iskra.co

Анђелковић: Ковид-19 и занемаривање Русије

14-18 minutes

---

03.04.2020. - 13:24

Драгомир Анђелковић (Фото: mc.rs)

Политички аналитичар Драгомир Анђелковић оцијенио је да глобална паника која је завладала поводом – свакако не за потцјењивање али несумњиво код нас и у свијету из разних разлога драстично предимензиониране опасности од ширења и посљедица вируса корона – праћена је бројним геополитичким и пропагандним играма.

У ауторском тексту за политички магазин „Печат" Анђелковић је навео да како је отпочела свеобухватна, хистерична борба против потенцијалне Ковид-19 пандемије, у низу земаља кренула је нова лавина директних и индиректних антируских изјава, као да су Русија и корона синоними: Ђаво и Луцифер.

Он је нагласио да је Москва оптуживана да у ономе што се олако оцјењује као изузетно тешка криза, гледа само себе и никоме не прискаче у помоћ.

– И готово у исто време, гле парадокса, од неких других фактора, а понекад и истих који је један дан нападају по једном основу а следећи по супротном, оптужена је да помаже другима само да би за себе извукла геополитичку корист. Па је л' помаже или не? Али идемо сада даље. Укратко, Москва је крива и када помаже и када, наводно, не помаже. Попреко су је гледали и што у почетку релативно одмерено, без претеривања, односила према новом вирусу, а онда су је поново прозивали када су под притиском уплашене јавности и руске власти повукле низ мера – истакао је Анђелковић.

Он је подсјетио да је тада речено да херметичким затварањем граница и на друге начине „крши људска права".

– А када се није баш толико дрско поступало са намером да се и у вези са короном Русија оцрни, њена улога је игнорисана или макар маргинализована. Све то се, нажалост, у некој мери дешавало и код нас, а не само у Пољској, Црној Гори или у балтичким државама. Тек што је у Србији уведено ванредно стање, из неких наших изразито прозападних медија одапета је ка Русији киша стрела натопљених старим отровом о њеној неспремности да Србима помогне када нам је тешко – истакао је Анђелковић.

Поводом оцјена државног врха да је ЕУ подбацила, додао је Анђелковић, постављено је питање – „што не проговоре о изостанку руске солидарности".

– На то су се надовезивале, од силне злоупотребе већ излизане, отужне фразе да док нам је у претходним деценијама Запад слао велике донације, од Русије скоро ништа нисмо добили /иначе увек без анализа колико тога су НАТО силе овде девастирале санкцијама и током агресије/. Јер, као, Руси саможиво гледају само себе а нас третирају као своју периферну 'губернију', док они што су нас огњем и мачем таманили ваљда нас воле што доказују поклањањем 'лилихипа'. Док су пласиране такве бесмислице, никоме од њихових твораца није пало на памет да се запита да ли је Србија на путу ЕУ или неких руских интеграција? Да ли већ двадесет година слушамо мантре о европским или о руским вредностима? Је л' смо већ дуже од десет година придружена чланица Евроазијске уније или ЕУ? Коначно, да ли смо са НАТО толико развили сарадњу да смо његовим припадницима дали имунитет као да смо у том пакту, док Руској хуманитарној мисији избегавамо да пружимо много мање од тога, а што смо одавно обећали? Или је обрнуто – упитао је Анђелковић, нагласивши да одговоре добро знамо.

Он је навео да „смо скоро хипнотисано дуго ишли ЕУ странпутицама занемарујући многе друге стране свијета".

– То се донекле, само донекле, у последњим годинама променило, али и даље наши званичници причају да су ЕУ интеграције за Србију приоритет. Отуда, ако на некога имамо право да се љутимо то је онда Брисел који нас третира маћехински. И у реду је што се државни врх сада на њега љути. С друге стране и те како имамо разлога да будемо захвални Москви за помоћ у вези са одбраном виталних националних интереса, од опстанка Републике Српске до одбране Косова и Метохије /које је питање колико као држава адекватно бранимо али то је већ друга тема, ствар није до Руса/. Било је потребно и да Руској Федерацији благовремено одамо признање за помоћ око спречавања ширења короне. У оквиру пакета помоћи Србији у контексту епидемиолошке претње, Руска хуманитарна мисија у нашој земљи муњевито је реаговала. Примера ради одмах је у сарадњи са домовима здравља у Медвеђи и Пожеги започела са дијагностичким прегледима потенцијално угрожених људи. У ту сврху су коришћење од Русије раније дониране покретне амбуланте опремљене свим потребним средствим – подсјетио је Анђелковић, упитавши да ли је јавност о томе на вријеме чула од медија са националном фреквенцијом.

Он је одговорио да није, те да су сви накнадни покушаји да се то компензује не мијењају оно што је у почетку учињено.

„Ако можемо да разумемо што се према Русији односе негативно опозициона прозападна средства информисања или она сличне геополитичке оријентације која су своје услуге изнајмила владајућој екипи, запањујуће је да су се према Москви неко време игнорантски односили медији блиски властима који се представљају као патриотски", навео је Анђелковић у ауторском тексту.

Он је истакао да су Руси реаговали а да још није било кинеске помоћи.

– Деловали би и много опсежније, слично као током поплава 2014, да се званична Србија одмах обратила Москви. Али она то није учинила. Упркос томе што су нам Руси први и то самоиницијативно прискочили у помоћ, од стране врха наше власти у почетку им није упућена ни једна једина реч похвале, као ни захтев за додатним ангажовањем људи и технике из Русије.Уместо тога слушали смо театрална обраћања за помоћ Пекингу, пропраћена срцепарајућим захваљивањима иако нам до тада из Кине није стигла никаква помоћ. Међутим, пошто је она стигла, што је дало основ за помпезни дочек и пропагандни удар у прилог српско-кинеског 'братства', уследио је захтев Београда Кремљу да нам упути додатну помоћ. У провладине медије је, али и тада дискретно, пуштена информација о већ постојећој руској подршци – истакао је Анђелковић.

Он је навео да претпоставља да је намјера била да се не засјени „кинески спектакл", а послије тога је прагматично затражена потпора од Москве и, да се она баш не наљути, упућена јој је по која топла ријеч.

– На поменути захтев Београда Москва је моментално одговорила позитивно. Како је Лавров рекао: 'Русија ће, као и увек, помоћи Србији'. Од Кремља смо добили уверавање да ће на било који начин за који проценимо да нам је користан и затражимо ту врсту потпоре, Русија бити уз нас. Само треба да тражимо а не да намерно ћутимо па онда оптужујемо Москву да нас се није сетила. Наша администрација је свакако знала и пре одговора званичне Москве да ће он бити позитиван. Па зашто је онда оклевала да се одмах адекватно обрати Руској Федерацији? И зашто је њу медијски игнорисала? То да је хтела да Кини пружи прилику за посебну почаст јасно је, али зашто јој је то толико битно – нагласио је Анђелковић?

Он је оцијенио да је тешко на то питање дати прави одговор и да нема сумње да је Кина важан економски партнер Србији али у околностима када се завршава изградња „Јужног тога два" или како се он сада именује „Турског тога" кроз Србију /са значајним учешћем који ће то ове године имати у бруто домаћем производу/ – о чему се углавном ћути да не би револтирали Вашингтон – неозбиљно је рећи да је Москва мање важан привредно-енергетски чинилац од Кине.

Он је констатовао да је у /гео/политичкој сфери тим прије тако.

– Када је реч о спречавању даље централизације БиХ, односно пружању подршке Републици Српској, ту се значај Москве не може ни упоредити са кинеским. Напросто, Пекинг се држи по страни. У вези са Косовом и Метохијом није баш тако, али подршка коју ту имамо од њега само је сенка руске. Када се ради о одбрани угрожене Српске православне цркве од стране тоталитарног црногорског режима, односно подршци српском народу у Црној Гори изложеног свим могућим притисцима, значај Кине је још мањи него по питању Републике Српске. Сагледа ли се све то, јасно је да нам је, уз сву повећану улогу Кине, Русија много већи ослонац – констатовао је Анђелковић.

Упркос томе, наводи он, Београд, не само претходних дана већ и мјесеци, упућује Пекингу похвале као да се ради о додворавању вођства једне кинеске провинције централним лидерима тамошње свемоћне комунистичке партије.

– Стигли смо до тога да се током церемонијалних обраћања јавности, уместо уклоњених ЕУ, уз српске заставе појаве и кинеске. Уз то и да се кинески лекари /не умањујући њихов значај/, на начин који је понижавајући за нашу медицинску струку, представљају као антички хероји који су дошли међу дивљаке да их подуче основним стварима – оцијенио је Анђелковић.

