pcnen.com

Poslednji adut Zapada ili o agentima među novinarima i NVO

11-14 minutes

---

Autori:  Jang Šeng i Čen Ćinćin

Prošlog četvrtka, održan je (u Kini, prim. prev.) šesti po redu Dan edukacije o nacionalnoj bezbednosti, a služba državne bezbednosti objavila je niz slučajeva vezanih za pretnje političkoj stabilnosti Kine. Stručnjaci međunarodnih obaveštajnih i bezbednosnih poslova rekli su da se, u uslovima sve intenzivnijeg nadmetanja Kine i SAD, inostrane neprijateljske snage ne bave samo redovnim špijunskim aktivnostima, nego i uvećavaju napore za narušavanje političke bezbednosti Kine.

Policijski slučajevi koje su relevantne agencije nacionalne bezbednosti obelodanile ove godine razlikuju se od onih ranijih, a karakteriše ih poseban fokus na oblast političke bezbednosti, uključujući aktivnosti osumnjičenih lica udruženih sa inostranim antikineskim snagama koje pokušavaju da podriju državnu stabilnost. Neki od ovih slučajeva vezani za nerede u Hongkongu 2019. godine ukazuju na pokušaje da se obojena revolucija, podržana od strane Zapada, proširi iz ovog posebnog administrativnog regiona u unutrašnjost Kine.

„Kada govorimo o nacionalnoj bezbednosti, ljudi uglavnom misle na stranu špijunsku aktivnost koja za cilj ima vojne i ekonomske podatke Kine. Međutim, sada mnogi slučajevi pokazuju kako unutrašnje i spoljašnje antikineske snage uzajamno sarađuju“, rekao je Global tajmsu stručnjak za nacionalnu bezbednost i antiterorizam pri kineskom Institutu za savremene međunarodne odnose, Li Vej.

„Ovo pokazuje da strane neprijateljske snage jačaju svoje napore za realizaciju ‘obojene revolucije’, kako bi naškodile političkoj bezbednosti naše zemlje“, rekao je Li, ističući da je ovo postao primarni izazov nacionalnoj bezbednosti sa kojim se Kina trenutno suočava.

„Pametnije sredstvo“

Redovne špijunske aktivnosti koje za cilj imaju prikupljanje vojnih i ekonomskih obaveštajnih podataka služe tome da određenim zemljama pomognu u njihovim pregovorima ili nadmetanju sa Kinom, „ali obojena revolucija direktno je usmerena protiv naše političke bezbednosti, odnosno radi se o pokušaju da se naškodi stabilnosti i javnom redu u našoj državi, pa je zato mnogo ozbiljnija i destruktivnija“, navodi kineski stručnjak za međunarodne obaveštajne poslove koji je želeo da ostane anoniman.

Tehnički, obojena revolucija je „pametnije sredstvo“ koje bi trebalo da pomogne zapadnim zemljama, a naročito SAD, da destabilizuju ili sruše određenu zemlju, objašnjava pomenuti ekspert. „Nakon rata u Iraku, SAD i njihovi saveznici manje su voljni da šalju kopnene snage jer direktno vojno angažovanje stvara vojne gubitke i druge nepredviđene troškove. Ali korišćenje društvenih mreža, nevladinih organizacija i ‘diplomata’ za mobilizaciju, obuku, finansiranje i organizovanje lokalnog stanovništva protiv sopstvene vlade košta manje i lakše stvara haos“.

„Možemo videti mnoge slične slučajeve u Siriji, Libiji, Venecueli, Ukrajini i Belorusiji. Glavni akter u ovim zemljama je lokalno stanovništvo predvođeno zapadnim posrednicima, a zapadne vojne snage uglavnom imaju podržavajuću ulogu ili se uopšte i ne pojavljuju“, rekao je on.

Kineski analitičari su rekli da se SAD i njihovi saveznici ne usuđuju da direktno pokreću vojne operacije protiv nuklearnih sila poput Kine i Rusije, ili njihovih suseda. Stoga, nakon niza neefikasnih pristupa, poput trgovinskog rata, vojnih pritisaka i propagandne stigmatizacije, obojena revolucija se koristi kao glavna taktika za ometanje razvoja Kine. Utisak je da je to poslednja karta na koju SAD mogu da zaigraju kako bi sprečile veliku obnovu kineske nacije.

Više infiltracija

U jednom od nedavno obelodanjenih slučajeva koji bi trebalo da podignu nivo svesti o nacionalnoj bezbednosti, student novinarstva sa univerziteta iz severne pokrajine Hebej, koji se preziva Tian, postao je „papagajski reporter“ jednog zapadnog medija glavnog toka. Tian je uspostavio antikineski veb-sajt 2018. godine preko kog je plasirao velike količine dezinformacija i političkih spekulacija.

Aprila 2019. godine, Tian je pozvan da poseti jednu zapadnu zemlju u kojoj je stupio u kontakt sa preko 20 neprijateljski nastrojenih stranih grupa i sa desetak funkcionera te zemlje kako bi dobio direktne instrukcije. Od Tiana je zatraženo da pruži „dokaze“ koji bi mogli da se koriste za stigmatizaciju Kine. Tianovo delovanje ozbiljno je naškodilo političkoj bezbednosti Kine, pa je on uhapšen juna 2019. godine, saopštile su službe državne bezbednosti.

Li smatra da je ovo tipičan slučaj infiltriranja američkih i zapadnih antikineskih snaga u redove kineskih studenata, te njihovog vrbovanja za ideološku borbu protiv Kine.

„Rad za zapadne medije nije problem, ali korišćenje novinarske profesije kao paravana za vršenje aktivnosti kojima se ugrožava nacionalna bezbednost je krivično delo“, rekao je Li, ističući da nisu svi koji su zaposleni u zapadnim medijima ujedno i špijuni, ali da postoje zapadni novinari iza kojih stoje zapadni političari i obaveštajne službe.

U širenju glasina o „genocidu“ i „prinudnom radu“ u Sinkjangu, zapadni mediji imaju važnu ulogu, podsetio je Li. „Baš kao i u ovom slučaju, ti ‘novinari’ dobijaju finansijska sredstva i obuku u drugim zemljama, i implementiraju taktiku antikineskih političara kako bi destabilizovali Kinu“.

U sredu je portparol kineskog Ministarstva spoljnih poslova Žao Lijan na redovnoj konferenciji za medije rekao kako se 2020. godine američki ambasador u Turskoj sastao sa čelnikom lokalne grane Islamskog pokreta Istočnog Turkestana.

ETIM, odnosno Islamska stranka Turkestana je ekstremistička, teroristička i separatistička organizacija koja se suprotstavlja suverenitetu i stabilnosti Kine u Sinkjangu. Komitet za sankcije protiv Al kaide pri Savetu bezbednosti UN uvrstio je ETIM na listu terorističkih organizacija 2002. godine.

Kinesko Ministarstvo spoljnih poslova pustilo je video segment na konferenciji za medije, u kojem Sajbel Edmonds – bivši prevodilac pri FBI – u intervjuu iz 2015. godine otkriva kako „Gladio operativci izvlače iz Sinkjanga dosta ovih ljudi… obučavaju ih, naoružavaju, a onda vraćaju nazad“.

„Sklapajući ovu slagalicu, čovek ne može da se ne zapita o čemu je američki ambasador u Turskoj imao da razgovara sa jednim od vođa antikineske organizacije? Šta je operacija ‘Gladio’? Da li SAD nameravaju da stvaraju probleme u Sinkjangu?“, pita se Žao.

Prema objavljenim informacijama, u prošlosti su neki od uhapšenih bivših viših državnih funkcionera u Sinkjangu rekli da su sarađivali sa stranim separatističkim snagama, te da su imali zadatak da vrše ili tolerišu terorističke napade u regionu, te da odobravaju udžbenike sa ekstremističkim sadržajima u školama, što je ozbiljno narušavanje nacionalnog jedinstva i političke bezbednosti.

Front u Hongkongu

Hongkong je još jedna linija fronta nacionalne i političke bezbednosti Kine. Otkako je Zakon o nacionalnoj bezbednosti u junu 2020. godine stupio na snagu u Hongkongu, strane snage koje su stajale iza mesecima dugih antivladinih nereda u gradu (još od juna 2019. godine), počele su da se kolebaju, pošto se izgrednici sada suočavaju sa ozbiljnim kaznenim merama – čak i doživotnom robijom. Ovim zakonom se takođe sprečava dejstvo „nevidljive ruke“ koja stoji iza haosa podstaknutog od strane spoljnih aktera, ukazuju stručnjaci.

Mnoge ne iznenađuje to što su zapadne snage koristile status Hongkonga kao otvorenog grada za izazivanje obojene revolucije pomoću raznih kanala, uključujući medije, studentske organizacije, političke stranke i radničke sindikate koje su finansirale, obučavale i savetovale u organizaciji ilegalnih skupova, protesta i nereda. Sve te taktike mogle su se videti u previranjima iz 2019. godine.

