rs.sputniknews.com

Како је то Русија покушала да изврши „државни удар" у Србији

Предраг Васиљевић. Sputnik Србија

4-5 minutes

---

Анализе и мишљења

12:33 10.07.2020(освежено 14:47 10.07.2020) Преузмите краћи линк

52529

У протеклим данима којима се Србија не може поносити, у црној историјској епизоди која ће се ваљда убрзо окончати, најмалигнији, најотровнији и најперфиднији медијски утицај имала је једна екипа на „специјалном задатку".

Имена тих разбуђених проактивних и добро распоређених замешатеља, због њихове маргиналности и недостојности нивоа Спутњика, нећемо помињати, али су они лако препознатљиви и за ширу јавност, а и сами ће себе видети у овим редовима.

Екипа „истраживача", „научника", шефова института, „стручњака" за безбедност и контраобавештајни рад, без иједног доказа, без икакве логике и аргументације свакодневно папагајски упорно, са „опозиционих" и провладиних медија понавља да иза демонстрација, насиља и турбуленција у Београду стоји — Русија.

© Sputnik / Радоје Пантовић

Нереди испред Скупштине Србије

Ко Русију оптужује за покушај државног удара у Србији

По трагикомичном рецепту из Црне Горе, јадно, недоречено, примитивно, шупље, ал' са пуно лажног самопоуздања, само да би се испунио наложени задатак — оптужује се Москва малтене за покушај државног удара у Србији.

Полазиште које се узима као „доказ" те сомнабулне теорије толико је на климавим ногама, да логички разоткрива сву приземност и злу намеру специјалне медијске акције.

Дакле, „гости у студију" душебрижно сматрају да је Београд спреман да постигне „историјски договор за Косово", тачније, да се под одређеним условима одрекне државне територије, а да Руска Федерација то не дозвољава и да зато изазива немире.

Каква спектакуларна замена теза

Не слабе по тим „експертима" Србију западне службе из оних НАТО држава које захтевају да Београд призна независно Косово.

Не слабе изнутра Србију они који је годинама условљавају, они чије су службе, а за шта постоје конкретни докази и непосредна сведочења, учествовале у свим преломним догађајима у Београду, од Петог октобра, атентата на Зорана Ђинђића, погрома и злочина на Косову, промена власти…

© AP Photo / Darko Vojinovic

Нереди испред Скупштине Србије

Не, Србију жели да ослаби Русија која је спречила у СБ УН да прође Ахтисаријев план, који од Косова прави независну НАТО државу. Србију жели да пољуља Русија која је на Ист риверу спречила да Срби буду за вечност означени као геноцидан народ. Србију хоће да дестабилизује Русија која је дипломатски залегла да лажна држава која почива на злочину не уђе у међународне организације.

Важно је створити перцепцију да иза сузавца и разбијених глава у Београду стоје они који потпуно подржавају Србију у спољнополитичкој арени, а не они који јој постављају замке и копају јаме на путу ка бољој будућности.

Одбрана државе је издаја

Јасно да је у новој фази дипломатске битке за Косово важно некима да представе како је издаја патриотизам, а одбрана државе — издаја.

Важно им је да представе да је управо одустајање од суштинских националних интереса родољубиви чин, а да је неодустајна борба за очување државних темеља екстремна и примитивна идеја која одговара само разулареним десничарским групама, којима је центар у Москви.

Подло, нечовечно, шибицарски јефтино, површно.

Србија зна, без обзира ком делу политичког спектра припада, ко по балканским врлетима вршља, ровари, притиска, ко је помогао да остану без завичаја њихови сународници у Крајини, Славонији, Метохији. Ко им је разваљивао државе и гасио снове. Ко им је био скретничар на главним историјским раскршћима кад су одлучно кренули у беспуће.

И знају да то никада није била Русија.

Прочитајте још:

• Боцан-Харченко: Изопачено је тражити „руски траг" у нередима у Србији
• Вучић: У синоћњим протестима било уплива иностраних служби /видео/
• Светски медији о хаосу у Београду: Екстремисти нападима изазвали полицију и нереде

 

nspm.rs

: „Сајентифик Америкен": Највећи психолошки експеримент у историји је у току - чак трећина светске популације била је затворена у куће због пандемије

:

5-6 minutes

---

Највећи психолошки експеримент у историји је у току, тврде психолози. Пандемијом вируса корона, карантинима, мерама изолације и самоизолације погођене су милијарде људи на свету. Сада бројни психолози у многим земљама на примеру пандемије истражују како људи заправо реагују на недаће, пише „Сајентифик Америкен".

„Утицај пандемије на психичко здравље је невероватан. У једном тренутку чак трећина светске популације била је затворена у куће. То значи да је 2,6 милијарди људи, више него што их је било на планети током Другог светског рата, доживљавало емоционалне и финансијске одјеке пандемије. Пандемија и карантини су без сумње највећи психолошки експеримент у историји који је спроведен", написала је психолог Елке Ван Хуф, професор на Слободном универзитету у Бриселу, преноси амерички научни лист.

