Претражи овај блог

четвртак, 28. јун 2018.

Podela fatalna greška: Za podelu potreban incident koji u ovom trenutku nijedna strana ne može da kontroliše

kossev.info

Podela fatalna greška: Za podelu potreban incident koji u ovom trenutku nijedna strana ne može da kontroliše

KoSSev

8-10 minutes


„Predstoje nedelje i meseci stravičnog pritiska na rukovodstvo u Beogradu, koji je možda delimično indukovan čak i iz samog Beograda," rekao je novinar Milivoje Mihajlović. „Pre svega su Srbi na Severu ti koji su pod pritiskom. Nalaze se u ekspres loncu godinama unazad, a ekspres lonac sve vreme ključa," nadovezala se urednica KoSSeva Tatjana Lazarević, ocenivši da urušavanje srpskog korpusa na Kosovu i Metohiji u novijoj istoriji traje već nekoliko decenija. U emisiji „Pravi ugao" RTV, autorke Ljubice Gojgić, složili su se da bi podela Kosova bila pogubna. Emisiju možete da pogledate OVDE

Na pitanje da li se radi o finalu razgovora ili briselskom ćorsokaku, Lazarević navodi da jedan termin ne isključuje drugi, iako ona lično ne zagovara kategoriju „konačno", a da je najgore ukoliko je dijalog koji se, kako veruje, nalazi u ćorsokaku, ušao u finalnu fazu, jer onda nema, „pravednih, pravičnih održivih rešenja i kompromisa i mira koji će da traje". Sa druge  strane, otvara se prostor za „brza, ad hok i nasilna rešenja i opasne scenarije" na samom terenu, kaže Lazarević.

Oliver Ivanović već istorijska ličnost, sa Vidovdanom ga povezuje i nesreća srpskog naroda na KiM-u

„Želim da povučem paralelu između Vidovdana i Olivera Ivanovića. Možda je rano da se kaže ali Oliver Ivanović je svakako već istorijska ličnost. On je istaknuta politička i istorijska figura nove istorije Srbije, svakako istorije Srba na Kosovu i Metohiji. Sa Vidovdanom ga povezuje pre svega jedna velika ljudska nesreća; da se radi o velikoj ljudskoj nesreći i da se radi o nesreći jednog naroda, u ovom slučaju Srba sa Kosova i Metohije," rekla je Lazarević.


„Sve se zna"

Odgovarajući na pitanje o toku istrage navodi:

„Imam princip da ne komentarišem dok se istraga ne završi. Ako me pitate da li će da se sazna ko su istinske ubice i oni koji su inspirisali, sigurna sam – ne, zvanično. Nezvanično, kad prošetate bilo kojom ulicom u kojoj se kreću Srbi na Kosovu i Metohiji, znam samo jedno da će vam reći, sve se zna."

Mihajlović, međutim, ne veruje da su u pitanju konačni razgovori kao što i ne misli da je dijalog u ćorsokaku, već da se radi o zastoju za koji je odgovorna EU i da se, kada je u pitanju najnoviji pritisak na pregovarače, radi o „mrcvarenju dijaloga" pre nego se „krene u nove izbore i izgubi još jedna godina".

„Za to vreme realnost na terenu se menja. Sada imamo realnost da Beograd nikako ne može da kontroliše Prištinu, ali imamo i realnost da Priština nikako ne može da kontroliše Sever. To što su Srbi pod prisilom ušli u taj kosovski sistem, to znači da za pet sekundi mogu da izađu iz tog sistema," kaže Mihajlović.

Objašnjava da su sve tri strane koje učestvuju u dijalogu ušle sa svojim motivima:

„Tači da dođe do nezavisnosti Kosova, Vučić da vrati uticaj Srbije na Kosovu, svakako obojica da zadrže svoje pozicije među svojim biračima; EU da progura nešto pa šta to bude, šta se dvojica lidera dogovore. Inertan odnos posrednika se ogleda u tome da je Mogerinijeva dopuštala, kao ranije i Ketrin Ešton, da dvojica lidera izađu i govore o potpuno suprotnim stvarima a da oni ništa ne govore."

Mihajlović navodi da je EU pogrešila zato što nije slala timove na teren da se uveri dokle se došlo u primeni sporazuma, ali i zato što je EU, „potpuno nezainteresovana", dok je EU na Kosovu „potpuno korumpirana".

 

Tvrdi da Sever Kosova Albance „ne zanima uopšte" osim kao „moneta za neku buduću trgovinu sa Srbijom".

„Srbija, sa druge strane, želi da tu granicu omekša da se Srbi sa Kosova osećaju kao da žive u Srbiji, a da, sa druge strane, nema želju da kontroliše Prištinu," dodao je Mihajlović.

Onaj ko govori o Oluji mora da zna kakav odjek njegove reči imaju na Kosovu i Metohiji, među kosovskim Srbima

„Na današnji dan Srbi imaju mnogo veću brigu, mnogo veću vatru da gase nego da budu deo konačnog sporazuma, a to je serija najava o Oluji od strane državnog vrha," rekla je Lazarević.

