Čekajući Pedra

kossev.info

Čekajući Pedra - KoSSev

KoSSev -

9-11 minutes

---

Dušan Janjić u kolumni +381

Piše: Dušan Janjić

U periodu od tri nedelje, kada je objavljena kolumna "Unutrašnja i spoljna normalizacija Kosova i Srbije" Bljerima Šalje, imao sam priliku da uživo proverim šta to znači "unutrašnja i spoljna normalizacija".

U Tirani se vode političke i ulične borbe za "unutrašnju normalizaciju", pre svega za vladavinu prava (koju opozicija definiše kao ostavke vlade i premijera, suzbijanje korupcije i razorne veze narko biznisa i politike). Preko zemlje koja je dve decenije odlagala sopstveni razvoj a u ime gradnje nacije na temeljima nesigurne prošlosti. Time je Makedonija hranila svoj ali i još dublje utemljen grčki nacionalizam. I tek kad je nacionalizam samu Makedoniju a i Grčku doveo do ekonomskog kraha, spas je potražen u "spoljnoj normalizaciji", a to je "Prespanski sporazum".

Ovih dana, Skopljem se širi nada da će članstvo u NATO–u i EU omogućiti "unutrašnju normalizaciju" pre svega razvoj ekonomije, vladavine prava i stabilizacije Severne Makedonije. Ostaje nejasno kako će se dogoditi "unutrašnja normalizacija" sa sadašnjim političkim podelama kao i da li će ova "spoljna normalizacija" uopšte uticati na Grčku. Ili je grčki ekskluzivistički nacionalizam "normalnost" u EU?

Dolaskom u Poznanj mogla se videti i osetiti da je Poljska svoju normalizaciju potražila i našla u civilzacijskom iskoraku iz komandne ekonomije, političke diktature i straha od Rusa i Nemaca u EU i NATO. Iako je "normalizacija" podmakla, nije preovladala prošlost, što se vidi po postojanju antisemitizma bez Jevreja i u snažnom ekstremnom populizmu kome ni Hitlerova ideja o "Novoj Evropi" nije strana.

Kako je Berlin, tokom mog boravka u njemu, bio preokupiran izborima za Evropski parlament, možda bismo mogli da raspravu o tome šta je normalizacija u očima EU i kuda nas ona vodi, ostavimo za period posle EU izbora.

U Berlinu i ovih dana u Beogradu nametnulo mi se pitanje: Da li je još neko, osim mene, bio u Berlinu? Šta se desilo sa porukama samita održanog u Berlinu, 29. aprila 2019. godine na inicijativu nemačke kancelarke Angele Merkel i francuskog predsednika Emanuela Makrona?

Još jedan sastav Evropske komisije, krajem maja, odlazi u prošlost, a dijalog između Beograda i Prištine i dalje se ne oporavlja, a zbog nespremnosti glavnih aktera da preuzmu odgovornost, otvorena je potraga za krivcem za neuspeh. Kao i na svakom evropskom, naročito na venecijanskom karnevalu, masi se nudi vrhunac zabave: "Neka visi Pedro!"

Za sada, glavni kandidati za ulogu Pedra su: šefica EU diplomatije, javnost Srbije koja nije razumela i podržala zamisao vrha države, kao i vladajuća koalicija u Prištini.

Zbog davanja "zelenog svetla" za zagovaranje politike etničkog razgraničenja pod uslovima: prvo, da bude u skladu s međunarodnim i evropskim pravom i drugo, da se definiše kao zajednički predlog strana, Mogerinijevoj se stavlja na teret to što nema dijaloga od 8. novembra 2018., kada je održan poslednji zajednički sastanak Morgerini sa Aleksandrom Vučićem i Hašimom Tačijem, u Briselu. Posle mnogih negodovanja, Berlin i Pariz su stvar uzeli u svoje ruke a Mogerini i njen tim diplomata poslati su na klupu za rezerve. I sve to uz "ljubazne reči" kolege Kukan: "Izvinjavam se gospođi Mogerini, ali EU je jasno pokazala nedostatak vođstva u dijalogu. Ovakvi pregovori mogu da uspeju samo ako pokažete snažno liderstvo. EU mora da bude čvršća i odlučnija u dijalogu, da bolje predviđa događaje i reaguje na njih".

I upravo ove reči mi sugerišu da, i pored svega, Mogerini neće biti Pedro. Ukoliko ne dođe do hepienda ta uloga je namenjena lokalnim igračima. To zaključujem iz zaključaka samita da se obe strane moraju ponašati odgovorno što, valjda, znači da do sada to nisu činile i da moraju, do 1. jula 2019. godine, do samita u Parizu da učine sve što je do njih da ožive dijalog.

U prethodnoj kolumni to sam odredio kao potrebu da se obe strane vrate tamo gde su bile 2017. godine, odnosno da prekinu priče o razmeni teritorija, a takse moraju biti suspendovane. Ovo je korak koji bi u Parizu bio pozdravljen kao vraćanje nade u oživljavanje normalizacije. Ali, to je samo prvi važan dokaz odgovornosti. Ostaje, da se uklone i drugi, posebno bezbednosni problemi koji su nastali 2018. godine. Na to upućuje i činjenica da je u strategiji za Zapadni Balkan po prvi put upotrebljena reč "terorizam" u vezi sa rešavanjem kosovskog pitanja. To sugeriše da strane moraju da učine sve što je u njihovoj moći u borbi protiv terorizma ali i odustajanje od govora i prakse nasilja i izazivanja oružanih sukoba, kao i da je njihova obaveza da stvore bezbedniji ambijent u regionu.