Он је упитао да ли је ту ријеч о ирационалној фасцинацији Кином која се може поредити са пређашњим ЕУ фанатизмом или је у питању процјена да уз сво надметање са Пекингом, релевантни евроатлантски центри моћи много лакше подносе сарадњу Србије са том силом, која је и просторно и цивилизацијски далеко, него са Русијом која је у сваком погледу блиска?

– Можда се, надовезујем се на већ речено, у нашем естаблишмненту – који се помало дистанцира од ЕУ али остаје близак неким другим евроатлантским формалним и неформалним структурама – процењује да се оне руководе логиком клин се клином избија, па трпе на нашим просторима по себе мање опасан /кинески/ фактор, ради елиминације онога /руског/ кога, основано или не, али утемељено на хладноратовском наслеђу, доживљавају овде као примерну претњу. Уз то наши званичници, стиче се неодољив утисак, да не би револтирали српску јавност кивну на Запад, делом као допуну, делом као замену Русији, полако али сигурно уводе Кину. Тако се не прави радикалан заокрет ма које врсте али се ствара геополитичка папазјанија слична унутрашњеполитичком концепту знаном као 'Кеч ол' /цатцх алл/, који подразумева да се под једним лидерском плаштом окупљају све могуће идеолошке опције које су спремне да буду кооперативне. То све, на унутрашњем и спољњем плану у неком наредном кораку, ако то власт процени да је опортуно, теоријски отвара могућности за разне маневре – истакао је Анђелковић.

Са лично-партијског становишта можда је то и добро, додаје он, али када је ријеч о националном интересу није.

„Поготово што иза тихог пропагандно-алхемичарског покушаја да се историјски утемељена русофилија Срба претвори у обожавање Кине – а и да се, узгред буди речено, према Русији промовише снисходљив однос као што се то сада чини у односу на азијску силу, било би ми непријатно – можда крије и нека много гора комбинација од поменуте, у које су укључене неолибералне перјанице са којима је део наше власти и даље близак, а које праве чудне савезе са Кином против Трампа. Свакако је циљ и, на пример Сороша, као и официјелног Пекинга, да он изгуби изборе. Ипак, надам се да то није случај када се ради о званичном Београду, па нећу сада у то шире да улазим", навео је Анђелковић.

Оно што јесте случај, каже он, то је да су не само експоненти тих кругова, већ и други кључни амерички клијенти, претходних дана ишли толико далеко у испољавању мржње према Русији да су спречавали руску доставу неопходне помоћи од Короне /или још више хаоса изазваног страхом од ње који је тамошњи лош медицински систем довео до колапса/ веома угроженој Италији.

– Радили су агресивно као да је у питању војна опрема за противничку страну, а не хуманитарна подршка угроженом народу 'савезничке' Италије, али то нису чинили без разлога. Јер, руска помоћ не само што је огромна већ је и тако профилисана да је сврсисходнија од било које друге. То је лако уочљиво и самим тиме је пропраћено буром проруских осећања не само у Италији, која се осећа изневерно од својих наводних атлантских пријатеља, већ и у другим земљама свест чијих грађана није потпуно контаминирана антируском пропагандом – нагласио је Анђелковић.

Он је навео да се Русија лажно представља као баук са циљем да се између ње и других европских народа ископа непремостив понор, а томе свакако не погодује истина у вези са тим да је она, кад год се деси нека трагедија, била и остала солидарна са остатком Европе.

– Русија се и те како осећа делом европског културног круга /коме уистину и припада/ и више је него на другим меридијанима /где такође хуманитарно делује/ спремна да прискочи у помоћ када је то потребно. Спречавају је да то учини али по правилу она успе да много помогне. Онда је до неке наредне кризе потребно улагати велики народ да се њена улога гурне у други план. Но, ни црни евроатлантски магови нису у стању да сасвим анулирају сећање људи на руску помоћ. Тако је данас али је тако било и у прошлости. И када се ради о спремности Русије да помогне, али и о упорности њених непријатеља да то омаловаже, обесмисле, оцрне. Да не идемо даље од Италије. Њу, конкретно сицилијански град Месину, 28. децембра 1908. године погодио је страшан земљотрес. По разорним последицама и броју погинулих /око 60.000 у првој фази а са касније преминулим од повреда и до 80.000/, то је био најстрашнији земљотрес у Европи у 20. веку. И ко је први притекао Италијанима у помоћ? Руси", подсјетио је Анђелковић.

Игром случаја, навео је он, недалеко од обала Сицилије налазила се једна ескадра руске ратне морнарице. Руси су муњевито реаговали те су се искрцали и притекли у помоћ становништву разореног града. Сматра се да су самопожртвовано спасли хиљада живота. То Италијани памте до данас. О томе свједочи и монументални споменик руским морнарима у Месини. Као што и чињеница да је то дјело једног италијанског вајара из 1911. добило адекватно мјесто тек 2012. године говори о упорности и систематичности контраакција руских непријатеља, навео је политички аналитичар.

„Ми Срби све то треба да имамо у виду али и чињеницу да су руски војници, убрзо пошто су недавно стигли у Италију, у знак сећања на НАТО агресију на Србију која је започела такође у марту али 1999. године, уз руске истакли и српску заставу. Русија нам је кроз историју много пута помогла. И данас нам помаже. Добро је да Кина буде све јача. То доприноси глобалној равнотежи, али нисмо нити ћемо бити у зони њеног већег утицаја. Ни када се ради о Русији нисмо у сфери њене доминације али јесмо на једној значајној траси њеног утицаја. У прилог руско-српских веза раде и прошли векови, односно дубинска осећања оба народа. Отуда, само на крилима руске геополитике нешто можемо да постигнемо за себе. Тим пре што после предстојећих америчких председничких избора, ако Трамп победи /а по свему судећи хоће/, руско-амерички односи ући ће у ново раздобље. Ту превелико везивање за Кину може да буде контрапродуктивно – оцијенио је Анђелковић.

Ако наша власт већ толико прича о рационалном приступу политици, онда би то морала у већој мери да демонстрира, без жеље да потценим кинески политички значај и економски домет. Будимо и према њој, као и према Русији и свима другима који нам на неки начин помажу, захвални, али промишљено гледајмо своје интересе и имајмо разумне приоритета у међународним односима, поручио је Анђелковић.

РТРС

 

Ноам Чомски: Неолиберална куга је све блокирала

nspm.rs

: Ноам Чомски: Неолиберална куга је све блокирала; Знало се већ дуже време да пандемија коронавируса може да се деси; Могли су да раде на вакцинама, али већи профит доноси нова крема за тело

:

2-3 minutes

---

субота, 04. април 2020.

 Ноам Чомски (91), чувени лингвиста, филозоф, и један од највећих мислилаца данашњице, ових дана проводи дане у самоизолацији у Аризони. Чомски је преко видео-линка разговарао са Срећком Хорватом у оквиру ДиЕМ25 ТВ о свету у доба – али и после – коронавируса.

Према Чомском, шокантно је да се у овом круцијалном тренутку на челу Америке налази Доналд Трамп, којег описује као "социопатског пајаца".

"Коронавирус је веома озбиљан, али морамо да имамо на уму да нам се приближавају још две веће претње. Једна је она од нуклеарног рата, а друга глобално загревање. Коронавирус је ужасан и може да има застрашујуће последице, али биће опоравка. А после ове две претње опоравка нема."

Америка има превелику моћ, а Европа слепо прати свог господара. Додајте на то смрти хиљаде избеглица на Медитерану, каже Чомски, и схватићете у коликој је кризи западна цивилизација.

"Коронавирус натераће нас да размислимо о томе какав свет желимо", каже он.

Чомски верује да извор кризе лежи у краху тржишта и неолибералној политици која је појачала дубоке социо-економске проблерме.

"Знало се већ дуже времена да оваква пандемија може да се деси, и знало се да ће то бити пандемија коронавируса, модификација онога што смо видели са САРС-ом. Могли су да раде на вакцинама, да развијају заштиту од потенцијалне пандемије, и са мањим модификацијама већ данас бисмо имали вакцину", каже Чомски и додаје:

"Али много је већи профит у прављењу нове креме за тело него у проналажењу вакцине. Неолиберална куга је све блокирала."

Чомски подсећа да су сви знаци упозорења били ту.

