Srda Trifkovic govori o aktuelnim temama

U novom izdanju emisije "1 na 1″ sagovornik Marina Marinkovića bio je, Srđa Trifković, srpski i američki publicista, istoričar i profesor Fakulteta političkih nauka BL.

Pogledajte snimak emisije!

 

 

http://www.atvbl.com/1-na-1-srda-trifkovic

Емил Влајки: Ревизија тужбе против Србије - дело међународне заједнице

nspm.rs

НСПМ: Емил Влајки: Ревизија тужбе против Србије - дело међународне заједнице

НСПМ

субота, 18. фебруар 2017.

 Посљедњих десетак дана, медији у регији „западног Балкана" били су препуни написа о „Изетбеговићевом рушењу уставног поретка БиХ", а поводом ревизије жалбе БиХ против Србије за њен наводни геноцид над Бошњацима.

Добар дио аналитичара је сматрао како та ревизија нема везе са Србијом, пошто је међународни суд правде прије десет година  одбацио ту жалбу. Тврдили су, да Бакир призива духове, да ревизија нема никакве шансе на успјех, и да то Изетбеговић ради због политичких поена код бошњачке јавности. Истовремено, 'Савез за промјене' Републике Српске је у томе видио шансу да код српске јавности истакне свој изненадни патриотизам, а све због избора 2018. године.

Истина је, нажалост, много суровија. Бакир Изетбеговић је обичан пијун евроатлантског дијела 'међународне заједнице' и извршава све што му она каже. Он се ништа не пита, и нити што разграђује, нити изграђује. И његов на брзину склепани тим „правних експерата" појачан шачицом „бошњачких интелектуалаца, а у вези ревизије, је чиста фарса, марионете Запада.

Ради се, наиме, о томе, што на чело Србије, након априлских избора, долази ојачани Вучић који ће бити предсједник Србије, шеф СНС-а и који ће постављати своју владу.

Али Вучић, иако прозападно оријентиран, може снаћи довољно снаге да у одређеном тренутку, ако му Русија понуди боље увјете, „промјени плочу" и окрене се Путину. Вучић је то доказао у више наврата: Није пристао на санкције Русији, добива значајне количине руског оружја, хоће да руском центру у Нише даде дипломатски имунитет итд.

Све у свему, Запад се боји јаког Вучића. Због тога, ревизија жалбе БиХ против Србије за геноцид над Бошњацима, а коју би Међународни суд правде могао одједном прогласити валидном, је једно од осигурања „међународне заједнице" против могућепреоријентације Вучића према Русији.

(НСПМ)

 

vidovdan.org

ЕУ више нема снаге ни да потпали Балкан

ВИДОВДАН

Односи на Балкану никад нису били гори од окончања ратова за југословенско наслеђе. После скоро две деценије константног „отопљавања односа", лидери земаља бивше СФРЈ престали су да међусобно комуницирају, па тако Ивица Дачић неће путовати у Хрватску, а вероватно ни Томислав Николић у Босну.

Истовремено, Милорад Додик не комуницира са званичним Сарајевом, док је дијалог Београда и Приштине под окриљем Европске уније запао у ћорсокак, док из ЕУ стижу упозорења да би и најмања варница могла да запали Балкан.

Хоће ли бити оног рата?

Др Александар Митић, председник Центра за стратешке алтернативе, каже за Спутњик да смо у последњих неколико месеци сведоци дискурса у западним медијима у којем се поново потенцира „балканско буре барута".

Према његовим речима, реч је о смишљеној, пропагандној комуникацији која је усмерена на стварање утиска да Русија и Србија користе слабљење ЕУ и Трампову победу на америчким изборима не би ли дестабилизовали Балкан и извршили ревизију односа снага.

Митић оцењује да је реч о смишљеној замени теза, јер се зна ко подиже споменике усташама у Хрватској и тако ревидира историју, да Сарајево жели потпуну ревизију Дејтонског споразума, а да Приштина, која је добила све што је желела у бриселским преговорима, „прави фарсу око формирања Заједнице српских општина.

„Наравно, Запад у потпуности одржава и потпаљује своје 'протекторате', тако да се усташтво толерише, централизација БиХ охрабрује, независно Косово куражи тако да се покидају све везе са Београдом. И све то ништа није ново. Оно што је ново је нервоза због све слабијег утицаја ЕУ и САД на све снажније присуство Русије и Кине на Балкану", каже Митић.

Све то доводи до нервозе како у Бриселу и у Вашингтону, тако и у Тирани, Сарајеву, Приштини и Подгорици. Утицај ЕУ драматично опада како се смањује њена привлачност и како се одлаже, скоро у недоглед, перспектива приступања за нове чланице, сматра он.

