Rio Tinto i Srbija - šta nije poznato?

standard.rs

Irena Pećanac - Rio Tinto i Srbija – šta nije poznato? - Novi Standard

Irena Pećanac

10-12 minutes

---

Rio Tinto je tokom svojih brojnih rudarskih operacija širom sveta iza sebe ostavljao potpunu ekološku katastrofu i pustoš. Da li takva tragična sudbina čeka i Srbiju?

Gotovo istovremeno dok je Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) organizovala 5. ­­i 6. maja ove godine naučnu raspravu na temu: „Projekat Jadar – šta je poznato?”, u kolevci Rio Tinta, u Australiji, dva ozbiljna državna foruma raspravljala su o dva nezamislivo sramna skandala Ria Tinta. Iako živimo u vreme tehnologija zahvaljujući kojima više ništa ne može ostati skriveno – niko od uvaženih govornika i govornikinja, koje smo imali prilike da čujemo za govornicom Akademije, ne reče ništa pobliže o Hanibalu koji je stigao ante portas Srbije.

Reč skandal je obična, elegantno impotentna reč, kojom se prilično klinički opisuje ono što je u stvari ekološka katastrofa neopisivih razmera, koju Rio Tinto ostavlja za sobom u kontekstu svojih belosvetskih operacija. Postoji, međutim, gruba, prosta srpska reč koja mnogo bolje opisuje tu vrstu delovanja ove svetski poznate englesko-australijske kompanije, a to je – svinjarija. Dakle, ova dva tekuća australijska skandala, direktno izazvana poslovanjem Ria Tinta, u stvari su apsolutne i kompletne svinjarije, zastrašujuće i jezive, zbog obima bezobirnosti ove kompanije, njene beskrupulozne i besomučne borbe s golorukim nesrećnicima kojima je sudbina dodelila ulogu da se zadese na putu ka profitu koji je ona rešila da ostvari milom ili silom. Uglavnom i uvek – u slučaju Ria Tinta – silom.

Sramotna priča

Gotovo stidljivo je u srpskoj javnosti, tu i tamo, pomenuto da je Rio Tinto prošle godine uništio u svojim rudarskim operacijama pećine australijskim Aboridžinima. Ono što nije poznato u vezi s uništenjem tih pećina je sledeće:

Aboridžinske pećine u klisuri Jukan u zapadnoj Australiji stare su 46.000 godina. Ovo nije štamparska greška. Prevedeno na arheološki jezik, to znači da pećine potiču iz ledenog doba. Ali to nije sve – te pećine bile su u kontinuumu nastanjene Aboridžinima 46.000 godina i verovatno predstavljaju jedini takav primer neprekinute ljudske habitacije u svetu. Ove pećine nikako nisu „tamo neke pećine nekih Aboridžina u Australiji” – one su, van svake sumnje, neprocenjiva svetska kulturna baština.

Ceo normalan svet bio je zaprepašćen, potpuno je zanemeo pred mučnom i nepopravljivom istinitošću ovog događaja. Zgroženi su bili čak i akcionari kompanije Rio Tinto, pa su zatražili da se pokrene istraga, a odgovorni odstrane iz kompanije. Specijalni komitet oformljen je na zahtev australijskog Senata da istraži ovaj događaj. Gospodin Voren Enč (Warren Entch), koji je predsedavao komitetom, pripremio je privremeni izveštaj koji je naslovljen „Nikada više” u kome doslovno piše i ovo: „Nikada više ne smemo dozvoliti destrukciju i vandalizam kulturne baštine koji su se dogodili u klisuri Jukan – nikada više!” Konačni izveštaj o ovoj svinjariji još nije završen, a poznavajući moduse operandi Ria Tinta – proći će još mnogo vremena pre nego što ova tragedija dobije epilog.