Implementacija Zakona o nacionalnoj bezbednosti pomogla je Hongkongu da obnovi društveni red, zatvarajući pravne vakuume u lokalnim zakonima, rekao je policijski komesar Kris Tang Ping-kjong za Global tajms u sredu, pošto je zakon do sada dobro funkcionisao kao sredstvo odvraćanja izgrednika koji ugrožavaju nacionalnu bezbednost.

Od implementacije Zakona o nacionalnoj bezbednosti u Hongkongu, sto ljudi je uhapšeno od strane policije pod optužbom za ugrožavanje nacionalne bezbednosti, rekao je Tang.

Očuvanje nacionalne bezbednosti smatra se vrhovnim prioritetom za komesara policije u 2021. godini, što je takođe i jedan od prva četiri zadatka policije Hongkonga. Policijski timovi nastaviće da sakupljaju i analiziraju kontraobaveštajne podatke, istražuju kriminalne slučajeve koji ugrožavaju nacionalnu bezbednost i vrše kontraobaveštajne operacije sa ciljem sprečavanja aktivnosti koje bi ugrozile nacionalnu bezbednost, istakao je Tang.

„Policija Hongkonga takođe će pojačati saradnju sa svim institucijama i subjektima zainteresovanim za jačanje nacionalne bezbednosti, kako bi stekla veće poverenje javnosti i širu podršku“, rekao je on.

Kako bi se olakšalo javno učešće u očuvanju nacionalne bezbednosti, uprava za nacionalnu bezbednost policije Hongkonga pokrenula je 05. novembra 2020. godine vruću liniju za prijavljivanje relevantnih nehitnih slučajeva.

Obojeni bumerang

Osim ciljanja Sinkjanga i Hongkonga koji predstavljaju tradicionalna geopolitička žarišta, strane neprijateljske snage takođe rado koriste teme poput položaja LGBT zajednice, feminizma i ekologije, kojim se lako raspaljuju uzavrele diskusije na društvenim mrežama pomoću dezinformacija i glasina. Tako se stvaraju problemi podsticanjem sukoba između različitih grupa unutar Kine, ističe anonimni ekspert za međunarodne obaveštajne poslove.

Srećom, ova praksa ne uspeva da izazove značajnije posledice ili da eskalira u ogromnu obojenu revoluciju, pošto je usled modernizacije i razvoja Kine većina kineskih korisnika društvenih mreža u stanju da o ovim temama diskutuje na zreo i odgovoran način, dok se legalne građanske, LGBT i ekološke organizacije distanciraju od neprijateljskih inostranih uticaja, rekao je ekspert.

„Ti ekstremisti koje podržava Zapad su u našem društvu marginalizovani, a njihove ilegalne onlajn i oflajn aktivnosti se efikasno prate i kontrolišu od strane relevantnih organa reda“, istakao je on.

Ironiju predstavlja to što su SAD otkrile da im se neki od njihovih pristupa za izazivanje eobojenih revolucija vraćaju kao bumerang, pri čemu su uspon trampizma, sve jači pokret „Životi crnaca su važni“ i neredi na Kapitol hilu ozbiljno podrili imidž i kredibilitet SAD u promociji obojenih revolucija u drugim zemljama, podsetio je stručnjak.

Obojene revolucije podržane od strane Zapada predstavljaju uobičajenu pretnju sa kojom se suočavaju Kina i mnoge druge zemlje, poput Rusije, zemalja centralne Azije, Bliskog istoka, jugoistočne Azije, istočne Evrope i Latinske Amerike. Stoga odbrana političke bezbednosti takođe zahteva međunarodnu saradnju, upozoravaju analitičari.

Kineski ministar spoljnih poslova Vang Ji istakao je nakon sastanka sa ruskim šefom diplomatije Sergejem Lavrovim u martu da će se dve zemlje zajednički suprotstavljati obojenim revolucijama i štititi svoj nacionalni suverenitet i političku bezbednost.

„Borba protiv obojenih revolucija je važan zadatak za Kinu i Rusiju, ne samo kako bi zaštitile sebe, nego i očuvale regionalni mir i stabilnost. Ove dve zemlje bi mogle da sarađuju u oblastima razmene obaveštajnih podataka, zajedničkih operacija protiv zapadnih ilegalnih nevladinih organiazcija koje dezinformacijama rasplamsavaju nestabilnost, kao i u oblasti sajber bezbednosti“, rekao je za Global tajms Jang Đin, stručnjak pri Institutu za ruske, istočnoevropske i centralnoazijske studije sa Kineske akademije društvenih nauka.

Globaltimes/Novi Standard

Napomena: Global tajms je poluzvanično glasilo kineskih organa vlasti

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

standard.rs

Robert Fisk – čovek koji se usudio da govori istinu

Dragan Bisenić

13-16 minutes

---

Novinar britanskog Independenta svedočio je o priznanju NATO generala da osiromašeni uranijum izaziva rak, da je CNN 1999. godine saučestvovao u pokušaju Vučićevog ubistva, i da je NATO u SRJ ciljano ubijao civile

Irski i britanski novinar Robert Fisk (1946-2020) bio je jedan od najvećih novinarskih reportera u poslednjih pet decenija. Izveštavao je o građanskim i drugim teškim ratovima na Bliskom istoku i šire – u Iraku, Siriji, Avganistanu, Bosni, Kosovu, Izraelu i okupiranim teritorijama, Severnoj Irskoj, Alžiru i Libanu, gde je od Bejruta napravio svoju bazu. Fisk je umro 2. novembra prošle godine u Dablinu u 74. godini. I iza sebe je ostavio ogromno novinarsko delo i veliku prazninu među poznavaocima Bliskog istoka i „Velikog Bliskog istoka“ koji uključuje i Balkan.

U većini ratova Fisk je zauzimao nekonvencionalno stanovište koje je, iako je bio dopisnik Independenta, bilo protiv „glavnog toka“ svetskih medija i koje je u nekrolozima posvećenim njemu nazivano „kontroverznim“. „Mislim da je dužnost stranog dopisnika da bude neutralan i nepristrasan i na strani onih koji trpe, ma ko oni bili“, govorio je Fisk, polazeći pri tome od odnosa snaga, ali i lične odbojnosti prema klišeima novinara koji su izdaleka pisali o događajima. On je smatrao da je zabluda da novinari mogu da budu objektivni i navodio je da je praćenje centara moći prvenstveni zadatak novinarstva.

„Ne možete se približiti istini, a da niste tamo gde su događaji“, rekao je u dokumentarnom filmu o njegovom radu Ovo nije film (This Is Not A Movie) iz 2019. godine. Tokom skoro pet decenija – poslednje tri radeći za The Independent – Fisk je nesumnjivo bio „tamo“.

Rado je na svojim predavanjima citirao reči iz intervjua s pokojnim muftijom beogradskim Hamdijom Jusufspahićem, o ograničenoj vrednosti upotrebe sile: „Morate verovati i u nešto drugo. Niko nije na vrhu veoma dugo. Što ste veći, brže padate – naročito kada su počinjena nemoralna dela. Kada je Neron došao na vlast u Rimu, Rim je pao. Nacija ne ostaje na vrhu mnogo dugo.“

Bombardovanje RTS-a

Roberta Fiska sreo sam tri puta u Kairu. On je bio treći od ukupno pet novinara koji su intervjuisali Osamu bin Ladena, a s kojima sam razgovarao. Druga dvojica su novinar pakistanske televizije GEO Hamid Mir, i novinar CNN-a Piter Arnet.

Fisk je intervjuisao Osamu bin Ladena tri puta, isto kao i Hamid Mir. Fiskovi intervjui objavljeni su u Independentu 6. decembra 1993, 10. jula 1996. i 22. marta 1997. Prvi intervju s Bin Ladenom bio je i prvi intervju ikada dat jednom zapadnom novinaru, a udesio mu ga je brutalno ubijeni saudijski novinar Gamal Kašogi, koga sam sreo s Fiskom u Kairu. U drugom intervjuu učestvovao je Abu Musab Al Suri, ideolog koji je džihad učinio globalnim.

