Ljubiša Ristić: Usred smo zavere sa neizvesnim ishodom

novosti.rs

Ljubiša Ristić: Usred smo zavere sa neizvesnim ishodom | Kultura

Vukica STRUGAR

8-11 minutes

---

| 16. oktobar 2017. 18:40 | Komentara: 0

Reditelj Ljubiša Ristić: Niko nas ne sprečava da u sledećih sto godina činimo ono što čine svi kada brane svoje. Svi glavni svetski procesi koji slede biće vezani za ovaj prostor

JUBILARNU četrdesetu sezonu KPGT obeležiće s pet novih predstava, ali i sećanjam na slavne početke nesvakidašnjeg koncepta u pozorišnom životu ondašnje Jugoslavije - upravo u ovo vreme počele su u Zagrebu probe čuvenog "Oslobođenja Skoplja" Dušana Jovanovića, čija je premijera održana u dvorištima Gornjeg grada. Predstava je ostala na repertoaru više od jedne decenije (sa 750 izvođenja širom sveta), a poslednji put je odigrana 1990. godine u Lenjingradu: njen kraj simbolično će obeležiti i završetak jedne, ne samo umetničke epohe...

- Nažalost, naš jubilej proći će potpuno nezapaženo. Predstave KPGT nemaju odjeka u medijima. Teško dolaze do TV emisija iz kulture, pa i beogradskih hronika i jutarnjih programa. Neke televizije, doduše, objave šta igramo, pozovu me i da gostujem, a onda uglavnom pitaju o politici - s potpunom sigurnošću i ironičnim osmehom kaže tvorac KPGT, mnogima omiljeni reditelj Ljubiša Ristić i (često tim istim) omražena partijska figura nekadašnjeg JUL-a.

* Ipak, vi spremate "gvozdeni repertoar" starih naslova i pet premijera?

- Sezona će, svakako, biti bogata. Do Nove godine postaviću na scenu Sartrov komad "Iza zatvorenih vrata", Makijavelijevog "Vladaoca", "Pohvalu ludosti" Erazma Roterdamskog i "Duhovne vežbe" Ignasija de Lojole. Peta predstava radiće se po romanu Puriše Đorđevića "Ljubavna priča", objavljenom pre tri decenije u časopisu "Gradac". Nas dvojica napravili smo zajedno i "Tajnu Crne ruke". Mnogo sam učio na Purišinim filmovima, potom i primenjivao naučeno. Inače, to je prvi gej roman u našoj literaturi, pre toliko godina govorio je o stvarima o kojima se tek danas slobodno priča. Napisao ga je čovek sjajnog talenta i velike mudrosti.

* S kojim motivom ste se opredelili baš za ovo delo?

- Želim predstavu koja će po stilu i metodu biti slična onima s početka KPGT, "Karamazovima" i "Oslobođenju Skoplja". Odlikovale su ih fragmentarna dramaturgija i teme iz bliske prošlosti, kao što su rat, okupacija, Informbiro. U "Ljubavnoj priči" reč je o socijalnim lomovima i promenama šezdesetih godina prošlog veka, zaključno s privrednom reformom, Brionskim plenumom i studentskom pobunom 1968.

* U toj deceniji desilo se mnogo stvari koje su uzdrmale svet?

- Ikone iz šezdesetih i danas žive. "Desila" su se braća Kenedi, Če Gevara, kineska kulturna revolucija, otpor ratu u Vijetnamu, bejbi-bum generacija. To je vreme velikih priprema za velike svetske promene. A na šezdesete i seksualnu revoluciju, levičarske i hipi pokrete, krik jedne generacije za slobodom, socijalnom pravdom i društvenom promenom - reakcija je bila konzervativna, neoliberalna. U mnogim društvima pojavio se strah od tolike energije. Doveo je do toga da su se sve države u svetu uozbiljile. Od tada i nema spontanih pokreta, umireni su klasni sukobi, sve je pod kontrolom i organizovanim odgovorom države. Gde god vidite da se stvari dešavaju na ulici, odmah se pitate ko stoji iza njih... Nijedna država se više ne usuđuje da reskira sa tim.

 

* Hoćete da kažete da je svaki iskreni bunt onemogućen i unapred obesmišljen?

- Paradoksalno, koliko god čudno, danas imamo svet u kome su političke promene rezultat delovanja aparata sile vojske i policije. "Promene" su zapravo rezultat trenutka u kome aparat nasilja promeni stranu, a režim se presvuče u drugo odelo - sve što se dešava na ulicama samo je dekor i propaganda. Svejedno da li je to u SAD, Rusiji ili kod nas. Da je to tako, pokazuju neobične okolnosti oko fenomena terorizma u svetu u kojem je skoro nemoguće prepoznati bilo kakvu spontanu akciju. Iza i najstravičnijih događaja prepoznajemo ruku neke državne organizacije, spolja ili iznutra, koja priređuje takve događaje.

* Znači li to da je ID samo pokriće neke druge "tajne, crne ruke"?

- Ko je napravio ID i zašto? To nisu nikakve teorije zavere već poznata istorija. Dok mi ovde sedimo i pričamo, razne države već snabdevaju i organizuju mnoge terorističke grupe, osmišljavaju njihovu ideologiju i regrutuju mlade ljude. Bilo u Španiji ili Latinskoj Americi, možda će pokušati da destabilizuju Kinu, izvrše udar na Rusiju, SAD, Evropu... Čim čujete da neko odbacuje nešto kao teoriju zavere, znajte da učestvuje u zaveri!

* Gde smo tu mi?

- Mi smo usred zavere, na važnom mestu sa neizvesnim ishodom.

* I u Srbiji, kao nekada Jugoslaviji, ukrštaju se dve interesne sfere?

