pravda.rs

СВЕТ ЏОРЏА СОРОША СЕ РАСПАДА: Жели да се освети Путину и Меркеловој …

 01/11/2017 07:02 Свет Планета

Џорџ Сорош, милијардер мађарског порекла који се деценијама мешао у политику широм Европе и Северне Америке, је љут. Свет за који се залагао се распада, и он је сада преокупиран потрагом за лидерима које може да оптужи.

Према речима Сороша, либерална демократија пропада широм западног света. Очигледно, то је зато што је, како он назива "отворено друштво" у кризи. Он окривљује Ангелу Меркел за савез са Владимиром Путином, и сматра да је немачка канцеларка највише крива за то што су бирачи постали разочарани модерном демократијом.

Он даље каже како је "Немачка настала као хегемонистичка сила у Европи, али није успела да испуни обавезе које успешни хегемони морају испунити, односно, да гледају даље од својих уских интереса ка интересима људи који зависе од њих."

Затим се подсетио 1940-их. "Упоредите понашање САД-а после Другог светског рата са немачким понашањем након светске економке кризе 2008. године" навео је он. "САД су покренуле Маршалов план, што је довело до развоја ЕУ а Немачка је увела програм штедње који је служио њиховим личним интересима".

Гледајући са стране, ова изјава је веома неправедна према Берлину. Разлика је у томе да је Маршалов план уследио након најдеструктивнијег рата које је човечанство икада видело, а ни САД нису вежбале чисту доброту. То је глума у сопственим интересима, јер су се плашиле да ће цела Европа постати комунистичка. И упркос томе што им је Москва помогла да победе у сукобу, било је јасно да ће се СССР и САД такмичити за глобалну доминацију у времену новог светског поретка. Према томе, САД су створиле тампон зону против Совјета и ојачали савезнике који су им били потребни за сопствену заштиту, и за одржавање капиталистичког система ког су промовисали.

Немачка ситуација у 2008-ој је била прилично другачија. Берлин није тежио ка томе да постане глобална суперсила, а ни јавност није то форсисрала. Такође, није било идеологије у игри, осим уверења да земље треба да живе у оквиру својих могућности. Осим тога, Немачка је недавно завршила скупо уједињење, и њена економија се само враћала расту након деценије стаганације. За просечног Немца у 2008. години, последња ствар на уму је била да постану европска хегемонска сила.

Сорошов напад на Немачку вероватно потврђује његове личне фрустрације због недостатка спремности Меркелове да се залаже за даље европске интеграције. Ипак, ова политика је само одраз онога што њено бирачко тело жели. Шкрти Немци нису у стању да финансијски толеришу подршку раскалашним јужним Европљанима. Као резултат тога, пројекат евро валуте, на који је претходник Меркелове Хелмут Кол практично приморао Француску, је увек имао сумњиву дугорочну будућност.

Ако верујемо у Сорошову причу (а многи су је довели у питање), он се залаже за либералну демократију из савршено ваљаних разлога. "Поучно искуство у мом животу је била окупација Мађарске од стране Хитлерове Немачке 1944-те" написао је он. Касније је, наравно, овај режим замењен тоталитарним комунистичким системом пре него што је он побегао из Будимпеште 1947-ме.

У својој колумни нам Сорош говори да су га његова искуства у Великој Британији и САД научила како су "отворена друштва" једина која гарантују безбедност свом народу. Заиста, може бити у праву у вези овога. Међутим, оно где је давно погрешио је разумевање разлога зашто неке земље нису спремне за врсту либерализма који он заступа.

Сетимо се како је он бацио милионе долара на про-западне покрете у Украјини. Човек који је рођен и одгајан у суседној Мађарској би требало да буде свестан како је та земља била подељена, и да зна да би његови поступци могли довести до немира. Посебно имајући у виду да његова домовина има удела у југозападном делу, где се често говори мађарски језик. Ипак, он је наставио напред, и његове акције су помогле да се уништи земља.

Милијардер сада каже да "једино објашњење које може наћи (за то што бирачи одбијају глобализацију/либерализам) је то да изабрани лидери нису успели да испуне легитимна очекивања, и аспирације и да је овај неуспех довео бираче до тога да постану разочарани тренутним верзијама демократије и капитализма. Једноставно, многи људи су сматрали да је елита украла њихову демократију."

Да, ово је Џорџ Сорош заиста написао. Исти Џорџ Сорош који посећује Давос сваке године. Јер, ако тражите симбол тога где се разилазе елите и плебејци, то би вероватно било на годишњем Светском економском форуму у Шварцарској. Где владари света гладају на нас смртнике са највишег града у Европи (са 1.560 метара).

Али Сорош је онда одлучио да прикачи велики део кривице на личност која никада није била неки поборник Давоса– Меркелову, па је онда почео да предвиђа пропаст и саме ЕУ.

"Са заостајањем економског раста и избегличком кризом ван контроле, ЕУ је на ивици слома и спремна да прође кроз искуство слично оном кроз које је прошао Совјетски савез почетком 1990-их."

Разлог за овај непријатан крај ЕУ је очигледно изборни циклус 2017-те, где ће надметања у Немачкој, Холандији, Италији и Француској бити кључни. У другом случају, "два водећа кандидата (Марин ле Пен и Франсоа Фијон) су блиски Путину и желе да га умире," наводи Сорош.

Сорош осећа да ако побед или Ле Пенова или Фијон, "Путинова доминација Европом ће постати свршен чин."

Он пише: "Посебно сам забринут за судбину ЕУ, која је у опасности да падне под утицај руског председника Владимира Путина, чији је концепт владе неупоредив са концептом отвореног друштва."

То је због тога што "Путин није пасивни корисник недавних догађаја; он је напорно радио на томе."

Просто речено, идеја да је Путин некако конструисао француске изборе да организијуе такмичење између Фијона и Ле Пенове (које још увек није загарантовано) је бесмислена. Али то је сада тај свет испуњен траумом који Сорош настањује. А он је дао још једну занимљиву изјаву:

"У сјајном потезу, Путин је искористио пословни модел компанија друштвених медија да рашири дезинформације и лажне вести, дезоријентишући бираче и дестабилизирајући демократију. Тако је помогао Трампу да буде изабран."

Другим речима, Сорош сматра да је Путин манипулисао Фејсбуком и Твитером да омогући Трампу да победи на америчким изборима.

Овај аргумент је смешан и чини да Сорош изгледа глупо. То такође указује на то да он избацује своју звечку из колица јер су се неколико демократских одлука окренуле против њега. И он мора да омаловажи Меркелову и искористи Путина као баба рогу како би скинуо блато са себе.

Али погледајмо реалност. Сорош се снажно противио председавању Џорџа Буша. Он је финансирао 

"Move On" пројекат и бацио милионе и милионе на Демократску странку. Оно што је ово ометање урадило је то да је помогло да их уклони из њихових база радничке класе и трансформише их у глобалистичку странку, која сада изгледа побеђује само у приобалним подручјима великих градова.

Лишени потребе да прикупљају новац у истој мери као и раније, левичари користе Сорошов новац да се фокусирају на "политике идентитета," које отуђују белу радничку класу. А иста та група је ове јесени претежно гласала за Трампа.

Сорош је у Давосу предвидео да Трамп нема шансе да буде изабран за председника. И погрешио је. Сада се чини да не може да се носи са исходом. Можда зато што осећа да његово животно дело измиче.

 

srpskenovinecg.com

Потребно чвршће јединство у одбрани Републике

bs

Универзитетски професор Емил Влајки упозорио је да "међународна заједница" са Бошњацима жели да докрајчи Републику Српску и поручио да је, с обзиром на ниво опасности, неопходно много чвршће политичко јединство истакнутих личности јавног живота Српске у одбрани темељних вриједности Републике.

Влајки је истакао да је Република Српска у опасности, јер су "хорде зла" самозване "међународне заједнице", која скупа са Бошњацима руши Српску, одлучиле да је докрајче најжешћом офанзивом након Дејтона.

"Сви који су наивно мислили да Српској више не пријети спољна опасност и да је `обојена револуција` нестварни производ политичких параноика, грубо су се преварили", навео је Влајки у отвореном писму Народној скупштини Републике Српске и свим политичким странкама.

Он је истакао да у прилог томе говори чињеница да руски лист "Комерсант", који је прозападно оријентисан, тврди да инсистирање предсједника Републике Српске Милорада Додика на враћање Српске на изворни Дејтон из 1995. године значи увлачење Русије у трећи свјетски рат, као и да се у БиХ најављује истрага о "недозвољеном" присуству Трећег пјешадијског пука прослави Дана Републике Српске.

"НАТО, грубо се мијешајући у послове једне, како се тврди, суверене земље, поред високог представника, постаје тумач Устава БиХ и тражи кривичну одговорност оних који су дозволили да Трећи пјешадијски пук Оружаних снага БиХ присуствује овој прослави, а високи представник у БиХ Валентин Инцко тешко вријеђајући српски народ, пореди Дан Републике Српске са даном настанка усташке НДХ", напоменуо је Влајки.