Većinu vremena na Balkanu proveo je sa svojom bivšom suprugom Larom Marlou, koja je sada dopisnica Ajriš tajmsa iz Pariza. Ona je o Fisku rekla: „Kada je Robert 1999. godine iz Beograda pokrivao NATO bombardovanje Srbije, optužen je za podršku Slobodanu Miloševiću. Kada se četiri godine kasnije usprotivio angloameričkoj invaziji na Irak, njegovi neprijatelji rekli su da je on ‘ludak Sadama Huseina’. Njegovo izveštavanje o sirijskom građanskom ratu od 2011. godine naljutilo je one koji su tvrdili da je on apologeta Bašara al Asada. Mnogi u Evropi i SAD su na početku rata idealizovali sirijske pobunjenike, Robert je imao nijansiraniju viziju. Pokazalo se da je u pravu kada su se mnogi pobunjenici pridružili džihadističkim pokretima.“

Novinar Robert Fisk (Foto: Wikimedia/Flickr/Mohamed Nanabhay, CC BY 2.0)

Dan posle bombardovanja RTS-a, 23. aprila, Robert Fisk objavio je tekst „War In The Balkans: ‘Once you kill people because you don’t like what they say, you change the rules of war’“ („Rat na Balkanu: Jednom kada ubijete ljude zato što vam se ne sviđa šta oni govore, promenili ste pravila ratovanja“), u kojem je prvi među novinarima najoštrije osudio bombardovanje RTS-a.

„Svi smo se pitali koliko će vremena proći dok NATO ne odluči da se Radio-televizija Srbije pridruži listi ‘vojnih’ ciljeva“, naveo je Fisk. Sve to, međutim, nije opravdalo odluku da se ubiju oni koji su dežurali noću u studijima. „Tada su objašnjenja potekla sa proslave NATO rođendana u Vašingtonu (24. aprila 1999, 50 godina od osnivanja NATO, prim.) – da je srpska ‘propagandna mašina’ produžavala rat. Čudim se. Čini mi se da se sećam da je hrvatska televizija obilno širila mržnju kada je etnički čistila 170.000 Srba iz Hrvatske 1995. godine. Ali nismo bombardovali Zagreb. A kada su momci predsednika Franje Tuđmana masakrirali Srbe i Muslimane u Bosni, nismo bombardovali njegovu rezidenciju. Da li je stvarni greh srpske televizije bilo emitovanje filma o NATO-ovom masakru izbeglica kosovskih Albanaca prošle nedelje, ubistva za koja je NATO bio primoran da prizna da su bila greška“, zapitao je Fisk.

On je okrivio CNN za saučesništvo u bombardovanju RTS-a, jer su dva dana ranije dopisnici i osoblje CNN-a dobili instrukciju da napuste zgradu RTS-a, što su oni i učinili, pozivajući kolege na oproštaj uz kafu i sok od pomorandže, na kojem je bio i Fisk.

Pokušaj ubistva Vučića

Analizirajući početkom jula 1999. ponašanje medija, Fisk pokazuje kako su, uz retke izuzetke, izveštači napustili svako stajalište objektivnosti i nekritički usvojili službeno obrazloženje rata. „Uglavnom su se zarazili antisrpskom histerijom zvaničnika SAD-a, Britanije i NATO-a, i pokušali su da opravdaju bombardovanje izveštavanjem uzimajući NATO propagandu kao činjenicu i prihvatanjem kao nesumnjivih izjava portparola NATO-a Džejmija Šeja, predsednika Klintona i premijera Blera“, napisao je Fisk.

Tu je naveo primer novinara CNN-a u Beogradu koji je „zapanjio jednog od svojih engleskih kolega nakon što je NATO bombardovao uski drumski most u jugoslovenskom gradiću Varvarinu, ubivši na desetine civila, od kojih su mnogi pali u reku Moravu. ‘To će ih naučiti da ne stoje na mostovima’, urlao je“.

Fisk primećuje: „Ovo naravno nije bio jezik kojim se on služio u programu, gde je izveštaj CNN-a o ubistvima na mostu praćen primedbom da je bilo ‘civilnih žrtava’ – a sve to kada je tim CNN-a bio tamo i snimao obezglavljeni leš lokalnog sveštenika“.

Po njegovoj oceni „saradnja glavnih medija sa NATO bombardovanjem prevazišla je nepoštenu i neetičku novinarsku praksu“. Na kraju članka on je sugerisao da su CNN i emisija „Larri King Live“ ove mreže, možda bili saučesnici u pokušaju atentata na tadašnjeg srpskog ministra informisanja Aleksandra Vučića.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić (Foto: Predsedništvo Srbije/Dimitrije Goll)

Fisk je napisao: „Dva dana pre nego što je NATO bombardovao sedište srpske televizije u Beogradu, CNN je iz sedišta u Atlanti dobio dojavu da će zgrada biti uništena. Rečeno im je da odmah uklone svoje objekte iz prostorija, što su i učinili. Dan kasnije, srpski ministar informisanja Aleksandar Vučić primio je iz SAD-a faksom poziv iz emisije „Larri King Live“ da se pojavi na CNN-u. Želeli su ga u etru u 2:30 ujutru 23. aprila i tražili su od njega da pola sata ranije dođe na srpsku televiziju radi šminkanja. Vučić je zakasnio – što je za njega bilo dobro pošto su NATO projektili digli zgradu u vazduh šest minuta posle dva. Prvi je eksplodirao u šminkernici u kojoj je mladi srpski asistent izgoreo na smrt. CNN sve ovo naziva slučajnošću, rekavši da emisija Larija Kinga, koju je organizovalo odeljenje za zabavu, nije znala za uputstva odeljenja za vesti svojim ljudima da napuste zgradu RTS-a.“

Propagandni rat

Samo dva dana nakon ovog teksta Fisk se našao na udaru grupe britanskih medija. Henri Porter iz Observera, jednog od listova koji su najvatrenije podržavali rat, odgovorio je na Fiskov članak, optužujući ga za sve i svašta. Porter tvrdi da je Fisku „nesumnjivo pomagala srpska vlast“ i da je pisao izveštaje o ratu „prelomljene kroz sočivo srpskog interesa“.

Porter je priznao da je „među urednicima i izveštačima postojala gotovo univerzalna zabrinutost zbog nivoa istinitosti NATO brifinga“, i da postoji dobar razlog za zaključak da je „Alijansa bila spremna na gotovo rasistički krstaški rat protiv Srba“. To ga, međutim, ne sprečava da se upusti u malo sopstvenog antisrpskog rasizma, napominjući da su Fiska neke od njegovih kolega prozvali ‘Fisković’ zbog njegovog izveštavanja.

Porter je bio ogorčen zbog činjenice da Fisk „izgleda da veruje“ da je „NATO motivisan urođenim imperijalističkim tendencijama“, ali još neizdržljivija bila je Fiskova odluka da skrene pažnju javnosti na spor u medijima.

Mediji koji su pratili ovu raspravu zaključili su tada da „napad na Fiska ukazuje na to da je njegovo izlaganje žalosnim performansama novinarske profesije pogodilo pravo u živac, a posebno su njegova otkrića u vezi sa ulogom CNN-a u bombardovanju srpskog TV centra izazvala značajnu zabrinutost na visokim mestima“.

U tekstu „Propagandni rat“ objavljenom 23. novembra 1999. u Independentu, Fisk navodi: „Ja znam koja bi igra trebalo da se igra: Srbi su počinili sva zla i tako da se opravda bombardovanje ili ‘rat vrednosti’, kako ga je opisao Toni Bler“.

Ljudi posmatraju srušeni KBC „Dragiša Mišović“ tokom NATO agresije 1999. godine (Foto: Tanjug/Rade Prelić)

Za novinare na dnevnim brifinzima u NATO štabu, Fisk je govorio da oni igraju ulogu „ovaca“ koji nisu pitali Džejmija Šeja o tvrdnjama da je uništena Treća armija, ili da dobiju bilo koji komentar o imenovanju „glavnog čistača Srba iz Krajine Agima Čekua“ za albanskog komandanta. „NATO tvrdnje o vojnoj pobedi bile su gole laži jer je uništeno samo 13 tenkova. Svi mediji trebalo je samo da budu glasnogovornici NATO generala“, upozoravao je Fisk.

„Mnogo ozbiljnije“, rekao je, „bilo je to što je malo ko dovodio u pitanje moralnost NATO bombardovanja srpske televizije u Beogradu“, ponovo navodeći ponašanje CNN-a i poziv tadašnjem srpskom ministru informisanja Aleksandru Vučiću da gostuje u emisiji „Larri King Live“ u ranim jutarnjim satima. CNN kaže da je sve ovo bila slučajnost“, napisao je Fisk.

Bestijalizacija Srba

Fisk je tu pokrenuo i sada kontroverznu temu posledica bombardovanja osiromašenim uranijumom. „Kada sam otišao u Brisel da pitam NATO generale na dnevnom pres brifingu o korišćenju osiromašenog uranijuma (za koji se pokazalo da je u Iraku doveo do masovnog oboljevanja od raka), general je to potvrdio i njegov odgovor je emitovan u direkntom prenosu. Ali, kada je CNN izveštavao sa ove pres konferencije za kasnije emitovanje, moje pitanje i generalov odgovor misteriozno su nestali sa trake“, napisao je Fisk.

