Саво Штрбац: Вредност српских и хрватских потерница

nspm.rs

Новости: Саво Штрбац: Вредност српских и хрватских потерница

Новости

ВЕСТ да је у Француској по потерници Републике Србије ухапшен па привремено пуштен Рамуш Харадинај, данима не силази с насловница свих медија у региону. У Србији је ванредно стање - одржана је седница владе посвећена само том случају, највиши државни функционери дају веома оштре изјаве, а министар правде прети Француској да ће и Србија према њеним захтевима за екстрадицију применити принцип реципроцитета.

 

Овакво стање у Србији је и последица ранијег односа (притиска) неких држава према потерницама које је расписивало српско правосуђе, а које су биле неуспешне (Орић, Харадинај, Ганић, Чеку, Пурда...). Раније су неки функционери Србије попуштали пред спољним притисцима, што је и довело до "мање вредности" српских потерница.

С друге стране, међународне потернице других држава насталих распадом СФРЈ нико не доводи у питање. "Веритас" годинама прати судбине процесуираних Срба и припадника бивше ЈНА пред хрватским правосуђем, укључујући и хапшења по међународним потерницама.

Широм света ухапшено 162 Срба по потерници Хрватске за ратне злочине

У Хрватској је до сада за ратне злочине процесуирано више од 3.600 особа, углавном Срба и припадника бивше ЈНА, од чега их је у тзв. активном статусу (осумњичени, оптужени и осуђени) скоро половина. Хрватско правосуђе је преко Интерпола до сада против више од 1.200 процесуираних расписало међународне потернице на основу којих је широм света ухапшено 162 Срба, од којих је 54 и екстрадирано у Хрватску.

У последње две године ухапшено је најмање 18 припадника бивших ЈНА и СВК (четворо у Хрватској, по троје у Србији и Црној Гори, те по један у Швајцарској, Белорусији, Македонији, Ирској, БиХ, Аустралији, САД и Великој Британији). Прошле године Црна Гора је изручила Хрватској ген. Ђукића и капетана бојног брода Пантића, који су обојица пензионери и држављани Србије. Британија је већ донела одлуку о изручењу Миленка Марића, а очекује се да ће исту одлуку ускоро донети и Црна Гора у случају Мирослава Јовића. Иначе, обојица су крајишки Срби и учесници рата деведесетих и тврде да су невини.

Хрватско правосуђе је, према подацима "Веритаса", само у току прошле године оптужило 96 особа за ратне злочине, међу којима је и 40 чувара книнског затвора и 29 припадника ТО с подручја Бјеловара. Против осморице су донесене првостепене осуђујуће, а против 14 су потврђене првостепене пресуде, међу којима су и десеторица из Трпиње осуђених на укупну казну од 139 година. У току су суђења српским држављанима бившем председнику РСК Милану Мартићу и генералу Челекетићу, у одсуству, те генералу Ђукићу и Капетану Драгану. Новоотвореним истрагама се ни броја не зна.

Ових дана "Веритас" је посетио Славко Дробњак (47), Србин из Петриње, који је у априлу 2000. године са УНХЦР отишао да обиђе своје имање на Банији. По доласку у Хрватску ухапшен је и осуђен на 20 година затвора, од којих је одлежао непуних 17. Кад је одлазио у Хрватску, у Србији су му остале три кћеркице, а када се недавно вратио, поред удатих кћерки затекао је и седморо унучади.

Канцеларија УНХЦР гарантовала му је да није међу процесуиранима. Славко ме је питао коме се може обратити овде у Србији, како би добио одговор на питање каква су му права и савет шта даље да чини после 17 година тамновања.

Ни Славку, који је на условном отпусту, ни процесуиранима који живе у Србији, ни оним Србима који су похапшени у свету по хрватским потерницама, нити онима који се налазе у хрватским затворима, не могу дати ни назив ни адресу неког државног органа у Србији којем би се могли обратити и добити одговоре на многа питања која их интересују у вези с процесима за ратне злочине. Такав орган не постоји.

Неколико дана пред избор актуелне српске владе састао сам се с тадашњим министром правде Николом Селаковићем. Разговарали смо о процесуирању Срба и припадника бивше ЈНА пред хрватским правосуђем и о надлежности за процесуирање ратних злочина. Изнео сам "Веритасов" став да би било сврсисходно да се при Министарству правде отвори канцеларија са искусним правницима која ће радити на решавању проблема процесуираних за ратне злочине у другим државама, јер ће овај проблем дуго трајати.

Дао ми је реч да ће, ако остане на функцији министра, реализовати тај предлог. По Селаковићевом одласку више ме нису звали из Министарства правде, а нисам ни обавештен о томе да ли је отворена таква канцеларија. И даље мислим да би је требало отворити, јер је питање ратних злочина и јурисдикције над њима веома битно, како са аспекта појединца, тако и државе. Рад професионалаца био би, по мом мишљењу, много кориснији од кампањских изјава функционера и политичара, без обзира на њхову жестину.

(Новости)

 

nspm.rs

Марко Јакшић: Још мало о шареном возу

Марко Јакшић

  Иако бучно најављиван, уз медијску припрему која је трајала више од недељу дана од стране актуелне власти, такозвани руски воз, који је из Београда требао да стигне до Косовске Митровице, заустављен је у Рашкој. Овај политички шамар, који је Београд доживео од стране Приштине, је четврти у низу за кратко време. Први шамар је подношење кривичне пријаве српском министру Александру Вулину од стране Приштине због илегалног преласка границе према Косову и Метохији, границе коју је иначе сам Београд успоставио. Други шамар је спречавање доласка председника Србије Томислава Николића и директора Канцеларије за КиМ Марка Ђурића Штрпцу од стране сепаратистичког режима из Приштине, а трећи такође забрана уласка Александра Вучића, исто за Божић, на Косово и Метохију, када је требао да посети Патријаршију у Пећи и породилиште у Косовској Митровици да би деци поделио поклон пакетиће.

Желим да подсетим грађане Србије да је у прериоду од 1999. до 2006. године железнички саобраћај између Косова и Метохије и уже Србије био блокиран уз спречавање КФОР-а и УНМИК полиције да функционише. 2006. године српски прваци са севера Косова и Метохије договорили су се са Железницом Србије да пробију блокаду. У апсолутној медијској тишини, без икакве сценографије, воз са радницима ЖТП-а Косово Поље, на челу са председником управног одбора ЖТП Србије проф. др Браниславом Ристивојевићем, пробио је блокаду. Транспортери КФОР-а и УНМИК полиције су се само склонили и воз на релацији Краљево – Косовска Митровица од тада функционише. Тек после два дана од тога догађаја медији су обавестили јавност да је успостављен железнички саобраја између Косова и Метохије и  центаралне Србије. Што није успостављена директна линија између Косовске Митровице и Београда то је већ питање за ЖТП. Данас иначе, онај ко се усуди да из Косовске Митровице крене возом за Београд мора да преседа најмање два пута. Овде је још важно истаћи да је онда постојао договор између председника општине Лепосавић и председника општине Рашка да у случају спречавања проласка воза да народ својим присуством омогући пролазак воза.

 

Имајући све ово у виду једноставно се поставља питање шта је садашња власт желела да постигне са оваквим спектакуларним доласком воза из Београда до Косовске Митровице. Прво, да анулира добијене политичке шамаре од стране Приштине. Друго, у предизборне сврхе, јер овако окићен воз је имао за циљ да испегла бриселску издају. И треће, у сучају да воз не прође, Александар Вучић својом „мудром политиком" спречава сукобе ширих размера, јер је зауставио воз да не би изазвао инциденте.