Он тврди да је јасно да ова офанзива "међународне заједнице" у сагласности и координацији са неким бошњачким елитама има за циљ фактичко уништење Српске и увођење шеријата у цијелој БиХ.

"Јасно је да ове снаге зла мисле да ће обарањем Додика постићи претходно назначени циљ. Али се ови зликовци варају у нечему. Додик није једини патриота, иако је у овом часу најистуренији у погледу борбе Српске против колонијалног протектората БиХ и, посебно, у одбрану српства инсистирањем на изворном Дејтону. У посљедње вријеме, истакнуте личности јавног живота Српске показале су висок степен политичког јединства када се радило о одбрани темељних вриједности Републике. Ипак, то јединство мора, с обзиром на ниво опасности, бити далеко чвршће и организованије", поручио је Влајки.

Он је нагласио да терет постојеће борбе не смије искључиво пасти на низ истакнутих појединаца: Додика, предсједавајућег Предсједништва БиХ Младена Иванића, замјеника министра одбране БиХ Бориса Јеринића и осталих, те да политичке партије морају престати са међусобним оптуживањем на темама као што су издаја, криминал и слично.

Према његовим ријечима, Народна скупштина Српске мора хитно заказати посебну сједницу и изабрати "Кризни штаб" састављен од свих политичких субјеката који ће перманентно засједати и јединствено дјеловати против свих спољних рушилаца Српске укључујући и исказане, агресивне фундаменталистичке бошњачке елите.

Влајки је додао да би било добро када би медији, у исте сврхе, направили ад хок координационо тијело и јединствено дјеловали. (Срна)

 

standard.rs

РУСКА ОСВЕТА БЕЗ ОСВЕТЕ ОБАМИ

• уторак, 10 јануар 2017 16:32

САЛМАН РАФИ ШЕИК

Санкције и ратна хистерија коју Обамина администрација подстиче је одговор на пораз који је претрпела на Блиском истоку

Како год дефинисали Обамину администрацију – ако се она тако уопште може назвати – најприкладније је њене резултате процењивати у складу са оним што јесте и што није успела да уради у протеклих осам година, током којих је председавала овалним кабинетом Беле куће. Стартујући са обећањем да ће окончати америчке ратове у Авганистану и Ираку, Обамина администрација је завршила стварајући више хаоса и изазивајући више ратова и разарања од било које пре ње. Док и даље наставља хвалисаво да говори о томе како је учинила да Америка буде јача него икад, чињеница је да нас је Обамина администрација неприметно вратила у еру хладноратовске политике, у којој амерички стратези остају преокупирани питањем обуздавања Совјетског Савеза. Унутар неолибералног политичког матрикса питање обуздавања благо је променило форму и тако је у одсуству директних ратова настала „политика санкција" као примарно средство САД за остварење својих нереалних и недостижних амбиција о једностраној глобалној доминацији.

Уводећи санкције Русији због наводне, тј. имагинарне умешаности у хаковање америчких председничких избора, Обамина администрација последњи пут – након великог броја покушаја на Блиском истоку (рецимо обарање руског авиона од стране Турске, иза којег су стајале САД) – покушава да изазове хладноратовску конфронтацију и оживи „светску ратну хистерију". Међутим, то се није догодило захваљујући промишљеној уздржаности коју је Русија у више наврата показала током свих ових година, које су, захваљујући Америци, биле турбулентне.

РУСИЈА СЕ НИЈЕ УПЕЦАЛА
Иако је Обамино протеривање 35 руских дипломата, затварање два представништва и увођење санкција највишим обавештајним званичницима Русије буквално потез без преседана у постхладноратовској ери, ништа није могло тако уверљиво да порази овај чин – и подршку коју су му дали корпоративни медији и политички аналитичари – као одбијање Русије да одговори истом мером. Да је Русија одлучила да Америци врати мило за драго, сасвим сигурно бисмо били сведоци тужног оживљавања биполарне политике.

Нема потребе напомињати да би, да је Русија одговорила на исти начин, Обамина администрација имала савршен изговор да криви Русију за све проблеме са којим се суочавала свих ових година. Управо то се и очекивало, а амерички медији су нагађали какав би могао да буде асиметрични одговор. Било је извештаја да би англо-америчка школа у Москви, омиљена страним дипломатама, могла да буде затворена. Државне резиденције су могле да буду затворене за америчке дипломате или би уследило реципрочно протеривање 35 функционера из америчке амбасаде у Москви. Међутим, ништа од овога се није догодило а, што је посебно интересантно, кривица за све је и овај пут недвосмислено приписана некаквој „дезинформативној кампањи" Русије.

На разочарење Обамине администрације, делује као да је Русија овај акт слабашног председника схватила као његов последњи узалудни покушај да „сачува образ" пре изласка из Овалног кабинета. Ово се огледа у изјави Кремља у којој се наводи да Русија „неће прибегавати неодговорној кухињској дипломатији, него ће следеће кораке у погледу обнављања руско-америчких односа базирати на политици Трампове администрације".

Овде се свакако очитује фрустрација Русије Обамином администрацијом, што је приморава да се, у настојању да изгради бољу политику, окрене новом председнику, који је, за разлику од актуелне администрације, питао обавештајну заједницу да му покаже доказе који поткрепљују Обамине примедбе о Русији. Јасно је да он (Трамп) не дозвољава својим политичким ривалима да му одређују ставове о Русији како би га спречили да обнови руско-америчке односе.

Побољшање тренутног стања руско-америчких односа је управо оно што Обамина администрација не жели да види након свог напуштања Беле куће. Њихов „план игре", како га је назвао један од аналитичара, је да трасирају пут руско-америчких односа чак и након Обаминог председниковања. Иако се Обамини позиви на конфронтацију са Русијом можда неће допасти америчким савезницима (ЕУ још увек није одлучила да прошири санкције против Русије), можда ће бити у стању да створи стратешко окружење и снажно консолидује домаћу јавност, користећи свој политички капитал међу елитама – као и у обавештајном, војном и спољнополитичком естаблишменту – да спречи сваки Трампов покушај обнављања веза са Русијом.

КАКО СПРЕЧИТИ ДОЛАЗЕЋУ ПРОМЕНУ
Другим речима, Обамина администрација иде до краја у покушају да спречи промену коју ће вероватно донети Трампова администрација. „Ако будући председник жели да позове велики број руских обавештајних званичника у САД, он може то да учини, али не верујемо да би тај потез имао превише смисла", наводи портпарол Беле куће Ерик Шулц. „Ако будућа администрација жели да укине санкције против виших руских обавештајних јединица како би им олакшала злонамерну сајбер-активност, они могу то да ураде, али сматрамо да тај потез не би био нарочито смислен."

Трампов избор и именовања људи које медији у САД називају „кремљофилима" – укључујући Рекса Тилерсона као државног секретара и оспоравани избор Томаса Грејема за амбасадора у Русији – изменили су геополитички пејзаж, па сада „амерички аналитичари" сматрају да је могуће ублажавање санкција до краја текуће године.

Да ли ће САД у будућности имати користи од русофобије? Обамина администрација делује заслепљено силином пораза са којим се суочила на Блиском истоку и одаје утисак да је неспособна да се суочи са том реалношћу. Обама је наговестио да ће наставити да подбада Русију све до самог краја (20. јануар), како би у једном тренутка жестоко узвратила.

Занимљиво, овај политички наговештај дошао је у време кад је Русија објавила примирје између сиријске владе и опозиције и њихов договор о почетку мировних преговора. Ово је учинило да Обама, како је један индијски коментатор с правом приметио, „изгледа још мање подобно за Нобелову награду", јер делује као губитник и „ратнохушкач", који наставља да пумпа хистерију код куће и у остатку света (елитне америчке јединице распоређене су на Балтик ради обуздавања Русије).

Укратко, санкције и ратна хистерија коју Обамина администрација подстиче је одговор на пораз који је претрпела на Блиском истоку.

Она је у потпуности заобиђена у регионалној иницијативи о наставку сиријских мировних преговора. Отворена порука овде је да је управо Обамина администрација била проблем, а не решење у Сирији. Стога је руска рачуница да би одговарање „проблематичном елементу" чији су дани одбројани само дало подстицај за стварање нових проблема. Отуда одлука да се не одговори на америчку освету.

Салман Рафи Шеик је спољнополитички аналитичар и стручњак за унутрашњу и спољну политику Пакистана

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

New Eastern Outlook

 

in4s.net

Случај Алепо- Исламска држава као Хрватска армија?

Војин Грубач

Послије ослобађања сиријског града Алепа од свирепих окупатора Исламске државе, источни дио града (који је био у рукама терориста неколико година) је остао у стравичним рушевинама.

У току и послије ослобођања Алепа- Запад се пренемагао како је град енормно разрушен, те како су пострадали цивили- вјероватно претпостављајући да се против терориста у Сирији борбе требају водити перјаним јастуцима!?

Не обраћајући пажњу на хаос у региону Блиског Истока и Сјеверне Африке коју је продуковао Запад, пропагандну акцију око Алепа су на Балкану подржале разне невладине организације, али и политичари- особито они хрватски.

