iskra.co

„Де факто цар вакцина планете Земље" и господар њене климе: Шта заправо смера Бил Гејтс?

8-10 minutes

---

26.02.2021. - 11:42

Од ударних термина на Си-ен-ену и Си-би-есу, преко опширног интервјуа у „Вашингтон посту" и ауторских текстова у „Гардијану" и магазину „Тајм", до насловне стране викенд издања „Фајненшел тајмса", у жижи интересовања медија главног тока налази се ових дана човек чије се богатство процењује на преко 163 милијарде долара; узгред, то је око три пута више од читавог годишњег бруто друштвеног производа Србије.

Синтетичка говедина

Након што је донедавно у средишту пажње био због свог ангажмана у вези с пандемијом ковида-19 – и читавог низа теорија о великој завери које су из тога проистекле, иако је можда само реч о прозаичној јагми за гомилама новца – Бил Гејтс је сада у фокусу због своје књиге под насловом „Како избећи климатску катастрофу".

Тако што ће, одговара суоснивач „Мајкрософта" на питање које је сам поставио, читав свет, а за почетак богате земље, прећи на синтетичко, то јест, вештачко месо произведено у лабораторији. А стока ће бити збрисана с лица земље да би престала да испушта метан, гас који ствара ефекат стаклене баште и доприноси глобалном загревању.

„Заиста верујем да све богате земље треба да у потпуности пређу на синтетичку говедину", казаће Гејтс у једном од интервјуа, признајући да је „политички непопуларно рећи људима: 'више не можете да имате краве'". Ипак, додаће скоро злокобно, „можете на неки начин променити понашање људи, или употребити прописе да би се тотално изменила потражња".

Коме је он одговоран

„Очекујем да ћу доста свог времена током 2021. провести у разговорима с лидерима широм света – и поводом климатских промена, и поводом ковида-19", најављује Гејтс у својој књизи.

И ето дела проблема који проистичу из његових намера. „Коме је он одговоран? Све је мање информација које добијамо од Гејтсове фондације. Они не одговарају на већину питања које им поставимо," цитирана је Кејт Елдер, званичница „Доктора без граница", у тексту магазина „Нејшн" који открива да је Фондација Била и Мелинде Гејтс уложила преко 250 милиона долара у читав низ компанија које раде на вакцини против ковида-19.

„Док се сиромашни разбољевају, Бил Гејтс само постаје још богатији. Као и већина онога што ради, пандемијске инвестиције овог милијардера остају тајна… Имате огромну количину моћи, која има утицаја на све широм света, и морало би да буде неке одговорности, неке транспарентности," опомиње се у овом тексту.

И наводи да је Гејтсова добротворна фондација одбила да одговори на питања о својим инвестицијама у фармацеутске компаније које раде на проблему ковида-19.

На сличну врсту интриге наилазимо и када је реч о Гејтсовом ангажману у вези с климатским променама. И то не само због лицемерја које се огледа у томе што, док проповеда суздржаност, он живи у кући од 6.000 квадратних метара и троши 1.800 литара горива по сату лета свог приватног авиона. Већ пре свега зато што, док заговара уништење сточног фонда и промовише оно такозвано месо направљено у лабораторији, Бил Гејтс интензивно купује обрадиво земљиште. И сада га поседује више него ико у Сједињеним Америчким Државама; барем око 110 хиљада хектара у 19 савезних држава.

Пријатељ осуђеног педофила

А шта тек помислити када се у обзир узме и његова веза с колегом богаташем Џефријем Епстином, осуђеним педофилом који је под нејасним околностима извршио самоубиство у затворској ћелији. О читавом низу њихових сусрета опширно је писао и „Њујорк тајмс"…

Све у свему, довољно је разлога да се запитамо шта Бил Гејтс заправо смера? Да ли је он спаситељ планете, или дијаболични инжењер њеног преображаја? И зашто су с његовим именом повезане бројне теорије завере у које су милиони људи спремни да поверују?

О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку" говорили публициста Марко Танасковић и историчар Саша Адамовић.

„Ивент 201"

„Очигледно је да је Бил Гејтс веома моћан човек, који располаже како одређеним степеном утицаја над владама и политичарима широм света и у медијском естаблишменту, тако и скоро неограниченим сумама новца.

Самим тим, он је у стању да обликује светско јавно мњење и ствара пристанак на ствари за које није сигурно да су у интересу човечанства, попут преласка на синтетичко месо," каже Марко Танасковић и напомиње да је „узнемирујуће много шта што се везује уз име Била Гејтса, попут 'Ивента 201' о коме се много говори, симулације пандемије налик ковиду-19 која је заиста започела неколико месеци након што је Фондација Била и Мелинде Гејтс организовала овај догађај у октобру 2019."

„Иако себе представља као филантропа који троши огромне суме новца за племените циљеве, ми заправо видимо да се његово богатство не смањује. Штавише, од почетка корона кризе постао је богатији за још 20 милијарди долара," скреће пажњу Саша Адамовић. „Захваљујући својим неограниченим материјалним ресурсима он може да ангажује и неке друге људске ресурсе… Глобалистичка елита, којој и Гејтс припада, широм света је створила структуру која ради у њеном, а против интереса суверених националних држава."

