Unutrašnji dijalog kao potreba da se govori o Kosovu

rtklive.com

Unutrašnji dijalog kao potreba da se govori o Kosovu • RTK

4 minutes

---

Anamari Repić, RTK

Ignorisanje realnosti, status kvo i razgraničenje između Srba i Albanaca su stavovi o pitanju odnosa između Srbije i Kosova koji su dominirali u dosadašnjim raspravama u unutrašnjem dijalogu.

Pokazano je da je dijalog potreban s ciljem da se Srbija približi realnosti i analizira opcije o odnosu prema statusu Kosova. Ovo su samo neki od rezultata prvog monitoringa unutrašnjeg dijaloga.

Predstavljajući rezultate monitoringa dosadašnjeg toka unutrašnjeg dijaloga, direktor Foruma za etničke odnose Dušan Janjić, kaže da je bilo više ponuda o rešenju odnosa Srbije i Kosova, da nema saglasnosti o statusu, ali se moglo i videti da političke stranke zloupotrebljavaju pitanje Kosova.

Od opcija za status izneti su, kaže Janjić, predlozi o nepriznanju realnosti, a bilo je i stavova da se održi status kvo do nekog budućeg rešenja.

Treći predlog, o razgraničenju između Srba i Albanaca, prema Janjiću, predstavlja tendenciju oživljanjanja nacionalizma i zloupotrebe Kosova oko podele moći u Srbiji.

"Ta rasprava o toj temi nam kaže da treba da se raspravlja o svim argumentima za i protiv, šta se dobije, šta se iskoristi. Imamo trenutno vrlo negativne tendencije koje se organizuju oko te teme, a one idu u pravcu ponavljanja nečega što smo prošli devedesetih godina", kaže Janjić dodajući da je preporuka i molba svim učesnicima unutrašnjeg dijaloga da izlaze sa što više argumenata, što više sopstvene odgovornosti za ono što govore.

Monitoring je obuhvatio medije, društvene mreže, događaje u vezi unutrašnjeg dijaloga kao i stavove političkih partija. Rezultati su još pokazali da dijalog, i pored različitih stavova, predstavlja potrebu da se govori o Kosovu.

Ističe se da nedostaje argumentovana rasprava o odnosima Srbije i Kosova, a iako je bilo reči o unapređenju položaja srpske zajednice, SPC-a i formiranju ZSO, nije bilo u dovoljnom obimu i kvalitetu.

Dalje, analize društvenih mreža su pokazale da najveći broj građana smatra da je Kosovo prodato, a da je dijalog jedan od načina da se izda Kosovo. Tanja Vehovec iz Centra za nove medije "Liber" kaže da se celokupan diskurs oslanja na simpotmatičnu reakciju da je dijalog postavljen kao izdaja.

"Veoma se naslanja na mitomansko odnošenje prema Kosovu kao kolevki srpstva, kao srcu Srbije, pa samim tim kada građani percipiraju da se taj deo izneverava oni nužno gvore o tome da je to izdaja", izjavila je ona.

"Naravno da je ta izdaja direktno povezana sa etnonacionalizom i nacionalističkim izjavama".

Istraživanje je pokazalo i da se politički i akteri građanskog društva dele po pitanju evropske budućnosti, a da je Kosovo samo instrument.

"Većina ljudi ne govori direktno o Kosovu, nego pitanje Kosova povezuje sa dve stvari ili obračun za vlast i preraspodelu vlasti, ili opredeljivanjem za budućnost, da li ići u Evropsku Uniju ili ne, ili se možda okrenuti ka Rusiji, to je glavna dilema, EU ili Rusija", istakao je Janjić.

Unutrašnji dijalog je pokazao, navodi se u ovom monitoringu, da u Srbiji postoji potreba da se nešto uradi oko Kosova.

Preporuka monitoringa je, kaže Janjić, da se na vreme sagledaju neke tendencije, kako bi se rešavale tokom trajanja dijaloga, i da se ne dozvoli da razlike postanu nepremostive.

Monitoring unutrašnjeg dijaloga je sproveo Forum za etničke odnose uz podršku Fondacije za otvoreno društvo.

---

 

rs.sputniknews.com

Да би одбранили Стару Србију, сваки Србин на свету морао би да сачува најјаче „оружје"

Sputnik

7-9 minutes

---

Суштина је створити свест о неопходности ћирилице, о неопходности културног идентитета, и у исто време не напустити природне европске стандарде који искључују насиље и који у извесном смислу имају демократски карактер. У томе је вештина, велика бусања у прса не помажу.

Владика Иринеј Буловић је недавно у Матици српској упутио препоруку актуелним политичарима да у вербалној комуникацији Косову и Метохији врате некадашњи назив — Стара Србија и нагласио: „Да се преговарало о отцепљењу Старе Србије, а не Косова или Космета, како су га у прошлости називале наше политичке структуре, у свету би одјек био другачији".

У Аустроугарској је постојала српска аутономна покрајина Војводство (или Војводина, односно Војводовина) Србија и Тамишки Банат, такође је напоменуо владика Иринеј, а после смрти Стевана Шупљикца аустријски цареви су у својој раскошној титулатури носили и титулу „великог војводе српског". Јавна пак документа сачињена у том својству била су потписана српском ћирилицом (за разлику од праксе у „кругу двојке" и шире у Србији 21. века).

Није Санџак него…

Уз пример терминолошке „дилеме" Рашке области и Санџака, поставља се питање могу ли се национални интереси бранити лингвистиком или — и лингвистиком.

Ту, према мишљењу професора на Филолошком факултету Мила Ломпара, треба разликовати историјске од актуелних аспеката.

„Историјски гледано, појам Стара Србија је обухватао територију Косова и Метохије, али је у тај појам улазило рецимо и Скопље, што се данас помало изгубило из вида. Актуелни аспект јесте да је појам Косова и Метохије одомаћен у светској јавности и тешко да би појам Стара Србија тако лако био с једне стране разумљив, с друге стране да би био протумачен са оном добронамерношћу са којом је предлог изнет", напомиње Ломпар.