Рецимо, поводом разарања Алепа- осврт је имао хрватски политичар Бојан Главашевић, посланик Сабора и члан Предсједништва љевичарског СДП-а, који је рекао: "Фасцинантно ми је како неки људи не разумију универзалност људске патње, неовисно о узроку. Алеп, Сребреница или Вуковар- патња је иста… Као да дијете које остане без родитеља мање или више пати кад му објасниш да није баш исто јесу ли их убили четници, ИСИЛ или дрон!"

На ситуацију у Сирији осврнула се и бивша хрватска премијерка Јадранка Косор, некада припадница десничарског ХДЗ-а, која је рекла скоро исто: "Слике цивила из Алепа потичу сузе какве су нас облијевале над сликама из Вуковара, Сарајева, Сребренице, Шкабрње. И слична шутња, мук и немоћ!"

Елем, хрватским политичарима је Алепо био само повод за приземну политичку  промоцију политикантског карактера, што су примијетили и неки читаоци и коментатори хрватских портала. Рецимо, коментаторка А. Сорен је на став Бојана Главашевића реаговала овако: "Ау какви јадници, хајде да уврстимо стратишта- али да не спомињемо она која смо ми починили. Шта се Главашевић има јављати као хуманиста кад не разумије универзални принцип хуманости?"

На овоме мјесту "случај Алепо" одлази у други план, а несувисле политичке пројекције и дупли стандарди хрватских политичара постају тема ове приче.

Рушилачка активност Хрватске војске у "Олуји" и Мркоњић Граду

Ако желимо правити поређења срушеног Алепа са рушилачким активностима у току рата на територији бивше Југославије, увјерено се може рећи да данас источни Алепо изгледа као да су у њега ушле Оружане снаге Републике Хрватске и уништиле 22.000 зграде тога града- на исти начин како су то урадиле приликом војне операције етничког чишћења- назване "Олуја". Па, да се подсјетимо како је то било.

Операција етничког чишћења српског становништва у Хрватској, под називом „Олуја", је трајала од 4. до  9. августа 1995. године. Након завршетка акције „Олуја"- хрватске власти су потпуно затвориле подручје бивше Републике Српска Крајина, а новинарима није био дозвољен доступ у ту зону.

Улаз је био дозвољен само хрватској војсци и полицији, као и хрватским избјеглицама из тога подручја. То је био моменат када је отпочела нова операција- темељног минирања, паљења и рушења празних српских кућа, као и ликвидација цивила  српске националности који су остали на томе подручју.

Неки хрватски аналитичари су наводили да је том приликом уништено 17.194 објеката, међутим- у књизи Хрватског хелсиншког одбора (Војна операција Олуја и послије – извјештај, Загреб, 2001., стр. 80) наводи се податак да је да је током и након „Олује" запаљено 22.000 кућа, тачније- 21.744 објекта која су припадала грађнима српске националности. Тај податак у књизи се темељио на извјештају бригадног генерала Алана Форанда (Алаин Форанд), бившег заповједника УНЦРО-а у УНПА сектору „Југ".

Ова запањујућа акција Хрватске војске није била једина са таквим размјерама рушилаштва. Наиме, регуларна Хрватска армија је у току грађанског рата у БиХ извршила напад и заузимање Мркоњић Града, мјеста које се налази у Босни и Херцеговини, етнитету Република Српска, а које је прије рата имало око 33.000 становника- од којих су деведесет одсто били Срби.  

Мркоњић Град је регуларна армија Хрватске заузела у војној операцији "Јужни потез", која  се одвијала на тлу Босне и Херцеговине у раздобљу од 8. до 11. октобра 1995. године. Експертски тим правних стручњака и Адвокатске коморе Републике Српске, као и Комисија за процјену ратне штете, је утврдила да су послије завршетка ратних операција хрватске трупе у Мркоњић Граду  запалиле и порушиле 3.644 куће, 700 станова, а оштетиле 6.017 стамбених објеката.

Потом је извршена пљачка невјероватних размјера. Хрватска војска је отела и цјелокупни сточни фонд који се затекао у тој општини, а он се састојао од – 12 хиљада говеда, 70 хиљада оваца и 15 хиљада свиња.

Дакле, ако желимо правити поређења рушевина Алепа са неким сличним примјерима на територији бивше Југославије, ове двије акције Хрватске војске су прави примјер за то. Наравно, с том разликом што је Алепо разрушен у току ратних операција, а Хрватска армија је у ова два примера извела разарање и пљачкање послије завршетка војних дејстава.

И не само то, већ се између Хрватске војске и терориста Исламске државе може ставити знак једнакости када је ријеч о пљачки. Рецимо, из градских предузећа Мркоњић Града послије завршетка акције Хрватске војске- однесене су све индустријске  машине, а из кућа и станова опустјелог града опљачкана сва имовина грађана. На другој страни, терористи Исламске државе су послије заузимања источног Алепа демонтирали сва индустријска постојења, транспортовали их у Турску и тамо продали.

На територијама које су заузимали,  Хрватска војска и Исламска држава су пројектовали систем гдје прозводних погона више нема- те цивили више не могу да раде, а самим тим- нити да прехрањују своје породице.

Хрватски полицајци гори од исламских терориста

Хрватски политичар Бојан Главашевић је у својој изјави рекао и следеће: "Фасцинантно ми је како неки људи не разумију универзалност људске патње, неовисно о узроку. Као да дијете које остане без родитеља мање или више пати кад му објасниш да није баш исто јесу ли их убили четници, ИСИЛ или дрон!"

Елем, ако говоримо о универзалности људске патње, и дјеци која су остала без родитеља, Главашевић је заборавио да поред "четника, ИСИЛ-а и дрона" стави и хрватске војнике, као и регуларне хрватске полицајце.  Као примјер је могао узети звјерства у сплитској Лори, у којој је био заточен и Гаврило Трипковић, заједно са братом Дамјаном, а потом размијењен у Неметину- посредством МЦК.

Извјештај Амнести- интернешнала за 1993. годину садржи свједочење управо Гаврила Трипковића (свједок 259-94-6  из Чапљине) о звјерском мучењу и ликвидацији петорице Никшићана у Лори. Ево, како је у том документу забиљежено свједочење Трипковића:

„Једно вече, не сјећам се тачног датума, око пола ноћи Томо Дујић, који је изгледа имао посебан пик на мене, извео ме је из моје ћелије и одвео у другу просторију. Тамо сам затекао пет мушкараца који су били обучени у стандардне униформе ЈНА. По говору сам схватио да су то Црногорци.

Ови људи су били толико измрцварени, поломљених руку и ногу, да је то на мене оставило један тежак утисак. Колико се сјећам свима су им биле одсјечене уши, односно чини ми се да је само једном од њих остало једно уво. Они су били поређани по поду, тако што су неки били наслоњени на зид, а неки од њих у полу лежећем положају. Некима од ових људи су већ биле извађене очи, а некима су предамном очи вадили. Сјећам се како је један од мучитеља једном од њих забио нож у језик и повукао нож- те му је тако одсјекао језик.

Једном од ових Црногораца нису извадили очи, тако да је могао да види шта се дешава, па су затим почели да кољу једног по једног. Клали су тако што су их рукама држали за косу, а ножем сјекли у предјелу врата. Том приликом сваком је глава била одвојена од тијела. Ако је неко и покушао да се одбрани брзо је био савладан, пошто је мучитеља било пет, а они су сви били пребијени и у јако тешком стању.

На крају је остао жив само онај коме нијесу извадили очи. Један од мучитеља је поређао три ножа, један поред другог, и рекао да бира нож којим ће га заклати. Овај мученик, коме је заиста било доста мука и понижења, упро је руком у један од ножева. Један од мучитеља, нијесам тачно сигуран који, али ми се чини да је то био онај који је захтијевао да бира нож, потпуно је побијеснео, више је личио не звијер него на човјека, и муњевитом брзином дограбио је тај нож и за делић секунде пришао Црногорцу и једним замахом одвојио му главу од трупа.

Беживотно тијело се преврнуло, а глава је остала у ваздуху, пошто ју је овај држао за косу. Ово је био стравичан призор који се једва може описати. Док је убица држао главу, очи закланог су биле отворене, а такође и уста и она су се у таквом стању отварала и затварала неколико пута.

Од овог призора су се и зликовци уплашили. Када је, после извесног времена , онај који је држао главу дошао к себи- из све снаге ју је треснуо о зид, тако да се она једноставно раставила и видео сам мозак како трепери".

Ово свједочење говори да су по количини зла- непочинства хрватских полицајца у Лори далеко превазилазила чак и ритуална убиства која су пред камерама вршили терористи Исламске државе, а потом показивали свјетској јавности.

Дакако, осим овог свједочења о звјерском мучењу и тешким убиствима заробљеника никшићко-шавничке групе у сплитској Лори, мора се напоменути да је на сличан начин убијено још четрдесет до педесет логораша у том хрватском државном затвору. Од оних који су остали живи, многи су постали инвалиди и тешки болесници са трајним поремећајима психе.