Једна од кључних особина људи је прилагодљивост, а она је дошла до изражаја и током пандемије, наводи психијатар Џорџ Ваилант са Харвард универзитета, који каже „када се грана савије и не поломи се, она се врати и наставља да расте".

У прилог Ваилантовој метафори говоре и последња сазнања психолошких истраживања. Према њиховим резултатима, чак две трећине људи врло брзо се опораве и не пате од дужих психолошких проблема после тешких стресних ситуација.

Међутим, она једна трећина пати од правих психолошких проблема који могу трајати месецима, па и годинама.

Чак и да се већина покаже отпорним, добар део људи је угрожен психолошким утицајем пандемије, па нас очекује прави цунами менталних болести, упозоравају стручњаци.

Људи се срећу са вишеструким ударцима – страхом од болести, усамљеношћу, губитком вољених, последицама економске кризе, неизвесношћу када ће се пандемија завршити. Многи ће због тога патити од депресије, анксиозности или посттрауматског стреса. То су показали и резултати последњих истраживања.

„Пандемија је покренула све могуће изворе стреса, што ће многи веома тешко поднети", каже психолог Анита Делонџис са Универзитета Британска Колумбија.

Отпорност сваког појединца се даље компликује чињеницом да нису сви изложени пандемији на исти начин и да то зависи од личног здравственог стања, економског и социјалног положаја, наводи медицински антрополог Керол Вортман са Емори универзитета.

Због таквог утицаја на ментално здравље и психолози су, по угледу на научнике који убрзано раде на вакцини против короне, појачали своја истраживања о психолошким последицама пандемије.

Масовни прелазак на виртуалне форме рада и дружења допринео је и убрзању истраживања. Психијатар Денис Черни са Маунт синај медицинске школе у Њујорку, наводи да ће то допринети новој „науци о прилагодљивости".

„Моћи ћемо да научимо како да помогнемо људима да постану отпорни на нешто чак и пре него што се то догоди", каже он.

Џорџ Бонано са Колумбија универзитета, који је истраживао психолошке последице великих траума, наводи да 65 одсто људи покаже минималне психолошке симптоме кад се суоче са великим стресом. Међутим, 25 одсто има привремене проблеме, док 10 одсто пати од трајних менталних поремећаја. Међутим, како додаје, оно што је забрињавајуће је да се за људе који су ниже на економској лествици, опасност од психијатријских поремећаја удвостручава.

Међутим, стручњаци упозоравају да би последице тренутне пандемије могле бити теже. Како наводи Дејзи Фанкур, епидемиолог са Универзитета Лондон, „ово је први пут у историји да имамо глобални карантин који тако дуго траје", што би могло веома негативно да утиче на психу људи.

Једно од великих психолошких истраживања већ је завршено у Кини, која је прва погођена епидемијом новог вируса корона. Према њеним резултатима, чак 35 одсто људи је рекло како је као последицу карантина имало психолошке проблеме.

Друга студија из САД показала је да карантин нарочито погоршава анксиозност код људи који од ње већ пате.

Није вирус корона запретио само физичком здрављу старијих, већ и менталном, показује студија која се спроводи на 64.000 људи широм света. Иако нису изложени свакодневном стресу као што су посао и слични егзистенцијални проблеми, стари су у тој студији током пандемије показали исти ниво стреса као и радно способна популација, каже Ненси Син, психолог са Универзитета Колумбија.

Оно што је позитивно је да се старији боље носе са тим стресом него млађи. Психолози претпостављају да је то што су због великог животног искуства развили механизме за одбрану од стреса.

Дејзи Фанкур наводи да у Великој Британији спроводе истраживање на 84.000 људи, чији су први резултати показали да је ниво депресије далеко виши него пре пандемије. Најпогођенији су они који су већ патили од ње, они који живе сами, али и млађи људи.

Фанкур каже да многи људи извлаче и психолошку корист из пандемије, јер развијају механизме за одбрану од стреса који ће им користити и касније, као што су довољно сна, здравија исхрана, одржавање друштвених контаката, вежбање...

(Спутњик)

 

rs.sputniknews.com

Одлука лондонског суда о пљачки злата Венецуеле наук за друге земље

Никола Јоксимовић. Sputnik Србија

3 minutes

---

Анализе и мишљења

07:01 06.07.2020(освежено 07:32 06.07.2020) Преузмите краћи линк

87287

Врховни суд Лондона признао је Хуана Гваида за председника Венецуеле и дао му приступ златним резервама земље у Банци Енглеске, чиме је лишио тог права владу у Каракасу. Ова скандалозна одлука треба да буде наук за друге земље да њихов новац у западним банкама није сигуран, сматра публициста и адвокат Бранко Павловић.

Сада више ниједна земља није сигурна да ће моћи да дође до средстава које чува у западним банкама оног тренутка када уђе у политички сукоб са Западом, упозорава Павловић.

Како лидерска позиција Запада буде слабила, додаје Павловић, тако ћемо све више бити сведоци догађаја као што је одлука лондонског суда.

