Зоран Миливојевић: Освајање „линије ватре”

standard.rs

Зоран Миливојевић: Освајање „линије ватре" - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

5-6 minutes

---

петак 05. април 2019. 12:04

У међувремену, у циљу реализације освајања „линије ватре", као стратешког циља алијансе, НАТО је већ остварио резултат

 

Бивши државни секретар САД Џон Кери обзнанио је 2015. „линију ватре", простор у Европи који чине државе: Грузија, Јерменија, Молдавија и припаднице „западног Балкана", а који као геостратешки интерес западне алијансе још није обухваћен на начин који би тај интерес налагао и задовољавао. Суштина је у геостратешкој позицији тог простора: он дели северни и јужни, већ запоседнути интересни простор Запада преко ЕУ и НАТО; представља још транзициони простор у коме је присутан пре свега јак утицај Русије, те сада већ за Запад проблематичан и наступ Кине.

Доласком председника Трампа и неких спољнополитичких промена које је он покренуо у циљу ревизије спољне политике претходних администрација, стратешки циљ освајања „линије ватре" није напуштен нити ревидиран у контексту неких резерви о улози НАТО-а које је он прокламовао својим новим спољнополитичким приступом. Напротив, добио је нову динамику у мери у којој је ривалитет САД са Русијом и Кином постао главна стратешка опција политике САД на спољном плану, а у контексту најновијих геополитичких збивања на релацији САД–Русија и посебно дилема око будућих трансатланских односа који подразумевају будућност самог НАТО-а и његове функције.

У међувремену, у циљу реализације освајања „линије ватре", као стратешког циља алијансе, НАТО је већ остварио резултат. Црна Гора је примљена у НАТО, у Северној Македонији су створене претпоставке за обележавање седамдесетогодишњице алијансе овог лета њеним пријемом, у БиХ се врши притисак да се потврди МАП… У Молдавији последњи избори овог пролећа, додуше, нису дали резултат у корист прозападних снага који би створио претпоставке сличне са случајем Северне Македоније, тако да Молдавија и питање Придњестровља остају и даље офанзивно актуелни у агенди западне алијансе.

Да су освајање „линије ватре" и руски досије посебно актуелни алијанси најбоље потврђује најновија посета генералног секретара НАТО-а господина Јенса Столтенберга Грузији и изјава да ће Грузија свакако „постати чланица НАТО-а и поред противљења Русије". То истовремено илуструје у којој је мери освајање „линије ватре" за западну алијансу важно управо у садашњем контексту глобалног ривалитета и наредном периоду. Пријем Грузије у НАТО значио би бар три важне ствари које могу у најмању руку да продубе постојеће хладноратовске тензије са елементима претњи сукобом две стране: прво, излазак НАТО-а директно на границу са Русијом, генерално и посебно у осетљивом геостратешком простору Кавказа; друго питање територијалног интегритета Грузије, који је споран (Абхазија и Јужна Осетија), и пријема земље у организацију са таквим статусом; треће, да ли би НАТО Грузију, као чланицу, „бранио" и како, у смислу члана 5 уговора, од спољне интервенције, „агресије" и сл. поводом отцепљених покрајина Абхазије и Јуже Осетије?

Шта нам освајање „линије ватре" посебно показује? Најпре да су садржај и динамика овог процеса потврда мултиполарности на глобалном нивоу и супротстављених интереса главних сила САД, Русије и Кине и да су актуелни и на нашим просторима. А онда, да смо суочени у одређеној мери и са новом функцијом и улогом НАТО-а. ЕУ је у кризи и без акционе способности да стратегијом суштинског утицаја и политиком проширења обухвати „линију ватре", као још увек транзиционог простора, а у функцији глобалних западних интереса и саме алијансе. Стога, НАТО сада још значајније остаје у функцији инструмента освајања интересног простора Запада, какву је иначе и имао према Истоку Европе у периоду после пада Берлинског зида, распада СССР-а и нестанка Варшавског уговора.

