stanjestvari.com

Небојша Катић: Срби и реалполитика

By Стање ствари

5-6 minutes

---

on 3. априла 2019. •

Проблем српског неразумевања реалполитике сеже дубље у прошлост. Да су Срби прихватили окупацију 1941. и да нису ратовали, Косово и Метохија можда не би били део Србије, па косовско питање не би ни постојало

Илустрација: Миланко Каличанин

Хуманитарно бомбардовање Србије из 1999. добар је повод да нација размисли о својој историји и усуду који је прати. Чини се да и ових дана најмудрији међу Србима управо то раде, храбро саопштавајући нацији истину – за бомбардовање Србије крив је Слободан Милошевић. Клинтон, или саветници српске владе, Блер и Шредер, на пример, само су хуманисти који су Србији покушавали да помогну. Споразум из Рамбујеа је зато требало потписати без обзира на то шта је у њему писало. За најмудрије међу Србима, реалполитика је математички прецизна – снагу противника упоредиш са својом и онда се предаш.

Да је Србија 1999. добровољно прихватала сопствено распарчавање и да је прихватила да НАТО трупе уђу у Србију, бомбардовања не би било. Нација би, истина, остала без разлога да буде поносна на своје синове који су је бранили од највеће армаде на свету, али би можда била поносна на ћерке, које би овако, а нарочито онако, могле опслуживати НАТО хуманитарце, како се то иначе ради у окупираним земљама.

Проблем српског неразумевања реалполитике сеже дубље у прошлост. Да су Срби прихватили окупацију 1941. и да нису ратовали, Косово и Метохија можда не би били део Србије, па косовско питање не би ни постојало. Да је Србија прихватила ултиматум из 1914, Југославије засигурно не би било, не би било ни грађанских ратова деведесетих, па вероватно не би било ни косовског проблема.

Али зашто стати на 1941. када се кривица за српски усуд налази још дубље у прошлости? Наравно, кључна кривица лежи на Карађорђу. Да није онако пргав наумио да квари глобализацијску идилу на отомански начин, не би било ни Другог српског устанка, а ни балканских ратова. Не би било ни Србије, ни српског национализма, а самим тим не би било ни бомбардовања.

Чини се да је српска историја од доласка на Балкан до данас, само хронологија трагичних грешака које су кулминирале 1999. A и ког ђавола Срби траже на Балкану?

Небојша Катић (Извор: Политика)

Најмудрији међу Србима луцидно су запазили да је НАТО ионако ушао у Србију, додуше само на Косово и Метохију, и да су отпор, погибељ и страшно разарање били бесмислени и непотребни. Иако се исто реалполитичко промишљање може применити на све ратове које су Срби водили последњих двеста година, само се овај последњи рат упорно покушава прогласити бесмисленим, а његове жртве узалудним. У чему је разлика?

До јуче, Срби су се трудили да сами пишу своју историју. Тумачили су је, романтизовали и митологизовали, радећи у длаку све исто што раде и други народи како би сачували самопоштовање и опстали. У новом миленијуму се ситуација мења, па српски непријатељи, преко мудрих и просвећених Срба, сада диктирају наратив.

У таквом тумачењу историје, пре двадесет година се није догодила брутална агресији на суверену земљу, већ је НАТО, ето, био присиљен да интервенише како би косовске Албанце заштитио од погрома. А свако ко иоле познаје историју зна колико су НАТО силе осетљиве на људско страдање. Из западног угла и из угла просвећених грађана Србије, било какво другачије тумачење прошлости постаје доказ да је национализам у Срба, тај праузрок свих балканских зала, још жив.

Да ли ће овај цинични наратив који се упорно покушава наметнути Србима на крају и победити, зависи само од Срба. У игри је много више од тумачења и памћења догађаја од пре двадесет година.

Рат са НАТО-ом, без обзира на исход, величанствен је тренутак у историји нације, ако она то уме да препозна. Слабо наоружана, окружена са свих страна, апсолутно сама и сатанизована као никада у историји, Србија је 77 дана одолевала највећој армији света.

Србија није бранила само право да постоји као независна држава. Бранила је не само своју част и достојанство, већ је бранила част, достојанство и успомену на милионе предака који нису сматрали да је жртвовање бесмислено и који нису држали до реалполитичких калкулација.