Теорије и завера

Упркос крајње повољном третману у медијима главног тока, у којима је безмало немогуће пронаћи критички интониран текст о њему и његовим намерама, уз име Била Гејтса везују се бројне теорије завере.

„Многима је", објашњава Марко Танасковић овај феномен, „постало чудно што се он толико меша у нешто што му није струка, а није за то ни формално надлежан – па отуда и толико неповерење у њега. Уосталом, ако изведете симулацију пандемије која се потом и догоди, сумње су сасвим природне. Наравно, то не значи и да су истините све теорије завере; многе се можда и намерно пуштају да би сакриле оно што је истина."

„Кад год Бил Гејтс изађе у јавност с прогнозом неке катастрофе која ће се догодити, имамо разлога да се уплашимо, зато што може да се постави питање да ли их он предвиђа, или планира? Кад годинама улажете стотине милиона долара у истраживања вируса и производњу вакцина, само вам још недостаје тржиште за те вакцине те вам појава пандемије коју годинама најављујете дође јако згодно…," истиче Саша Адамовић и поставља питање „где се изгубило наше право да сумњамо, да питамо и преиспитујемо?".

(Не)скривена агенда

Преиспитивање је, штавише, утолико неопходније ако се узме у обзир начин на који званичница „Доктора без граница" Кејт Елдер у магазину „Нејшн" описује Гејтсову улогу у борби против ковида-19. Тако да констатација из текста, да је он постао „де факто цар вакцина планете Земље", не делује претерано:

„Гејтсови приоритети у развоју и дистрибуцији вакцина против ковида све више постају светски приоритети, јер су мултилатералне институције, попут Светске здравствене организације, препустиле лидерство групи јавно-приватних партнерстава чији је кључни финансијер Гејтс… Он је имао довољно новца, и довољно је дуго присутан у овој области, да би био позициониран као први на потезу, и најутицајнији. Тако да су се људи ослонили на његове људе и његове институције."

„Гејтс остварује доминацију којој и тежи – очигледно је да се, користећи ресурсе којима располаже, унапред позиционирао веома лукаво", коментарише Саша Адамовић.

А исто се односи и на његово изненадно интересовање за климатске промене, које је у „Вашингтон посту" образложио сасвим неуверљиво: „Када сам 2006. напустио свакодневни рад у 'Мајкрософту' и фокусирао се на фондацију, био сам довољно срећан да ми неки паметни људи из 'Мајкрософта' кажу: 'Хеј, треба да учиш о клими'."

„Рекло би се да иза свега постоји некаква агенда", уверен је Марко Танасковић. „Упркос великој заради, за Била Гејтса није пресудан финансијски моменат. У питању је жеља за контролом. Кад поседујете толике количине новца које су нормалном човеку незамисливе, вама новац више није потребан; ви се поистовећујете са Богом."

Тек, каква год била Гејтсова стварна агенда, тешко је поверовати да она може да буде човекољубива као што се рекламира, с обзиром на његово интензивно дружење с Џефријем Епстином и то након што је он осуђен због педофилије, о чему је и „Њујорк тајмс" писао у тексту под насловом „Бил Гејтс састао се с Џефријем Епстином пуно пута, упркос његовој прошлости".

„Случај Епстајн је отворио очи многима, и у погледу такозваних теорија завере, али и у погледу свих тих људи који се доводе у везу с њим а знали су ко је и шта ради, од најмоћнијих бизнисмена попут Била Гејтса, преко политичара као што је Бил Клинтон до члана британске краљевске породице принца Ендруа. Наиме, како можете да верујете у добре намере људи који тргују малолетним девојчицама и сексуално их злостављају?," закључује Марко Танасковић.

 

Геноцид над Србима био је основна сврха Јасеновца

politika.rs

Геноцид над Србима био је основна сврха Јасеновца

Мирјана Сретеновић

4-5 minutes

---

Професор др. Гидеон Грајф, познати израелски историчар, стручњак за Холокауст и Јасеновац, поред осталог, аутор књиге „Јасеновац ‒ Аушвиц Балкана" , упутио је писмо уредницима „Лос Анђелес тајмса", као одговор на критику филма „Дара из Јасеновца" Роберта Ејблса, објављену 4. фебруара, а чија је поента да ово филмско остварење наводно жели да „изравна рачуне" Срба са Хрватима.

Преносимо писмо проф. др Грајфа у целости:

Историја је наука заснована на чињеницама, и само на чињеницама. Чланак Роберта Ејблса запоставља многе кључне историјске факте ‒ и то је велика штета. Ејблс описује потпуно искривљену слику логора смрти Јасеновац. Приликом научноисторијског истраживања нема замене за историјске чињенице.