Из свих напред наведених разлога и геостратешких циљева трансатлантске алијансе на челу са САД, НАТО добија и додатну улогу, не само као инструмент за остваривање циљева запоседањем простора, већ и као инструмент за очување запоседнутог због свог војно-политичког карактера и механизама које има преко уговорних и „обичајних" права и обавеза држава чланица на плану политика одбрана и безбедности. То у одређеној мери илуструје и најновија динамика у јачању војних ефектива НАТО-а на простору Европе, а у контексту актуелног преиспитивања трансатланских односа.

За Србију је посебно важно све што је везано са „линијом ватре" на којој се и сама налази, јер је евидентно да она, „линија ватре", остаје актуелан стратешки циљ западне алијансе, са додатном актуелношћу и израженом динамиком реализације. У којој мери изнето стоји најбоље потврђује све што се у последње време догађа око расплета са КиМ и улоге алијансе у томе.

Дипломата у пензији

Извор Политика, 04. април 2019.

 

in4s.net

Момир Булатовић из прве руке: Руски батаљон запосјео аеродром у Приштини

5-6 minutes

---

Руски батаљон из састава мировних снага УН у Босни и Херцеговини, запосједањем приштинског аеродрома по окончању НАТО агресије на СРЈ, доказао је да је Русија увијек глобална сила, чак и када је тренутно била урушена економски и политички.

Филм „Балканска међа" пуни биоскопске сале у Русији, Србији и државама нашег региона. Захваљујући продуцентском приступу који наликује на холивудски, као и снажној дистрибуцији, реално је очекивати да ће га погледати рекордан број гледалаца. Нарочито оних који су тек били рођени у времену када се одиграо стварни повод који тај руски филм, у режији Андреја Волгина, приказује кроз слободну умјетничку визију.

У тој ратној драми унутар ауторове слободе, ипак, постоје несумњиве историјске чињенице.

Чињеница је да је моторизовани батаљон руске армије запосјео аеродром Слатину у Приштини и да је то дубоко повриједило НАТО команду. НАТО је бомбардовао СР Југославију, убијао цивиле, разарао инфраструктуру, тровао земљу, воду и храну… али и доживио коначно понижење у сусрету са јединицама Војске Југославије, које су, непоражене и у беспрекорном војничком поретку, напуштале јужну српску покрајину, препуштајући старање о безбједности становништва Уједињенима нацијама, на основу Резолуције 1244, једногласно донијете у Савјету безбједности.

Наредне историјске чињенице су у томе да су припадници НАТО бездушне убице, да су вође тзв. „ослободилачке војске Косова" терористи и киднапери, да Срби воле Русе и да су пред њихова возила свуда, не само у Приштини, бацали цвијеће, као и да Руси воле Србе и помажу им у свакој прилици…

Чињенице сасвим довољне да тај филм погледа свако ко са пијететом обиљежава и ову, двадесету по реду, годишњицу злочиначке НАТО агресије на СР Југославију.

Али, независно од филма, заинтересованој јавности још није коначно јасно како је и због чега дошло до догађаја због кога, кажу, умало није избио Трећи свјетски рат.

Присјећајући се тог времена чујемо да су ондашњи дописници западних медија у паници гледали оклопне транспортере са руском тробојком, питајући се да ли да бјеже или да извјештавају.

Главнокомандујући НАТО снага, амерички генерал Весли Кларк, сазнавши да су Руси на аеродрому Слатини, наредио је свом потчињеном, британском генералу Мајклу Џексону да пуца и отјера их, на шта је овај узвратио: „Нисам луд да изазовем Трећи свјетски рат".

Тим поводом бројни експерти су размјенили аргументе о томе ко је наредио ту руску војну акцију и какав је био њен политички и војни значај.

Слиједи подсјећање из прве руке.

Наредбу за покрет руског батаљона је донио онај који то једино може — руски државни и војни врх. Учињено је то на изричиту молбу Слободана Милошевића, предсједника СРЈ.

Руском батаљону је пружена сва могућа логистичка подршка. Полиција је чистила пут пред њима, гориво су танковали на успутним пумпама (бесплатно), а народ их је частио храном и пићем.

Војска Југославије је дала пуне гаранције да ће бити раме уз раме са руском јединицом. Наиме, она је усљед своје малобројности и брзине и дужине покрета, била рањива у тренутку преузимања аеродрома. Како су биле очекиване непромишљене реакције НАТО јастребова, у случају да јој је запријетила реална опасност, Војска Југославије би наставила да ратује против НАТО-а и заштитила би руски батаљон.

