Vašington diktira, NATO servisira

bigportal.ba

Vašington diktira, NATO servisira – BiGportal.ba

12-15 minutes

---

Objavljeno: 15.7.2017.

Piše: Svetlana Vasović Mekina

 

Glasanje o zabrani nuklearnog oružja u Ujedinjenim nacijama pokazalo je da NATO (p)ostaje pretnja po čitav svet, ali i po sopstvene članice
Čovečanstvo je, 72 godine otkako su Sjedinjene Američke Države sručile atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki, konačno smoglo snage da učini veliki iskorak: 122 države su na sednici Generalne skupštine Ujedinjenih nacija (GS UN) podržale prvi sporazum u istoriji kojim se zabranjuje nuklearno oružje. Međunarodna konvencija o zabrani nuklearnog oružja usvojena je 8. jula u Njujorku, a eksperti se nadaju da je to dan međaš za početak kraja nuklearne ere. Konvencija zabranjuje razvoj, testiranje, proizvodnju, posedovanje i skladištenje, kao i pretnje upotrebom tog oružja. To je pravno obavezujući međunarodni sporazum za sve države koje će ga ratifikovati. Protiv sporazuma glasala je Holandija, a uzdržan je bio samo Singapur. Glasanje su, međutim, bojkotom pokušale da miniraju zemlje koje poseduju nuklearno naoružanje, uključujući i SAD, kao i svi NATO sateliti. Uprkos tome sporazum, koji podržava dve trećine država sveta, predstavlja novu šansu za budućnost čovečanstva, pošto takve odluke polako, ali sigurno uspostavljaju nove norme u međunarodnoj zajednici.
Vest o, po opstanak Zemlje, važnoj pobedi većine država okupljenih pod kišobranom UN, ima i svoju drugu, mračniju stranu, s obzirom na to da su velike sile na čelu sa SAD, uoči glasanja u GS UN iza kulisa „lomile kičmu" svojim partnerima iz NATO-a, tražeći da glasaju protiv pomenutog sporazuma. U društvu onih koji su upregli sve sile kako bi minirali izglasavanje sporazuma o zabrani nuklearnog oružja našle su se raznolike države, od SAD preko Kine i Rusije, do Izraela i Severne Koreje.

GLASANjE NOGAMA Što se tiče većine država Evropske unije, one su „glasale nogama"; nisu bile za, ni protiv, čak ni uzdržane. Jednostavno – nisu glasale, već su to izbegle tako što su pobegle iz sale. Manevar im nije urodio plodom, jer je većina zemalja ipak dala svoj glas za zabranu nuklearnog oružja. Neslavnom protivničkom konvoju nisu se pridružile ni sve evropske zemlje. Austrija, Švedska, Irska, Malta i druge države koje nisu deo NATO-a glasale su za zabranu nuklearnog oružja. Što otkriva razliku između spoljne politike država koje su u EU, ali ne i u NATO-u, i onih koje su NATO članice, s obzirom na to da su se ove druge našle pod žestokim pritiskom Vašingtona kako bi u čoporu bojkotovale jedan od najvećih uspeha Organizacije ujedinjenih nacija poslednjih decenija.
Prvo glasanje o tom pitanju održano je u sedištu svetske organizacije naroda u oktobru, a drugo decembra prošle godine. Pre mesec dana, kada su lobiranja bila na tački usijanja, američka ambasadorka u UN Niki Hejli čak je organizovala demonstracije ambasadora iz savezničkih država ispred vrata Generalne skupštine UN uoči debate o novom sporazumu. Države članice NATO-a su taj potez pravdale formulacijom koju je sročio Pentagon a lansirao Vašington, tačnije, da pregovori „u kojima ne sarađuju države koje imaju nuklearno oružje ne mogu da vode ka efikasnom i trajnom nuklearnom razoružanju".

TAJNA AMERIČKA NAREDBA Kada se 23. decembra prošle godine u GS UN glasalo o početku rada na novoj konvenciji, 113 država je glasalo za, 35 država je bilo protiv, dok se 13 uzdržalo. Zanimljivo je da su tada sve zemlje, nastale na području nekadašnje SFRJ, glasale protiv, samo je Makedonija glasala za. Za razliku od njih, mnoge evropske države, pa čak i članice EU glasale su za zabranu nuklearnog oružja, poput Austrije, Kipra, Estonije, Irske, Italije, Lihtenštajna, San Marina, Švedske… Potom su se NATO članice našle na žeravici američkih zahteva. Očekivano, nijedna nije podlegla iskušenju da glasa nasuprot naređenju „odozgo". Organizacija ICAN (Međunarodna kampanja za uništenje nuklearnog oružja) razotkrila je i javnosti predočila tajne američke dokumente koji dokazuju da su saveznici SAD u Severnoatlantskom vojnom paktu svoju odluku da glasaju „protiv", a u ključnom trenutku čak bojkotuju usvajanje sporazuma – doneli pod ljutim pritiskom službenog Vašingtona. Američki promotori nuklearnog oružja tvrdili su da bi takav sporazum „narušio uverenje da je nuklearno naoružanje legitimno", a posledično bi „NATO otežao planiranje – nuklearnog rata".
Zašto bi bilo loše sprečiti „planiranje nuklearnog rata" – to američke diplomate nisu objasnile, niti su se vazali usudili da postave to sudbonosno pitanje. Neke države članice EU i NATO-a su „svoje" mišljenje u vezi sa zabranom nuklearnog oružja objasnile brutalno ogoljeno. Primera radi, ističe ICAN, zvanična Ljubljana izjasnila se da je „američko nuklearno oružje nužno za bezbednost Slovenije". Nema sumnje da je to ciničan sunovrat politike jedne zemlje i društva koje se, dok je Slovenija bila u sastavu nekadašnje Jugoslavije, trsilo borbom protiv gradnje nuklearke u Krškom, dakle prednjačilo po ekološkim i mirovnim pokretima, koji su potom, u proteklih četvrt veka, netragom nestali. „Slovenija je odbacila sporazum kojim bi potvrdila da nuklearno naoružanje ne bi smeli da upotrebimo nikada i ni pod kojim uslovima. Na početku glasanja – Slovenija se pridružila protestu ispred dvorane UN", saopštio je ICAN.