Као неко ко се много година бави историјом Јасеновца као логора истребљења, који је основао и којим је руководио хрватски нацистичко-усташки режим од 1941. до 1945. године, тврдим да је јасеновачки логор био један од најбруталнијих и најозлоглашенијих од укупно осам логора смрти у Другом светском рату. Тамо је спровођено 57 метода убијања, на основу сведочења преживелих, доступних у многим архивама, од немачких војних дневника, до изјава преживелих логораша, који су тада били деца.

Јасеновац није био намењен само Јеврејима. Штавише, био је за све нехрвате и противнике усташког режима. Његова основна сврха била је да спроведе геноцид над Србима, пошто су их Хрвати опсесивно и екстремно мрзели.

Јевреји су убијани у Јасеновцу, као и на читавој територији Независне Државе Хрватске, што је био део нацистичко- хрватске политике конформизма и подаништва према нацистичкој Немачкој, на коју се НДХ не само угледала, већ је очајнички тежила и да је превазиђе у окрутности.

„Хрватско-усташко коначно решење" спровело је у дело убиство 75 одсто јеврејске популације, укључујући 57 рабина, који су били поклани, заједно са јеврејским женама, децом и мушкарцима.

Божидарка Фрајт (Фото приватна архива)

Још је нерешен број смртно страдалих Срба. Одвојено од бруталних убистава у Јасеновцу, њихов број у овом логору предмет је расправа међу историчарима. Ипак, полажем наде у опширно истраживање, које је објавио професор Менахем Шелак, из Јад Вашема, који је одредио 700 хиљада као коначни број убијених у Јасеновцу, од којих је било најмање 500 хиљада Срба лишених живота.

Али оно што је најтрагичније, био је и злогласни логор за децу, јединствен у окупираној Европи. Близу 20 хиљада јеврејске, српске и ромске деце логораша тамо је брутално убијено, од укупног броја од 76 хиљада деце која су страдала у „Усташком коначном решењу", а које је започето шест месеци пре Немачког нацистичког коначног решења.

Око 12 хиљада деце логораша спасила је Диана Обексер Будисављевић, али већина те деце изгубила је свој идентитет, зато што су насилно преобраћена у католичанство и дата на усвајање. Добро познат случај била је југословенска и хрватска глумица Божидарка Фрајт, која је 1974. године једино сазнала податак о себи да је била српско сироче са Козаре, да је била усвојена и да је одгајана са украденим идентитетом ‒ као Хрватица.

Штета је што аутор чланка у „Лос Анђелес тајмсу" игнорише основне историјске чињенице, чиме на погрешан траг наводи своје читаоце. Озбиљан и професионалан историчар мора чврсто да се држи факата. Све остало је игра са легендама и митовима. Да закључим: Срби су, исто као и Јевреји, били суочени са тоталним истребљењем, деловањем марионетске усташке владе Независне Државе Хрватске. Тако да су највећи број мучених, понижаваних и убијених у Јасеновачком логору смрти, као и у мањим логорима у његовом саставу, били Срби, одвојено од Јевреја, Рома и оних који су сматрани опонентима усташког режима. Лично сам интервјуисао неке од преживелих.

Такође, желео бих да вам предложим да прочитате књигу Ервина Милера „Пакао звани Јасеновац", а уз ово бих желео да пошаљем и лични поклон библиотеци „Лос Анђелес тајмса", књигу „Плакали смо без суза", о Зондеркомандосима у Аушвицу, и наравно моју књигу „Јасеновац ‒ Аушвиц Балкана".

View article...

Enclosures:

160z120_Gideon-Grajf----------Foto-ANDjELKO-VASILJEVIC.jpg (8 KB) http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_02//160z120_Gideon-Grajf----------Foto-ANDjELKO-VASILJEVIC.jpg

 

Линта: Српске жртве у БиХ занемарене, понижене и мање вриједне у односу на бошњачке

"Србима су се свакодневно дешавала брутална и свирепа убиства, мучења, силовања, хапшења, одвођења у затворе и логоре, отимачина и пљачка имовине. Највећа стратишта сарајевских Срба била су, између осталих, јама Казани испод Требвића, логор у бившој касарни Виктор Бубањ, затим насеља Пофалићи, Мојмило, Добриња, Стуб, Азићи и више од 120 логора и затвора."

Од

ИН4С

-

24/02/2021 11:13 Посљедња измјена: 24/02/2021 11:13

0

 

Миодраг Линта

Предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта истиче да је Сарајево највеће стратиште српског народ на подручју БиХ у протеклом рату. Он подсјећа да је након убиства старог свата Николе Градовића 1. марта 1992. године од стране муслиманских екстремиста почео општи напад на Србе у Сарајеву.

Бројне чињенице показују, истиче Линта, да је Сарајево претворено у највећи концентрациони логор послије Другог свјетског рата у коме су припадници муслиманских војних, полицијских и паравојних формација убили више од 8.000 Срба.