Тај потез је имао несумњиви политички значај, али мора се нагласити и његов огромни војнички утицај. Гријеше они аналитичари који истичу да је то било без посебног војног значаја, јер је, управо са војничке тачке гледишта, та одлука била донесена и успјешно спроведена. Да руски батаљон није запосјео аеродром, НАТО би транспортном авијацијом одмах пребацио своје механизоване оклопне снаге и угрозио повлачење јединица Војске Југославије са Косова и Метохије.

У тој чињеници лежи основни разлог за наизглед сумануту команду генерала Кларка да се пуца на Русе, јер руски батаљон је онемогућио НАТО план за уништење Војске Југославије. Војске коју НАТО није побиједио, а која га је, поновимо то милион пута, понизила као војничку силу највећу од када је свијета и вијека.

Када се Војска Југославије успјешно повукла, престала је потреба да руски војници чувају аеродром, па су били повучени као и након сваког другог успјешно обављеног војничког задатка.

Током НАТО агресије, Русија је на више начина пружала помоћ. И то не само ријечима и дипломатијом, али нека то остане тајна. Никад се не зна шта би НАТО могао убудуће наумити. Можда планира неко ново „милосрђе", па ове тајне могу бити корисне у таквој, не дај Боже, ситуацији.

Довољно је да они који професионално брину о миру и безбједности земље знају шта је било у питању. Остали нека вјерују на ријеч. То не би требало да буде тешко, барем не онима који знају да су Срби и Руси браћа по свему, па и по оружју.

Извор: Спутњик

 

iskra.co

ЗАХАРОВА: Војни "успјеси" НАТО-а су хаос, разарања и убиства

2-3 minutes

---

04.04.2019. - 18:00

Марија Захарова (фото: in4s.net)

На 70. годишњицу оснивања НАТО-а Москва жели Алијанси мудрост и да се мање нервира, изјавила је портпаролка Министарства спољних послова Русије Марија Захарова.

Захарова је навела да Алијанса није спремна за равноправне односе са Русијом.

„Његова тежња за искључивости била је јача. Није прошло ни пола године након самита у Лисабону, а НАТО је кренуо у либијску авантуру, коначно рушећи илузије о својој способности да се држе међународног права. Сада је као главни задатак Алијансе постављена заштита источноевропских савезника од такозване руске пријетње директним пумпањем региона наоружањем и интензивирањем вјежби, укључујући и развојем офанзивних сценарија. Чудан метод смиривања, када се прво сви застрашују, а онда једноставно регион претварају у буре барута", објаснила је она.

Према њеним ријечима, непријатно је говорити о војним успјесима НАТО-а: Југославија, Авганистан, Либија — операције Алијансе тамо су само донеле хаос, разарања, праћене цивилним жртвама.

„Све у свему, жељела бих да пожелим НАТО-у на овај рођендан унутрашњи мир, мање нервозе, да се не уплићу у опсесивне идеје и фобије. И наравно, желим да пожелим мудрости, јер се њоме не одликују изјаве руководства ове организације", додала је Захарова, преноси Спутник.

Вашингтонски споразум, који је поставио темеље НАТО-а, потписан је 4. априла 1949. године. У Вашингтону се 3. и 4. априла одржава састанак министара спољних послова 29 земаља-чланица Алијансе поводом јубилеја ове организације.

ИН4С

Тагови: Марија Захарова

 

stanjestvari.com

Небојша Катић: Срби и реалполитика

By Стање ствари

5-6 minutes

---

on 3. априла 2019. •

Проблем српског неразумевања реалполитике сеже дубље у прошлост. Да су Срби прихватили окупацију 1941. и да нису ратовали, Косово и Метохија можда не би били део Србије, па косовско питање не би ни постојало

Илустрација: Миланко Каличанин

Хуманитарно бомбардовање Србије из 1999. добар је повод да нација размисли о својој историји и усуду који је прати. Чини се да и ових дана најмудрији међу Србима управо то раде, храбро саопштавајући нацији истину – за бомбардовање Србије крив је Слободан Милошевић. Клинтон, или саветници српске владе, Блер и Шредер, на пример, само су хуманисти који су Србији покушавали да помогну. Споразум из Рамбујеа је зато требало потписати без обзира на то шта је у њему писало. За најмудрије међу Србима, реалполитика је математички прецизна – снагу противника упоредиш са својом и онда се предаш.