Смисао историје не постоји по себи, смисао историји дајемо ми. Да ли ће борба, жртве и страдање имати смисла не зависи од ратног исхода, већ од начина на који се ми односимо према својој историји и према својим жртвама. Ако се допусти да наручени и плаћени наратив превлада, Србија ће по други пут убити све оне који су страдали бранећи је, и тек тада ће бити заиста поражена.

Баш као што постоје људи, постоје и нације које могу живети без кичме и достојанства, и таквих нација није мало у Европи. Срби, на срећу или нажалост, не спадају, или бар нису спадали у такве народе. Ово није хвала, ово је дијагноза стања.

Аутор је пословни консултант

Опрема: Стање ствари

(Политика, 1. 4. 2019)

 

alo.rs

"Vitezovi Džedaja" hteli da unište Srbiju! Evo šta je sprečilo NATO da okupira Beograd!

Alo!

6-7 minutes

---

AUTOR: DATUM I VREME: 31.03.2019. 10:13

Zašto je Slobodan Milošević pristao na sporazum u Kumanovu? Da li su Ahtisari i Černomirdin zaista zapretili Miloševiću da će, ukoliko ne pristane na uslove koje diktira NATO, "Beograd i Srbija biti bombardovanjem poravnati kao sto"? Je li NATO u leto 1999. uopšte imao kapacitete za kopnenu invaziju na Srbiju, piše Miroslav Lazanski čiju kolumnu za Politika.rs prenosimo u celosti:

Miroslav Lazanski,

Svakog jutra, počev od 23. marta 1999, tačno u 8.30, u specijalnom bunkeru ispod zgrade Ministarstva odbrane u centru Londona, okupljali su se najvažniji britanski ministri, funkcioneri Ministarstva odbrane, oficiri obaveštajne službe i diplomate da bi raspravljali o bombardovanju Jugoslavije. Bunker, obnovljen 1979. godine po naređenju Margaret Tačer, predstavlja heremetički zatvorenu mrežu hodnika koja počinje sa dvoja crveno obojena čelična vrata i dve kompjuterizovane prijavnice. To je britanski Centar za rukovođenje krizama. Ovde je Alister Kembel svakodnevno sedeo za stolom od jasenovog drveta, stolom za 18 osoba. Iz tog bunkera Toni Bler i Alister Kembel imali su stalnu vezu sa britanskim zajedničkim generalštabom u Nortvudu, komandom Kraljevskog vazduhoplovstva u Vikamu, komandom kopnene vojske u Viltonu i kriznim centrom NATO-a u Monsu. U Monsu je stalno zasedao specijalni tim nazvan „Vitezovi Džedaja", koji je planirao kopnenu operaciju osvajanja cele Srbije i ulazak NATO trupa u Beograd.

Naime, kada je postalo jasno da bombardovanje vojnih ciljeva ne donosi rezultat, NATO je pokrenuo novu fazu rata protiv Jugoslavije – namerno bombardovanje civilnih ciljeva. No, kako ni to nije automatski dovelo do popuštanja Beograda, na spisku opcija bio je i plan kopnene invazije Srbije pod šifrom „Bravo-minus". Plan u kojem bi oko 175.000 NATO vojnika krenulo u kopneno osvajanje SR Jugoslavije, odnosno Srbije. Najdalje u tom planiranju kopnenog rata otišli su upravo Britanci, gde je Toni Bler stalno vršio pritisak na Belu kuću da se to i prihvati. U operaciji je trebalo da učestvuje više od 50.000 britanskih vojnika i oko 100 tenkova, zapravo cela britanska kopnena vojska. No, Pentagon je bio protiv kopnene invazije, protiv su bili ministar odbrane Koen i načelnik Združenog generalštaba general Šelton.

Predsednik Klinton je prvog dana agresije na Jugoslaviju, 24. marta 1999, obraćajući se naciji preko televizije izjavio da „ne namerava da pošalje američke vojnike u rat na Kosovu". No, vrhovni komandant NATO-a general Vesli Klark već posle nekoliko nedelja rata počeo je da zagovara kopneni juriš na Srbiju, Toni Bler ga je svesrdno podržavao, a Kembel medijski sve to pripremao. Ipak, Pentagon se pribojavao velikih gubitaka u kopnenom sudaru sa vojskom Jugoslavije na Kosovu. Procene u glavnom štabu NATO-a u Monsu govorile su o nekih 1.500 do 2.000 poginulih NATO vojnika dnevno. Pentagon je imao podatke da je na Kosovu oko 80.000 vojnika jugoslovenske Treće armije, sa 350 tenkova, da su sve protivoklopne rakete „fagot" tamo, da su svi prolazi ka Kosovu minirani.