Рашка област је старији термин од Санџака, па је према професоровом мишљењу природно да се користи термин Рашка област, док као каже, нема осећај да би термин Војводина морао бити Србима туђ. Кад је реч о Косову и Метохији понавља да би тај појам требало задржати, јер је то српски централни појам и врло би тешко било мењати га у неки појам који би у извесном смислу био збуњујући и административан.

© AP Photo/ Mary Altaffer

„Држао бих се Косова и Метохије, наша косовска традиција је ту битна, само што бих увек говорио Косово и Метохија", закључује Ломпар.

Начелно гледано, објашњава Ломпар, ако би се говорило о лингвистичкој одбрани националних интереса, она би свакако требало да обухвати оно што је примарно, а то су статус српског језика и употреба ћирилице.

„То су питања на којима се тестира воља да се лингвистички аспект националног идентитета на известан начин учврсти или одбрани. То значи да би ми требало да инсистирамо на томе да сваки представник српског народа где год он живео говори српским језиком, јер је то лингвистичка чињеница и јер је то културолошка чињеница", истиче Ломпар за Спутњик.

Тестирање политичке воље

Међутим, сугерише тај професор, то је лако рећи, али кад уђе у такозвану операционализацију ствар постаје компликованија и ту се онда тестира политичка воља колико политичари имају свест о културној политици да из ње изведемо свест о одбрани језика унутар једног ширег процеса, јер није смисао промене назива језика у томе да се промени назив језика.

„Смисао је у томе да се денационализује српски народ у Црној Гори, превасходно, где је тај процес сад у јеку, односно у Хрватској, где одавно траје. То је смисао управо лингвистичке промене и то би се мутатис мутандис (уз потребне исправке) могло применити и на Републику Српску, уколико би дошло до унитаризације Босне и Херцеговине", указује Ломпар.

Употреба ћирилице је такође репрезентативна за ту ствар, подвлачи Ломпар, а чији је статус у самој Србији такав да би та питања лингвистичке одбране националног идентитета била први тест за добру вољу да се заступа једна друкчија културна политика.

Сви они који су против овакве употребе ћирилице се, према Ломпаровом резону, ослањају на затечено стање.

„То је слично као и у објашњавању читавог низа проблема од политике до културе, кад ви прогласите затечено стање неком надљудском категоријом која не подлежи никаквој провери. И они у суштини под тим да не треба мењати затечено стање у ствари желе да форсирају латиницу даље на уштрб ћирилице унутар нашег јавног простора. То је основна идеја и она се наравно мимикријски крије под различитим веловима", појашњава Ломпар.

Ако је свеједно, зашто се буне

Кад се каже да је то свеједно онда, додаје он, нема разлога да се неко буни што ћирилица треба да добије други статус него што га сад има, будући да ако је свеједно нека буде ћирилица. Међутим, наводи Ломпар, кад ви то кажете онда видите да баш и није свеједно и да свеједно значи да остане латиница у овој супремативној функцији коју она данас има.

Притом, наравно, Ломпар наглашава, да не залази у област индивидуалних права и да индивидуално гледано свако може да користи писмо које хоће, да се потписује било латиницом било ћирилицом.

© Sputnik/ Радоје Пантовић

„Ако рецимо адресирате писмо ћирилицом и пошаљете га у Хрватску, онда ће вам се вратити, јер хрватска пошта не жели да прочита ћирилично писмо, него вам га враћа. То је искуство које ја имам у некој службеној комуникацији, тако да кад шаљем пошиљке у Хрватску се користим или енглеским или немачким језиком, па тиме показујем свој став према таквој врсти ригидности", даје пример Ломпар.

Културни инжењеринг

У Хрватској, каже тај професор, постоји континуитет између комунистичког и посткомунистичког периода.

„Ви на телевизији Загреб нисте никад могли видети ћирилични титл у време Југославије. Напротив, кад се преносило нешто из Београда, па кад се 1988. или 1989. појавио неки филм са ћириличним титлом, то је изазвало шок и мислим да је тај програм чак и прекинут, сећам се", евоцира Ломпар.

Хрватска кад је реч о латиници нема дисконтинуитет, напомиње Ломпар, а тамо се осамдесетих година ћирилица употребљавала само на гробним натписима, а последње Српско друштво „Просвјета" укинуто је 1980. године, па су Срби распад Југославије у Хрватској дочекали без и једне једине посебне културне и језичке институције.

© AP Photo/ Boris Grdanoski

Кад је реч о Црној Гори, напомиње Ломпар, ту имате класичан пример друштвеног и културног инжењеринга, јер је ћирилица шездесетих и седамдесетих година прошлог века била најзаступљенија, а онда је у композицији црногорског културног идентитета инжењерски постављено латиничење, односно чак промена језика, опет не са циљем да се конституише нека посебност, него да се конституише један идентитет који би био антисрпски и који би као такав утро пут денационализацији Срба.

„Дакле, суштина је у томе да на неки начин постепено створите врсту свести о неопходности ћирилице, свести о неопходности културног идентитета, свести о препознавању тих трагова, и у исто то време да не напустите природне европске стандарде који искључују насиље и који у извесном смислу имају недемократски карактер. У томе је вештина. Иначе, та велика бусања у прса и прокламације неће много помоћи. Потребан је дуготрајан, исцрпан и истрајан рад", категоричан је Ломпар.

 

stanjestvari.com

Слободан Самарџић: Повратак деведесетим? Да, али како и зашто?

by Стање ствари

8-10 minutes

---

Запад је у Александру Вучићу видео најзад пронађени одговор на питање, ко би могао да без великих унутрашњих превирања и уз одређену временску толеранцију преда Косово и Метохију тамошњим Албанцима. Од његове фактичке инаугурације било је потребно неко време да се уз обилату помоћ запада успостави поредак плебисцитарне диктатуре као најбезболније средство за овај историјски задатак. Дакле, не у средству него у циљу налази се једина суштинска разлика између поретка из деведесетих и данашњег

 

Слободан Самарџић (Фото: Медија центар)

Ако постоји нешто што је политички оригинално у Србији, што заиста не постоји нигде другде, то је оптужба свих и свакога на све друге да теже враћању у деведесете године прошлог века. То му некако дође као политичка псовка, која је као и свака друга псовка у нас постала учестала.