Uništene aboridžinske pećine u klisuri Jukan u regionu Pilbara u zapadnoj Australiji (Foto: PKKP Aboriginal Corporation/AFP/Getty Images)

U trenutku ove epizode strave i užasa na čelu ovog projekta kompanije Rio Tinto, kao njen izvršni direktor, bio je Žan-Sebastijen Žak, Francuz s impresivnom biografijom, koga je Harvard Business Review proglasio za jednog od najboljih izvršnih direktora u svetu. Oženjen je čovek. Na internetu se mogu naći njegove fotografije i biografija. Ne deluje kao neko ko će uprkos tome što je znao o kakvim se pećinama radi – detonirati iste. U privremenom izveštaju australijskog parlamenta piše da su odgovorni bili potpuno upoznati sa značajem ovih pećina, ali da su ipak odlučili da ih raznesu.

Gospodin Žan-Sebastijen Žak, obrazovan na prestižnom Ecole Centrale Paris, čovek čija godišnja plata iznosi sedam miliona funti, nije ni trepnuo – ni on, a ni ostala svita njegovih vernih podanika, koja je teška srca, pod upornim zahtevima javnosti i akcionara morala biti izmeštena iz svojih fotelja i to: Kris Sejlsberi (Chris Sailsbury), Sajmon Niven (Simon Niven) kao i dva člana borda Sajmon Tompson (Simon Thompson) i Majkl Lestrandž (Michael L’Estrange). Ispisujem ova strana imena da se Srbija na vreme upozna s njima, u sujevernom strahu da bi oni ili neki njihovi istomišljenici i sledbenici mogli jednog jutra osvanuti u srpskom nesrećnom Jadru.

Ova sramotna priča obišla je zemaljsku kuglu i nema sumnje da će ime ove kompanije zauvek ostati sinonim za ono najgore, najbeskrupuloznije i najpohlepnije u korporativnom svetu. Što se tiče Ecole Centrale Paris, koju su, između ostalih, pohađali Gustav Ajfel, projektant Ajfelovog tornja u Parizu, Andre Mišlen, osnivač Mišlena i Armon Pežo, tvorac Pežoa – ona će možda morati da iskoristi svoj uticaj u virtuelnom svetu da s liste svojih čuvenih đaka na sajtu Vikipedije, makar privremeno, ukloni ime Žana-Sebastijena Žaka.

Ali to nije jedina aktuelna priča o Riu Tintu u Australiji.

Slučaj Bugenvil

Rio Tinto je 45 godina eksploatisao bakar i zlato iz rudnika Panguna na ostrvu Bugenvil u Papui Novoj Gvineji. Rudnik je napustio 2016. godine i za sobom ostavio milijardu tona toksičnog rudnog otpada. Panguna je bio jedan od najvećih svetskih rudnika bakra i zlata, a 1989. godine je lokalno stanovništvo podiglo pobunu protiv njegove uprave. Usledio je krvavi desetogodišnji građanski rat, u kome je Rio Tinto, pričalo se, pomagao korumpiranu stranu.

Rio Tinto je na Bugenvilu za sobom ostavio totalnu ekološku katastrofu, zatrovanu životnu sredinu, bolesno i siromašno stanovništvo, decu sa čirevima po koži koji ne zarastaju jer su zemljište, voda i vazduh zatrovani bakrom. Nesrećni stanovnici Bugenvila pokušali su da pred sudovima u Americi traže naknadu štete za užase koji su pretrpeli i još uvek trpe oni i njihova deca. Spor s Rio Tintom u Americi trajao je deset godina. Posle deset godina, američki sudovi su se oglasili nenadležnim. Rio Tinto odbio je da isplati i jedan cent odštete u ovom sporu.

Poplavljeno ostrvo Bugenvil u okviru Papue Nove Gvineje (Foto: Human Rights Law Center/AFP via Getty Images)

Trenutno se pred australijskom vladom nalazi zahtev koji je podnelo 156 stanovnika ostrva Bugenvil za povredu njihovih ljudskih prava. Pre incidenta s uništenjem aboridžinskih pećina, Rio Tinto je uložio svu svoju kreativnost i mnogo novca da dokaže da nije odgovoran za Bugenvil, ni za otrovane reke i zemljište, ni za milijarde tona toksičnog otpada, ni za decu punu čireva ni za bolesno stanovništvo. Više od deset godina takvog herojskog napora Ria Tinta nije za potcenjivanje. Možda bi neko pomislio da bi jedna takva svetska kompanija koja ostvaruje basnoslovne profite odvojila nekakva pristojna sredstva za kompenzaciju stanovnicima ovog ostrva. Svako normalan bi to učinio, ali Rio Tinto ne bi nikad, osim ako ne bude prisiljen, naravno pod pritiskom australijske vlade koja se umešala u ovaj proces posle sramote s detonacijom pećina.