„Са друге стране, уколико је неко желео да изазове рат, чини ми се да је пропустио прилику, јер не постоје ни капацитет ни апетит за сукоб на Балкану, осим оног реторичког који је био и који ће, нажалост, још дуго бити присутан", сматра Митић.

Балкан — алиби за Хана и Курца

Кад је реч о упозорењима комесара за проширење ЕУ Јоханеса Хана и аустријског шефа дипломатије Себастијана Курца да је на Балкану кратак фитиљ, Митић сматра да су обојици потребни алибији за даље успоравање европских интеграција, што је директно повезано са интерним проблемима у ЕУ, а много мање са испуњавањем критеријума за чланством.

„ЕУ не може да испуни оно што је обећала, па размишљају овако: 'Хајде да кривицу свалимо на 'балканско буре барута', нека прво они решавају своје проблеме, нека избегну неке будуће сукобе, па да касније, а то може бити много касније, размишљамо да их онда пустимо у наш клуб'", оцењује Митић.

Према његовим речима, ЕУ је генерално неспособна да реши фундаменталне проблеме са којима се суочава у последњих неколико година, поготово данас. Они не знају шта ће се дешавати у марту кад почну преговори у вези са „брегзитом" и кад се отвори питање царина, нити знају шта ће се догодити у мају ако у Француској победи Марин ле Пен, нити у јуну кад нагне нови талас миграната, нити знају шта ће са Трампом, са сукобом у Украјини, нити колико ће трајати еврозона.

„Дакле, Хан и Курц не могу да потпале ватру, али прича о 'балканском бурету барута' је згодан алиби за пребацивање одговорности", истиче Митић.

Двострука подршка Брисела

Живадин Јовановић, бивши шеф дипломатије Савезне Републике Југославије, каже да разуме забринутост Курца и Хана, али не разуме на коју су адресу они упутили своје поруке.

„Мислим да има доста инерције код фактора који очекују да њихове идеје и предлоге реализује Београд, не водећи рачуна о томе ко је одговоран за 'скраћивање фитиља' на Балкану. По мом уверењу, Београд исказује превелику толеранцију и спремност на једностране концесије што онда охрабрује друге факторе на Балкану да стално повећавају своја очекивања и захтеве. Притом, ти који су одговорни, уживају директну или прећутну сагласност и подршку Брисела. И то двоструку подршку из Брисела — Брисела као седишта ЕУ и Брисела као седишта НАТО-а", каже Јовановић.

Бивши шеф дипломатије СРЈ очекује да ће се дијалог наставити, али би у наставку требало више водити рачуна о компромисима, а не о уценама, у смислу очекивања да Србија попушта. Према његовим речима, Србија је до сада водила политику попуштања што је довело до тачке у којој више не може бити неко ко испуњава жеље свих осталих.

Крах ЕУ на Балкану

Ни Митић не верује да ће доћи до потпуног прекида комуникације и преговора међу бившим републикама СФРЈ, нити до озбиљнијег сукоба, а камоли рата.

„Очигледно је да је формат ЕУ, као покровитеља балканског дијалога у последњих петнаестак година, пропао. Потребни су нови импулси и актери који могу да помогну дијалог. Мислим свакако на Москву, у мањој мери на Пекинг, а можда дође и до неке нове и рационалније политике Вашингтона и Анкаре, који су и до сада имали одређеног утицаја, али су имали погрешну политику према региону", каже Митић.

Он сматра да је јасно да баланс снага који долази због јачања Србије кроз подршку Русије и Кине смета онима који су навикли да Београд и Бањалуку држе на коленима и да преко леђа Срба остварују своје максималистичке циљеве.

„Та ера је готова и баланс снага који се све више кристалише и који није постојао почетком деведесетих помоћи ће да се одржи стабилност региона", закључио је Митић.

Владимир СУДАР, СПУТНИК

 

nspm.rs

Марко Јакшић: Косово дамо - зид не дамо?

Марко Јакшић

Последњих дана Срби на северу Косова и Метохије били су сведоци једне хистерије, праве панике коју је наметао јавности Србије њен премијер Александар Вучић. Све је почело после бриселских преговора на највишем нивоу између Београда и Приштине, када су се највиши представници Србије сложили да тзв. зид у дужини од петнаестак метара изграђен према мосту на Ибру мора да се уклони и када су схватили да од стварања „шиптарске заједнице српских општина" нема ништа.

Да би маскирао свој пристанак председник Владе Србије је почео да удара у ратна звона тако да су се огласиле сирене у Рашкој, војска и полиција у истом месту је обукла ратне униформе и са дугим цевима шетала кроз град. Председник хеликоптером слеће у Рашку и разговара са наводним представницима српског народ тј. са „шиптарским градоначелницима" (јер су бирани по закону самопроглашене републике Косово) да би их наводно „бесне" умирио и наговорио да полижу све оно на шта је председик Владе Србије у Бриселу пристао.