Vođstva Beograda i Prištine su se, pre samita u Berlinu, izjasnila da ne očekuju mnogo od samita. Predsednik Vučić je ukazivao na njegove konsultacije sa Rusijom i Kinom, verovatno stavljajući do znanja da Ber­lin nije jedini centar odlučivanja. Uz to, optuživao je Vladu Kosova zbog taksi uvede­nih na robu iz Srbije i BiH ukazujući da se time onemogućava nastavak dijaloga. Predsednik Tači je ocenjivao da EU nije sposobna i da nema ka­pacitete da iznese dijalog Beograd – Priština i da "ne mogu međusobno da se dogovore kako da reše tenzije na Balkanu", dodajući "da bez SAD ne može da se postigne konačni sporazum".

Nasuprot osporavanju kapaciteta EU, obe strane prihvatile su zaključke samita u kojima sto­ji da su se Beograd i Priština složili da nastave sa naporima da sprovodu postojeće sporazume i da se konstruktivno uključe u dijalog o normaliza­ciji odnosa u okviru EU, s ciljem postizanja sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji.

Međutim, niko ne pokazuje da je bio u Berlinu i da je čuo šta bi trebalo da se uradi do Pariza. Političke izjave i potezi, nakon Berlinskog samita, odišu ra­zočaranjem, jer je, kako stvari za sada stoje, prome­na granica skinuta sa dnevnog reda a nema ni saglasnosti SAD za taj poduhvat. Sve u svemu, ignorišu se poruke o pokretanju sa mrtve tačke dijaloga i normalizaciji odnosa Beograda i Prištine.

Sa svoje strane, Vlada Kosova odbija da napravi korak ka suspenziji taksi. Uz to, usledila je skupštinska rasprava o nacrtu rezolucija o genocidu Srbije koja je blokirajuća za nastavak dijaloga jer iza nje ne stoji iskrena želja za suočavanje sa zločinom i osudom zločina, već politička kalkulacija o broju glasova. Uz to, ona je došla u vreme kada bi Kosovo trebalo da sarađuje sa Specijalnim sudom iza koga je stala i SAD.

Predsednik Tači nastavlja sa javnim lamentiranjem o ujedinjenju Kosova i Albanije i o pripajanju Preševske doline Kosovu.

Predsednik Vučić, posle samita, ukazuje: „Lagali su nas sa Zapada, zajedno sa albanskim štićenicima… Nalazimo se u užasno teškoj situaciji. Da se niko ne pravi lud u ovoj zemlji. Svi odlično sve znaju… Nadam se da ću nekada imati vremena da napišem jednu knjigu kako i na koji način funkcionišu pritisci. Stalno slušate: 'Mi smo protiv razgraničenja, ali smo da dođe do pomirenja' … Odbijena je ta ideja, a da niko nije ni čuo šta nudim. Ni do pola nisam došao u razgovorima ni sa suprotnim taborom. Odbijena je ideja o bilo kakvom kompromisu… Svi govore o promeni granica. Sad si ti Vučiću kriv što bi hteo nešto da vratiš. …" Vučić je, već u Berlinu, ukazao da "se od Edija Rame može čuti o ujedinjenju Albanije sa Kosovom i stvaranju Velike Albanije, slušamo od albanskih političara iz Prištine da nema granice između Kosova i Albanije" a da na to "svi ćute".

Beograd zaoštrava retoriku što se izražava i u kovanicama poput "lažna teoristička država", ponavlja zahtev za ukidanjem (umesto suspenzije) taksi i najavljuje "protivmere". Zbog ovih najava se sa posebnom pažnjom iščekuje zakazana sednica skupština Srbije o Kosovu na kojoj će glavni akter biti predsednik Vučić. Iako ne očekujem da će Vučić predstaviti svoju pregovaračku platformu, sednica i njene poruke o unutrašnjem i briselskom dijalogu o Kosovu, kao i o zločinima OVK mogle bi da imaju značajne posledice.

Istovremeno, Beograd neposredno učestvuje u realizaciji izbora gradonačelnika na Severu Kosova. Iako ovi izbori nisu održani u normalnoj situaciji i nisu bili demokratični, ipak je, iz bezbednosnog aspketa, važno i dobro što su se desili.

Srbija i Srpska lista ne kriju da se ovim nije rešavalo ko će biti gradonačelnik, nego da se pokaže da postoji uticaj i jedinstvo Beograda sa vodećim srpskim faktorima na Severu Kosova. Za sada je teško proceniti u kom će se pravcu situacija kretati – ka dijalogu ili novom odmeravanju snaga.

Napisao je Šalja pre tri nedelje: "Predstavnici Prištine i Beograda, na jedan ili drugi način, razgovaraju i pregovaraju već 27 godina unazad, a ovi pregovori su dobili naročitu dinamiku od 1998. godine naovamo. Teško je zamisliti da ćemo ovako nastaviti još dodatnih trideset godina. Ne treba mnogo razuma da bi se došlo do zaključka da nećemo postati ni pametniji, ni više pragmatični sa protokom vremena. Vreme nije ni na strani Prištine, ni Beograda u ovom smislu."