Dok je malobrojna srpska javnost imala prilike da sluša govornike i govornikinje u SANU koji su nas većinom uveravali da je sve pod kontrolom, da će sve teći po zakonu (koji je nedavno izmenjen tako da još bolje štiti interese Ria Tinta), pod budnim okom raznih neelokventnih i nedorečenih eksperata iz raznih oblasti, i dok su nam ministarke poručivale da nikako ne možemo propustiti ovako profitabilnu priliku i da „još ništa nije potpisano”, nismo mogli da se otmemo utisku da bi ceo skup ipak imao malo drugačiji ton da nam je samo rečeno s kim ćemo imati posla u Jadru.

Ovaj članak bi mogao da bude i mnogo duži da je za cilj imao da obznani sve podatke o sramnoj istoriji poslovanja Ria Tinta s represivnim režimima, od kojih je svakako vredna pomena i činjenica da je kompanija Rio Tinto radila za fašistički Frankov režim u Španiji, kao i da je za vreme Drugog svetskog rata održavala prisne odnose s Musolinijem i dobavljala gvozdenu rudu za ratnu proizvodnju nacističke Nemačke. Nije beznačajno ni to što je takva kompanija danas došla da eksploatiše zemlju koja je posle rata vešala svoje glumce zbog toga što su u pozorištima igrali pred okupatorom.

***

I da na kraju sve stavimo u kontekst naše veoma aktuelne sadašnjice – u kontekst naše domaće svinjarije koja se tiče izmena Zakona o parničnom postupku, po kojima mali i siromašni nikada neće moći da priušte sebi niti da tuže, niti da odole tužbama tako velikih kao što je Rio Tinto, tako bogatih kao što je Rio Tinto i tako bahatih kao što je Rio Tinto, ako ovaj skandalozni i nakaradni zakon bude usvojen.

Šta još nije poznato? Nije poznata podela uloga u rimejku filma Salo. Pokojni Pjer Paolo Pazolini je, pokušavajući da dočara degeneraciju i degradaciju Musolinijeve fašističke Italije, snimio 1975. godine svoj poslednji film Salo, koji je dugo bio u mnogim zemljama zabranjen za prikazivanje. Većina ljudi koje poznajem nikada nije ni čula za ovaj film, a kamoli ga gledala.

Zaposleni tokom rada u rudniku Ria Tinta u Boronu (Kalifornija), 15. novembar 2019. (Foto: Reuters/Patrick T. Fallon)

Razmišljam, umesto velikih reči i velikih zaključaka, kada bi se nekim slučajem u nas snimio rimejk filma Salo, koji bi najvažniji akteri iz ljubavnog zagrljaja s Rio Tintom dobili glavne uloge u njemu? Svi ti bestidni izricatelji jezivih poluistina: političari i političarke, ministri i ministarke, naučnici i naučnice, akademici i akademke, lekari i lekarke, držatelji i držateljice lažnih diploma i doktorata, nemušte čitačice tuđih izveštaja, gostujući degenerici i degeneričarke iz belog sveta, veleizdajnici i veleizdajnice svih boja – svi oni bi se mogli smestiti u taj rimejk, jer bi im samo tamo bilo udobno, dostojno i odabrano mesto – u ovom zlom vremenu u kome smo prinuđeni da nas predvode i prodaju budzašto oni koji obraza nemaju a guzice se ne boje.

Irena Pećanac je advokat Vrhovnog suda Australije, član Advokatskog društva Novog Južnog Velsa i član Advokatske komore u Beogradu u periodu od 1985. do 1990. godine. Ekskluzivno za Novi Standard.