"Нисмо обраћали пажњу на информације. Кина је 31. децембра обавестила Светску здравствену организацију. Кинески научници убрзо су изоловали вирус. Земље у том делу планете су почеле нешто да раде. У Европи се то догодило макар донекле. Немачка има поуздани болнички систем и могла је да уради нешто за себе. Неке друге земље су игнорисале упозорења, пре свих Уједињено Краљевство и Сједињене Државе."

(Курир-https://www.youtube.com/watch?v=t-N3In2rLI4&feature=youtu.be)

 

iskra.co

ПУKОВНИK РУСKЕ ТАЈНЕ СЛУЖБЕ: Ова пандемија је специјална операција

5-7 minutes

---

ПУKОВНИK РУСKЕ ТАЈНЕ СЛУЖБЕ: Ова пандемија је специјална операција

03.04.2020. - 10:09

фото: intermagazin.rs

Истакнути аналитичар руског Центра за војно-стратешка истраживања Генералштаба војске РФ – пуковник Владимир Kвачков, анализира светску психозу изазвану коронавирусом.

Он у овом видеу од 16 минута износи низ узнемирујућих тврдњи које се не могу наћи у званичним извештајма нити обавештењима у Русији. Ни у светским медијима овог нема осим у понеком алтернативном медију.

Укратко, ово су његове тезе:

1. Нема никакве пандемије, то је лаж.

2. Панику око коронавируса треба посматрати у светлу операције глобалних сила: религиозних, политичких, финансијских, економских и националних.

3. Пандемија, које нема, је глобална стратешка специјална операција. То је командно-штабна вежба светске закулисе, са циљем задобијања потпуне контроле над човечанством. То је позадина појаве коронавируса. Светска закулиса, нарочито финансијска, има за циљ смањење броја становништва на земљи. По њима, нас је превише на планети. Њих треба да буде око сто милиона и још послуге, максимално око једне милијарде на земљи.

Зато су појава коронавируса и економска криза, која иде одмах за њим – нераздвојно међусобно повезане.

Да би натерали људе да престану да се крећу по целом свету, да би укинули политичке слободе, политичким средствима је то практично немогуће. Постоје различити устави и људи су навикли на одређена политичка права и сматрају да ће тако бити вечно. Први покушај да се људима ограниче политичка права, био је 11. септембра 2001. године… После тога је објављена глобална борба са тероризмом".

Даље он наводи како је фалсификован напад на Kуле близнакиње у Њујорку, тј. да су авиони били даљински навођени да ударе у небодере, што је фиксирао руски центар електронског надгледања на Kуби, који је после тога затворен.

Такође, напад на пентагон и Белу кућу су били исценирани, тога није било јер није било никаквих остатака авиона, нити доказа.

„Данас, та иста светска закулиса, жели да оде корак даље у укидању политичких права људи и зато је измишљен коронавирус. Јер данас од њега умире дневно у целом свету око 300 људи. На 7,5 милијарди људи, то је ништа. Наравно, жао нам је сваког човека."

Ради се о командно-штабним вежбама светске финансијске, либералне закулисе – да укину политичка права, да се људи застраше. То је други задатак.

Први је да се смањи број људи на планети.

Трећи задатак је финансијски. Постоји финансијски мехур, нереалне, виртуалне економије, који сада износи један квадрилион и двеста трилиона долара. Тај мехур сада треба да се издува. Због тога ће сада опет доћи до „стезања каиша", пада економија итд.

Притом, погледајте, Kинези су сада јавно рекли да је коронавирус вештачки створен. То је научно доказано. Постоје, наравно, мутације вируса, и оне су случајне.

Али кад вирус има РНK са јасно одсеченим делом генома, у који је убачен други геном и тако три-четири пута, онда је очигледно, као што су и рекли кинески научници, да је то вештачки створен вирус.

То је што се тиче вируса у Вухану. Тамо су имали две варијанте. А шта је било у Италији? Зашто је у Италији опаснији вирус? У Италији сваке године од грипа, упале плућа, туберкулозе, хепатитиса итд. умире по сто пута више. Али то се не спомиње, већ се истиче политичка, психо-информациона пропаганда, психо-информациона специјална операција глобалних медија, који сада шире ужас.

Према тој медијској пропаганди се треба односити као према спецоперацији глобалних командно-штабних вежби.

И сада они гледају: ко се потчињава, а ко не. Kина је завела драстичне мере. Друг Си је отишао у Вухан и завео ред. Он је средио прозападну опозицију, која је била у Вухану. Они су покушавали да искористе коронавирус за добијање неких политиких и економских користи. Си их је све поставио на место и вирус се сада практично завршава у Kини.

У Европи он почиње. Ми сада као војни обавештајци посматрамо ко и шта ради. Kина и Европа су два економска противника Америке. И ту су убацили тај вирус.

Вирус, дакле има четири задатка која решава:

1. Религиозни – смањење броја људи на свету.

2. Политички – укидање политичких слобода.

3. Финансијски – издувавање финансијског балона.

4. Решавање гео-економских противника Америке.

То је оцена епидемије короне са тачке гледишта сарадника Центра за војно-стратешка истраживања Генералштаба војске РФ.

– Kакве су ваше прогнозе? Kоје још земље могу да осете притисак од коронавируса?

– Наравно – Русија. Зато што Русија за Америку није економски конкурент. Сада су главне снаге светске закулисе усмерене на дезорганизацију Kине и Западне Европе. Русија је за њих циљ по тачки бр. један – смањење броја становника и чишћење територије. То је пред нама.

– Можете ли нам дати неки савет како да се заштитимо?

– Ја вам могу рећи, иако нисам лекар, као војни епидемиолог и паразитолог, да док се не ослободимо унутрашњих паразита, ми се нећемо изборити са спољашњим непријатељем.

intermagazin.rs

 

Где је (било) запело у српско-руским односима?

standard.rs

Где је (било) запело у српско-руским односима? - Нови Стандард

Nenad Kecmanović

11-14 minutes

---

Ne zna se da je između Rusije i Srbije pala ijedna ružna reč, ali je nekako sve i sa jedne i sa druge strane neuobičajeno diplomatski suzdržano. Zašto?

„Ima li ovdje uopšte Srba?!", uzviknuo je svojevremeno, nediplomatski ali umjesno, ruski ambasador Konuzin na jednom beogradskom skupu u Sava centru. Ambasador Srbije Miroslav Lazanski bi danas u Moskvi mogao da uzvrati: „Gdje je Rusija da nam više pomogne u borbi protiv COVID-19!?" Elem, Srbija u velikom koronavirus belaju, a iz matuške Rusije, figurativno rečeno, ni paketa ni razglednice… Svi primjećuju, ali niko javno ne komentariše. Rusofilima, koji su u Srbiji dominantni, teško je i da sami sebi priznaju da slovenska i pravoslavna braća ne brinu za nas koliko smo navikli i očekivali. Ni amerofilni evropejci ne oglašavaju likovanje, razapeti između divergentne politike SAD i EU.

Ne radi se samo o tome što na Surčin ne slijeću Iljušini – orijaški transporteri krcati ruskim virusolozima, respiratorima, maskama i rukavicama. Izostale su i okrepljujuće izjave bratske solidarnosti i ljubavi – Putina, Lavrova, Šojgua… Ni srpski miljenik u beogradskom diplomatskom koru Bocan-Harčenko odavno nije bio kod predsjednika Vučića da kaže kako je Rusija uz Srbiju, i u dobru i u zlu. Kineska ambasadorka Čen Bo, naprotiv, dočekuje avione pomoći iz Kine u društvu predsjednika i premijerke, ili bar Dačića i Vulina, te na RTS-u objašnjava značenje sintagme „čelično prijateljstvo".

ZAHLAĐENjE ODNOSA
Ne zna se da je između Rusije i Srbije zvanično pala ijedna ružna riječ, ali je nekako sve i sa jedne i sa druge strane neuobičajeno diplomatski suzdržano. Kao da je prvih sunčanih dana proljeća zahladilo na relaciji Moskva-Beograd. Emotivne i direktne izjave razočaranja adresirane su na Brisel, a oduševljenja na Peking. Vučić je onomad, pozdravljajući dogovor Sija i Trampa o saradnji u borbi protiv COVID-19 istakao njihovo globalno liderstvo, te začudo preskočio Putina i, već gotovo samorazumljivo, Ursulu fon der Lajen.