Да је Србија 1999. добровољно прихватала сопствено распарчавање и да је прихватила да НАТО трупе уђу у Србију, бомбардовања не би било. Нација би, истина, остала без разлога да буде поносна на своје синове који су је бранили од највеће армаде на свету, али би можда била поносна на ћерке, које би овако, а нарочито онако, могле опслуживати НАТО хуманитарце, како се то иначе ради у окупираним земљама.

Проблем српског неразумевања реалполитике сеже дубље у прошлост. Да су Срби прихватили окупацију 1941. и да нису ратовали, Косово и Метохија можда не би били део Србије, па косовско питање не би ни постојало. Да је Србија прихватила ултиматум из 1914, Југославије засигурно не би било, не би било ни грађанских ратова деведесетих, па вероватно не би било ни косовског проблема.

Али зашто стати на 1941. када се кривица за српски усуд налази још дубље у прошлости? Наравно, кључна кривица лежи на Карађорђу. Да није онако пргав наумио да квари глобализацијску идилу на отомански начин, не би било ни Другог српског устанка, а ни балканских ратова. Не би било ни Србије, ни српског национализма, а самим тим не би било ни бомбардовања.

Чини се да је српска историја од доласка на Балкан до данас, само хронологија трагичних грешака које су кулминирале 1999. A и ког ђавола Срби траже на Балкану?

Небојша Катић (Извор: Политика)

Најмудрији међу Србима луцидно су запазили да је НАТО ионако ушао у Србију, додуше само на Косово и Метохију, и да су отпор, погибељ и страшно разарање били бесмислени и непотребни. Иако се исто реалполитичко промишљање може применити на све ратове које су Срби водили последњих двеста година, само се овај последњи рат упорно покушава прогласити бесмисленим, а његове жртве узалудним. У чему је разлика?

До јуче, Срби су се трудили да сами пишу своју историју. Тумачили су је, романтизовали и митологизовали, радећи у длаку све исто што раде и други народи како би сачували самопоштовање и опстали. У новом миленијуму се ситуација мења, па српски непријатељи, преко мудрих и просвећених Срба, сада диктирају наратив.

У таквом тумачењу историје, пре двадесет година се није догодила брутална агресији на суверену земљу, већ је НАТО, ето, био присиљен да интервенише како би косовске Албанце заштитио од погрома. А свако ко иоле познаје историју зна колико су НАТО силе осетљиве на људско страдање. Из западног угла и из угла просвећених грађана Србије, било какво другачије тумачење прошлости постаје доказ да је национализам у Срба, тај праузрок свих балканских зала, још жив.

Да ли ће овај цинични наратив који се упорно покушава наметнути Србима на крају и победити, зависи само од Срба. У игри је много више од тумачења и памћења догађаја од пре двадесет година.

Рат са НАТО-ом, без обзира на исход, величанствен је тренутак у историји нације, ако она то уме да препозна. Слабо наоружана, окружена са свих страна, апсолутно сама и сатанизована као никада у историји, Србија је 77 дана одолевала највећој армији света.

Србија није бранила само право да постоји као независна држава. Бранила је не само своју част и достојанство, већ је бранила част, достојанство и успомену на милионе предака који нису сматрали да је жртвовање бесмислено и који нису држали до реалполитичких калкулација.

Смисао историје не постоји по себи, смисао историји дајемо ми. Да ли ће борба, жртве и страдање имати смисла не зависи од ратног исхода, већ од начина на који се ми односимо према својој историји и према својим жртвама. Ако се допусти да наручени и плаћени наратив превлада, Србија ће по други пут убити све оне који су страдали бранећи је, и тек тада ће бити заиста поражена.

Баш као што постоје људи, постоје и нације које могу живети без кичме и достојанства, и таквих нација није мало у Европи. Срби, на срећу или нажалост, не спадају, или бар нису спадали у такве народе. Ово није хвала, ово је дијагноза стања.