Naslovna fotografija: Richard Wainwright/AAP Image via AP

Izvor Novi Standard

BONUS VIDEO:

 

Karadžić iz zatvora poslao pismo Putinu MOLI GA DA INTERVENIŠE

kurir.rs

VLADIMIRE, BRATE, ZATVORENICI SU ŽEDNI MOJE KRVI: Karadžić iz zatvora poslao pismo Putinu MOLI GA DA INTERVENIŠE

zoran kostadinovic

4-5 minutes

---

Radovan Karadžić, nekadašnji predsednik Republike Srpske, koji je nedavno prebačen iz zatvora u Hagu u ozloglašeni britanski kazamat na ostrvu Vajt, koji je prepun muslimanskih ekstremista, uputio je pismo predsedniku Rusije Vladimiru Putinu sa molbom da ga izbavi odatle i spase mu život.

Pismo je poslao preko svojih advokata, a prema rečima izvora bliskog Karadžiću ruskog predsednika oslovio je sa "brate" i opisao mu sav pakao kroz koji je prošao čim je nogom kročio u Veliku Britaniju.

Tokom nedavne sednice Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, podsetimo, predstavnik Rusije pri UN oštro je kritikovao prebacivanje Karadžića u zatvor u Velikoj Britaniji navodeći da je bezbednost osuđenih Srba ugrožena u britanskim zatvorima.

- Naveo je da su uslovi u zatvoru nedostojni čoveka i da nema ni adekvatnu hranu, a ni terapiju. Takođe, da su zatvorenici žedni krvi, da najviše ima muslimanskih terorista koji jedva čekaju da ga se dočepaju i lično mu presude i da su i sami čuvari jako neprijatni prema njemu. Napisao je da mu nisu dozvolili da iz Holandije ponese svoj računar u kome ima mnogo materijala za žalbu koju sprema. Molio je Putina da mu pomogne jer prebacivanjem u drugi zatvor nije ponižen samo on nego je simbolika tog čina mnogo dublja. Naveo je nešto poput: "Britanci su ovo moje prebacivanje kod njih doživeli kao svoju veliku pobedu, njihovi političari se raduju, slave" - prepričava izvor blizak nekadašnjem predsedniku RS i ističe da je Karadžić naglasio i da je smešten u zgradu koja je puna kancerogenog azbesta.

Britanci hoće da preuzmu i Mladića

Sudeći po najavama koje su stigle od zvaničnog predstavnika Velike Britanije na sednici UN sve su prilike da će Ratka Mladića sačekati ista sudbina kao i Radovana Karadžića.

Britanski predstavnik je istakao da će Mladić biti prebačen u tu zemlju i da se na taj način daje podrška Mehanizmu.

Dodaje da je Radovanu dozvoljeno samo da se čuje sa ćerkom Sonjom i da je zapravo njoj i izdiktirao sadržaj pisma koji je potom prenela advokatima. Da tako teče komunikacija potvrdila je prošle nedelje i Sonja.

- Strahujemo za njegov život. Živi u necivilizacijskim uslovima. U svega nekoliko minuta pokušavamo da što brže razmenimo informacije o njemu i porodici te da zapišem poruke za prijatelje, saradnike i advokate - navela je Sonja Karadžić.

Da li je Putin uspeo da pročita pismo, ne znamo, ali tokom sednice Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koja je održana u utorak, predstavnik Rusije pri UN rekao je da je nekadašnji Haški tribunal postao poznat kao oruđe osvete, a ne oruđe pravde.

Takođe je oštro kritikovao prebacivanje Karadžića u zatvor u Velikoj Britaniji navodeći da su životi i bezbednost osuđenih Srba ugroženi u britanskim zatvorima i da je general Radislav Krstić zamalo preklan nožem.

Radovan je za muslimanske zatvorenike bajramski poklon

Karadžićev advokat Goran Petronijević rekao je nedavno da su strašno loši uslovi u kojima boravi njegov klijent navodeći da "Radovan nije u zatvoru, već u zarobljeništvu". Istakao je i da su mu prekršena sva ljudska prava, a život ozbiljno ugrožen.