За цело то време стање у северном делу града Косовске Митровице је било мирно, изузев што су запослени у здравству и просвети, које још финансира Влада Србије, добили радну обавезу да чувају „зид".

Председник Владе Србије је здушно пренео овлашћење по питању преговора некомпетентном „шиптарском градоначелнику" Горану Ракићу (положио је заклетву и писмено се обавезао да ће поштовати устав и закон републике Косово) о судбини зида у Косовској Митровици. Какав је стручни и политички квалитет Горана Ракића најбоље се видело током конференције за штампу Александра Вучића када је он констатовао да Срби на северу Косова имају болест страха, а да Приштина, како он каже а сви смо чули, нема „агеренцију" над северним делом града Косовска Митровица. Иначе пре ове функције Горан Ракић је био ватрогасац.

Председник Владе Републике Србије је признао да све што су Албанци тражили он им је дао, а десетак дана пре тога је исто поновио и Председник Републике Србије Томислав Николић, рекавши да је Београд многе државне надлежности пренео на привремене институције Косова. Обичан народ овакве политичке грешке, ако су грешке, дефинише националном издајом јер нигде у свету држава оној територији која врши сецесију драговољно не преноси државне надлежности као што то ради садашња власт у Београду.

Исход је свима познат, Срби су сами срушили постављени зид, а председник и његови сеизи су тај пораз и понижење оправдали мудром политиком Александра Вучића јер је спречио „сукобе ширих размера".

А како је све почело? Срби из северног дела града поставили су на самом мосту на Ибру 2011. године огромну барикаду висине више од 6 метара, са бетоном и бетонским блоковима, да би спречили експанзију Албанаца из јужног дела града у сверни део Косовске Митровице. Актуелна власт је зарад отварања разних поглавља за улазак у Европску унију пристала да барикаду на мосту сруши и да на њено место постави, сетимо се, тзв. Парк мира. Барикаду су рушили чланови Српске напредне странке и због јачине барикаде рушење је трајало, без обзира на тешку механизацију, више од три часа. Током даљих преговора Београд се сложио да уклони и тај Парк мира и да омогући слободну комуникацију из јужног дела град у северни део град у свим правцима. Да би макар колико толико сачувао образ Београд је поставио овај зид у дужини од 15 метара који, и овако и онако, Србима не значи ништа, али је властима у Београду служио да србују и да се јуначе на празно. На крају је Вучић пристао да и тај зид сруши уз жестоку дерњаву и страшну халабуку како би опрао косовску издају.

Марта месеца 2004. године, после познатих догађаја када је извршен погром српског народа на Косову и Метохији, био сам члан штаба за одбрану северног дела Косовске Митровице. Северни део града тада је посетио велики број политичара из Београда као и црквених великодостојника. Међу онима који су посетили Косовску Митровицу био је и генерални секретар Српске радикалне странке Александар Вучић. Обилазећи мост који су тада чували припадници КФОР-а и УНМИК полиције, а пред телевизијским камерама и својим партијским друговима, Александар Вучић је тврдо србовао да би у једном тренутку „разјарено" кренуо према јужном делу града док су га његови страначки пријатељи спречавали. Сећам се, питао сам тадашњег покрајинског функционера СРС, који нажалост данас није жив, шта овај наступ генералног секратара Српске радикалне странке значи. Одговорио ми је „ма пусти га, видиш да фолира, где он да иде у јужни део када је плашљив као зец".

На крају, када током наредних месеци Срби са Косова и Метохије буду разговарали са својим пријатељима и рођацима у остатку Србије као у ромингу, схватиће да је власт још један симбол државности уступила сепаратистима у Приштини, а то је посебан позивни телефонски број. Макар у подсевести сватиће и осетиће да Косово и Метохија више није Србија а да главна заслуга за то припада премијеру Александру Вучићу.

Аутор је члан Председништва Народног покрета Срба са Косова и Метохије „Отаџбина"

 

Саво Штрбац: Вредност српских и хрватских потерница

nspm.rs

Новости: Саво Штрбац: Вредност српских и хрватских потерница

Новости

ВЕСТ да је у Француској по потерници Републике Србије ухапшен па привремено пуштен Рамуш Харадинај, данима не силази с насловница свих медија у региону. У Србији је ванредно стање - одржана је седница владе посвећена само том случају, највиши државни функционери дају веома оштре изјаве, а министар правде прети Француској да ће и Србија према њеним захтевима за екстрадицију применити принцип реципроцитета.