„Србима су се свакодневно дешавала брутална и свирепа убиства, мучења, силовања, хапшења, одвођења у затворе и логоре, отимачина и пљачка имовине. Највећа стратишта сарајевских Срба била су, између осталих, јама Казани испод Требвића, логор у бившој касарни Виктор Бубањ, затим насеља Пофалићи, Мојмило, Добриња, Стуб, Азићи и више од 120 логора и затвора.".

Линта подсјећа да бошњачке власти од завршетка рата одбијају да формирају комисију за истраживање ратних злочина над Србима у Сарајеву. Такође, федералне и кантоналне власти у Сарајеву одбијају да обиљеже бројна мјеста гдје су Срби убијани у протеклом рату. Због тога је, оцјењује, важно да се на подручју Источног Сарајева изгради споменик у знак сјећања на страдале Србе у Сарајеву.

„Бошњачке власти упорно настоје да умање злочине и број српских жртава и пошаљу поруку да се радило о појединачним и изолованим случајевима. Међутим, подаци о броју страдалих Срба у Сарајеву јасно говоре да се радило о планском и организованом злочину. Сарајево је један од бројних примјера у БиХ да су српске жртве у односу на бошњачке занемарене, понижење и мање вриједне. Потпуна је лаж бошњачке стране да је Сарајево био окупирани град односно град под опсадом. Сарајево је током рата био подјељен град и свака страна је бранила територије које је држала под својом контролом.", закључио је.

https://www.in4s.net/linta-srpske-zrtve-u-bih-zanemarene-ponizene-i-manje-vrijedne-u-odnosu-na-bosnjacke/

„Дара из Јасеновца”: Тежак терет заједничке историје

politika.rs

Тежак терет заједничке историје

Дубравка Лакић

6-7 minutes

---

Нема у њему ни „п" од пропаганде. Филм „Дара из Јасеновца" у режији Предрага Гаге Антонијевића и према сценарију Наташе Дракулић је историјски тачан. Хтели то неки или не.

И нема у њему ничег што већ нисмо знали или нисмо већ видели у јавно доступним архивским материјалима, у оригиналним документарним филмовима, на изложбама оригиналних фотографија, у историјским музејима, па и у Јад Вашему... Или слушајући исповести преживелих и још увек живих жртава. Сетите се само „Тестамента" хрватског редитеља Лордана Зафрановића, израђеног од архивских снимака насталих у продукцији „Хрватског сликописа".

Или исповедног документарца „Завештање" Ивана Јовића, у чију камеру говоре сведоци, бивши логораши. Или оног најсвежијег примера – документарног играног филма „Дневник Диане Будисављевић" хрватске ауторке Дане Будисављевић, у којем своје судбине у усташком концентрационом логору Јасеновац и Стара Градишка казују преживела српска (односно, како се у филму најчешће каже – православна) деца, а данас старци чије ране још боле...

 Оваквих примера у послератној историји југословенске, српске и хрватске кинематографије има још, али Антонијевићев филм „диже прашину" и зато што је први дугометражни играни филм о страдању српског народа са територије некадашње НДХ, у злогласном систему концентрационих логора међу којима је Јасеновац био највећи. Логора смрти за Србе, Јевреје, Роме, похватане партизане, комунисте. Први, после седам и по деценија од завршетка Другог светског рата.

 Је ли сада за то касно? Није. Живимо данас у свету повампиреног нацизма и фашизма. Оваква врста опомене и освежавања памћења је добродошла. „Дара из Јасеновца" није позив на мржњу, није позив на освету. Он само са довољне историјске дистанце подсећа на тежак терет заједничке историје с којим се ваља и даље носити. Ово је позив на сећање на нешто што нико ко је човек са имало савести не сме да заборави. Уз то је и филм без страха од тога шта ће неко из комшилука мислити или рећи и без обланди од лажних политичких коректности и лицемерства.

 По жанру, Антонијевићев филм је историјска драма у којој су испоштоване све жанровске одреднице, без размахивања ауторовим знањем и умећем. Режија је стандардна за овакву врсту филма, ослоњена на минимализам у приказу најбруталнијих сцена усташких злочина и тортура. Исто тако минималистичким, сведеним средствима постигнута је и висока емотивност филма. Градација емоција тече природно, у континуитету, до самог краја ове филмске приче саткане од истине, историјских чињеница (и личности) и повремених ауторских слобода које се углавном тичу жеље за постизањем чврстине наративних токова. У ту ауторску слободу спада и употреба историјски иначе тачног говора Вјекослава Макса Лубурића (у тумачењу Марка Јанкетића) – оснивача и заповедника НДХ концентрационих логора, са репутацијом најбруталнијег и са називом „Заповедник својих месара". Тај говор Лубурић није одржао пред српским дечацима обученим у усташке униформе у Старој Градишки током ратних четрдесетих година, већ 1968. док је још жив, здрав и некажњен живео у Шпанији под Франковом заштитом (и интернет је пун његових трагова)...