Tokom putovanja od nas do Berlina i natrag, učinilo mi se da je ovo tačna ocena. Ali sa jednim malim "ali". Možda sadašnje vlasti u Prištini i Beogradu nisu na strani vremena.

Comments

comments

 

---

Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.

 

in4s.net

Др Стеван Гајић – Македонија је кувана жаба

ИН4С -

5-6 minutes

---

Заставе Македоније и Нато

РПЦ је исправно схватила поруку Сабора СПЦ и њен став поводом раскола у Украјини. Српска црква је подржала Москву и супротставила се идеји Константинопоља како због могућег раскола у свеправославној васељени, тако и због тога што Украјина може бити опасан преседан, који би после отварања питања македонске и црногорске цркве могао да актуелизује и усташку идеју о стварању тзв. Хрватске православне цркве. Мислим да је укључивање Русије у дијалог између СПЦ и расколника у Македонији, посебно у овом тренутку, веома важно – каже у разговору за „Печат" др Стеван Гајић, научни сарадник Института за европске студије и професор Московског државног универзитета за међународне односе.

У којој мери је покушај цивилизацијске конверзије и брисања српског присуства у Македонији преко покушаја стварања МПЦ повезан с плановима Брисела и посредно албанским фактором који делује тамо?

Од када је бугарски окупатор 1941. протерао из Македоније српског владику злетовско-струмичког Викентија (Проданова), потоњег патријарха, однос македонских власти према СПЦ није мењан до данашњег дана. Комунисти су одлучили да по лењинистичком принципу федерализују Југославију и да из српског корпуса издвоје јужни део Старе Србије, Вардарску Македонију, која се сплетом околности данас зове Северна Македонија. То је тренутак од којег почиње радикална десрбизација поменутог простора. Суштински до тог тренутка су и Србија и Бугарска конкурисале за тај простор, с тим што је он, и географски и природно, повезан са Србијом преко моравско-вардарске долине, али и трагова о нашем постојању тамо – од споменика до задужбина наших средњовековних племића, краљева и царева до борбе за ослобођење прво од Турака а касније и од две бугарске окупације, и коначног уједињења с матицом Србијом. Садашња македонска власт је само радикализовала процес који је почео 1941. а наставио се у комунистичкој Југославији. Ова настојања се свакако уклапају у садашње планове Брисела и НАТО-а и илуструју очигледан континуитет атлантистичке, антисрпске политике.

Саша Гајић, фото: Печат

Како тумачите ситуацију у Македонији – после председничких избора и након слања Протокола о приступању Северне Македоније у НАТО на ратификацију у Сенат? Какав је у геополитичком смислу положај Македоније?

Македонија је, како се каже, скувана жаба и оног тренутка када уђе у НАТО, она губи сваку политичку и геополитичку вредност. Она је у потпуности објекат, а не субјекат политике, и мислим да ће изнутра бити федерализована на албански и македонски део који Зоран Заев жели да бугаризује. Видели смо да је потписан Протокол о уједначавању уџбеника историје у складу с ким су македонска и бугарска влада заједно прослављале Илиндан. Претензија бугарске државе да овај простор припоји је у супротности с њеним интересима, јер највећа опасност у овој земљи је масовни одлазак становништва, па би овакви покушаји изазвали додатно слабљење унутар православног корпуса. При томе треба знати да је и Бугарска, попут Македоније, објекат, а не субјекат политике, зато што је њена политичка елита, будући да се налази у ЕУ и НАТО-у, под чврстом контролом Вашингтона и Брисела. Сама Македонија је изнутра разбијена. Држава се можда формално неће распасти, али ће бити федерализована до непрепознатљивости и под својеврсном доминацијом албанске мањине. То није добро ни за Србију, која је главна премија НАТО-а. После Црне Горе и сада Македоније, на реду је, кроз погубни план разграничења на Косову, покушај увлачења Србије у евроатлантску заједницу. Чињеница је да ће се, уколико се реализује понуђени модел разграничења, Косово припојити Албанији, о чему су говорили и Тачи и Рама, а затим без икаквих правних препрека постати део НАТО. Али мислим да ће, уколико се деси пристанак Србије, овакав корак блокирати Савет безбедности ветом Русије и Кине.

Да ли је Македонија тек препозната као улог у НАТО ширењу како би се зауставио „руски малигни утицај" на Балкану и пресекла вардарска спона?

Циљ одлазеће Европске комисије и НАТО-а је да читав Балкан интегрише и оствари идеју пољског генерала Јозефа Пилсудског о Међуморју, сада позната као Интермариум, тампон-зони којом би Русији био одсечен излаз на море. Та тампон зона би се простирала од Балтичког до Јадранског и Црног мора попут зида који би Европу одвојио од Русије, а Русију од излаза на ова мора. Тај план сада име ново име – Иницијатива три мора – и њега промовише Колинда Грабар Китаровић. На састанку Иницијативе у Дубровнику 2016. један од задатих циљева био је и европска енергетска независност од Русије. Зато је у Пољској створен хаб за пријем течног гаса који би стизао бродовима. И у Хрватској, на Крку, треба да се отвори слично постројење, чиме треба да се смањи улога „Газпрома". Немачка то не жели. Она жели да се изгради „Северни ток 2" и не противи се изградњи „Јужног тока", односно „Турског тока".
Уколико Србија прихвати модел разграничења, следећи корак је не само њен улазак у НАТО већ и улазак Босне и Херцеговине у ову алијансу. Са читавим Балканом у НАТО-у био би остварен план блокаде Русије.