Не зна се тачно ко је родоначелник ове политичке лозинке, али је она настала у  функцији одбране тековина Петог октобра у прилично раним годинама владавине тадашњих победника. И све док је израз био коришћен против поражених снага старог режима, он је имао одређено препознатљиво значење. Када је, пак, почео да се користи за унутрашњу диференцијацију у негдашњем ДОС-у, његово значење свело се на техничко – на критеријум детекције и одвајања жита од кукоља. Врхунац овог кретања била је изборна кампања у пролеће 2008. године, када је Демократска странка оптужбу о враћању у деведесете пришила свом дојучерашњем коалиционом партнеру у влади, Демократској странци Србије.

Да подсетимо, та се владина коалиција (2007—2008) распала на питању да ли потписати Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ будући да је већина држава чланица признала независност Косова, а органи ЕУ већ увелико водили политику тзв. надгледане независности по правно непостојећем плану Мартија Ахтисарија. За ДС то је било прихватљиво, за ДСС не, што би био разлог за нормално разилажење и странака и владе, али кампања ја по политичким обичајима баш из деведесетих налагала изборно непријатељство а не такмичење. У таквом окружењу оптужба за враћање деведесетим, упућена ДСС-у од стране ДС-а, била је идеална негативна крилатица. Иначе, позитиван слоган ДС-а у тадашњој изборној кампањи био је „и Косово и ЕУ". Историја се нашалила и овог пута, па је овај слоган претворила у много реалнији: ни Косово ни ЕУ.

Не би ово кратко подсећање на прошлу деценију имало неког ширег смисла да се ренесанса овог израза не одвија управо пред нашим очима. Примера је јако много. Најновији је коалиција социјалиста, радикала и Јединствене Србије за локалне изборе у Мионици. Као да већ немамо црвено-црну коалицију на централној власти, ова локална са малим варијацијама, наводни је наговештај за „враћање деведесетим". Реакције које прате исти слоган присутне су и поводом најскромнијих корака власти у пружању правне и друге помоћи хашким оптуженицима, премда је то законска обавезе државе. Иста реаговања постоје и поводом неуспеха власти да до краја године изврши реформу правосуђа и промени Устав Србије, поводом избора Н. Шаиновића у руководство Социјалистичке партије, поводом позива генералу В. Лазаревићу да одржи предавање на Војној академији, поводом сваког афирмативног помињања Русије у било којој области сарадње итд.

Све ово може се разумети и као део домаћег политичког фолклора, по себи безвредног да му се посвети текст. Али, ипак има нечег трулог у држави Данској. Ако се дубље погледа, поред многобројног дрвећа може се видети и шума. То је данашњи политички поредак у Србији. Можда је најмањи проблем тај што његова персонална и страначка репрезентација води порекло из деведесетих. Основни проблем је у његовој унутрашњој политичкој природи и сходно томе начину вођења унутрашње и спољне политике.

Далеко од његове уставне композиције, данашњи политички поредак у Србији је изразито ауторитаран, конкретније речено аутократски. Слично деведесетим, реч је о страначком хиперплурализму са хегемоном странком и њеним вођом на челу. И саме владе биле су и сада су коалиционе са доминантном странком. Као и у деведесетим, и данашњи поредак заснива се на претежној већинској подршци у бирачком телу. Кад год му затреба, поредак позове своје бирачко тело да манифествује своју приврженост, било да је реч о редовним и ванредним, парламентарним или председничким, као и локалним изборима, или, пак, свакодневно путем масовних манифестација подршке дневним акцијама вође и руководства. Потом, поредак контролише бар девет десетина медијског капацитета земље, било да је реч и јавним или приватним медијима, да би приказао своје свакодневне успехе, без тематске селекције – било да је реч о његовим међународним активностима или отварању локалних путева, па чак и семафора. Као и деведесетих, поредак стално држи високу тензију унутрашњих прилика поступком перманентне масовне мобилизације, не допуштајући јавну релаксацију која би можда подстакла подсећања на грдна обећања и поређења оног што је речено са оним што је учињено. Такве велике мобилизације поредак предузима или циљајући на општи ниво јавног живота (избори), или парцијално, обраћајући се просторним целинама (покрајина, округ, локал) или функционалним групама (пензионери, млади, данас и хомосексуална популација). Најновији пример је сазив тзв. унутрашњег дијалога о Косову, усмерен на целокупну научну сферу, а да током пет и по година власт систематски опструише могућност скупштинске расправи о овом тобоже кључном државном питању. Најзад, да са нечим довршимо набрајање, као и деведесетих, вођа остаје особа са највећом политичком моћи у земљи – као премијер или као  председник државе – без обзира на њихова различита уставна овлашћења.

У политичкој теорији постоји израз за овај јасно издвојени тип политичког поретка – плебисцитарни цезаризам. Колико се сећам, таквих карактеризација тадашњег политичког поретка било је и у озбиљнијим анализама деведесетих.

Ако ствари тако стоје са поређењем данашњице са деведесетим, намеће се једно здраворазумско питање: зашто запад толико хвали и уздиже овај поредак кад су чињенице практичне владавине у суштој супротности са вредностима демократије и владавине права. Одговор је прост као и само питање. Запад је у Александру Вучићу видео најзад пронађени одговор на питање, ко би могао да без великих унутрашњих превирања и уз одређену временску толеранцију преда Косово и Метохију тамошњим Албанцима. Од његове фактичке инаугурације било је потребно неко време да се уз обилату помоћ запада успостави поредак плебисцитарне диктатуре као најбезболније средство за овај историјски задатак. Дакле, не у средству него у циљу налази се једина суштинска разлика између поретка из деведесетих и данашњег.