Ипак, са стране гледано, Београд је поражена страна јер није остварио свој циљ и Вучићево вриштање само показује страшан и катастрофалан неуспех националне политике на Косову и Метохији. Воз није могао да прође јер је Александар Вучић разбио српску одбрану на северу Косова и Метохије тако што је институције српске државе на тацни предао Приштини. Више од хиљаду припадника МУП Републике Србије и петсто припадника Цивилен заштите постали су поданици сепаратистичке власти у Приштини. Ваља нагласити да они који су на лицу места спречавали улазак воза из централне Србије на Косово и Метохију, код места Јариње у општини Лепосавић, били су припадници Косовске полицијске службе, управо они које је Александар Вучић приморао да обуку туђе униформе. РОСУ полиција је била са стране, удаљена стотину метара, чекајући развој догађаја. Нажалост, истурене позиције држали су Срби у униформама Косовске полицијске службе које Приштина плаћа.

А како је било 2006. године?

Број Срба у Косовској полицијској служби је био мали, а и они су били на платном списку Министарства унутрашњих послова Србије, па су се за своје деловање консултовали са начелником Министарства унутрашњих послова Републике Србије, полицијске управе Косовска Митровица. Они, а не гранична полиција Приштине, су контролисали административни прелаз Јариње и Брњак на северу Косова и Метохије.

Данас слушамо како председник Владе Србије цвили због уласка РОСУ полиције на север Косова и да су они добили усмена обећања током Бриселских преговора да она неће улазити на север Косова и Метохије. Од ондашњег председника Владе Ивице Дачића смо чак и чули да је такав договор написан и на салвети током заједничког ручка са представницима Приштине. То све показује колико је сама власт искрена и озбиљна у решавању најважнијег националног питања, а то је питање Косова и Метохије. Морам да подсетим да се до доласка Александра Вучића на власт питање РОСУ полиције никада није постављало. Из једноставног разлога што се они нису усуђивали да дођу на север Косова управо због присуства припадника МУП-а Србије, макар и у цивилу, и припадника Цивилене заштите. Када су они нестали, нестала је и брана за упад РОСУ полиције из Приштине.

Шта још то показује? Показује колико је Београд невешт у преговорима са Западом и Приштином, са колико страхопоштовања и бојазни приступа тим преговорима, са колико неискуства и неумећа, а можда и „обавеза", продаје српске националне интересе на Косову и Метохији. Једно основно правило које смо ми научили од 1999. године током преговора са разним западним чиновницима, било Европске уније било САД, било је следеће: све што српска страна током преговора са њима прихвати, било посмено, било усмено, она до танчина мора да испоштује и спроведе у дело. Друго правило је, да оно што Запад усмено прихвати, чак и потпише, а такође и Приштине, од свега тога нису обавезни да било шта поштују. Нажалост, садашња српска политичка елита у Београду, инпресионирана својим новим „западним пријатељима", то не схвата. Или можда не жели да разуме. Због тога је штета по националне интересе ненадокнадива. Иначе сви западни политичари као и амбасаде западних земаља у Приштини, без обзира на усмене договоре и салвете са договорима о доласку РОСУ полиције на север Косова, апслолутно подржавају став Приштине да РОСУ полицаија може слободно и свуда да се креће територијом јужне српске покрајине, па самим тим и севером Косова.

Председник самопрогашене „републике Косово", који је оптужен од швајцарског правника Дика Мартија за трговину људских органа Срба, а изабран на ту функцију гласовима тзв. Вучићеве српске листе, још и каже: добро је што воз није прошао јер смо спречили нову „Панду". Он алудира на изјаву садашњег председника Владе Србије и шефа свих обавештајних служби Србије Александра Вучића, који је за злочин у кафићу Панда у Пећи када је убијено 6 српских младића оптужио српске тајне безбедоносне формације. Чак и да је тачно, а није, јер се Вучић позива на енглеске обавештајне службе које су по правилу злонамерне према Србима, он је том изјавом аболирао све злочине које је терористичка УЧК учинила Србима. Стога је и разумљив заједљив коментар Хашима Тачија.

Нажалост, то није једино и подло подметање Србима од стране актуелног председника Владе. 2013. године сат времена после убиства литванског полицајца, без да трепне, он је оптужио Србе који бојкотују  локалне сепаратистичке изборе Приштине да су они починили наведено убиство. Том измишљеном оптужбом хтео је да своје политичке противнике изручи ЕУЛЕКС-у и РОСУ полицији, што само показује на какве је све гнусне радње овај политичар спреман. Време је показало да је његова оптужба неоснована.

Преговори који ће се у Бриселу водити између Београда  и Приштине су преговори између два неравноправна противника. Актуелна власт показује синдром „нејаког Уроша" која је све адуте који су Срби имали у ових пет година бацила у воду. Угасили су српске иниституцује, успоставили класичну границу између Србије и Косова и Метохије, газе сопствени Устав и омогућују пријем Косова у бројне међународне иниституције и организције и све то, како они кажу, због бољег живота Срба. Сепаратистички режим у Приштини, подржан од својих западних спонзора, а уз помоћ Београда заокружује своју државност у јужној српској покрајини, и тешко да ће се одрећи било чега што ремети ту државност. Приче Томислава Николића о уласку српске војске на Косово и Метохију за Приштину су обична шарена лажа јер знају да Београд нема капацитета за тако нешто. Такође и приче о Заједници српских општина која треба да функционише у оквиру правног система Републике Србије, како каже директор Канцеларије за КиМ Марко Ђурић, је само „продаја магле" и Приштина то добро зна.

Ако је тако, а тако јесте, онда се поставља питање шта ће највиша делегација Србије у Бриселу. Ако је Београд желео да казни Приштину због „руског воза" могао је да спречи пролаз возила са косовским регистарским таблицама кроз Србију, собзиром да не признаје Косово као државу. Вучић и Николић немају снаге за тако нешто. Јер синдром „нејаког Уроша" карактерише позицију данашњег Београда.

А можда је одлазак у Брисел скопчан са предстојећим председничким изборима у Србији. 2012. године и Александар Вучић и Томислав Николић су се обавезали на „тешке и болне уступке" Приштини, како рече Алексанар Вучић, што је резултирало Бриселским споразумом. Те 2012. године Запад је због тих концесија које су прихватили челници Српске напредне странке већ у 17 часова, док су још трајали избори, обајвио победу Томислава Николића. Можда је због свега наведеног на помолу неки нови Бриселски споразум.

Ако Београд стварно жели да помогне Србима на Косову и Метохији могао би да распише локалне изборе на шта је и по Уставу Републике Србије у обавези. Ми Срби на Косову и Метохији нисмо ратоборни, па ето уместо уласка српске војске на Косово и Метохију, за почетак хоћемо локалне изборе. Бојим се да нећемо добити ни једно ни друго.