Извор: Печат

 

in4s.net

Kапетан Драган послао писмо Србима

ИН4С -

3-4 minutes

---

капетан Драган Васиљковић. Фото: АП

Драган Васиљковић, познатији као Kапетан Драган, који је осуђен на 13 и по година робије због наводних ратних злочина током рата у Хрватској, истиче да у ћелији слави свако повлачење признања независности лажне државе Kосово, преносе београдски медији.

Васиљковић у писму наглашава да су Хрвати први у историји који су протерали један народ, а затим га оптужили за геноцид и агресију. Такав „усташки рецепт", додаје Васиљковић, данас се примењује на Kосову.

Његова екселенција министар иностраних послова РС Ивица Дачић, захваљујући постигнутим резултатима у дипломатији за период 2018-2019. године, постао је један од мојих најомиљенијих Срба. Ми смо у нацистичком логору Лепоглава у одељењу 4Б (где су затворени искључиво Срби) славили свако повлачење признања Kосова, а министра Дачића смо славили као Обилића.

У изјави 6. 5. 2019. за медијску кућу „Спутњик" министар је, поводом захтева Приштине да Србија „призна наводни геноцид", изјавио: „Први пут у историји се дешава да терористи који су протерали један народ оптужују државу за геноцид…" Шта причаш, Ивице? Зар си заборавио да су усташе протерале српски народ из вишевековне Kрајине, где никада није било Хрвата?

Kрајине, коју је аустроугарска империја населила Србима још док Хрватска није ни постојала, а затуцани Хрвати на периферији Балкана нису имали ни језик, него је свако село говорило некаквом примитивном артикулацијом, док Срби нису дошли у суседство, па их научили да причају!

Усташе су протерале српски народ са њихових осмовековних огњишта. Затим тај прогоњени народ оптужују за геноцид и агресију на сопствене домове. Шиптари су мала деца по злочину када се пореде са усташама и само ћорав не види да у венама стратега за велику Албанију тече погана усташка крв. Знамо да Шиптари нису први измислили и не дозвољавам да им ту титулу нико неправедно присваја.

Хрвати су први у историји који су протерали један народ, а затим га оптужили за геноцид и агресију. И дан-данас, 30 година касније, злоупотребом правосуђа, па и ЕУ, нацистички прогањају и оно мало Срба што је остало у својим домовима. Усташки рецепт се примењује и на Kосову.

Бојим се да брзо заборављамо и треба нам дуго времена да се присетимо неких дешавања и људи који заслужују више. На срећу, Србија има још увек добрих синова, као што су адвокати Драган Палибрк, Горан Цветић, те Саво Штрбац, који без икаквог буџета неуморно чине све што је у њиховој моћи да колико-толико ублаже патње бар неколицини невиних српских хероја, који се осећају заборављени и напуштени.

Иако је министар и мој пријатељ, велик и добар Србин Ивица Дачић учинио више на дипломатском фронту Србије у последњих две године него што је учињено унатраг двадесет, молим га и овим путем: Ивице, не заборављај невине Kрајишнике који леже по затворима ван Србије. Дугујемо им то!

Шеф дипломатије Ивица Дачић, коментаришући отворено писмо Kапетана Драгана, истиче да не заборавља Kрајишнике и да их увек има на уму.

– Хвала Васиљковићу за подршку. Не заборављам на Kрајишнике који су по затворима у иностранству и то увек понављам. Настављам борбу за Kосово, тек смо почели са повлачењем признања независности – наглашава Дачић.

Извор: Јадовно, Espreso.rs, СРБски ФБРепортер

 

М. Булатовић: Велики обрачун Трампа и Дојче банке, ко ће кога уздрмати?

standard.rs

М. Булатовић: Велики обрачун Трампа и Дојче банке, ко ће кога уздрмати? - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

7-9 minutes

---

петак 17. мај 2019. 11:46

„Дојче банка" представља идеалан полигон за унутарамерички обрачун, а све су прилике да ће коначан цех платити Немци, Европљани и евро

У необјављеном и незавршеном рату америчке „дубоке државе" и Доналда Трампа, њеног 45. изабраног предсједника, њемачка „Дојче банка" би могла настрадати као колатерална штета. То би могла бити терминална невоља за овог финансијског гиганта, који се иначе годинама налази на (државним) апаратима за одржавање живота.

Још се нису утишале реакције поводом налаза специјалног америчког истражитеља, по којем није било руског утицаја на америчке предсједничке изборе, чиме је Доналд Трамп освојио најважнију побједу над „дубоком државом", а америчка јавност је запљуснута другим аферама и скандалима.

Према писању утицајних медија, два конгресна комитета у којима демократе чине већину, још у јануару ове године су од „Дојче банке" затражила финансијску документацију везану за пословање њеног најпознатијег клијента – Доналда Трампа, његових фирми и чланова његове породице.

Обавезани локалним законима, менаџери банке су морали почети процес предаје документације њујоршком државном тужиоцу, иако је она, по свим банкарским правилима, била и морала остати тајна. Стога су адвокати предсједника Трампа тужили ову банку, проглашавајући њене поступке бесмисленим шиканирањем предсједника, његово троје дјеце и седам његових фирми.