Не рачунајући унутрашње политичке носиоце поретка, они који су на време разумели ову стратегију запада према Србији били су тзв. проевропске странке Србије, невладин сектор задужен за цивилну заштиту западне стратегије и део денационализованог културног сталежа. Данас се може приметити извесна тензија између носиоца власти и друге три групације. Она се не тиче суштине проблема, већ његових естетских димензија – овим другима смета повремена грубост и примитивност у политичкој пракси власти. Али, нико друго до њих не уочава епохални значај политике која треба да одсече део територије који највише потхрањује превазиђене категорије као што су порекло, историја и традиција. У том односу – између власти и ширих европских снага – постоји једна продуктивна размена: власт добија разрађену идеологију и логистику светле европске будућности, док посвећеници ЕУ добијају решеност власти да највећу сметњу на европском путу уклони као бубу са ревера.

Због тога, просто казано, наши прозападни медији и европски псеудоверници главног тока виде повратак деведесетих у мионичкој коалицији Ивице, Воје и Палме, али не и у проевропској коалицији напредњака (негдашњих радикала) и социјалиста. Наздравље.

Опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 25. 12. 2017)

 

fakti.org

Америка вуче хазардне потезе који ће скупо коштати друге народе и државе, а и саму Америку

10-13 minutes

---

 

• Миломир СТЕПИЋ: Немају само САД „дубоку државу". Слично функционише „дубока држава" ЕУ - лондонска је нарочито после Брегзита изведена на светло дана, француску и немачку „дубоку државу" смо већ видели на делу. Не треба да се заваравамо да је Русија на то имуна (Дугин ју је назвао „шестом колоном"), али - шта је то „дубока држава" Србије и како функционише београдска „мочвара"?
• Слободан ЕРИЋ: Код нас још не поимају дубина и размере идеолошког рата који води глобална управљачка елита против остатка света, а пре свега против хришћанства, стварајући унисекс човека, савршеног потрошача, без рода, културе, националног идентитета, празног човека којег ће капитализам испунити чиме год жели
• Ненад КЕЦМАНОВИЋ: Иако је на­пи­сао књи­гу ко­ја се ба­ви свет­ско-исто­риј­ским то­ко­ви­ма у ко­ји­ма глав­ну реч во­де ве­ли­ке си­ле, Трифковић не про­пу­шта да закључи да су се Ср­би и срп­ске зе­мље на раз­ме­ђу ми­ле­ни­ју­ма нашле на ме­ти је­ди­не су­пер­си­ле као екс­пе­ри­мен­тал­ни ку­ни­ћи на по­ли­го­ну за те­сти­ра­ње но­вих ин­стру­ме­на­та, стра­те­ги­ја и так­ти­ка ру­ше­ња не­по­слу­шних ре­жи­ма и то­тал­ног над­зо­ра... и да се до дан-да­нас на­ла­зе на по­тен­ци­јал­ној „ли­ни­ји ва­тре" об­ра­чу­на гло­бал­них игра­ча
• Срђа ТРИФКОВИЋ: Америка неће отићи слатко и тихо у ноћ. Велике силе се не мире са губљењем позиција и зато вуку хазардне потезе. А такви потези воде у ратове и трају до њиховог суноврата. САД су у таквој фази вучења хазардних потеза. Оне су обнародовале нову стратегију којом су Русија и Кина означене као земље које воде политике које су супротне економским, политичким, али и вредносним интересима САД. Те земље су десет пута стављене у исти кош са Ираном и Северном Корејом

          КЊИГА „Континуитет хладног рата", др Срђе Трифковића, уредника магазина Крониклс и врсног аналитичара међународне политике, промовисана је у Београду, у свечаној сали Дома Војске.

          Поред аутора, о књизи су говорили и њен рецензент Миломир Степић са Института за  политичке студије, Ненад Кецмановић, професор Факултета политичких наука и Слободан Ерић, уредник листа Геополитика.

Миломир Степић

          Централно место њихових опажања била је промена односа међу кључним земљама света и другим водећим центрима моћи и њихова неизбежна рефлексија на положај Србије.

          Степић је у том смислу указао да Трифковић успешно анализира феномен америчке „дубоке државе" и приказује вашингтонску мочвару која гута део по део визије персоналних узданица Доналда Трампа. Њена мисија је, како је указао, да разграђује националне идентитете и суверенитете као сметње глобализму и да у том циљу гради систем глобалне власти.

          Важно обележје те „патологије западне елите", којој Трифковић поклања цело једно поглавље (будући да су елите оно што чини „дубоку државу") јесте стигматизација опонената - од појединаца до читавих народа, констатовао је Степић и указао да је баш зато тим елитама и потребан „континуитет хладног рата".

          - На крају, кад читалац ово и много више од овога сазна и прочита, не може да не закључи да немају само САД „дубоку државу", да свакако слично функционише „дубока држава" ЕУ - лондонска је нарочито после Брегзита изведена на светло дана, француску и немачку „дубоку државу" смо већ видели на делу, не треба да се заваравамо да је Русија на то имуна (Дугин ју је назвао „шестом колоном"), али - шта је то „дубока држава" Србије и како функционише београдска „мочвара"? Није ли то оно што је отелотворено државом чију ћемо стогодишњицу обележити следеће године, а и данас се не одриче контроле кључних „коридора моћи", указао је Степић и истакао да би Трифковић баш како је перфектно анализирао амерички случај, могао и да то учини на српском примеру „дубоке државе".

          Степић је указао да је аутор књиге детаљно размотрио слабљење ЕУ, коју назива Бриселским Левијатаном, апострофира њен таласократски карактер, подређеност Америци и њену нефункционалност, хипертрофирану бирократију и немогућност да се супротстави кључном изазову Муслиманске миграције.

          Са друге стране, у анализи односа Америке и Русије, Трифковић истиче да су САД опседнуте архи-супарником Русијом и Хладним ратом који никада није престао, а сада се све више заоштрава. У деловању Запада, аутор не види само специфичан патолошки облик русофобије, већ све очигледније православофобије, која, како аргументује, има „психолошке, културне и геополитичке корене још од Четвртог крсташког рата", навео је Степић.