У филмској причи о десетогодишњој девојчици Дари на коју је пао терет аманета да буде храбра и сачува живот свога маленог брата Буда и запамти ко је, одакле је и како јој се звала убијена мајка (сценарио: Наташа Дракулић), Антонијевић се већински опредељује за крупни или средњи план, што филму омогућава лакше приказивање и на великом и на малом екрану. Иако филм говори о насилним смртима и свим видовима познатих тортура у усташким логорима од којих је један, и једини у целој окупираној Европи, био намењен деци, његова визуелна естетика није мортуална.

Преовлађују топле боје чији се склад повремено узнемирава и нарушава застрашујуће црном бојом усташких униформи и свештеничких одора. У свему томе видни су доприноси сценографије (Горан Јоксимовић), костимографије (Иванка Крстовић) и сниматељског рада Милоша Кодема.

 Посебна прича су глумци у овом филму. Најтеже је радити са децом, а ово што је са тим маленим глумцима постигао Гага Антонијевић заслужује дивљење. Главни глумачки терет пао је на девојчицу Биљану Чекић (Дара) и она га је маестрално са собом носила. А тако је кроз филм носила и свог брата, бебу Буда (Будо Илић) чији лик у филму тумаче тројке Лука, Јаков и Симон Шарановић и то тако да су у рангу оног антологијски одиграног лика бебе у награђеном филму „Капернаум" либанске редитељке Надин Лабаки. Од Биљане и малене браће Шарановић тешко је одвојити очи. Филм уосталом и јесте испричан из визуре детета...

 И иначе је цео кастинг, који је позамашан, добро урађен. Доминирају углавном глумци из Републике Српске и овај филм нам је омогућио да их боље упознамо. Највеће усташке зликовце, историјске личности, уз Марка Јанкетића (Лубурић) тумаче и, због изврсне маске непрепознатљиви, Вук Костић у лику „фра Сотоне" – Мирослава Филиповића Мајсторовића, фрањевца и једног од најсуровијих злочинаца Другог светског рата, Игор Ђорђевић као Анте Врбан... Наташа Нинковић која је дебитовала у Антонијевићевом филму „Спасилац", сада је са пуном зрелошћу и одговорношћу одиграла лик Радојке...

 Пандемија вируса корона омела је још за октобар планирану премијеру и биоскопско приказивање „Даре из Јасеновца" у Србији, пре његовог учешћа у трци за номинације за „Оскар" као нашег кандидата. Свечана премијера је још онда била померена за април у нади да ће се тада и догодити. Мудра је одлука продуцената што су, после силних халабука, дозволили једно (ексклузивно) приказивање на телевизијским екранима. Сада је све јасно. И чини се да су се сада отворила врата и за друге филмове о овој тематици.

View article...

Enclosures:

160z120_Dara-iz-Jasenovca-deca-www.jpg (10 KB) http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_02//160z120_Dara-iz-Jasenovca-deca-www.jpg

 

Критичари похвално о „Дари из Јасеновца”

politika.rs

Критичари похвално о „Дари из Јасеновца"

5-6 minutes

---

Чим је 25. јануара скинут ембарго на објављивање критика за филм „Дара из Јасеновца" који је био кандидат Србије за награду Оскар, истог јутра у 6 часова у америчком часопису Варајети појавила се критика, у којој утицајни њујоршки филмски критичар Џеј Вајсберг, није имао суштинских замерки на филм, већ сматра да су побуде за снимање оваквог филма проблематичне. Но, нису се сви филмски критичари сложили са овом оценом, преноси РТС.

На дан почетка диструбуције у Сједињеним Државама 9. фебруара, српски кандидат за награду америчке Академије филмске уметности и науке Дара из Јасеновца суочио се с новим негативним критикама, овог пута у Лос Анђелес тајмсу. Осим што је изнео низ замерки на рачун филма, критичар ЛА Тајмса је показао и непознавање историје, али и злонамерно извртање чињеница.

Међутим, филмом „Дара из Јасеновца" су се на веома посвећен и позитиван начин бавили бројни други еминентни сајтови специјализовани за филм.

Тако Disappointment media „Дару из Јасеновца"а назива „бруталним остварењем" и истиче значај филма који, како наводи, „прича причу која се не прича често", истовремено подвлачећи његов едукативни каракер и „префињену и самоуверену режију", као и сјајне перформансе које филм садржи.

Критичар наглашава да филм који долази од редитељског ветерана Предрага Антонијевића покрива често превиђени и стравични аспект ере Холокауста, и успева да исприча причу о истрајности девојчице кроз трагедију.

Иако неки критичари сматрају да Дара из Јасеновца промовише српску националистичку агенду, ово остварење је заправо озбиљан покушај да се прикаже фашистичко угњетавање, наводи историчар и писац Рори Јеоманс у свом тексту за Балкан инсајт.

Јеоманас на крају текста подсећа да у четири кратке, катаклизмичне године свог постојања, НДХ је имала велики утицај на милионе обичних људи, као и на генерације иза њих. У архивама постоји толико прича о искуствима појединаца у тим годинама терора – прича Срба, Јевреја и Рома, али и Хрвата и Бошњака – које само чекају да буду испричане.