Доналд Трамп и „Дојче банка" имају дугу историју пословних односа. Истина из времена када је он био обичан милионер, а не предсједник Америке. Њемачка банка му је одобравала кредите у милијардама долара и то у временима када се његова пословна империја налазила на климавим ногама и када су друге, америчке банке одбијале да уђу у такву кредитну пустоловину. Међу њима није све било у љубави и слози, о чему свједоче међусобне тужбе и контратужбе пред америчким судовима. Опет су у питању биле милијарде спорних долара. Прије суђења су се обје стране нагодиле (2010. године), али је јавност остала ускраћена за сазнање на којем износу новца је то урађено, будући да је споразум био тајан.

Демократе у америчком Конгресу мора да су и сами свјесни да овим акцијама више не могу да угрозе положај предсједника Трампа, али очајнички покушавају да науде његовој другој кандидатури. Стога, реално је очекивати да ће овај и слични науми и даље бити јавно вођени, без обзира на истинитост тврдњи. Једино што се овдје рачуна, јесте перцепција бирача о кандидату којег треба офарбати свим нијансама црног.

Нажалост, све ово представља слику дубоке кризе која разара ову лијепу и некада моћну и богату државу. Јер чак и да је била истинита тврдња о руској умијешаности у америчке предсједничке изборе, суперсила каква је Америка, морала би да је крије као највећу државну тајну, отклањајући њене посљедице дубоко иза јавне сцене. Или тврдња о личној покварености актуелног предсједника и блокаде које му демократе стално сипају по путу, више личе на неконтролисано, непотребно и крајње неразумљиво самосакаћење америчке елите. Елите која се бави погрешним пословима, јер са правим проблемима своје државе не зна да изађе на крај.

У свом овом замешатељству „Дојче банка" долази као кец на десетку. Крајем 2016. године Међународни монетарни фонд је „Дојче банку", мултинационалну корпорацију са националним именом, означио као највећу пријетњу глобалном финансијском систему. „Дојче банка" је финансијски гигант са преко сто хиљада запослених и пословањем у више од седамдесет држава свијета. На нашим просторима, у свијету банкарства, она је у статусу бога свемогућега. Народна банка Србије јој плаћа за чување државних девизних резерви. Она је и гарант свих међубанкарских трансакција, усљед чега убира провизију чак и када, преко банке, грађанин плаћа своје мјесечне рачуне.

Клаус Вернер Лобо и Ханс Вајс, аустријски истраживачки новинари („Црна књига корпорација"), покушали су да сазнају да ли „Дојче банка" плаћа порез својој држави и како се он обрачунава. Установили су да јавних података нема, иако би их морало бити, посебно у тако уређеној држави, заснованој на владавини права и принципу демократске транспарентности. Званичници банке су штуро одговорили да је то питање у домену пословне тајне (!?), што ће једино рећи да они не плаћају порез. Уз то, закључили су да је њихово књиговодство толико компликовано и неразумљиво, да га можда схвата једино приватна ревизорска кућа, која само за „Дојче банку" врши званичну ревизију. Што ће, опет, једино рећи да нема ни официјелне ревизије. Тако да о тој банци јавност зна само оно што она каже о себи, уз непостојање икакве могућности провјере.

Америчко Mинистарство правде је 2015. године ову банку казнило са 14 милијарди долара због превара у кредитима везаних за америчко тржиште некретнина у времену од 2005-2007. године. „Дојче банка" је прихватила споразум са Министарством правде и изјавила да ће казну платити, иако није ни признала нити негирала кривицу. Истовремено, изјавила је да нема довољно новца и да тражи помоћ у плаћању. Менаџмент банке је објавио да је за потребе парничних поступака који се воде против банке резервисао „само" 6,2 милијарде долара.

Према писању лондонског Гардијана, против ове банке се тада водило седам хиљада правних поступака, а средства намијењена за ту сврху нису могла да плате ни половину једне једине казне. У међувремену, број тужби је нарастао на осам хиљада. Показатељ финансијске снаге компаније TCE (Tangible Common Equity) је мјера способности банке да апсорбује губитке прије него ли објави несолвентност. Он је за „Дојче банку" износио само 2,9 одсто, што значи да би у случају ликвидације банке улагачи могли да рачунају на повраћај мање од три на сваких уложених стотину долара.

Највеће чудо у билансима овог финансијског монструма представља власништво над 42 трилиона долара књиговодствено вриједних финансијских деривата. То је износ, који је 14 пута већи од БДП-а Њемачке и два пута већи од БДП-а цијеле ЕУ. Америчка банка „Леман брадерс" је имала двадесет пута мању изложеност својих биланса овим токсичним хартијама од вриједности прије него ли је (2008. године) утјерана у стечај и цијели свијет гурнула у кризу.

Осим што је трговала дериватима, „Дојче банка" се бавила и виртуелном трговином дословно свим и свачим. Златом и другим металима, обогаћеним уранијумом, некретнинама… Вриједност акција „Дојче банке" је у сталном паду. Од историјског максимума од 160 долара по акцији, постигнутог у 2007. години, јуче је берзанска трговина закључена по цијени од 7,7 долара по акцији. Управо та и таква „Дојче банка" представља идеалан полигон за унутарамерички обрачун. Тим прије, јер су све прилике да ће коначни цех око ове банке платити Њемци, Европљани, али и сам евро као долару конкурентна валута.