 

Овакво стање у Србији је и последица ранијег односа (притиска) неких држава према потерницама које је расписивало српско правосуђе, а које су биле неуспешне (Орић, Харадинај, Ганић, Чеку, Пурда...). Раније су неки функционери Србије попуштали пред спољним притисцима, што је и довело до "мање вредности" српских потерница.

С друге стране, међународне потернице других држава насталих распадом СФРЈ нико не доводи у питање. "Веритас" годинама прати судбине процесуираних Срба и припадника бивше ЈНА пред хрватским правосуђем, укључујући и хапшења по међународним потерницама.

Широм света ухапшено 162 Срба по потерници Хрватске за ратне злочине

У Хрватској је до сада за ратне злочине процесуирано више од 3.600 особа, углавном Срба и припадника бивше ЈНА, од чега их је у тзв. активном статусу (осумњичени, оптужени и осуђени) скоро половина. Хрватско правосуђе је преко Интерпола до сада против више од 1.200 процесуираних расписало међународне потернице на основу којих је широм света ухапшено 162 Срба, од којих је 54 и екстрадирано у Хрватску.

У последње две године ухапшено је најмање 18 припадника бивших ЈНА и СВК (четворо у Хрватској, по троје у Србији и Црној Гори, те по један у Швајцарској, Белорусији, Македонији, Ирској, БиХ, Аустралији, САД и Великој Британији). Прошле године Црна Гора је изручила Хрватској ген. Ђукића и капетана бојног брода Пантића, који су обојица пензионери и држављани Србије. Британија је већ донела одлуку о изручењу Миленка Марића, а очекује се да ће исту одлуку ускоро донети и Црна Гора у случају Мирослава Јовића. Иначе, обојица су крајишки Срби и учесници рата деведесетих и тврде да су невини.

Хрватско правосуђе је, према подацима "Веритаса", само у току прошле године оптужило 96 особа за ратне злочине, међу којима је и 40 чувара книнског затвора и 29 припадника ТО с подручја Бјеловара. Против осморице су донесене првостепене осуђујуће, а против 14 су потврђене првостепене пресуде, међу којима су и десеторица из Трпиње осуђених на укупну казну од 139 година. У току су суђења српским држављанима бившем председнику РСК Милану Мартићу и генералу Челекетићу, у одсуству, те генералу Ђукићу и Капетану Драгану. Новоотвореним истрагама се ни броја не зна.

Ових дана "Веритас" је посетио Славко Дробњак (47), Србин из Петриње, који је у априлу 2000. године са УНХЦР отишао да обиђе своје имање на Банији. По доласку у Хрватску ухапшен је и осуђен на 20 година затвора, од којих је одлежао непуних 17. Кад је одлазио у Хрватску, у Србији су му остале три кћеркице, а када се недавно вратио, поред удатих кћерки затекао је и седморо унучади.

Канцеларија УНХЦР гарантовала му је да није међу процесуиранима. Славко ме је питао коме се може обратити овде у Србији, како би добио одговор на питање каква су му права и савет шта даље да чини после 17 година тамновања.

Ни Славку, који је на условном отпусту, ни процесуиранима који живе у Србији, ни оним Србима који су похапшени у свету по хрватским потерницама, нити онима који се налазе у хрватским затворима, не могу дати ни назив ни адресу неког државног органа у Србији којем би се могли обратити и добити одговоре на многа питања која их интересују у вези с процесима за ратне злочине. Такав орган не постоји.

Неколико дана пред избор актуелне српске владе састао сам се с тадашњим министром правде Николом Селаковићем. Разговарали смо о процесуирању Срба и припадника бивше ЈНА пред хрватским правосуђем и о надлежности за процесуирање ратних злочина. Изнео сам "Веритасов" став да би било сврсисходно да се при Министарству правде отвори канцеларија са искусним правницима која ће радити на решавању проблема процесуираних за ратне злочине у другим државама, јер ће овај проблем дуго трајати.

Дао ми је реч да ће, ако остане на функцији министра, реализовати тај предлог. По Селаковићевом одласку више ме нису звали из Министарства правде, а нисам ни обавештен о томе да ли је отворена таква канцеларија. И даље мислим да би је требало отворити, јер је питање ратних злочина и јурисдикције над њима веома битно, како са аспекта појединца, тако и државе. Рад професионалаца био би, по мом мишљењу, много кориснији од кампањских изјава функционера и политичара, без обзира на њхову жестину.