„Postojala je i ‘šema’ koju smo čuli tokom rata: ako je NATO ubio nevine, učinio je to slučajno; ako je Srbija ubila nevine, to je namerno učinila. Postoje dva problema sa ovim infantilnim argumentom“, zabeležio je Fisk: „Prvi je taj što su NATO napadi na Jugoslaviju postali toliko neselektivni da je pred kraj bilo gotovo nemoguće verovati da vazduhoplovne snage, koje su neprestano pogađale bolnice, mostove, železnički voz, dva autobusa, seoski most pijačnog dana i brojna stambena naselja, kao i prazne kasarne i rafinerije nafte, nisu namerno gađale civile u svom očajanju da okončaju rat. Ako su srpski civili slučajno ubijeni, čini li to njihovu smrt manje bolnom ili prihvatljivijom? Ako rat nije trebalo da se vodi, smrt koja je položena na vrata NATO-a zaista je teška. A oni novinari koji su izveštavali iz unutrašnjosti Jugoslavije daleko od toga da su bili alat bilo čije ‘mašine laži’ – pružali su bolan, ali neophodan prikaz onoga što mi – mi, NATO, naša zapadna civilizacija – radimo Srbima“.

Fisk je jednostranosti i zatvaranje očiju prema zlodelima samo jedne strane u sukobu osudio još u vreme napada hrvatske vojske na srpsko stanovništvo u Hrvatskoj. On je u Independentu naveo poverljivu procenu Evropske unije iz Krajine 1995. godine: „Dokazi o zverstvima: u proseku šest leševa dnevno… uglavnom su starci. Mnogima je pucano u potiljak ili im je prerezano grlo, drugima je unakaženo lice…. Beskrajni hrvatski pozivi za povratak Srba, garancije građanskih prava i imovinskih prava itd…. širili su se sa svih nivoa … Međutim, srpski domovi i zemlje … i dalje se pale i pljačkaju. Suprotno službenim izjavama koje za beg Srba krive nekontrolisane elemente, zločine su počinili hrvatska vojska, hrvatska policija i hrvatski civili. Nije bilo primećenih pokušaja da se to zaustavi, a indicije upućuju na politiku ‘spaljene zemlje’“.

Bio je ogorčen napadom koji je došao od novinara Ajriš tajmsa koji ga je optužio da stvara „paritet žrtve“. „To je detinjast, ali i opasan izraz – jer sam početkom juna tačno predvideo da su prvo kosovske Albance Srbi etnički očistili. A za nekoliko dana – najviše dve nedelje – NATO i njegovi albanski saveznici etnički će da očiste Srbe. Osim što je citat izvađen iz konteksta, moj stvarni greh je bio što sam bio u pravu.“

Novinar Indepententa Robert Fisk (Foto: Independent)

„Gotovo celokupno srpsko stanovništvo od tada je pobeglo sa Kosova, zajedno sa više od polovine romskog stanovništva. A srpski civili koje sam video zgužvane u svojim porodičnim automobilima ili kako čuče u suzama na poljoprivrednim kolima bili su podjednako nevini kao i Albanci, tako surovo izbačeni iz svoje zemlje dva meseca ranije. Ali to što su ove nove izbeglice bili Srbi bilo je dovoljno da ‘vrate’ za njihovu ‘žrtvu’. Razmišljao sam o Nemcima iz Sudeta i o istočnim teritorijama Nemačke na kraju Drugog svetskog rata. Nismo brinuli o njima. Dobro im ide, rekli smo. A sada smo zauzeti bestijalizacijom čitavog naroda – Srba…“, zaključio je Fisk.

Naslovna fotografija: Predsedništvo Srbije/Dimitrije Goll

Izvor oko.rts.rs

 

Yanis Varoufakis: Zamislite drugačiju Evropu

pcnen.com

Zamislite drugačiju Evropu

7-9 minutes

---

Autor: Yanis Varoufakis

Zamislite da je pandemija korona virusa ojačala Evropsku uniju, umesto što je dodatno narušila poverenje njenih građana. Zamislite da je kovid-19 naterao lidere EU da odustanu od godina trvenja i sve dubljih podela. Zamislite da je pandemija poslužila kao katalizator za izgradnju snažnijeg i kompaktnijeg političkog bloka koji bi s pravom pretendovao na ulogu globalnog lidera.

Pokušajmo to da zamislimo. Ne bi trebalo da bude teško.

Krajem februara 2020, dve sedmice pre nego što je Svetska zdravstvena organizacija proglasila pandemiju, Savet EU je dostavio Evropskoj komisiji instrukcije za koordinaciju borbe protiv novog virusa. Za nekoliko dana, Komisija je pripremila spisak deficitarnih proizvoda, od lične zaštitne opreme do aparata za jedinice intenzivne nege i dostavila porudžbine proizvođačima. Takođe je formirala Kov-Kom, savet vrhunskih epidemiologa i predstavnika sistema javnog zdravlja u EU koji će na dnevnom nivou izdavati preporuke za borbu protiv pandemije. Oslobođene potrebe da tragaju za zalihama potrebnih proizvoda i razmišljaju o optimalnim aranžmanima za putovanja i održavanje distance, vlade država članica su mogle da se fokusiraju na sprovođenje jedinstvenog EU plana.

Kada je pandemija pokazala zube na severu Italije, kamioni zaštitne opreme, boce kiseonika, aparati za intenzivnu negu, lekari i medicinske sestre pristizali su sa svih strana Evrope, uz koordinaciju iz Brisela. Dok je Evropski parlament debatovao o imperativima građanskih sloboda i potrebama javnog zdravlja, Komisija je u saradnji sa vladama zemalja članica nastavila da mapira potrebe sistema zdravstvene zaštite širom Evrope.

Kov-Kom je u martu preporučio uvođenje mere zatvaranja, uz pravila koja su varirala od jednog do drugog regiona. Evropski savet je podržao plan Komisije za uvođenje karantina, uz svakodnevne revizije primenjenih mera. Dok su Evropljani ulazili u karantin u Evropi je izgrađena mreža centara za masovno testiranje. Redovno testiranje u svakom kvartu, u blizini svake škole i radnog mesta, omogućilo je koordinisano i bezbedno popuštanje uvedenih mera.

Kao najsuroviji mesec, april je doneo nagli rast broja žrtava, ali bolnice su ga dočekale spremne zahvaljujući udruživanju tehničkih i ljudskih resursa čitave Evrope. Kada su novinari pitali kako gostujući lekari i medicinske sestre u jedinicama intenzivne nege komuniciraju sa italijanskim i španskim kolegama, jedan nemački anesteziolog je odgovorio: „Kada ljudi počnu da umiru, zdravstveni radnici komuniciraju putem osmoze.“

Pošto su mere zatvaranja ugrozile potrošnju i proizvodnju, evropske ekonomije su ušle u nezapamćenu recesiju. Za razliku od krize evra pre desetak godina, pandemija je pogodila ekonomsku aktivnost u svim zemljama Evrope. Suočavanje sa zajedničkim neprijateljem i duh solidarnosti koji su pokazali zdravstveni radnici doneli su novo raspoloženje koje je ubrzo obuzelo i evropske zvaničnike. Rezultat je bila istorijska odluka koju su u maju doneli evropski ministri finansija, a potom odobrio Savet Evrope. Pokrenuta je inicijativa za Evropu nove generacije, ili ENG.

Četiri stuba učinili su ovu inicijativu uvodom u istinsko evropsko ujedinjenje. Ustanovljen je zajednički mehanizam koji će apsorbovati neizbežni rast javnog duga usled pokušaja zemalja da zaštite ekonomiju i spreče rast nezaposlenosti. U novom aranžmanu borba protiv pandemije, uključujući i nabavku vakcina, finansirana je iz centralnog zdravstvenog fonda. Stanovnicima Evrope je isplaćena novčana pomoć i to je pomoglo svim evropskim regionima. Dobro postavljenim investicionim programom pripremljen je program razvoja zelene energije koja je Evropi neophodna.

