrodi čak i u svetski sukob, vidi u tome " što se u Vašingtonu i Moskvi čuju najgora nacionalistička, tvrdnjama o zaverama nabijena i ratnohuškačka stanovišta ".

" A to najprostijim uzajamnim zahuktavanjem gluposti i osećanja poniženosti može dovesti do najgoreg", poručio je komentator francusko-belgijskog nedeljnika.

Atali zaključuje da bi Francuska mogla, morala, da odvažno predloži promenu te doktrine…i da ima hrabrosti da raskine s onim kud su se zaputili ostali Evropljani i stane na čelo geopolitike uvažavanja, čak i po cenu da neko vreme ostane sama .

http://akter.co.rs/25-politika/104826-geopolitika-poni-avanja-rusije-vodi-u-svetski-rat.html

Ratko Dmitrović: Sedlo belog konja

Sedlo belog konja

Objavljeno u: Komentar nedelje

 

      20 Septembar, 2014 Subota u 10:22

 

Predanje kaže (pisane tragove ove vrste komunisti nisu ostavljali) da je Josip Broz zvao Staljina moleći ga da dopusti ulazak partizana na čelu oslobodilaca u Beograd, oktobra 1944. godine, skupa sa jedinicama Crvene armije. Staljin se, kaže ova priča, složio, rekavši Titu da se javi Vladimiru Ivanoviču Ždanovu, gardijskom general-lajtnantu tenkovskih jedinica Crvene armije, heroju Staljingrada, koji je pre ulaska u Srbiju, oslobodio Bugarsku i Mađarsku od Nemaca, a tih dana svoju armiju već rasporedio na rubnim delovima glavnog grada slomljene Kraljevine Jugoslavije.

 

Tako je Peko Dapčević na belom konju ujahao u Beograd. Na Terazijama se zadržao tek da ga vide i slikaju, a potom u galopu odjurio na Dedinje, gde je zauzeo jednu od tri najbolje vile na tom čuvenom beogradskom brdu i uselio se u nju.

Decenijama se jedna ulica u centru Beograda, kako i dolikuje, zvala po generalu Ždanovu. Onda su Ždanova iz centra grada odgurali u Pinosavu, ako znate gde je to.

Pre neki dan, odlukom Skupštine grada Beograda, Peko Dapčević je dobio svoj bulevar u centru glavnog grada Srbije. Čime je Dapčević zadužio Srbiju, Beograd, građane Srbije? Oslobodio ih od Nemaca? Ne, bez Rusa partizani o tome nisu ni sanjali. Ili, kakvo je to dobro Srbima dao Koča Popović? I njegovo ime je na istoj sednici Skupštine Beograda okačeno na zidove zgrada jedne od ulica u centru grada. Ta se zvala Zagrebačka. Nemojte se opterećivati pitanjem kako je sve to moguće, kad i sami znate da je u Srbiji sve moguće.

Beograd danas, i na ovaj način, slavi i odaje priznanje onima koji su 1944/45. godine u tom gradu pobili više od 30.000 Srba, uglavnom iz tzv. srednjeg sloja; doneli zakon o zabrani povratka nekoliko stotina hiljada proteranih Srba i Crnogoraca na Kosovo; koji su Srbiji prikačili dve autonomne pokrajine (Kosovo i Vojvodina) a Hrvatskoj, na primer, nijednu, mada je bilo istorijskog i svakog drugog opravdanja za tri (Dalmacija, Istra, Krajina); koji su 1974. godine doneli Ustav skrojen za rastakanje Jugoslavije na šest država. Radi li se ovo iz neznanja ili su još na snazi zaključci Četvrtog kongresa KPJ, održanog u Drezdenu, 1928. godine? Tada je donet plan rušenja Jugoslavije, i sve što se kasnije događalo, do današnjeg dana, odvija se po tom planu.

U Beogradu ne postoji ulica Mome Kapora (niko Beograd ni približno nije opisao i nacrtao kao on), nijedan prolaz u glavnom gradu ne nosi ime patrijarha Rajačića, ni velikog pesnika, Beograđanina, Sime Pandurovića (mnogi ga stavljaju ispred Dučića, pročitajte njegovu pesmu „Julsko veče"), a Stevan Mokranjac je dobio nekakav sokak u Vrčinu.

Ima li od dva miliona Beograđana ijednog koji ne zna pesmu „Beograde" („On ima čudesnu moć da svetlom ispuni noć…"), iza koje kao autor i izvođač stoji Duško Jakšić. Kako smo se odužili tom čoveku? Više su, ako ćemo mak na konac, Beogradu dali Tin Ujević i Antun Gustav Matoš, nego Peko Dapčević i Koča Popović. Ali, oni, ko im je kriv, nisu bili članovi CK SKJ, niti su sedlali bele konje. 

Piše: Ratko Dmitrović za novosti.rs

 

Украјинске мистерије амбасадора Кирбија

http://ruskarec.ru/

Украјинске мистерије амбасадора Кирбија | Руска реч

„Све чешће се суочавамо са извртањем историје, чак и на највишем нивоу", изјавио је заменик министра спољних послова Русије Алексеј Мешков у Београду, на међународној научној и друштвеној конференцији „Велики рат и почетак новог света: актуелно подсећање за човечанство", која се одржава поводом стогодишњице почетка Првог светског рата. И одмах је, у истом граду, његову мисао доказао министар САД у Србији Мајкл Кирби.