некадашњи народни посланик у Скупштини Републике Србије и члан Председништва Народног покрета Срба са Косова и Метохије „Отаџбина"

 

Џејмс Џорџ Џатрас: Нема поделе Косова и Метохије

vidovdan.org

Џејмс Џорџ Џатрас: Нема поделе Косова и Метохије – одговор Стивену Мајеру

ВИДОВДАН

Када би се рангирали сви амерички спољнополитички коментатори по њиховом реализму, поштењу, интегритету и здравом размишљању, мало њих би могло да се пореди са др Стивеном Мајером, дугогодишњим аналитичарем ЦИА и професором политичких наука на престижном Универзитету националне одбране у Вашингтону. Да су његове препоруке усвојене током последњих четврт века, свет, а поготово Европа, би био много бољи него што је постао захваљујући слушању савета инфериорних умова и мањкавих личности које су у стварности усмеравале америчку политику.

Др Мајер је недавно, за београдски часопис Недељник, написао критику приступа Владе Србије преговорима са „Косоварима" [sic] о судбини Срба у окупираној покрајини Косово и Метохија. Његове констатације о томе зашто је садашњи приступ непродуктиван и супротан интересу Србије и Срба на Косову су у потпуности тачне. Међутим, алтернатива коју он предлаже – да би Београд требало да иницира потпуно нову рунду преговора, с циљем етнички засноване поделе покрајине (суштински, дуж реке Ибар) – је, по мом мишљењу, несмотрена.

Др Мајерова критика политике Београда је пун погодак:

„Бриселски споразум и даље представља неуспех, баш као и сваки други покушај од 1999. године да се пронађе праведно и исправно решење. Попут тих других напора, и овај је пропао због питања политичке легитимности, а сувереност и ауторитет махом су игнорисани. Док се њима не буде приступило на одговарајући начин, било какав помак на Косову, уколико га уопште и буде било, неће бити од великог значаја.

Косовски Албанци на све гледају из перспективе да ће Срби учинити шта год да угоде Европској унији, а да Приштина може себи приуштити неумољивост јер је време на њиховој страни. Приштински лидери сматрају да уживају подршку Запада, нарочито САД, те да Србија никада није, нити ће имати предност. На ширем плану, Приштина је у праву. Вучићева влада с таквом је одлучношћу решила да олтару Европске уније као жртву принесе Косово, да је званични Београд одмах Србију бацио у дефанзиву. Београд каже и да Срби никада неће предати Косово. Али, мало-помало, управо се то догађа...

У последње време, пристанак Владе Србије на „техничке договоре од дна ка врху", које се од Београда захтевају бриселским процесом, није дао ништа боље резултате. Београд је, у суштини, прећутно предао сувереност, а да заузврат није добио ништа. Да разјаснимо, кад год би Београд предао надлежност над мањим „техничким" стварима, предао је сувереност — а то је једнако повреда српског устава и штета на рачун српских националних интереса. одмах Србију бацио у дефанзиву. Београд каже и да Срби никада неће предати Косово. Али, мало-помало, управо се то догађа."

Истинитије речи од ових никад нису написане. Др Мајер сматра да, уместо да настави овим погубним путем, који једино може да резултира губитком Косова без икакве компензације, Београд треба да одустане од ове намештене игре. Уместо тога, он позива Београд „да преузме улогу лидера у овом процесу, уместо да пристане на позицију слабијег који преклиње", да припреми терен за „нови приступ (који) мора да се неизоставно позабави питањем суверенитета".

Средиште тог приступа била би подела, где би Србија „успоставила… пуну сувереност северно од Ибра, где Срби чине више од 90 одсто становништва", док би „област јужно од Ибра требало… да потпадне под суверенитет Косова". Припадници обе етничке групе који не желе да живе под влашћу оне друге би могли да се преселе у другу зону уз помоћ хуманитарног финансирања, док би међународне гаранције штитиле оне мањине које би остале.

Размишљање које је у основи предлога др Мајера је вредно поштовања, поготово у поређењу са садашњом политиком Београда. Нажалост, постоје два проблема са решењем које предлаже др Мајер:

1. Оно је политички и морално погрешно, и
2. Не би функционисало.

Основна погрешност предлога др Мајера је везана за суштинско питање на којем је он заснован: „питања политичке легитимности… ауторитет(а) и сувереност(и)". За Србију, одговор на то питање је дефинитивно разрешен у Уставу. Ако, као што др Мајер исправно констатује, предавање надлежности над „мањим 'техничким' стварима" представља „предају суверености", „повреду српског устава" и „штету на рачун српских националних интереса", шта онда да кажемо о de jure одрицању од највећег дела покрајине? Какви се нови преговори уопште могу организовати на основу унапред изражене сагласности законитих власника да се одрекну већине онога што им законито припада? Ако ми украдеш аутомобил, да ли ја онда треба да „преговарам" тако што ћу пристати да ти задржиш већи део њега, у нади да ћеш ми вратити једну од гума? Правећи уступак по питању суверенитета на самом почетку, Србија би изгубила читаву ствар пре него што би икакви преговори уопште и почели.

И практичне мањкавости овог предлога су ништа мање фаталне од принципа на којима је заснован. Београд је до сада ишао погрешним путем „техничких" преговора, у исто време тврдећи да није жртвовао принципе, на основу два фактора која је др Мајер описао: да ће садашње руководство у Београду учинити све да задовољи ЕУ, и да албанске вође с правом сматрају да је Запад, а поготово САД, на њиховој страни. Док год је политика Београда заснована на илузији чланства у ЕУ, ништа од онога што предлаже др Мајер неће разуверити Приштину од става да не треба да да било какав уступак, да је време на њиховој страни, и да ће их њихови спољни спонзори подржати. Тај став се не би променио само зато што се тема расправе пребацила на терен територијалне поделе, коју би Албанци ионако скоро сигурно одбили, док би у исто време убирали плодове фаталног уступка Београда по питању принципа.

Можда највећа мањкавост др Мајеровог предлога лежи у томе да се свет, и Европа с њим, мења. Он на то посредно алудира када пише:

„Према писању медија, премијер Ивица Дачић недавно је изјавио да се не нада да ће будући председник САД Доналд Трамп вратити Косово Србији. То је дефинитивно тачно. Пре свега, Трамп не поседује моћ, ауторитет, нити право да учини тако нешто".

Слажем се, Трамп неће вратити Косово Србији, мада претпостављам да би имао ту „моћ" када би то хтео. Што се тиче тога да ли има „ауторитет и право", рекао бих да они нису ништа мањи од „ауторитета и права" које су имали Бил Клинтон и Џорџ Буш млађи да Косово одузму.

Али није ни у томе поента. Много релевантнија је чињеница да је амерички спољнополитички естаблишмент у тоталној паници због тога што се у Белу кућу усељава неко ко не пали тамјан пред истим идолима као и неоконзервативно и либерал-интервенционистичко друштво за које је агресија на Косово 1999. године представљало први велики „успех", матрицу за касније погубне ангажмане на ширем Блиском истоку. Трамп је неко ко жели добре односе са Русијом, ко сматра да је НАТО „превазиђен", ко жели да оконча идиотску политику „изградње нација", и ко сматра да је борба против исламског терора истински приоритет, а не покриће за подршку џихадистима као политичко средство. (Управо је то разлог због којег је у САД тренутно у току права завера да се Трамп делегитимише, уз удруживање двопартијског спољнополитичког естаблишмента, политизованог вођства обавештајне заједнице и главних медија против њега.)