Da bi postavili ova četiri stuba, evropski lideri su morali da uklone prepreku koja ih je ometala u svim prethodnim krizama, to jest da pronađu način da postupaju kao da su federalna vlada, a da pritom ne naruše odredbe evropskih sporazuma i ugovora. Za sprovođenje inicijative pronađeno je genijalno rešenje. Na ključnoj sednici Saveta u aprilu 2020, nemačka kancelarka Angela Merkel je navodno rekla: „Evropska centralna banka će kao naša jedina zajednička institucija koja poseduje stvarnu moć svakako morati da namiri ovaj račun. Hajde da je iskoristimo na najbolji mogući način.“

Evropski lideri su tako i učinili. Da bi apsorbovali neizbežni rast javnog duga, odlučili su da se primarni budžetski deficiti svih država članica nastali posle marta 2020. (uz isključivanje otplate prethodno postojećih dugova) finansiraju izdavanjem 30-godišnjih obveznica Evropske centralne banke. Tako dug rok dospeća omogućio bi evropskim liderima da izgrade pravu federalnu upravu, sa jedinstvenim trezorom, da Evropska centralna banka ne bi bila prinuđena da jednog dana štampa novac da isplati vlasnike obveznica. „Ako Evropa ne uspe da se ujedini za 30 godina“, rekao je francuski predsednik Emmanuel Macron na skupu Evropskog saveta u maju, „onda i ne zaslužujemo uniju.“

Lideri EU su tako prešli Rubikon. Inicijativa ENG je iskorišćena i za rešavanje drugih problema. Na primer, da bi finansirala istraživanje i razvoj vakcina i platila licenciranu lokalnu proizvodnju širom Evrope, Evropska centralna banka je kupila trajne obveznice farmaceutskih kompanija (bez kupona). Osnivački akt Evropske centralne banke ne zabranjuje kupovinu obveznica privatnih kompanija, pa je EU iskoristila to da finansira uspešan program vakcinacije i zdravstvene zaštite svih Evropljana. Isti mehanizam se može iskoristiti za nabavku stotina miliona doza vakcina za besplatnu distribuciju u susedne zemlje i zemlje u razvoju.

Tu je zatim program novčane pomoći građanima u iznosu koji je ekvivalentan pomoći isplaćenoj u SAD za vreme pandemije. Lideri EU su shvatili da osnivački dokumenti Evropske centralne banke ne sprečavaju ECB da svakom odraslom stanovniku EU isplati pomoć od 2.000 EUR, što ukupno iznosi oko 750 milijardi evra. Kada svi Evropljani – Nemci, Grci, Holanđani, Portugalci i svi ostali – prime pomoć u istom iznosu, odredbe evropskih sporazuma koje zabranjuju fiskalne transfere i novčanu pomoć između država članica nisu prekršene.

Konačno, u okviru iste inicijative Evropska centralna banka je dobila instrukcije da emituje obveznica u vrednosti od približno 5 odsto ukupnog dohotka u EU. Tako će se finansirati nova Evropska zelena agencija koja će razvijati Zelenu energetsku uniju i, još šire, evropski zeleni nju dil.

Broj zaraženih je vremenom rastao i opadao, ali do decembra 2020. širenje virusa u Evropi je zaustavljeno koordinisanim programom vakcinacije. Evropljani su 2021. godinu dočekali sa opipljivim očekivanjima zajedničkog zelenog prosperiteta. Istovremeno, status Evrope u svetu se popravio, uključujući i otcepljenu Britaniju. Tome je svakako doprinela distribucija doniranih vakcina u druge zemlje, ali najvažnije je to što je Evropa jasno pokazala da su jedinstvo i solidarnost najzad odneli prevagu na čitavom kontinentu.

Sve se moglo upravo tako dogoditi, ali nije. Razumevanje zašto se ništa od toga nije dogodilo može biti povod za očajanje ili, ako tako odlučimo, odskočna daska za promenu.

Peščanik.net

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

rs.sputniknews.com

У Сарајеву убијено 3.000 Срба и организовано 211 логора

Никола Јоксимовић. Sputnik Србија

4-5 minutes

---

Анализе и мишљења

12:47 16.04.2021(освежено 12:55 16.04.2021) Преузмите краћи линк

0 1056

У Сарајеву је, током рата у БиХ, убијено око 3.000 хиљаде српских цивила, а око 1700 их је тешко рањено, док су муслиманске снаге формирале 211 логора и места заточења за Србе, стоји у извештају Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву између 1991. и 1995.

На хиљаде људи било је заточено без јасног повода, а затвореници су претрпели натеже насиље, искључиво због своје националности, а две трећине убијених и рањених Срба није имало везе са ратним дејствима, већ са злочиначким делима, стоји у извештају. Подаци о убијеним Србима у Сарајеву крећу се од 2.600 (СИПА) до 3.300 (МУП РС), док је републички центар за истраживање рата, ратних злочина и несталих лица РС пописао око 3.000 убијених.

Масовне злочине вршила СДА уз помоћ криминалаца

„СДА (Странка демократске акције Алије Изетбеговића, оп. аут.) је на највишем државном нивоу планирала кампању терора против Срба, а њу је спровела удруженим злочиначким подухватом који је обухватао све бошњачке државне институције", стоји у извештају.

У спровођењу злочиначке кампање против сарајевских Срба, СДА  је регрутовала и наоружавала припаднике организованог криминала, осуђенике, силоватеље и наркомане, који су, захваљујући амнестији Алије Изетбеговића, пуштани из затвора.

„Један од специфичних аспеката кампање терора било је стварање огромне мреже приватних затвора у којима су почињена најгора злодела (мучења и групна силовања)," наводи се у извештају.

У документу се прецизира и да је пријављено 800 несталих сарајевских Срба, а да до данас није пронађено њих 260. Чланови комисије процењују да би број несталих могао да буде и већи јер су убијане читаве породице, а да они који су преживели нису могли да пријаве нестанке својих ближњих, тако да многе нестале особе нити су идентификоване, нити су пребројане.

„Институције предвођене бошњачким званичницима из СДА уложиле су огромне напоре да прикрију злочине над српским грађанима", истиче се у извештају.

Кампања дискриминације и терора претходила злочинима

Томе је, додаје се, претходила кампања дискриминације и демонизације Срба који су били искључени и потиснути као грађани и чији животи нису били важни.

Одмах након што је БиХ прогласила независност, СДА је почела да отпушта Србе са значајних позиција мењајући их поузданим Муслиманима.

Међународна комисија у извештају наводи да су Срби у Сарајеву били у двострукој блокади – спољашњој, која је пратила линију разграничења бошњачких и српских снага и која је утицала на све становнике града, и унутрашњој, непробојнијој, коју су поставиле бошњачке снаге и која је била усмерена искључиво на Србе.

Тако је, на пример, сву хуманитарну помоћ контролисала бошњачка СДА, која је дискриминисала Србе. Стога је, оцена је међународних експерата, УНХЦР (организација УН за хуманитарну помоћ) де факто постао добављач за муслимане и бошњачку војску – Армију БиХ. Због тога Комисија сматра да је непримерено да се Сарајево назива „опкољеним градом".

Комисија у свом Извештају посебну пажњу обраћа на медијску кампању која је вођена против српског народа и наводи како су медији и невладине организације играли велику улогу у демонизацији Срба ширењем лажних вести и фокусирањем пажње на и саосећања искључиво на патње Муслимана, које се у извештају карактеришу као „врло стварне", при томе игноришући патње Срба.

„Српско становништво града, за који се тврди да је толерантан и мултиетнички, потпуно су елиминисали они који и даље тврде да су главне жртве сукоба", стоји између осталог у закључцима извештаја.

Чланови Међународне независне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву између 1991. и 1995. били су Рафаел Израели из Израела, Ђузепе Закарија из Италије, Виктор Безрученко из Русије, Лоренс Френч из САД и Патрик Барио из Француске и Дарко Танасковић из Србије.

 

fakti.org

Линта: Злочин геноцида у НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима по размерама је раван Холокаусту

3-4 minutes

---

„ТО ЈЕ ПРЕДУСЛОВ ДА ПОЧНЕМО БОРБУ ЗА  МЕЂУНАРОДНО ПРИЗНАЊЕ ГЕНОЦИДА НАД СРПСКИМ НАРОДОМ"

Миодраг Линта

* Председник Савеза Срба из региона Миодраг ЛИНТА: Србија да крене са резолуцијом о геноциду НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима... У Хрватској се усташе и НДХ рехабилитују и величају на разне начине. Поздрав "За дом спремни" суштински и формално је озакоњен, Хрватски сабор покровитељ комеморације убијеним усташким зликовцима у Блајбургу, а више од 30 улица носе имена усташких званичника или јавних личности које су биле блиске том режиму. У Хрватској су подигнуте десетине споменика усташким злочинцима, а служе мисе Анти Павелићу и усташким генералима и пуковницима...

__________________________________________________________

         ПРЕДСЕДНИК Савеза Срба из региона Миодраг Линта затражио је од Србије да поводом 80 година од оснивања Независне државе Хрватске (НДХ) донесе резолуцију о геноциду НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима, оснује меморијални центар српских жртава геноцида НДХ и одреди дан сећања на српске жртве геноцида НДХ.

         Линта је навео да је то начин да се систематски негује култура сећања и коначно започне праведна борба за признање геноцида над српским народом у међународној заједници.

         Он је нагласио да је концепт НДХ био смишљен и планиран геноцид над српским народом, спровођен под паролом да трећину Срба треба побити, трећину покатоличити, а трећину протерати.