„Predsednik matične države i vrhovni komandant, preko najznačajnijih medijskih glasila, upozorava Srbe na Severu, svakako neće biti pošteđeni ni Srbi na jugu, vrlo direktno iznosi upozorenja da je moguć realan scenario nasilja na Severu. U seriji direktnih poruka Srbima na Severu i javnosti Srbije, upotrebljava termin Oluja i scenarije o potencijalnim nasiljima na Severu. Molim da se Srbima na Severu Kosova i Metohije najhitnije obrati i da konkretnu informaciju o kakvoj se opasnosti radi i šta on kao vrhovni komandant matične države može da preduzme da se zaštite životi ljudi," rekla je Lazarević.

„To je pre svega upozorenje međunarodnoj zajednici," sa druge strane navodi Mihajlović:

„Ukoliko predsednik države ima informacije o tome da bi moglo da dođe do takvog nekog čina, on bi morao da ima odgovor na to – on i država Srbija. Mi smo imali nešto što je ličilo na Oluju 17. marta 2004. godine i tada je država Srbija odgovorila molebanom. Ja se nadam da ovog puta to neće biti slučaj. Ukoliko imaju takve informacije, oni moraju da preduzimaju neke konkretne korake da to spreče pre nego što to počne. Ukoliko je to spin, onda to nije dobro. Onda taj čovek koji to govori, mora da zna kakav odjek njegove reči imaju na Kosovu i Metohiji, među kosovskim Srbima. Ne samo on, nego svaki predsednik Srbije kada god govori o Kosovu, mora znati kakav efekat te reči izazivaju na kosovske Srbe," rekao je Mihajlović.

Sa podelom bi imali veliku vatru na Balkanu: Počela bi na Kosovu a završila bi se u BiH

„Svi centri sveta hoće podelu", ali niko neće o tome javno da govori, tvrdi Mihajlović:

„Podela je najveća zabluda i međunarodne zajednice i zabluda balkanskih etničkih zajednica. Kada sam rekao da su svi za podelu, siguran sam svi svetski centri moći, Vašington, Brisel, Moskva, zato što misle da će podela da reši problem. Ne. Podela otvara neke nove probleme."

U kasnijem delu je ipak rekao da se Nemačka protivi podeli:

Vi stvarno mislite da postoji ministar u EU koji ne zna da Srbija, čak i da hoće, ne može da da stolicu Kosovu u UN. To se traži od Rusije i Kine.

„Nemačka nije nikada glasno rekla da hoće statusno rešenje Kosova, da hoće stolicu u UN. Oni su samo u ovom trenutku izričito protiv podele Kosova i nemački ambasador u Prištini i dobar deo administracije u Berlinu."

„Onaj ko misli u Beogradu da će podela Kosova da spreči stvaranje dve velike etničke države, taj greši. Onaj ko misli da će to da bude bezbolno, taj još više greši. Ako međunarodna zajednica hoće da reši srpsko i albansko pitanje na Balkanu, ali onda nema više ni Makedonije ni CG, BIH," dodaje Mihajlović.

Podela je besmislica, nije rešenje. Možda bi to namirilo nečiju savest, ko se bavi Kosovom. Fatalna greška politike na Balkanu je podela, kao i nezavisno Kosovo.

Podela ne može mirno da se završi, navodi dalje:

„Za podelu je potreban incident. Da li u ovom trenutku, srpske, međunarodne, albanske snage mogu da kontrolišu taj incident? Ne. Incident bi bio lokalnog karaktera, ali podela bi počela na Kosovu, a završila bi se u Bosni i Hercegovini. Pritom bi se prošetala kroz Makedoniju i Crnu Goru. Imali bismo veliku vatru na Balkanu. I da Putin i Tramp da dođu u Skoplje, ne bi mogli da spreče veliku nevolju koju bi podela Kosova donela."

Ljudi to tako jednostavno iz kabineta misle, uzmite vi Sever a mi ćemo da uzmemo jug Srbije.

Ne slažući se sa ocenom da svi hoće podelu, Lazarević kaže:

„Srpska pravoslavna crkva na Kosovu i Metohiji neće podelu, Srbi na jugu neće podelu, Srbi na Severu posle 2013., neće podelu. Oni su potpuno oslabljeni. Sever Kosova kontrolišu svi osim samog severa. Nas kontrolišu i Priština i Beograd a ono čega se najviše plašim da nas u najnegativnijem mogućem smislu kontroliše sprega kosovsko-srpskih struktura. U takvoj situaciji gde smo potpuno urušenog kapaciteta kao korpus, da li mislite u ovom trenutku da podela može da nas spasi?"

Podsetila je na nastupe Ivice Dačića i Aleksandra Vulina u vezi sa neposrednim porukama o podeli, šta više, i koraku dalje Aleksandra Vulina o „razgraničenju sa Velikom Albanijom", dodajući da oni misle da sa tako visokih državnih funkcija potpuno legitimno zastupaju takve stavove.