У исто време, Европска унија, лажно божанство пред којим вође Србије пузе, се распада под притиском растућег национализма. Колико ће још тога Београд предати, на основу крхке наде да ће, до времена када њихова земља уопште и добије позив, уопште постојати ЕУ којој се треба придружити? Можда време ипак не ради за Приштину…

Дакле, ако је садашњи приступ Београда погрешан, и ако је предлог др Мајера погрешан, шта то ја предлажем? Једном речју – стрпљење. За сада, „замрзнути сукоб" није најгора ствар на свету. Задржите принцип суверенитета. Преговарајте, онолико колико је то могуће, о ситним стварима, не зарад некаквог „напретка", већ са једним циљем: како задржати што више Срба на Косову, у што већој безбедности, што се дуже може. (Што се тиче др Мајеровог предлога да би српска мањина јужно од Ибра на подељеном Косову била под заштитом спољних гаранција, као неко ко је грчког порекла, морам да питам колико је то вредело Грцима из Константинопоља и са острва Имброс и Тенедос, у складу са Уговором из Лозане.)

Србија већ сада треба да размишља о ЕУ у прошлом времену, као о нечему што нема будућност. Склопите пријатељства са растућим националистима у Британији, Француској, Немачкој, Аустрији, Мађарској и, наравно, Сједињеним Државама. И, пре свега, држите се блиских односа са Русијом.

Др Мајеров крунски аргумент је да "Београд мора да прихвати тешку чињеницу да Србија неће добити Косово назад. Било какав покушај у том правцу неминовно би потпалио рат – рат који Србија не би могла да добије". Није овде реч ни о каквом рату, већ о међународном контексту који се страховито брзо мења, и који може да отвори прилике које сада нису очигледне.

Последњи пут када је Србија наизглед заувек изгубила Косово, требало је пола миленијума да га врати. Овог пута јој неће требати толико времена.

ФСКСРБ

---

Џејмс Џорџ Џатрас је бивши амерички дипломата и спољнополитички саветник републиканског вођства америчког Сената. Аутор је важне студије, „Како амерички медији служе као преносници за намерно изазване ратове". Twitter: @JimJatras

 

pravda.rs

СВЕТ ЏОРЏА СОРОША СЕ РАСПАДА: Жели да се освети Путину и Меркеловој …

 01/11/2017 07:02 Свет Планета

Џорџ Сорош, милијардер мађарског порекла који се деценијама мешао у политику широм Европе и Северне Америке, је љут. Свет за који се залагао се распада, и он је сада преокупиран потрагом за лидерима које може да оптужи.

Према речима Сороша, либерална демократија пропада широм западног света. Очигледно, то је зато што је, како он назива "отворено друштво" у кризи. Он окривљује Ангелу Меркел за савез са Владимиром Путином, и сматра да је немачка канцеларка највише крива за то што су бирачи постали разочарани модерном демократијом.

Он даље каже како је "Немачка настала као хегемонистичка сила у Европи, али није успела да испуни обавезе које успешни хегемони морају испунити, односно, да гледају даље од својих уских интереса ка интересима људи који зависе од њих."

Затим се подсетио 1940-их. "Упоредите понашање САД-а после Другог светског рата са немачким понашањем након светске економке кризе 2008. године" навео је он. "САД су покренуле Маршалов план, што је довело до развоја ЕУ а Немачка је увела програм штедње који је служио њиховим личним интересима".

Гледајући са стране, ова изјава је веома неправедна према Берлину. Разлика је у томе да је Маршалов план уследио након најдеструктивнијег рата које је човечанство икада видело, а ни САД нису вежбале чисту доброту. То је глума у сопственим интересима, јер су се плашиле да ће цела Европа постати комунистичка. И упркос томе што им је Москва помогла да победе у сукобу, било је јасно да ће се СССР и САД такмичити за глобалну доминацију у времену новог светског поретка. Према томе, САД су створиле тампон зону против Совјета и ојачали савезнике који су им били потребни за сопствену заштиту, и за одржавање капиталистичког система ког су промовисали.

Немачка ситуација у 2008-ој је била прилично другачија. Берлин није тежио ка томе да постане глобална суперсила, а ни јавност није то форсисрала. Такође, није било идеологије у игри, осим уверења да земље треба да живе у оквиру својих могућности. Осим тога, Немачка је недавно завршила скупо уједињење, и њена економија се само враћала расту након деценије стаганације. За просечног Немца у 2008. години, последња ствар на уму је била да постану европска хегемонска сила.

Сорошов напад на Немачку вероватно потврђује његове личне фрустрације због недостатка спремности Меркелове да се залаже за даље европске интеграције. Ипак, ова политика је само одраз онога што њено бирачко тело жели. Шкрти Немци нису у стању да финансијски толеришу подршку раскалашним јужним Европљанима. Као резултат тога, пројекат евро валуте, на који је претходник Меркелове Хелмут Кол практично приморао Француску, је увек имао сумњиву дугорочну будућност.

Ако верујемо у Сорошову причу (а многи су је довели у питање), он се залаже за либералну демократију из савршено ваљаних разлога. "Поучно искуство у мом животу је била окупација Мађарске од стране Хитлерове Немачке 1944-те" написао је он. Касније је, наравно, овај режим замењен тоталитарним комунистичким системом пре него што је он побегао из Будимпеште 1947-ме.

У својој колумни нам Сорош говори да су га његова искуства у Великој Британији и САД научила како су "отворена друштва" једина која гарантују безбедност свом народу. Заиста, може бити у праву у вези овога. Међутим, оно где је давно погрешио је разумевање разлога зашто неке земље нису спремне за врсту либерализма који он заступа.

Сетимо се како је он бацио милионе долара на про-западне покрете у Украјини. Човек који је рођен и одгајан у суседној Мађарској би требало да буде свестан како је та земља била подељена, и да зна да би његови поступци могли довести до немира. Посебно имајући у виду да његова домовина има удела у југозападном делу, где се често говори мађарски језик. Ипак, он је наставио напред, и његове акције су помогле да се уништи земља.

Милијардер сада каже да "једино објашњење које може наћи (за то што бирачи одбијају глобализацију/либерализам) је то да изабрани лидери нису успели да испуне легитимна очекивања, и аспирације и да је овај неуспех довео бираче до тога да постану разочарани тренутним верзијама демократије и капитализма. Једноставно, многи људи су сматрали да је елита украла њихову демократију."

Да, ово је Џорџ Сорош заиста написао. Исти Џорџ Сорош који посећује Давос сваке године. Јер, ако тражите симбол тога где се разилазе елите и плебејци, то би вероватно било на годишњем Светском економском форуму у Шварцарској. Где владари света гладају на нас смртнике са највишег града у Европи (са 1.560 метара).

Али Сорош је онда одлучио да прикачи велики део кривице на личност која никада није била неки поборник Давоса– Меркелову, па је онда почео да предвиђа пропаст и саме ЕУ.

"Са заостајањем економског раста и избегличком кризом ван контроле, ЕУ је на ивици слома и спремна да прође кроз искуство слично оном кроз које је прошао Совјетски савез почетком 1990-их."

Разлог за овај непријатан крај ЕУ је очигледно изборни циклус 2017-те, где ће надметања у Немачкој, Холандији, Италији и Француској бити кључни. У другом случају, "два водећа кандидата (Марин ле Пен и Франсоа Фијон) су блиски Путину и желе да га умире," наводи Сорош.

Сорош осећа да ако побед или Ле Пенова или Фијон, "Путинова доминација Европом ће постати свршен чин."

Он пише: "Посебно сам забринут за судбину ЕУ, која је у опасности да падне под утицај руског председника Владимира Путина, чији је концепт владе неупоредив са концептом отвореног друштва."