Извор Спутњик, 16. мај 2019.

 

iskra.co

АМЕРИЧКИ ПОЛИТИКОЛОГ: Kлинтон имао 400 убица на Kосову! Многи страдали од српске руке!

3-4 minutes

---

16.05.2019. - 9:14

Фото: З. Шапоњић

Бивши председник САД Бил Kлинтон имао је 1998. и 1999. године најмање 400 својих убица, војних специјалаца на Kосову и Метохији који су се борили на страни терористичке ОВK.

Ово тврди амерички политиколог Фил Батлер, који каже да има много доказа да је Вашингтон помогао албанским терористима, иако америчка администрација и данас негира своју умешаност. Батлер додаје и да је овај модел „помоћи" потом пресликан и у Украјини, Либији, Сирији…

Амерички експерт објашњава да су функционери Стејт департмента директно усправљали својим специјалцима аи тако вукли конце и контролисали ситуацију на KиМ и Балкану.

– Поуздано знамо да су код нас тајно обучени побуњеници одиграли кључну улогу у фрагментирању регије преко организације познате као Атлантска бригада, која се борила у рату на Kосову на страни Ослободилачке војске Kосова (ОВK), а бројала је око 400 наоружаних бораца… Пронашао сам причу о Французу који је тренирао Атлантску бригаду, што у свему подсећа касније на Украјину, Либију и Сирију. „Видите „обрасце" које нас воде до истине и више него довољно. Стравична стратишта легитимне државе Југославије су служила за улагање у поделу преосталих комада земље, уз помоћ америчких председника, британских господара и немачких индустријалаца. Атлантска бригада је деловала у разним посредничким ратовима на Балкану, а важни припадници су јој били смртоносне убоице из иностранства. Амерички фунцкионери у врху су их добро познавали и управљајући њима су вукли конце на Kосову и широм Балкана. Југославија је постала прототип, пример за деловање у Авганистану и Ираку, Арапском пролећу – сматра експерт.

Према његовим речима, Југославија је постала прототип и пример за деловање у Авганистану и Ираку и на другим жариштима.

– Имена Медлин Олбрајт, Хавијера Солане, генерала Веслија Kларка и других се и даље спомињу. У бившој Југославији су пријатељи кључних играча у владама дословно планирали претворити народе и земље у кредиторе и инвестициони „елдорадо". Прича о геноциду у име демократије је престрашна – каже Батлер.

Генерал Владимир Лазаревић каже да ово не би требало никога да изненађује.

– Знам сасвим сигурно да су припадници специјалних снага САД, Британије, Немачке и других држава и пре агресије на нашу државу обучавали албанске терористе у десетак кампова широм Албаније, као и по Европи. Значајан број њих био је у улози инструктора терористичке пешадије за све време копнених напада преко наше државне границе. Такође, више стотина специјалаца убачено је на Kосово и Метохију у циљу извођења диверзантских акција, али без успеха. Део њих главом је платио учешће у агресији на нашу земљу – наглашава Лазаревић.

intermagazin.rs

 

Време је за нови приступ према Балкану

standard.rs

Време је за нови приступ према Балкану - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

7-9 minutes

---

уторак 14. мај 2019. 14:53

Косово и БиХ су последња два проблема на Балкану. Њихово решавање ће захтевати да ЕУ и САД уложе време, средства и стрпљење

Погледајте Западни Балкан!

Као што је показао недавни Берлински самит, лидери Француске и Немачке схватају да се морају фокусирати на стварна решења проблема Западног Балкана.

Визија Европе „целе, слободне и мирне" има један недовршени део који сада називамо Западни Балкан, а који је раније био познат као Југославија, пре него што је та земља утонула у рат, етничко чишћење и геноцид. Земље које се тамо налазе – Босна и Херцеговина, Косово*, Србија, Северна Македонија и Црна Гора – се налазе у стању мира, али то је крхки мир. Регион се налази у проблему који би лако могао да се прошири на остатак Европе и да утиче на интересе и безбедност Сједињених Држава.

Најтежи проблеми су односи између Србије и њене бивше покрајине, сада независне републике, Косова и сукоби у Босни и Херцеговини око државног идентитета и опстанка. Оба сукоба имају корене који сежу до пређашњег рата, оба истичу фундаментална питања идентитета и дубоко су емоционална. Ови проблеми су као сломљене кости које су на брзину састављене и лечене погрешно: они утичу на све и наставиће да стварају невоље – невоље које су, још једном, достигле своје кризне димензије. Поврх ових проблема, цео регион пати од ендемске корупције, ниског државног капацитета и владавине коју бисмо пре могли описати као патронажну и клијентелистичку него законски утемељну. Такође, утицај Русије на Западном Балкану је у порасту последњих година. Иако Русија тешко може играти главну улогу у региону, она може отежавати ситуацију и бити реметилачки фактор.

НЕУСПЕХ СТАРОГ ПРИСТУПА
Шта треба чинити? Европа и Сједињене Државе су покушале да консолидују Западни Балкан и то им није пошло за руком. Потребан је нови приступ који препознаје озбиљност проблема и прихвата да ће за његово решавање бити потребно пуно времена и значајних средстава. Претходни покушаји су оманули или зато што су стварни проблеми игнорисани, или због тога што је покушаано да се сувише брзо постигне много тога.