„Zamislite koje su to državne funkcije – srpski ministar spoljnih poslova i srpski ministar vojni," kaže Lazarević.

Comments

comments

 


Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.

 

уторак, 26. јун 2018.

Бочни удар на Српску православну цркву

standard.rs

Бочни удар на Српску православну цркву

http://newlookworld.com/

9-11 minutes


уторак 26. јун 2018. 11:26

Зашто баш сада долази украјински напад на српског патријарха? Уверен сам да је одговор на то питање повезан са Косовом и Метохијом

Српска и руска етничка зона и даље се налазе у превирању. Тај процес на основу негативног историјског наслеђа (страних освајања, притисака у циљу промене вере, каснијег али ништа мање отровног бољшевичког етноинжињеринга) већ дуго траје. Но, после урушава Берлинског зида, у интересу западних геополитичких фактора којима је циљ да трајно ослабе српске и руске позиције, њиховом систематском акцијом драстично је убрзан. Гарант за очување за нас лошег стања, много више од комадања државног простора, представља наметање националне контракције. Отуда се и даље систематски ради на максималном удаљавању Украјинаца, па и Белоруса од њихових руских корена, односно на што потпунијем издвајању Црногораца и муслимана нашег порекла (Бошњака) из оквира њиховог изворног српског корпуса. По нас и Русе кобни резултати су свакако постигнути, али ипак процес из перспективе наших непријатеља није још тријумфално завршен. Етничко превирање се одвија све до данас, што им сада смета као што их је некада радовало. Мислили су да ће увелико наметнути све што желе, али показало се да је то илузија. Центрипетални етнички чиниоци нису ништа мање постојани од центрифугалних.

ЗНАЧАЈ СПЦ
На српском и руском етничком просторима, или бар на њиховим великим деловима, успостављена је дубинска идентитетска вишеслојност. Она је конфузна, али је на неким пољима добила неки вид кристализације и постојаности. Дијапазон, у областима изложеним национално малигним процесима, креће се од заокружености у изворном националном и верском духу па до потпуне отуђености и прихватања контраидентитета (заснованог на мржњи према сопственим коренима). Већина, од Црне Горе до Украјине, налази се негде између: део грађана формално изражава нову (званично прокламовану) националну припадност али је свестан свог порекла; део је уз то искрено привржен канонски признатој, аутокефалној цркви свог народа; неки јој припадају, формално или суштински, а да су се чак удаљили од националних извора. Постоје и друге варијације, али из већине њих провејава нешто што је од огромног значаја. И што наши непријатељи често много боље препознају од многих којима је стало до очувања националног наслеђа.

Српска православна црква (СПЦ), односно Руска православна црква или другачије Московска патријаршија (МП), објективно, превазилазе своје верске мисије. Обе цркве представљају темељне националне институције и чуваре народно-државне баштине. А данас после распарчавања српског и руског простора, као и у прошлости у сличним несрећним околностима, присутне су и тамо одакле су потиснуте наше државе, а становништво је изложено форсираној политици националног препарирања и прекомпоновања. СПЦ и МП су, отуда, често најснажније бране окончању таквих процеса, односно чувари су и преносиоци, макар дела, изворне националне идеје. Штавише, када је неко и не прихвата а ипак остаје у оквирима цркве својих предака, не кида потпуно везу са својим коренима и остаје нада да ће они, ако не у овој онда у некој следећој генерацији, бити ревитализовани. Зато су СПЦ и РПЦ изложени толиким притисцима па и сатанизацији, односно зато атеистички властодршци у националним сивим зонама као што су украјинска или црногорска улажу толике напоре у стварање неканонских – често у баналној ријалити-нво стилизацији – нових „националних цркава".

ОПСКУРНИ СПИСАК
Такве квазицрквене организације, уз озбиљну потпору држава, кидишу на СПЦ и МП у Украјини, Црној Гори, Македонији. У том контексту, недавно је хистеричној пропаганди била изложена Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, што већина наших медија није ни пропратила. При томе се то није десило тамо где бисмо на прву лопту очекивали, тј. у Црној Гори, већ у Украјини. Ту је, пре двадесетак дана, поглавар наше Цркве стављен на некакву „црну листу" због наводне антиукрајинске пропаганде. Име патријарха Иринеја уврштено је међу тзв. непријатеље Украјине на, упркос хуманом имену, једном опскурном сајту иза кога стоје тамошњи верски и политички екстремисти дириговани од стране специјалних служби.

Ради се о сајту „Миротворац", односно некаквом Центру за истраживање, како кажу, „кривичних дела против националне безбедности Украјине, мира, човечанства и међународног права". Заправо, у питању је, као што је већ речено, нескривена експозитура тамошњих (а вероватно и страних) безбедносних стурктура, која треба да делује у НВО верско-националном руху исто као наоружани бојовници, само другим средствима. Додуше, и тај „меки" приступ је толико екстремистички и агресиван да се не примећује разлика у односу на бацање бомби. Још када се узме у обзир да су поменути сајт/центар, између осталих, основали некадашњи заменик министра унутрашњих послова Украјине као и заменик министра за тзв. „Привремено окупиране територије" – ствари су недвосмислено јасне.