Слободан Ерић

          Слободан Ерић је оценио да иако постоји опште мишљење да је Хладни рат ствар која је завршена распадом Совјетског савеза, Трифковић доказује да он не само да није завршен, него постоји његов континуитет:

          "Чим се СССР распао, обуздавање је прешло у разуздану експанзију. Већ 1996.је председник Клинтон  прекршио обавезу Џорџа Буша старијег да неће бити ширења НАТО савеза ка Истоку и Алијанса је избила на руске царске границе. Под Џорџом Бушом млађим се проширила 2004. малтене до предграђа Санкт Петерсбурга са пријемом три балтичке републике. Све време, међутим, Украјина остаје главни згодитак, како рече Бжежински: не само кључ да се Русији ускрати приступ Црном мору, неко потенцијални геостратешки нож у мекој утроби југозападне Русије".

          Ерић је указао и на значај ове књиге у делу где су детаљно објашњене основне идеје америчке спољне политике, јер"се она из Србије поједностављено посматра". Посебно је истакао Трифковићево објашњење да идеологија игра важну улогу у креирању америчке спољне политике и пример који се наводи у књизи: говор Хилари Клинтон која је током кампање 2016. изјавила да је америчка нација једина неопходна нација - она на коју се угледају и коју следе људи широм света.

          Ерић је упозорио да се код нас још не поимају дубина и размере идеолошког рата који води глобална управљачка елита против остатка света, а пре свега против хришћанства, стварајући унисекс човека, савршеног потрошача, без рода, културе, националног идентитета, празног човека којег ће капитализам испунити чиме год жели.

          - Мржња америчке либералне елите према Русији је патолошка појава неподложна рационалном дискурсу, што конфликт чини нерешивим. Крајњи циљ те елите није промена руске политике, већ промена режима у Москви као нужни предуслов темељите и неповратне трансформације руског идентитета, закључио је Ерић.

          Ненад Кецмановић је оценио да је „Кон­ти­ну­и­тет хлад­ног ра­та" за­и­ста ус­по­ста­вљен, али на­кон два крат­ка ин­тер­ме­ца на­де ко­ја су про­бу­ди­ ли Гор­ба­чов и Трамп.

Ненад Кецмановић

          „САД ни­су успје­ле да одо­ле им­пе­ри­јал­ном ис­ку­ше­њу да по­ста­ну је­ди­ни играч на свјет­ској сце­ни. „Крај исто­ри­је", „аме­рич­ка из­у­зет­ност", „је­ди­на су­пер­си­ла", „но­ви свјет­ски по­ре­дак" су не­ке од три­јум­фа­ли­стич­ких ка­те­го­ри­ја ко­ји­ма је из­ра­жа­ва­на по­гре­шна сви­јест да је би­ло ко­ја по­бје­да над­и­сто­риј­ски де­фи­нитвна, а по­раз фа­та­лан. Нео­че­ки­ва­ни не­ста­нак „цр­ве­не опа­сно­сти" , ра­до­вао је пос­хлад­но­ра­тов­ску Евро­пу не ма­ње не­го и не­ста­нак по­тре­бе за аме­рич­ким ки­шо­бра­ном. Док се пост­ко­му­ни­стич­ка Ис­точ­на Евро­па рас­па­да­ла у фе­де­рал­не ко­ма­де За­пад­на се на­шла на ме­ти аме­рич­ких при­ти­са­ка да НА­ТО оста­не на Ста­ром кон­ти­нен­ту, рекао је Кецмановић.

          Спо­ља пот­па­ље­ни су­ко­би на за­пад­ном Бал­ка­ну, вик­ти­ми­за­ци­ја и са­та­ни­за­ци­ја „ма­лих Ру­са", а по­себ­но иза­зи­ва­ње гра­ђан­ског ра­та у БиХ, по­слу­жи­ли су као крун­ски до­каз да ЕУ не мо­же ни­шта да ри­је­ши без вој­не си­ле НА­ТО са­ве­за и ње­го­вих ху­ма­ни­тар­но-пре­вен­тив­них ра­ке­та. Али­јан­са се по пр­ви пут по­ја­вљу­је као офан­зив­но сред­ство у ус­по­ста­вља­њу гло­бал­ног аме­рич­ког го­спод­ства, указао је он.

          Охра­бру­је, према његовим речима, што су из­бо­ри по­ка­за­ли да по­сто­ји дру­га Аме­ри­ка и то што су из­и­шли на ви­де­ло не са­мо ва­шинг­тон­ска мо­чва­ра и ду­бо­ка др­жа­ва не­го и вла­да­ри из сен­ке.

          „Со­рош, па и Рок­фе­ре­ли и Рот­шил­ди, са­мо су фронт­ме­ни тран­са­тлант­ске ко­а­ли­ци­је оних 300 по­ро­ди­ца ко­је рас­по­ла­жу са ви­ше фи­нан­сиј­ске и дру­ге мо­ћи, не­го све оста­ло ста­нов­ни­штво Зе­мље. По­сли­је Трам­па, ви­ше ни­шта не­ће би­ти као при­је. Уко­ли­ко у ме­ђу­вре­ме­ну не иза­зо­ву тре­ћи свјет­ски рат, САД ће мо­ра­ти да се при­ла­го­ђа­ва­ју мул­ти­по­лар­ном сви­је­ту: XXI ви­јек не­ће би­ти аме­рич­ки, не­го по­ста­ме­рич­ки и оби­ље­жен да­љим успо­ном дру­гих зе­ма­ља, пр­вен­стве­но Ки­не", навео је Кецмановић нека од Триф­ко­вићевих разматрања.