Наук за друге земље – без политичке подобности не можеш располагати сопственим парама

„Мислим да је ово закључна позиција западног финансијског система, који свима шаље јасну поруку, да без политичке подобности, уопште не можете располагати сопственим парама, које су у дохвату тог система", објашњава он.

Оно што се догодило у Лондону велики је наук свима у свету да повуку своје девизне резерве из западних банака. Скандалозну одлуку лондонског суда не треба, према речима нашег саговорника, тумачити у кључу преседана, иако то јесте.

Правила о демократији и слободном тржишту више не значе ништа

„Ово није никакав ексцес, није никаква случајност, ово је правило, само што је Запад сада принуђен да брутално прикаже шта он у ствари јесте и шта та његова силна правила о демократији, економским односима, слободној трговини, слободном кретању капитала, у ствари значи. Не значи ништа", категоричан је Павловић.

Павловић подсећа да је венецуелански председник Николас Мадуро са УН договорио да ће потребну медицинску и хуманитарну помоћ плаћати златом које Венецуела чува у Лондону . Према павловићевом виђењу, био је то Мадуров покушај да пребаци спор на Енглеску банку и специјализованих организација УН.

Ипак ради се о тешком удару на Венецуелу, а цена коју ће грађани Венецуеле платити биће веома висока, упозорава Павловић.

Венецуела држи у трезору Банке Енглеске више од милијарду долара у злату, а Централна банка Венецеуле желела је да део прода да искористи за храну и медицинску опрему која је потребна овој земљи у борби против корона вируса.

Адвокат који представља Медурову страну, сарош Заивала, најавио је жалбу на ову одлуку лондонског суда и оценио да пресуда „у потпуности игнорише реалну ситуацију на терену".

 

borba.me

"Politiko": Vučić je dominantna politička ličnost, srpski predsjednik uči njemačke lekcije

7-9 minutes

---

Briselski portal Politiko, koji je nedavno objavio intervju sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vičićem, danas analizira njegove reči i delovanje uz ocenu da je tokom poslednje decenije Vučić dominantna politička ličnost u Srbiji, najvećoj i najmnogoljudnijoj od šest država Zapadnog Balkana koje traže članstvo u EU.

U tekstu pod naslovom "Srpski predsednik Vučić uči nemacke lekcije", Politiko navodi da je tokom intervjua u Briselu Vučić govorio o tome kako se moderna Nemačka suočila sa gubitkom teritorije koju je nekada smatrala svojom, a umesto toga usredsredila se na svoj ekonomski uspon i promovisanje svoje kulture i vrednosti.

"Da li je to šablon za Srbiju, koja je igrala centralnu ulogu u balkanskim ratovima devedesetih i koja se suočava sa priznanjem da Kosovo više nije njena pokrajina, u zamenu za članstvo u EU", pita Politiko i dodaje da Vučić ne bi išao baš tako daleko.

Kako navode, on kaže: "Hteo bih da budemo dovoljno pametni i da znamo da teritorijalno pitanje nije uvek najvažnije. Važno je, nema sumnje. Ali, ne može biti važnije … od vrednosti, od vrlina, od jezika i kulture. "

Politiko dodaje i da je Vučić dva puta sebe nazivao "malim momkom sa Balkana", ali portal primećuje da je to opis koji je u neskladu sa njim, "ne samo zato što je visok oko dva metra".

Ukazuju da je tokom poslednje decenije on dominantna politička ličnost u Srbiji, a da je njegova stranka dobila 60 odsto glasova na parlamentarnim izborima u Srbiji prošlog meseca.

Portal navodi da je za kritičare unutar i izvan Srbije Vučić suviše dominantan.

"Akademici, aktivisti za prava, zapadne diplomate i opozicioni političari kažu da je odgovoran za ozbiljno nazadovanje na polju demokratije, slobode i vladavine zakona", piše Politiko i pominje ocenu Fridom Hausa koja Srbiju vidi samo kao "delimično slobodnu" ili saopštenje OEBS-a povodom izbora u Srbiji da je "izbor birača bio je ograničen prevelikom prednošću vladajuće stranke i promovisanjem vladinih politika od strane većine glavnih medija."

Vučić je, kako navode, odbacio takve procene nazvavajući ih "birokratskim izveštajima", a glasanje je opisao kao "najpravednije izbore koje smo ikada imali".

"Ne kažem da je to idealna situacija", kazao je on o izbornim rezultatima, prenosi Politiko i dodaje da je rekao da se njegov uspeh svodi na dobro upravljanje ekonomijom, velike infrastrukturne projekte i slabost njegovih političkih protivnika.

Vučić je u superlativima govorio o Beogradu na vodi, o novim auto putevima i čvrstom ekonomskom rastu zemlje.

"Prema podacima Državnog zavoda za statistiku, srpska privreda je u prvom kvartalu porasla za pet odsto – "ubedljivo najviše u Evropi", rekao je Vučić i dodao da se zemlja nada da će ove godine izbeći recesiju uprkos krizi nastaloj zbog korona virusa, piše Politiko.