Аутор је пословни консултант

Опрема: Стање ствари

(Политика, 1. 4. 2019)

 

alo.rs

"Vitezovi Džedaja" hteli da unište Srbiju! Evo šta je sprečilo NATO da okupira Beograd!

Alo!

6-7 minutes

---

AUTOR: DATUM I VREME: 31.03.2019. 10:13

Zašto je Slobodan Milošević pristao na sporazum u Kumanovu? Da li su Ahtisari i Černomirdin zaista zapretili Miloševiću da će, ukoliko ne pristane na uslove koje diktira NATO, "Beograd i Srbija biti bombardovanjem poravnati kao sto"? Je li NATO u leto 1999. uopšte imao kapacitete za kopnenu invaziju na Srbiju, piše Miroslav Lazanski čiju kolumnu za Politika.rs prenosimo u celosti:

Miroslav Lazanski,

Svakog jutra, počev od 23. marta 1999, tačno u 8.30, u specijalnom bunkeru ispod zgrade Ministarstva odbrane u centru Londona, okupljali su se najvažniji britanski ministri, funkcioneri Ministarstva odbrane, oficiri obaveštajne službe i diplomate da bi raspravljali o bombardovanju Jugoslavije. Bunker, obnovljen 1979. godine po naređenju Margaret Tačer, predstavlja heremetički zatvorenu mrežu hodnika koja počinje sa dvoja crveno obojena čelična vrata i dve kompjuterizovane prijavnice. To je britanski Centar za rukovođenje krizama. Ovde je Alister Kembel svakodnevno sedeo za stolom od jasenovog drveta, stolom za 18 osoba. Iz tog bunkera Toni Bler i Alister Kembel imali su stalnu vezu sa britanskim zajedničkim generalštabom u Nortvudu, komandom Kraljevskog vazduhoplovstva u Vikamu, komandom kopnene vojske u Viltonu i kriznim centrom NATO-a u Monsu. U Monsu je stalno zasedao specijalni tim nazvan „Vitezovi Džedaja", koji je planirao kopnenu operaciju osvajanja cele Srbije i ulazak NATO trupa u Beograd.

Naime, kada je postalo jasno da bombardovanje vojnih ciljeva ne donosi rezultat, NATO je pokrenuo novu fazu rata protiv Jugoslavije – namerno bombardovanje civilnih ciljeva. No, kako ni to nije automatski dovelo do popuštanja Beograda, na spisku opcija bio je i plan kopnene invazije Srbije pod šifrom „Bravo-minus". Plan u kojem bi oko 175.000 NATO vojnika krenulo u kopneno osvajanje SR Jugoslavije, odnosno Srbije. Najdalje u tom planiranju kopnenog rata otišli su upravo Britanci, gde je Toni Bler stalno vršio pritisak na Belu kuću da se to i prihvati. U operaciji je trebalo da učestvuje više od 50.000 britanskih vojnika i oko 100 tenkova, zapravo cela britanska kopnena vojska. No, Pentagon je bio protiv kopnene invazije, protiv su bili ministar odbrane Koen i načelnik Združenog generalštaba general Šelton.

Predsednik Klinton je prvog dana agresije na Jugoslaviju, 24. marta 1999, obraćajući se naciji preko televizije izjavio da „ne namerava da pošalje američke vojnike u rat na Kosovu". No, vrhovni komandant NATO-a general Vesli Klark već posle nekoliko nedelja rata počeo je da zagovara kopneni juriš na Srbiju, Toni Bler ga je svesrdno podržavao, a Kembel medijski sve to pripremao. Ipak, Pentagon se pribojavao velikih gubitaka u kopnenom sudaru sa vojskom Jugoslavije na Kosovu. Procene u glavnom štabu NATO-a u Monsu govorile su o nekih 1.500 do 2.000 poginulih NATO vojnika dnevno. Pentagon je imao podatke da je na Kosovu oko 80.000 vojnika jugoslovenske Treće armije, sa 350 tenkova, da su sve protivoklopne rakete „fagot" tamo, da su svi prolazi ka Kosovu minirani.