- Sve je to priča o Jugoslaviji. Zvali je Jugoslavija, region ili zapadni Balkan... Sve je to jedna stvar u kojoj je Srbija srž problema, jer je njen geostrateški položaj u svemu tome bitan. Ni kultura, ni ekonomija, ni ideologija. Bitni su putni pravci. Dunav, moravsko-vardarska dolina, bitne su veze između Azije i Evrope - ključni pravci kretanja vojnih efektiva i strateška kontrola tog prostora. Nije slučajno da se velika sila koja se pomalja u 21. veku, a to je Kina, meša u taj proces svojim putevima svile. I očigledno će to sledećih pedeset godina biti glavni svetski proces vezan za naš geostrateški prostor. Zato SAD i Rusija moraju ubrzano da postignu dogovor: da se pridruže ili da to spreče.

 

* Dok je klackalica u ravnoteži i mi smo mirni?

- Još se kuva, ništa nije rešeno, ali se ide ka dogovoru. Zato još ne možemo da budemo deo EU, zato zemljom upravljaju američki kadrovi, ali najjači uticaj ostvaruje Rusija. A ekonomski, na naš svakodnevni život, najsnažije utiču Nemačka, Kina, uskoro i Turska. I svako traži svoje mesto.

* Koliko će onda mesta ostati nama?

- Što je njih više, za nas ima više mesta! I to je paradoks cele situacije. I ekonomske, i političke, i vojne. Čim neko pokuša da razjuri ostale i sam postane gazda, mi smo u katastrofi.

* Šta je sa Kosovom?

- Ono je samo epizoda u toj istoj priči. Jedan unutrašnji problem u koji je nasilno, na našu teritoriju, smeštena strana vojska. Nije to nikakva nezavisna država. Ta tobožnja nezavisnost i njeno priznavanje samo su izgovor da se na našu teritoriju trajno stacionira američka vojska i evropska civilna administracija. A to izaziva reakciju druge strane koja odmah gradi enormne obaveštajne kapacitete na našoj teritoriji, pseudohumanitarne centre i medijsku akciju, što sve, naravno, razumemo kao opravdanu i očekivanu reakciju na grubu upotrebu sile od strane SAD, Nemačke, EU.

* Kakvom epilogu možemo da se nadamo?

- Zašto epilog, nije to kraj istorije? Fukujama je beznačajni aparatčik Stejt departmenta, kojem se dive naši "filozofi" i "eksperti". Ja sam rođen u Prištini, moja je porodica tamo od turskih vremena... Tu stvar moramo da razumemo direktno i veoma jednostavno: država ima real-politiku, međunarodne okolnosti, saveznike i protivnike koji se menjaju iz meseca u mesec, iz godine u godinu. Ko zna šta nosi dan, šta noć. Albanci su sto godina, uz pomoć svih okupatora Srbije i Jugoslavije, tražili način da stvore svoju državu na našoj teritoriji. U ljubavi i ratu sva su sredstva dozvoljena: i laž, i prevara, i nasilje, i izdaja... Niko nas ne sprečava da u sledećih sto godina činimo ono što čine svi kada hoće da brane svoju državu ili teritoriju. U drugačijem svetu to bi bila stvar dogovora, sporazuma. Kao što rekosmo, u svetu u kojem mi živimo, kao u ljubavi i ratu - sva su sredstva dozvoljena.

POREMEĆENA RAVNOTEŽA U EVROPI

* KAŽETE da nam je sudbina da budemo podeljeni između SAD i Rusije?

- Nije sudbina već sporazum koji je davno napravljen između velikih sila, ali su obe - i Rusija i SAD - u više navrata pokušavale da privremeno ili za stalno razvrgnu taj sporazum koji se obično vezuje za Jaltu. Ali, to se uvek pokazalo nesvrsishodno i opasno po mir u svetu. Znači da je jedino prirodno stanje na jugoistoku Evrope, ovde kod nas - neka vrsta ekvilibrijuma kojim će se poštovati velike sile u ovom delu sveta, a samim tim i stvoreni uslovi za miran život i razvoj. Kad god se taj ekvilibrijum poremeti i uticaj prevagne na jednu od strana, eto nevolje za nas od onih drugih: ili će nam rasturiti zemlju kao Rusi i Nemci devedesetih, ili će nas bombardovati kao Amerikanci 1999. godine. Svi ti događaji su rezultat poremećene ravnoteže na jugoistoku Evrope, a to znači u čitavoj Evropi.

 

 

Анђелковић: НАТО је регионални ретекташ!

vidovdan.org

Анђелковић на америчкој телевизији Н1: НАТО је регионални ретекташ!

Видовдан

7-9 minutes

---

 

Политички аналитичар Драгомир Анђелковић у јутарњем програму на америчкој телевизији Н1 говорећи о непримереним изјавама амбасадора Кајла Скота изјавио је да је НАТО рекеташка организација и да Србија нема добре односе са Америком зато што то жели, него зато што мора као са Трећим рајхом. Током емисије је дошло до жучне дискусије аналитичара Анђелковића са водитељком Мињом Милетић у којој је водитељка упорно заступала и бранила интересе Америке док их је Анђелковић критиковао.

Анђелковић: Морамо да бранимо своју перспективу посматрања. Била је агресија на Србију. Генерали који су бранили нашу земљу свакако за нас нису ратни злочинци чак и ако их Хаг осуди. Ми знамо шта је истина. То је одбрана Србије од спољне агресије. Мислим да је крајње непримерено што амерички амбасадор, амбасадор земље која је била носилац те агресије, ту тему уопште и покреће. Ако то већ ради, онда мора да добије одговор. По мом мишљењу влада Србије се сувише уздржава. Напросто око таквих ствари мора да постоји консензус: То је била агресија и о томе не дискутујемо на други начин.

Водитељка: Добро али ево кад би неко погледао изјаве министра Дачића и министра Вулина а да не зна ништа о односима САД и Србије, до каквих закључака би могли да дођемо?