Portal napominje da je Vučić bio u Briselu da bi se sastao sa najvišim zvaničnicima EU u petak prošle nedelje, dan pre nego što je trebalo da u Beloj kući razgovara sa liderima sa Kosova – dok vesti o optužnici za ratni zločin protiv kosovskog predsednika Hašima Tačija nisu osujetile taj plan.

Politiko navodi da je Kosovo, teritorija sa pretežno albanskim stanovništvom koje je proglasilo nezavisnost od Srbije 2008. godine, skoro deceniju posle rata koji je završen NATO bombardovanjem.

"Ali Srbija i dalje smatra Kosovo pobunjeničkom pokrajinom. Uz podršku svog saveznika Rusije, Srbija je sprečila Kosovo da se pridruži Ujedinjenim nacijama i drugim međunarodnim organizacijama", piše portal.

Oni dodaju i da se u Briselu na razgovore u Beloj kući nije gledalo sa velikim oduševljenjem.

"Diplomate iz EU žalile su se da ih je američki specijalni izaslanik Ričard Grenel isključio iz procesa. Grenel je insistirao na tome da je informisao visoke francuske i nemačke zvaničnike o svojoj inicijativi, za koju je rekao da se fokusira na ekonomsku saradnju. Ali nije bilo mnogo pokazatelja koordinacije sa njegovim kolegom iz EU Miroslavom Lajčakom", navodi se u tekstu.

Briselski portal ocenjuje i da su se neki zvaničnici EU takođe plašili da bi američka administracija mogla da predsedava sporazumom o promeni granica Kosova i Srbije – iako je Grenel rekao da ne zagovara takvu razmenu tertorija i EU nema zajednički stav po pitanju te ideje.

Navode i da Vučić nije zatvorio vrata budućim sastancima u Vašingtonu i ukazuju na njegove reči: "Kad god me pozovu, kako jedan mali momak sa Balkana da odbije da razgovara sa nekim iz Bele kuće?".

"Ali je takođe rekao da bi pregovori koje sponzoriše EU trebalo da se nastave uprkos optužbama podnesenim protiv Tačija i da očekuje da će se oni održati u Briselu tokom narednih nedelja", navodi Politiko.

Prenosi da je govoreći o granicama, Vučić rekao, da je spreman da razgovara o svakom problemu, o svim predlozima koji mogu doći od bilo koga, ali i da je takođe naglasio da „nije opcija da mi izgubimo sve, a oni dobiju sve."

Portal ističe i da je za Srbiju pitanje Kosova neraskidivo vezano za njenu kandidaturu za članstvo u EU i da je blok jasno stavio do znanja da se ni Srbija ni Kosovo ne mogu pridružiti dok ne postignu trajno mirovno rešenje.

Ali, kako dodaju, Vučić je rekao da će EU morati da pruži garanciju za članstvo pre nego što Srbija potpiše mirovni sporazum: "Ako mislite da Srbi prihvate priznanje nezavisnosti Kosova da bi u budućnosti možda dobili članstvo – hej!"

U tekstu se podseća i da je Srbija u pregovorima o članstvu u EU od 2014. godine, kao i na to da je Vučić rekao da mu je cilj bio da se pregovori završe 2024. godine i da Srbija postane članica 2026. godine i da se EU proces mora ubrzati.

Taj vremenski okvir, kako navodi Politiko, se nekim zvaničnicima EU čini veoma ambicioznim. Navode da bi Srbija svakako trebalo da se ozbiljnije pozabavi vladavinom zakona i drugim pitanjima.

Politiko prenosi da je Vučić tokom intervjua gledajući mapu Zapadnog Balkana obojenog u sivo, okruženog članicama EU obojenim žutom bojom, rekao da ta karta pokazuje ne samo da je Srbiji potrebna EU, već i da je EU potrebna Srbija.

Ali, kako dodaje Politiko, EU je i dalje potrebno ubeđivanje. "Prošle nedelje, šest članica EU blokiralo je otvaranje novog poglavlja u pregovorima o članstvu Srbije, uglavnom zbog toga što su razočarane stanjem reformi, tvrde diplomate", a navodi portal.

Dodaje da je drugi kamen spoticanja sa EU spoljna politika i to ne samo zbog veza Srbije sa Rusijom, već i zbog Vučićeve bliske saradnje sa Kinom, navodeći primer kako je ižario zahvalnost Kini tokom pandemije.

"Nasuprot tome, solidarnost EU opisao je kao "bajku", što, kako piše Poliitko, nije dobro prošlo kod članica EU.

Kažu i da je ostao pri svojim komentarima, da je "bilo lako naći žrtvenog jarca", ali i da je takođe potvrdio "da je najveća humanitarna pomoć koju dobijamo od Evropske unije, najveći trgovinski promet imamo sa Evropskom unijom, u to nema nikakve sumnje".

Kazao je da će doći do usklađivanja sa spoljnom politikom EU – ali ne sada, a Politiko citira njegove reči: "Mi ćemo to učiniti, ali to poglavlje još nije otvoreno".