UGROŽENA SLOVENIJA Čim su procurele informacije o stavu slovenačkih vlasti da državu od propasti štite američke nuklearne bojeve glave, jedan od komentatora je na portalu TaTrenutek.si (u prevodu: Ovaj tren) opomenuo na nelogičnosti takve politike: „Najapsurdniji je stav da Sloveniji bezbednost garantuje američko nuklearno oružje. Odakle je uopšte nikla ta 'velika nužda'? Ko nas je, na primer, ugrožavao posle proglašenja nezavisnosti? Rusija? Nije, to je sasvim sigurno. Komšije? Još manje. A onda se naprasno rodila 'opasnost'. Odakle? U Ministarstvu spoljnih poslova taj stav brane doktrinom NATO-a, čiji je član i Slovenija. Jer kolektivna NATO odbrana počiva na nuklearnoj 'ravnoteži' i 'zastrašivanju'. I tu dolazimo do paradoksalnog zaključka da do 2004. godine – uoči ulaska u NATO – Slovenija nije bila ugrožena ni od koga, ni od velesila ni od suseda, a da se, čim je ušla u Alijansu, pretvorila u državu kojoj su nasušno potrebne američke nuklearne bombe i rakete. Jasno, ulaskom u NATO, država je dala svoj mali, ali i te kako merljiv doprinos 'svetskoj neravnoteži', i postala (bar na papiru) potencijalni neprijatelj Rusije i drugih velikih država koje nisu deo NATO-a. Posledično, Sloveniji danas treba 'zaštita nuklearnog arsenala SAD'. Drugim rečima, ulaskom u NATO slovenačka nacionalna bezbednost se radikalno pogoršala umesto da bude bolja, jer se Slovenija danas oseća ugroženijom nego 2003. godine. Ulazak u NATO nam je doneo nove namete, preobratio nas u potencijalnu 'metu' drugih država i terorista a državu gurnuo u ponižavajući položaj da njena diplomatija naočigled svetske javnosti brani stavove da nuklearno oružje ne treba zabraniti, što je posvađano sa zdravom pameti i voljom većine sveta."
NEUTRALNOST U organizaciji ICAN nisu uzeli pod mikroskop samo Sloveniju, već su ocenili stav svake od država o zabrani nuklearnog oružja. Uz Srbiju piše „unclear", u prevodu – nejasno. Srbija je, očito zahvaljujući doktrini o „četiri stuba spoljne politike", verno sledila poteze SAD, Rusije, Kine i većine država EU, i u UN glasala „protiv" usvajanja tog značajnog dokumenta. ICAN poziciju Srbije opisuje sledećim komentarom: „Srbija je glasala protiv rezolucije kojom je 2017. godine počeo proces pregovora o zabrani nuklearnog oružja. A još koliko 2015. godine je tvrdila da će sarađivati u naporima da se nuklearno oružje stigmatizuje, zabrani i izuzme iz upotrebe."
Tajni NATO dokument koji je zahvaljujući ICAN-u prodro u javnost, kao i spisak zemalja iz EU koje su glasale za novi sporazum, jasno ukazuje na razliku između zaista nesvrstane i neutralne evropske politike i one koja je to samo na papiru. Da, neutralne i nesvrstane zemlje zaista postoje i dan-danas, čak i unutar EU. Što su dokazale prilikom poslednjeg glasanja u GS UN. Iako sve članice Unije blisko sarađuju sa NATO-om, neke od njih zadržale su pravo na sopstveno mišljenje. Švedska, Austrija i Irska su svoju neutralnu politiku potvrdile ponovo, dok su se sve države Balkanskog poluostrva i baš sve države naslednice nekadašnje SFRJ povinovale željama jedne ili više svetskih velesila. Najdrastičniji je možda primer Makedonije, koja je još koliko decembra 2016. glasala za nov međunarodni ugovor o zabrani nuklearnog oružja, da bi svega pola godine kasnije, pod vođstvom „prozapadnog premijera" Zorana Zaeva, svoj glas preobratila.
Komentator slovenačkog portala on-lajn vesti „Ovaj tren" takvo laviranje primećuje i u slučaju promene kursa slovenačke spoljne politike, koja je poklekla pod pritiscima Vašingtona: „Slovenija se osamostalila '91. kako bi 'imala svoj glas u međunarodnoj areni'. Godine 2017. većina država sveta je posle 70 godina postigla istorijski napredak – usvajanje ugovora o zabrani nuklearnog oružja. Ali kada je usvajan taj istorijski važan ugovor, slovenačke diplomate u Njujorku su izvrdale glasanje. Nisu bile za, ni protiv, ali ni uzdržane. Izbegle su glasanje da ne bi morale da se izjasne o međunarodnom sporazumu o zabrani nuklearnog oružja. Kako smo samo pali tako nisko? Kako smo od države koja je želela da doprinese miru u svetu i da učini naš svet boljim, postali malo, podatno američko oruđe koje na pozornici sveta s neprepoznatljivim glasom neubedljivo sriče unapred napisan tekst globalnog režisera koji javno hvali njeno 'nezavisno' držanje, a ujedno od nje zahteva redovno servisiranje svojih globalnih geopolitičkih potreba? Slovenija se, nažalost, nije postavila uz bok razvijene Švajcarske, Austrije, Švedske već uz Severnu Koreju. To je jedan od 'dometa' naše 'bezbednosti' pod NATO okriljem."
Pogled na rezultate glasanja 8. jula u zgradi UN u Njujorku zapravo govori sve – na istoj strani su se našle SAD, Rusija, Severna Koreja, Izrael i još nekoliko država iz „kluba" nuklearnih država. Uz njihove skute su sa ovog dela zemaljske kugle bile Makedonija, Crna Gora, Hrvatska, Srbija, Slovenija… A naspram njih? Sav (pre)ostali svet. Tako je tajni dekret Vašingtona, diktiran američkim „saveznicima", potvrdio reči ruskog predsednika Vladimira Putina koji je režiseru Oliveru Stounu (u intervjuu za televiziju „Šoutajm") kazao da je NATO „samo oruđe spoljne politike SAD" gde „nema saveznika, već samo vazala".