На другој страни, није познато да су функционери Исламске државе дизали споменик својим злочинцима, али је извјесно да је Хрватска недавно дигла споменик полицајцима који су правили предочена брутална непочинства у Лори.

Наиме,  16.12.2016.г. балкански медији су пренијели следећу информацију:

"Након спомен-плоче у Јасеновцу на којој је исписан усташки поздрав „За дом спремни", у Хрватској је дошло  до правог замаха величања усташтва: прије три дана, поводом 25 годишњице 72. бојне Војне полиције у Сплиту, испред некадашњег логора Лора откривен је споменик овој јединици познатој по својим злочинима у овом логору".

Послије свега предоченог, може се констатовати да је Хрватска својим поступцима, по театралности и континуитету идејног лудила- далеко превазишла Исламску државу. Али, то није све!

 

Хрватско вијеће одбране у акцији стварања сабирних логора

Хрватски политичари Јадранка Косор и Бојан Главашевић у недавном прављењу паралеле са Алепом споменули и Сребреницу. Није познато зашто, иако се ради о несумњивом стратишту, јер су могли  као примјер за страдање Бошњака навести хрватске логоре који су у прошлом рату били "намијењени" за ту етничку групу!? Можда их Сребреницом желе сакрити?

Познато је да је између 1991.- 1997. године у Хрватској  постојао чак 221 логор и сабирни центар за цивиле и ратне заробљенике српске националности. Рјеђе се спомиње чињеница да је у Босни и Херцеговини, на територији некадашње непризнате хрватске Херцег Босне, било 60 логора које су хрватске војне и паравојне јединице отвориле за цивиле и ратне заробљенике бошњачке националности.

Према подацима Удружења логораша БиХ, кроз хрватске логоре Херцег Босне је прошло око 25.000 људи углавном бошњачке националности. Најпознатији логори су били: Хелиодром, Габела, Дретељ, Родоч, Чапљина, Љубушки.

Бери Фруер, гласноговорник УНПРОФОР-а у Сарајеву, је својевремено изјавио како се у Мостару и око њега "у рукама хрватских снага налази чак 22.000 Бошњака." Само у мостарском логору Хелиодром је било заточено између  десет и дванаест хиљада Бошњака.

Елем, ако говоримо о мањим логорима, тада постоје упечатљиви примјери који су својевремено презентовани на порталу Ријасет.нет, а дио њих је пренесен овако:

Један од логора је био "Стакленици на Буни код Мостара" за који се навело:"У овим стакленицима ХВО је у заточеништву држао 1.150 Бошњака над којима је вршио брутални терор. Благајског имама Мухарем-еф. Бећировића хрватски злочинци су заклали у џамији".

За Вележов стадион се прецизира следеће: "Био је једно вријеме сабирни центар из којег су Бошњаци депортирани у околне концентрационе логоре. У свом дивљању током првог вала хапшења- хрватски злочинци су убили близу 50 бошњачких интелектуалаца и лешеве бацили у контејнере за смеће, тако да су се данима распадали на врелини сунца."

За сабирни центар у Мостару, под називом "Апотека на десној обали Неретве"- се наводи: "ХВО је у овој апотеци заточио око 530 Бошњака. Жене су скидали до гола, одузиман им је сав новац и злато које су код себе имале. Потом су млађе жене издвојили из групе и одвели их у непознатом правцу. Вратили су их тек након неколико сати у грозном стању. Основано се претпоставља да су силоване. Након одређеног времена, ови заточеници су протјерани на лијеву обалу која је била под контролом легалних власти РБиХ."

За портал Радио Слободна Европа,  Јусуф Д. заштићени сведок на суђењу у Хагу је навео да велики број особа, припадника Хрватског вијећа одбране, који је одговоран за дешавања на Хелиодрому и "даље несметано живи и ради у Мостару", те каже: „За неке људе бих ставио руку у ватру да нису ништа ружно учинили, дапаче да су помагали другима, али је било ту таквих манијака који су једноставно били жељни крви. Они су из чиста мира пребијали људе до бесвијести, пљачкали, силовали, убијали. Једноставно је несхватљиво да идете по граду и сретнете човјека који вас је држао годину дана, који вам је сваки дан практично пио крв."

Елем, није остало незапажено  да је Хрватско вијеће одбране користило бошњачке цивиле из логора Хелиодром за копање ровова на линији фронта и као живи штит током војних операција, што су радили и борци Исламске државе у источном Алепу.

Отварање Пандорине кутије и неадкватности хрватске јавности

Својим неадекватним освртом на страдање сиријског Алепа, те прављењем циничних паралела са злим временима грађанског рата на тлу Југославије- хрватски политичари су опет отворили Пандорину кутију. У њој се, дакако, налазе и злочини које не желе спомињати, у вјечитој жељи да се провидним лукавством нешто изврне, а понешто и сакрије.

Јер, примјери у овом тексту показују да је понашање хрватске полиције, војске и паравојних формација у ратовима деведесетих билу идентично понашању терориста Исламске државе, а у неким случајевима и знатно горе.

Та неадекватност дијела хрватских политичара, неважно да ли припадају хрватској љевици или десници, није примијећена само у овом случају. У неким случајевима она има димензије лудила и неурачунљивости.

Рецимо, на све стране су спремни трубити о томе како је велики научник Никола Тесла био Хрват, а не желе да се суоче са истином да су Тесле у Независној држави Хрватској биле истријебљене зато што нису Хрвати.  Наиме, хрватске усташе су за вријеме злогласне НДХ  у Смиљану и околини убили 119 људи са презименом Тесла.  У логору Јасеновац је за време Другог светског рата убијено 11 људи који су носили презиме Тесла, од којих су биле три жене и осам мушкараца.

Велики научник Никола Тесла се није затекао у НДХ, али јесте велики сликар Сава Шумановић који је Вишу школу умјетности завршио у Загребу.  На Велику Госпојину, 28. августа 1942. године, Саву Шумановића су у Шиду (тада вароши у НДХ) ухапсиле усташе и одвеле у Сремску Митровицу, гдје су га послије мучења стрељале са 150 Срба из Шида и бациле у заједничку масовну гробницу. Име српског сликара Саве Шумановића нећете наћи у хрватској Википедији, нити ико смије рећи да је био хрватски сликар.

Ћирилица се у хрватским круговима проглашава за хрватско писмо, наводи да су њиме писана важна дјела хрватске књижевности и дипломатије, на Широком Бријегу се диже споменик сваком слову „хрватске ћирилице", а у стварности се широм Хрватске разбијају све табле које су написане тим писмом. Хрватски свеучилишни професор и палеославист Матео Жагар, који сматра да је ћирилица била доминантно хрватско писмо, је такво рушилачко понашање дијела хрватске јавности према ћириличним таблама објаснио овако: "Страх од препознавања себе у другоме- управо кроз уважавање ћирилице- засигурно је фројдовски мотивиран."

На крају испада да је Хрватска јавност по питању ћирилице потпуно излуђена. Јер, док једни Хрвати разбијају табле са ћириличним натписима, други вриште да је ћирилица хрватско писмо које су им „Срби отели и присвојили". Овакво стање је очигледно ненормално.

Дакако, за оваква тумарања и посртања хрватских политичара, идеолошко пијанство дијела хрватске јавности, екстремизме свих могућих и немогућих праваца- сигурно нису криви догађаји око Алепа. А можда и јесу, да се нашалимо, ако хрватски аналитичари не могу наћи узроке хаоса у чудној друштвеној заједници којој припадају.

Балкан је искичмљен, нема спора. Хрватска је дио Балкана, можда и перјаница балканске хистерије. Али, Хрватска је и дио Европске уније- која плива у својим лудилима. Нека буде да су за све криве- сунчане пјеге, јер је разум побјегао у неистражене просторе! 

 

 

srpskenovinecg.com

Ерић: Трамп, „Глобалистан" и Срби

bm

Детаљи

24 децембар 2016

 

Став

Пише: Слободан Ерић

Победа Доналда Трампа несумњиво је најважнији догађај у 2016. години. Трамп је показао да није само шоумен, каквим су га представљали велики електронски и штампани медији, него озбиљан играч чије речи нишане право у центар интереса глобалистичке номенклатуре: „Политички естаблишмент који покушава да нас заустави је исти онај који је одговоран за трговинске споразуме који нас уништавају, масовну нелегалну емиграцију и економску и спољну политику којима су исушили нашу земљу. Политички естаблишмент довео је до уништења наших фабрика и наших послова који су се преселили у Мексико, Кину и друге земље широм света. А глобална структура моћи одговорна је за економске одлуке које су опустошиле нашу радничку класу, украле наша богатства и ставиле наш новац у џепове великих корпорација и политичких ентитета".