„Ако „Дара из Јасеновца" успе да охрабри филмске ствараоце да испричају неке од ових прича, она ће сигурно бити упамћена по томе, а не по негативним критикама", закључује Јеоманас.

За The Knockturnal „Дара из Јасеновца" се придружила мноштву филмова о Холокаусту и зверствима почињеним у логорима смрти, али је како се подвлачи, „Дара из Јасеновца" јединствена у фокусирању на причу о Србима и у постављању десетогодишњакиње као главне јунакиње приче о преживљавању.

Како се наводи, ово је филм у коме је фокус на женама и деци и тешким одлукама са којима се мајке суочавају:

„Велики део драме филма окружују тешке одлуке које ове жене морају донети суочене са страхотама геноцида. Да ли би требало украсти кукуруз за своју гладну децу и потенцијално се суочити с батинама? Да ли би требало да пошаљу децу због шансе за бољи живот и ризикују да их више никада не виде? Ова питања продубљују страхоте Холокауста изван језивих убистава изражавајући психолошку трауму наметнуту жртвама", наводи еминетни сајт.

Дејвид Валечински на сајту worldfilmreviews.us је oбјавио своје виђење филма „Дара из Јасеновца". По његовом мишљењу, филм истиче чињеницу да и у најгорим временима постоје људи који желе да помогну, ризикујући чак и сопствени живот.

„Током целог филма стражари и затвореници морају да се носе са месечним посетама Црвеног крста који журно и тајно аутобусом одвози одређени број деце док остатак препушта њиховој ужасној судбини. Претпоставка је да су и часне сестре читале исту Библију као и радници Црвеног крста, али по њиховим поступцима то никада не бисте увидели", наводи Валечински.

„Дара из Јасеновца је врло добро снимљен филм и један је од првих значајних филмова који се бави неправдама и злочинима који су почињени у хрватским логорима током Другог светског рата и њиховом доприносу геноциду над Србима у целини", истиче у својој критици Херман Даливал на сајту Синемасанктум.

Ово је највероватније први или бар један од првих значајних филмова који се бави неправдама и злочинима који су почињени у овим хрватским логорима током Другог светског рата, и њиховом доприносу геноциду над Србима у целини.

„Рекао бих да је то једна од ствари које заиста издвајају овај филм од осталих филмова о Холокаусту. И док филм не пружа превише контекста око Срба, њихове динамике са Хрватском и какву је улогу ова земља имала код Сила осовине, ви ипак успевате да схватите суштину, а драма која је у средишту филма, заиста и не изискује велико предзнање да би га било могуће пратити", закључује Даливал.

View article...

Enclosures:

160z120_dara-iz-jasenovca.jpg (6 KB) http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_02//160z120_dara-iz-jasenovca.jpg

 

Srđa Trifković - Jedinstvena prilika patrijarha Porfirija

standard.rs

Srđa Trifković - Jedinstvena prilika patrijarha Porfirija - Novi Standard

Srđa Trifković

8-11 minutes

---

Dobri odnosi patrijarha Porfirija sa Vatikanom mogli bi biti od koristi srpskoj državi i narodu. To nije nikakvo unijaćenje, niti ekumenisanje, već zdravorazumski i moralno jasno utemeljen stav

Geopolitički položaj Srbije u ovom trenutku krajnje je nezahvalan. Novi režim u Vašingtonu od prvog dana ne krije svoje agresivne namere prema Srbima u celini, niti potcenjivački odnos prema Beogradu oličen u Bajdenovoj „čestitci“ Vučiću. Pritisci da se prihvati „međusobno priznanje“ sa mafijaškom kvazidržavom samo će rasti, ali pre toga verovatno je da će prva na udaru biti Republika Srpska.

Rusija je na Balkanu već poodavno u sveopštoj defanzivi. Čak i kada bi u Kremlju postojala politička volja za konkretnu pomoć Srbima u slučaju akutne krize (što nije izvesno), geopolitičke prepreke su neumoljive. Gubitkom Ukrajine Rusija je za dodatne dve hiljade kilometara udaljena od Zapadnog Balkana, a već od ranije isprečio joj se kordon NATO članica Rumunije i Bugarske. Kina je daleko i u ovom trenutku još nespremna za oštru konfrontaciju sa SAD.

Evropska unija krotko povlađuje novom režimu u Vašingtonu, što se videlo iz zaoštrene antiruske retorike Žozepa Borela nakon što se vratio iz Moskve u Brisel. Nema sumnje da će Brisel i Berlin upravo po pitanju zaoštrenog stava prema Srbiji, Republici Srpskoj i Srbima u celini vrlo rado prihvatiti diktat Vašingtona kao odraz iznova stvorenog konsenzusa zapadnih partnera posle četvorogodišnjih poremećenih odnosa pod Donaldom Trampom.