Jugoistočna Azija – potencijal za nuklearni rat

Elen Vajt Gomez, predsednica konferencije UN na kojoj je pregovarano o prvom pravno obavezujućem sporazumu o nuklearnom oružju, podvukla je da je to prvi takav sporazum postignut u više od 20 godina. „Svet je čekao na ovakvu pravnu normu 70 godina", istakla je Gomezova, dok je direktorka ICAN-a Beatris Fin izrazila nadu da je to bio dan koji će dokrajčiti nuklearnu eru.
Pomenuti sporazum obavezuje sve zemlje članice da nikada i ni pod kojim okolnostima ne razvijaju, testiraju, proizvode ili nabave i uskladište nuklearno oružje ili druge nuklearne eksplozivne naprave. Sporazum zabranjuje bilo kakav transfer ili korišćenje nuklearnog oružja ili upućivanje pretnji o korišćenju takvog naoružanja, a čim ga ratifikuje 50 zemalja članica UN, stupiće zvanično na snagu. Jasno, jedan međunarodni sporazum ne može da spasi svet od nuklearne katastrofe. Nuklearno oružje će opstati sve dok bude trajala „bezbednosna trka" između različitih velesila, ali sve što vodi ka ograničenju upotrebe nuklearnog oružja – životno je važno. I utoliko važnije, jer područja novih konflikata poput jugoistočne Azije, stratezima dopuštaju „više slobode" u preigravanju nacrta mogu li nuklearno oružje u nekom (bar u početku i prema tim scenarijima – lokalnom) ratu da upotrebe „sa uspehom".
U Evropi bi, zbog velike gustine naseljenosti, svaka, pa čak i ograničena upotreba nuklearnog oružja imala razorne posledice koje bi vodile u globalni rat. Nije čudo da gospodarima rata apetiti rastu na drugom kraju sveta, gde ocenjuju da bi u eventualnom ratu između Kine, na jednoj, i SAD sa satelitima iz NATO-a, na drugoj strani, mogli da diriguju „uspešan nuklearni rat".

Prevrtljivica

Nije prvi put da slovenačka spoljna politika „usred trke" promeni stranu, kao 8. jula u GS UN. Slovenija je pre četvrt veka podržavala posebnu deklaraciju o svetu bez nuklearnog oružja, koju je pripremila Švedska. Iz te inicijative je brže-bolje izašla, čim se približila ulasku u NATO 2004. godine. Danas zastupa stanovište koje se ne razlikuje od doktrine Pentagona o nuždi postojanja, pa čak i upotrebe oružja koje bi uništilo planetu.

Piše: Svetlana Vasović Mekina za pecat.co.rs

 

nspm.rs

Цвијетин Миливојевић: Чувари вееелике тајне

Данас

4-5 minutes

---

 Влада се, у првих 100 дана, не дира већ пусти да, на миру, сходно добијеном поверењу грађана, нацрта, трасира и отпочне "извођење радова".

Но, ово што ми имамо као, наводно нову, владу од тренутка када је Врховник, у своје име, по налогу извесних центара моћи, а противно вољи грађана Србије, рачунајући и оних 56 одсто који су гласали за њега на председничким изборима, на чело софре поставио особу X (а могао је и Y, З и томе слично) - у ствари је стара, "влада континуитета" која је, већ првог дана мандата, успела да интервју бомбом (виа Блумберг) наљути руског медведа!

Намесница, особа X (убудуће: Тајница), на мистериозан начин се, прошлога лета, директно са места "чувара печата" у компанији "Континентал винд", власништво Американца, успут и мужа сестре Кори Удовички, пошто је, претходно, отуда најурена дотадашња попечитељка за државну управу и локалну самоуправу која се, гле чуда, звала Кори Удовички - обукла у министарско рухо. Наша садашња Тајница је, само непуну годину потом, убедљиво победила на парламентарних изборима који, гле чуда, нису ни одржани, и постала, на папиру, калиф наместо Канцелара. Да је Тајница, очигледно, чувар неке вееелике белосветске тајне, о којој грађани Србије немају права ништа да знају, говори и податак да је, пре но што је постала министарком која се, или није мешала у свој посао или боље би било да се, као у случају електронских здравствених књижица, није мешала - она била и цинкарош тајни из оне приватне компаније за изградњу ветроцентрала по Србију, елем нека врста Врховниковог инсајдера међу "мрским америчким непријатељима".

На сличне болести себичног аутизма, нису, наравно, били имуни ни ранији политичари, па чак и они који су прошли "албанску епопеју", којој се дивимо са оволике историјске дистанце.

"Укаже ли се неко место у власти, било оно важно или осредње, свеједно, о избору не одлучују заслуге кандидата, већ политичке везе. Може он бити и највећа незналица, најнечаснији човек, ако је "штићеник" политичара-странчара партије на власти, победиће и човека најквалификованијег и у стручном и у моралном погледу. Када се неки кандидат пријави на конкурс за одређено место у министарству, не питају га: "Шта знаш? Шта си радио досад? Шта си радио када је отаџбина била у опасности?" Него га питају: "У којој си странци? Који те посланик препоручује?" - писао је, пре 90 година, странац који је волео Србе више него они сами себе, др Рудолф Арчибалд Рајс, подсећајући да су многи политичари забушанти сматрали да Крф није довољно удобан за живот, па би скупштина у избеглиштву, требало да се пребаци у Кан који је много лепши!