Анђелковић: Знате, требало би онда погледати изјаве америчког амбасадора па да размишљамо о закључцима јер он је започео читаву ствар враћањем на причу из '99. Можемо да се правимо да ту тему много не примећујемо и да причамо о другим стварима али ако се ствар врати на '99. ако се врати на то све што се тада дешавало, наравнод а ће одговори Србијие бити да је у питању агресија. У питању је покушај отмице Косова, без подршке УН бомбардовање суверене земље. Знате, причамо о ратним злочинима а ко је од америчких генерала одговарао за убијање цивила у Нишу, Београду и многим другим градовима, тако да читава ствар је смешна, рећи да је неко ратни злочинац зато што га је осудио суд који је у исто време пустио Орића или пустио Харадинаја је крајње смешно и некоректно.

Водитељка. Па добро, причаћемо о томе али причаћемо о томе како је дошло до тог проблема и шта је био повод, међутим интересује ме ваше мишљење. Да ли је ваше мишљење то, да ли Александар Вулин који даје такве изјаве говори у име владе Србије и владајуће коалиције?

Анђелковић: Ја се надам да говори. Било би погубно ако не говори. Било би погубно ако би се од њега оградио. Знате, а тема у нашим медијима чиними се требала би да буде, шта је рекао амерички амбасадор, зашто се на тих начин наставља агресија на Србију, зашто се прича о нечћему о чему не би требало да се прича ако се желе бољи односи а не то како је неки наш министар реаговао на то.

Водитељка: Добро, дакле…

Анђелковић: Знате, ја морам да вам кажем, да је мени драго што се такве ствари дешавај. Ја сам противник евроатланског курса и веома волим када се такве ствари десе да се подсети српска јавност да ли су нам стварно постали пријатељи…

Водитељка: Добро, генерал Лазаревић је осуђен за злочин, односно протеривање албанских цивила…

Анђелковић: Добро да ли је неко од НАТО генерала осуђен због убијања српских цивила? Причамо о Хашком суду који је пустио Орића или Харадинаја и то треба да објаснимо да ли то је то суд?

Водитељка: Причаћемо и о томе наравно, е сад ви сте рекли да су усаглашене те поруке које можемо да чујемо…

Анђелковић:  Ја се надам да су усаглашене, ја се надам то није само индивидуални став Вулина.

Водитељка: Знате зашто вас то питам, ако у једном дану Дачић поручује амбасадору Скоту да гледа своја посла, поручује Харадинају да ће завршити у затвору, министар Вулин се чуди и пита да не треба да хвали бомбардовање Србије, можда и одцепљење Косова. С друге стране премијерка поручује да је Србија поуздан партнер НАТО, председник Вучић каже да је све боља сарадња са НАТО?

Анђелковић: Одговорити је врло лако, мало нам треба историсјких паралела. Вратимо се у '41. када је Србија била окружена тројним пактом и гледала је да му не приђе а да избегне да изврше на нас агресију. Знате, мале земље су принуђене да са великима, чак и када знају агресори и да су им много лошега учинили балансирају да спрече нове несреће. Ја не доживљавам уопште НАТо као пријатељску организацију. Нато је регионални рекеташ! Ми се трудимо да одржавамо што боље односе са НАТО да нам неби неку нову несрећу учинили. А када покрену овакву причу као што је ревизија бомбардовања када покушавају да нам наметну кривицу за сопствену агресију наравно да ће министри владе Србије реаговати, јер ова земља се зове Србија и штити своје националне интересе, не зове се НАТО протекторат.

Водитељка: Добро, јел сте завршили?

Анђелковић: Наравно, а јел вама смета ако завршим? Знате ја имам утисак као да желите да браните НАТО и америчку амбасаду!

Водитељка: Није нико… ево сачекајте прво…толико сте убрзали причу да не могу ни ја да вас испратим…

Анђелковић: Па ви се стално враћате на то.

Водитељка: Неее ја само желим да видимо поруке које министар Вулин или Дачиш шаљу, ви сте рекли да се надате да је политика коју влада Србије води конзистентна. Видимо различите поруке. Друго ми смо признали хашки суд то исто треба да објаснимо нашим гледаоцима.

Анђелковић: Знате, ми смо признали и да је Косово окупирано, прихватили смо Кумановски споразум, повукли смо војску. Нисмо признали зато што мислимо да је добро да НАТО дође на Косово, да ће НАТо учинити нешто за просперитет Косова или српске заједнице, већ смо бомбардовани. Извршена је на нас агресија и нисмо могли више томе да се одупиремо па смо се повукли. Тако смо прихватили и Хашки трибунал. Овде се ради о нечему што је резултат насиља а ми смо мала земља која не може главом кроз зид па се некако прилахођава да избегне нове несреће. Причамо о избегавању нових несрећа.

Водитељка: Ми причамо о ономе што је изјавио Вулин. Кајл Скот: Зашто се злочинци третирају као хероји? Дакле све је почело тиме, то је твит амбасадора Скота.

Анђелковић: Извините, а вама није необично да представник земље која је од Вијетнама до Косова починила грдне злочине некога прозива због злочина? Необично ми је да избегавате да се осврнете на изјаву представника велике силе која широм света зло доноси!

Водитељка: Ко зло доноси?

Анђелковић: У Вијетнаму шта је радила Америка? А шта у Авганистану, Ираку, на Косову? Јел то …

Водитељка: Да ли је то поли9тика владе да ми имамо најбоље могуће односе са САД…

Анђелковић: У једном моменту смо имали изванредне односе и са Трећим рајхом јер смо се бојали агресије па смо избегавали да се замеримо…Ја вас питам да ли ви као телевизија која је Америчка, по власничкој структури браните политику САД чак и када се она заснива на агресији?

Водитељка: Па како тако причате? Па није Америчка прво то а друго ми не бранимо него само …

Анђелковић: Избегавате да се осврнете на ставове америчког амбасадора који нам прича о нечему што није у домену његовог посла ако жели добре односе са Србијом, некоме ко уместо да ћути о агресији из '90- оптужује наше генерале који су бранили своју земљу.