Vatikanske veze

U tako nezahvalnoj situaciji Srbi treba da proaktivno teže za jačanjem starih i uspostavljanjem novih partnerstava, gde god mogu i sa kim god mogu. U tom kontekstu, značajna je činjenica da Sveta stolica nije priznala kvazidržavu Kosovo i da je papa Francisko odgodio kanonizaciju Alojzija Stepinca na neodređeno vreme.

Iskustva Srba sa Katoličkom crkvom kroz istoriju bila su mučna. U današnje vreme, međutim, neophodno je sagledati činjenicu da izrazito srbofobni, podunavsko-mitelevropski katolicizam nije dominantan u Vatikanu. Patrijarh Porfirije stoga bi trebalo da svoje već postojeće vatikanske veze ne samo neguje, nego i jača. Za Svetu stolicu veoma je poželjno da papa dođe u Srbiju. Svesna je da put ka Moskvi vodi preko Beograda. Ovo predstavlja značajan politički kapital, čega je novi patrijarh srpski savršeno svestan. On treba da njegovom aktiviranju pristupi bez obzira na optužbe zilota o tobožnjoj težnji ka uniji ili ekumenizmu.

Mitropolit Porfirije tokom ustoličenja za patrijarha SPC u Sabornoj crkvi, Beograd, 19. februar 2021. (Foto: Tanjug/Rade Prelić)

Što se tiče odnosa sa katolicima, na osnovu njegovih dosadašnjih izjava i postupaka izvesno je da patrijarh Porfirije sagledava još jednu važnu činjenicu. U vreme kada postmoderno ludilo političke korektnosti caruje zapadnim svetom, kada se perverzije slave kao normalne, a normalnost proglašava za netrpeljivost, hrišćani istočni i zapadni – razdvojeni tragičnom Velikom šizmom – mogu i treba da nalaze zajedničke interese u suprotstavljanju zlu.

Trulež nevere, satanskih hristofobnih zakona i javnog diskursa, a pre svega sveopšte vajningerovske samomržnje u koju je ogrezao zapadni svet pruža dodatnu priliku patrijarhu Porfiriju da ojača veze sa katoličkim svetom. Uz punu spoznaju činjenice da razlike među nama – nastale pre mnogo vekova i produbljivane tokom skoro jednog milenijuma – neće biti uskoro prevaziđene, on je pravi čovek na pravom mestu da doprinese jednom funkcionalnom i obostrano korisnom partnerstvu istočnih i zapadnih hrišćana u otporu daljoj marginalizaciji vernika i prihvatanju nametnutih oblika postmodernije poput istopolnih kvazibrakova. To nije nikakvo unijaćenje, niti ekumenisanje! To je zdravorazumski stav i moralno jasno utemeljen.

Posebno ohrabruje činjenica da mitelevropski, agresivni katolicizam više ne uživa monopol posrednika između Vatikana i pravoslavnih Srba. Lično sam iskusio stanje duha te neprijatne varijante katoličanstva juna 2007, kada sam sa bivšim kanadskim ambasadorom u Beogradu Džejmsom Bisetom posetio visoke ličnosti u Vatikanu po preporuci tadašnjeg ambasadora Srbije pri Svetoj stolici, Darka Tanaskovića. Naš cilj bio je da iznesemo argumente zasnovane na hrišćanskoj solidarnosti u prilog nepriznavanja kosovske samoproglašene nezavisnosti, koja se tada uveliko očekivala.

Jedan od naših sagovornika bio je biskup Valter Brandmiler (Walter Brandmüller, od 2010. kardinal). Rođeni Bavarac, Brandmiler bio je na čelu Pontifikalnog odbora za istorijske nauke. Kada mu je ambasador Biset pomenuo značaj Srba kao osvedočenih branitelja Evrope od islamske opasnosti, biskup Bratmiler – očigledno nesvestan porekla moje malenkosti – doslovno je rekao sledeće: „Da, da, Srbi! Da, kakav narod! Ah… avaj [alas!], kakva šteta… ali naša vrata vazda ostaju otvorena!“

Prirodni saveznici

Danas, međutim, u katoličkom svetu daleko je prisutnija struja oličena u mnogim mojim kolegama i prijateljima iz Amerike koji u Srbima vide prirodne saveznike u borbi sa satanskim duhom postmodernije.

Jedan od njih je gvardijan norbertinskog manastira Svetog Arhangela Mihajla u Silveradu u Kaliforniji i moj prijatelj o. Hju Barbur (Hugh Barbour). Njega sam u dva navrata doveo u Crnu Goru, gde je bez zazora pružio podršku Mitropoliji izjavama da nikakva „Crnogorska pravoslavna crkva“ ne postoji. Mitropolit Amfilohije mi je potom u više navrata pred odlazak u Ameriku slao pozdrave za „našeg dobrog oca Huga“, sa kim je vodio višesatne razgovore na italijanskom. Otac Hju je prilikom jedne moje posete njegovom manastiru predao dar od 2.000 dolara Cetinjskoj bogosloviji na šta mu je otac Gojko Perović uzvratio lepim i elokventnim pismom zahvalnosti.