КОСОВСКИ ЛИНК
Због подршке РПЦ, односно, не политичког већ канонски утемељеног противљења расколничкој политици иза које стоји украјинска власт потпомогнута од стране НАТО ментора, патријарх српски је изложен харанги. Дрско, брутално, примитивно. И то не на незваничним, већ невешто прикривеним званичним основама. Држава Србија би морала због тога да реагује и упозори Кијев да је за нас то увредљиво и неприхватљиво. Уосталом, официјелна украјинска страна је, и то врло борбено, реаговала због мањих ствари које је нама, често без икаквог утемељеног основа, замерала.

Све што смо до сада анализирали је једна страна медаље. Друга је повезана са питањем – зашто баш сада долази украјински напад на Његову Светост г. Иринеја? И раније је било јасно да СПЦ на легалан и легитиман начин подржава братску РПЦ. При чему то је увек чинила крајње цивилизовано и одмерено. Међутим, одједном је нормално понашање СПЦ препознато као проблематично. Уверен сам да је одговор на питање којим се бавимо повезан са Косовом и Метохијом. Ево о чему се ради: они који мисле да је дошло време за велику офанзиву против Срба по том питању, схватају да им непоколебљива косовско-метохијска позиција СПЦ-а представља велики проблем. Зато им је циљ да нашу цркву и њеног патријарха стигматизују као руске експоненте. И уз то их ставе у склоп украјинске теме која је погодна за глобалну пропагандну употребу.

ГНУСНА ЗАМЕНА ТЕЗА
Наши опоненти су свесни да чак и западном јавном мнењу делује логично да српска црква буде на позицијама одбране онога што она и наш народ сматрају својом духовном колевком. Допадало се то некоме или не, тешко може томе било шта рационално да приговори. Зато је изабрана стратегија бочног удара. СПЦ и њен патријарх се у првој фази представљају као наводни слепи експоненти руског утицаја. Таква слика се сада пројектује у вези са Украјином. Онда би се у наредној фази тврдило да је заправо у српском интересу да се, на било који начин, реши тзв. косовско питање, а да се Русија томе супротставља због својих интереса.

Ради њих је, као, спремна да дестабилизује наш регион, а њене жртве (не оних који су нас сатирали и комадали) смо – гле парадокса – и ми, а не само Албанци, тзв. Црногорци, Македонци… У том смислу би СПЦ била приказивана до крајности негативно. Наша кровна национална институција, ништа мање важна од државе, била би третирана не као аутентични чувар националних интереса (што јесте), већ као наводна ударна песница ФСБ-а (како се обично а нетачно именују руске службе). Не брани она, то би се гнусно тврдило, Косово због Срба, већ по наређењу Кремља. Таква, до крајности прљава пропаганда, имала би како светски тако и наш национални ниво деловања. Ако се настави путем који се сада трасира у Украјини али и шире, у једном тренутку би се против СЦП оркестрирано дигао низ НВО, тзв. независних интелектуалаца, медија, политичких делатника. А све у циљу – до деформације искривљено приказаном – наводног спасавања српског народа и државе.

Нема везе што би се уз локалне лажне НАТО заступнике српских интереса на СПЦ још жешће окомили албански екстремисти, западни пропагандисти, црногорски сепаратисти. Од последњих је за очекивати да током ширег закувавања покушају да изведу већ најављени јуриш на имовину наше цркве у Црној Гори. У пропагандној гунгули и пометњи и то би било релативизовано, као што је сада релативизована права позадина онога што се догодило у Украјини. Тога морамо да будемо свесни и остати у приправности да адекватно бранимо српске националне интересе где год су и од кога год су угрожени. А, по правилу, удар на њих иде у пакету. Овај пут од Украјине до Косова и Метохије, као део припреме за, чини се, предстојећи велики постмодерни поход на нас у циљу окончања отмице те наше јужне покрајине и рушења државности Републике Српске.

Печат/Видовдан

 

недеља, 24. јун 2018.

REŠENJE zvano "OLANDSKA OSTRVA"

slobodnaevropa.org

Daleko su Olandska ostrva

3. decembar/prosinac, 2007.



Srbija je ove sedmice tokom direktnih pregovora Beograda i Prištine o statusu Kosova pod patronatom međunarodne trojke, predložila suštinsku autonomiju za Kosovo, pozivajući se na model Hong Konga. Drugi model, na koji su se pozvale vlasti u Srbiji, su Olandska ostrva.