Водитељка: Генерал Лазаревић је оптужен за злочин протеривања албанских цивила…

Анђелковић: Знате, Хашки трибунал није озбиљан трибунал који пусти Орића или Харадинаја

Остатак ове жучне дискусије можете погледати на линку америчке телевизије Н1:

http://rs.n1info.com/a334699/Vesti/Vesti/Andjelkovic-o-medijima-Vulinu-i-americkom-ambasadoru.html

 

fakti.org

Ердоган:  Сједињене Државе лажу целом свету, неки наши „партнери" играју прљаве игре

2-3 minutes

---

ТУРСКИ ЛИДЕР ОБЈАВИО ДА ЊЕГОВА ЗЕМЉА ЖЕЛИ ДА КУПИ И РУСКЕ ЗЕНИТНЕ РАКЕТНЕ СИСТЕМЕ С-500

Реџеп Ердоган

• „Уз помоћ Алаха, предузећемо све што је потребно да обезбедимо заједничку производњу у другој фази. Ми уопште не размишљамо о одустајању од С-400, како неки тврде. Ми смо већ имали разговоре поводом С-500"

        ЗВАНИЧНИЦИ Сједињених Држава, који тврде да им не дозвољавамо да се сретну са ухапшеним сарадником конзулата САД у Цариграду Метином Топузом, баве се лагањем - изјавио је Реџеп Тајип Ердоган.

        Председник Турске отишао је и добар корак даље:

        „Сједињене Државе лажу целом свету. Тај сарадник је ухапшен 4. октобра и отада нико од Американаца није тражио да се са њим сретне. Текст оптужнице могу добити и без тога. Само, нека је не траже од нашег Министарства спољних послова, даће им је суд".

        Ердоган је - у говору који је одржао у Анкари - посебно нагласио да његову земљу забрињава дволичност коју показују земље које се представљају за њене „партнере":

        „Лидери тих земаља приликом сусрета у четири ока дају обећања и гаранције, а иза наших леђа се баве прљавим играма које су већ попримиле такав карактер да се више не могу ни скривати".

        Деловање Сједињених Држава он је упоредио са „покушајима дресирања лава".

        Америчка амбасада је због Топуза 8. октобра обуставила издавање пословних и туристичких виза грађанима Турске, а Анкара је одговорила истом рестрикцијом према Американцима.

        Ердоган је - у истом говору - одбацио шпекулације да су се у аранжману са куповином руских зенитних ракетних проблема С-400 „појавили проблеми".

        Открио је да у првој фази реализације потписаног уговора неће бити заједничке производње С-400, па додао:

        „Уз помоћ Алаха, предузећемо све што је потребно да обезбедимо заједничку производњу у другој фази. Ми уопште не размишљамо о одустајању од С-400, како неки тврде. Ми смо већ имали разговоре поводом С-500".

        Како је објавила британска новинска агенција Reuters, Анкара је заиста већ имала прелиминарне преговоре о могућој куповини тих још моћнијих зенитних ракетних система које у употреби још немају ни руске Оружане снаге.

 

rs-lat.sputniknews.com

Merkelova slavi — Evropa u agoniji

Momir Bulatović

---

Kolumnisti

19:30 12.10.2017(osveženo 19:56 12.10.2017) Preuzmite kraći link

Evro je omogućio Njemačkoj neslućen razvoj koji se zasnivao na slobodnom i neograničenom izvozu. Ona, inače, predstavlja najvećeg svjetskog izvoznika, jer eksportuje više od polovine svog BDP-a, što je procentualno mnogo više od Amerike ili Kine. Ona je svojim izvozom roba, usluga i kapitala „ugušila" manje i slabije razvijene članice EU.

Njemački birači su na izborima koje je očekivala cijela Evropa ponovo povjerovali Angeli Merkel. Ona ih je uvjerila da privreda stoji dobro, a da je jedino ona u stanju da se izbori da tako i ostane. Međutim, Njemačkoj je bilo dobro u mjeri u kojoj je drugim članicama EU išlo loše.

© Sputnik/ Aleksandar Milačić

Na najvišim političkim nivoima u svijetu godinama se (iza scene) diskutovalo sa Njemačkom uz optužbu da je ona bezobzirno iskoristila finansijsku krizu. Dok su sve ostale velike države — SAD, Velika Britanija, Japan i Kina dale svoj doprinos u obezbjeđivanju stimulansa za globalni rast ekonomije, Njemačka se zatvorila u svoje „malo" tržište, zvano evrozona. Ona je to uradila sa ciljem kako bi njeni industrijalci mogli što duže da zabace svoje udice u države periferije evrozone.

Klajd Prestovic („Internešenel ekonomi") u tekstu pod naslovom „Njemačka je nevidljivi manipulator valutom" dao je slikovito objašnjenje: „Nemojte da se brinete, vaša lokalna grupa njemačkih industrijalaca je ovdje da bi vam pomogla da saznate šta su to strukturne reforme koje smo (inače) mi stvorili sa našim partnerima u zločinu (MMF-om, ECB i Evropskom komisijom), a koje su srušile vašu ekonomiju i vaš dug učinile još više neodrživim. Bože moj, zar nismo mi Njemci velikodušni?"

Njemačka je svojom vladavinom u EU i evrozoni vještački stvorila jeftinu valutu na osnovu koje njena privreda ima konkurentske prednosti na tržištima u razvoju. Od 2008. godine njen suficit u spoljnoj trgovini je bio ogroman i kretao se u rasponu od dvjesta do dvjestapedeset milijardi američkih dolara godišnje.