EU je, doduše, platila humanitarne letove za medicinske nabavke iz trećih zemalja, ali je finansijsku pomoć dobrim dijelom svela na prenamjenu već planiranih sredstava iz pristupnih fondova sa ljudskih prava, jačanja pravosuđa i sl. u medicinske svrhe. Poklonu se u zube ne gleda, ali ruska pomoć ispada još manja. A Rusija je zagonetno saopštila da će uputiti i veću količinu pomoći, ukoliko to Srbija bude zatražila. U nedostatku zvaničnog objašnjenja šta je zapelo, ostaje da nagađamo.

Da li smo odbili da legalizujemo Centar za vanredne situacije u Nišu u momentu kada je situacija zaista vanredna i kada nam to Zapad ne bi mogao zamjeriti? Taj benigni niški Rusko-srpski centar za borbu protiv elementarnih nepogoda, poput poplava, šumskih požara, epidemija, posljedica zemljotresa i sl. postoji, ali je u jednom momentu postao kritična tačka odmjeravanja uticaja Rusije i Zapada na našem vojno neutralnom terenu. Gostoljubivi srpski domaćini vodili su još saradnike američkog eks ambasadora Kajla Skota da se lično uvjere da u niškom centru nema ništa sem jedan polovni kanader sa posadom, nekoliko čuvara, jedan pas i dvije mačke – ali badava. Problem je, biće, bio u diplomatskoj eksteritorijalnosti koji bi Rusima omogućio da nekontrolisano  dopreme i nešto više od pasa i mačaka, što Srbima nije smetalo, ali Amerikancima jeste, toliko da su to proglasili tankom crvenom linijom.

Ceremonija otvaranja Međunarodne vežbe „Srbija 2019" u Srpsko-ruskom humanitarnom centru u Nišu, 25. jun 2019. (Foto: mup.gov.rs)

Da li je Moskvu izdalo strpljenje zbog neprestanog laviranja Srbije između Istoka i Zapada ili su procijenili da se suviše nagnula na jednu stranu? Srbija, uprkos razočaranju u kriznu sebičnost EU i beznadežno odlaganje članstva, ne napušta politiku „EU nema alternativu". Pristupne fondove sa apetitom troši, a otvoreno odustajanje od evrointegracija podrazumijevalo bi vraćanje već pogolemih para. Njemačka evrosupersila nas gnjavi oko Kosova više nego SAD, dok je istovremeno ubjedljivo najveći investitor u srpsku reanimiranu privredu. Istovremeno, uprkos enormnoj šteti koju njemačka privreda trpi zbog sankcija prema Rusiji, kancelarka Merkel ne odustaje od evroatlantske solidarnosti, i ne oglašava se oko (ne)dovršenja Sjevernog toka 2. Iako male i nejake zemlje ne mogu mnogo da utiču na ishod sukoba najvećih i najjačih, svaka od njih mnogo cijeni kada bilo koja i ma koliko marginalna otvoreno zauzme njihovu stranu.

Da li je Rusija, koja je i sama ugrožena koronavirusom, najprije pritekla u pomoć tamo gdje je najteže, a to je van sumnje Italija, gdje je pukao zdravstveni sistem i gde umire oko 800 ljudi dnevno, pa onda nije mnogo doteklo za neuporedivo manje pogođenu Srbiju? Da, ali nije ni nama lako, a Srbija je tradicionalno prijateljska, slovenska i pravoslavna, bratska, dok je Italija, kao atlantska, na drugoj strani fronta u obnovljenom hladnom ratu. I, kao evropska, mada uz gunđanje, striktno slijedi bolne sankcije prema Rusiji.

Široka ruska duša, slovensko čovjekoljublje itd. – reći će rusofili. Međutim, komentator zvaničnog beogradskog dnevnog lista objašnjava da je ipak riječ o širenju ruske „meke moći" u neprijateljski tabor NATO-a. U Italiju je sa „mekom moći" prva krenula Kina, ali tek pošto je već sama pobijedila smrtonosnu epidemiju, i pri tome nije zanemarila čelično prijateljstvo sa Srbijom, neograničenim ponudama pomoći. Rusija je stigla druga sa, pored ostalog, i stotinu ljekara, koji bi i bratskoj Srbiji itekako dobro došli. Šta tek reći na posljednju vijest da je Rusija poslala dva Antonova pomoći svome arhineprijatelju Americi, koju je Tramp, uz zahvalnost, ocijenio kao veliku.

DISKRETNI DOGOVOR?
Da li smijemo da zanemarimo vojno-bezbjednosnu situaciju u kojoj se nalazi Rusija? NATO je bio zakazao velike vojne manevre u Evropi uz učešće 40 hiljada vojnika i SAD. Ni početkom širenja koronavirusa po Starom kontinentu nisu odustajali od prijetećeg egzercira evroameričkih snaga prema Rusiji. Naprotiv, uprkos prigovorima nekih zemalja EU, nastavili su da iskrcavaju živu silu od 20.000 vojnika i najsavremeniju ubojitu tehniku. I tek su prekinuli kada se COVID-19 raširio po Njujorku.

Valja imati u vidu da je Rusija u međuvremenu morala da mobiliše vojne snage na granici sa, epidemijom smetenom, Evropom. A ta preventivna odbrambena mobilizacija iziskuje ogromna materijalna sredstva, te veliku ne samo vojnu nego i ekonomsku i političku koncentraciju. Indikativno je da je u vrijeme borbe sa koronavirusom u vlastitoj velikoj kući, Duma donijela odluku o zabrani prodaje zemlje strancima na Krimu i u zoni Kalinjingrada, područjima od najvećeg vojno-strateškog značaja za odbranu. A to je valjda značajno i za sve prijatelje multipolarnog svijeta, naročito za one vojno neutralne.

Ne bi li ipak bilo najbolje da se radi o diskretnom dogovoru Moskve i Beograda da se taktički uzajamno „smanji afekat" slovensko-pravoslavnog  bratstva i jedinstva, u momentu kada se SAD i EU ozbiljno razilaze oko političkih previranja na Kosovu. Tobožnji maligni uticaj Rusije mogao bi samo da zbije transatlantske redove. Konsekventno tome, RFSR se nije oglašavala ni povodom litija u Crnoj Gori i prepustila je moskovskom i sveruskom patrijarhu Kirilu da se odmjereno pridruži podršci koju je je SPC već bila dobila od rimskog pape i patrijarha vaseljenskog.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić razgovara sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom neposredno uoči zajedničke konferencije za medije, Beograd, 17. januar 2019. (Foto: Tanjug/Tanja Valič)

Kao rezultat, Karl Bilt je prigovorio Srbiji da potcjenjuje pomoć EU i uzdiže pomoć Kine, a komentar službenog Cajta ide dalje: „Srbija se od EU okreće Kini i nastavak pregovora o evrointegracijama postaje besmislen. Postoje pretpostavke da bi SAD tokom Trampovog drugog mandata mogle zajedno sa Rusijom da nađu rješenje za KiM. Da li u znak dobre volje, Vašington je ukinuo takse i neposlušnog evropskog favorita Kurtija stavio na led i već po koji put, bar privremeno, izbacio  Brisel, odnosno Berlin, iz igre. Zato možda ne treba davati municiju neprijateljima Trampovog izbornog programa resetovanja odnosa sa Putinovom Rusijom i nemiješanja u unutrašnje poslove trećih zemalja".

Da li je spoljna politika Srbije, koja predviđa složenu igru na više karata, zapela na ruskoj? Rusija će nas vojno i politički braniti u SB UN i snabdijevati gasom i naftom. Kina će nam graditi infrastrukturu i ulagati u velike projekte na Putu svile. EU će nas, kao vječitog kandidata, podržavati pretpristupnim fondovima. SAD će nam u drugom Trampovom mandatu konačno sjahati s vrata i zauzdati Šiptare. Sjajno za Srbiju, pod uslovom da četiri vodeća geopolitička aktera na planetarnoj sceni budu spremni da prate našu aktivnu neutralnost i prihvatate našu na po frtalj podijeljenu lojalnost.

Da li su se Rusi prvi zamorili, ili su naprosto odlučili da smanje balkanski teret u konfrontaciji sa SAD i EU, te da nas na određeno vrijeme prepuste svojim saveznicima Kinezima? Sve ukazuje na to da će na pandemiji jedino profitirati Kina, i da će pored komparativno uvećane ekonomske snage, a sada i moralnog prestiža, lako podnijeti prigovore za maligni uticaj na Balkanu. Dok Putin nosi kofer sa dugmetom za brzo uzvraćanje i, ne daj Bože, totalni i konačni obračun, dotle Si širi pojas na Putu svile kroz Srbiju, a mi se zaklinjemo „EU aut nihil".