- Trenutno je smešten u samicu, nalazi se u nekakvoj izolaciji, jer je stigao iz druge države. Nema bukvalno ništa. Samo krevet, WC šolju i tuš. Mi pričamo o obolelom, oronulom starcu, ne o Radovanu kakav je nekada bio. On tako potpuno izolovan ne može ni sa kim da priča, nema računar, nema ni papir ni olovku, niti bilo šta da čita. Ta izolacija može da ga ubije, kao što mogu da ga ubiju i ekstremni muslimani kojima je serviran na tacni ako mrdne iz te prostorije. Njima je njegov dolazak bio bajramski poklon. Tako je to predstavio muslimanski lobi - rekao je Petronijević.

(Kurir.rs/Alo)

 

politika.rs

Palmer o američkoj viziji za Zapadni Balkan

3 minutes

---

SOLUN - Izaslanik SAD za Balkan Metju Palmer rekao je danas da je dosledna američka vizija za Zapadni Balkan ona koja ovaj region vidi posvećen evrointegracijama i u miru sa svim susedima.

„Nadam se da to nije samo vizija koju SAD i EU imaju za ovaj region već i da je to vizija koju Zapadni Balkan ima sam za sebe”, rekao je Palmer na video konferenciji „Balkan 2021:Podsticanje regionalne saradnje u post kovid eri” u Solunu.

On je dodao da SAD ostaju posvećene cilju uvođenja Zapadnog Balkana u EU, kao i postizanju uzajamnog dubokog ekonomskog partnerstva među zemljama tog regiona.

Palmer je istakao da je zajedno sa Miroslavom Lajčakom tokom nedavne posete Beogradu i Prištini želeo da „pokaže posvećenost SAD da u bliskoj koordinaciji sa EU olakšamo dijalog dve strane”.

On se osvrnuo i na konačnu presudu Ratku Mladiću za koju je rekao da joj je cilj da se spreči ponavljanje zločina.

Palmer je takođe ponovio da je američki predsednik Džozef Bajden potpisao sankcije u vezi sa regionom Zapadnog Balkana, čiji je cilj borba protiv korupcije i nastojanje da se ojača vladavina zakona.

Američki zvaničnik je u svom obraćanju na konferenciji podsetio i na reči šefa nemačke diplomatije Hajka Masa koji je na Berlinskom procesu rekao da je potrebno postizanje zajedništva u ciljevima SAD i EU da se dođe do normalizacije odnosa u dijalogu Beograda i Prištine.

Izaslanik SAD za Balkan je pružio podršku ulozi Grčke u regionu Zapadnog Balkana, posebno zbog njenog odnosa sa Severnom Makedonijom kao i zbog produbljivanja odnosa sa Kosovom.

„Grčka ima snažnu podršku SAD i mi želimo još jaču saradnju širom regiona”, istakao je Palmer, preneo je Tanjug.

On je dodao da se u regionu stiče utisak da EU gubi interes za perspektivu članstva Zapadnog Balkana u Uniji i da je zato potrebno da se izgrade veze poverenja.

Potrebno je da EU hitno vrati svoj kredibilitet i da u narednom periodu pokaže svoju ozbiljnost u vezi sa Zapadnim Balkanom, zaključio je Palmer.

Video konferencija „Balkan 2021:Podsticanje regionalne saradnje u post kovid eri” održana je danas u Solunu, a među učesnicima, pored Palmera, bili su državni sekretar u Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija Srbije Miloš Cvetanović, potpredsednica EIB-a Lilijana Pavlova, ministar spoljnih poslova Crne Gore Đorđe Radulović, premijer privremenih institucija u Prištini Aljbin Kurti i zamenica direktora u Evropskom savetu za spoljne odnose Vesela Černeva.