Ни украјинске, ни естонске, ни летонске јединице на фронтовима Другог светског рата нису вршиле никакве „независне" војне операције, изузев оних случајева када су биле у саставу Вермахта и казнених одреда СС дивизија.

Истина, његови коментари на тему руско-српских односа, а нарочито на тему предстојеће посете председника Русије Владимира Путина Београду у октобру, хронолошки се односе на Други светски рат, али тиме су они само још скандалознији и провокативнији. Амерички дипломата је покушао да се позиционира као зналац ситуације везане за ослобођење Београда 1944, али је само изнео на јавни увид своју невероватну неинформисаност, некомпетентност и тенденциозност.

Мајкл Кирби је у интервјуу за београдски лист „Вечерње новости" изнео три основне тезе. Размотрићемо их редом управо у светлу историјских чињеница, на чије познавање претендује амбасадор САД.

Мајкл Кирби, амбасадор САД у Србији. Извор: amcham.rs.

У Украјини је у току прави грађански рат, који против сопственог становништва воде данашњи следбеници украјинских нациста из доба Другог светског рата.

Теза прва: „Зашто Путин долази у Србију? Због прославе годишњице ослобађања Београда? А Београд је ослободила и Трећа украјинска армија (група армија с Трећег украјинског фронта), као део Црвене армије." Позадина питања је јасна. Русија наводно покушава да приграби плодове славних победа јуначке украјинске војске, тј. своју антиукрајинску политику већ преноси и на историјску раван.

Очигледно је да овом дипломати историја није јача страна. Због тога ћемо одржати кратко предавање. Трећи украјински фронт, који је одиграо одлучујућу улогу у ослобађању Београда, није имао никакве везе са данашњом „независном" Украјином, а његов назив потиче од назива главног правца војних операција приликом ослобађања СССР-а и земаља Централне и Источне Европе од нацистичких окупатора. Трећи украјински фронт је формиран на југозападном правцу 20. октобра 1943. тако што је Југозападном фронту дато ново име. Он је обухватао и 57. армију, која се непосредно борила за ослобођење Београда. Од маја 1944. до јуна 1945. тим фронтом је командовао генерал армије и маршал Совјетског Савеза Фјодор Толбухин, а никако не Роман Шухевич, Степан Бандера или неки други пронацистички „херој" украјинских националиста, који су по свему судећи толико драги Кирбијевом срцу.

Од маја 1944. до јуна 1945. фронтом који покрива данашњу Украјину командовао је генерал армије и маршал Совјетског Савеза Фјодор Толбухин, а никако не Роман Шухевич, Степан Бандера или неки други пронацистички „херој" данашњих украјинских националиста.

Поред јединица Трећег украјинског фронта, у Београдској операцији 1944. активно је учествовао и 10. гардијски стрељачки корпус 46. армије Другог украјинског фронта. Он је заједно са јединицама Народноослободилачке војске Југославије форсирао Дунав, очистио леву југословенску обалу Дунава и Тисе од нациста и ослободио Панчево. Али ни Други украјински фронт нема никакве везе са савременом Украјином и њеним главним градом Кијевом. Он је такође формиран 20. октобра 1943. на југозападном правцу тако што је дотадашњи Степски фронт добио нови назив. Од маја 1944. до краја рата тим фронтом је командовао генерал армије и маршал Совјетског Савеза Родион Малиновски.

Ето, изгледа да је сада јасно ко је ослобађао Београд. И јасно се сагледава колико је апсурдна и друга теза Мајкла Кирбија. Он се запитао зашто је Србија на јубиларне свечаности позвала само Путина, када у ослобађању Београда, по речима америчког дипломате, нису учествовали само Руси, него и представници других народа бившег СССР-а. То је његово друго глупо и провокативно питање.

Црвена армија је заиста била вишенационална, али се потчињавала врховној команди у Москви и била је регуларна армија Совјетског Савеза, тј. државе чији је правни наследник данашња Русија. Ни украјинске, ни естонске, ни летонске јединице на фронтовима Другог светског рата нису вршиле никакве „независне" војне операције, изузев оних случајева када су биле у саставу Вермахта и казнених одреда СС дивизија. Изгледа да управо следбенике ових других амбасадор САД жели да види на предстојећим меморијалним свечаностима у Београду. Али какве то има везе везе са историјским чињеницама и ослобађањем српске престонице?

Више о Великом отаџбинском рату

 

Што се пак тиче треће тезе америчког дипломате, она је посебно светогрдна управо у контексту догађаја везаних за Други светски рат. Амбасадор Кирби је револтиран што је руководство Србије одлучило да у истом формату позове руководиоце Русије и Кине. „Наш став о посетама кинеских и руских званичника се разликује. Кинези скоро нису никога напали, а Руси јесу." СССР и Кина су у Другом светском рату били изложени разорној агресији сила нацистичке Осовине, тако да приче о „руској агресији" изгледају као бунцање и светогрдно вређање успомене на милионе погинулих у том рату.

Чак и када је реч о данашњој Украјини, толико драгој срцу амбасадора САД у Београду, нема никаквих основа да се говори о „руској агресији". Тамо је у току прави грађански рат, који против сопственог становништва воде данашњи следбеници украјинских нациста из доба Другог светског рата. Само болесна уобразиља у грозници праћеној јаким антируским халуцинацијама може довести у везу нацистичке присташе са ослобођењем Београда од нацизма 1944.

Петар  Ахмедович Искендеров је кандидат историјских наука и старији научни сарадник Института за славистику Руске академије наука.