А зашто, питам ја, парламент не би заседао у гладијаторској арени у Кончареву, јер тамо лежи одгонетка чаробног горива за опстанак свих власти последње деценије у Србији? Тамо је настала она стара народна умотворина да се "(Коштуничин) Устав (већ ЕУ) не сипа у тракторе", тамо се, под паском кик-боксера, мире хомољуби и хомофоби, тамо се они што се јавно беспризорно силе и приказују мишиће, претварају у мале маце, беспризорно се додворавају, на пример Чепурину, и понижавају целу земљу и све нас. Рекох ли Чепурин? За оно што Тајница није рекла или је, пак, рекла руском амбасадору до сад су се извинили Врховник и Тајница, попечитељ одбране, министар спољни, попечитељ без фотеље, министарка за инфраструктуру и остало свашта нешто, па Палма лично, са све својим "Тигровима"...

Несрећни Рајс је, подсетићу, 8. августа 1929, и издахнуо од срчаног удара након што га је, речима "Иди у твоју земљу, па тамо заводи ред! Иди бестрага!", извређао један од тих министара корупционаша и ратних профитера који је, иначе, Велики рат провео у иностранству, далеко од мегдана.

(Данас)

 

Milan St. Protić "Taoci svoje iluzije - bez KiM zbog titoizma i Miloševića"

b92.net

"Taoci svoje iluzije - bez KiM zbog titoizma i Miloševića"

8-11 minutes

---

Beograd -- Za rešenje problema Kosova nisu spremni i vlast ni narod, a ni ranije nisu bili, izjavio je za "Blic" od nedelje bivši ambasador Srbije u SAD Milan St. Protić.

Izvor: Blic nedelja, 9.07.2017. | 10:29

Foto: Screenshot

Takođe, on ističe da bi prekrajanje granica otvorilo Pandorinu kutiju jer bi moglo da se izgubi više nego što je realno da se dobije.

"Odavno mi se čini da tumaramo po magli i to ne samo po pitanju Kosova i Metohije. Ne vidim ni iskrenog pokušaja da se pronađe pravi put. Za to nisu spremni ni vlasti, ni narod. Ni ranije nisu bili spremni. Ovo u čemu živimo, kao i ono u čemu smo živeli, jeste naš izbor i naša odgovornost", navodi Protić.

Na pitanje kako bi on rešio pitanje Kosova i dijaloga sa Prištinom, Protić navodi da će se ovog puta uzdržati od odgovora.

"U više mahova sam iznosio svoje mišljenje o ovom pitanju i uvek mi se olupalo o glavu", ističe on.

Kako kaže, naučio je da pazi da njegove reči ne budu zloupotrebljene: "Koga su zmije ujedale i guštera se plaši".

Na pitanje da li mu je dok je bio ambasador u SAD neko rekao da je uslov za ulazak Srbije u EU priznavanje nezavisnosti Kosova, Protić kaže da se to "podrazumevalo", ali da "niko nije bio izričit".

"Za mene je od početka dilema bila obratna – šta bismo mi radili kad bi Kosovo i Metohija sa tamošnjim albanskim stanovništvom ostalo u sastavu Srbije".

Prema njegovim rečima, bili bismo "veoma neprijatan i subverzivan činilac sa razarajuim potencijalom i dejstvom".

Na konstatacju "Blica" da su sve glasniji navodi da će Srbija morati da pristane da Kosovo postane članica Uneska i pitanje da li bi trebalo da se zato pripremimo, Protić kaže: "Da".

"Sa pozitivne strane, to bi mogla da bude kakva-takva zaštita za tamošnje srpske spomenike i svetinje", navodi Protić.

"Taoci smo sopstvene iluzije u koju želimo da verujemo bez obzira na to i uprkos stvarnom stanju stvari. Lakše je živeti u iluziji. Nezgoda je što vodi u propast", dodaje on.

Osim toga, on ističe da su "titoizam i Miloševićeva suluda politika doveli do toga da Kosovo i Metohija više nisu srpski".

"Gledali smo i ćutali. Neki su i saučestvovali. Gledaju, ćute i saučestvuju i danas. A oni koji se protive ne čine to ni mudro, ni iskreno, ni pošteno", zaključuje Protić za "Blic".

Istoričar Milan St. Protić je inače praunuk prvog premijera Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca Stojana Protića. Bio je član Deposa, jedan osnivača Demokratske stranke Srbije, aktivni učesnik demonstracija tokom 1996. i 1997. i član vođstva Saveza za Promene i DOS.

Bio je i predsednik Srpskog demokratskog kluba Odbrana i kopredsednik Nove Srbije.

Na septembarskim izborima 2000. predvodio je listu DOS Vojislav Koštunica u izbornoj jedinici Novi Beograd.

U noći 5. oktobra izabran je za predsednika Skupštine grada Beograda. Ambasador SRJ u SAD postao je u februaru 2001, a sa tog položaja smenjen je u avgustu iste godine.

 

Емил Влајки: Вучићеви пробни балони

Вучићеви пробни балони

 

Емил Влајки

среда, 05. јул 2017.