Трамп је устао не само против глобалистичких структура које економски уништавају Америку, већ и против секуларног терора који је успостављен током последњих пар деценија. Трамп је неколико пута рекао током кампање, а онда и поновио (9. децембра, Гренд Репидс, Мичиген), на митингу: „Поново ћемо почети да говоримо: Срећан Божић!" И поменуо је како у америчким трговинама износе декорације за Божићну сезону куповине, и разне шљаштеће рекламе, али нигде не пише „Срећан Божић", што је био традиционални поздрав међу свим Американцима, било да су прва или десета генерација. Он је обећавао још током кампање да ће то почети поново да се говори у Америци, без страха од осуде од стране „политички коректних", и он је први то урадио, јавно, отворено. Он инстинктивно осећа колико је та духовна подлога која је и изнедрила америчку моћ битна.

Победа Трампа представља први озбиљан пораз глобалиста и то на свом, домаћем, терену.

У сукоб са глобалистичком хидром могао је ући само неко као Трамп, ко је имао довољно богатства, да не мора да прави нездраве економске дилове са разним центрима моћи и интересним групама зарад финансирање сопствене кампање. Независно од тога колико ће Трамп успети да предизборна обећања и речи претвори у дела, његов допринос поткопавању доминантног глобалистичког модела је енорман. Све аргументе против глобализма, који су изношени у алтернативним медијима, а које су мејнстрим медији дисквалификовали етикетом „теорија завере", Трамп је, захваљујући својој председничкој кандидатури, у јавном дискурсу учинио легитимним и прихватљивим за шире народне масе.

Заслуга Трампа је и што је, користећи рефлекторе светске позорнице, зване амерички председнички избори, отворио један фронт у рату за који највећи број људи није ни свестан да се води. Ако је прва половина 20. века обележена светским ратом држава зарад колонија, односно економских интереса, а друга половина века идеолошким сукобом две групе држава удружених у војно-политичке блокове, онда крај 20. и почетак 21. века карактерише настајање одређених наднационалних структура, које желе да све друге државе ставе под своју доминацију и неку врсте контроле. Трамп је то питање отворио управо у земљи која је била ударна песница и носилац једног оваквог модела.

За највећи број људи, чак и посматрача и аналитичара, Америка и глобализам су синоним, то је једно исто. На први поглед, ово је тачна чињеница јер су интереси САД и глобалистичке управљачке елите (власника највећих економских корпорација, банака и медија) толико испреплетани.

Интереси Америке и глобалне управљачке елите срасли су и деценијама су ишли руку под руку. Америчка војска је интервенцијама по свету крчила пут до нових тржишта великим глобалним корпорацијама. Велике глобалне корпорације су заузврат економски помагале реализацију америчких интереса. Многи од запослених у тим приватним корпорацијама, као што сведочи у својој исповести „Геополитици" Џон Перкинс, радили су за америчке обавештајне службе ЦИА и НСА. Почетком деведесетих година, када велике светске и америчке корпорације, ради профита, селе своје фабрике на Далеки исток и у Кину, долази до објективног сукоба интереса између глобалних корпорација и Америке као државе. Укратко, глобалне корпорације производе по најнижим ценама захваљујући најјефтинијој радној снази, а продају своје производе на најскупљем америчком тржишту. Последица овакве економске политике за глобалну управљачку елиту је екстрапрофит, а за САД затварање фабрика и губитак радних места – чији је живописан пример град Детроит. Проблем деиндустријализације Америке и западног света годинама је минимализован захваљујући глобалним мејнстрим медијима који су га прећуткивали. И онда је Трамп дошао до решења, које је, у основи, још пре шест година у интервјуу „Геополитици" нашој јавности понудио амерички економиста Јан Флечер – рационални и разумни протекционизам. Државе, упркос „светском слободном тржишту", морају ипак да мало заштите своје произвођаче. Циљ економије не би требало да буде економски раст сâм по себи – лепа статистика за Светску трговинску организацију -већ да људи могу да раде и да од тога живе.

Но, сукоб Трампа са „Глобалистаном", без обзира на његове практичне домете, повод је да се у овом тексту анализира феномен глобализма, који је од посебне важности, и без чијег спознавања не може суштински да се разуме више него тежак положај Србије и српског народа у последње две и по деценије.

Државе су и даље, формално гледано, субјекти међународних односа. Овај правно-формални континуитет онемогућава великом броју теоретичара и аналитичара међународних односа да правилно разумеју промене које су се десиле у међународној заједници. Политичка и економска моћ, последњих деценија, временом се све више дислоцирају из држава у неке неформалне центре, који не подлежу никаквој парламентарној и законодавној контроли. Реч је о једном подземном процесу акумулирања огромне финансијске, медијске и политичке моћи. Група Билдерберг, Трилатерална комисија, Вол Стрит, само су неке од адреса где се могу лоцирати носиоци те глобалне моћи. Аргентински аналитичар Адријано Салбучи је носиоце ове моћи исправно назвао „глобална приватна власт". Глобална управљачка елита, захваљујући огромном финансијском капиталу, глобалним телевизијским мрежама, невладиним организацијама и обавештајним службама, у великом броју држава створила је сопствену паралелну структуру моћи, која има огроман утицај, како на процес доношења политичких одлука, тако и на све аспекте живота у тим друштвима. Од људи из политичког, обавештајног, медијског и невладиног сектора створен је неформални професионални апарат, који по свету изазива државне ударе, преврате, обојене револуције… Резултат такве политике је рађање једног новог међународног социјалног слоја „експерата", „посредника", „миротвораца", који имају плате од најмање неколико хиљада до неколико десетина хиљада евра и долара, и који се селе са једног ратишта на друго, из једне кризе у другу… Искуство из источноевропских земаља показало је да су бивши комунистички руководиоци, а посебно њихова деца, разни левичари и интернационалисти свих фела, веома погодна идеолошка база за регрутацију ових глобалистичких најамника. Они не само да имају утицај на избор кадрова и одлуке државне администрацији, већ кроз борбу за сет различитих права -хомосексуалаца, деце, ученика, жена -често нелегитимно, супротно исказаној изборној вољи, мењају и законски и морални поредак у једној земљи, подривајући ауторитет државе и националних институција. Политичари у земљама, иако су изабрани непосредно на изборима, добро знају одакле долази моћ. Стога се труде да се не замере овим невидљивима „владарима из сенке", и беспоговорно спроводе агенду глобалиста, усвајају законе који не само да штите „мањинска права", него су често штетни по безбедносне и економске интереса земље, неретко и по здравље људи. У спровођењу агенде глобалиста посебну улогу имају хомосексуалци, људи умешани у криминал и сви они који су лако подложни уценама. Корупција је омиљена тема невладиног сектора, али борба против криминала је селективна: онима који спроводе глобалну западну агенду све је дозвољено, док се „борба против криминала", као, рецимо, у Србији, често води са циљем да се од многих српских привредника – иако многи од њих нису цвећке – преузму фабрике, послови, тржиште.

Иако се невладине организације стално позивају на демократију, оне у суштини гуше и ограничавају демократски процес.

Али проблем није само у томе што та „глобална приватна власт" није законски и демократски контролисана, и што жели да приграби у своје руке све створене и природне ресурсе. Много већи проблем је у идејама која она заступа и распростире по свету, од које је духовне супстанце саздано идејно ткиво глобалистичке елите. Глобална управљачка елита има амбицију не само да контролише економске токове капитала и политичке процесе, она жели да промени духовни код и идејно-вредности систем ове цивилизације, који је заснован на хришћанству. Јер као што је рекао руски економиста Валентин Катасонов, „иза економије се увек крију религиозни циљеви". Одмах да предупредим могуће критичаре: нису то никакве „теорије завере". Погледајте програме које финансирају Рокфелерове и Сорошове фондације: борба за права абортуса, за права на еутаназију, за права хомосексуалаца, за демографску политику која настоји да ограничи рађање, за све оно што је супротно хришћанству, односно за све оно што је против живота. А прилична количина новца прати реализацију програма – реч је о енормним сумама, десетинама милиона долара. Ако погледамо програме глобалних телевизијских мрежа, видимо да су, посебно на Западу, представници хришћанских цркава стално на удару лево-либералних снага… Стално се објављују „научна дела", снимају документарни филмови поткрепљени квазиисторијским истраживањима која настоје да ставе под сумњу и оповргну основне истине из Јеванђеља. Наравно, неко може поставити питање „а зашто то они раде". Тешко је дати рационалан одговор на то, осим речима из Јеванђеља „да се не може служити Богу и мамону". Парадоксално, управо у годинама када смо славили велики јубилеј, 1700 година од тренутка када је цар Константин хришћанство прогласио слободном религијом, и када је оно постало државна религија, управо се у овом времену одвија један супротан процес протеривања хришћанства из државе и друштва. Пријатеље из Грчке, пре десетак година, на пићу у центру Атине, који су позивали да уласком у ЕУ, Срби са Грцима, Бугарима и Румунима појачају православни блок, уверавао сам да Бриселу не треба православна већ античка, паганска Грчка. Русија се не доживљава од стране глобалистичких структура само као геополитички супарник него као простор обновљене православне духовне мисије који може угрозити њихов модел деконпоновања старог хришћанског света.

Њихов коначни циљ је суспендовање Божјег закона, било кроз подривање моралног кодекса који чини кичму опстанка народа, било кроз измену закона и позитивног законодавства у једној земљи, које је у основи базирано на елементарним хришћанским вредностима.