BALKANSKE LUDORIJE
No, dok ne čujemo neko zvanično objašnjenje, ili dok ne procuri „iz obično dobro obaviještenih izvora" šta to škripi u srpsko-ruskim odnosima, pametnije je da brojimo pozitivno testirane, zaražene, oboljele i preminule, te da se različitim oblicima (samo)izolacije branimo od širenja epidemije. U dobrovoljnoj osami, ili kućnom pritvoru bez nanogice, zavisi kako ko to shvati, ne nedostaje nam ni zabave u vidu balkanskih tragikomičnih ludorija.

Ponosni Crnogorac Milo odbio je poklon od pet respiratora iz Srbije i zatražio ih od NATO-a. Ko su sad pa ti Srbi da Crnogorcima bilo šta poklanjaju!? A hoće poglavar i da se zna da su mu bljedoliki, tamnoputi, žuti i crvenkožni iz bijelog svijeta svi bliži i draži nego Srbi. Taman kao da je Crnu Goru okupirala srpska vojska, a ne njihova na njegov poziv. Tramp je primio brod pomoći od Putina, ali Milo neće od Vučića! Mora da je američki komandant NATO-a impresioniran Milovom državničkom mudrošću i junaštvom.

Bošnjaci, opet, bjesne na sto odsto muslimansko Goražde zato što je zatražilo i dobilo brašno iz Srbije. Bune se organizacije ratnih veterana i prijete gradonačelniku „izdajniku". Sarajevski mediji su otvorili polemiku za i protiv „agresorske pomoći". U Banjaluci, pak, na Dodikovu inicijativu da se zbog epidemije zatvore entitetske i kantonalne granice, poslanici SDA su potegli veto zbog ugroženog vitalnog nacionalnog interesa. Važno je da je BiH jedinstvena, kao što nije, pa makar svi u njoj fasovali koronavirus i pocrkali.

Medicinski radnik u zaštitnom odelu nosi uzorak nakon testiranja na COVID-19 (Foto: REUTERS/Mussa Qawasma)

A što se Srba tiče – „Nas i Rusa  300 miliona. Nas i Kineza 1,5 milijarda". Kada se sabere, nas i naših gotovo dvije milijarde, i ne može nam dohakati bilo kakav virus. Jeste, ali ipak ostanite kod kuće i ne brinite. Vučić je danas razgovarao sa Putinom o borbi protiv COVID-19 i „najbližem prijateljstvu sa Rusijom": Stiže nam velika pomoć!  A Konuzin i Lazanski se sada nalaze u Moskvi i sigurno znaju odgovor na naše pitanje: gde je (bilo) zapelo?

Više o virusu COVID-19 pročitajte OVDE. 

Nenad Kecmanović je politikolog, sociolog i profesor političkih nauka, bivši rektor Sarajevskog univerziteta (1988-1992) i član Senata Republike Srpske. Ekskluzivno za Novi Standard.

Naslovna fotografija: Sputnik/Mihail Klimentьev

Izvor Novi Standard

 

Markus Gabriel: Potrebno nam je novo prosvjetiteljstvo

Potrebno nam je novo prosvjetiteljstvo

Objavljeno: 03.04.2020, 08:02h

Svjetski poredak prije korone nije bio normalan, nego letalan

Piše: Markus Gabriel

Svjetski poredak je potresen. Na točki koja se na svemirskoj skali ne vidi golim okom širi se virus čije prave razmjere još ne znamo. Nitko ne zna koliko je ljudi već zaraženo koronom, koliko će ih još umrijeti, kada ćemo razviti cjepivo itd. Osim toga, nitko ne zna koje će posljedice za gospodarstvo i demokraciju izazvati trenutne radikalne mjere paneuropskog izvanrednog stanja.

Koronavirus nije tamo neka infekcijska bolest, nego virusna pandemija. Riječ „pan-demija" dolazi iz starogrčkog jezika i znači čitav narod. Doista su svi ljudi, cijeli narod, jednako pogođeni. Upravo to još nismo shvatili, jer i dalje vjerujemo da je smisleno ljude stjerati unutar granica. Zašto bi virus bio impresioniran činjenicom da je granica između Njemačke i Francuske zatvorena? Zašto je Španjolska sada jedna cjelina, koju treba odijeliti od drugih zemalja, kako bi ogradili virus? Odgovor koji ćemo dobiti glasi: jer su zdravstveni sistemi nacionalni i jer se država unutar svojih granica mora pobrinuti za bolesne. To je točno, ali je to ujedno i problem. Jer pandemija pogađa sve ljude. Ona pokazuje da smo svi povezani nevidljivom vezom – našom ljudskošću. Pred virusom su svi ljudi jednaki, tj. životinje određene vrste, koji su domaćini smrtonosnom razmnožavanju.

Virusi općenito nisu riješen metafizički problem. Nitko ne zna jesu li živi. To leži u tome što nemamo opću definiciju života. Nitko doista ne zna gdje zapravo započinje život. Je li dovoljna DNA ili RNA ili su pak potrebne i stanice, koje se same od sebe razmnožavaju? To ne znamo, jednako kao što ne znamo imaju li biljke, insekti ili naša jetra svijest. Nije li možda i ekosustav naše Zemlje jedno gigantsko živo biće? Je li koronavirus imunološka reakcija planete protiv bahatosti ljudi, koji iz pohlepe za profitom uništavaju nebrojena bića?

Koronavirus je razgolitio sve sistemske slabosti vladajuće ideologije 21. stoljeća. U to spada i praznovjerje da prirodno-znanstvenim i tehnološkim napretkom možemo ubrzati ljudski i moralni napredak. To praznovjerje nas navodi da vjerujemo kako prirodno-znanstveni eksperti mogu riješiti sve socijalne probleme. Koronavirus će to sada naočigled svih i pokazati. Pokazat će se kao opasna zabluda. Da, moramo konzultirati virologe. Samo nam oni mogu pomoći da razumijemo virus i da ga obuzdamo, kako bi spasili ljudske živote. No, tko ih sluša kada nam govore da godišnje 200 000 djece umire od virusa koji prouzrokuje dijareju jer nemaju čistu vodu za piće. Zašto se nitko ne zanima za tu djecu? Odgovor je nažalost jednostavan: jer nisu iz Njemačke, Španjolske, Francuske ili Italije. Ali ni to nije skroz točno. Ona su u europskim izbjegličkim kampovima zbog bijega od nepravedne situacije koju je i prouzrokovao naš konzumeristički sustav.

Bez moralnog napretka ne postoji pravi napredak. Pandemija nas tomu uči, jer svugdje iskaču rasističke predrasude. Trump je po svaku cijenu želi klasificirati kao kineski problem; Boris Johnson smatra kako Britanci problem mogu riješiti socijaldarvinistički kako bi se razvio eugenički imunitet krda. Mnogi Nijemci vjeruju da je njihov zdravstveni sustav bolji od talijanskog, tako da će Nijemci problem riješiti lakše. Opasni stereotipi, glupe predrasude.

Svi smo u istom čamcu. Ali ni to nije ništa novo. Naime, dvadeset i prvo stoljeće je pandemija, ono je rezultat globalizacije. Virus iznosi na vidjelo ono što je već dugo činjenica: potrebna nam je nova ideja globalnog prosvjetiteljstva. Tu možemo upotrijebiti i reinterpretirati jedan izraz Petera Sloterdijka: nije nam potreban komunizam, nego ko-immunizam. Zato se moramo cijepiti protiv duhovnog otrova, koji nas dijeli na nacionalne kulture, rase, starosne skupine i klase koje su međusobno konkurenti. Upravo jednim činom do sada neviđene solidarnosti u Europi čuvamo naše bolesne i stare. Zbog toga zatvaramo svoju djecu, zatvaramo škole i proizvodimo izvanredno medicinsko stanje. Zbog toga se investiraju milijarde eura, kako bi se gospodarstvo pokrenulo. No, ako se nakon virusa nastavi kao do sada, doći će mnogo gore krize, gori virusi, čije nastanke ne možemo uopće spriječiti; nastavak gospodarskog rata sa SAD-om, u kojem se EU trenutno nalazi; širenje rasizma i nacionalizma u borbi protiv migranata, koji bježe k nama jer njihovim dželatima isporučujemo oružje i znanost za kemijsko oružje. Ne zaboravimo također i klimatsku krizu koja je mnogo gora nego svaki virus, jer njezin rezultat je polagano samoistrebljenje ljudi. Ona je koronom samo malo usporena. Svjetski poredak prije korone nije bio normalan, nego letalan. Zašto ne investiramo milijarde kako bismo promijenili našu mobilnost? Zašto ne iskoristimo našu digitalizaciju za sprječavanje nepotrebnih mitinga, na koje gospodarski bossovi lete privatnim avionima, te takve sastanke održavamo online? Kada ćemo shvatiti da je jako opasni koronavirus u usporedbi s našim praznovjerjem da znanost i tehnologija sve probleme moderne mogu riješiti, skoro pa bezopasan?