Као да сам знао што ће се десити на српској политичкој сцени. Прије десетак дана, у објављеном тексту: 'У држави данској све је труло', говорећи о тешкој ситуацији у Србији, написао сам слиједеће: „Преостаје, у том безнађу, једино Вучић који има јасну оријентацију, можда погубну, а ипак некакву. Још када би имао храбрости да уцијени све бахатији Запад, окретањем Русији, био би истински државник. Можда и такав какав је, мада са малим ступњем вјеројатности, Вучић чак и успије да угура Србију у Европу, али би то било уз велика понижења, уз даљње уступке што се тиче територијалног интегритета и са сигурним губитком пријатељства са Русијом." Ради појашњења читаоцима, 'Европа' је, све се више показује, идеолошки, хладноратовски, антируски концепт, а не (једино) „обећана земља гдје тече мед и млијеко". Вучић, са најбољим намјерама у које уопће не треба сумњати, жели да уради немогуће: да Србија уђе у Европу, да буде војно неутрална и да истовремено задржи добре, и све боље, односе с Русијом! Мало морген! Ана, или о легалитету Политички гледано, Вучић је у овом часу апсолутни господар српских простора и то легално, легитимно и демократски, избором од народа. То је политичка реалност, и било би добро да се престане са демагошким оспоравањем те чињенице. Ако је за такве који оспоравају Вучића, слаба излазност бирачког тијела на изборе неко мјерило, онда по њима ни један актуално изабрани предсједник у свијету нема легалитет, укључујући америчког и француског предсједника. За разлику од Вучића, Анин легалитет и легитимитет као премијерке не потичу од народа, већ од предсједника. Њу нитко осим Вучића није бирао и он може, сасвим легално, располагати њеним мандатом по вољи. Многи се питају због чега је Вучић изабрао Ану која нема никаквог политичког искуства и која никада неће бити, ради своје прозападне пристрасности која боде очи, добар политичар и државник. Он је очито није изабрао ради њене способности да дигитализира Србију. То је, наравно, изузетно важна ствар, али је Ана то могла радити и као министарка. Она, према томе, сасвим легално и легитимно, нема никакву самосталност, а посебно је нема као премијерка,  нити је може имати. Она, дакле ради само оно што Предсједнику одговара, па и онда, а поготово онда, када се чини да то није тако. Вучићев зен и Анина семантика Постоје различите врсте зена, пробуђења (сатори). Вучић се, по својој природи, приклања ринзаи зену који фаворизира шок-третмане као што је парадоксално изражавање (коан) често праћено неочекиваним вербалним, политичким ударцима. Премијерка, вјерна ученица Предсједника, дословце примјењује ринзаи зен, и својим провокативним ставовима забринула је Србе и Русе. Семантику овог зена можемо лијепо пратити кроз Анине изјаве. Гледајући смисао њених ријечи, Ана је рекла у интервјуа за америчку агенцију Блумберг, да "ако Србије буде приморана да бира између ближих веза са Русијом и чланства у Европској унији, одлучиће се за ово друго". „Наставићу пут који је почео Александар Вучић, да би припремила земљу за чланство у ЕУ до 2020. Имамо емотивне везе са Русијом, због традиције, културе и вере, али ЕУ је тамо где ми идемо - то је јасно", рекла је Брнабићева. Ерго (дакле), у сложеним реченицама гдје се у другом дијелу појављује рјечица 'али', једино се тај други дио „пика", док је приви дио безначајан и има јалово реторичко, утјешно-психолошко значење. На примјер: „Ти си изузетно добар и лијеп, али ја не могу бити с тобом", или: „Почашћен сам понудом, али је морам одбити", и слично. У политичкој семантици, чувена је Де Голова синтагма: „Да, али…" („Уи, ме"). Упроштено говорећи, чим нетко почне нешто превише хвалити, то значи да ће у другом дијелу дискурса, након рјечице 'али' то исто, или крајње оцрнити, или рећи нешто супротно претходно реченом! Тако и Ана „мудро збори": 1. Имамо емотивне везе са Русијом због традиције, културе и вере ; 2. Али, Еу је тамо где ми идемо, то је јасно. Свакоме је сада јасно, да јасније не може бити, да традиција култура и вјера немају никакву тежину у односу на „европски пут" који је за Ану и 'златно теле' и 'света крава'. Продубљујући анализу, можемо се упитати, зашто је Ана уопће употријебила рјечицу 'али'. Она је, на примјер, могла рећи:  „ Имамо емотивне везе са Русијом због традиције, културе и вере, што ће нам на најбољи начин помоћи да уђемо у ЕУ!" Ваш коментар, драги читаоци, би био: „Смијешно! Овај Влајки се с нама шали!" Тако је и Ана, дајући овај интервју, била свјесна тога да су 'пут у Европу' и 'добри односи с Русијом' двије супротстављене ствари! А она се, вјерујте ми, не зна шалити. Вучићеви пробни балони Сада је кристално јасно чему Ана у суштини служи. Исто је тако јасно, да она, када се о суштини ради, говори само оно што Вучић хоће; Вучић је преозбиљан политичар, а да би такву ствар пустио ван контроле. Предсједник, дакле преко Ане, испушта пробне балоне како би видио реакцију српске и руске јавности!.   Дачић, који има улогу вођења вањске политике, такве ствари не може изрећи јер је у јавности перципиран као више проруски него прозападни тип. Вучић је „отац нације" који је изнад оваквих „баналности", па је остала једино Ана која је душу дала за улогу „неспретне политичарке" која својим неумјереним изјавама збуњује јавност. Ма што год тко мислио, Вучићу је народ дао мандат да уведе Србију у Европу, не читав народ, наравно, али већина. Александар је, без обзира на своје его посебности као што су нарцисоидност и театралност, то озбиљно схватио и ради онако како мисли да је најбоље и најефикасније да би остварио тај циљ. Александар је и добар играч шаха и спреман је на све жртве фигура (Космет, Русија) како би добио партију. Он ће, наравно, у свом срцу увијек остати („викенд") русофил и радикал, али је политика преозбиљна ствар да би се препустила срцу. За Александра је ово партија живота. Што би Хегел рекао, обичан човјек, са својим свакодневним моралом, не може, са становишта хисторије, ни схватити ни оцијенити поступке великих људи. Ако успије, име Александар (Велики) ће му сасвим добро пристајати. Ако омане бит ће запамћен као неспретан и штетан вучић који се покушао бавити политиком. А што се „политички неспретне" Ане тиче, ако спроведе ту своју дигитализацију, то ће бити велика ствар за Србију. А и нека остане на томе, прије него се потпуно компромитира.

 

Пристигли коментари (23)

Пошаљите коментар

 

Да ли је Ана Брнабић срушила политику Србије према Русији

iskra.co

СПУТЊИК: Да ли је Ана Брнабић срушила политику Србије према Русији

5-6 minutes

---

05.07.2017. - 9:02

 

Фото: Спутњик, Tanjug/ TANJA VALIC

Премијерка би морала да објасни да ли је „Блумберг" аутентично пренео њен став да ће Србија, уколико буде приморана да бира између ЕУ и Русије, изабрати ово прво. И да саопшти – да ли је то промена суштинске државне политике.