 

fakti.org

Пушков: Амерички Сан умире пред нашим очима – 21. век биће кобан за САД

1 minute

---

ТВРДИ ДА СУ СЈЕДИЊЕНЕ ДРЖАВЕ ВЕЋ „ИЗЛЕТЕЛЕ ИЗ ШИНА" И ДА ИХ ЧЕКАЈУ – ТЕШКА ВРЕМЕНА

* Старе Америке више нема - од ње је остао само мит, а и он је увелико избледео

_______________________________________________________

       Аутор: Алексеј ПУШКОВ, руски сенатор и спољно-политички експерт

       ТЕШКА времена чекају Сједињене Државе.

       На то указује и серија убистава ватреним оружјем у САД.

       Релативно стабилна равнотежа која се одржавала у тој земљи у 20. веку је експлодирала, а 2020. су САД излетеле из шина.

       Старе Америке више нема - од ње је остао само мит, а и он је увелико избледео.

       `Амерички Сан` умире пред нашим очима. И, тешко да га било шта може оживети.

       Процват Сједињених Држава је завршен. Очигледно ће 21. век бити кобан за Сједињене Државе...

       Оне деградирају и политички и социјално.

 

politika.rs

Istina o Rezoluciji 1244

Zoran Milivojević

5-7 minutes

---

Reagovanje na tekst „Mali rečnik propagandnih nedoumica“, „Politika“ 15. 5. 2021.

Zbog značaja KiM za državni i nacionalni interes Republike Srbije i činjenice da se pokušaj rešavanja tog pitanja ubrzava na štetu upravo tog interesa, neophodno je reagovati na tekst „Mali rečnik propagandnih nedoumica” u „Politici” od 15. maja uvaženog esejiste gospodina Zorana Janića. Pitanja koja se u tekstu tiču kredibilnosti medija, njihovog delovanja, profesionalnosti, učešća u „prevari građana” i dr. ostavljam za one na koje se odnosi. Zadržavam se samo na tezama koje osporavaju Rezoluciju 1244, kao dokumenta od ključnog značaja za status KiM, koje uvaženi autor brani upotrebom nepotpunih citata i otvara pitanje oportunosti pozivanja na njega u odbrani prava na KiM.

Prvo, osnov rezolucije je međunarodno pravo i pravni poredak zasnovan na Povelji OUN i principima tog prava. Otuda se i u osnovi dokumenta potvrđuje „privrženost svih država članica suverenitetu i teritorijalnom integritetu SR Jugoslavije i drugih država regiona”, kao baznom principu međunarodnog prava, što u ovom slučaju jasno podrazumeva važeće granice SRJ, punopravne članice OUN, sa KiM u njenom sastavu. Ovaj princip se ponavlja i u aneksu 1, a direktno u dispoziciji rezolucije u tačkama 2, 3, 5. u domenu prava i obaveza SRJ povodom rezolucije. Kako bi se otklonila svaka rezerva valja podsetiti da je u međunarodnopravnom smislu Republika Srbija nesporno pravni sledbenik prethodnih država u čijem sastavu je bila počev od Kraljevine SHS pa do DZ SCG na čemu i počiva njen aktuelni međunarodni položaj sa odgovarajućim pravima i obavezama kao subjekta međunarodnog prava u punom kapacitetu.

Drugo, Rezolucijom 1244 je uspostavljen međunarodni protektorat OUN na KiM koji sprovode njena civilna Unmik i vojna Kfor misija do konačnog rešenja koje nije definisano, već u tački 1. rezolucije naznačeno kao „političko rešenje..., zasnovano na opštim principima iz aneksa 1”, a u kome stoji da to treba da bude „politički proces ka postizanju sporazuma o privremenom političkom okviru, koji će obezbediti suštinsku samoupravu na Kosovu uzimajući u potpunosti u obzir sporazume iz Rambujea i principe suverenosti i teritorijalnog integriteta SRJ i drugih zemalja u regionu”. Ovaj citat i stavovi su posebno važni zbog celine odredbe i međunarodnopravnog osnova, jer delimični pristup gospodina Janića u citiranju dovodi u pitanje suštinu rezolucije i osnov za pozivanje na nju oko statusa KiM zbog naglašavanja „Rambujea”, što koriste i neki drugi analitičari radi osporavanja predominantnosti Rezolucije 1244 u međunarodnopravnom smislu. „Rambuje”, koji nije međunarodno verifikovan (nije prihvaćen) niti otuda deo međunarodnopravnog poretka, deo je napora zapada da se reši KiM u skladu sa njegovim interesima, i u tom smislu u Rezoluciji 1244 naveden sa političkim značenjem, ali uz jasno podvlačenje principa suverenosti i teritorijalnog integriteta SRJ u nastavku odredbe  koji čini osnov dokumenta i međunarodnopravnog osnova za rešavanje.