U Monsu su „Vitezovi Džedaja" predložili pet opcija plana „Bravo-minus". Prva je bio helikoptersko-padobranski desant nekoliko hiljada NATO vojnika u centar Kosova da bi se rasekle jugoslovenske trupe i razdvojile po dubini teritorije. Druga opcija bio je ulazak NATO-a iz Makedonije u Preševsku dolinu, pa onda na istok Kosova. Treće rešenje bio je prolaz kroz Kačaničku klisuru, ali i u Monsu su znali da je to nemoguće, jer je taj pravac bio totalno miniran. Četvrta varijanta bio je prelazak preko visokih planina iz pravca Albanije, ali za to je prethodno trebalo izgraditi puteve. Peta opcija bila je kombinacija prethodne četiri, plus kopneni juriš iz Mađarske. I sve to uz intenzivno bombardovanje Srbije. „Vitezovi Džedaja" računali su da u Beograd uđu posle 90 dana kopnenog rata.

Saveznici u NATO-u bili su skeptični, problem je bila koncentracija tako velikih vojnih efektiva, diviziji NATO-a treba najmanje četiri meseca za prethodno raspoređivanje. Američkim snagama uoči „Pustinjske oluje" 1991. godine trebalo je punih pet meseci prethodnog raspoređivanja u Saudijskoj Arabiji za rat protiv Iraka. I to u uslovima neometanog dolaska u Saudijsku Arabiju, na terenu bez blata i snega. A na Balkanu tih pet meseci značilo je ulazak rata u jesen, pa i zimu, sa svim vremenskim nepogodama koje to nosi.

Britanci su zato pojačali obaveštajni rad, Amerikanci su počeli da grade puteve ka severnoj granici Albanije, Černomirdin je izblefirao Miloševića da kopnena invazija samo što nije počela i da Rusija tu ne može ništa da učini. Bombardovanje je počelo da uništava same temelje srpske privrede, bombardovanje se nastavljalo nekažnjeno, pretnja invazijom, koliko god to bio blef, i gubitak podrške Rusije, sve je to navelo Miloševića da pristane na Kumanovski sporazum.

Odnosno, iako NATO u junu 1999. nije imao gotove snage za kopnenu invaziju na Srbiju, mogao je da intenzivira bombardovanje, jer SAD naprosto nisu mogle da dozvole da izgube taj rat. Mogli su da nam poruše sve beogradske mostove, iako se Pariz tome protivio. Kome bi zbog toga Ameri odgovarali? Nikome. Mogli su da nam sruše sve termoelektrane, sve pruge i puteve. Čime smo mogli to da sprečimo? Ničim. Kada na svojoj teritoriji imate kakvu-takvu industriju, putnu i železničku infrastrukturu, elektroenergetski sistem, onda ste jako osetljivi na napade iz vazduha. Imate samo dve alternative: da posedujete PVO sistem koji sprečava napade iz vazduha, ili da ste spremni da „jedete korenje" do konačne pobede. Prvo nismo imali, a drugo nismo hteli...

 

politika.rs

НАТО нам опростио што нас је бомбардовао

Јагош Раичевић

5-6 minutes

---

Ових дана обележава се 20 година од НАТО бомбардовања. Било је шта је било, они који су убијали волели би да се то више не помиње. Ови други, који су бомбардовани, да се то више не понови. Ђура нам је опростио што нас је тукао. Сад тврди да нам је пријатељ и каже да заједно имамо светлу будућност, и то са све ампутираном територијом коју је дао другоме. После смо чули да су генерали и Олбрајтова узели руднике и компаније које је Србија градила последњих 100 година. Медијски специјалци су нам до пре неколико месеци слали спотове о историјском братству САД и Срба. Паметни и школовани какви јесу, знали су да тако нешто ових дана не би било паметно. Тукли нас јесу, и то свуда: по школама, по болницама, по мостовима, путевима, фабрикама, рафинеријама, телевизијама и чему све не. Али – ипак су нам опростили. Види се, велика нација у сваком погледу.