Срђа Трифковић

          - Иако је на­пи­сао књи­гу ко­ја се ба­ви свјет­ско-исто­риј­ским то­ко­ви­ма у ко­ји­ма глав­ну ри­јеч во­де ве­ли­ке си­ле, Трифковић не про­пу­шта да закључи да су се Ср­би и срп­ске зе­мље на раз­ме­ђу ми­ле­ни­ју­ма нашле на ме­ти је­ди­не су­пер­си­ле као екс­пе­ри­мен­тал­ни ку­ни­ћи на по­ли­го­ну за те­сти­ра­ње но­вих ин­стру­ме­на­та, стра­те­ги­ја и так­ти­ка ру­ше­ња не­по­слу­шних ре­жи­ма и то­тал­ног над­зо­ра у ра­спо­ну од ме­ке до твр­де мо­ћи... и да се до дан-да­нас на­ла­зе на по­тен­ци­јал­ној „ли­ни­ји ва­тре" об­ра­чу­на гло­бал­них игра­ча. У За­кључ­ку дје­ла аутор сто­га да­је и кон­крет­ну пре­по­ру­ку да мул­ти­ла­те­рал­на спољ­на по­ли­ти­ка из­ме­ђу су­прот­ста­вље­них ве­ли­ких си­ла и бло­ко­ва је­сте ва­жна, али ни­је и до­вољ­на га­ран­ци­ја на­ци­о­нал­не без­бјед­но­сти, рекао је на крају свог излагања Кецмановић.

          Сам аутор је искористио промоцију да на одређени начин допуни и појасни оно што у време настанка књиге још није било толико видљиво.

          - Мултиполаризација је процес који неће бити ни брз ни лаган. Током своје двомесечне турнеје, Доналд Трамп је 23 пута изговорио реч - Индопацифик! На тај начин, он је нагласио улогу Индије као потенцијалног савезника и партнера САД. Ми по навици изговарамо реч БРИКС и при том га доживљавамо као отпор Америци. Али, то није тачно, нарочито од доласка Модија на место премијера. Друга важна ствар је да Америка неће отићи слатко и тихо у ноћ. Велике силе се не мире са губљењем позиција и зато вуку хазардне потезе. А такви потези воде у ратове и трају до њиховог суноврата. САД су у таквој фази вучења хазардних потеза. Оне су обнародовале нову стратегију којом су Русија и Кина означене као земље које воде политике које су супротне економским, политичким, али и вредносним интересима САД. Те земље су десет пута стављене у исти кош са Ираном и Северном Корејом, указао је Трифковић и упозорио да Америка вуче потезе који ће скупо коштати друге народе и државе, али и саму Америку.

          Диана Милошевић

 

rts.rs

"Србија не треба да се плаши НАТО-а, али да га узме као претњу"

RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of Serbia

4-5 minutes

---

Бивши амбасадор Југославије и министар иностраних послова Владислав Јовановић каже да је НАТО "тема која нас заокупља последњих 30 година", јер је та алијанса, према његовом мишљењу, све то време ангажована на "оспоравању и оштећењу свих могућих националних и државних интереса Србије".

"Ми смо под појачаним притиском НАТО-а. Балкан све више постаје простор који САД мора да обезбеди и очисти од руског утицаја, да би имале леђа ка даљем продору ка Русији, укључујући и војни. Ипак, жеља да се инкорпорира Балкан у евроатланске организације није тако остварљива као што се чини, а такође, Србија у целој својој историји никада није била члан ниједног војног савеза", рекао је Јовановић.

Како сматра, једна од великих заслуга (бившег председника Војислава) Коштунице јесте што је успео да се дефинише Уставом војна неутралност и то је, истиче, основна тачка за Србију за одупирање "непријатним притисцима са запада", као и да тој дефиницији недостаје само "трајна" војна неутралност, да се не би мењала ниједном другом.

"Када бисмо ми нашу војну неутралност прогласили трајном, лакше бисмо могли да се одупиремо наводним пријатељским аргументима да је наша најбоља шанса да уђемо у тај број вазализованих земаља и да даљу своју судбину препустимо другима. Они да нас прихвате као трајно војно неутралне и трајност би умиривала бојазни да бисмо ми могли да се нагнемо на једну страну", сматра Јовановић.

Некадашњи начелник Генералштаба Војске Србије Бранко Крга наглашава да Србија не треба да се боји НАТО пакта, као ни да, "уосталом, Србима као народу није ни својствено да се плаше било кога", да сада, за разлику од 1999. године, очигледно нема никаквих оружаних инцидената који би били повод за неку интервенцију према нашој земљи, али да технички, опасности постоје.

"Чим су толике оружане снаге у окружењу, оне могу потенцијално да угрозе безбедност Србије, али нема индикатора да та непосредна опасаност постоји. Да би се на дужи период избегла опасност од тих снага, треба наставити сарадњу са њима, а потребно је јачати одбрамбене потенцијале, као и обавештајне службе и сматрам да цивилна спољна обавештајна служба у оквиру МСП треба да се успостави поново", рекао је Крга.

Сматра да "наша власт добро штити интересе Србије", да треба јачати потенцијале, сарађивати са НАТО-ом и не водити пропаганду против њих, јер, "њима не би сметало, а имали бисмо проблема".

Историчар и публициста Срђа Трифковић каже да се "не плашимо НАТО-а", али и да би требало трезвено да га узимамо као претњу, јер то је, сматра, "сила која тежи опкољавању", да је заснован на "априори русофобији", што се потврдило, како је рекао, самом чињеницом да је та алијанса опстала након распада СССР, када је престао и разлог за његово постојање.

"Све док се наставља на неупитном европском путу, дотле се нећемо ослободити натовског Дамокловог мача над главом. Да би Србија бројним изазовима успешно одговорила, њен останак ван НАТО савеза и ван ЕУ представља битан предуслов. Јер, бити ван домашаја Брисела, није само по себи довољна гаранција опстанка Србије, али свакако јесте услов њеног опстанка", сматра Трифковић.

Душан Пророковић из Центра за стратешке алтернативе сагласан је да се НАТО-а не треба плашити, али и да је неопходно укалкулисати будућа дешавања око и унутар НАТО-а, јер то је, сматра, ствар и спољне и безбедносне политике земље.