То је због тога што "Путин није пасивни корисник недавних догађаја; он је напорно радио на томе."

Просто речено, идеја да је Путин некако конструисао француске изборе да организијуе такмичење између Фијона и Ле Пенове (које још увек није загарантовано) је бесмислена. Али то је сада тај свет испуњен траумом који Сорош настањује. А он је дао још једну занимљиву изјаву:

"У сјајном потезу, Путин је искористио пословни модел компанија друштвених медија да рашири дезинформације и лажне вести, дезоријентишући бираче и дестабилизирајући демократију. Тако је помогао Трампу да буде изабран."

Другим речима, Сорош сматра да је Путин манипулисао Фејсбуком и Твитером да омогући Трампу да победи на америчким изборима.

Овај аргумент је смешан и чини да Сорош изгледа глупо. То такође указује на то да он избацује своју звечку из колица јер су се неколико демократских одлука окренуле против њега. И он мора да омаловажи Меркелову и искористи Путина као баба рогу како би скинуо блато са себе.

Али погледајмо реалност. Сорош се снажно противио председавању Џорџа Буша. Он је финансирао 

"Move On" пројекат и бацио милионе и милионе на Демократску странку. Оно што је ово ометање урадило је то да је помогло да их уклони из њихових база радничке класе и трансформише их у глобалистичку странку, која сада изгледа побеђује само у приобалним подручјима великих градова.

Лишени потребе да прикупљају новац у истој мери као и раније, левичари користе Сорошов новац да се фокусирају на "политике идентитета," које отуђују белу радничку класу. А иста та група је ове јесени претежно гласала за Трампа.

Сорош је у Давосу предвидео да Трамп нема шансе да буде изабран за председника. И погрешио је. Сада се чини да не може да се носи са исходом. Можда зато што осећа да његово животно дело измиче.

 

srpskenovinecg.com

Потребно чвршће јединство у одбрани Републике

bs

Универзитетски професор Емил Влајки упозорио је да "међународна заједница" са Бошњацима жели да докрајчи Републику Српску и поручио да је, с обзиром на ниво опасности, неопходно много чвршће политичко јединство истакнутих личности јавног живота Српске у одбрани темељних вриједности Републике.

Влајки је истакао да је Република Српска у опасности, јер су "хорде зла" самозване "међународне заједнице", која скупа са Бошњацима руши Српску, одлучиле да је докрајче најжешћом офанзивом након Дејтона.

"Сви који су наивно мислили да Српској више не пријети спољна опасност и да је `обојена револуција` нестварни производ политичких параноика, грубо су се преварили", навео је Влајки у отвореном писму Народној скупштини Републике Српске и свим политичким странкама.

Он је истакао да у прилог томе говори чињеница да руски лист "Комерсант", који је прозападно оријентисан, тврди да инсистирање предсједника Републике Српске Милорада Додика на враћање Српске на изворни Дејтон из 1995. године значи увлачење Русије у трећи свјетски рат, као и да се у БиХ најављује истрага о "недозвољеном" присуству Трећег пјешадијског пука прослави Дана Републике Српске.

"НАТО, грубо се мијешајући у послове једне, како се тврди, суверене земље, поред високог представника, постаје тумач Устава БиХ и тражи кривичну одговорност оних који су дозволили да Трећи пјешадијски пук Оружаних снага БиХ присуствује овој прослави, а високи представник у БиХ Валентин Инцко тешко вријеђајући српски народ, пореди Дан Републике Српске са даном настанка усташке НДХ", напоменуо је Влајки.

Он тврди да је јасно да ова офанзива "међународне заједнице" у сагласности и координацији са неким бошњачким елитама има за циљ фактичко уништење Српске и увођење шеријата у цијелој БиХ.

"Јасно је да ове снаге зла мисле да ће обарањем Додика постићи претходно назначени циљ. Али се ови зликовци варају у нечему. Додик није једини патриота, иако је у овом часу најистуренији у погледу борбе Српске против колонијалног протектората БиХ и, посебно, у одбрану српства инсистирањем на изворном Дејтону. У посљедње вријеме, истакнуте личности јавног живота Српске показале су висок степен политичког јединства када се радило о одбрани темељних вриједности Републике. Ипак, то јединство мора, с обзиром на ниво опасности, бити далеко чвршће и организованије", поручио је Влајки.

Он је нагласио да терет постојеће борбе не смије искључиво пасти на низ истакнутих појединаца: Додика, предсједавајућег Предсједништва БиХ Младена Иванића, замјеника министра одбране БиХ Бориса Јеринића и осталих, те да политичке партије морају престати са међусобним оптуживањем на темама као што су издаја, криминал и слично.

Према његовим ријечима, Народна скупштина Српске мора хитно заказати посебну сједницу и изабрати "Кризни штаб" састављен од свих политичких субјеката који ће перманентно засједати и јединствено дјеловати против свих спољних рушилаца Српске укључујући и исказане, агресивне фундаменталистичке бошњачке елите.

Влајки је додао да би било добро када би медији, у исте сврхе, направили ад хок координационо тијело и јединствено дјеловали. (Срна)

 

standard.rs

РУСКА ОСВЕТА БЕЗ ОСВЕТЕ ОБАМИ

• уторак, 10 јануар 2017 16:32

САЛМАН РАФИ ШЕИК

Санкције и ратна хистерија коју Обамина администрација подстиче је одговор на пораз који је претрпела на Блиском истоку

Како год дефинисали Обамину администрацију – ако се она тако уопште може назвати – најприкладније је њене резултате процењивати у складу са оним што јесте и што није успела да уради у протеклих осам година, током којих је председавала овалним кабинетом Беле куће. Стартујући са обећањем да ће окончати америчке ратове у Авганистану и Ираку, Обамина администрација је завршила стварајући више хаоса и изазивајући више ратова и разарања од било које пре ње. Док и даље наставља хвалисаво да говори о томе како је учинила да Америка буде јача него икад, чињеница је да нас је Обамина администрација неприметно вратила у еру хладноратовске политике, у којој амерички стратези остају преокупирани питањем обуздавања Совјетског Савеза. Унутар неолибералног политичког матрикса питање обуздавања благо је променило форму и тако је у одсуству директних ратова настала „политика санкција" као примарно средство САД за остварење својих нереалних и недостижних амбиција о једностраној глобалној доминацији.

Уводећи санкције Русији због наводне, тј. имагинарне умешаности у хаковање америчких председничких избора, Обамина администрација последњи пут – након великог броја покушаја на Блиском истоку (рецимо обарање руског авиона од стране Турске, иза којег су стајале САД) – покушава да изазове хладноратовску конфронтацију и оживи „светску ратну хистерију". Међутим, то се није догодило захваљујући промишљеној уздржаности коју је Русија у више наврата показала током свих ових година, које су, захваљујући Америци, биле турбулентне.

РУСИЈА СЕ НИЈЕ УПЕЦАЛА
Иако је Обамино протеривање 35 руских дипломата, затварање два представништва и увођење санкција највишим обавештајним званичницима Русије буквално потез без преседана у постхладноратовској ери, ништа није могло тако уверљиво да порази овај чин – и подршку коју су му дали корпоративни медији и политички аналитичари – као одбијање Русије да одговори истом мером. Да је Русија одлучила да Америци врати мило за драго, сасвим сигурно бисмо били сведоци тужног оживљавања биполарне политике.