У Србији се недовољно схвата да се, све време, у позадини глобалних политичких и економских процеса, води један духовни антихришћански рат, и да је Србија једна од главних мета тог рата. Због своје православне вере, небеске Србије, косовске духовне вертикале… Узроци односа Запада према Србима, боље рећи западних глобалистичких структура, времена и огромних ресурса које су потрошени на нас, опсесивним и са толико страсти вођеним пропагандним ратом против нас, не могу се објаснити рационалним разлозима и интересима, осим неким дубљим духовним разлогом.

Доносиоци политичких одлука у Србији, као и сви они који на било који начин утичу на јавно мњење или врше важне дужности у нашој држави, треба да разумеју не само економску, војно-стратешку и геополитичку ситуацију у свету, него једну ширу цивилизацијску климу и духовни оквир у којима се одвијају овакве духовне и вредносне субверзије.

Оваква званична Србија, која спроводи компромитован економски програм Међународног монетарног фонда, која све подређује страном капиталу, која дозвољава геј параде, мења сопствено законодавство по налогу ЕУ у коју жели да уђе, а на рачун наше суверености на Косову и Метохији, ни данас а ни дугорочно -нема перспективе.

Због тога је неопходно, поред безбедности, јачања економије, неопходних друштвених реформи, да наша држава најпре буде саздана на здравим духовним темељима.

Србија има у томе, Богу хвала, на кога да се угледа. То су наши Свети владари Немањићи, са нашим оцем Светим Савом. Формула успеха немањићке Србије је била веома једноставна -они су прво служили Богу, а онда и народу, држећи се речи из Јеванђеља: „Иштите најпре царствоо небеско а све остало ће Вам се придодати". И Бог нам је помагао, Србија је била напредна и на војном и на културном и на економском плану.

Овакво опредељење није никакав повратак у прошлост, реч је не само о духовно-моралном, већ и о функционалном економском и социјалном концепту, који у остваривању државних и националних циљева и постизању користи за све наше грађане, поред наших радних, стваралачких напора рачуна и на Божју помоћ и сарадњу. Уосталом, немањићка Србија је за оно време била веома модерна. Поред високог духовног, културног и цивилизацијског нивоа, о чему сведоче фреске из наших манастира, Србија је у то време имала не само напредну рударску производњу – била један од највећих извозника племенитог метала – већ је имала и привредно законодавство – Закон о рудницима.

Србија, кроз свој Устав, законе и друге прописе, треба да штити основне вредности Божјег закона и одбаци морално и свако друго безакоње које нам намећу са стране. А ми сви, као наши преци, треба да у овом тешком и смутном времену постојано бранимо нашу православну веру, трудећи се да кроз међусобно праштање, покајање и друге духовне инструменте личног и колективног спасења, полако али сигурно савлађујемо нашу највећу националну слабост – неслогу. Суштина једног оваквог опредељења је да Божји благослов почива на овој држави и народу. А са Богом -као што нас наша историја убедљиво учи – могу се савладати све тешкоће и победити много јачи непријатељи.

 Геополитика

 

nspm.rs

Емил Влајки: Стаклена менажерија

Емил Влајки

На Балкану се, посебно у српским земљама, више не зна ни тко пије ни тко плаћа. Сваки час долазе неки званичници из Вашингтона, Москве, Брисела, Пекинга и исламских земаља. Једни доносе пројекте и понеку инвестицију, други поруке и пријетње. Сви службено тврде како долазе као пријатељи, како Србија напредује на путу према европском рају, како су односи Београда и Москве сјајни итд. А Вучић, кад год га нетко хвали, диже главу пут неба и вели свом народу, након што се његов глас одбије од стратосфере: „Ви сте за то заслужни, ја, као Господ, само радим оно што ви желите, а у интересу Србије".

За Вучића је изгледа највећи проблем Додик. Александар њему често поручује: „Ја се с овим и оним не слажем", а Додик, тврдоглав као мазга, ради по своме. Изгледа да је наумио, након истека свог мандата, да постане предсједник Србије, што Вучићу страшно смета, јер хоће поновно Тому на том мјесту.

У Србији постоји и опозиција. Тврди како Александар није требало да оде код Била Клинтона и да се понижава пред оним идиотима који су понављали причу о наводно српском геноциду над муслиманима у Сребреници. Тврде, како је требало да подржи Додиков референдум. Замјерају Вучићу што продаје Космет, што одлази на консултације у НАТО, што је дао изгласати закон о српској геноцидности. У томе предњаче Двери и НСПМ. Све у свему, тврде како њихов премијер издаје Србију, Републику Српску и Русију.

Војо, Хаг и правда

Уколико је точно да је Вучић такав, постоји теорија и због чега је то тако. И ту се морамо присјетити чувене Војине реченице изречене у Хашком трибуналу:

„Ако мени судите за ратне злочине, онда морате Вучићу и Николићу такођер судити,  јер су они радили исто што и ја".

Другим ријечима, у складу са теоријом завјере, Вашингтон (читај: такођер НАТО и Брисел), рекао је Аци и Томи, љутим Војиним радикалима: „Или ћете у Хаг, или ћете у власт. А ако изаберете ово друго, бит ћете наше слуге покорне". Епилог је познат: власт је била слађа.

 

И тако долазимо до коперниканског обрата! Пошто је Војо ослобођен сваке кривице гледе ратних злочина, онда то имплиците значи, да ни Ацо ни Тома не могу бити злочинци. А ако нису злочинци, онда их Запад нема зашто уцјењивати. А ако их нема зашто уцјењивати, онда то значи да ова двојица, ако су точне тврдње опозиције да су они издајице српског и руског народа, да ту издају раде својевољно.

Да ли је то баш све тако, или, хрватска блокада Србије

Нешто шкрипи у теорији о издајништву јер је Запад почео шиканирати Вучића. Прво су амерички маринци почели усред Београда понижавати српске власти. Британски дипломата Девенпорт је то наставио у Скупштини Србије. И таман када су се око тога страсти мало смириле, надошла је „хрватска бомба". „Браћа Хрвати" су блокирали поглавље 23 у вези уласка Србије у ЕУ.

Нитко није наиван да помисли како су садашњи хрватски НАТО полтрони то својевољно урадили. Примили су, дакле, инструкције из Вашнгтона.

Када се то преведе на дипломатски језик, онда то значи да Вашингтон није задовољан политиком Вучићеве владе.

У Србији су одмах бурно реагирали, изгледа не схваћајући о чему се ради, тврдећи како је овај потез Хрватске наставак проусташке политике коју „Лијепа Наша" води под вођством предсједнице Колинде Грабар Китаровић. И све је пошло у кривом смијеру.

Другим ријечима, или Запад ипак није задовољан Вучићевом политиком, па је нахушкао Хрвате на Србе, или је (и) нешто друго по сриједи.

Против кога би НАТО требало да интервенира

Некако у исто вријеме када се Хрватска окомила на Србију, објелодањен је, у хрватским медијима, „тајни" бриселски документ о могућој и пожељној НАТО интервенцији на „западном Балкану".

Наводно због исламског џихада и Додиковог дестабилизирања региона, али, имплиците, због све чешћих контаката између Србије и Русије. Успут, да Додик није био добио локалне изборе и тиме се потврдила приврженост народа њему, већ тада би био ухапшен. У погледу вахабизма, ствар је дјеломично смијешна, пошто су САД те које врше исламизацију Балкана. Али није смијешно када БиХ ХДЗ интензивира причу о трећем, хрватском ентитету унутар Федерације, што значи рат са мусиманима, а Хрватска је, прије пар мјесеци, мобилизирала знатан број резервиста.

Наравно, оно што Америка хоће, то је да стави српска подручја под своје. Можда хоће и да смањи муслмански териториј у БиХ како би се ријешила тамошњег исламског екстремизма, најопаснијег у Европи којег је, узгред речено, сама произвела.

Другим ријечима, Америка у БиХ, НАТО интервенцијом, планира комплексну акцију: успостављање трећег, хрватског ентитета, умањење и онемогућавање исламског екстремизма, те укидање Републике Српске и улазак Босне и Херцеговне у НАТО. А ако би Србија покушала да спријечи пропаст РС-а, трупе НАТО-а би биле на лицу мјеста спремне да интервенирају. 

Све се то не може десити прије Трампове инаугурације, па је прољеће највјеројатнији моменат да све отпочне. За надати се, да је аутор овог текста апсолутно у криву, да је обузет теоријама завјере и да се такве ствари више не могу дешавати на Балкану.

А ту је и „српски Трамп" који ће све то спријечити, зар не?

Ова стаклена менажерија: Амери, Руси, Брисел, исламисти, НАТО, Хрвати, Тома, Ацо, Војо, Додик, гдје се сви грубо сударају, остаје зачудо стабилна, а стаклени протагонистисе још увијек озбиљније не ломе; више пријете него што мисле прећи у акцију. Међутим, пошто је ово Балкан гдје је све најцрње могуће, а ствари плану изненада, лако је из стаклене прећи у крваву менажерију.

Боже правде! 