Evro je omogućio Njemačkoj neslućen razvoj koji se zasnivao na slobodnom i neograničenom izvozu. Ona, inače, predstavlja najvećeg svjetskog izvoznika, jer eksportuje više od polovine svog BDP-a, što je procentualno mnogo više od Amerike ili Kine. Ona je svojim izvozom roba, usluga i kapitala „ugušila" manje i slabije razvijene članice EU. Od trenutka nastanka, taj je proces imao „samorazvijajući karakter", što je značilo da je svakim novim ciklusom dobijao na snazi i ubrzanju. Grčka, Portugalija, Španija, Irska, Italija… sve su dublje tonule u dugove i sve su manje imale moći da ih otplaćuju.

Uporna i sve obilatija odbrana evra od strane Evropske komisije i Evropske centralne banke (ECB), u svojoj ekonomskoj suštini, predstavljala je odbranu konkurentske sposobnosti njemačke privrede na svjetskom tržištu. I ništa drugo. Jer iako ECB utvrđuje jedinstvenu kratkoročnu kamatu na pozajmice koje daje i iako države evrozone sve izvozne i domaće transakcije utvrđuju u evru, samo je iluzija da postoji jedna valuta. Istina je da se odnos razmjene dolara i evra i evra sa drugim valutama utvrđuje kao prosječan odnos različitih vrijednosti nacionalnih evra. Nije ista vrijednost evra u Njemačkoj i Grčkoj, Španiji ili kojoj drugoj zemlji koja je u ekonomskim nevoljama i traži pomoć. To je dokazano na finansijskom slomu Kipra, kada su uspostavljena brojna ograničenja u cilju obilježavanja „kiparskog evra" i zabrane njegovog iznošenja.

Vrijednost/cijena novca utvrđuje se na osnovu visine kamatne stope koja prati pojedine vrijednosne papire. Kada su ulagači u kiparske banke ostali bez ogromnog dijela svoje glavnice („šišanje") nije trebalo mnogo mudrosti da se predvidi njihov bijeg prvom mogućom prilikom. Kada se to isto najavljivalo i u Grčkoj ili Italiji, neodoljivo je podsjećalo na marketinški slogan: „Ulažite u njemačke banke, one su najsigurnije".

Sve se ovo još jasnije pokazivalo u različitom cijenama (kamatnim stopama) za državne zapise članica evrozone. Državno zaduživanje je bilo sve skuplje, kod svih osim Njemačke, a kod nekih prokazanih država kamata se odavno vinula u nebo. Njemačke evroobveznice su bile na putu da plaćaju negativnu kamatnu stopu, što se ubrzo i ostvarilo. Trenutno, one donose prihod od minus dva odsto, što znači da njihovi kupci plaćaju privilegiju što Njemačkoj pozajmljuju svoj novac.

Prilikom uvođenja evra, ekonomisti su se pitali „da li će Njemačka postati evropska, ili će Evropa postati njemačka". Reizbor Angele Merkel je razriješio dilemu. U korist Njemačke.

 

Емил Влајки: Живи или мртви, Србима није допуштено да буду жртве

srpskenovinecg.com

Живи или мртви, Србима није допуштено да буду жртве

bs

6-8 minutes

---

Детаљи

10 октобар 2017

 

Србија и РС

До краја 1992. неких 50 српских села око Сребренице било је нападнуто од Муслимана. 1.500 људи који нису побјегли били су убијени а српске куће су спаљене. У том часу, муслимански командант био је Насер Орић, који никада није био оптужен за ратне злочине и злочине против човјечности.

"Бил Шилер, извјештач Торонто Стар-а, писао је 16. јула 1995. о једном интервјуу са Орићем и видео траци коју је овај показао, на којем он лично држи у руци одсјечене главе његових српских жртава. Шилер је назвао овај исјечак "Највећи хитови Насера Орића". Шилер је написао: "Ухватили смо их у замку", рекао је Орић када се поприличан број побијених Срба појавио на екрану. Сљедећа група лешева била је докрајчена експлозивом: "Послали смо их на мјесец", хвалио се Орић. Када се појавила сцена опустошеног и метцима изрешетаног града у којем није било видљивих лешева, Орић је пожурио да изјави: "Ту смо убили 114 Срба".

Чак је и амерички Стате Департмент примијетио неке од ових злочина:

"14. децембар: Босанске муслиманске снаге из Сребренице убиле су најмање 60 Срба, углавном цивила, у селима близу босанског града Братунца, према ријечима неких становника тог града. Као резултат непријатељстава, до 5.000 људи - углавном жене, дјеца, старији и рањени - пребјегли су преко ријеке Дрине у Лјубовију из босанских села Бјеловац, Сикирић, Вољевица, Југовићи и Лозничка Ријека".

Постоји и други, много похвалнији опис "злог хероја" Насера Орића и његових дјела:

"Људи у Сребреници су схватили да су они посебан случај, да су године масакра и одмазде значиле да не могу очекивати никакву милост након небројених напада које је извео њихов "неустрашиви" командант Насер Орић на оближња српска села, напада у којима су изгладњеле избјеглице из Сребренице наваљивале на српске положаје, испразнивши сву храну из кућа прије него што би их спалили...

У свом говору о освети, генерал Младић је подсјетио на Орићеве "смионе" нападе на српска села и градове: његов убилачки напад на Подравину, на примјер, током којег су његови торбари, омршавјеле муслиманске избјеглице из Братунца и других "очишћених" градова који су слиједили нападачке војнике, убијали рањенике дрвеним палицама и сјекирама, а онда пљачкали и палили њихова села. Или чувени напад на Кравицу, уочи православног Божића у јануару 1993, када су Орићеви људи упали из снијега који се витлао, убили барем тридесет Срба, и истјерали читаву популацију прије но што су покупили богат плијен божићне хране и пића и након тога спалили куће у Кравици до темеља".

У фебруару 1994., Насер Орић, двадесетседмогодишњи некрунисани краљ сада опустошене Сребренице, примио је репортера Вашингтон поста:

"Орићеви ратни трофеји не налазе се послагани на зиду у његовом удобном стану; једном од ријетких у којем има струје у овој опсједнутој муслиманској енклави, забијеној у пријетећим планинама источне Босне. Они су на видео касети: спаљене српске куће и тијела српских људи без главе, набацана на тужну гомилу.