Нема потребе напомињати да би, да је Русија одговорила на исти начин, Обамина администрација имала савршен изговор да криви Русију за све проблеме са којим се суочавала свих ових година. Управо то се и очекивало, а амерички медији су нагађали какав би могао да буде асиметрични одговор. Било је извештаја да би англо-америчка школа у Москви, омиљена страним дипломатама, могла да буде затворена. Државне резиденције су могле да буду затворене за америчке дипломате или би уследило реципрочно протеривање 35 функционера из америчке амбасаде у Москви. Међутим, ништа од овога се није догодило а, што је посебно интересантно, кривица за све је и овај пут недвосмислено приписана некаквој „дезинформативној кампањи" Русије.

На разочарење Обамине администрације, делује као да је Русија овај акт слабашног председника схватила као његов последњи узалудни покушај да „сачува образ" пре изласка из Овалног кабинета. Ово се огледа у изјави Кремља у којој се наводи да Русија „неће прибегавати неодговорној кухињској дипломатији, него ће следеће кораке у погледу обнављања руско-америчких односа базирати на политици Трампове администрације".

Овде се свакако очитује фрустрација Русије Обамином администрацијом, што је приморава да се, у настојању да изгради бољу политику, окрене новом председнику, који је, за разлику од актуелне администрације, питао обавештајну заједницу да му покаже доказе који поткрепљују Обамине примедбе о Русији. Јасно је да он (Трамп) не дозвољава својим политичким ривалима да му одређују ставове о Русији како би га спречили да обнови руско-америчке односе.

Побољшање тренутног стања руско-америчких односа је управо оно што Обамина администрација не жели да види након свог напуштања Беле куће. Њихов „план игре", како га је назвао један од аналитичара, је да трасирају пут руско-америчких односа чак и након Обаминог председниковања. Иако се Обамини позиви на конфронтацију са Русијом можда неће допасти америчким савезницима (ЕУ још увек није одлучила да прошири санкције против Русије), можда ће бити у стању да створи стратешко окружење и снажно консолидује домаћу јавност, користећи свој политички капитал међу елитама – као и у обавештајном, војном и спољнополитичком естаблишменту – да спречи сваки Трампов покушај обнављања веза са Русијом.

КАКО СПРЕЧИТИ ДОЛАЗЕЋУ ПРОМЕНУ
Другим речима, Обамина администрација иде до краја у покушају да спречи промену коју ће вероватно донети Трампова администрација. „Ако будући председник жели да позове велики број руских обавештајних званичника у САД, он може то да учини, али не верујемо да би тај потез имао превише смисла", наводи портпарол Беле куће Ерик Шулц. „Ако будућа администрација жели да укине санкције против виших руских обавештајних јединица како би им олакшала злонамерну сајбер-активност, они могу то да ураде, али сматрамо да тај потез не би био нарочито смислен."

Трампов избор и именовања људи које медији у САД називају „кремљофилима" – укључујући Рекса Тилерсона као државног секретара и оспоравани избор Томаса Грејема за амбасадора у Русији – изменили су геополитички пејзаж, па сада „амерички аналитичари" сматрају да је могуће ублажавање санкција до краја текуће године.

Да ли ће САД у будућности имати користи од русофобије? Обамина администрација делује заслепљено силином пораза са којим се суочила на Блиском истоку и одаје утисак да је неспособна да се суочи са том реалношћу. Обама је наговестио да ће наставити да подбада Русију све до самог краја (20. јануар), како би у једном тренутка жестоко узвратила.

Занимљиво, овај политички наговештај дошао је у време кад је Русија објавила примирје између сиријске владе и опозиције и њихов договор о почетку мировних преговора. Ово је учинило да Обама, како је један индијски коментатор с правом приметио, „изгледа још мање подобно за Нобелову награду", јер делује као губитник и „ратнохушкач", који наставља да пумпа хистерију код куће и у остатку света (елитне америчке јединице распоређене су на Балтик ради обуздавања Русије).

Укратко, санкције и ратна хистерија коју Обамина администрација подстиче је одговор на пораз који је претрпела на Блиском истоку.

Она је у потпуности заобиђена у регионалној иницијативи о наставку сиријских мировних преговора. Отворена порука овде је да је управо Обамина администрација била проблем, а не решење у Сирији. Стога је руска рачуница да би одговарање „проблематичном елементу" чији су дани одбројани само дало подстицај за стварање нових проблема. Отуда одлука да се не одговори на америчку освету.

Салман Рафи Шеик је спољнополитички аналитичар и стручњак за унутрашњу и спољну политику Пакистана

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

New Eastern Outlook

 

in4s.net

Случај Алепо- Исламска држава као Хрватска армија?

Војин Грубач

Послије ослобађања сиријског града Алепа од свирепих окупатора Исламске државе, источни дио града (који је био у рукама терориста неколико година) је остао у стравичним рушевинама.

У току и послије ослобођања Алепа- Запад се пренемагао како је град енормно разрушен, те како су пострадали цивили- вјероватно претпостављајући да се против терориста у Сирији борбе требају водити перјаним јастуцима!?

Не обраћајући пажњу на хаос у региону Блиског Истока и Сјеверне Африке коју је продуковао Запад, пропагандну акцију око Алепа су на Балкану подржале разне невладине организације, али и политичари- особито они хрватски.

Рецимо, поводом разарања Алепа- осврт је имао хрватски политичар Бојан Главашевић, посланик Сабора и члан Предсједништва љевичарског СДП-а, који је рекао: "Фасцинантно ми је како неки људи не разумију универзалност људске патње, неовисно о узроку. Алеп, Сребреница или Вуковар- патња је иста… Као да дијете које остане без родитеља мање или више пати кад му објасниш да није баш исто јесу ли их убили четници, ИСИЛ или дрон!"

На ситуацију у Сирији осврнула се и бивша хрватска премијерка Јадранка Косор, некада припадница десничарског ХДЗ-а, која је рекла скоро исто: "Слике цивила из Алепа потичу сузе какве су нас облијевале над сликама из Вуковара, Сарајева, Сребренице, Шкабрње. И слична шутња, мук и немоћ!"

Елем, хрватским политичарима је Алепо био само повод за приземну политичку  промоцију политикантског карактера, што су примијетили и неки читаоци и коментатори хрватских портала. Рецимо, коментаторка А. Сорен је на став Бојана Главашевића реаговала овако: "Ау какви јадници, хајде да уврстимо стратишта- али да не спомињемо она која смо ми починили. Шта се Главашевић има јављати као хуманиста кад не разумије универзални принцип хуманости?"

На овоме мјесту "случај Алепо" одлази у други план, а несувисле политичке пројекције и дупли стандарди хрватских политичара постају тема ове приче.

Рушилачка активност Хрватске војске у "Олуји" и Мркоњић Граду

Ако желимо правити поређења срушеног Алепа са рушилачким активностима у току рата на територији бивше Југославије, увјерено се може рећи да данас источни Алепо изгледа као да су у њега ушле Оружане снаге Републике Хрватске и уништиле 22.000 зграде тога града- на исти начин како су то урадиле приликом војне операције етничког чишћења- назване "Олуја". Па, да се подсјетимо како је то било.

Операција етничког чишћења српског становништва у Хрватској, под називом „Олуја", је трајала од 4. до  9. августа 1995. године. Након завршетка акције „Олуја"- хрватске власти су потпуно затвориле подручје бивше Републике Српска Крајина, а новинарима није био дозвољен доступ у ту зону.