Portal se osvrće i na Vučićevu (50) političku karijeru, a kazu i da ovih dana Vučića ponekad upoređuju sa Josipom Brozom Titom, vođom komunističke Jugoslavije koji je poznat po tome što je umeo da iskoristi međusobne sukobe velikih sila, pre nego sa Slobodanom Miloševićem.

Napominju i da je odbio da kaže da li ima političkog uzora.

"Ne mogu da poredim različita vremena", rekao je, dodavši da je danas lako kritikovati Tita, Miloševića i druge, kao i da će sutra biti lako da se i on kritikuj.e

 

Srbija se prisluškivati MORA - glavni deo "Sarajevskih špijunskih zapisa"

novosti.rs

Komentar: Srbija se prisluškivati MORA - glavni deo "Sarajevskih špijunskih zapisa"

Srđan Mišljenović

2-3 minutes

---

| 04. jul 2020. 12:02 | Komentara: 0

Ovo štivo je od samog izlaska iz štamparije bošnjačke političko-agenturne kuhinje postalo temelj u radu Obaveštajno-bezbednosne agencije BiH

Srbija se prisluškivati mora, ili još bolje, "Srbiji se nauditi mora" glavni su delovi "Sarajevskih špijunskih zapisa". Ovo štivo je od samog izlaska iz štamparije bošnjačke političko-agenturne kuhinje postalo temelj u radu Obaveštajno-bezbednosne agencije BiH. Ona ih se slepo drži i ne odstupa ni milimetar od dela stvorenih još dok je otac nacije Alija Izetbegović bio živ.

Na njenom čelu je već pet, a uskoro još pet godina bivši Alijin telohranitelj Osman Mehmedagić, inači zvani agent 008, serviraju se već godinama laži i podvale o omraženom komšiji - Srbiji! Od prisluškivanja zvaničnika Srbije i velike afere "Ušće", pa do "spavanja" za vreme organizovanog pokušaja ubistva Aleksandra Vučića u Potočarima ili do poslednjih podvala Zapadu da je Srbija postala poligon Rusije za obuku obaveštajaca, jasno se vidi u kom smeru duva vetar sa Miljacke.

Dok Srbija gradi evropski put i bori se svim silama za Kosovo, komšiluk sa Baščaršije, uporno, onako jalijaški, i dalje podvaljuje laži. OBA je formirana 2004. i odmah nakon osnivanja u nju je prebačen sav ratni obaveštajni kadar Armije BiH, a koji je bio zaposlen u AID, koji je poznat kao muslimanska ratna tajna služba. Njen glavni neprijatelj je Beograd, tako je zapisano po osnivanju i ostalo je do dana današnjeg.

Iako Srbi i Hrvati na papiru čine komponente u OBA to u praksi znači dve-tri foteljice i tačka. Naravno, za sve se prvo pita direktor Osmica, odnosno čovek sa američkom diplomom iz Sarajeva, a aminuje Bakir Izetbegović. Ali ima i nešto što nikako ne sme da se zaboravi. Sve nakaradne bezbednosne službe na nivou BiH, pa tako i OBA, imaju jednog šefa sa Zapada koji se nalazi u Britaniji. Ime mu počinje sa MI, a završava sa šest.

 

iskra.co

Штрахе: Не мењам убеђења, Косово је корен Србије

3-4 minutes

---

30.06.2020. - 10:46

Насловна фотографија: REUTERS/Leonhard Foeger

„Увек сам недвосмислено говорио да је за мене покрајина Косово и Метохија корен српске државе и да се снажно противим издвајању те покрајине из српске државе"

Познати аустријски политичар Хајнц Кристијан Штрахе, који се са места вицеканцелара Аустрије и председника Слободарске партије повукао након прошлогодишње афере "Ибица", најавио је свој повратак у политику. Он је у интервју за лист Геополитика говорио о мотивима да формира нову политичку странку Тим Штрахе Алијанса за Аустрију, као и намерама да учествује на изборима за град Беч:

"Чврсто сам убеђен да је нашој држави потребан нови, слободан грађански покрет као што је наш. Политички покрет, који све грађане узима поново за озбиљне чиниоце. Под канцеларом Курцом и градоначелником Лудвигом у Бечу влада невиђена отуђеност и препотентност према грађанима. Поред тога, мој велики циљ је да Беч од једног бирократског града без будућности претворим у социјално праведни родни град – рекао је Штрахе, окарактерасавши себе као "слободарски оригинал":

„Ја сам слободарски оригинал и под мојим вођством стваран је и развијан претходних петнаест година успешан програм тзв. трећег пута. Из тих разлога, моји бирачи могу бити сигурни да ћу се и даље снажно залагати за слободу, социјалну правду и нашу отаџбину. Срби, као слободарски народ, свакако ће, као и у прошлости, препознати ко ће се за њихове проблеме највише залагати и коме ће дати свој глас".