- Морали смо користити хладно оружје те ноћи, објашњава Орић, док се сцене искасапљених мртвих тијела врте са његовог Сонy видео апарата.

Премда су "плави шљемови" УН успоставили своје осматрачке постаје између муслиманских и српских линија скоро годину дана прије, Орић је и даље могао водити своје људе на повремене ноћне рације, прикрадајући се испред постаја УН, кроз пукотине у српском окружењу, а затим нападајући и пљачкајући српска села и посједе".

Ово не само да је разљутило Србе, који су оптужили УН трупе да нису спријечили Орића и његове људе, и који су узвратили блокирајући доставу горива и опреме 'плавим шљемовима'; то је исто тако разљутило и УН.

"Према Chuck Sudeticu,'холандске трупе које су посједовале опрему за ноћно осматрање, пријавиле су да су видјеле муслиманске војнике како се шуњају кроз периметар око Сребренице и отварају ватру на холандске осматрачке постаје... да би створили утисак као да их Срби нападају.'

Такви инциденти, ако су се догодили, нису зачуђујући. Муслимани су вјеровали да њихов опстанак овиси о присиља¬вању УН трупа да се одрекну њихове цијењене 'неутралности' и подрже их у борби против Срба.

УН званичници, међутим, су сматрали сребреничке муслиманске лидере корумпираним и опасним провокаторима. 'Од Yasushi Akashi-а надаље,' пише Судетиц, 'УН особљу, војном и оном задуженом за питања избјеглица, било је доста Насера Орића. Акасхи је лично сматрао више муслиманско руководство Сребренице криминалном бандом, подводачима и црнобурзашима.'"5

У студији о Сребреници Јана Wилма и Норберта Ботха, ниво оправдања Орићевих злочина још је виши, попраћен монструозном тврдњом:

"Наравно да је босански гарнизон руковођен Орићем био крив за злочине, посебно током зима 1992/1993; и извјесно је да се нису разоружали, као што је то било предвиђено планом о 'сигурносним зонама'. Али ови злочини били су само реакција; они се не могу никако поредити са прорачунатом кампањом агресије и етничког премјештања које су починили Срби. Осим тога, само вјештина и немилосрдност Орића су могли спасити Сребреницу од скорог истрјебљења у рукама њених српских сусједа у 1992."

У овом часу, као што су то истакли 'објективни' западни аутори, сасвим је јасно зашто је 50 српских села "морало бити спаљено", а хиљаде српских цивила - жена, дјеце и старијих -"морало бити превентивно масакрирано" од стране Орићевих трупа: самим тим што су живи, српски цивили би "могли проузроковати истрјебљење" сребреничких Мулсимана!

Према томе:

1. Када жртве нису Срби, то је доказ "српске бестијалности" и "српске геноцидне природе".

2. Када су масакрирани недужни цивили Срби, ови су злочини уствари "добра дјела" почињена од стране "добрих момака" као што је Орић и то као "реакција" и "превенција" на "будућа српска злодјела", и као таква се ни на који начин не могу се успоредити са "прорачунатом кампањом српске агресије".

Браво! Ово је крајњи доказ западног "знанственог хуманизма". Другим ријечима, чини се да су сви Срби на свијету, ради њихове "шкорпијске нарави", "прорачунате убице". Према томе, у духу западне пропаганде, Србе треба превентивно побити. А као што је познато, шкорпије (односно Срби), чак ни као мртви, не могу бити сматрани жртвама.

Емил Влајки
(РТРС)

 

Dr Tibor Varadi: O otcepljenju odlučuju svetske sile, a ne pravo

novosti.rs

Dr Tibor Varadi: O otcepljenju odlučuju svetske sile, a ne pravo | Politika

Jovanka Simić

6-8 minutes

---

Profesor međunarodnog prava: Nezavisna Katalonija sigurno neće zaživeti. Slučaj KiM bez pravne logike. Odvajanje Vojvodine neutemeljena priča

ZA akademika, profesora međunarodnog prava dr Tibora Varadija (78) dileme nema - otcepljenje Katalonije i Kosova je protivustavno, ma koliko evropski politički zvaničnici negirali tu "vezu" španske i srpske pokrajine.

- U Kanadi je, recimo, dozvoljena secesija posle referenduma, što znači da bi to bilo u skladu sa kanadskim Ustavom. Slično je i u Velikoj Britaniji gde bi i Škotska, na osnovu uspelog referenduma, mogla da se odvoji. Ali, u Španiji nije tako, a nije ni u Srbiji, što donekle povezuje Kataloniju i Kosovo - kaže, za "Novosti", dr Varadi.

* Vlasti Katalonije najavljuju proglašenje nezavisnosti za sutra...

- Šta će se desiti teško je reći jer do sada, u istoriji, u situacijama kada je bilo zategnutosti između samoopredeljenja i suverenosti, najčešće je odluka bila na svetskim silama, a ne na pravu. Već stotinama godina se to dešava. Bliži sam tome da će lideri Katalonije koji su referendum organizovali proglasiti nezavisnost, ali sumnjam da će ta nezavisnost zaživeti u praksi.

Varadi: Izbegavan ključan odgovor, Kosovo i Katalonija su isto

* Kako će se u tom slučaju postaviti Evropska unija?

- EU nema pravnih sredstava da Kataloniju učini nezavisnom, niti da je spreči u toj nameri. Nema pravnih, ali ima političkih sredstava. Verovatno će politički pritisci ići u pravcu da Katalonija ipak ne bude nezavisna.

* Kako se mogu objasniti izjave zvaničnika EU da Kosovo i Katalonija nisu uporedivi?