Улаз је био дозвољен само хрватској војсци и полицији, као и хрватским избјеглицама из тога подручја. То је био моменат када је отпочела нова операција- темељног минирања, паљења и рушења празних српских кућа, као и ликвидација цивила  српске националности који су остали на томе подручју.

Неки хрватски аналитичари су наводили да је том приликом уништено 17.194 објеката, међутим- у књизи Хрватског хелсиншког одбора (Војна операција Олуја и послије – извјештај, Загреб, 2001., стр. 80) наводи се податак да је да је током и након „Олује" запаљено 22.000 кућа, тачније- 21.744 објекта која су припадала грађнима српске националности. Тај податак у књизи се темељио на извјештају бригадног генерала Алана Форанда (Алаин Форанд), бившег заповједника УНЦРО-а у УНПА сектору „Југ".

Ова запањујућа акција Хрватске војске није била једина са таквим размјерама рушилаштва. Наиме, регуларна Хрватска армија је у току грађанског рата у БиХ извршила напад и заузимање Мркоњић Града, мјеста које се налази у Босни и Херцеговини, етнитету Република Српска, а које је прије рата имало око 33.000 становника- од којих су деведесет одсто били Срби.  

Мркоњић Град је регуларна армија Хрватске заузела у војној операцији "Јужни потез", која  се одвијала на тлу Босне и Херцеговине у раздобљу од 8. до 11. октобра 1995. године. Експертски тим правних стручњака и Адвокатске коморе Републике Српске, као и Комисија за процјену ратне штете, је утврдила да су послије завршетка ратних операција хрватске трупе у Мркоњић Граду  запалиле и порушиле 3.644 куће, 700 станова, а оштетиле 6.017 стамбених објеката.

Потом је извршена пљачка невјероватних размјера. Хрватска војска је отела и цјелокупни сточни фонд који се затекао у тој општини, а он се састојао од – 12 хиљада говеда, 70 хиљада оваца и 15 хиљада свиња.

Дакле, ако желимо правити поређења рушевина Алепа са неким сличним примјерима на територији бивше Југославије, ове двије акције Хрватске војске су прави примјер за то. Наравно, с том разликом што је Алепо разрушен у току ратних операција, а Хрватска армија је у ова два примера извела разарање и пљачкање послије завршетка војних дејстава.

И не само то, већ се између Хрватске војске и терориста Исламске државе може ставити знак једнакости када је ријеч о пљачки. Рецимо, из градских предузећа Мркоњић Града послије завршетка акције Хрватске војске- однесене су све индустријске  машине, а из кућа и станова опустјелог града опљачкана сва имовина грађана. На другој страни, терористи Исламске државе су послије заузимања источног Алепа демонтирали сва индустријска постојења, транспортовали их у Турску и тамо продали.

На територијама које су заузимали,  Хрватска војска и Исламска држава су пројектовали систем гдје прозводних погона више нема- те цивили више не могу да раде, а самим тим- нити да прехрањују своје породице.

Хрватски полицајци гори од исламских терориста

Хрватски политичар Бојан Главашевић је у својој изјави рекао и следеће: "Фасцинантно ми је како неки људи не разумију универзалност људске патње, неовисно о узроку. Као да дијете које остане без родитеља мање или више пати кад му објасниш да није баш исто јесу ли их убили четници, ИСИЛ или дрон!"

Елем, ако говоримо о универзалности људске патње, и дјеци која су остала без родитеља, Главашевић је заборавио да поред "четника, ИСИЛ-а и дрона" стави и хрватске војнике, као и регуларне хрватске полицајце.  Као примјер је могао узети звјерства у сплитској Лори, у којој је био заточен и Гаврило Трипковић, заједно са братом Дамјаном, а потом размијењен у Неметину- посредством МЦК.

Извјештај Амнести- интернешнала за 1993. годину садржи свједочење управо Гаврила Трипковића (свједок 259-94-6  из Чапљине) о звјерском мучењу и ликвидацији петорице Никшићана у Лори. Ево, како је у том документу забиљежено свједочење Трипковића:

„Једно вече, не сјећам се тачног датума, око пола ноћи Томо Дујић, који је изгледа имао посебан пик на мене, извео ме је из моје ћелије и одвео у другу просторију. Тамо сам затекао пет мушкараца који су били обучени у стандардне униформе ЈНА. По говору сам схватио да су то Црногорци.

Ови људи су били толико измрцварени, поломљених руку и ногу, да је то на мене оставило један тежак утисак. Колико се сјећам свима су им биле одсјечене уши, односно чини ми се да је само једном од њих остало једно уво. Они су били поређани по поду, тако што су неки били наслоњени на зид, а неки од њих у полу лежећем положају. Некима од ових људи су већ биле извађене очи, а некима су предамном очи вадили. Сјећам се како је један од мучитеља једном од њих забио нож у језик и повукао нож- те му је тако одсјекао језик.

Једном од ових Црногораца нису извадили очи, тако да је могао да види шта се дешава, па су затим почели да кољу једног по једног. Клали су тако што су их рукама држали за косу, а ножем сјекли у предјелу врата. Том приликом сваком је глава била одвојена од тијела. Ако је неко и покушао да се одбрани брзо је био савладан, пошто је мучитеља било пет, а они су сви били пребијени и у јако тешком стању.

На крају је остао жив само онај коме нијесу извадили очи. Један од мучитеља је поређао три ножа, један поред другог, и рекао да бира нож којим ће га заклати. Овај мученик, коме је заиста било доста мука и понижења, упро је руком у један од ножева. Један од мучитеља, нијесам тачно сигуран који, али ми се чини да је то био онај који је захтијевао да бира нож, потпуно је побијеснео, више је личио не звијер него на човјека, и муњевитом брзином дограбио је тај нож и за делић секунде пришао Црногорцу и једним замахом одвојио му главу од трупа.

Беживотно тијело се преврнуло, а глава је остала у ваздуху, пошто ју је овај држао за косу. Ово је био стравичан призор који се једва може описати. Док је убица држао главу, очи закланог су биле отворене, а такође и уста и она су се у таквом стању отварала и затварала неколико пута.

Од овог призора су се и зликовци уплашили. Када је, после извесног времена , онај који је држао главу дошао к себи- из све снаге ју је треснуо о зид, тако да се она једноставно раставила и видео сам мозак како трепери".

Ово свједочење говори да су по количини зла- непочинства хрватских полицајца у Лори далеко превазилазила чак и ритуална убиства која су пред камерама вршили терористи Исламске државе, а потом показивали свјетској јавности.

Дакако, осим овог свједочења о звјерском мучењу и тешким убиствима заробљеника никшићко-шавничке групе у сплитској Лори, мора се напоменути да је на сличан начин убијено још четрдесет до педесет логораша у том хрватском државном затвору. Од оних који су остали живи, многи су постали инвалиди и тешки болесници са трајним поремећајима психе.

На другој страни, није познато да су функционери Исламске државе дизали споменик својим злочинцима, али је извјесно да је Хрватска недавно дигла споменик полицајцима који су правили предочена брутална непочинства у Лори.