Ovo je apel za sve nas, ne samo Europljane: potrebno nam je novo prosvjetiteljstvo, svaki čovjek mora biti etički obrazovan kako bi mogao prepoznati ogromno opasnu situaciju, tj. da slijepo vjerujemo prirodnoj znanosti i tehnici. Naravno da činimo ispravno kada se svim raspoloživim sredstvima borimo protiv virusa. Najednom se pojavi solidarnost i val moralnosti. To je dobro. Ujedno ne smijemo zaboraviti da smo u samo nekoliko tjedana od populističkog prezira znanstvenih ekspertiza dospjeli u izvanredno stanje, koje je moj prijatelj iz New Yorka okarakterizirao kao „znanstveno-vjerujuća Sjeverna Koreja". Moramo shvatiti da infekcijski lanac globalnog kapitalima uništava prirodu i zaglupljuje građane nacionalnih država. Tako nam glavno zanimanje postaje turist i konzumerist roba koje na duže staze ubija više ljudi od svih virusa skupa. Zašto jedna medicinska, virološka spoznaja polučuje solidarnost, a filozofski uvid ne izaziva svijest da je jedini izlaz iz suicidalne globalizacije, koja je vođena stupidnom, kvantitativnom gospodarskom logikom, svjetski poredak onkraj akumulacije suprotstavljanja nacionalnih država? Nakon virusne pandemije potrebna nam je metafizička pan-demija, okupljanje svih naroda pod svodom nebeskim, kojem nikada nećemo pobjeći. Mi jesmo i ostajemo na Zemlji, jesmo i ostajemo smrtni i krhki. Postanimo Zemljani, kozmopoliti jedne metafizičke pandemije. Sve ostalo će nas uništiti i ni jedan nas virolog neće moći spasiti.

Autor: prof. dr. Markus Gabriel, šef katedre za epistemiologiju, filozofiju novog vijeka i suvremenu filozofiju na Univerzitetu u Bonnu.

Prometej.ba/uni-bonn.de

 

nspm.rs

: Александар Лукашенко: Зар немате утисак да светске силе желе да преобликују светски поредак уз помоћ психозе коронавируса?

:

2-3 minutes

---

четвртак, 02. април 2020.

 Светски играчи могли би да искористе пандемију коронавируса да преобликују свет, без рата, изјавио је данас председник Белорусије Александар Лукашенко.

Он је додао да су у тој земљи укупно четири особе преминуле од последица овог вируса.

Лукашенко је у интервјуу телевизији "Мир" рекао да се многи људи већ питају: "Шта ће бити након пандемије", преноси ТАС.

"Зар немате утисак да светске силе желе да преобликују светски поредак уз помоћ ове такозване психозе коронавируса, укључујући ширење инфодемије?", упитао је Лукашенко, а преноси агенција "Белта".

Он је подсетио на предлог УН да се одштампа новац у висини од 10 одсто од светског БДП за борбу против економских последица коронавируса.

Ко ће добити те хиљаде милијарди, код кога ће оне завршити? Зар то неће довести до тога да богати постану још богатији, а сиромашни, још сиромашнији? Хоће

"То је празан новац. Амерички долар наставља да губи вредност као такав", рекао је Лукашенко и додао да ће доћи до инфлације.

Он је оценио да је јасно где ће Белорусија завршити са својом рубљом.

"Ко ће добити те хиљаде милијарди, код кога ће оне завршити? Зар то неће довести до тога да богати постану још богатији, а сиромашни, још сиромашнији? Хоће", поручио је Лукашенко.

Лукашенко је нагласио да је забринут за будућност своје земље.

"Сви говоре: Након пандемије, свет ће бити другачији, и сагласан сам са тим, али где ће бити наше место у овом новом свету? То је главно питање за мене, не ова корона-психоза, не инфодемија", нагласио је Лукашенко.

Он је додао да су укупно четири особе преминуле у Белорусији од упале плућа, коју су изазвале компликације од коронавируса, додаје ТАС.

Према подацима на сајту Wорлдометерс, у Белорусији су укупно 304 особе заражене коронавирусом.

(Танјуг)

 

Korak napred, nazad dva: Evropske integracije Srbije 2016-2020

europeanwesternbalkans.rs

Korak napred, nazad dva: Evropske integracije Srbije 2016-2020. - European Western Balkans

Aleksandar Ivković

17-21 minutes

---

Na papiru, uslovi za ubrzano približavanje Srbije članstvu u Evropskoj uniji bili su tu nakon parlamentarnih izbora aprila 2016. godine. Preko 200 poslanika izabranih na tim izborima podržavalo je evropske integracije. Samo nekoliko meseci ranije, Srbija je otvorila svoja prva pregovaračka poglavlja, a obe Vlade koje je izabrao jedanaesti saziv Narodne skupštine, predvođene Aleksandrom Vučićem i Anom Brnabić, postavile su članstvo Srbije u EU i neophodne reforme u tom cilju kao jedan od svojih prioriteta.

Četiri godine kasnije, umesto da se ubrza, proces evropskih integracija se usporio. U poslednjih godinu dana otvorena su samo dva nova pregovaračka poglavlja, a Srbija nije uspela da zatvori nijedno, osim onih vezanih za nauku i obrazovanje, koja su otvorena i zatvorena istog dana. U Izveštajima Evropske komisije zabeleženo je „zabrinjavajuće odsustvo napretka" na polju slobode izražavanja, a funkcionisanje demokratskih institucija dobija sve gore ocene. Izveštaji o Poglavljima 23 i 24, vezanim za vladavinu prava, beleže ozbiljna kašnjenja. Od prošlog septembra, Srbija nema šefa tima za vođenje pregovora sa EU. Prošlo je šest godina od otvaranja pregovora o pristupanju, a za to isto vreme, Hrvatska je zatvorila sva poglavlja i potpisala sporazum o članstvu.

„Polazeći od ocena Evropske komisije, kada pogledate unazad četiri godine, jasno je da je Srbija mogla, i kao država koja vodi pregovore o pristupanju Uniji, morala da ostvari mnogo bolji napredak. Kada se tome dodaju izveštaji relevantnih međunarodnih organizacija koje ukazuju na evidentno nazadovanje u oblastima poput borbe protiv korupcije, slobode medija i poštovanja demokratskih principa, jasno je da takve ocene ne priliče zemlji koja pretenduje na lidersko mestu u regionu", kaže za European Western Balkans Srđan Majstorović, predsednik Upravnog odbora Centra za evropske politike.

I Marko Savković, programski direktor Beogradskog fonda za političku izuzetnost, smatra da, nakon četiri godine, ne možemo biti zadovoljni.

„Pogledajmo otvaranje poglavlja koje – u nedostatku boljeg – uzimamo kao jedan od indikatora napretka. 2016, 2017 i 2018. je delovalo kao da se brže "krećemo" ka EU; svake godine otvarana su po četiri poglavlja. Promena se odigrala prošle, 2019. godine, kada – čini se – Brisel i ključne evropske prestonice najzad uvažavaju brojne prigovore, kako na demokratsko "nazadovanje", odnosno jačanje autokratskih tendencija, slabljenje nezavisnih institucija, jako loše stanje u medijima… i sada zaista napredujemo "brzinom puža", jer ako bi se ovaj tempo iz 2019. zadržao, Srbija bi sva poglavlja otvorila tek 2027. godine", kaže Savković za naš portal.

On dodaje da ne treba tražiti opravdanja na strani EU, odnosno njene navodne nespremnosti da Srbiju jednom primi u članstvo, i kaže da bi se o nevoljnosti EU moglo govoriti  tek ako bi Srbija sprovodila neophodne reforme, a napredak i dalje izostajao.

„Umor od proširenja" u EU, svakako bio je jedan od faktora proteklih godina, a predsednik Aleksandar Vučić tražio je 2017. godine rok za pristupanje Srbije, i dobio ga je – naredne godine izašla je Strategija Evropske komisije za Zapadni Balkan, u kojoj se navodi 2025. godina kao potencijalni datum, ukoliko se sprovedu neophodne reforme u svim oblastima. Kako te oblasti trenutno stoje, ne izgleda kao da ima razloga za preterani optimizam.