         "Злочин геноцида у НДХ по својим размерама је раван Холокаусту који је нацистичка Немачка извршила над Јеврејима. Усташки геноцид у НДХ вршен је на најбруталније и најсвирепије начине, углавном `ручно`, користећи 57 метода убијања ножевима, маљевима, секирама, специјалним сјечивима од којих је најпознатији 'србосјек'", подсетио је Линта.

         Он је навео да је злочин геноцида извршен кроз систем концентрационих логора смрти, као и масовним покољима изван њих.

         "Једино су у НДХ постојали концентрациони логори за истребљење деце, а у њима је, према непотпуним истраживањима, страдало 42.791 српско дете, 5.737 ромске и 3.710 јеврејске деце", навео је он.

         Линта је подсјетио да је у НДХ, према непотпуним истраживањима, убијено више од 750.000 Срба, а да је око 250.000 Срба било принуђено да се, зарад спаса голог живота, одрекне православне вере и под присилом и смртном претњом прихвати католицизам.

         Линта је указао да се у Хрватској усташе и НДХ рехабилитују и величају на разне начине, те указао да је поздрав "За дом спремни" суштински и формално озакоњен, да је Хрватски сабор покровитељ комеморације убијеним усташким зликовцима у Блајбургу, а више од 30 улица носе имена усташких званичника или јавних личности које су биле блиске том режиму.

         Он је додао да је у Хрватској подигнуто и на десетине споменика усташким злочинцима, да се служе мисе Анти Павелићу и усташким генералима и пуковницима, да се усташки грб са почетним белим пољем слободно користи у јавности, а усташе се сматрају хрватским патриотама и борцима за слободу.

 

Континуитет немачке политике према Србији

politika.rs

Континуитет немачке политике према Србији

Биљана Баковић

8-10 minutes

---

Два министра, две ванпарламентарне странке и председник покрајинске владе Војводине реаговали су на изјаву немачког амбасадора у Србији Томаса Шиба да је бомбардовање СР Југославије 1999. године било неопходно како би се спречила хуманитарна катастрофа и геноцид на Косову. Таква бахатост приличи немачком окупационом команданту Србије, али никако амбасадору Немачке у Србији, поручио је министар унутрашњих послова Александар Вулин, а Ненад Поповић, министар за иновације и технолошки развој, захтевао је од немачког амбасадора да се извини српском народу за изговорене увреде, ако жели да настави да кредибилно обавља дужност дипломатског представника своје земље у Србији. Председник покрајинске владе Игор Мировић оценио је да Шибова изјава није дипломатска, није истинита, ни разумна, и да не приличи амбасадору у једној сувереној земљи.

Изјава амбасадора Шиба дата на РТВ-у у среду дошла је као хладан туш после његовог ауторског текста објављеног дан раније у „Политици", у којем је навео да је напад на Београд 6. априла 1941. године био само почетак злочина који су уследили. „Као немачки амбасадор у Србији осећам искрену потребу да одам почаст жртвама стравичних злочина почињених у име Немачке", написао је Шиб и поручио да ће се и убудуће залагати за учвршћивање добрих односа између наших земаља. Онда је у среду рекао да је свестан да је бомбардовање Југославије контроверзно питање јер о томе није било одлуке у Савету безбедности УН, да и данас, 20 година касније, верује да је то била тешка, али исправна одлука која је наступила тек када су била истрошена сва дипломатска средства. Јер би у супротном, како је навео, настала хуманитарна катастрофа, „а циљ је био избећи хуманитарну катастрофу и геноцид".

На то је одговорио Александар Вулин, који је и лидер Покрета социјалиста, да је „комадање" Србије 1941, као и 1999. године – злочин. Подсетио је и да је Устав Немачке забранио ангажовање војске те земље ван њених граница због изазивања два светска рата и страха да би уједињена Немачка могла да понови злочине, а да је управо бомбардовање Југославије показало да је страх оправдан.

Ненад Поповић, лидер Српске народне партије, Шибову изјаву је назвао срамном, наводећи да она представља врхунац цинизма и наставак кампање појединих западних земаља да се српски народ прогласи за геноцидан. „Јасно је да се ради о још једном покушају фалсификовања историје, где један представник немачке нације, која је одговорна за милионе мртвих у Првом и Другом светском рату, покушава да Србе прогласи за геноцидан народ и агресоре", сматра Поповић. Подсећа амбасадора да је српски народ и током Првог и током Другог светског рата баш од Немаца преживео геноцид, од Мачве 1914, Крагујевца и Краљева 1941, до Јасеновца, где су усташе, под нацистичком заштитом, зверски убијале српску децу.

За Зорана Миливојевића, дипломату у пензији, ово је најјача изјава једног немачког амбасадора од 2007. године. У априлу те године тадашњи представник Немачке у Србији Андреас Цобел рекао је да би проблем Косова требало решити што пре „у смислу надзиране независности", јер би у супротном могли да буду отворени проблеми у Војводини и Санџаку. „То показује, са последњом изјавом актуелног амбасадора, да Немци у ствари све време имају један континуитет става према нама, који се у основи ипак не може квалификовати као пријатељски. И да оно што је својевремено Цобел говорио о распарчавању Србије није далеко од онога о чему амбасадор Шиб говори сада", каже Миливојевић за наш лист.

Објашњава да Шиб овим подржава сецесију Косова, што је  апсолутно супротно српским интересима и ономе што бисмо ми могли да очекујемо од Немачке као пријатељске земље. „Отворено говоре о геноциду и отворено подржавају приштинску тезу о томе да је Србија била агресор, да је на овај начин спречена у томе, да је на КиМ било геноцида. То нас практично води на закључак да ће немачка страна стати иза те тезе да је Србија крива и да Србија за то треба убудуће да плати не само политичку, него и материјалну и сваку другу штету", сматра Миливојевић.

Указује да амбасадор Шиб добро зна у којој је земљи и зна њене ставове, и да је морао да рачуна да ће са таквом изјавом довести у питање своју могућност да се овде заиста на прави начин залаже за пријатељске односе. Јер је то изјава која ни у ком случају у Србији не може да буде прихваћена као добронамерна и пријатељска. Амбасадору је познато да Србија не признаје Косово и да бомбардовање 1999. године сматра агресијом, противном међународном праву. „Један амбасадор у некој земљи где је добродошао никада не излази са изјавама и ставовима за које може да зна да могу да доведу у питање његову позицију, али и међусобне односе. То је изјава која у сваком случају доводи у питање однос Србије и Немачке и у најмању руку је за очекивати да се Немци изјасне о томе да ли иза тога што је Шиб изјавио везано за геноцид стоје немачка држава и влада. То морамо знати. Јер овакав став пројектује неке политичке потезе за убудуће", истиче Миливојевић.

Лидер ДСС-а Милош Јовановић затражио је да Шиб буде опозван или проглашен персоном нон грата уколико остане при својој изјави. „Србија жели да има најбоље могуће односе са свим државама света, укључујући и Немачку, али скандалозне изјаве ове врсте таквим односима нимало не доприносе. Због тога амбасадор Немачке мора у најмању руку бити хитно позван на разговор у Министарство спољних послова", оценио је Јовановић у писаној изјави. А председник ПОКС-а Жика Гојковић је навео да су хуманитарну катастрофу изазвали управо они који су противно међународном праву и без сагласности Савета безбедности УН злочиначки бомбардовали нашу земљу. Посебно је срамна чињеница, како је истакао, да је Шиб изјаву дао само дан након обележавања годишњице од априлског бомбардовања Београда 1941, „вероватно желећи да оправда и тај фашистички напад изведен кукавички и без објаве рата".

И амерички генерал Весли Кларк, који је био врховни командант НАТО снага током агресије на СРЈ, управо је за „Клан Косова" навео да тада „није било другог избора, осим бомбардовања". Али он није спомињао геноцид, рекавши да је „употреба силе постала неопходна јер је Милошевић одлучио да предузме полицијске и војне акције против ослободилачке војске Косова и косовских Албанаца".

Зоран Миливојевић указује како је изјава Шиба „у потпуној  корелацији са оним што прича ново руководство у Приштини", подсетивши да је Вјоса Османи недавно говорила о геноциду и ратним злочинима Србије. Сада, како додаје, први пут чујемо да Немци отворено кажу да су агресијом 1999. спречавали геноцид. Подсетивши да се Немачка тада први пут војно ангажовала после Другог светског рата, Миливојевић пита колико Шиб овом изјавом демантује оно што је рекао дан раније. „Какав је онда њихов став према нама? Они по трећи пут у једном веку чине исто према Србији и српском народу. И онда говоре о геноциду. Говоре о нечему што не постоји, што није тачно. То у сваком случају није пријатељски став, говори о томе да су Немци дубоко пристрасни и да стоји она теза да Немци имају најтврђи став, да се они у суштини залажу за потврду онога што је учињено НАТО агресијом", истиче овај дипломата.