Ovo područje je, zajedno sa Finskom, vekovima bilo pod upravom Švedske. Početkom XIX veka Rusija je, nakon pobede u ratu nad Švedskom, preuzela kontrolu nad Finskom i Olandskim ostrvima. Posle poraza Rusije u Krimskom ratu od Francuske i Velike Britanije, sredinom XIX veka, Olandska ostrva su demilitarizovana. Kada je Finska, posle Oktobarske revolucije, proglasila nezavisnost, građani Olandskih ostrva, koji su u 95 odsto slučajeva švedskog porekla, tražili su da se odvoje i pripoje Švedskoj, koja je pokrenula ovo pitanje u Ligi naroda. Međutim, međunarodna zajednica nije dozvolila otcepljenje. Umesto toga, odlukom iz 1921. godine, Olandska ostrva su dobila široku autonomiju u okviru Finske.

Reč je o oko 6.500 ostrva na pola puta između Švedske i Finske, površine oko 6.700 kvadratnih kilometara, međutim samo je 1.500 kvadratnih kilometara naseljivo.

Olandska ostrva imaju svoju vladu i Parlament, sopstvenu zastavu, policiju i samostalno članstvo u Nordijskom savetu. Ostrva su demilitarizovana, pa je muško stanovništvo oslobođeno vojne obaveze. Robert Jonson (Jansson) iz Instituta za mir sa Olandskih ostrva objašnjava kako praktično funkcioniše autonomija na ovom području.

JONSON:
Olandska vlada i Parlament mogu da odlučuju o svemu, osim o spoljnoj politici, odbrani, kao i većini pitanja koja se tiču građanskog i krivičnog zakona, sudskog sistema, carina i državnih poreza. Međutim, lokalni porezi su u isključivoj nadležnosti olandskih vlasti. Kada je reč o građanskom i krivičnom zakonu, on je jedinstven na celoj teritoriji Finske. Sudije imenuju centralne vlasti, ali uglavnom između ljudi koji tamo žive.

RSE: Da li ponekad dolazi do trvenja između lokalnih i centralnih vlasti?

JONSON: U osnovi nema sukoba između olandskih i finskih vlasti, ali se stalno raspravlja o ovlašćenjima. Trenutno se vodi debata da li olandske vlasti treba da preuzmu u svoju nadležnost veći deo poreskog sistema, kao što su porezi na kompanije. Državni porezi koji se prikupe na Olandskim ostrvima idu u budžet Finske, ali se onda lokalnim vlastima vraća 0,45 procenta ukupnih prihoda finske vlade.

RSE: Da li Olandska ostrva više daju ili dobijaju novca od centralnih vlasti?

JONSON: Zavisi koga pitate. U osnovi, nekada više novca ode sa Olandskih ostrva u budžet Finske, nego što se vrati. Nekada je obrnuto. U principu, građani Olanda su zadovoljni postojećim sistemom. Naravno, on se uvek može popravljati, ali nema nekih velikih nesuglasica između lokalnih i centralnih, finskih vlasti.

RSE: Oko 95 odsto građana na Olandskim ostrvima su Šveđani.

JONSON: Postoji finska zajednica na Olandskim ostrvima, kao i grupe imigranata, oko pet procenata. Oni govore i švedski. Švedski jezik je jedini u zvaničnoj upotrebi u Parlamentu. Međutim, građani, kojima je finski maternji, mogu da ga koriste pred sudom ili u kontaktima sa lokalnim organima vlasti. U školama se takođe jedino koristi švedski. Na finskom se jedino može učiti u privatnim školama i za to mogu dobiti podršku lokalnih vlasti. Građani, kojima je finski maternji, nisu politički organizovani i ne ispostavljaju nikakve političke zahteve. Ima nekoliko poslanika Finaca u lokalnom Parlamentu, ali oni nisu izabrani kao predstavnici finske etničke zajednice. Kada je reč o migracijama, više ljudi dolazi, nego što odlazi, jer na Olandskim ostrvima nedostaje radna snaga. Pridošlica ima iz Finske i Švedske, ali i iz baltičkih zemalja i Rusije, kao i ostalih delova sveta.

RSE: Da li postoje posebne veze sa Švedskom?

JONSON: Ne postoje specijalni odnosi sa Švedskom. Oni su više na privatnom nivou. Ljudi gledaju švedsku televiziju, putuju češće do Stokholma, nego Helsinkija, u kupovinu jer je bliže. Do Stokholma je moguće otputovati feribotom, a do Helsinkija ne. Do finske obale potrebno je brodom najmanje četiri-pet sati, a do švedske obale svega dva i pol sata.

RSE: Da li građani Olandskih ostrva ponekad razmišljaju da se jednog dana, u budućnosti možda, otcepe od Finske i pripoje Švedskoj.

JONSON: Ne, ali postoji pokret koji traži nezavisnost Olandskih ostrva. Ta organizacija trenutno ima dva poslanika, od ukupno 30, u lokalnom Parlamentu. Oni smatraju da treba sami da odlučujemo o svim pitanjima i da bi nezavisnost Olanda bila finansijski isplativija. Reč je o veoma starom pokretu, ali je ušao u Parlament tek pre 10 godina. Zanimljivo je da su njegove pristalice ranije isključivo govorile samo o nezavisnosti, međutim, nakon ulaska u Parlament, postali su umereniji, pominjući suverenu državu kao jednu od opcija.