 

Poraz američkih intelektualaca

lemondediplomatique.hr

Poraz američkih intelektualaca | Le Monde diplomatique, hrvatsko izdanje

admin1

Serge Halimi

Pobjeda Donalda Trumpa na američkim predsjedničkim izborima izazvala je potpunu konsternaciju među intelektualnom elitom, duboko zabrinutom zbog krivih odabira naroda. Umjesto da razmisle o uzrocima privlačnosti "antielitističke" i "protestne" političke retorike, mnogi komentatori su skloniji zaključiti kako problem nije u sustavu i dosadašnjim politikama, nego u narodu koji ih ne razumije

Izbori u Sjedinjenim Državama jedni su od rijetkih koji imaju tako brze globalne posljedice. Nakon pobjede Donalda Trumpa, meksički pesos je snažno pao, u Francuskoj je porasla cijena stambenih kredita, Europska komisija je olabavila proračunski pritisak, izborni anketari i analitičari su posramljeni, ono malo kredibiliteta koji su još imali mediji blizu je nestanka, Japan je dobio poticaj za ponovno naoružanje, Izrael očekuje preseljenje američkog veleposlanstva iz Tel Aviva u Jeruzalem, a transpacifički trgovinski sporazum (TPP) je mrtav.

Ovaj vrtlog događaja potiče medijsko promišljanje raznih scenarija iz kojeg je vidljiva duboka zabrinutost: ako je čovjek koji je gotovo univerzalno opisan kao nesposoban i vulgaran mogao postati predsjednik Sjedinjenih Država, onda je, od tog trenutka, sve moguće. Posljedice američkih izbora na druge zemlje i ponavljanje sličnog scenarija drugdje čine se tim više mogućima jer je taj neočekivani ishod itekako primijetila i svjetska javnost, a ne samo stručnjaci za vanjsku politiku.

U zadnjih desetak godina bilo je mnogo sličnih izbornih iznenađenja. Gotovo u pravilu ih je slijedilo nekoliko dana kajanja neočekivano poraženih dužnosnika, a potom mirno nastavljanje s politikama koje su birači jasno odbacili. Ustrajnost nesporazuma tog tipa – ili ponavljanje takve igre – donekle se može razumjeti kroz činjenicu da većina protestnih birača živi daleko od velikih centara ekonomske, financijske, ali i umjetničke, medijske te sveučilišne moći. New York i San Francisco dali su snažnu podršku Hillary Clinton; London je uvjerljivo glasao protiv "Brexita" prošloga lipnja; prije dvije godine, Pariz je na lokalnim izborima izabrao ljevicu iako je na nacionalnoj razini pobijedila desnica. Čim izbori prođu, "uspješni ljudi" nastavljaju upravljati u prijateljskom okruženju, rukovodeći se primarno preporukama medija i Europske komisije. Oni naposljetku rezultate izbora uvijek mogu relativizirati pozivajući se na psihološke ili kulturne nedostatke protestnih birača koji diskreditiraju njihov bijes. Takvi se glasovi, u najboljem slučaju, svode na posljedicu manipulacije demagoga.

Ovaj tip denuncijacije protestnih glasova ima dugu povijest, posebno u kulturnim krugovima. Ne čudi stoga da analize Trumpovih birača kao "autoritarnih ličnosti", koje se već mjesecima promoviraju u medijima, izgledaju gotovo kao kopija "psiholoških portreta" koje su čuvari intelektualnog reda izrađivali kako bi ilustrirali podupiratelje "subverzivne" desnice, ali i ljevice, za vrijeme Hladnoga rata. Analizirajući konzervativnost radničke klase – tobože izraženiju nego kod srednje klase – američki sociolog Seymour Martin Lipset još je 1960. godine zaključio: "Ukratko, osoba proizišla iz radničke sredine često je izložena kažnjavanju, nedostatku ljubavi i općenito napetoj atmosferi i agresivnosti još od djetinjstva, a to zna stvoriti duboke osjećaje agresije koji se izražavaju kao etničke predrasude, politički autoritarizam i religijski milenarizam."1

U travnju 2008. godine, osam godina prije nego što je Clinton 62 milijuna Trumpovih birača nazvala "šakom jada" (basket of deplorables), Barack Obama je paradoks potpore republikancima u radničkoj klasi pripisao fenomenu glasanja protiv svojih interesa: "kako bi izrazili svoju frustraciju, [ljudi] se okreću svojim pištoljima ili religiji te mržnji prema onima koji nisu poput njih, neprijateljstvu prema imigrantima ili međunarodnoj trgovini". Frustracija nasuprot razumu: intelektualci i obrazovani ljudi, potpuno uvjereni u savršenu racionalnost svojih preferencija, šokirani su svim onim filistrima koji se s njihovom racionalnošću ne slažu.

Teško je naći bolji primjer onog što je sociolog Pierre Bourdieu nazvao "rasizmom inteligencije"2 – sve češćom pojavom na neoliberalnoj ljevici, ali i kod brojnih intelektualaca i radikalnih akademika – od komentara američkih izbora koji se pojavio na stranici prestižnog časopisa Foreign Policy. Čak i kad sam naslov – "Trump je pobijedio jer su njegovi birači neznalice, doslovno" – ne bi odmah otkrio poantu, ostatak opreme otklonio bi svaku sumnju: "Demokracija teži uspostavljanju narodne volje. No što se događa kada narod ne zna što radi?"3

Kako to obično biva, argumentacija je tobože potkrijepljena preciznim brojkama i podacima te kategoričkim stavovima. Autor, profesor filozofije Jason Brennan, koristi teške riječi: "Konačno je došlo do toga, Donald Trump je uvijek imao veliku podršku neobrazovanih i neinformiranih bijelaca. Ispitivanje Bloomberg Politicsa pokazalo je da je u kolovozu Hillary Clinton bila u golemoj prednosti od 25 posto u kategoriji sveučilišno obrazovanih birača. Nasuprot tome, na izborima 2012. godine isti su birači davali prednost Baracku Obami pred Mittom Romneyem, ali uz znatno manju razliku. Neku noć smo doživjeli nešto povijesno: festival gluposti. Nikada prije obrazovani nisu tako jednoglasno odbacili nekog kandidata. Isto tako, nikada prije neobrazovani nisu toliko jednoglasno podržali istog."

Brennan se čini više zadovoljnim nego uznemirenim tim antidemokratskim zaključkom. Poduprijet rezultatima "više od 65 godina" politoloških istraživanja, čvrsto je uvjeren kako "zastrašujući" nedostatak znanja većine birača potpuno diskvalificira njihov izbor: "U principu oni znaju tko je predsjednik, ali ništa više. Nije im poznato koja stranka kontrolira Kongres, što je uopće Kongres nedavno izglasao i je li sad ekonomija u boljem ili gorem stanju."

To se naravno ne odnosi na sve birače. Oni koji imaju pravo na mišljenje su fakultetski obrazovani, bili oni republikanci ili demokrati. Ludom srećom ili nekom slučajnošću, obrazovani ljudi poput Brennana su uglavnom skloniji slobodnoj trgovini, imigraciji, smanjivanju deficita, pravima homoseksualaca, progresivnoj reformi kaznenog sustava i konzervativnoj reformi socijalne države. Implicitni zaključak glasi: da su tog 8. studenog pobijedili obrazovanje i inteligencija, primitivni i indolentni Trump, "čiji se program, nesklon međunarodnoj trgovini i imigraciji, suprotstavlja konsenzusu ekonomista ljevice, desnice i centra", nikada ne bi mogao svoj luksuzni stan u centru New Yorka zamijeniti ovalnim uredom u Bijeloj kući. Uostalom, na jednom od svojih mitinga, milijarder je izjavio: "Volim neobrazovane ljude."

No ako je to sve točno, kako objasniti činjenicu da su i Baracka Obamu, ranije profesora prava na Sveučilištu u Chicagu, dva puta birali milijuni birača s malim ili nikakvim stupnjem obrazovanja? Kako opravdati sve one velike umove s Harvarda, Stanforda i Yalea koji su Sjedinjenim Državama donijeli npr. Vijetnamski rat, koji su osmislili invaziju Iraka ili omogućili izbijanje najveće financijske krize od tridesetih godina prošlog stoljeća?4 U osnovi, analize američkih izbora koje nastoje ojačati nepovjerenje prema moći rasuđivanja birača zapravo prije svega pokazuju duh vremena te potiču osjećaj superiornosti kod obrazovanog čitatelja. No tu leži politički rizik: u vremenima krize, "rasizam inteligencije" koji privilegira vladavinu meritokracije, obrazovanih i stručnjaka, zapravo priprema put za uspon onih koji žele vladati čvrstom rukom, a koje svakako više interesira indoktrinacija nego obrazovanje.

Prosvijećeni vođe i izgubljeni narod

Iako se dosta komentatora koncentriralo na rasističku i seksističku dimenziju izbora, malo tko je obratio pažnju na činjenicu da su, unatoč povijesnoj kandidaturi jedne žene za predsjednicu, razlike u glasačkim preferencijama između muškaraca i žena ostale iste kao i ranije dok su znatno veće razlike između glasačkih preferencija bijelaca i crnaca čak smanjene. Režiser Michael Moore, koji je predvidio pobjedu Trumpa, to je i rekao na MSNBC-ju 11. studenog: "Morate prihvatiti da su milijuni ljudi koji su glasovali za Baracka Obamu ovaj put promijenili mišljenje. Oni nisu rasisti."