Ispodpolovično usklađivanje sa evropskim zakonodavstvom

„Odmah po formiranju Vlade pripremićemo novi, detaljni plan usklađivanja nacionalnog zakonodavstva sa pravom EU. Ovaj dokument je poznat pod nazivom – Nacionalni program za usvajanje pravnih tekovina EU. Kao što znate, lestvicu smo postavili visoko kao u svemu što radimo. Ta lestvica se nalazi na kraju 2018. i početku 2019. godine i želimo da je dočekamo u najvećoj meri usklađenog pravnog sistema sa pravilima o kojima govorimo", tvrdio je mandatar za sastav Vlade Aleksandar Vučić u („najdužem ikada") ekspozeu iz 2016. godine.

Lestvica je bila postavljena previsoko. Kako za EWB podseća Milena Lazarević, programska direktorka Centra za evropske politike, procenat ispunjenosti obaveza koje je Vlada sama sebi propisivala Nacionalnim programom za usvajanje pravnih tekovina (tzv. NPAA) postepeno je opadao, da bi na kraju trećeg kvartala 2019. iznosio svega 49%.

A otvaranje i, što je još važnije, zatvaranje pregovaračkih poglavlja sa EU upravo zavisi od usklađivanja sa zakonodavstvom EU u oblasti koje poglavlje pokriva.

„Iako je proces pristupanja Srbije Evropskoj uniji zabeležio formalni napredak tokom poslednje četiri godine, taj napredak se ogledao pre svega u postepenom, iako izuzetno sporom, otvaranju pojedinačnih poglavlja. Napredak u sprovođenju reformi i ispunjavanju merila u otvorenim poglavljima je bio spor i neredovno praćen i izveštavan", podseća Milena Lazarević.

Otvaranje Poglavlja 4, 10. decembar 2019; Foto: Ministarstvo za evropske integracije

Naravno, metodologija po kojoj Srbija trenutno pregovara članstvo znači i da, ako nedostaje napredak u ključnim Poglavljima 23: Pravosuđe i osnovna prava i 24: Pravda, sloboda i bezbednost, čitav proces može da se uspori. Da se ovo već događa sa Srbijom, sugerisao je još 2018. u tekstu za naš portal pokojni Dejan Anastasijević, nekadašnji dopisnik iz Brisela.

„Više nije nemoguće zamisliti da jedna ili više članica zatraže zamrzavanje pregovora o pristupanju Srbije. To je zamislivo, mada još ne i verovatno. Uostalom, Komisija i članice EU ne moraju da posegnu za ovom „nuklearnom opcijom" da bi postigli isti efekat: umesto da formalno suspenduju pregovore, dovoljno je da uz ovaj ili onaj izgovor stalno odlažu otvaranje novih poglavlja. To se u stvari več dešava: Srbija je ove godine otvorila manje poglavlja nego što je očekivala. Od početka procesa otvoreno ih je 14, a da li će do kraja 2018. otvoriti još četiri koja su tehnički spremna, tek ostaje da se vidi", pisao je tada Anastasijević.

Srbija nije otvorila četiri poglavlja do kraja 2018, već dva, a zatim još samo dva tokom cele 2019. godine, iako njeni zvaničnici tvrde da je mnogo više njih tehnički spremno za otvaranje. To vraća fokus na stanja u „famoznim" Poglavljima 23 i 24.

Kako bi se Francuska danas snašla sa vladavinom prava?

„Ja sam rekao Makronu: Slušaj, bre, ti, Emanuel – pa ti ne bi sad mogao da otvoriš Poglavlje 23 i 24!", rekao je predsednik Srbije ranije ove godine na televiziji Prva.

Da li bi Francuska mogla da otvori ova poglavlja, ipak, nije glavno pitanje, jer ih je Srbija otvorila u julu 2016. godine – glavno pitanje je kako ova poglavlja napreduju u našem slučaju, jer od njih zavisi sveukupno napredovanje na evropskom putu.

„Od mera koje predviđa Akcioni plan za Poglavlje 23, to su pravosuđe i osnovna ljudska prava, samo u periodu od raspisanih izbora i tokom tehničke vlade ostvareno je oko 40 predviđenih mera. Time smo dokazali kredibilnost svoga rada. Dokazali smo i da radimo ne da bismo bilo kome i šta udovoljili, već da bismo popravili stanje u jednom od najvažnijih segmenata naše države, što pravosuđe svakako jeste", glasi još jedan citat iz ekspozea mandatara Vučića iz 2016.

Jovana Spremo, savetnica za pitanja procesa EU integracija u Komitetu pravnika za ljudska prava YUCOM i koordinatorka Radne grupe za Poglavlje 23 Nacionalnog konventa o EU, slaže se da je 2016. bila jedna od najvažnijh godina na putu Srbije ka EU, između ostalog zbog usvajanja Akcionog plana za sprovođenje Poglavlja 23. Ona, međutim, dodaje da je ta godina i dalje vrhunac kada je u pitanju ovo poglavlje.

Sastanak ministarke pravde Nele Kuburović sa ambasadorom Fabricijem; Foto: Ministarstvo pravde Srbije

„U samom startu kasnilo se sa aktivnostima, jer je sprovođenje pojedinih datiralo u poslednjem kvartalu 2015. godine. Naredne godine počinje konsultativni proces izmena Ustava u delu koji se odnosi na pravosuđe, koje su krucijalne za potpuno usklađivanje pravnog okvira sa pravom i standardima Evropske unije u pogledu nezavisnosti pravosuđa. Ista prolazi u naročito nepovoljnom okruženju za predstavnike civilnog društva i profesionalnih udruženja, gde ne samo da se nisu prihvatali predlozi, nego je i javno, od strane izvršne vlasti, nipodaštavana njihova stručnost i konstruktivnost predloga", podseća Spremo.

Prvobitno je promena Ustava bila planirana za kraj 2017, a ovaj proces ni danas nije blizu okočnjanja. I dok određene reforme u Francuskoj teku sporo zbog ljudi koji se njima protive na ulicama, teško je videti šta je problem u Srbiji.

„Izostajalo je konkretno delovanje relevantnih institucija u pogledu reformi, koje bi prevazišlo deklarativnu opredeljenost ka ulasku u EU, a pratilo ga je minimalno postupanje po preporukama Evropske komisije. Kako se približavao kraj ovom četvorogodišnjem sazivu, sve se manje radilo na suštini, a sve više okretalo tehničkoj ispunjenosti aktivnosti. Osnovno obležje ovog perioda ostaće neadekvatno sprovedene javne rasprave, problematični zakonski predlozi kreirani od strane zatvorenih i netransparentnih radnih grupa, kao i učestala praksa Narodne skupštine usvajanja zakona po hitnoj proceduri", zaključuje Jovana Spremo.

Politički kriterijumi

Upravo je kritika stanja demokratije i funkcionisanja Narodne skupštine u prošlogodišnjem Izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije privuklo dosta pažnje.

„Parlamentarne prakse vladajuće koalicije dovele su do urušavanja zakonodavne debate i značajno potkopale nadzor parlamenta nad izvršnom vlašću", navela je Komisija u dokumentu iz 2019, podsećajući na podnošenje stotina amandmana na zakone i spajanje više desetina predloga u jednu sednicu, čime je opozicija ostajala bez vremena za raspravu.

„Narodna skupština bila je potpuno neaktivna u pogledu uključivanja u procese povezane sa procesom pristupanja", poručuje Jovana Spremo.

Predsednik Aleksandar Vučić u Narodnoj skupštini; Foto: Tanjug/Sava Radovanović

Nije samo rad parlamenta, međutim, počeo da nailazi na kritike. Za razliku od 2018, kada je uz konstataciju da nema napretka u oblasti slobode izražavanja izneta i ocena da takva situacija "sve više zabrinjava", u Izveštaju Evropske komisije iz 2019. se navodi da je "nedostatak napretka sada već stvar za ozbiljnu zabrinutost".

„Sve ovo vreme Godišnji izveštaji Evropske komisije su izrazito kritični u pogledu napretka u oblastima iz Poglavlja 23 i političkih kriterijuma, naročito nezavisnosti pravosuđa, zarobljenosti demokratskih institucija, slobode izražavanja i medija, ali i statusa i nedovoljnih kapaciteta nezavisnih institucija", kaže Jovana Spremo.