RSE: U kojoj meri se model Olandskih ostrva može primeniti na Kosovo?

JONSON: Ne može se govoriti o modelu olandskih ostrva kao gotovom receptu koji je direktno primenjiv na ostale etničke konflikte. Međutim, postoje elementi iz olandskog iskustva koji mogu poslužiti kao inspiracija i ideja za rešenja etničkih sukoba u svetu. Takav je naš primer sa lokalnom policijom koja je u nadležnosti ovdašnjih vlasti. Na taj način se građani osećaju sigurnije jer znaju da ih štite ljudi koji predstavljaju ovu regiju.

 

субота, 23. јун 2018.

Славиша Ристић: Сваким Вучићевим одласком у Брисел Србија је за корак даље од КиМ

nspm.rs

Славиша Ристић: Сваким Вучићевим одласком у Брисел Србија је за корак даље од КиМ; Устав не допушта одрицање од дела територије, ни референдумом

3-4 minutes


„Бриселски преговори су нескривена фарса, сваким одласком представника наше државе на њих Србија је по корак даље од Косова и Метохије", изјавио је ФоНету посланик у Скупштини Србије Славиша Ристић, противећи се предстојећем сусрету у Бриселу председника Србије Александра Вучића и косовског председника Хашима Тачија.

„Уверен сам да овакав наставак разговора може само довести до признања независности Косова и Метохије, рекао је Ристић, некадашњи председник општине Зубин поток", који је у посланичкој групи Нова Србија – Покрет за спас Србије.

Он је новинару ФоНета Николи Тодоровићу, у оквиру серијала Косинус, рекао да би разговор о Косову требало затражити тамо „где му је и место, у Савету безбедности Уједињених нација".

Ристић сматра да се према косовском проблему треба односити као према некој врсти замрзнутог конфикта, „уместо да се сече преко колена", што би у овом тренутку „сасвим сигурно значило одвајање Косова од Србије и стварање Велике Албаније".

На питање о компромису, он указује да га нема јер „друга страна и њени помагачи захтевају да се Србија одрекне дела своје територије".

"Компромиси могу да се праве у оном делу који се односи на живот људи на простору Косова и Метохије, али се не могу правити у погледу територије", објашњава Ристић.

Према његовом ставу, компромис не може бити ни Заједница српских општина, јер је то „бацање прашине у очи народу", пошто би, чак и да се формира, то била „институција такозваног независног Косова".

Упитан о евентуалној међународној конференцији ради решавања косовског питања, на којој би учествовале велике силе, Ристић је одговорио да та или нека друга врста разговора „неће шкодити", али само ако онај ко је организује не одреди унапред њен циљ и резултат.

Он је уверен да је Америка до сада одлучивала практично о свему, јер је унапред било утврђено шта је коначно решење, а онда су саговорници токође преговарали.

Према Ристићевом ставу, предуслов за такву међународну конференцији морао би да буде захтев Приштини и међународној заједници да се омогући повратак Срба на Косово.

Ристић указује да Србија не сме да пристане на столицу за Косово у УН ни у случају да се постигне међународно гарантовани договор о косовском проблему.

„Апсолутно не, без обзира на врсту међународих гаранција које би добила. Оне практично не би ништа значиле у било којем смислу ако би Косово имало столицу у УН", тврди Ристић.

На питање да ли би грађани требало на референдуму да се изјасне о решењу косовског проблема, Ристић подсећа да Устав не допушта одрицање од дела територије.

„Устав не допушта могућност да се грађани, појединац или нека групација, опредељују да ли ће одустати од дела своје територије", прецизира Ристић.

Он одбацује мишљења да је Косово мит којег се треба одрећи ради боље будућности и европске перспективе.

„За мене је Косово стварност, а не мит, за мене је Косово живот. Тамо живим са својом породицом, тамо су живели моји преци и тамо су њихови гробови", нагласио је Ристић.

Зато за њега живот ван Косова не би био живот, већ принудно становање, ма где се налазио.

(ФоНет)

 

четвртак, 21. јун 2018.

Kako je Slobodan Milošević mogao da riješi problem Kosova i Metohije?

rs-lat.sputniknews.com

Kako je Slobodan Milošević mogao da riješi problem Kosova i Metohije?

Sputnik

4-5 minutes


Kolumnisti

20:40 21.06.2018(osveženo 20:54 21.06.2018) Preuzmite kraći link

Unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji je iscrpio svoju funkciju. Sada smo u fazi monologa vlasti i u predvorju konačne odluke. Ona može biti i teška i laka, iako nije jednostavna.

Na kraju se desilo i ono što su mnogi očekivali, iako nisu priželjkivali. Međunarodni supermoćni sponzori nezavisnosti lažne države Kosovo progovorili su neuvijenim jezikom sile. Prijetnje, uključujući i one upotrebom oružja i bombi, sve su učestalije i opasnije. Nad Vladom Srbije, a posebno nad predsjednikom Republike, nadvili su se „crni oblaci". Nešto od te muke su podijelili sa sve zabrinutijom javnošću, ali je razumno pretpostaviti da su najcrnji dio ostavili za sebe.