U Monsu su „Vitezovi Džedaja" predložili pet opcija plana „Bravo-minus". Prva je bio helikoptersko-padobranski desant nekoliko hiljada NATO vojnika u centar Kosova da bi se rasekle jugoslovenske trupe i razdvojile po dubini teritorije. Druga opcija bio je ulazak NATO-a iz Makedonije u Preševsku dolinu, pa onda na istok Kosova. Treće rešenje bio je prolaz kroz Kačaničku klisuru, ali i u Monsu su znali da je to nemoguće, jer je taj pravac bio totalno miniran. Četvrta varijanta bio je prelazak preko visokih planina iz pravca Albanije, ali za to je prethodno trebalo izgraditi puteve. Peta opcija bila je kombinacija prethodne četiri, plus kopneni juriš iz Mađarske. I sve to uz intenzivno bombardovanje Srbije. „Vitezovi Džedaja" računali su da u Beograd uđu posle 90 dana kopnenog rata.

Saveznici u NATO-u bili su skeptični, problem je bila koncentracija tako velikih vojnih efektiva, diviziji NATO-a treba najmanje četiri meseca za prethodno raspoređivanje. Američkim snagama uoči „Pustinjske oluje" 1991. godine trebalo je punih pet meseci prethodnog raspoređivanja u Saudijskoj Arabiji za rat protiv Iraka. I to u uslovima neometanog dolaska u Saudijsku Arabiju, na terenu bez blata i snega. A na Balkanu tih pet meseci značilo je ulazak rata u jesen, pa i zimu, sa svim vremenskim nepogodama koje to nosi.

Britanci su zato pojačali obaveštajni rad, Amerikanci su počeli da grade puteve ka severnoj granici Albanije, Černomirdin je izblefirao Miloševića da kopnena invazija samo što nije počela i da Rusija tu ne može ništa da učini. Bombardovanje je počelo da uništava same temelje srpske privrede, bombardovanje se nastavljalo nekažnjeno, pretnja invazijom, koliko god to bio blef, i gubitak podrške Rusije, sve je to navelo Miloševića da pristane na Kumanovski sporazum.

Odnosno, iako NATO u junu 1999. nije imao gotove snage za kopnenu invaziju na Srbiju, mogao je da intenzivira bombardovanje, jer SAD naprosto nisu mogle da dozvole da izgube taj rat. Mogli su da nam poruše sve beogradske mostove, iako se Pariz tome protivio. Kome bi zbog toga Ameri odgovarali? Nikome. Mogli su da nam sruše sve termoelektrane, sve pruge i puteve. Čime smo mogli to da sprečimo? Ničim. Kada na svojoj teritoriji imate kakvu-takvu industriju, putnu i železničku infrastrukturu, elektroenergetski sistem, onda ste jako osetljivi na napade iz vazduha. Imate samo dve alternative: da posedujete PVO sistem koji sprečava napade iz vazduha, ili da ste spremni da „jedete korenje" do konačne pobede. Prvo nismo imali, a drugo nismo hteli...

 

politika.rs

НАТО нам опростио што нас је бомбардовао

Јагош Раичевић

5-6 minutes

---

Ових дана обележава се 20 година од НАТО бомбардовања. Било је шта је било, они који су убијали волели би да се то више не помиње. Ови други, који су бомбардовани, да се то више не понови. Ђура нам је опростио што нас је тукао. Сад тврди да нам је пријатељ и каже да заједно имамо светлу будућност, и то са све ампутираном територијом коју је дао другоме. После смо чули да су генерали и Олбрајтова узели руднике и компаније које је Србија градила последњих 100 година. Медијски специјалци су нам до пре неколико месеци слали спотове о историјском братству САД и Срба. Паметни и школовани какви јесу, знали су да тако нешто ових дана не би било паметно. Тукли нас јесу, и то свуда: по школама, по болницама, по мостовима, путевима, фабрикама, рафинеријама, телевизијама и чему све не. Али – ипак су нам опростили. Види се, велика нација у сваком погледу.

Велики какви јесу, опростили су нам и оних десет година санкција, које су убијале све што је расло на тлу земље Србије, од деце и жита до фабрика. Паметни и школовани какви јесу, знали су да ће санкције успети само ако на њима и комшије нешто зараде. И то што тврђе санкције, већа зарада: тако смо нашим тешко зарађеним маркама десетак година помагали колико смо могли све суседе који су нам до тада завидели, да се осете мало важнији и већи него што су до тада били. Суседи нам још нису опростили што су се богатили на америчким санкцијама Србији. Види се одмах које су нације мале а које велике.