Велики какви јесу, опростили су нам и оних десет година санкција, које су убијале све што је расло на тлу земље Србије, од деце и жита до фабрика. Паметни и школовани какви јесу, знали су да ће санкције успети само ако на њима и комшије нешто зараде. И то што тврђе санкције, већа зарада: тако смо нашим тешко зарађеним маркама десетак година помагали колико смо могли све суседе који су нам до тада завидели, да се осете мало важнији и већи него што су до тада били. Суседи нам још нису опростили што су се богатили на америчким санкцијама Србији. Види се одмах које су нације мале а које велике.

И ми смо се припремали. Прошле године је формирана Комисија Скупштине, која је привукла велику пажњу: обећали су нам рецепт како су Италијани наплатили здравствену одштету од осиромашеног уранијума (ОУ). Одмах се јавило неколико удружења, сви су ко запета пушка чекали да се то преведе. Али, ништа од тога – показало се да се тамо не доказује да удисање ОУ изазива канцер, већ да италијански војници нису имали на КиМ исту заштиту као Американци. Да би се избегла брука, тај превод се негде изгубио и – до дана данашњег, ево на годишњицу – нико не зна где је. Комисија је ипак решила да и даље пребројава жртве; шта ће са тим бројкама, још се не зна, одлучиће накнадно. Ово пишем и као критику и као апел да им се помогне.

Пре око две године група научних радника започела је иницијативу да се формира национални мултидисциплинарни пројекат, са идејом да се испитају последице НАТО бомбардовања. Циљеви су – да се установе везе између евидентне повећане учесталости обољења (канцера) узрокованих НАТО бомбардовањем, да се провере и/или идентификују неке од још постојећих еколошких „црних тачака", и да се тамо где је потребно изврши неопходна ремедијација терена. Нашој деци не смемо оставити хемијско, биолошко и радиолошко загађење које нам је НАТО оставио. Јесте нам НАТО опростио, али наша деца? На крају крајева, зар то није и законска обавеза државе, да брине о здравој животној средини?

Полазећи од те логике, чланови Иницијативе почели су од ресорног Министарства за заштиту животне средине (МЗЖС). Предложен је оквирно пројекат и од министра се очекивала подршка око организације. И – као што то код нас често бива, као када ајкуле осете крв, нагрнула је армија душебрижника, спремних да се уграде у послић и дају све од себе и што се тиче знања и што се тиче политичких веза. То је најзад почело да компромитује целу идеју, да би на крају бројка од око четрдесетак људи почела реализацију пројекта као оков да вуче на дно.

А министар у МЗЖС? Од силних обавеза око глобалног загревања, пластичних кеса и полицијских акција око илегално депонованог опасног отпада, изгледа не стиже да брине ни о загађењу које имамо данас, а камоли оном од пре 20 година. Ипак, на инсистирање и предлог представника Иницијативе потписан је споразум о сарадњи на овим проблемима између МЗЖС са министарствима здравља, науке и војске. Иницијатива је промовисала и методологију рада у САНУ, послато је неколико детаљних објашњења нашим највишим званичницима. Ништа од тога није помогло: глобално загревање је остало приоритет.

Добра вест би била да Комисија прати шта ради Иницијатива. Штавише, последња иступања председника Комисије указују на то да су преузети многи предлози Иницијативе. То би генерално требало да буде добро. Међутим, Комисија не може да ради оно што предлаже Иницијатива. А Иницијатива је мртво слово на папиру.

Дакле, на питање како после 20 година стоје ствари око испитивања последица НАТО бомбардовања, одговор гласи: стоје.

Бивши директор „Нуклеарних објеката Србије"

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

 

iskra.co

Као каубоји у Лувру: Американци праве хаос поткопавајући међународно право

5-7 minutes

---

29.03.2019. - 9:00

Фото: AP Photo / Eric Gay

Односи Русије и САД због Венецуеле се закувавају. Амерички председник Доналд Трамп упозорио је Русију да мора да напусти Венецуелу, док из Москве поручују да је најбољи начин да САД покажу Русији како да „оде" из неке земље, да то демонстрирају личним примером.