Шешељ: Није први пут да западни амбасадори вређају српски народ

Није први пут да амбасадори, пре свега западних земаља, не поштују домаћина, вређају српски народ и наше достојанство, а последња у низу јесте изјава немачког амбасадора Шиба да је бомбардовање било потребно како би се спречио некакав геноцид 1999. године, поручио је јуче заменик председника Српске радикалне странке Александар Шешељ. СРС би волео да подсети да једини геноцид који се десио на овим просторима јесте геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној држави Хрватској, који се десио под покровитељством Немачке, навео је Шешељ и додао: „У питању је дипломата који представља земљу која је имала политику 'сто за једнога' током окупације и која је учествовала у агресији над Србијом".

View article...

Enclosures:

160z120_Untitled-1-60707b33f35ed.jpg (8 KB) http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_04//160z120_Untitled-1-60707b33f35ed.jpg

 

pcnen.com

Biden sprema napad na Europu i Aziju

14-17 minutes

---

Autor: Mario Stefanov

SAD i saveznici u novom velikom euroazijskom proigravanju nakon preuzimanja predsjedništva Joea Bidena usporedno stišću i Kinu i Rusiju. Time se zapravo pokušavaju poništiti učinci ranije politike iz vremena Donalda Trumpa, koji su, prema ocjeni nove vašingtonske administracije, doveli do opasne situacije za američke interese – početka strateškog povezivanja Rusije i Kine, dviju najvećih kopnenih sila Euroazije.

S gledišta američkih geopolitičkih prioriteta, takav razvoj zbivanja mora se aktivnim djelovanjem zaustaviti kako bi se spriječilo da jedna sila ili savez sila, u ovom slučaju Rusije i Kine, vlada središnjim euroazijskim kopnom. Stoga je nova velika euroazijska igra, koju od prvih dana provodi Bidenova administracija, zapravo usmjerena na razdvajanje Kine i Rusije. Washington računa da će usporedni, sinkronizirani pritisak na obje sile istovremeno prisiliti Rusiju i Kinu da se, umjesto povezivanja u zajedničku strategiju, okrenu obrani vlastitih ugroženih geopolitičkih pozicija. Pritisak koji je potreban da se takvo nešto postigne mora biti izuzetno snažan, kontinuiran i istovremeno usmjeren prema obama američkim euroazijskim rivalima. Kako je Washington startao, potpuno je sigurno da će se upravo u tom smjeru i razvijati odnosi između SAD-a, Kine i Rusije.

No pravo je pitanje tko je stvarni cilj – Kina ili Rusija? Mnogi analitičari spremni su se okladiti da je upravo Rusija, a ne Kina pravi cilj udara američke vanjske politike.

Nova američka administracija smatra da je SAD svojim dosadašnjim djelovanjem prema Rusiji i Kini na dva odvojena fronta, poglavito za mandata Donalda Trumpa, dosad postigao samo neželjeni učinak – njihovo zbližavanje. Nova strategija Washingtona stoga smjera iscrpljivanju i jedne i druge euroazijske sile usporedno, da bi se potom udarilo punom silinom na jednu od njih.

Ruski problem

Lako je, stoga, moguće, da SAD od samog početka nove velike igre na Mackinderovu središnjem svjetskom kopnu, stavljene u pogon za Obamine administracije i nakon prekida za Trumpove ere ponovno nastavljene pod predsjedništvom Joea Bidena – zapravo, kao i za doba prvog hladnog rata igra na kinesku kartu. I to gotovo na identičan način na koji ju je svojevremeno prvi odigrao američki predsjednik Richard Nixon svojim otvaranjem prema Kini pod utjecajem geopolitičkih promišljanja Zbigniewa Brzezinskog i Henryja Kissingera.

Eliminacijom ruskog problema SAD bi se potom mogao punom silinom i sigurnih bokova usredotočiti na Kinu. Ona je, naime, a ne Rusija, za Ameriku i njezine azijske, ali i europske saveznike prava briga 21. stoljeća jer Kina ima stvarni potencijal ugrožavanja američke i zapadne svjetske dominacije. Uz to, na Americi ključnoj pozornici Indo-pacifičke regije Kina je postala ono što je prije 2. svjetskog rata i Pearl Harbora za SAD bio Japan – konkurentska pacifička sila.

Histerična upozorenja o mogućem skorom vojnom sukobu Kine i SAD-a djeluju u tom kontekstu uistinu pretjerano naglašenima i napuhanima. Stvorena je sumnjiva paradigma da rat između tih sila može izbiti doslovno svakoga trenutka, za što nema dovoljno čvrstih uporišta u stvarnim geopolitičkim postavkama. Osim toga, povijest rijetko bilježi veliki vojni sukob, a ovaj bi bio epskih razmjera nakon tako bučnih najava. Strana koja ulazi u mračnu sobu rata svojim najavama prije nego što se upali svjetlo riskira gubitak mogućnosti strateškog iznenađenja, koje je i danas u globaliziranom svijetu i vremenu uznapredovale obavještajne tehnologije i dalje moguće i važno postići.

Ne treba, stoga, odbaciti mogućnost da su najave mogućeg skorog sukoba Kine i SAD-a samo veliki strateški blef ili modernim političkim rječnikom spin na strateškoj razini, a da je pravi i skori cilj zapravo druga euroazijska sila – Rusija. Dakako, sukob između SAD-a i Kine postoji i on je temeljni američki geopolitički problem u strategiji izgradnje i održanja svjetske dominacije. No za njegovo rješavanje na temelju svih poznatih geopolitičkih i ekonomskih odrednica još nisu sazreli uvjeti. Tim će sukobom američka politika nesumnjivo biti zaokupljena tijekom velikog dijela 21. stoljeća. On se ne može riješiti jednim potezom niti jednim odlučnim vojnim sukobom.

Skori sukob

Nadmetanje s Kinom američki je dugoročni problem.

No Rusija je, prema procjenama američkih stratega, puno bliži i dohvatljiv cilj. Pitanje je samo jesu li procjene ruske snage i pozicija točne i na temelju kakvih su obavještajnih podataka stvarane? Riječ je, prije svega, o procjeni unutarnjih ruskih političkih prilika jer je jedini način izbacivanja Rusije iz geostrateške igre – bilo to u ratnim uvjetima ili u doba mira – poticanje unutarnjih podjela i razvaljivanje Rusije iznutra. Tako je učinjeno za trajanja 1. svjetskog rata, kada je rušenjem cara i dovođenjem na vlast komunističkih pobunjenika Rusija uvedena u kaos unutarnjih sukoba i izbačena iz rata, i time, i iz svih dogovorenih geopolitičkih probitaka koje bi kao jedna od pobjedničkih strana dobila da je izdržala još manje od godinu dana preostalog ratovanja.

Između ostalog, izgubila je i sve što je trebala dobiti tajnim sporazumom Sykes-Picot. Unutarnja destrukcija Ruskog Carstva odgovarala je svim stranama, jednako Njemačkoj kao strani koja je obavještajno i financijski podupirala komunističku revoluciju kako bi s vrata skinula ratovanje na istočnoj bojišnici, kao i europskim silama Francuskoj i Velikoj Britaniji koje su se riješile sudionika u podjeli plijena. London i Pariz išli su tako daleko da su uskratili bilo kakvu pomoć carskom režimu, a u konačnici su čak odbili dati azil svrgnutom ruskom caru i njegovoj obitelji. Na isti način, unutarnjim kolapsom Rusija je ponovno izbačena iz geostrateške igre za hladnoga rata. Eliminacija sovjetskog carstva i ruskog utjecaja sa svjetske pozornice postignuta je, ne vojnim porazom, nego unutarnjim raskolom i dovođenjem države i sovjetske geopolitičke konstrukcije u stanje potpune ekonomske, političke i vojne disfunkcije. Riječ je o dvjema savršeno provedenim i potpuno uspješnim operacijama izbacivanja Rusije iz igre unutarnjim političkim i gospodarskim slomom.

Veliko razdvajanje

Pitanje je hoće li to uspjeti i treći put u sto godina. Ako su aktualne procjene unutarnjih ruskih odnosa dobivene iz obavještajnih izvora koji se oslanjanju na likove poput Navaljnog, koji tvrdi da je u “konclogoru” i da se iz njega javlja online, onda za američku i savezničku stranu vrijedi ono što je za Europu bez američkog i vojnog nuklearnog kišobrana izjavio bivši američki savjetnik za nacionalnu sigurnost John Bolton – u tom slučaju neka im sam Bog pomogne. Uostalom, kako uopće mogu biti sigurni da sve te političke osobnosti velikih ruskih i bjeloruskih oporbenjaka nisu zapravo akteri ruske dvostruke igre. Zar se uistinu u Washingtonu i Berlinu nisu nikada zapitali kako to da svi na koje se oni oslanjaju na ruskoj i istočnoeuropskoj političkoj sceni nisu nikada dosad ništa postigli osim što su američku, a posebice europsku politiku uvukli još dublje u istočnoeuropsko živo blato. Američka i europska procjena stvarne uloge svojih pulena i ocjena za koga zapravo igraju ubrzo će postati neizbježna. No to je zadaća koju će morati odraditi na nižoj, operativnoj razini.