- To nije bila reakcija mudrosti i takav stav nema uporište u međunarodnom pravu. Shvatili su to i zvaničnici EU, pa su posle korigovali te svoje izjave. Evropa i SAD, videli smo tokom naših sukoba i raspada SFRJ, teško se nose sa netipičnim situacijama. Kada je došlo do priznanja Kosova 2008. godine zapadni zvaničnici su požurili da objasne da Kosovo nije presedan. Rekli su da priznaju nezavisnost, ali da je to slučaj za sebe. Ono što zaista razlikuje Kosovo i Kataloniju jeste da Kataloniji nije bila ukinuta autonomija, na Kosovu jeste i bilo je rata u kojem, naravno, nisu samo Albanci bili žrtve.

* Nije li u nekim drugim područjima bilo i većih sukoba, pa se međunarodna zajednica oglušila o njihovu težnju za nezavisnošću?

- U Kurdistanu je bilo mnogo više dramatičnih patnji i one su trajale decenijama. Prema tome, ako je Kosovo bilo sui generis (jedinstven slučaj, prim. aut.), onda je Kurdistan to višestruko više. Međutim, nema svetske sile koja bi podržala kurdistansku nezavisnost. Tako da je jasno da su takve neujednačene reakcije posledica prvenstveno geopolitičkih odluka.

 

* Ni odluka o bombardovanju naše zemlje nije bila zasnovana na međunarodnom pravu...

- Tačno, nije imala osnova u pravu. Kada je Kosovo u pitanju, taj slučaj otišao je pred Međunarodni sud pravde od koga je zatraženo mišljenje. Sud je zapravo izbegavao odgovor. Mišljenje nije traženo o tome da li je secesija Kosova u skladu sa međunarodnim pravom, nego da li je Deklaracija o nezavisnosti u skladu sa tim pravom, što je nešto drugo i očigledno - izbegavanje suštine. Žao mi je što nije moja struka u glavnoj ulozi u takvim situacijama, ali očigledno je da nije.

Varadi: Ne verujem da će biti revizije tužbe BiH protiv Srbije

* Predsednik LSV Nenad Čanak otišao je u Barselonu da podrži otcepljenje Katalonije. Ima li osnova priča da bi Vojvodina mogla da krene stopama Katalonaca?

- Meni se čini da je ta priča isforsirana od strane onih koji žele da postanu junaci u medijima. U Vojvodini postoji težnja manjinskih zajednica za kulturnom autonomijom. Koja je tu prava mera o tome se može razgovarati, ali sve su to unutrašnje teme Srbije. Ne vidim u Vojvodini nikakvu ozbiljnu opasnost. Ovde je situacija bitno drugačija nego na Kosovu, ovde dominira srpski živalj, manjine su jasno definisane, a na Kosovu je albanska manjina u većini.

* Ustav iz 1974. obezbeđivao je Vojvodini određene prerogative državnosti...

- Vojvodina je tada imala mnogo veću autonomiju i tačno je da je taj Ustav nosio neke opasnosti. Do raspada SFRJ, ipak, nije došlo zbog takvog Ustava nego zato što posle pada komunizma nije bilo zajedničkih ideja. Ideja vodilja bio je nacionalizam. A biti nacionalistički vođa u, do tada, komunističkoj Jugoslaviji, pa makar se taj vođa zvao Milošević, Tuđman ili Izetbegović, bilo je nemoguće i to je bio uzrok raspada.

 

* Zastupali ste SRJ i Srbiju, od 2001. do 2008. godine, pred Međunarodnim sudom u Hagu i izbliza videli podeljenost eksperata iz vaše struke...

- Bila su podeljena mišljenja o tome da li SRJ, potom i Srbija, nastavljaju pravni kontinuitet bivše SFRJ. Posebno je bilo važno da li automatski nastavlja članstvo u međunarodnim institucijama. Na tom pitanju i same sudije su se podelile. U slučaju kada je SRJ tužila NATO bilo je zaključeno da se ne nastavlja subjektivitet, a u slučaju Hrvatske i BiH je doneta suprotna odluka.

 

MUKOTRPAN POSAO

* PRED nama je mukotrpan posao usklađivanja srpskog zakonodavstva sa evropskim zakonima...

- To jeste mukotrpan posao, i ne predstavlja zamenu lošeg (našeg) savršenim (evropskim) rešenjima. Ipak, pravni sistem EU je konzistentniji, bolje funkcioniše nego naš pravni sistem. Zato mislim da naše prilagođavanje evropskom zakonodavstvu predstavlja pozitivan korak. Trebaće nam puno vremena i zato što EU nije sada u idiličnoj fazi, imaju unutrašnje tenzije, a samim tim i dosta sumnji i nesigurnosti u vezi sa proširenjem i prijemom novih članica. Bez obzira na to koliko će Srbija biti uspešna u prilagođavanju, naše priključivanje će verovatno biti usporeno.

PORODIČNA TRADICIJA

PRAVNU nauku u porodici Varadi neguju već četiri generacije. Advokatsku kancelariju "Varadi" u Zrenjaninu dr Imre Varadi, nekada poslanik Ugarskog parlamenta a kasnije senator Kraljevine Jugoslavije, osnovao je 1893. godine. Nasledio ju je sin Jožef, a njega sin Imre, čijom je smrću zrenjaninska kancelarija ugašena.

Dr Tibor Varadi je kratko vreme, posle završetka studija u Beogradu, u njoj bio advokat. Doktorirao je na Harvardu, bio predavač u Novom Sadu i u Americi i Budimpešti. Objavio je 20 radova (30 knjiga) na srpskom, mađarskom, engleskom, francuskom i nemačkom jeziku. Iz braka sa psihologom Verom (rođena Pavlović), ima sinove Zoltana i Tibora.

 

На данашњи дан 5. октобра рушена је Србија, рушен је и у црно завијен српски народ!

iskra.co

МИЛОШ КОРДИЋ: На данашњи дан 5. октобра рушена је Србија, рушен је и у црно завијен српски народ!