I sposobnost za održavanje fer i slobodnih izbora, osnovni uslov postojanja demokratije, doveden je u pitanje. Iz EU stizale su različite poruke po ovom pitanju, jednu stvar govorio je komesar za pregovore o proširenju Oliver Varhelji a drugu predsedavajuća Delegacije Evropskog parlamenta za Srbiju Tanja Fajon, a za konačnu ocenu moraće da sačeka novi izveštaj Evropske komisije, kao i kraj vanrednog stanja, nakon kojeg će se (ne)postojanje uslova za izbore ponovo vratiti u fokus.

Nedavna potvrda Fridom Hausa da Srbija ostaje u kategoriji „delimično slobodnih zemalja", nakon što je prošle godine spuštena u nju, kao i izveštaji drugih međunarodnih i domaćih organizacija, potvrđuju da se Srbija nalazi na silaznoj putanji kada je reč o ovom aspektu članstva u EU.

„Članstvo u EU kao jedno od strateških opredeljenja Vlade govori o tome da Srbiju želimo da vidimo u klubu demokratskih država kontinenta. Ako je moglo 28 evropskih država, danas to želi 27, može i Srbija", reči su Aleksandra Vučića iz 2016. koje zvuče sve manje ubedljivo.

Gde su uspesi?

Naravno, proces pristupanja Evropskoj uniji podrazumeva sveobuhvatne reforme u velikom broju sfera države i društva, u kojima će i napredak biti na različitim nivoima. Neke od njih su kontinuirano hvaljene u izveštajima Evropske komisije – i 2016, i 2018. i 2019, kada su ovi dokumenti objavljivani, navodilo se da je Srbija dobro usklađena sa EU u oblastima poslovnog prava, intelektualne svojine, nauke i istraživanja, obrazovanja i kuluture i carina. Prošle godine tome je dodata još jedna oblast – transportna politika. Da bi Srbija bila spremna za članstvo, međutim, moraće da bude dobro usklađena u trideset i tri oblasti.

Ekonomski kriterijumi za članstvo – postojanje funkcionalne tržišne ekonomije – već godinama dobijaju mešovite ocene. S jedne strane, fiskalna konsolidacija, smanjenje deficita i javnog duga, u svakom izveštaju navođene su kao pozitivne. S druge , nastavljen je da se naglašava spor napredak u reformi državnih preduzeća, a prošle godine navedeno je da je država i dalje u velikoj meri prisutna u privredi i da razvoj privatnog sektora otežavaju slabosti vladavine prava i sprovođenje pravila fer konkurencije. Ekonomska slika i Srbije i EU, naravno, u narednom periodu izgledaće znatno drugačije.

Jedna od oblasti u kojoj, tokom godina, nisu postojale značajnije zamerke jeste regionalna saradnja, a uočeno je da je Srbija posvećena održavanju bilateralnih odnosa sa drugim državama kandidatima na Zapadnom Balkanu, koji su, uz povremene trzavice poput diplomatske krize sa Severnom Makedonijom iz 2017, makar na minimalnom nivou dobrosusedskih.

Svi drugi odnosi, međutim, padaju u senku i dalje nedovršene normalizacije odnosa sa Kosovom.

„Problem zaista nerazdvojan od napretka u evropskim integracijama, jeste stanje u kome je proces normalizacije odnosa Beograda i Prištine. I tu smo u jednoj paradoksalnoj situaciji – da ga vlasti koriste kao izgovor, zašto se ka članstvu ne može napredovati brže; a da istovremeno jeste objektivan zahtev koji ne zavisi samo od Beograda", podseća Marko Savković.

Hašim Tači, Federika Mogerini i Aleksandar Vučić; Foto: Evropska unija

Nije bilo sastanaka predstavnika Srbije i Kosova pod okriljem Evropske unije još od septembra 2018, a uvođenje carina od 100% na srpsku robu bio je glavni kamen spoticanja. Sporost EU da odreaguje na postavljanje specijalnih predstavnika Sjedinjenih Američkih Država za ovaj proces dodatno ga je, čini se, usmerio od Brisela ka Vašingtonu, koji, govore analitičari, dele različite stavove o potencijalnoj razmeni teritorija.

„Beograd je pribegao vrlo rizičnoj strategiji, da odigra na neslogu zemalja koje su dugo – bezmalo tri decenije – delile zajednički pristup našem regionu. Time su ispoljene i njihove slabosti, nerazumevanje konteksta, situacije na "terenu" – a i one same su kumovale, prethodnim potezima, situaciji u kojoj smo danas", kaže Marko Savković.

Ova godina, prvenstveno zbog angažmana Ričarda Grenela, i uprkos pandemiji, ponegde se pominje se kao „konačna". To je, međutim, bila i kvalifikacija skoro svake od prethodnih nekoliko godina. U svakom slučaju, bez normalizacije odnosa sa Kosovom, što ne mora nužno da podrazumeva de iure priznanje, Srbija neće postati članica EU.

„Udaljavanje od proevropske ambicije"

Šta, nakon svega ovoga, možemo očekivati u godinama koje dolaze? Naši sagvornici primećuju više razloga za zabrinutost nego za nadu u ubrzavanje procesa.

„Ono što je verovatno u najvećoj meri zabrinjavajuće jesu dva paralelna procesa deterioracije. Sa jedne strane, interni kapaciteti srpske administracije da upravlja procesom pristupanja i fondovima EU su u stalnom opadanju. Sa druge strane, strateška komunikacija ovog procesa ne samo da je izostala, već je prešla u negativnu komunikaciju, imajući u vidu da državni čelnici sve češće o Evropskoj uniji u javnosti govore u negativnom, čak optužujućem tonu", ocenjuje Milena Lazarević.

Prema njenom mišljenju, očekivane posledice mogu ići od povećanog uticaja i prisustva neevropskih aktera na političkom i ekonomskom nivou do daljeg opadanja demokratskih standarda u Srbiji, kao zemlji koja se suštinski udaljava od svoje nekadašnje proevropske ambicije. Događaji iz poslednje dve nedelje, u kojoj je Kina postala jedini spasilac Srbije uprkos pomoći koja stiže i iz EU, nagoveštavaju da ova analiza može da ispostavi kao poprilično precizna.

Doček aviona iz Kine; Foto: Tanjug / Dragan Kujundžić

„Ukoliko Vlada Srbije i dalje namerava da primenjuje svoje važeće planove koji članstvo u EU postavljaju kao jedan od ključnih strateških prioriteta, po izlasku iz trenutnog vanrednog stanja neophodno je najpre ukloniti štetu koja je načinjena na nivou komunikacije. Potom treba paralelno pokrenuti mere zadržavanja i izgradnje državnih kapaciteta za vođenje ovog kompleksnog procesa", zaključuje Lazarević.

Prema mišljenju Srđana Majstorovića, Srbija bi u budućnosti morala da usmeri napore u tri pravca. Prvi je na unutrašnjem planu, gde je potrebno obezbediti uslove za otklanjanje štetnih posledica pandemije po građane i privredu i pozvati EU da finansijski podrži buduće mere, uložiti ozbiljan napor u redefinisanje političkog sistema u skladu sa opšteprihvaćenim demokratskim principima podele vlasti i vladavine prava i proces pristupanja EU definisati kao nacionalni interes u okviru kojeg će Srbija sprovoditi reforme.

"U drugom pravcu, procesu evropskih integracija, potrebno je izraditi objektivne i merljive planove za ispunjavanje obaveza iz pristupnih pregovora, sprovesti reformu javne uprave i sistemski snažiti organe uprave, kao i insistirati na primeni elemenata nove metodologije Evropske komisije koji omogućavaju uključivanje kandidata u sektorske politike EU. I kao treće, potrebno je ubrzati procese regionalne saradnje i povezivanja u onim oblastima koje su od zajedničkog interesa i proaktivno delovati na polju rešavanja preostalih bilateralnih pitanja", kaže Majstorović.

On dodaje da sve navedeno zavisi isključivo od jasno definisane i nedvosmislene političke volje, odnsono od interesa, u kojem bi pravcu Srbija trebalo da se kreće u narednom periodu, kao i spremnosti EU i njenih članica da politiku širenja Unije prihvate kao realan i zajednički geopolitički interes.

Kada je reč o državama članicama EU, one su prošle nedelje pokazale da postoji makar minimalan konsenzus da se proces evropskih integracija nastavi, donoseći odluku da otvore pregovore o pristupanju sa Albanijom i Severnom Makedonijom i usvajanjem nove metodologije pregovora o proširenju. Kada je reč o Srbiji, trenutno nije u potpunosti jasno da li će takav konsenzus uskoro postojati.