"Све приче о томе су испричане, време је демантовало да би због чланства у НАТО долазили инвеститори, да би био бољи економски развој, то показују и примери из околних земаља, зато се целокупна аргументација свела на кафанске доскочице - боље да будемо за столом, него на менију", рекао је Пророковић.

 

91.222.7.144

Убиство Јустиције, истине и правде у Хашком трибуналу

Александар Михаиловић

4-5 minutes

---

Завеса је свечано спуштена у Хагу, а светски званичници су хвалоспевима том не/суду одржали опело истини и правди које су сахрањене заједно са жртвама злочина и злочинаца који су формирали овај тзв.суд да би себе и своје плаћенике егзекуторе опрали, свалили кривицу на жртве и за историју оставили лажи, неистине и ново семе мржње и зла.

Када је суд у Хагу формиран истицано је да је циљ истог да се дође до истине, правде за жртве и да се створе услови за изграђивање суживота на просторима бивше Југославије, јер, без те истине и правде ишло би се у нове поделе и тензије.

 На свечаном затварању суда, који ће егзистирати још неко време док се не заврше поступци по жалбама и преузимања архивске грађе, на тоне докумената који требају да послуже науци, истраживањима, проучавањима и за историју правосуђа и свих заунтересованих, пре свега зараћених и опседнутих мржњом која је донела на стотине хиљада жртава, на хиљаде милијарди евра штете и последице које ће трпети и бројне наредне генерације. О дометима и „заслугама" суда на том плану се говорило у суперлативима, у чему је предњачио ГС УН Гутереш.

 Међутим, хашки суд се претворио у казамат за истину, правду и за стварање лажне историје. Изневерено је све што је прокламовано, а бројна кукавичја јаја су остављена у архивама које ће преузети зараћене државе.

Та лажна документација, ослобођена од доказа против правих злочинаца и њихових плаћеника, егзекутора и извршилаца, о чему је писала и бивша главна тужитељка Карла дел Понте, и признала да је уништавала доказе за злочине против Срба, не каже и по чијем наређењу, али се зна, оних који су формирали овај несуд и плаћали особље које ће реализовати други део пакленог плана за уништавање СФРЈ, СРЈ и Србије посебно. Најбоље за историју је да се на њу не чека, да се још сада издвоје праве чињенице и докази које имамо и да се све оно што је фабриковано, лажно, фризирано и конструисано стави у посебни део као доказ злочина према истини, правди, убијања Јустиције и пљувања по жртвама. Несме се дозволити да се млади и будућа поколења васпитавају на лажима и неистини, што ће створити нове неслоге, тензије, сукобе и можда ратове.

 Завеса је свечано спуштена у Хагу, а светски званичници су хвалоспевима том не/суду одржали опело истини и правди које су сахрањене заједно са жртвама злочина и злочинаца који су формирали овај тзв.суд да би себе и своје плаћенике егзекуторе опрали, свалили кривицу на жртве и за историју оставили лажи, неистине и ново семе мржње и зла.

 Хашки не/суд ће остати упамћен и као место нових злочина над онима које не би могли да осуде и поред свих лажи и фабрикованих доказа и лажних сведока, а на начин да им је ускраћивано лечење или су погрешно лечени. Слика истог је самоубиство Праљка у судници. Незапамћено је у историји правосуђа било где да је суд пуштао на привремену слободу окореле злочинце да би убијали сведоке својих злодела, а забрањивао лечења тешко оболелих у правим болницама и државама које су давале гаранције за то.

Спуштена је завеса али су највећи злочинци остали на слободи и историјској позорници, неки су награђени функцијама и положајима, те су остављени да уз лажну судску документацију сведоче о наводним злочинима својих жртава и да граде лажну историју. Судијама, тужиоцима и злочинцима ће долазити у кошмарне снове посебно  жртве које су претворене у резервне делове а да ни један злочинац није ни осуђен ни процесуиран.

 Остаће некажњени злочини и за незаконито и мимо знања и одобрења СБ УН геноцидно рушење, убијање, тровање Србије и геноцидно санкционисање исте, све на бази лажи и превара, које су и признате али виновници су остали ван домашаја правде, као и они који су убили ЈУ и раздржавотворили српски народ, а матичну државу му комадају и пљачкају, неки су добили и Нобелове награде за мир и огромне паре.

Пуковник у пензији

 

91.222.7.144

Како је Србија систематски уништена од — приватизације

Владимир Судар

8-10 minutes

---

Уколико дође до продаје стратешких ресурса у државном власништву, биће то велика економска штета, али ће олигархијске групе које буду то продавале остварити велику материјалну корист, а положај радничке класе ће бити још гори, сматра др Марија Обрадовић, аутор књиге „Хроника транзиционог гробља".

Приватизација не може бити поштена јер нема емпиријског доказа да је иједна приватизација икада била поштена. Приватизација је једна шпекулативна активност, и она је увек на штету фирме која се приватизује, а нарочито запослених. То је један од најразвијенијих облика пљачкања радничке класе, каже за Спутњик др Марија Обрадовић, сарадница Института за новију историју Србије.

 

У својој новој књизи „Хроника транзиционог гробља" у којој је анализирала приватизацију у Србији од 1989. до 2012. године, емпиријски је доказала да је циљ приватизације био промена својинске структуре друштва, а не унапређење ефикасности привређивања, било појединачне фирме, било економског система у целини.

Србија, Кина, Камбоџа…

„На примеру Србије то је потпуно евидентно. Путем приватизације уништено је 98 посто индустријског потенцијала Србије а у индустрији је радило више од милион људи, а ниво националног дохотка, односно бруто друштвеног производа данас је знатно мањи него што је био на почетку, 1989. године, с тим, што је индустријска производња данас, на нивоу из 1970. године", каже Обрадовићева.

Она додаје да Србија откад врши приватизацију друштвене својине није у стању да стигне ниво БДП-а какав је био на самом почетку, 1989. године. А како сада иде раст, вероватно га никад неће стићи, или ће га стићи „у некој далекој будућности".