Да ли је Ана Брнабић пет дана пошто је положила заклетву у Парламенту и преузела функцију премијера Србије — срушила државну политику која се градила годинама?

То питање наметнуло се после интервјуа који је председница Владе дала америчкој агенцији Блумберг, а који је насловљен: „Ако буде приморана, Србија ће бирати Европску унију, а не Русију".

Када се прочита разговор са Брнабићком, јасно је да она ту реченицу, тако огољено и брутално формулисану, није дословце изговорила.

Али када се анализирају њене поруке и одговори на директна новинарска питања о односу Србије према Бриселу и Москви, произилази да наслов који је дао „Блумберг" није ни потпуно погрешан.

У контексту „Блумберговог" питања шта ће Србија, уколико буде приморана да бира између ЕУ и Русије, преломити, премијерка је покушала дипломатски да констатује:

„Осећања према Русији се не могу занемарити, али наш стратешки пут је ЕУ."

На питање да ли ће, уколико буде угрожен пут Србије ка ЕУ, она наставити политику Александра Вучића, који је одбио да прати одлуку Брисела и да уведе санкцији Русији, српска премијерка је одговорила:

„Не могу то сада да коментаришем, јер је на Балкану веома тешко посветити се било чему. То је тежак регион."

На основу тога „Блумберг" је у наслову и у првој реченици текста закључио да је став Ане Брнабић да ће Србија, ако буде морала да одабере између ЕУ и Русије — изабрати ово прво.

Питања која се намећу:

• Да ли је речи Ане Брнабић злоупотребио и лажирао „Блумберг" како би дошао до одговора који је по вољи Вашингтона? Ако јесте, премијерка би своју поруку којом је јутрос разбудила политичку чаршију у Србији хитно морала да демантује или разјасни.
• 
  Уколико пак Брнабићка са обе ноге стоји иза својих речи, да ли је дошло до суштинске промене државне политике која је дипломатски вешто и филигрански одмерено формулисана претходних година? Јер и председник државе Александар Вучић и шеф дипломатије Ивица Дачић небројено пута су потпуно отворено и на свим светским меридијанима, на Западу и Истоку, изговорили реченицу: „Србија жели да буде у ЕУ, али Србија никада неће увести санкције Русији".
• 
  Како Ана Брнабић, под условом да је сагласна са „Блумберговим" насловом, намерава да, како је обећала, настави континуитет Вучићеве Владе када је Ивица Дачић пре само неколико месеци поручио Бриселу: „Немојте нас приморавати да бирамо између ЕУ и Русије, јер се зна шта би смо одабрали — Русију".

Да закључимо, можда је интервју који је Ана Брнабић дала „Блумбергу" плод њене недовољне политичке превејаности и скромног дипломатског искуства.

Није искључено да је управо на оваква њена „проклизавања" мислио и председник Александар Вучић када је навео да ће се политичким питањима у Влади бавити више Дачић, а економским Брнабићка.

Не одбацујемо ни опцију да је нова премијерка желела да свесно америчкој агенцији, из некаквих тактичких разлога које сада не видимо, саопшти баш оно што би они преко Атлантика волели да чују.

Али уверени смо да би грађани Србије волели јасно и гласно да чују, а не да им се то сервира из евроатлантских медијских лабораторија — хоће ли наша држава увести санкције Русији ако је на то, зарад учлањења у ЕУ, примора Брисел.

И још смо нешто, судећи по „Блумберговим" формулацијама, сазнали — да ЕУ има механизам да приморава и уцењује земље да крше своју суверену политику како би се придружили њиховој „породици".

Баш смо чврсто веровали да је потребно испунити сва та силна поглавља, демократске стандарде, упитнике, реформске услове и да ће чланство доћи само по себи.

На крају, пошто је Спутњик протеклог викенда радио ексклузивни интервју са председником државе Александром Вучићем, и од њега смо добили недвосмислен одговор: „Србија неће уводити санкције Русији и не само да неће променити однос према Москви него да ће даље да га развија" — државна политика нам је јасна.

Зато је, да не буде забуне и конфузије, нужан брз одговор целокупној домаћој али и светској јавности — шта је тачно рекла, а на шта је тачно мислила Ана Брнабић.

Предраг Васиљевић

rs.sputniknews.com

 

ХРВАТОВАЊЕ НА СРПСКИМ ЛЕЂИМА

srna.rs

ХРВАТОВАЊЕ НА СРПСКИМ ЛЕЂИМА | СРНА

4-5 minutes

---

Специјални сервиси

Данас је свака Југославија, која је била једина основа за стварање Хрватске, проказана као "пакао за Хрвате" и "србославија", а њени симболи су изједначени са фашизмом...

Пише: Ненад ТАДИЋ

БИЈЕЉИНА, 29. ЈУНА /СРНА/ - Срби, Југославија и некадашњи југословенски предсједник Јосип Броз Тито су сталне и најдраже мете /бројних/ припадника хрватске деснице, али и дежурних "домољуба", мада је питање гдје би данас, без ових "реликвија зла", хрватска држава уопште била.

Како би била писана историја балканских простора да српска династија Карађорђевића и Србија нису 1918. године одлучили да створе Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца и да су прихваћене опције о уједињењу са српским сународницима у ослобођеној БиХ, без југословенског повезивања?

Хрвати су прво ушли у назив једне државе, затим се национално еманциповали, па онда и територијално /Бановина Хрватска у Краљевини Југославији/.

Хрватска је први пут постала република 1943. године, и то вољом Тита и оних за које десничари и неоусташе данас тврде да су били највећи крвници Хрвата.

Да се не помиње чињеница да су усташе и њихов вођа Анте Павелић препустили Далмацију и Истру фашистичкој Италији у замјену за "независну" Хрватску, а заправо кољачку "државу" и савезницу вође нациста Адолфа Хитлера.

Тек под диктатором Титом, у оквиру СФРЈ и захваљујући партизанима те територије су враћене.

Срби су на подручјима данашње Хрватске све до 1944. године чинили већину бораца у партизанском и антифашистичком покрету. Тек са падом фашистичке Италије почиње општи прелазак домобрана и усташа у партизанске јединице.