И ми смо се припремали. Прошле године је формирана Комисија Скупштине, која је привукла велику пажњу: обећали су нам рецепт како су Италијани наплатили здравствену одштету од осиромашеног уранијума (ОУ). Одмах се јавило неколико удружења, сви су ко запета пушка чекали да се то преведе. Али, ништа од тога – показало се да се тамо не доказује да удисање ОУ изазива канцер, већ да италијански војници нису имали на КиМ исту заштиту као Американци. Да би се избегла брука, тај превод се негде изгубио и – до дана данашњег, ево на годишњицу – нико не зна где је. Комисија је ипак решила да и даље пребројава жртве; шта ће са тим бројкама, још се не зна, одлучиће накнадно. Ово пишем и као критику и као апел да им се помогне.

Пре око две године група научних радника започела је иницијативу да се формира национални мултидисциплинарни пројекат, са идејом да се испитају последице НАТО бомбардовања. Циљеви су – да се установе везе између евидентне повећане учесталости обољења (канцера) узрокованих НАТО бомбардовањем, да се провере и/или идентификују неке од још постојећих еколошких „црних тачака", и да се тамо где је потребно изврши неопходна ремедијација терена. Нашој деци не смемо оставити хемијско, биолошко и радиолошко загађење које нам је НАТО оставио. Јесте нам НАТО опростио, али наша деца? На крају крајева, зар то није и законска обавеза државе, да брине о здравој животној средини?

Полазећи од те логике, чланови Иницијативе почели су од ресорног Министарства за заштиту животне средине (МЗЖС). Предложен је оквирно пројекат и од министра се очекивала подршка око организације. И – као што то код нас често бива, као када ајкуле осете крв, нагрнула је армија душебрижника, спремних да се уграде у послић и дају све од себе и што се тиче знања и што се тиче политичких веза. То је најзад почело да компромитује целу идеју, да би на крају бројка од око четрдесетак људи почела реализацију пројекта као оков да вуче на дно.

А министар у МЗЖС? Од силних обавеза око глобалног загревања, пластичних кеса и полицијских акција око илегално депонованог опасног отпада, изгледа не стиже да брине ни о загађењу које имамо данас, а камоли оном од пре 20 година. Ипак, на инсистирање и предлог представника Иницијативе потписан је споразум о сарадњи на овим проблемима између МЗЖС са министарствима здравља, науке и војске. Иницијатива је промовисала и методологију рада у САНУ, послато је неколико детаљних објашњења нашим највишим званичницима. Ништа од тога није помогло: глобално загревање је остало приоритет.

Добра вест би била да Комисија прати шта ради Иницијатива. Штавише, последња иступања председника Комисије указују на то да су преузети многи предлози Иницијативе. То би генерално требало да буде добро. Међутим, Комисија не може да ради оно што предлаже Иницијатива. А Иницијатива је мртво слово на папиру.

Дакле, на питање како после 20 година стоје ствари око испитивања последица НАТО бомбардовања, одговор гласи: стоје.

Бивши директор „Нуклеарних објеката Србије"

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

 

iskra.co

Као каубоји у Лувру: Американци праве хаос поткопавајући међународно право

5-7 minutes

---

29.03.2019. - 9:00

Фото: AP Photo / Eric Gay

Односи Русије и САД због Венецуеле се закувавају. Амерички председник Доналд Трамп упозорио је Русију да мора да напусти Венецуелу, док из Москве поручују да је најбољи начин да САД покажу Русији како да „оде" из неке земље, да то демонстрирају личним примером.

Долазак два руска авиона са 99 специјалиста за безбедност и војно-техничку сарадњу изазвао је праву буру негодовања у САД и у венецуеланској опозицији. Авиони су у овој латиноамеричкој земљи у складу са споразумом између Москве и Каракаса о војно-техничкој сарадњи, потписаног у мају 2001. године.

Портпаролка руског Министарства иностраних послова Марија Захарова истакла је да САД првенствено треба да испуне сопствена обећања и да се повуку из Сирије пре него што замерају било шта Русији по питању Венецуеле.