Долазак два руска авиона са 99 специјалиста за безбедност и војно-техничку сарадњу изазвао је праву буру негодовања у САД и у венецуеланској опозицији. Авиони су у овој латиноамеричкој земљи у складу са споразумом између Москве и Каракаса о војно-техничкој сарадњи, потписаног у мају 2001. године.

Портпаролка руског Министарства иностраних послова Марија Захарова истакла је да САД првенствено треба да испуне сопствена обећања и да се повуку из Сирије пре него што замерају било шта Русији по питању Венецуеле.

О дејствима Вашингтона на међународној арени Захарова је рекла да се Американци понашају као „каубоји у Лувру", да поткопавају међународно право својим „хаотичним потезима и непредвиђеним понашањем".

„У Венецуели постоје предузећа која раде са нашим војно-индустријским комплексом и тамо као и у другим сличним државама постоји проблем, јер имају мало стручњака који разумеју питања рада предузећа у ванредним околностима", каже за Спутњик руски политиколог Андреј Суздаљцев.

Експерт додаје да сада цео конфликт постепено прелази у фазу традиционалне конфротације Русије и САД.

„САД то називају 'инвазијом', као пребацивање војног контингента. Та иста верзија је прихваћена и у самој Венецуели међу тамошњом опозицијом, која говори да Русија планира да отвара своје базе на територији Венецуеле, укључујући чак и базе за подморнице. Шире се такве приче, којима се 'пумпа' информационо поље. Али, база за подморнице кошта милијарде долара и то се не може изградити брзо — за годину дана. Упркос томе, хистерија расте. Сада цео тај конфликт постепено прелази на ниво традиционалне конфротације Русије и САД", оцењује Суздаљцев.

Америчка администрација је спремна да потроши и до пола милијарде долара за смењивање власти, односно за „подршку демократских промена" у Венецуели, а у америчком Конгресу је усвојен и закон о борби против утицаја Русије у Венецуели.

Руски политиколог Владимир Шаповалов каже да је то узроковано неуспехом америчког естаблишмента на два фронта.

„Изјава о уплитању у послове Венецуеле од стране других земаља је бесрамно лицемерје. Недавне акције САД против Венецуеле пример су најгорег кршења свих норми међународног права и мешања у унутрашње послове суверене државе. Дакле, ако говоримо о томе ко се меша у послове Венецуеле, онда су то, наравно, Сједињене Државе, које већ годинама покушавају да збаце легитимну власт на много различитих начина. Политичка и економска криза коју Венецуела доживљава у потпуности ју је направио човек, тј. вештачки је створена од стране Сједињених Држава, како би збацили са власти легитимно изабраног председника Венецуеле на националним изборима", каже Шаповалов.

По његовом мишљењу, усвајање таквог закона уследило је због неуспеха Вашингтона у Венецуели.

„Упркос огромном притиску САД, изгледа да се ситуација са њиховом марионетом Гваидом не одвија добро, а легитимно изабрани председник држи контролу над земљом. И у тој ситуацији Конгрес покушава да се оправда, истичући да венецуелански председник ужива подршку народа и наводно га подржавају спољне снаге. Русија, свакако, подржава Венецуелу, јер је то пријатељска земља са којом имамо добре односе у свим сферама, али то је подршка легитимно изабраној Влади, која не иде ван оквира међународних норми и сасвим је природна. Нема говора о било каквом уплитању Русије у унутрашње послове Венецуеле", истакао је Шаповалов.

Подсетимо, У Венецуели су 21. јануара почели масовни протести против актуелног председника Николаса Мадура. Председник Парламента Венецуеле Хуан Гваидо 23. јануара се прогласио за привременог шефа државе.

САД и низ других земаља признале су Гваида и захтевају од председника Венецуеле Николаса Мадура, ког не сматрају легитимним шефом државе, да не дозволи насилне акције против опозиције. Мадуро је Гваида назвао „марионетом Сједињених Америчких Држава" и оптужио САД да покушавају да организују пуч у Венецуели.

Такво понашање Сједињених Држава може се објаснити давно превазиђеном Монроовом доктрином донетом 1823. године. У њој је прописано да САД имају обавезу да се супротставе могућем утицају европских и других земаља у оба дела америчког континента. Амерички посебни интереси у области националне безбедности у Северној и Јужној Америци.