(Новости)

 

nspm.rs

Марко Јакшић: Још мало о шареном возу

Марко Јакшић

  Иако бучно најављиван, уз медијску припрему која је трајала више од недељу дана од стране актуелне власти, такозвани руски воз, који је из Београда требао да стигне до Косовске Митровице, заустављен је у Рашкој. Овај политички шамар, који је Београд доживео од стране Приштине, је четврти у низу за кратко време. Први шамар је подношење кривичне пријаве српском министру Александру Вулину од стране Приштине због илегалног преласка границе према Косову и Метохији, границе коју је иначе сам Београд успоставио. Други шамар је спречавање доласка председника Србије Томислава Николића и директора Канцеларије за КиМ Марка Ђурића Штрпцу од стране сепаратистичког режима из Приштине, а трећи такође забрана уласка Александра Вучића, исто за Божић, на Косово и Метохију, када је требао да посети Патријаршију у Пећи и породилиште у Косовској Митровици да би деци поделио поклон пакетиће.

Желим да подсетим грађане Србије да је у прериоду од 1999. до 2006. године железнички саобраћај између Косова и Метохије и уже Србије био блокиран уз спречавање КФОР-а и УНМИК полиције да функционише. 2006. године српски прваци са севера Косова и Метохије договорили су се са Железницом Србије да пробију блокаду. У апсолутној медијској тишини, без икакве сценографије, воз са радницима ЖТП-а Косово Поље, на челу са председником управног одбора ЖТП Србије проф. др Браниславом Ристивојевићем, пробио је блокаду. Транспортери КФОР-а и УНМИК полиције су се само склонили и воз на релацији Краљево – Косовска Митровица од тада функционише. Тек после два дана од тога догађаја медији су обавестили јавност да је успостављен железнички саобраја између Косова и Метохије и  центаралне Србије. Што није успостављена директна линија између Косовске Митровице и Београда то је већ питање за ЖТП. Данас иначе, онај ко се усуди да из Косовске Митровице крене возом за Београд мора да преседа најмање два пута. Овде је још важно истаћи да је онда постојао договор између председника општине Лепосавић и председника општине Рашка да у случају спречавања проласка воза да народ својим присуством омогући пролазак воза.

 

Имајући све ово у виду једноставно се поставља питање шта је садашња власт желела да постигне са оваквим спектакуларним доласком воза из Београда до Косовске Митровице. Прво, да анулира добијене политичке шамаре од стране Приштине. Друго, у предизборне сврхе, јер овако окићен воз је имао за циљ да испегла бриселску издају. И треће, у сучају да воз не прође, Александар Вучић својом „мудром политиком" спречава сукобе ширих размера, јер је зауставио воз да не би изазвао инциденте.

Ипак, са стране гледано, Београд је поражена страна јер није остварио свој циљ и Вучићево вриштање само показује страшан и катастрофалан неуспех националне политике на Косову и Метохији. Воз није могао да прође јер је Александар Вучић разбио српску одбрану на северу Косова и Метохије тако што је институције српске државе на тацни предао Приштини. Више од хиљаду припадника МУП Републике Србије и петсто припадника Цивилен заштите постали су поданици сепаратистичке власти у Приштини. Ваља нагласити да они који су на лицу места спречавали улазак воза из централне Србије на Косово и Метохију, код места Јариње у општини Лепосавић, били су припадници Косовске полицијске службе, управо они које је Александар Вучић приморао да обуку туђе униформе. РОСУ полиција је била са стране, удаљена стотину метара, чекајући развој догађаја. Нажалост, истурене позиције држали су Срби у униформама Косовске полицијске службе које Приштина плаћа.

А како је било 2006. године?

Број Срба у Косовској полицијској служби је био мали, а и они су били на платном списку Министарства унутрашњих послова Србије, па су се за своје деловање консултовали са начелником Министарства унутрашњих послова Републике Србије, полицијске управе Косовска Митровица. Они, а не гранична полиција Приштине, су контролисали административни прелаз Јариње и Брњак на северу Косова и Метохије.

Данас слушамо како председник Владе Србије цвили због уласка РОСУ полиције на север Косова и да су они добили усмена обећања током Бриселских преговора да она неће улазити на север Косова и Метохије. Од ондашњег председника Владе Ивице Дачића смо чак и чули да је такав договор написан и на салвети током заједничког ручка са представницима Приштине. То све показује колико је сама власт искрена и озбиљна у решавању најважнијег националног питања, а то је питање Косова и Метохије. Морам да подсетим да се до доласка Александра Вучића на власт питање РОСУ полиције никада није постављало. Из једноставног разлога што се они нису усуђивали да дођу на север Косова управо због присуства припадника МУП-а Србије, макар и у цивилу, и припадника Цивилене заштите. Када су они нестали, нестала је и брана за упад РОСУ полиције из Приштине.