„Приватизација је у целој источној Европи и СССР-у довела до знатног урушавања друштвено-економског положаја радничке класе. Данас је цена рада у Србији нижа него у Кини или Камбоџи. На почетку приватизације, Србија је имала просечну плату од 1.500 марака, а сада, за минималну плату која износи 140 динара по сату, ради 350.000 људи", додаје др Марија Обрадовић.

Саговорница Спутњика наглашава да сви емпиријски, економски показатељи показују да циљ приватизације није био економски развој, већ политички интерес који подразумева промену својинске структуре друштва, односно, како каже чешки марксистички филозоф Карел Косик — реч је о удару контрареволуције, а приватизација је једна од главних мера тог таласа.

Контрареволуционари — Хитлер, Тачерка…

 „Истакла бих занимљиву чињеницу да ни Југославија ни СССР нису имали негативне стопе друштвеног раста пре приватизације, а да се након тога годинама суочавају са негативним стопама, што потврђује тезу да је реч о мери контрареволуције", каже она.

И кроз историју се показало да је приватизација била мера контрареволуције. Прву приватизацију у Европи извршила је 1933. године Хитлерова фашистичка влада, и њен циљ је био приватизација имовине национализоване током Вајмарске републике.

„Током Вајмарске републике ниво национализације био је јако висок, као у СССР-у, и многи западноевропски теоретичари сматрају да је финансијски капитал подупро формирање Националсоцијалистичке партије да би поништио национализацију".

Кад је реч о економском бољитку који доноси приватизација, истиче да у Великој Британији, за време владе Маргарет Тачер, после приватизације железница, оне нису постале ни ефикасније, ни боље, ни јефтиније. У Италији је ′90-их година приватизована „Ал Италија", а приватизација је довела само до тога да је велики број људи изгубио посао, а цена карте је јако порасла.

Деца комунизма

Приватизација у земљама бивше СФРЈ није довела ни до каквог економског просперитета. Изузев Словеније, ниједна република није достигла ниво националног дохотка из 1989. Међутим, Словенија је тај ниво достигла 2008. кад почиње светска економска криза, и тада почиње пад националног дохотка и индустријске производње.

 „За разлику од земаља које су имале брзе приватизације, у Словенији је тај процес био јако контролисан и јако дуг. С једне стране, приватизација је најмање оштетила привреду у Словенији, међутим, морамо да кажемо да су у тој приватизацији нестале неке значајне словеначке фирме, попут 'Елана'. Неке су успеле да преживе, попут 'Горења', а има таквих фирми и у Србији, попут 'Металца' или 'Ниш експреса', али то су фирме где је радничка класа била организована и успела је да их преузме путем радничког акционарства", истиче Обрадовићева.

На питање да ли је циљ транзиције био довођење бивших социјалистичких земаља у полуколонијални положај, каже да је та теза била веома распрострањена почетком ′90-их у Великој Британији. Професор економије на Лондонском универзитету доказивао је да је промена у источној Европи и распад СЕВ-а био пут за враћање источноевропских земаља у положај европске периферије, и он је истицао значај „спољног фактора".

„Међутим, истраживања која сам ја радила ту тезу донекле проблематизују. Мислим да је кључ за све што се десило у СССР-у, Источној Европи и Југославији, у формирању унутрашњих снага контрареволуције. Велики број људи у Србији који су почетком ′90-их отварали своје приватне фирме или су учествовали у приватизацији друштвених, били су директно део комунистичке номенклатуре, или су то била њихова деца. То су показали резултати истраживања која су рађена ′90-их. Једно истраживање јавног мњења из 1989. показало је да је за приватизацију, односно одређене економске промене, било 66 одсто припадника комунистичке номенклатуре, док је 58 одсто радничке класе у Југославији подржавало федералну Југославију и социјалистичко самоуправљање. Дакле, теза да су контрареволуцију извели комунисти само је донекле тачна".

Бог, домовина, нација…

Др Марија Обрадовић сматра да без ратова приватизација не би била могућа. Без националистичке и клерикалне пропаганде, оваква приватизација не би била могућа јер је путем те идеологије и ратова дошло до дезорганизације и дезоријентације радничке класе.

„Јасно је да је велики број припадника радничке класе подржао националистичку политику зато што је била праћена нетачном тезом да је свака нација у Југославији економски оштећена и стварана је лажна слика код људи да ће стварањем националних држава и приватизацијом доћи до бољег материјалног положаја. Мислим да се сада код већине припадника радничке класе ствара свест колико су преварени", каже она.

Рат је допринео да се стварањем једног нерегуларног система изврши приватизација која се на целој територији Југославије спроводила и током ратова.

„У књизи доносим документ из 1999. са састанка одржаног у СПС-у где они усред бомбардовања, у априлу месецу, доносе закључак да требају убрзати приватизацију. У смислу — можда ћемо сада изгубити власт, па да узмемо шта можемо".

Биће још „Агрокора"

Фирме попут „Агрокора" не могу опстати зато што приватизација никада и нигде није довела до повећања економске ефикасности. Све фирме настале током приватизације очигледно немају економску будућност, истиче Обрадовићева.

„Пример 'Агрокора' је највидљивији, али имамо и огроман број фирми и у Србији и у Хрватској које су потпуно нестале у току процеса приватизације, а које су биле јако успешне друштвене фирме. А те фирме које су настале спајањем одређених елемената различитих фирми друштвеног капитала, као што је 'Агрокор', показују да шпекулантски начин организације производње не може бити профитабилан ни ефикасан, нити да могу опстати на дужи рок. Мислим да ће случајеви попут 'Агрокора' бити све чешћи и чешћи. И у Словенији, а нарочито у Србији. Нажалост".

Кад је реч о могућој продаји стратешких ресурса попут „Телекома" или пољопривредног земљишта, истиче да приватизација великих система нигде у свету није била ефикасна. Подсећа да је приватизација јавних предузећа у Србији предвиђена законом из 2014. и ако до тога дође, биће то велика економска штета, али ће олигархијске групе које буду то продавале остварити велику материјалну корист, а положај радничке класе ће бити још гори.

(Спутник)