На питање да ли је, након свих политички промена, његов став по питању Косова остао непромењен, Штрахе је одговорио:

„Ко мене познаје зна да никад нисам мењао своја убеђења, па и када је владао жесток противветар, ја сам држао до свога мишљења. Увек сам недвосмислено говорио да је за мене покрајина Косово и Метохија корен српске државе и да се снажно противим издвајању те покрајине из српске државе, који неки преамбициозни европски политичари покушавају да спроведу. Србија је за мене, не само због заједничке културе и заједничких вредности, важан политички, али и економски партнер. Љубав према отаџбини и традицији, као и јединствени слободарски дух, који осећам сваки пут када дођем у Србију, за мене су увек инспирација".

(Цео интервју можете прочитати у новом броју часописа „Геополитика", који се налази у продаји на киосцима)

Насловна фотографија: REUTERS/Leonhard Foeger

Извор Геополитика, број 109, јун-јул 2020.

 

Darko Tanasković - „Bosanski sindrom“ američkih intervencionista

standard.rs

Darko Tanasković - „Bosanski sindrom" američkih intervencionista - Novi Standard

Дарко Танасковић

13-16 minutes

---

Како су мемоари бивше америчке амбасадорке у УН Саманте Пауер открили присутност „босанског синдрома" код најватернијих заговорника интервенционизма

Амерички званичници, дипломате и обавештајци, кад им прођу мандати, имају обичај да пишу мемоаре и у њима прикажу своје деловање на функцијама и дужностима које су им током одређеног времена биле повераване. Често постају и универзитетски професори, истраживачи, саветници и чланови разних тзв. „тинк тенк" групација и експертских института.

Њихова сећања могу бити извор вредних података и сазнања, који су у време док су службовали били скривени од јавности и недоступни аналитичарима, коментаторима и научницима. Треба их, међутим, читати cum grano salis, јер су мотиви за објављивање оваквих мемоарских књига различити, а у складу с тим и приступи писању.

Неки желе да свој рад прикажу у што позитивнијем светлу, други да умире савест, трећи да испоље накнадну памет у вези са неким појавама, догађајима и личностима, а има и оних који се таквим ретроспективама препоручују за неку нову службу. По правилу, без обзира на то шта је у датом случају основни подстицај за мемоарско враћање у прошлост, све такве књиге су, на овај или онај начин, селективне и у мањој или већој мери нужно и неизбежно субјективне, јер одражавају један лични поглед на свет и угао гледања који је детерминисан сплетом већег броја индивидуалнопсихолошких, вредносних и идеолошких фактора.

Зато су мемоари истовремено и аутобиографије, ма колико њихови аутори наглашавали интелектуалну и критичку дистанцу према садржини својих сећања, коју су одлучили да изнесу пред читаоце. Неретко се из мемоара може више и поузадније сазнати о особинама њихових писаца и о типологији групе или „духовне породице" у друштвеној стратификацији којој припадају, него о догађајима, појавама и личностима који насељавају странице њихових сећања.

СЛУЧАЈ САМАНТЕ ПАУЕР
Ратови на простору бивше Југославије, вођени деведесетих година прошлог века, и њихова растућа интернационализација, изазвали су наглашено занимање у међународној заједниции присуство многобројних страних представника, посматрача, припадника мировних снага, извештача и других посленика „седме силе" на терену унутрашњег сукобљавања, од Словеније, преко Хрватске и Босне и Херцеговине, до Косова и Метохије, као и у оним деловима умируће федерације где није било војних дејстава, али где је живот био политички обележен и вишеструко поремећен збивањима у непосредном суседству.

У постконфликтном периоду настала је обимна литература из домена мемоарске, дневничке и хроничарске прозе коју су, као свој прилог осветљавању ратног раздобља, створили странци који су у различитим својствима дуже или краће време боравили и били активни на простору некадашње Југославије. Иако је било неких иницијалних покушаја да се ова вредна грађа озбиљније проучи, она тек чека да буде подвргнута систематском, методолошки ригорозном, свеобухватном и интердисциплинарном истраживању, без површних импровизација и/или тенденциозних учитавања импулса из менталитета и понорница мирнодопског настављања оружаних сукоба из деведестих година.

Књиге Саманте Пауер „Васпитање једног идеалисте" (Фото: Scott C. Soderberg/Michigan Photography)

Покушаћемо да на једном свежем примеру покажемо колико се из политичких мемоара једне истакнуте и каријеристички амбициозне личности америчког политичког естаблишмента може сазнати, али и антиципирати, о „синдромском" континуитету одређеног погледа на стварност рата у Босни и Херцеговини, а и на Косову и Метохији.

У време кад се у САД води беспоштедна борба свим средствима између председника Доналда Трампа и снага које је у новије време популарно називати „дубоком државом", а које представљају на изборима поражени либералистички и неоконзервативни део америчких високих и привилегованих друштвених слојева, пажљивим читањем мемоара који су нам привукли пажњу може се уверљиво потврдити став да за Србе уопште није свеједно ко ће на наредним изборима освојити Белу кућу, Трамп или Бајден.