Ono u što mogu biti sigurni i ne moraju ponovno provjeravati nalazi se na strateškoj razini. To je potpuno ispravna prosudba da obračun s Rusijom nije moguć bez razdvajanja ruskih i kineskih geostrateških opcija. Jednostavno rečeno, ako je Rusija uistinu pravi cilj nedvojbeno iskazane američke volje za slamanjem euroazijskih protivnika, tada je preduvjet razdvajanje ruskih i kineskih pozicija na euroazijskoj šahovskoj ploči, kako je to davno definirao i sam geopolitički začetnik doktrine korištenja Kine protiv Rusije – Zbigniew Brzezinski.

Kina, zapravo, mnogo duguje takvoj zapadnoj politici i objektivno nema razloga ponovno ne prihvatiti i zaigrati istu igru, posebice što se i od nje ne očekuje ništa više od gole pasivnosti za trajanja obračuna s Rusijom. Koristi za Kinu, jednako kao i prije pola stoljeća, bile bi višestruke, a ulozi u mogućoj trgovini sa Zapadom bili bi mnogo viši. Oni bi danas uključivali i nešto što u doba prvoga američko-kineskog zbližavanja nije ni postojalo. To je geopolitički ulog Arktika i korištenje Sjevernog morskog puta koji Rusija drži svojim geopolitičkim uporištem. Klimatske promjene, naime, dovode do otapanja ledenog pokrova i otvaranja mnogo veće prohodnosti pomorskog puta kroz Arktički ocean duž sjeverne obale Europe i Azije, što je najkraća veza između Atlantskog i Tihog oceana.

Veliki blef

U politici, poglavito tako visoke razine kao što su američko-kineski odnosi, ne postoje slučajnosti. Odabir Aljaske, nekadašnjeg ruskog teritorija i vrata prema Arktiku i Sjevernom morskom putu, za mjesto sastanka američke i kineske delegacije održanog sredinom ožujka ne može biti slučajno. Stječe se dojam da se Kini signalizira kako bi joj u slučaju dogovora s američkom stranom bilo mnogo lakše djelovati u regiji Arktika. Sastanak u Anchorageu završio je bučnom svađom i razilaženjem u stavovima o o američko-kineskim odnosima. Gotovo skandalozne izjave za tisak američkih i kineskih sudionika sastanka zapravo se uklapaju u stvaranje psihoze velikog američko-kineskog sukoba i paradigme vezane uz mogućnost izbijanja velikog međusobnog obračuna. No simbolika mjesta sastanka i način okončanja opravdano pobuđuju sumnje da uistinu postoji mogućnost namjernog pretjeranog naglašavanja američko-kineskog sukoba na kojem se gradi veliki blef koji treba prikriti prave namjere i pravi neposredni cilj američke politike, a to je obračun s Rusijom.

Takva američka igra, lako je moguće, prava je pozadina bučnog američkog i zapadnog udaranja po Kini proteklih godina i širenja histerije o kineskoj opasnosti kojoj se Amerika i Zapad moraju bezuvjetno suprotstaviti. Svađajući se s Kinom, američka i saveznička politika gledaju prema Rusiji.

Kina, uistinu, nije tako nedodirljiva kako se čini. Američkoj strani za ostvarivanje svojih ciljeva potiskivanja Kine i zatvaranja putova njezina djelovanja u Indo-pacifičkoj regiji i dalje prema Bliskom istoku, Europi i Africi, dovoljna je blokada izlaza na svjetske pomorske komunikacije kojima teče 80 posto svjetske trgovine od koje Kina u velikoj mjeri i živi. Nikakav dublji prodor na kinesko kopno nesumnjivo povezan s neprihvatljivim materijalnim i ljudskim gubicima američkoj i savezničkoj strani nije potreban. Dovoljno je stvoriti blokadne linije uzduž prvog i drugog otočnog lanca ispred kineske obale na Pacifiku i zatvoriti joj tako izlaz na svjetska mora. Glavnina kineske trgovine odvija se pomorskim putem, a kopnena komponenta tzv. novog puta svile nikako ne uspijeva postići zadovoljavajući učinak.

Uz to, Kina ovisi o uvozu nafte i ostalih energenata koji se također dopremaju pomorskim putovima. Kritična točka na pomorskim komunikacijama za Kinu je Malajski tjesnac koji se može lako blokirati. Pokušaji zaobilaska tog tjesnaca kopnenim izbijanjem preko Burme, odnosno današnjeg Mjanmara, praktički istim smjerom kojim je u Kinu za 2. svjetskog rata dopremana američka i britanska vojna pomoć Čang Kai-šekovim snagama zasad nije uspio. Još je nejasno tko u tom kontekstu zapravo stoji iza nedavnog vojnog udara u Mijanmaru i kakav će on utjecaj imati na kineske pokušaje zaobilaska Malajskog tjesnaca kopnenim putem preko Mijanmara. U svakom slučaju, mala je vjerojatnost da zbivanja u Mijanmaru nemaju baš nikakve veze s kineskim geopolitičkim opcijama.

Slaba Kina

Kina ni unutar sebe nije monolitna kakvom se prikazuje i kakvom je prikazuju. Različite etničke i vjerske skupine imaju svoje vizije života na kineskim prostorima. Uz to, Kina, htjela to ili ne, u budućnosti mora riješiti pitanje svoje teritorijalne cjelovitosti, a to znači problematično apsorbiranje Hong Konga u kineski državno-pravni ustroj i rješenje pitanja Tajvana. Kina uistinu ima mnogo razloga da se pokuša dogovoriti sa SAD-om i Zapadom.

S druge strane, Washington i London, koji sa svojim azijskim saveznicima predvode divovsku geostratešku operaciju pritiska na Kinu u cilju stvaranja preduvjeta za obračun s Rusijom, pasivizacijom Kine moraju računati s činjenicom da suvremena Kina više nije ona Kina iz doba Nixona i Kissingera i američkog otvaranja prema Pekingu motiviranog presijecanjem veza između najmoćnijih komunističkih država tadašnjeg svijeta. Ona je, u vrijeme prvog američko-kineskog dogovaranja bila siromašna i industrijski nerazvijena država, a danas je, svidjelo se to nekomu ili ne, uza sve svoje slabosti, ipak svjetska velesila u usponu.

Novi pokušaji iskorištavanja Kine za planirani obračun s Rusijom, stoga, ne jamče uspjeh. Samo nekoliko dana nakon američko-kineskog sastanka u Anchorageu, ruski ministar vanjskih poslova Sergej Lavrov sastao se u kineskom Guilinu s kineskim ministrom vanjskih poslova. Većina analitičara na taj sastanak gleda kao na odgovor Kine i Rusije američkom pokušaju razdvajanja njihovih geostrateških opcija i na najavu stvaranja dubljeg saveza između Kine i Rusije. Kineski Global Times, u povodu rusko-kineskog sastanka u Guilinu, već naslovom svoga članka “Istodobno sučeljavanje s Kinom i Rusijom bit će strateški prevelik zalogaj za SAD” šalje jasnu poruku američkoj i zapadnoj politici. Istovremeno, ruski analitičar Dmitrij Babič poručuje da će na “vjenčanju Rusije i Kine kumovi biti Joe Biden i američki državni tajnik Antony Blinken”.

Divovski pothvat

Amerika nastavkom istovremenog pritiska na Rusiju i Kinu, zapravo, umjesto razdvajanja, riskira daljnje zbližavanje najvećih euroazijskih sila. Dakako, postoji i otvorena opcija da američka politika smjera na istovremenu eliminaciju oba euroazijska protivnika, što bi bio divovski pothvat, ali s obzirom na američke gospodarske, vojne i industrijske kapacitete i povezanost s moćnim saveznicima u Europi i Aziji, ne i nemoguć cilj. Američka politika nema se razloga brinuti zbog materijalne i ljudske cijene takvoga sukoba. Povijest je pokazala da u takvim, titanskim sukobima, glavninu ljudskih gubitaka trpe kopnene euroazijske sile na čijem se terenu ratovi i vode, kao i geopolitički sekundarno važne europske i azijske male države koje se u takvim ratovima koriste kao vazali. Pouzdavanje u razum političara, povijest također kazuje, sasvim je budalasto i vodi novim velikim ratovima.

Geopolitikanews

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me