О дејствима Вашингтона на међународној арени Захарова је рекла да се Американци понашају као „каубоји у Лувру", да поткопавају међународно право својим „хаотичним потезима и непредвиђеним понашањем".

„У Венецуели постоје предузећа која раде са нашим војно-индустријским комплексом и тамо као и у другим сличним државама постоји проблем, јер имају мало стручњака који разумеју питања рада предузећа у ванредним околностима", каже за Спутњик руски политиколог Андреј Суздаљцев.

Експерт додаје да сада цео конфликт постепено прелази у фазу традиционалне конфротације Русије и САД.

„САД то називају 'инвазијом', као пребацивање војног контингента. Та иста верзија је прихваћена и у самој Венецуели међу тамошњом опозицијом, која говори да Русија планира да отвара своје базе на територији Венецуеле, укључујући чак и базе за подморнице. Шире се такве приче, којима се 'пумпа' информационо поље. Али, база за подморнице кошта милијарде долара и то се не може изградити брзо — за годину дана. Упркос томе, хистерија расте. Сада цео тај конфликт постепено прелази на ниво традиционалне конфротације Русије и САД", оцењује Суздаљцев.

Америчка администрација је спремна да потроши и до пола милијарде долара за смењивање власти, односно за „подршку демократских промена" у Венецуели, а у америчком Конгресу је усвојен и закон о борби против утицаја Русије у Венецуели.

Руски политиколог Владимир Шаповалов каже да је то узроковано неуспехом америчког естаблишмента на два фронта.

„Изјава о уплитању у послове Венецуеле од стране других земаља је бесрамно лицемерје. Недавне акције САД против Венецуеле пример су најгорег кршења свих норми међународног права и мешања у унутрашње послове суверене државе. Дакле, ако говоримо о томе ко се меша у послове Венецуеле, онда су то, наравно, Сједињене Државе, које већ годинама покушавају да збаце легитимну власт на много различитих начина. Политичка и економска криза коју Венецуела доживљава у потпуности ју је направио човек, тј. вештачки је створена од стране Сједињених Држава, како би збацили са власти легитимно изабраног председника Венецуеле на националним изборима", каже Шаповалов.

По његовом мишљењу, усвајање таквог закона уследило је због неуспеха Вашингтона у Венецуели.

„Упркос огромном притиску САД, изгледа да се ситуација са њиховом марионетом Гваидом не одвија добро, а легитимно изабрани председник држи контролу над земљом. И у тој ситуацији Конгрес покушава да се оправда, истичући да венецуелански председник ужива подршку народа и наводно га подржавају спољне снаге. Русија, свакако, подржава Венецуелу, јер је то пријатељска земља са којом имамо добре односе у свим сферама, али то је подршка легитимно изабраној Влади, која не иде ван оквира међународних норми и сасвим је природна. Нема говора о било каквом уплитању Русије у унутрашње послове Венецуеле", истакао је Шаповалов.

Подсетимо, У Венецуели су 21. јануара почели масовни протести против актуелног председника Николаса Мадура. Председник Парламента Венецуеле Хуан Гваидо 23. јануара се прогласио за привременог шефа државе.

САД и низ других земаља признале су Гваида и захтевају од председника Венецуеле Николаса Мадура, ког не сматрају легитимним шефом државе, да не дозволи насилне акције против опозиције. Мадуро је Гваида назвао „марионетом Сједињених Америчких Држава" и оптужио САД да покушавају да организују пуч у Венецуели.

Такво понашање Сједињених Држава може се објаснити давно превазиђеном Монроовом доктрином донетом 1823. године. У њој је прописано да САД имају обавезу да се супротставе могућем утицају европских и других земаља у оба дела америчког континента. Амерички посебни интереси у области националне безбедности у Северној и Јужној Америци.

Доктрином, која одређује да су амерички посебни интереси у области националне безбедности у Северној и Јужној Америци, САД су правдале сопствено учешће и војно мешање у унутрашње послове Кубе, Салвадора, Гренаде, Мексика, Перуа, Венецуеле и других земаља у региону.

rs.sputniknews.com, Оливера Икодиновић