Они који код нас Срба навијају за Бајдена, а има их више него што би било нормално очекивати, и за све што овај ислужени политичар представља и подразумева, настоје да увере овдашњу јавност како и није претерано важно ко ће од следеће године осмишљавати и водити америчку спољну политику, јер се њен утврђени курс у односу на наше судбине ни у чему, наводно, неће суштински променити. Дозвољавамо себи да мислимо да није баш сасвим тако. У овој ствари су нам некако ближе процене већине Бошњака, Албанаца, Монтенегрина…

Сећате ли се Саманте Пауер? Вероватно да, али помогнимо онима у чијем је памћењу поворка америчких дипломата који су продефиловали после ње на високим функцијама, потиснула успомену на ову енергичну, сувоњаву жену ирског порекла и оштрих црта лица, тим пре што није реч о неким пријатним сећањима.

У време рата у БиХ, била је двадесетдвогодишња млада новинарка, извештач из „босанског пакла" (1993-1996). Трагедија Босне привукла је тада пажњу душебрижника звучних имена и значајног утицаја у медијима, Џоане Баез, Бернара Анри-Левија, Сузане Зонтаг и многих других. Саманта Пауер је изашла на глас, и практично утемељила политичку каријеру, књигом Проблем из пакла: Америка у доба геноцида (2002), за коју је 2003. године добила Пулицерову награду.

Постала је истакнути „антигеноцидни активиста" и један од најгласнијих и најупорнијих заговорника обавезе Америке да превентивно интервенише у свим случајевима кад некоме негде на планети, по процени вашингтонске администрације, прете хуманитарна катастрофа или геноцид.

Саманта Пауер као новинарка у разговору са групом бошњачких војних официра у Бихаћу током рата у БиХ (Фото: Samantha Power)

Часопис Тајм уврстио је Саманту Пауер међу 100 најутицајнијих личности света. Запазио ју је моћни истомишљеник Ричард Холбрук и понудио јој да ради за њега, али је она била довољно мудра да се не залети, не изгори, и да се посвети стицању академских звања и јавног угледа. Чекала је свој тренутак. Дочекала га је са Бараком Обамом и укључила се у његову битку за Белу кућу. Иако није до краја делио њен интервенционистички жар, будући председник је оценио да ће му Самантина непоколебљива ревност у неким ситуацијама и контекстима бити од користи.

Кад су први пут заједно вечерали 2005. године, сећа се будућа Обамина блиска сарадница, на вест о томе да су снаге НАТО-а бомбардовале српске положаје око Сарајева, Саманта је заплакала. На Обамино питање „зашто те сузе", одговорила је „осећам олакшање, јер је Америка спасила сав тај народ". Обамин коментар био је само „хмм"… Услед свог оштрог језика, морала је напустити председничку кампању 2008. године, јер је Обамину противкадидаткињу и потоњу државну секретарку Хилари Клинтон назвала „чудовиштем", за шта се касније вишекратно извињавала.

Од 2009. до 2013. године била је члан Савета за националну безбедност, а од 2013. до 2017. године најмлађи стални представник САД у Уједињеним нацијама. Занимљиво је да је Џон Болтон, бивши Трампов саветник за националну безбедност, иначе познат као „јастреб", тада био против њеног именовања, јер је није сматрао „довољно поносном да буде Американка". Неки су то иронично прокоментарисали, да Саманта Пауер можда није „довољно поносна", али да је сасвим довољно типична Американка, јер се њена „учена наивност, неисторични оптимизам и љубав према војној сили" могу научити само у Америци.

Амбасадоркино иступање у УН, а посебно у Савету безбедности, запамћено је по стереотипним интервенционистичким и антируским (самим тим и антисрпским) ставовима и нестереотипној ароганцији и надмености, на линији чувене америчке „изузетности", коју је доследно заступала и илустровала. У дебату о нерешеним проблемима на простору бивше Југославије уносила је острашћеност која је ишла преко границе уобичајеног дипломатског заступања и тумачења званичних ставова Вашингтона, а и елементарног доброг укуса.

Сматра се да је Саманта Пауер била међу онима који су извршили најснажнији притисак на Обаму да се определи за срамну и суштински промашену војну интервенцију у Либији (2011), подржала је грубо уплитање Саудијске Арабије у грађански рат у Јемену и неспретно је тумачила колебљиво поступање САД у вези са сукобима у Сирији…

ЗАТОЧЕНИЦИ „БОСАНСКОГ СИНДРОМА"
Уопште, није се прославила у спољнополитичким проценама и инвентивности, као уосталом и Обамина администрација у целини. Али, зато је у међувремену написала мемоарску књигу Васпитање једног идеалисте (2019), да подсети на своје старе заслуге и препоручи се за могуће ново престижно политичко ухлебљење, ако Трамп не преживи садашње координисане и усредсређене насртаје јуришника идеолошки (и интересно) блиских Саманти Пауер.

С обзиром на истакнуто место и улогу коју је њихова ауторка имала у политичком и друштвеном животу, ови опсежни мемоари од око 500 страница, који покривају осам година њеног деловања у Обамином тиму, као и неке догађаје из приватног круга, наишли су на прилично занимање јавности и доживели неколико, махом похвалних, „навијачких", али и површних приказа.