6-8 minutes

---

05.10.2017. - 12:23

 

Фото: intermagazin.rs

Данас, на 17. годишњицу 5. октобра има их који се већ од раних јутарњих часова питају, а и током дана ће се питати, и у медијима и међусобно, а и сами себе ће вероватно питати: шта је то нама донео а шта однео 5. октобар 2000. године? (Наравно да би његове од Запада, који је сам себе прозвао међународном заједницом, добро плаћене лучоноше, односно хорда антисрба, неостварених професора, политичара, настраних сексуалних анемичара, који у животу ни председници савета станара својих зграда никад нису били, обијача Народне скупштине, разбијача стакала по излозима Београда, којекаквих беспосличара… волеле да се тај њихов дан пише великим словом. Било би у ствари лепо, мислили су већ 6. октобра они, да се тај њихов 5. октобар прогласи државним празником. Али им се то није остварило. Мало је оних који га хоће и с малим а камоли с великим словом. Јер међу њима, тим уличним превратницима, било је и оних који су га се први одрекли, који су издали његове и своје а да никад нису ни знали ни схватили какве и чије идеале.)

А сад најпре о томе шта нам је донео.

Донео нам је глобалистичку, неокапиталистичку, робовласничку диктатуру, анархију и некултуру. Донео нам је идеологију потпуно страну човеку ових простора, а Србима посебно. Донео нам је левке за испирање мозгова. Донео нам је подмуклост, подлост, деструкцију сваке врсте, свих облика. Донео нам је лаж у свему, за све и о свему. Донео нам је беду, глад, сиромаштво на сваком кораку, безбројне народне кухиње, довео нас пред контејнере.

Да би се догодио 5. октобар, морао је да нам се донесе осиромашени уранијум и безбројне болести с њим и од њега.

И шта нам је још донео 5. октобар?

Донео нам је тобожње наше власти пуне незналица, неспособњаковића и мрзилаца свега што је Србија, свега што су Срби и свега што је српско. Донео нам је хаос у коме се не зна ни где је крај а где је почетак било чега. Донео нам је раздор. Донео нам је своје нељудско и антипородично радно време. Донео нам је смеће од својих америчких филмова. Донео нам је медије, уз заиста ретке изузетке, који су дно најдоњег сваког дна од било каквих медија, од било каквог новинарства. Донео нам је наметање кривице за оно за шта нисмо криви. Донео нам је председнике извињаваоце за оно што никад и никоме нисмо учинили. Донео нам је пљачкаше, разне тајкуне, израбљиваче, отимаче много чега што је народ деценијама стварао и створио. Донео нам је разне белосветске поробљиваче. Донео нам је иностране амбасадоре који нам воде наше политичаре и до тоалета. Донео нам је безбројне иностране банке које су нас до голе коже опљачкале. Донео нам је приватизацију која нам је уништила све што смо имали. Донео нам је енормне дугове. Донео нам је (и довео) однекуд из белог света тобожње експерте, а нашег порекла, за све и свашта, који су нам одрали и ово мало коже што нам остало на костима. Донео нам је немерљиве количине дроге, алкохола. Донео нам је разне полиције и жандарме, који су углавном беспомоћни, јер се број злочина шири невиђеном брзином, а њих нам је, полицајце и жандарме, поставио испред школа, дечјих вртића, здравствених установа… Донео нам је професионалну војску чији се припадници упућују у бели, широки и ратовима захваћени свет. Али их нема на Косову и Метохији. Али их нема у Рашкој области, у којој царују Пријатељи Санџака. Донео нам је американизацију свега и у свему: од телевизијских слагалица до назива фирми. Донео нам је, ма ко шта мислио о томе, чисту и беспоговорну окупацију. У којој се сада проводи све оно што није стигло да се проведе протеклих година, од 5. октобра 2000. године. Америка не спава, Европска унија не спава, Нато не спава. Бар кад је ово Србије што је остало у питању. Јер услови за пријем у Европску унију, ту лаж од било какве уније, множе се и постављају један за другим.

А сада о томе шта нам је однео.

Однео нам је систем који у многим својим сегментима није ваљао, није био добар, наравно, али га је требало мењати, дорађивати, побољшавати – био би бољи од овога што сада имамо. Однео нам је државу, којој ни дан-данас не знамо границе. Однео нам је Косово и Метохију. Односи нам Војводину, Рашку област, југ Србије… Где је крај? Однео нам је економију: и банке, и привреду, и у привреди, беспоговорном и невиђеном пљачкашком приватизацијом, све што је радило и производило. Однео нам је дакле производњу и извоз. Однео нам је школство, породицу, отео нам је децу, однео нам је васпитање. Свакодневно нам односи део по део онога што смо били: и традицију, и национално осећање, и знање, и веру, и песму и игру, и културу, и забаву, и спорт…

Однео нам је 5. октобар и добар део оних који су га на крилима лажи и плаћеништва и донели. Јер ти нису више потребни својим белосветским газдама. Па су их наследили они који су 5. октобра 2000. године били њихови жестоки противници. Да они наставе онде где су петооктобарци стали. Па ће народ ове земље имати прилику да се увери како ће и шта ће они – ти жестоки противници признавања Косова, приватизације, задуживања… Народ ће имати прилику да види и чује. А до тада – ко преживи…

А господи петооктобарцима никако није јасно да се они нису у тој петооктобарској ујдурми, у том свеопштем хаосу по београдским улицама борили против Слободана Милошевића и његовог режима. Њима никако не иде у главу да они нису њега рушили, као што су мислили.

Тада је, господо, рушена Србија! Рушен је и у црно завијан српски народ!

То је било у питању. А не Слободан, који је ни коју годину раније био вашим газдама фактор мира и стабилности на Балкану.

А сада, четрнаест година после свега, готово да је и неважно шта је Србима и читавој Србији донео а шта однео тај наметнути дан, односно та ноћ. Јер лепо је народ рекао а Вук записао: Чувај ти мене од свога, а од туђега ћу се ја сам чувати.

intermagazin.rs