© Sputnik / Sergej Grizunov

Mi koji navijamo za njih ne zavidimo im, ali se prisjećamo Njegoševe mudrosti „u dobru je lako dobar biti, na muci se poznaju junaci".

Kosovski usud nas prati vjekovima, tako da su novi samo oblici kojim nas (trenutni) svjetski moćnici iskušavaju i po ovom dijelu naše sudbine. Da ne idemo u daleku istorijsku prošlost, podsjetio bih na proslavu 600. godišnjice Kosovske bitke na Gazimestanu 1989. godine. Ovaj je jubilej u narodnom pamćenju ostao urezan kao dan kada je na Kosovu bilo milion Srba i kada je tadašnji predsjednik države, Slobodan Milošević, održao istorijski govor. Govor koji je odjeknuo u cijelom svijetu i koji je kasnije, iako interpretiran na sasvim neistinit način, bio jedan od glavnih povoda da mu bude suđeno u Hagu.

Od tada je prošlo gotovo trideset godina, ali se realnosti nisu previše promijenile. Prenosim detalj iz moje knjige („Pravila ćutanja", Narodna knjiga, 2004. godina, str. 292).

„Gužve su bile neopisive i delegacija Crne Gore se jedva probila do vojnih helikoptera koji su nas od Peći prevezli do mjesta proslave. Tamo mi je prišao Senta Milenković, šef Slobodanovog obezbjeđenja, i rekao da sam mu ja posljednja nada. Zamolio me je da nagovorim Miloševića da pristane da govori iza neprobojnog stakla. Ta zaštita se ne bi vidjela na televiziji, a prisutni građani ne bi zamjerili na takvoj mjeri opreza, jer znaju da su albanski separatisti raspisali veliku nagradu 'za njegovu glavu'. Sve govori da je izložen ozbiljnoj prijetnji. Na tom prostoru, nijedno obezbjeđenje ne može da garantuje punu zaštitu od snajperista, pa je jedino rješenje da ja pokušam da ga ubijedim (jer on tvrdoglavo odbija), ispričao mi je Senta, dok me je vodio ka šatoru u kojem je Milošević bio sâm, koncentrišući se pred svoje obraćanje narodu."

© Sputnik / Aleksandar Milačić

Srdačno smo se pozdravili. On je bio razdragan. Konačno, ne dešava se svaki dan takav jubilej i prilika da se čovjek neposredno obrati milionu svojih sunarodnika. Nije bilo puno vremena, pa sam odmah podržao predlog da govori iza tog stakla i zamolio ga da nepotrebno ne rizikuje. Široko se nasmijao i održao mi pravu političku lekciju.

„E, moj Momo, ja sam mislio da si ti pametniji od ovih policajaca. Razmisli, rekao mi je, ja sam njima milion puta opasniji mrtav, nego dok sam živ. Kada bi neko na ovaj dan i na ovom mjestu, pred ovolikim brojem Srba, ubio predsjednika Srbije, po nalogu šiptarskih ekstremista, izazvao bi reakciju koju niko ne bi mogao kontrolisati, a koja ne bi bila prijatna za Albance. To bi, za duže, smirilo prilike u ovoj pokrajini, a za takav cilj, nije mnogo moja glava. Ali, nastavio je, neće oni mene ubiti. Ostaviće me da se mučim godinama, a da opet ne budem u stanju da sačuvam Kosovo i Metohiju…"

Slobodan Milošević je govorio i nije bilo neprobojnog stakla.

Deset godina kasnije, NATO je bombardovao SR Jugoslaviju.

Dvanaest godina kasnije, upravo na Vidovdan, Slobodan Milošević je izručen Haškom tribunalu pod optužbom za zločine počinjene na Kosovu i Metohiji.

Političko-državno rješenje za Kosovo i Metohiju traži se do današnjih dana.

 

уторак, 19. јун 2018.

Мирослав Лазански: Ново лице Србије

standard.rs

Мирослав Лазански: Ново лице Србије

http://newlookworld.com/

4-5 minutes


понедељак 18. јун 2018. 15:38

"Нисте хтели Југославију господо бивши Југословени. Ок, сада ћете имати све снажнију Србију"

Као што је рат наставак политике другим средствима по Клаузевицу, тако је и фудбал наставак политике на други начин. Јер због фудбала су својевремено у Јужној Америци заратиле две државе. Пуцали су топови, летели и бомбардовали борбени авиони.

У време док су нас бомбардовали 1999. године два европска лидера водила су међусобни телефонски разговор, прекидајући га када су на телевизији падали голови. А по нама управо тада падале су бомбе и ракете. Фудбал је одавно опијум за масе, наравно, не само по Марксу.