Lijevo orijentirani demokratski zastupnik iz Minnesote Keith Ellison, inače crnac i musliman, otišao je i korak dalje: "Nismo imali dobar rezultat ni kod Latinoamerikanaca i Afroamerikanaca. Dakle taj pokušaj da se sva krivnja za poraz demokrata prebaci na bijelu radničku klasu je pogrešan."5 Ellison je sada kandidat je za vodstvo Demokratske stranke koju želi usmjeriti "dalje od identitetskih politika". To je bila želja i Bernieja Sandersa, a Ellison je bio jedan od rijetkih članova kongresa koji su ga podržali na predizborima. Obraćajući se studentima, Sanders je za vrijeme kampanje izjavio: "Nije dovoljno reći nekome: žena sam, glasujte za mene. Ne, to nije dovoljno. Ono što nam je potrebno, to je žena koja je dovoljno hrabra suprotstaviti se Wall Streetu, osiguravajućim društvima, industriji fosilnih goriva." S obzirom na to da su američka sveučilišta jedno od mjesta na kojima je briga za raznolikost zamijenila brigu za ravnopravnost i na kojima kulturne predrasude nisu rijetke, Sanders nije nužno kucao na otvorena vrata.

No čini se bez uspjeha, jer za dobar dio demokrata svaki birač uvijek pripada nekoj od grupa koje nikada nisu ekonomski određene. Stoga, ako su crnci glasovali protiv Clinton, mora da su mizogini; ako su bijelci glasovali za Trumpa, mora da su rasisti. Ideja da npr. crnci mogu biti industrijski radnici pa im se sviđa protekcionistička politika republikanskog kandidata ili da bijelci mogu biti bogati porezni obveznici kojima su bitna njegova obećanja o smanjenju poreza, nikako ne pada na pamet demokratskim stratezima.

No ove su godine razina obrazovanja i visina prihoda određivali biračke preferencije više nego rod ili boja kože, odnosno te su se varijable najviše promijenile od prošlih izbora. U grupi bijelaca bez visokog obrazovanja prednost republikanaca bila je 25 posto prije četiri godine, a na zadnjim izborima 39 posto.6 Sve donedavno, demokrat nije mogao biti izabran bez te demografske skupine. Smatrajući da je bijelih radnika sve manje u američkoj populaciji,7 da se raspada sindikalna infrastruktura i da sve više bijelih radnika glasa "krivo", neki demokrati, čija se strategija svodi na inzistiranju na temi različitosti, kao da se privikavaju na činjenicu da su zauvijek izgubili njihove glasove.

Taj politički fenomen nije specifičan za Sjedinjene Države. Govoreći o studentima s obje obale Atlantika, talijanski povjesničar Enzo Traverso tvrdi: "Nitko od njih se nije izjasnio kao potencijalni glasač Trumpa. I svi uglavnom imaju isto objašnjenje: 'mi smo kulturni, ugledni, inteligentni – i bogati'; oni drugi, seljačine, su nasuprot tome 'ružni, prljavi, zli', da citiram slavni talijanski film (Brutti, sporchi e cattivi, 1976.). Taj dip diskursa nekad je koristila nacionalistička desnica kada je opisivala radničku klasu.8 Umjesto neprestanog prozivanja "seljačina", korisnije bi bilo da se proba izgraditi neki kredibilitet kod njih. Apstraktni i nerazumljivi diskurs kritike sve se više pretvara u neku vrstu pomodnog radikalnog verbalizma koji uopće ne komunicira s ljudima u manjim gradovima ili devastiranim dijelovima zemlje u kojima npr. raste broj samoubojstava i gdje ljude povrh svega muče egzistencijalna pitanja.

Rezultat je situacija u kojoj je desnica uspjela transformirati antiintelektualizam u efikasno političko oružje, u vlastiti kulturni identitet.9 U vrlo popularnom letku, republikanci su 2002. godine okrenuli u svoju korist stigmu "seljačine": "Većina stanovnika crvene Amerike [boja republikanaca] ne zna dekonstruirati postmodernu literaturu, davati pravilne instrukcije guvernanti, odabrati Cabernet s okusom sladića. No mi znamo odgojiti našu djecu, spojiti instalacije u našim kućama, razgovarati o Bogu s lakoćom i jednostavnošću, popraviti motor, koristiti oružje ili električnu pilu, uzgojiti šparoge, živjeti mirno bez sustava alarma ili psihoanalitičara."10

Većina stanovnika "crvene Amerike" više ne čita tiskane medije, koje je Trump nazvao "iskvarenima", "korumpiranima", "neiskrenima" i kojima se redovito izruguje na svojim skupovima. S obzirom na to da je neprestano lagao tijekom cijele svoje kampanje, republikanski kandidat je zaslužio kritike medija. No istina doista nije univerzalna karakteristika američkog tiska, i ne donosi osobit profit. Angažman medija u korist Clinton i njihovo neshvaćanje Trumpovih birača proizlazilo je iz njihovih kulturnih i socijalnih ograničenja. Kolumnist New York Timesa Nicholas Kristof objasnio je 17. studenoga na Fox Newsu: "Problem novinarstva je da favorizira sve vrste različitosti na štetu ekonomske ravnopravnosti. Ne računamo dovoljno na ljude iz radničkih i ruralnih zajednica." Iako se ta sociološka pristranost redovito dokumentira i komentira već četvrt stoljeća, teško je očekivati da će nestati sutra.

Kandidati "izvan sustava" više ne oklijevaju koristiti mržnju koju izazivaju u medijima. U Italiji, Giuseppe ("Beppe") Grillo je iz američkih izbora izvukao lekciju za sebe i svoju stranku: "Kažu da smo seksisti, homofobi, demagozi i populisti. Ne shvaćaju da milijuni ljudi ne čitaju više njihove novine i ne gledaju njihovu televiziju."11

Neki su to izgleda ipak shvatili. Na kanalu France Inter nekadašnji PR-stručnjak Frédéric Beigbeder, a sada pisac i novinar, priznao je s rezigniranom lucidnošću da su on i njegova generacija izgubili utjecaj: "Prošli tjedan sam objašnjavao, potpuno uvjeren, da će Trump izgubiti predsjedničke izbore. […] Nijedan intelektualac nije mogao napisati nešto što bi moglo spriječiti njegovu pobjedu. […] Vlast izabrana od naroda je jedina vlast pod kojom bih želio živjeti, no što ja znam o narodu? Živim u Parizu, ili sam u Ženevi; posjećujem pisce, novinare, režisere. Živim potpuno odvojeno od naroda i njegovih problema. To nije samokritika, nego jednostavna sociološka činjenica. Putujem po zemlji, ali ljudi koje susrećem zanimaju se za kulturu – to je intelektualna manjina koja ne reprezentira ovu duboko revoltiranu zemlju."

Kalifornija je većinski glasovala za Clinton, koja je ostvarila spektakularne rezultate kod visokoobrazovane populacije i u najbogatijim dijelovima ove savezne države, često gotovo potpuno naseljenim bijelcima. Zgroženi rezultatom, neki stanovnici Kalifornije traže odcjepljenje, odnosno "Calexit". Gavin Newsom, zamjenik guvernera Kalifornije i bivši gradonačelnik San Francisca, grada u kojem je Trump dobio samo 9,78 posto glasova, ne dijeli njihovo mišljenje. On se planira boriti protiv politika novog predsjednika udruživanjem s "prosvijećenim vođama" Zapada. Jedino što mu preostaje jest da ih pronađe.

S francuskog prevela: Dorotea-Dora Held

---

1 Seymour Martin Lipset, Political Man: The Social Bases of Politics, Doubleday, New York, 1960.
2 Pierre Bourdieu, Questions de sociologie, Éditions de Minuit, Pariz, 1981.
3 Jason Brennan, "Trump won because voters are ignorant, literally", Foreign Policy, Washington, DC, 10. studenog 2016.
4 Lambert Strether, "Three myths about Clinton's defeat in election 2016 debunked", Naked Capitalism, 14. studenog 2016., nakedcapitalism.com
5 "Vice News", HBO, 16. studenog 2016.
6 Thomas Edsall, "The not-so-silent white majority", The New York Times, 18. studenog 2016. Razlika u korist republikanaca među visokoobrazovanim bijelcima smanjila se s 14 na 4 posto.
7 Udio je pao s 83 posto 1960. godine na 34 posto 2016. godine.
8 Politis, Pariz, 17. studenog 2016.
9 "Stratagème de la droite américaine: mobiliser le peuple contre les intellectuels", Le Monde diplomatique, svibanj 2006.
10 Blake Hurst, "Seeing red", The American Enterprise, Washington, DC, ožujak 2002.
11 The International New York Times, 14. studenog 2016. godine.