Шта још то показује? Показује колико је Београд невешт у преговорима са Западом и Приштином, са колико страхопоштовања и бојазни приступа тим преговорима, са колико неискуства и неумећа, а можда и „обавеза", продаје српске националне интересе на Косову и Метохији. Једно основно правило које смо ми научили од 1999. године током преговора са разним западним чиновницима, било Европске уније било САД, било је следеће: све што српска страна током преговора са њима прихвати, било посмено, било усмено, она до танчина мора да испоштује и спроведе у дело. Друго правило је, да оно што Запад усмено прихвати, чак и потпише, а такође и Приштине, од свега тога нису обавезни да било шта поштују. Нажалост, садашња српска политичка елита у Београду, инпресионирана својим новим „западним пријатељима", то не схвата. Или можда не жели да разуме. Због тога је штета по националне интересе ненадокнадива. Иначе сви западни политичари као и амбасаде западних земаља у Приштини, без обзира на усмене договоре и салвете са договорима о доласку РОСУ полиције на север Косова, апслолутно подржавају став Приштине да РОСУ полицаија може слободно и свуда да се креће територијом јужне српске покрајине, па самим тим и севером Косова.

Председник самопрогашене „републике Косово", који је оптужен од швајцарског правника Дика Мартија за трговину људских органа Срба, а изабран на ту функцију гласовима тзв. Вучићеве српске листе, још и каже: добро је што воз није прошао јер смо спречили нову „Панду". Он алудира на изјаву садашњег председника Владе Србије и шефа свих обавештајних служби Србије Александра Вучића, који је за злочин у кафићу Панда у Пећи када је убијено 6 српских младића оптужио српске тајне безбедоносне формације. Чак и да је тачно, а није, јер се Вучић позива на енглеске обавештајне службе које су по правилу злонамерне према Србима, он је том изјавом аболирао све злочине које је терористичка УЧК учинила Србима. Стога је и разумљив заједљив коментар Хашима Тачија.

Нажалост, то није једино и подло подметање Србима од стране актуелног председника Владе. 2013. године сат времена после убиства литванског полицајца, без да трепне, он је оптужио Србе који бојкотују  локалне сепаратистичке изборе Приштине да су они починили наведено убиство. Том измишљеном оптужбом хтео је да своје политичке противнике изручи ЕУЛЕКС-у и РОСУ полицији, што само показује на какве је све гнусне радње овај политичар спреман. Време је показало да је његова оптужба неоснована.

Преговори који ће се у Бриселу водити између Београда  и Приштине су преговори између два неравноправна противника. Актуелна власт показује синдром „нејаког Уроша" која је све адуте који су Срби имали у ових пет година бацила у воду. Угасили су српске иниституцује, успоставили класичну границу између Србије и Косова и Метохије, газе сопствени Устав и омогућују пријем Косова у бројне међународне иниституције и организције и све то, како они кажу, због бољег живота Срба. Сепаратистички режим у Приштини, подржан од својих западних спонзора, а уз помоћ Београда заокружује своју државност у јужној српској покрајини, и тешко да ће се одрећи било чега што ремети ту државност. Приче Томислава Николића о уласку српске војске на Косово и Метохију за Приштину су обична шарена лажа јер знају да Београд нема капацитета за тако нешто. Такође и приче о Заједници српских општина која треба да функционише у оквиру правног система Републике Србије, како каже директор Канцеларије за КиМ Марко Ђурић, је само „продаја магле" и Приштина то добро зна.

Ако је тако, а тако јесте, онда се поставља питање шта ће највиша делегација Србије у Бриселу. Ако је Београд желео да казни Приштину због „руског воза" могао је да спречи пролаз возила са косовским регистарским таблицама кроз Србију, собзиром да не признаје Косово као државу. Вучић и Николић немају снаге за тако нешто. Јер синдром „нејаког Уроша" карактерише позицију данашњег Београда.

А можда је одлазак у Брисел скопчан са предстојећим председничким изборима у Србији. 2012. године и Александар Вучић и Томислав Николић су се обавезали на „тешке и болне уступке" Приштини, како рече Алексанар Вучић, што је резултирало Бриселским споразумом. Те 2012. године Запад је због тих концесија које су прихватили челници Српске напредне странке већ у 17 часова, док су још трајали избори, обајвио победу Томислава Николића. Можда је због свега наведеног на помолу неки нови Бриселски споразум.

Ако Београд стварно жели да помогне Србима на Косову и Метохији могао би да распише локалне изборе на шта је и по Уставу Републике Србије у обавези. Ми Срби на Косову и Метохији нисмо ратоборни, па ето уместо уласка српске војске на Косово и Метохију, за почетак хоћемо локалне изборе. Бојим се да нећемо добити ни једно ни друго.