Доктрином, која одређује да су амерички посебни интереси у области националне безбедности у Северној и Јужној Америци, САД су правдале сопствено учешће и војно мешање у унутрашње послове Кубе, Салвадора, Гренаде, Мексика, Перуа, Венецуеле и других земаља у региону.

rs.sputniknews.com, Оливера Икодиновић

 

iskra.co

ЧЕДОМИР АНТИЋ: Радован

5-7 minutes

---

29.03.2019. - 8:35

 

Фото: intermagazin.rs

Хашки трибунал је завршио свој рад. Чекамо још коначну пресуду генералу Ратку Младићу. Сви знамо каква ће она бити. Знали смо је отприлике и у мају 1992. када је именован на своју дужност, прецизно од оснивања међународног трибунала наредне године. Тај несуд настао је као оруђе једног рата, у време када су озбиљни политичари говорили да су Срби нацисти који силовањима желе да направе нови народ робова. Када су тврдили да српски лекари желе да створе особу са главом пса, а да је српска намера геноцид над свим Бошњацима и Хрватима. Суд је судио у време мира, након што су само Срби морали да изруче своје политичке вође. Иако је суд пресудио да ратовање Војске Републике Српске само по себи није било злочин, изгледа да је за његове судије само политичка борба српског народа по себи била злочин. Суд никада није судио „злочин према миру", иначе би открио да су рат започели словеначки, хрватски и бошњачки политичари. Штитио је своје савезнике и слуге, иначе би се пред трибуналом нашли и Анте Марковић и Мило Ђукановић. У рату су почињени језиви злочини. Српске јединице извршиле су бројне међу њима. Сребреница је свакако највећи злочин рата. Међутим, злочини српске војске једини су злочини на Балкану за које је тражена и пресуђивана одговорност народа и државе. За разлику од Срба, код којих само екстремни десничари негирају другим народима право на постојање и државност, политички мејнстрим у Хрватској и БиХ и данас види Србе као рушилачки фактор који треба асимиловати или протерати. Осуде политичким вођама за које током целог процеса није било толико доказа, колико оних који терете Туђмана и Изетбеговића, о чијем оптуживању никада није било речи, отварају као легитиман циљ укидање српских држава у Босни и Србији. Видели смо како је шовинистички судија, бранећи интересе своје две ратоборне домовине, осуђивао српске генерале на четврт века робије и то за исте оптужбе за које је ослобађао хрватске кољаче-конобаре, месаре-војсковође и њихове албанске плаћенике. Срби су сразмерно уделу у становништву веће жртве од осталих у Хрватској и на Косову и Метохији, а сразмерне другима у Босни. Зашто онда нико, осим пар албанских маргиналаца није и кажњен за злочине над њима?

Сребреница је грозан злочин, али да ли је неко помислио да осуди бошњачког злочинца Насера Орића који је живом човеку ископао очи а трудницу распорио и извадио јој нерођену бебу. На суду се нису појавили манијакални амерички генерали који су се пред Милошевићем прсили којим ће оружјима ударити по Србији и Црној Гори. Нису се нашли ни дипломате из САД – подли и лажљиви Цимерман који је дао два опречна сведочења о томе како је заједно са Алијом Изетбеговићем срушио Кутиљеров план или Иглбергер, који је рекао да Срби не смеју да држе 64% ни 31%  БиХ, већ треба да оду. Нико од њих: ни недозрели политички пројекат Европске уније, чији су изасланици правдали признање независности БиХ – упркос изостанку договора њених народа, неуспеху референдума и кршењу важећег устава – „потребом да буде сузбијен српски бес"; није одговарао за злочин према миру. Српски народ је устао у одбрану основних права и оно што се десило само подлац или глупан није могао да очекује. У тој истој Сребреници су муслиманске и хрватске снаге у Другом светском рату масакрирале више од хиљаду Срба. У једном селу су их клали изнад великог бурета у коме су из неких разлога сакупљали њихову крв. У Првом светском рату су их такође убијали у маси, а заробљеног мајора војске Краљевине Србије су рањеног јавно спалили усред града.