Наиме,  16.12.2016.г. балкански медији су пренијели следећу информацију:

"Након спомен-плоче у Јасеновцу на којој је исписан усташки поздрав „За дом спремни", у Хрватској је дошло  до правог замаха величања усташтва: прије три дана, поводом 25 годишњице 72. бојне Војне полиције у Сплиту, испред некадашњег логора Лора откривен је споменик овој јединици познатој по својим злочинима у овом логору".

Послије свега предоченог, може се констатовати да је Хрватска својим поступцима, по театралности и континуитету идејног лудила- далеко превазишла Исламску државу. Али, то није све!

 

Хрватско вијеће одбране у акцији стварања сабирних логора

Хрватски политичари Јадранка Косор и Бојан Главашевић у недавном прављењу паралеле са Алепом споменули и Сребреницу. Није познато зашто, иако се ради о несумњивом стратишту, јер су могли  као примјер за страдање Бошњака навести хрватске логоре који су у прошлом рату били "намијењени" за ту етничку групу!? Можда их Сребреницом желе сакрити?

Познато је да је између 1991.- 1997. године у Хрватској  постојао чак 221 логор и сабирни центар за цивиле и ратне заробљенике српске националности. Рјеђе се спомиње чињеница да је у Босни и Херцеговини, на територији некадашње непризнате хрватске Херцег Босне, било 60 логора које су хрватске војне и паравојне јединице отвориле за цивиле и ратне заробљенике бошњачке националности.

Према подацима Удружења логораша БиХ, кроз хрватске логоре Херцег Босне је прошло око 25.000 људи углавном бошњачке националности. Најпознатији логори су били: Хелиодром, Габела, Дретељ, Родоч, Чапљина, Љубушки.

Бери Фруер, гласноговорник УНПРОФОР-а у Сарајеву, је својевремено изјавио како се у Мостару и око њега "у рукама хрватских снага налази чак 22.000 Бошњака." Само у мостарском логору Хелиодром је било заточено између  десет и дванаест хиљада Бошњака.

Елем, ако говоримо о мањим логорима, тада постоје упечатљиви примјери који су својевремено презентовани на порталу Ријасет.нет, а дио њих је пренесен овако:

Један од логора је био "Стакленици на Буни код Мостара" за који се навело:"У овим стакленицима ХВО је у заточеништву држао 1.150 Бошњака над којима је вршио брутални терор. Благајског имама Мухарем-еф. Бећировића хрватски злочинци су заклали у џамији".

За Вележов стадион се прецизира следеће: "Био је једно вријеме сабирни центар из којег су Бошњаци депортирани у околне концентрационе логоре. У свом дивљању током првог вала хапшења- хрватски злочинци су убили близу 50 бошњачких интелектуалаца и лешеве бацили у контејнере за смеће, тако да су се данима распадали на врелини сунца."

За сабирни центар у Мостару, под називом "Апотека на десној обали Неретве"- се наводи: "ХВО је у овој апотеци заточио око 530 Бошњака. Жене су скидали до гола, одузиман им је сав новац и злато које су код себе имале. Потом су млађе жене издвојили из групе и одвели их у непознатом правцу. Вратили су их тек након неколико сати у грозном стању. Основано се претпоставља да су силоване. Након одређеног времена, ови заточеници су протјерани на лијеву обалу која је била под контролом легалних власти РБиХ."

За портал Радио Слободна Европа,  Јусуф Д. заштићени сведок на суђењу у Хагу је навео да велики број особа, припадника Хрватског вијећа одбране, који је одговоран за дешавања на Хелиодрому и "даље несметано живи и ради у Мостару", те каже: „За неке људе бих ставио руку у ватру да нису ништа ружно учинили, дапаче да су помагали другима, али је било ту таквих манијака који су једноставно били жељни крви. Они су из чиста мира пребијали људе до бесвијести, пљачкали, силовали, убијали. Једноставно је несхватљиво да идете по граду и сретнете човјека који вас је држао годину дана, који вам је сваки дан практично пио крв."

Елем, није остало незапажено  да је Хрватско вијеће одбране користило бошњачке цивиле из логора Хелиодром за копање ровова на линији фронта и као живи штит током војних операција, што су радили и борци Исламске државе у источном Алепу.

Отварање Пандорине кутије и неадкватности хрватске јавности

Својим неадекватним освртом на страдање сиријског Алепа, те прављењем циничних паралела са злим временима грађанског рата на тлу Југославије- хрватски политичари су опет отворили Пандорину кутију. У њој се, дакако, налазе и злочини које не желе спомињати, у вјечитој жељи да се провидним лукавством нешто изврне, а понешто и сакрије.

Јер, примјери у овом тексту показују да је понашање хрватске полиције, војске и паравојних формација у ратовима деведесетих билу идентично понашању терориста Исламске државе, а у неким случајевима и знатно горе.

Та неадекватност дијела хрватских политичара, неважно да ли припадају хрватској љевици или десници, није примијећена само у овом случају. У неким случајевима она има димензије лудила и неурачунљивости.

Рецимо, на све стране су спремни трубити о томе како је велики научник Никола Тесла био Хрват, а не желе да се суоче са истином да су Тесле у Независној држави Хрватској биле истријебљене зато што нису Хрвати.  Наиме, хрватске усташе су за вријеме злогласне НДХ  у Смиљану и околини убили 119 људи са презименом Тесла.  У логору Јасеновац је за време Другог светског рата убијено 11 људи који су носили презиме Тесла, од којих су биле три жене и осам мушкараца.

Велики научник Никола Тесла се није затекао у НДХ, али јесте велики сликар Сава Шумановић који је Вишу школу умјетности завршио у Загребу.  На Велику Госпојину, 28. августа 1942. године, Саву Шумановића су у Шиду (тада вароши у НДХ) ухапсиле усташе и одвеле у Сремску Митровицу, гдје су га послије мучења стрељале са 150 Срба из Шида и бациле у заједничку масовну гробницу. Име српског сликара Саве Шумановића нећете наћи у хрватској Википедији, нити ико смије рећи да је био хрватски сликар.

Ћирилица се у хрватским круговима проглашава за хрватско писмо, наводи да су њиме писана важна дјела хрватске књижевности и дипломатије, на Широком Бријегу се диже споменик сваком слову „хрватске ћирилице", а у стварности се широм Хрватске разбијају све табле које су написане тим писмом. Хрватски свеучилишни професор и палеославист Матео Жагар, који сматра да је ћирилица била доминантно хрватско писмо, је такво рушилачко понашање дијела хрватске јавности према ћириличним таблама објаснио овако: "Страх од препознавања себе у другоме- управо кроз уважавање ћирилице- засигурно је фројдовски мотивиран."

На крају испада да је Хрватска јавност по питању ћирилице потпуно излуђена. Јер, док једни Хрвати разбијају табле са ћириличним натписима, други вриште да је ћирилица хрватско писмо које су им „Срби отели и присвојили". Овакво стање је очигледно ненормално.

Дакако, за оваква тумарања и посртања хрватских политичара, идеолошко пијанство дијела хрватске јавности, екстремизме свих могућих и немогућих праваца- сигурно нису криви догађаји око Алепа. А можда и јесу, да се нашалимо, ако хрватски аналитичари не могу наћи узроке хаоса у чудној друштвеној заједници којој припадају.

Балкан је искичмљен, нема спора. Хрватска је дио Балкана, можда и перјаница балканске хистерије. Али, Хрватска је и дио Европске уније- која плива у својим лудилима. Нека буде да су за све криве- сунчане пјеге, јер је разум побјегао у неистражене просторе!