некадашњи народни посланик у Скупштини Републике Србије и члан Председништва Народног покрета Срба са Косова и Метохије „Отаџбина"

 

Џејмс Џорџ Џатрас: Нема поделе Косова и Метохије

vidovdan.org

Џејмс Џорџ Џатрас: Нема поделе Косова и Метохије – одговор Стивену Мајеру

ВИДОВДАН

Када би се рангирали сви амерички спољнополитички коментатори по њиховом реализму, поштењу, интегритету и здравом размишљању, мало њих би могло да се пореди са др Стивеном Мајером, дугогодишњим аналитичарем ЦИА и професором политичких наука на престижном Универзитету националне одбране у Вашингтону. Да су његове препоруке усвојене током последњих четврт века, свет, а поготово Европа, би био много бољи него што је постао захваљујући слушању савета инфериорних умова и мањкавих личности које су у стварности усмеравале америчку политику.

Др Мајер је недавно, за београдски часопис Недељник, написао критику приступа Владе Србије преговорима са „Косоварима" [sic] о судбини Срба у окупираној покрајини Косово и Метохија. Његове констатације о томе зашто је садашњи приступ непродуктиван и супротан интересу Србије и Срба на Косову су у потпуности тачне. Међутим, алтернатива коју он предлаже – да би Београд требало да иницира потпуно нову рунду преговора, с циљем етнички засноване поделе покрајине (суштински, дуж реке Ибар) – је, по мом мишљењу, несмотрена.

Др Мајерова критика политике Београда је пун погодак:

„Бриселски споразум и даље представља неуспех, баш као и сваки други покушај од 1999. године да се пронађе праведно и исправно решење. Попут тих других напора, и овај је пропао због питања политичке легитимности, а сувереност и ауторитет махом су игнорисани. Док се њима не буде приступило на одговарајући начин, било какав помак на Косову, уколико га уопште и буде било, неће бити од великог значаја.

Косовски Албанци на све гледају из перспективе да ће Срби учинити шта год да угоде Европској унији, а да Приштина може себи приуштити неумољивост јер је време на њиховој страни. Приштински лидери сматрају да уживају подршку Запада, нарочито САД, те да Србија никада није, нити ће имати предност. На ширем плану, Приштина је у праву. Вучићева влада с таквом је одлучношћу решила да олтару Европске уније као жртву принесе Косово, да је званични Београд одмах Србију бацио у дефанзиву. Београд каже и да Срби никада неће предати Косово. Али, мало-помало, управо се то догађа...

У последње време, пристанак Владе Србије на „техничке договоре од дна ка врху", које се од Београда захтевају бриселским процесом, није дао ништа боље резултате. Београд је, у суштини, прећутно предао сувереност, а да заузврат није добио ништа. Да разјаснимо, кад год би Београд предао надлежност над мањим „техничким" стварима, предао је сувереност — а то је једнако повреда српског устава и штета на рачун српских националних интереса. одмах Србију бацио у дефанзиву. Београд каже и да Срби никада неће предати Косово. Али, мало-помало, управо се то догађа."

Истинитије речи од ових никад нису написане. Др Мајер сматра да, уместо да настави овим погубним путем, који једино може да резултира губитком Косова без икакве компензације, Београд треба да одустане од ове намештене игре. Уместо тога, он позива Београд „да преузме улогу лидера у овом процесу, уместо да пристане на позицију слабијег који преклиње", да припреми терен за „нови приступ (који) мора да се неизоставно позабави питањем суверенитета".

Средиште тог приступа била би подела, где би Србија „успоставила… пуну сувереност северно од Ибра, где Срби чине више од 90 одсто становништва", док би „област јужно од Ибра требало… да потпадне под суверенитет Косова". Припадници обе етничке групе који не желе да живе под влашћу оне друге би могли да се преселе у другу зону уз помоћ хуманитарног финансирања, док би међународне гаранције штитиле оне мањине које би остале.

Размишљање које је у основи предлога др Мајера је вредно поштовања, поготово у поређењу са садашњом политиком Београда. Нажалост, постоје два проблема са решењем које предлаже др Мајер:

1. Оно је политички и морално погрешно, и
2. Не би функционисало.

Основна погрешност предлога др Мајера је везана за суштинско питање на којем је он заснован: „питања политичке легитимности… ауторитет(а) и сувереност(и)". За Србију, одговор на то питање је дефинитивно разрешен у Уставу. Ако, као што др Мајер исправно констатује, предавање надлежности над „мањим 'техничким' стварима" представља „предају суверености", „повреду српског устава" и „штету на рачун српских националних интереса", шта онда да кажемо о de jure одрицању од највећег дела покрајине? Какви се нови преговори уопште могу организовати на основу унапред изражене сагласности законитих власника да се одрекну већине онога што им законито припада? Ако ми украдеш аутомобил, да ли ја онда треба да „преговарам" тако што ћу пристати да ти задржиш већи део њега, у нади да ћеш ми вратити једну од гума? Правећи уступак по питању суверенитета на самом почетку, Србија би изгубила читаву ствар пре него што би икакви преговори уопште и почели.