Нису то знали, одвратни европски олоши? Па зашто су се онда мешали? Зашто су лажно обећавали Бошњацима да ће интервенисати и донети им победу? Зашто су Србима оспоравали права која су сви други добили?   Разумем Изетбеговића, туђу децу је гурао у пројекат радикализације Бошњака и у томе је успео. Да је чекао, добио независност на нашој неслози и неспособности разних комуњара, европејчића и шовиниста (баш као и Ђукановић). Он се, међутим, борио за исламску а не бошњачку државу и у тој борби  био је претеча оних који су после 2001. запалили свет.

Увек сам критиковао Милошевића зато што је много радио на томе да држава и њене установе не функционишу. Ратовао је без стратегије и јасних циљева, народ је делио, а Србију брукао. Као полицијска држава, Србија је можда могла да спречи део злочина које су извршили Срби. До среде 20. марта 2019. и коначне пресуде, кривио сам за то и Радована Караџића, иако он није имао моћи које је имао тадашњи председник Србије. После његовог одласка у доживотни затвор, он је вољом судбине и наших душмана ступио у пантеон српске државности. Радован је тамо ступио жив – сахрањен у некој европској тамници – да стане уз вожда Карађорђа Петровића и Св. Петра Цетињског и остане све док буде постајао српски народ и памтило се име Србиново.

intermagazin.rs

 

rs.sputniknews.com

Злочин који временом постаје све већи

Sputnik

5-6 minutes

Момир Булатовић

---

Двадесет година након агресије НАТО-а досадашње питање „ЗАШТО?" (је извршена) мора да се замијени питањем: „СА КОЈИМ ПРАВОМ (су убијани једна недужна држава и њени становници)"?

Вријеме је, кажу, мајсторско решето. Двадесет година је значајан период у животу сваке заједнице. Појединце и да не спомињемо. Али постоје догађаји који дјелују замрзнуто у времену и обично је човјеку тешко да протекли период усклади са емоцијама и разумом.

У сусрет обиљежавању двадестогодишњице НАТО агресије многи би устукнули и у чуду се запитали: „Боже, да ли је могуће да је већ прошло двадесет година!" Бомбардовање је било тако и толико сурово, незаконито, злочиначко, бесмислено, ужасно… да је морало бити урезано у колективну свијест свих генерација које су га доживјеле. Па и оних које су рођене након његовог окончавања.

Ово потврђује низ манифестација којима се годишњица овог злочина обиљежава, како на високом државном нивоу, тако и међу научницима, ратним ветеранима али и, што је посебно значајно, међу младим генерацијама, данашњим студентима и ученицима.

 

© Sputnik .

Послије 5. октобра 2000. године доминантно питање у односу на НАТО „интервенцију" било је — „Зашто?" Лаконски одговор да је свему крив Слободан Милошевић, који није знао да се извуче из смртоносног загрљаја НАТО-а, временом је изгубило на увјерљивости. Чак и код оних који су били очигледно додатно стимулисани да ову тврдњу, као дио пропагандног арсенала НАТО-а, одржавају у животу.

Слободан Милошевић није био ни први ни једини државник који је од Запада осуђен на политичку (и фактичку) смрт, јер је интересе државе којој је био предсједник и народа који га је изабрао ставио испред и изнад интереса најмоћније војне алијансе у историји човјечанства.

Агресија на СР Југославију била је увертира (мислило се тек лакши тренинг) за оно што је услиједило у Авганистану, Ираку, Либији, Сирији… Био је то увод у стварање новог свијета у којем ће сила НАТО-а да лебди над цијелом планетом и која се, попут муње са небеса, спушта ка непослушнима и онима који вјерују да не морају да служе господаре са Запада. Свијета у којем НАТО, попут злоћудног тумора, усисава нове чланице, окружује Русију, пријети уништењем Сјеверне Кореје, најављује смрт Венецуели…

Тих 78 дана под бомбама које су убијале и тровале недужне људе, али и генерације њихових насљедника, нису заувијек промијениле само Србију (званична Црна Гора је, нажалост, још много раније капитулирала и заузврат добила унутрашњи хаос продуженог трајања).

 

© Sputnik .

Они су промијенили свијет!

Слике како бахата, технолошки напредна и бездушна Алијанса бомбардује државу која није напала ни угрожавала ниједну другу, већ је годинама трпјела терористичку агресију из сусједне Албаније, пробудиле су много часних и истинољубивих људи у свијету, али и сахраниле сваку наду да би НАТО стварно могао бити организација за какву се јавно представљао.