Далматинци су били, заправо, најбројнији хрватски партизани, што је и разумљиво, јер их је Павелић продао и предао фашистима.

Кад се све ово узме у обзир, а ријеч је о опште познатим чињеницама из историје, постаје јасно да су они без којих хрватске државе данас не би било, или сигурно не у оваквом облику, у данашњој Хрватској проказани за све проблеме друштва.

Срби који су популационо пали испод пет одсто према званичном попису, Југословени којих је пар стотина у Хрватској и Тито, који је мртав већ 37 година, наводно "спречавају просперитет хрватске државе".

Ако је Тито у Хрватској злочинац због Блајбурга и послијератне одмазде, шта онда Срби треба да кажу?

На српском оружју из Првог свјетског рата подигнута је прва Југославија и извршено уједињење Јужних Словена.

На масовним гробницама усташке Независне Државе Хрватске и на бројним српским жртвама подигнута је друга Југославија, а поготово Савезна Република Хрватска, која је, након усташког оргијања и савезништва са Хитлером, могла да постоји само у оквиру СФРЈ и никако другачије.

И то у саставу искључиво комунистички оријентисане Југославије, уз територијалну и уставну контролу и слабљење Србије /двије аутономне покрајине/, мада ту идеологију највише мрзе хрватски националисти.

Данас је свака Југославија, која је била једина основа за стварање Хрватске, проказана као "пакао за Хрвате" и "србославија", а њени симболи су изједначени са фашизмом.

Усташки ресентимент шири се Хрватском већ годинама, кокетирање са усташтвом претворило се у институционални изазов, антифашистички споменици одавно су одлетјели у ваздух, а Срба више скоро да и нема.

Гдје би данас хрватски националисти хрватовали да није било српске династије, прве и друге Југославије, Срба и диктатора Тита?

Гдје би данас били Истра, Далмација и Загреб без официрског "Бре!", без одавно протјераних Личана и Банијаца?

То је наградно питање за милион куна, али само за добар дио данашњег хрватског друштва.

Одговор је, наиме, лако наћи у било ком пристојнијем уџбенику историје. Под условом да није из периода Независне Државе Хрватске и да га не издаје Хрватска академија знаности и умјетности у дијаспори /ХАЗУД/.

 

Ako baba plače, daj joj keksa

Jedna urbana legenda tvrdi da je Ivan Tasovac u vreme pre ministrovanja, kad je vrlo vešto menadžerisao Filharmoniju kojoj je bio na čelu, zakucao i na vrata Dragana Markovića Palme.

7

Piše: Zoran Panović

24. jun 2017. 15:00

 

I kad mu je Tasovac izložio potrebu ulaganja u kulturu, Palma je navodno odgovorio: 'E, da sam znao za tu tvoju Filharmoniju, ne bih kupovao žirafu.' U tom logičkom ključu tražite i Palmino protivljenje da mu Ana Brnabić bude premijerka. Palma, dakle, neće popustiti u domaćinskom stavu, ali će glasati za zakone i ostati u vladajućoj koaliciji.

Draga Vučićeva gošća na inauguraciji Kolinda Grabar Kitarović je nedavno u Zagrebu na nekoj konferenciji o brendiranju Hrvatske istakla da se državi čija je predsednica 'ne smije dogoditi Borat'. Pričom o 'imaginarnom Kazahstanu' film 'Borat' je naneo mnogo štete realnom Kazahstanu, mada ima marketinških magova koji tvrde da je upravo s ovom opskurnom komedijom gde su scene iz Kazahstana snimane u rumunskom selu, sam Kazahstan profitirao. Nije to bitno. Bitno je da kazahstanski novinar Borat (glumi ga Saša Baron Koen) kaže da u njegovoj zemlji politički pobeđuje onaj koji najviše tereta može da okači na testise, a da fiktivni premijer fiktivnog Kazahstana može da izdrži akumulator 8,4 sekunde. Da li bi Palmi odgovarao takav mandatar-domaćin?

Već sam ovde pisao o četiri jahačice srpske apokalipse: Nekompetentnosti, korupciji, paranoji i hipokriziji. Vučićeva odluka da mandatarka bude Ana Brnabić ide na vodenicu kompetentnosti, ali je raspalila hipokriziju širom vlasti, ali i opozicije, i ti izlivi hipokrizije mogu se meriti samo sa hipokrizijom da u celoj histeriji oko 'odbrane ćirilice' svi glavni srpski tabloidi izlaze na latinici. A to je srpski mejnstrim.

Jedna mlada aktivistkinja Srpske napredne stranke istetovirala je na ruci 'A. Vučić' i uzburkala strasti u Srbiji. Rekla je da je taj čin izraz njenog poštovanja prema lideru i njegovim idealima o modernoj Srbiji. Verovatno mlada dama nije znala da je na razmeđu dva milenijuma jedan delija iz Valjeva na leđima istetovirao Aleksu Jokića, dugogodišnjeg Vučićevog glavnog kadrovika i bitnog socijaliste iz vremena Mirka Marjanovića.

Taj tip iz Valjeva hteo je da istetovira još jednog bitnog socijalistu iz valjevskog kraja - Milomira Minića, ali je ovaj bio zauzet da pozira, a nije mu bilo lako naći ni poster da se uzme 'mustra'. Na koži tog Valjevca bili su i Sloba i Mira, i njujorški Kip slobode i Sveti Nikola.

Ako se sećate sjajnih trojki Milana Gurovića postignutih protiv američke reprezentacije u Indijanopolisu 2002, morate se sećati i njegovih velikih partija iz Gudijer lige pa i 'Čiče' - Draže Mihailovića na njegovom ramenu i drame zbog zahteva iz Zagreba i Sarajeva da ne igra u tim gradovima zbog tetovaže. A sećate li se Srebrnog letača (Marvelovog superheroja) koga je istetovirao još jedan izuzetan košarkaš - Željko Rebrača?