Већ дуги низ година Европа и Сједињене Државе охрабрују локалне лидере да пажњу преусмере са најтежих проблема, који су их довели у жустар међусобни сукоб, на технички и аполитични рад на интеграцијама у Европску унију (ЕУ) и НАТО. Постојала је нада да ће на тај начин неугодни сукоби омекшати и постати решиви. Сада је јасно да овај приступ неће функционисати.

 

Председник Европске комисије Жан-Клод Јункер и председник Србије Александар Вучић на конференцији за медије, Београд, 26. фебруар 2018.

До сада је пропао сваки покушај да се дође до великог пробоја, било кроз измену устава БиХ, било кроз премошћавање јаза између Београда и Приштине. Свако прихватљиво решење ће укључивати болне компромисе. То је неодољиво искушење за све кварилачке елементе да компримисне идеје прогласе за издајничке.

Балкански проблеми се не могу решити преко ноћи. Они неће нестати док балканске земље брзином пужа напредују ка придруживању ЕУ. Они захтевају сталну и стрпљиву пажњу још много година, од стране великог броја људи, на челу са локалним лидерима уз подршку Европе и Сједињених Држава.

Потрага за решењима се мора наставити, али тихо, по могућности далеко од очију јавности и без нереалних очекивања о брзим успесима. Спољни актери могу помоћи дипломатијом другог колосека (неформална дипломатија; прим. прев.), далеко од очију јавности и насловних страна. Разумљиво, требаће пуно времена за постизање напретка, а постепени добици се могу изгубити у повременим застојима.

ВРЕМЕ ПОЛАКО ИСТИЧЕ
Док траје потрага за одговорима на велика балканска питања и процес напретка ка чланству у ЕУ и НАТО-у, Европа би требало да помогне региону да се поново повеже и поново изгради везе са својим ширим суседством. Тужно је и иронично да је данас теже путовати од једног до другог дела некадашње Југославије него од Варшаве до Париза. Слободно кретање људи, идеја, новца, роба, услуга и података унутар Балкана и између региона и Европе ће много допринети изградњи поверења и стварању захтева за добром владавином.

Интеграција у западну политичку, економску и безбедносну архитектуру је и даље вредан, па и суштински циљ, али смо далеко од њега. Ипак, интеграција неће сама по себи решити регионалне политичке проблеме. НАТО и ЕУ могу прихватити само добро уређене државе, у миру са собом и суседима. Преостала два балканска конфликта управо то спречавају: они онемогућавају формирање стабилних и добро уређених држава. Нико не жели партнера за кога је владавина права шала и чији су суседи жустри непријатељи.

Ургентност ситуације на Западном Балкану наглашена је недавним пробојем; донедавно је постојао и трећи изазов: одбијање Грчке да прихвати име свог суседа Македоније. Две земље су ипак решиле тај проблем кроз прихватање новог компромисног имена „Северна Македонија". То је био најлакши од свих великих балканских проблема. Ипак, за то им је требало скоро 30 година, уз огромне трошкове. Северна Македонија је изгубила скоро 15 година за напредак ка чланству у НАТО-у и ЕУ будући да је квалитет њене власти склизнуо са позиције најбоље на позицију најгоре у региону.

Северна Македонија је поново на тешком али обећавајућем путу. Време за Босну, Косово, Србију и остатак региона полако истиче. Сада је прави моменат за европско руководство да се, у сарадњи са Сједињеним Државама, окрене ка Западном Балкану и његовим проблемима посвети пажњу коју заслужује, али и да обрати пажњу на наше интересе који захтевају стабилну и просперитетну Европу и западну алијансу.

Стога, није довољно само да се ослањамо па постојеће механизме за решавање ових проблема. Европски лидери имају право да се ангажују на Западном Балкану, а Сједињене Државе морају бити спремне да подрже ове напоре.

Френк Визнер је био каријерни дипломата који је служио у администрацијама осам председника. Био је амбасадор у четири наврата, подсекретар за одбрамбену политику, као и подсекретар за питања међународне безбедности. Сада је саветник за међународне односе у Сквајр петон богсу, међународној адвокатској канцеларији.

Камерон Мантер је извршни директор и председник Ист Вест института у Њујорку. Он је три деценије био амерички каријерни дипломата који је обављао функцију америчког амбасадора у Србији од 2007. до 2009. године.

Марко Прелец је стручњак за Југоисточну Европу и државе бивше Југославије. Тренутно је професор праксе и директор Пројеката примењене политике на Школи за јавну политику при Централноевропском универзитету.

Превео Радомир Јовановић

Извор The National Interest

 

politika.rs

Нуклеарна дипломатија и случај Србије

Бојан Билбија

6-7 minutes

---

Од нашег специјалног извештача
Москва – Недавно одржана Осма међународна московска конференција о безбедности била је прилика да се на истом месту окупи око хиљаду делегата из 95 држава, укључујући 35 министара одбране и више десетина њихових заменика и начелника генералштабова. Међу њима само тројица Американаца, пензионисаних официра и експерата. Разлог је једноставан, званичници САД придржавају се закона по којем им је забрањено учешће на свим званичним манифестацијама у организацији руске државе. Ова „принципијелност" у маниру хладног рата, међутим, онемогућује нуклеарне суперсиле да размене ставове – и макар чују једна другу. Кога онда треба да чуди што се Москва и Вашингтон све чешће гледају преко нишана?