Blaženopočivši mitropolit Amfilohije na čelu litija za odbranu svetinja, Podgorica, 14. jun 2020. (Foto: Boris Musić/mitropolija.com)

Katolik je i moj višedecenijski kolega dr Tomas Fleming, bivši urednik časopisa Hronike koji po pitanju odnosa katolika i pravoslavnih sledi jasan stav: „Ako se ne držimo zajedno, visićemo razdvojeno“. Dr Fleming je po blagoslovu mitropolita Amfilohija na engleskom napisao knjigu Crna Gora raspolućena zemlja (Montenegro: The Divided Land), koja je po prvi put zapadnom čitaocu na pristupačan i sažet način iznela činjenice o istoriji, kulturi, veri i identitetu Crnogoraca. Flemingov zaključak je nedvosmislen: „Oni Crnogorci koji kažu da nisu Srbi time prihvataju da su niko i ništa“.

Katolik je i pukovnik Ronald Hačet iz Teksasa, koji mi je godinama bio dragoceni saradnik u Fondaciji lorda Bajrona za balkanske studije, čest posetilac srpskih zemalja i učesnik naučnih skupova o jugoistočnoj Evropi. U svojim pisanjima, on se posebno istakao kao branilac prava Republike Srpske na opstanak. Nakon što sam u leto 1994. sa njim proveo sedam dana na Palama i drugde po ratištima, Hačet je pokušao da svoje vašingtonske veze aktivira u cilju povratka izolovanog rukovodstva Republike Srpske u pregovarački proces. Ovo je, nažalost, bilo sprečeno iz Beograda.

Takvih primera ima, hvala Bogu, na desetine. Među njima je i Elizabeta Valđusti, autor dokumentarnog filma „Spasimo manastire!“ o srpskom nasleđu na Kosovu i Metohiji. Navedeni ljudi su nesumnjivi i osvedočeni prijatelji srpskog naroda. Nikome od njih ne pada na pamet da različitosti naših verskih tradicija tretiraju kao problem. Oni su takođe svesni da su pravoslavni narodi, Rusi pre svega, još uvek čvrsta barijera metastaziranju postmodernog, posthumanog zapadnog sekularizma.

„Zapadni svet“ ima vladajuću kvazielitu koja se ponosi navodnom emancipacijom od tradicionalne vere, što je oličeno u Nacrtu Ustava Evropske unije koji temelje briselske Evrope vidi u prosvetiteljstvu i vladavini prava – ali ne i u hrišćanstvu. Posledica razdvajanja razuma od srca jeste kolaps zapadne kulture i civilizacije. On danas predstavlja realnost, a ne tek predstojeći proces koji je pre sto godina najavio Osvald Špengler.

Vladike SPC tokom svete arhijerejske liturgije povodom ustoličenja mitropolita Porfirija za patrijarha SPC u Sabornoj crkvi, Beograd, 19. februar 2021. (Foto: spc.rs)

Suočeni sa beštijom adskom na svakom koraku, zapadni i istočni hrišćani treba da očuvaju skrušenu svest o sopstvenoj grešnosti i da se klone zilotske isključivosti. Ona samo ide naruku onima koji žele da nas obese – svakog od nas posebno. Uzdam se i molim da im to zadovoljstvo nećemo pružiti. Nemam sumnje da je novi patrijarh srpski prava ličnost da uspostavi i ojača spone koje će zajednički otpor hrišćana dobre volje i tvrde vere novom Vavilonu učiniti mogućim.

Srđa Trifković je spoljnopolitički urednik mesečnog magazina „Hronike“ i vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci

Naslovna fotografija: Tanjug/Rade Prelić

Izvor Novi Standard

BONUS VIDEO:

 

Немачки професор тврди да је корона направљена у лабораторији

politika.rs

Немачки професор тврди да је корона направљена у лабораторији

1-2 minutes

---

БЕРЛИН – Немачки нанаучник Роланд Визендангер тврди да има доказе да коронавирус није прешао са животиња на људе, већ да је настао у лабораторији.

Научник из Хамбурга је немачким медијима рекао да има укупно 600 доказа из 2019. и 2020. године.

„Информације о вирусу и бројне објаве у стручним часописима и на друштвеним медијима показују да је корона био-несрећа у лабораторији. Корона је дошла из лабораторије у Вухану", тврди Визендангер, преноси Танјуг.

Према његовим речима, вирус се веома добро „качи" на рецепторе људских ћелија и успева да продре у њих, што није било својствено ранијим сојевима коронавирусе и указује на неприродно порекло.

Указао је и да се слепи мишеви не нуде на пијаци у центру Вухана, који је називан епицентром инфекције.

Визендангер очекује да ће наредних недеља и месеци бити даљих студија и истраживања о порекли коронавируса и нада се доказима који ће поткрепити његову тезу.

View article...

Enclosures:

160z120_PIJACAVUHAN.jpg (8 KB) http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_02//160z120_PIJACAVUHAN.jpg