Саманта Пауер као амбасадорка САД у Уједињеним нацијама у разговору са тадашњим америчким председником Бараком Обамом током седнице Генералне скупштине УН 2016. године (Фото: Peter Foley/Pool/Getty Images)

Међу критичким одзивима, оригиналношћу, озбиљношћу и аналитичком продубљеношћу издваја се подужи напис познате новинарке индонежанског порекла Критике Варагур, насловљен „Нема ничега због чега би се требало извинити. Босански синдром Саманте Пауер".

Основна теза ауторке приказа, која се такође истраживачки бавила балканском и босанскохерцеговачком проблематиком, састоји се у закључку да ови преопширни и не нарочито полетни мемоари никако нису оно што Варагур назива bildungsmemoari" („билдунгсмемоари" по аналогији са термином „bildungsroman"/ „билдунгсроман"/ „образовни роман" у науци о књижевности), односно сећања као поучна рекапитулација искустава.

„Пауер јесте накупила нова искуства", констатује Варагур, „али није јасно да ли су јој она уопште укресала и неку нову идеју".

Бивша амбасадорка у УН не износи никакве подстицајне увиде и лекције из најзначајнијих спољнополитичких појава, догађаја и процеса о којима пише и у којима је учествовала. Не коментарише ни либијски кошмар, ни сиријски фијаско америчке политике, а о мрачној улози америчког парадоксалног (и скандалозног) саудијског савезника нема ни речи, премда није мало оних који држе да је однос према стравичном грађанском рату у Јемену и тамошњој стварној, а не претпостављеној хуманитарној катастрофи „гробница Обамине доктрине"… Заузврат, књигом одзвања жал, по неким критичарима преурањен, за временима кад су принципијелни и морални дужносници, попут ње, служили Америци.

Због тога се Саманта Пауер често враћа на своје босанско искуство и политички педигре. Као да је стварно живела у само двема земљама, Америци и Босни, и као да се њен поглед на свет једном заувек само у њима формирао. Сличан „босански синдром", ојачан „косовским", Критика Варагур дијагностикује и код Самантиног старијег сабрата Ричарда Холбрука.

У аналитичкој биографији добро нам знаног америчког „булдожер дипломате", који је служио у свим демократским владама од краја шездесетих година, на дугом путу и посртању од вијетнамског до авганистанског дебакла, „Босна" је била и остала једина светла тачка која му је спасила каријеру, пише Џорџ Пејкер (Наш човек: Ричард Холбрук и крај америчког столећа, 2019).

Ричард Холбрук као специјални изасланик председника САД за Авганистан и Пакистан у Кабулу 2009. (Фото: Paula Bronstein/Getty Images)

Империја не признаје грешке и нема због било чега било коме да се извињава. Она признаје само оно што сматра успехом, ма колико политички и морално споран био, а Критика Варагур убедљиво доказује да се ни „Босна" ни „Косово", у светлу последица америчке интервенције, не могу сматрати баш неким великим успесима. Поготово у поређењу са неуспесима.

Заустављање крвопролића свакако је поштовања вредно постигнуће, али управо заточеници „босанског синдрома" у америчкој политици, заједно са неким Европљанима, спремни су да доведу у питање и сам Дејтонски споразум, јер не желе да схвате да Босна и Херцеговина није њихова трофејна „Босна", а да је рат окончан у оном тренутку кад су и Холбрук и његови налогодавци то били приморани да схвате и прихвате.

Међу најинтересантније странице Васпитања једног идеалисте спадају оне на којима Саманта Пауер описује своје „саслушање" („hearing")  у Сенату, током којег је требало да се изјасни о грешкама у америчкој спољној политици, које би изискивале извињења оштећеним странама. На упорно инсистирање сенатора Марка Рубија да одговори на питање да ли је Америка починила неке злочине, Саманта Пауер је понављала да се „никада не би извинила у име Америке и да је Америка светло света".

Изнервиран и у неверици, Рубио је рекао: „Тако, на питање да ли смо починили злочине, одговарате да смо највећа држава на Земљи?". „Понављам, господине, највећа држава на Земљи. Ми немамо због  чега да се извињавамо", закључила је своје сведочење ауторка мемоара у којима на пет стотина страница разрађује ову мантру о изузетности Америке, а као крунски доказ своје подобности да јој неодступно служи стално потеже добитни адут „Босне".

Саманта Пауер као кандидат за америчког представника у Уједињеним нацијама приликом сведочења пред Одбором за спољне послове америчког Сената, Вашингтон, 17. јул 2013. (Фото: Win McNamee/Getty Images)

Да ли би било повољно за Србе, а објективно и за све грађане БиХ, да, којим случајем, Саманта Пауер и њена интервенционистичка дружина поново заузму места на великом носачу авиона, са којим је бивши председник Републиканске странке и амбасадор при Светој Столици, Џејмс Николсон, својевремено упоредио америчку спољну политику? Просудите сами. За њих синдромски постоји једино „Босна" из сопствених каријеристичких (ауто)биографија, а не Босна и Херцеговина.

Насловна фотографија: AP/Julie Jacobson 

Извор sveosrpskoj.com