Лајтмотив скупа било је рушење међународног права на примеру НАТО-а и Југославије, што је посебно актуелно у данима када обележавамо две деценије од агресије на нашу земљу. И посебно, бомбардовања зграде РТС-а, путничких возова и других цивилних објеката. На ту тему говорили су готово сви руски званичници, на челу са министром иностраних послова Сергејом Лавровом.

„Поразно је што шефови НАТО-а говоре о овим својим злочиначким акцијама као о успесима у борби за демократију, покушавајући да оправдају акт агресије против суверене државе, чланице УН. Својом политиком комадања Југославије натовци су срушили принцип неповредивости граница у Европи, успостављен Завршним актом из Хелсинкија. Руше се правила успостављена после Другог светског рата. Пре 20 година НАТО је бомбардовао Југославију. Пре пет година снаге НАТО-а су испровоцирале и подржале антиуставни преврат у Украјини. Желимо да лекције Југославије и Украјине, као и Ирака, Либије и Сирије, буду усвојене у западним престоницама", поручио је Лавров и указао да то, ипак, данас не видимо, што потврђује ситуација у Венецуели, праћена претњама Куби и Никарагви.

САД са својим савезницима желе да напишу нова правила у свету, која одговарају искључиво њиховим интересима, а затим их намећу целој међународној заједници без икакве демократичности, додао је руски министар. „Жалосно је што се намеће доминација. Захтев САД био је да се бојкотује ова конференција, али представници европских НАТО земаља ипак су присутни у довољном броју, упркос притиску из Вашингтона. Ако неко бежи од садржајног разговора, значи да му је аргументација танка", нагласио је Сергеј Лавров.

Уочи саме конференције одјекнуле су речи америчког амбасадора у Москви Џона Хантсмана да је побољшање односа са Русијом могуће само ако она прекине „своју дестабилизујућу активност по целом свету". Амбасадор САД обишао је америчке носаче авиона на Медитерану и објавио да они представљају „сто хиљада тона међународне дипломатије". Москва му је одмах одговорила преко свог заменика шефа дипломатије Сергеја Рјабкова, поручујући да свет клизи ка нуклеарном сукобу: „Хтели бисмо да верујемо да америчка дипломатија мегафона неће на крају довести до дипломатије мегатона. У том случају победника неће бити, а америчке дипломате жалиће што нису могле да нађу могућност за нормалан, конструктиван дијалог са партнерима у свету."

 

То и јесте главни сигнал који се зачуо са Московске конференције – безбедности у свету је све мање, претњи је све више, а односи кључних актера су све гори. Ако слушамо Русе, за то су криви првенствено Американци и НАТО. Ако верујемо америчком професору Харлану Улману из Атлантског савета, „најјачем представнику САД" на конференцији – Владимир Путин и Доналд Трамп подједнако сносе кривицу. Како уверава творац америчке ратне доктрине „Шокирај и запањи", примењене у Ираку и Југославији, „Трамп и Путин треба да проведу недељу дана у преговорима да пронађу решења за све проблеме". „Обоје смо подједнако слепи, и ми и ви. Победника не може бити ако дође до употребе нуклеарног наоружања", истакао је Улман. Као да је преписао Рјабкова...

Или Лаврова, који позива Вашингтон на „отворен и конструктиван разговор у било којем форуму", али и поручује да је глобална и регионална безбедност постала „талац геополитичких игара оних који теже доминацији по било коју цену, не признајући реалности полицентричног светског система који настаје на темељу Повеље УН".

Домаћин скупа руски министар одбране Сергеј Шојгу био је још директнији, оценивши такође да „расте конфликтни потенцијал у свету", али и „мешање у послове других држава", за шта је као пример узео Венецуелу. „НАТО спроводи активности у близини наших граница. Реакција Русије неће изостати, али неће обавезно бити симетрична. У званичним документима САД о противракетној одбрани (ПРО) јасно је назначена антируска усмереност. Дестабилизујући карактер ПРО је очигледан, али не може да осигура безбедност, већ ствара темељ за фалсификовање реалности. Предузимамо све мере да осигурамо безбедност, у сарадњи са нашим савезницима и партнерима", нагласио је Шојгу, поручујући да је развој ПРО „усмерен на подривање потенцијала обуздавања Русије и Кине", али да „никад не може да обезбеди стопроцентну заштиту објеката".

И док Американци и Руси једни друге оптужују за дестабилизујућу делатност по свету, уместо конференција, форума и билатералних сусрета, на дело ступа нуклеарна „дипломатија мегатона" о којој говори Рјабков. Како се могло видети из излагања Лаврова и других руских функционера, међународно право је убијено у Србији 1999. године, после чега свет више није исти. О томе је у Москви говорио и српски министар одбране Александар Вулин, што је изазвало буру негодовања код малобројне америчке делегације. Догађаји који су после Србије уследили у Ираку, Либији и Сирији, а затим и у Украјини, Криму и Донбасу, показују да, када се Пандорина кутија једном отвори, онда је точак историје тешко вратити уназад. То је страх који последњих година све више обузима Европу. Она се – добрим делом и својом кривицом – нашла на линији ватре нуклеарних суперсила.