Фудбалска репрезентација Србије успешно је положила први тест на Светском првенству у фудбалу у Русији, побеђена је Костарика. Леп успех за почетак. Нација је сада једноставно експлодирала у новом осећању моћи, самопоштовања и веровања у себе. Кладионице сада боље котирају шансе Србије да освоји Мундијал. А све то нам је недостајало протеклих година. Дакле, могло би се рећи да су Срби овом утакмицом коначно постали Срби и у фудбалу. Наиме, у бившој СФРЈ већина Срба прво су били Југословени, па добар део њих и комунисти, па тек онда Срби. За друге нације у бившој нам заједничкој отаџбини СФРЈ то се не би могло тврдити.

Хрвати су увек били Хрвати, истина добар део и комунисти, а најмањи део Југословени. Распад СФРЈ затекао је Србе онако, као изненађене и остављене у офсајду. Затечене. Сви се извукоше, они остадоше сами пред голом. Требало је времена да се Срби опамете и приберу, да схвате да је Србија само њима важна и никоме другом. То је, заправо, ново лице Србије, које је настало после година међународног уцењивања, понижавања, санкција и неправди. Свака акција изазива реакцију. Опруга се може савијати до одређене мере, после тога се враћа као бумеранг. Јер млади су данас носиоци патриотизма, у оном најпозитивнијем смислу, овој земљи. А њих је најтеже савијати и ломити. Зато, хвала фудбалерима и тренеру-селектору за ново лице Србије, које ће свакако изазвати и одређене промене у геополитици Балкана. Макар и само после једне, прве утакмице.

Нисте хтели Југославију господо бивши Југословени. Ок, сада ћете имати све снажнију Србију, на плану спорта, вероватно убрзо и у економији, а војни аспект наше моћи био је ових дана успешно представљен и на светској изложби наоружања и војне опреме „Евросатори 2018" у Паризу. Дакле, као непоправљиви југоносталгичар могу да констатујем да су Срби изгледа дефинитивно постали Срби. На Мундијалу у Русији. Нешто раније и на Светском првенству за младе фудбалере на Новом Зеланду. Када смо постали прваци света. И то је добро за Србију. И спортски и политички и ментално.

Иначе, светско првенство у фудбалу Русија је сјајно организовала. Прибојавао сам се да ће Украјина покушати да поквари Мундијал отпочињањем ратних операција у Донбасу баш у ово време, али Путинове речи упозорења „да би тиме Украјина ризиковала своју државност" биле су довољно убедљиве да Кијев остане уздржан. Као што у политици више нема униполарног света, тако је и Мундијал у Русији, барем за сада, показао да је време апсолутних господара у фудбалу завршено. Нема апсолутних фаворита, нема унапред одређених победника, сви знају да играју фудбал. Већ на првим утакмицама спотакли су се прваци света, актуелни Немци, те бивши прваци, Аргентина и Бразил. Као што је Владимир Путин рекао у поруци Западу у свом чувеном говору у Минхену 2007. године: „Свет није само ваш".

Баш као и фудбал…

Извор Спутњик, 18. јун 2018.

 

"Сурови нови свијет" Небојше Катића - деконструкција митова неолибералног поретка

in4s.net

"Сурови нови свијет" Небојше Катића - деконструкција митова неолибералног поретка

ИН4С

2-3 minutes


 

После одличне књиге „Из другог угла" Небојша Катић нас је изненадио још једном брилијантном анализом савременог друштва.

„Сурови нови свијет" поставља ствари на своје мјесто и објашњава прилике у којима смо се затекли почетком 21. вијека.

Истина о страним инвестицијама; интелектуалци као слуге неолиберализма; крај глобализацијске бајке; деконструкција транзиционих митова; српска економска драма, јесу теме које овај аутор обрађује у својој новој књизи. 

„Сурови нови свијет" је друга књига текстова које је Небојша Катић писао у периоду од 2005. до фебруара 2018. године. За разлику од књиге „Из другог угла", ова књига покрива много шири спектар тема. Небојша Катић се дотакао историје, социологије, психологије и антропологије, политичке филозофије, као и данас све актуелније геополитике.

У књизи су деконструисани до темеља главни митови транзиције и неолибералног поретка. Небојша Катић сјајном анализом показује шта је истина о „постистини" и лажним вијестима. У каквој вези су невладине организације и издаја савремених интелектуалаца? Да ли са кризом нелибералног капитализма историја поново добија замах? На питање зашто се бавио овим темама аутор, без трунке поштеде, каже:

„Бавио сам се оним темама и феноменима које сам сматрао важним, а за које ми се чинило да их стручна јавност или потпуно игнорише, или да нема потребу да о њима дебатује ван ускостручних кругова и секција. Не знам да ли су теме о којима сам писао обрађиване у стручним часописима, нити мислим да је то превише битно. Ако је таквих текстова и било у стручним часописима, у њих шира јавност није имала увида. Мени се таква интелектуална пасивност чинила недопустивом, па отуда и честе критике које на странцима књиге упућујем српској интелектуалној елити."