Брига о људским правима Албанаца са Косова и Метохије и борба против „злочиначких Срба" били су тек јефтин изговор за право питање које је НАТО поставио самоме себи, на свој педесети рођендан, након што је побиједио све своје стварне и измишљене непријатеље: „У чему је смисао нашег постојања?"

Одговор који су дали агресијом на СР Југославију запањио је остатак свијета. И натјерао га да се замисли и схвати да сљедећа мета може да буде било која држава. Морала се, дакле, спремати одбрана, уколико се жељела слобода.

Најуспјешније су своје послове ове врсте, у минуле двије деценије, обавиле Русија и Кина. На задовољство свих патриота, иако је након окончања агресије била знатно ослабљена (вољом нових власти или наредбом нових „пријатеља"), и држава Србија и њена војска су у међувремену значајно ојачали.

Жртве и разарања, али и херојски отпор и слободарски дух српског народа представљају подвиг на који ваља достојно подсјећати.

На недавној међународној конференцији поводом двадесетогодишњице НАТО агресије, надахнуто је говорио и високи гост из Руске Федерације. Петар Толстој, замјеник предсједника руске Државне думе је, између осталог, рекао: „Чујем да ми Руси не можемо бити већи Срби од Срба. А зашто не? Ако Њемци могу бити већи Хрвати од Хрвата, а Американци већи Албанци од Албанаца, зашто не бисмо ми могли бити већи Срби од Срба?"

Ове искрене и једноставне истине неки ће дочекати на нож и даће им погрешан смисао. Али такви ће остати у мањини. Убједљиву већину ће оне обрадовати и охрабрити. Бројним Србима ће пријати да се надгорњавају са Русима.

Тим прије, јер постоје времена — а таква су била током НАТО агресије, када су Срби били толико велики да није тако лако бити већи од њих.

 

pink.rs

Marković: NATO pakt je napao Srbiju pod izgovorom da brani nevine žrtve od etničkog čišćenja, a najveće žrtve su upravo podneli Srbi! (VIDEO)

Autor: TvPink Printscreen

6-8 minutes

---

---

Na Kosovu imamo jedini slučaj da oni koji su navodno vršili etničko čišćenje, da su potpuno nestali , rekao je istoričar Predrag Marković za Novo jutro televizije Pink.

---

• Izvor: Pink.rs, Foto: TvPink Printscreen
• pre jednog sata
• pre 20 minuta

- Veliki je paradoks da fond za humanitarno pravo, koji se bavi veličanjem svih žrtava sem srpskih, da po sopstvenim podacima tog fonda, ako merimo po broju stanovnika kosovski Srbi su dva puta više stradali od kosovskih Albanaca. NATO pakt je srušio našu zemlju pod izgovorom da brani nevine žrtve etničkog čišćenja, Srbi su žrtve istog – rekao je Marković.

Kako kaže, u apsolutnim brojevima Albanaca je svakako stradalo više, ali u odnosu na mogući broj, Srba je stradalo dvostruko više nego Albanaca. On je podsetio da je u nekim delovima Krajine, procenat Srba koji su stradali je 11 puta veći od procenata Hrvata u Hrvatskoj.

- Ne računajući Bošnjake i Muslimane, koji su u svakom slučaju najveće žrtve, ali su pored njih najveće žrtve Srbi, i to pogotovo u Krajini – rekao je Marković.

On je rekao da je ogroman broj Srba stradao posle ulaska NATO trupa na Kosovo.

- Na Kosovu je jedini slučaj da oni koji su vršili etničko čišćenje, da su potpuno nestali. Da budemo skroz objektivni, najveće žrtve jesu Bošnjaci, ali i zbog njihovog rukovodstva. Oni su zbog političkih poena žrtvovali svoj narod, ili da ga u najmanju ruku ne spreči – rekao je Marković.

Kako kaže, ono što je strašno kada je u pitanju presuda Radovanu Karadžiću, jeste da većina Bošnjaka ovu krivicu uopštavaju na sve Srbe.

Marković kaže da su prve greške počele 90-tih, ali i da se mnoge stvari nisu mogle ni čuti tih godina.

 

https://youtu.be/1sjaNGL_hKQ