И практичне мањкавости овог предлога су ништа мање фаталне од принципа на којима је заснован. Београд је до сада ишао погрешним путем „техничких" преговора, у исто време тврдећи да није жртвовао принципе, на основу два фактора која је др Мајер описао: да ће садашње руководство у Београду учинити све да задовољи ЕУ, и да албанске вође с правом сматрају да је Запад, а поготово САД, на њиховој страни. Док год је политика Београда заснована на илузији чланства у ЕУ, ништа од онога што предлаже др Мајер неће разуверити Приштину од става да не треба да да било какав уступак, да је време на њиховој страни, и да ће их њихови спољни спонзори подржати. Тај став се не би променио само зато што се тема расправе пребацила на терен територијалне поделе, коју би Албанци ионако скоро сигурно одбили, док би у исто време убирали плодове фаталног уступка Београда по питању принципа.

Можда највећа мањкавост др Мајеровог предлога лежи у томе да се свет, и Европа с њим, мења. Он на то посредно алудира када пише:

„Према писању медија, премијер Ивица Дачић недавно је изјавио да се не нада да ће будући председник САД Доналд Трамп вратити Косово Србији. То је дефинитивно тачно. Пре свега, Трамп не поседује моћ, ауторитет, нити право да учини тако нешто".

Слажем се, Трамп неће вратити Косово Србији, мада претпостављам да би имао ту „моћ" када би то хтео. Што се тиче тога да ли има „ауторитет и право", рекао бих да они нису ништа мањи од „ауторитета и права" које су имали Бил Клинтон и Џорџ Буш млађи да Косово одузму.

Али није ни у томе поента. Много релевантнија је чињеница да је амерички спољнополитички естаблишмент у тоталној паници због тога што се у Белу кућу усељава неко ко не пали тамјан пред истим идолима као и неоконзервативно и либерал-интервенционистичко друштво за које је агресија на Косово 1999. године представљало први велики „успех", матрицу за касније погубне ангажмане на ширем Блиском истоку. Трамп је неко ко жели добре односе са Русијом, ко сматра да је НАТО „превазиђен", ко жели да оконча идиотску политику „изградње нација", и ко сматра да је борба против исламског терора истински приоритет, а не покриће за подршку џихадистима као политичко средство. (Управо је то разлог због којег је у САД тренутно у току права завера да се Трамп делегитимише, уз удруживање двопартијског спољнополитичког естаблишмента, политизованог вођства обавештајне заједнице и главних медија против њега.)

У исто време, Европска унија, лажно божанство пред којим вође Србије пузе, се распада под притиском растућег национализма. Колико ће још тога Београд предати, на основу крхке наде да ће, до времена када њихова земља уопште и добије позив, уопште постојати ЕУ којој се треба придружити? Можда време ипак не ради за Приштину…

Дакле, ако је садашњи приступ Београда погрешан, и ако је предлог др Мајера погрешан, шта то ја предлажем? Једном речју – стрпљење. За сада, „замрзнути сукоб" није најгора ствар на свету. Задржите принцип суверенитета. Преговарајте, онолико колико је то могуће, о ситним стварима, не зарад некаквог „напретка", већ са једним циљем: како задржати што више Срба на Косову, у што већој безбедности, што се дуже може. (Што се тиче др Мајеровог предлога да би српска мањина јужно од Ибра на подељеном Косову била под заштитом спољних гаранција, као неко ко је грчког порекла, морам да питам колико је то вредело Грцима из Константинопоља и са острва Имброс и Тенедос, у складу са Уговором из Лозане.)

Србија већ сада треба да размишља о ЕУ у прошлом времену, као о нечему што нема будућност. Склопите пријатељства са растућим националистима у Британији, Француској, Немачкој, Аустрији, Мађарској и, наравно, Сједињеним Државама. И, пре свега, држите се блиских односа са Русијом.

Др Мајеров крунски аргумент је да "Београд мора да прихвати тешку чињеницу да Србија неће добити Косово назад. Било какав покушај у том правцу неминовно би потпалио рат – рат који Србија не би могла да добије". Није овде реч ни о каквом рату, већ о међународном контексту који се страховито брзо мења, и који може да отвори прилике које сада нису очигледне.

Последњи пут када је Србија наизглед заувек изгубила Косово, требало је пола миленијума да га врати. Овог пута јој неће требати толико времена.

ФСКСРБ

---

Џејмс Џорџ Џатрас је бивши амерички дипломата и спољнополитички саветник републиканског вођства америчког Сената. Аутор је важне студије, „Како амерички медији служе као преносници за намерно изазване ратове". Twitter: @JimJatras