Čuo sam i urbanu legendu da je lekar nekom dedi u zapadnoj Srbiji tokom vizite rekao - vidim da ste voleli jednu Olju pa ste joj i ime istetovirali na osetljivom mestu, na šta je deda odgovorio: E, moj doktore, tu je nekad pisalo 'puno pozdrava iz Bijelog Polja'. Na primer, znam čoveka koji je poznih sedamdesetih na služenju vojnog roka u Ogulinu hrabro istetovirao 'JNA - 1804'.

Predsednik je dobio uveravanja da je 'A. Vučić' istetovirala 'divna devojka' i na neki način joj je obećao da se 'neće postideti'. To je bitno, jer tetovaža nije poster Slobodana Miloševića koji su kamiondžije lepile na šoferšajbne i pronosili slavu vođe širom Jugoslavije, da bi lako te postere - 'Sloboda se piše sa N' - skinuli kad je došlo vreme. Bilo je tih postera i po obućarnicama, i po mesarama, i po berbernicama.

Tetovaže mnogo govore o duhu epohe i ličnim afinitetima

Kao i filmovi: Za potrebe jubilarnog 15. 'Belgrade Beer Festa' snimljen je promotivni spot u tramvaju, a glavne uloge imali su Svetislav Bule Goncić i Zoran Cvijanović. Na ovaj način dat je i omaž kultnom filmu 'Oktoberfest', reditelja Dragana Kresoje koji je snimljen pre tri decenije. Film je freskolika urbana metafora o romantičnoj i tragičnoj mladosti, o snovima da se ode na čuveni minhenski sajam piva. S obzirom na Goncićev angažman s naprednjacima i Cvijanovićevu ulogu u satiričnom, antivučićevskom, filmu 'Stado', ovaj spot u tramvaju je tumačen u čaršiji i kao 'nacionalno pomirenje'. Mada, za Vučićevo vreme, i nas u njemu, prilično je indikativna ona rečenica koju u 'Oktoberfestu' izgovara onaj frik koga glumi Bogdan Diklić, dakle - 'ako baba plače, daj joj keksa'.

Odjednom kao da su nam se stvari pred očima razbistrile: Kad vidimo kakav je Vučićev 'socijalni liberalizam', kao da se 'demokratski nacionalizam' ne čini više samo kao bauk, pa će verovatno Vuk Jeremić na jesen probati da ga partijski profiliše i verovatno malkice emancipuje od Koštuničine rigidnosti. Sa Čedomirom Jovanovićem kao da je tek sad u punom sjaju oporosti zablistala i ideja 'konstruktivne opozicije'. Intelektualna podrška Saši Jankoviću zbog koje je i Vučiću išla voda na usta pa je na VIP 100 javnih ličnosti morao da odgovori sa spiskom od 650 koji je u novinama ličio na spisak dobitnika nagradne igre, kao da se, podrška jelte, izvitoperila u pokušajima organizacionog formulisanja. Entropija 'civilnog društva' topi solidan Jankovićev izborni rezultat. Partijski forumi naprednjaka pokazuju jak upliv 'liturgijskih obrazaca' (odnos partije i vođe), što nije baš 'keč ol' (catch all) o kakvom se partijskom obrascu često pomodno priča.

Vremena se menjaju: Predsednik Hrvatske Ivo Josipović nije hteo da dođe Tomislavu Nikoliću na inauguraciju, odnosno hteo je samo pod jednim ciničnim uslovom - da se Nikolić odrekne svog četništva. U formatu Vučića i Kolinde tako nešto deluje pomalo banalno.

Zadesio sam se prošle srede i na debati o ulozi intelektualaca u javnom životu. Isprovociran upadicama 'postmarksista', skup je napustio jedini prisutni intelektualac uslovno rečeno desne opcije na njemu - Milan St. Protić. Doduše, 'u zaštitu' ga je uzeo Žarko Korać. Pecnuti Protićevim izlaganjem u kome je bilo i kritike na jednoumlje koje i dalje dolazi sa levice, 'postmarksisti' kao da nisu uočili glavnu stvar - kako su u Srbiji postali retki, maltene unikatni intelektualci kao Protić, dakle uslovni desničari jasnih demokratskih i prozapadnih (u najboljoj tradiciji te reči) svetonazora.

Sociolog Mladen Lazić je podsetio na tri moguća određenja pojma 'intelektualca', a učesnici skupa su se složili da su sva tri pojma problematična za Srbiju. U devalvaciji obrazovnog sistema i cunamiju falš diploma, danas je teško prihvatiti formalno određenje pojma intelektualac koje je naveo davno profesor Vojin Milić kao rigorozni metodolog, da je intelektualac onaj ko završi fakultet. Teško da u Srbiji ima mnogo i slobodno-lebdeće inteligencije u smislu kako ju je odredio Karl Manhajm, a što znači da je intelektualac onaj koji je strukturalno nezavisan da može formulisati kritički odnos prema svom ambijentu. U svetu, a u Srbiji pogotovo, teško se može biti 'strukturalno nezavisan' i od države i od tržišta. Tek nema one Gramšijeve 'organske inteligencije' koja bi formulisala 'interes klase', posebno jer je danas teško odrediti 'alternativni interes'. Lazić je naveo raspadanje Filozofskog fakulteta u Beogradu kao sliku Srbije, a tonovi sa skupa su generalno bili depresivni jer se iza srpske 'državocentričnosti' krije težnja ka samodestrukciji i suženje javnog prostora. Ocena je da tabloidi preuzimaju ždanovljevsku matricu, da smo razoreno društvo saznajnog deficita, da dominira model poluintelektualca - najamnika, da se sistemski izbegava raspava o devedesetim i genezi srpskog debakla.

Učesnici skupa su se složili s mojom opaskom da se u Srbiji često brkaju kritička javnost i politička opozicija, a što pravi veliku konfuziju. Iako se ove dve kategorije često podudaraju, one strukturalno nisu isto. Vlast ne može da preuzme 'kritička javnost'. U to čak ni 'praksisovci' nisu verovali. Kamoli Vučić.