Treće oko povratka snaga SRJ na KiM rezolucija je izričita u tački 4. „Potvrđuje da će posle povlačenja, dogovorenom broju jugoslovenskog i srpskog vojnog i policijskog osoblja biti dozvoljen povratak na Kosovo radi obavljanja dužnosti u skladu sa aneksom 2.” Primena i ostvarivanje prava je tema za sebe koja u ovom slučaju ne dovodi u pitanje validnost odredbi. Kumanovski sporazum je prethodio Rezoluciji 1244. Stoga su njene odredbe međunarodnopravno starije i pravno važnije u globalnom univerzalnom smislu.

Četvrto Rezolucija 1244 je na snazi sa svim njenim odredbama i direktno je nadležna za utvrđivanje konačnog statusa KiM. Samo njena promena, stavljanje van snage i sl. odgovarajućom odlukom SB OUN, menja status KiM i to nije sporno za OUN i stalne članice SB OUN. Uostalom pitanje validnosti Rezolucije 1244 otvoreno je politički, a ne pravno, posle samoproglašene nezavisnosti „Kosova” 2008, podržane od ključnih međunarodnih faktora na zapadu. U ovom kontekstu treba imati u vidu da mišljenje (ne odluka) MSP-a s tim u vezi potvrđuje značaj principa prava na samoopredeljenje. Ono doduše slabi poziciju Srbije, ali nikako ne dovodi u pitanje dominantnu pravnu snagu Rezolucije 1244 koja je u konkretnom slučaju izvor međunarodnog prava i osnov za postupanje u međunarodnopravnom poretku na temu statusa KiM.

Na kraju Rezolucija SB OUN 1244 ostaje neosporen i validan međunarodnopravni osnov za pitanje statusa KiM. Upravo zbog toga se i insistira na pravno obavezujućem sporazumu, kao rešenju zasnovanom na međunarodnom pravu i „međusobnom priznanju”. Da je drugačije odavno bi prestao angažman i pritisak da se takav scenario realizuje, a moguća rešenja, kompromisi, „non-pejperi” i sl. ne bi bili uopšte aktuelni. Aktuelnost ubrzano raste zbog posebnih geostrateških interesa globalnog karaktera i geopolitičkih efekata u tom cilju na našim prostorima. Stoga i relativizacija Rezolucije 1244 dobija na značaju i aktuelnosti kao glavni cilj u slamanju otpora konačnoj potvrdi državnosti „Kosova” i verifikaciji toga u OUN.

Diplomata u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

 

politika.rs

Šaptači sa Zapada i izgubljeni smisao

Nebojša Čović

6-8 minutes

---

Neverovatna je ta opsednutost određenih delova hrvatskog društva i hrvatskih političara u odnosu prema Srbiji i Srbima. Najave o mogućnosti da daju garancije za puštanje optuženih ratnih zločinaca na slobodu, najave o pravljenju vojne baze na našoj teritoriji... Kakvo je to lečenje kompleksa... Mi svakako treba oštro da reagujemo kod svih međunarodnih institucija, pre svega kod generalnog sekretara NATO-a, jer je u njihovoj nadležnosti bezbednost na KiM, a RSB UN 1244 ne predviđa da taj mandat prenose pojedinačnim članicama. Zatim je neophodno da obavestimo SB UN, kao i bilateralno svaku od članica SB UN, a posebno zemlje saveznice. I konačno, da uputimo oštar demarš hrvatskom ambasadoru u Beogradu i iskoristimo i ostale diplomatske instrumente koji se koriste u ovakvim situacijama, uključujući i povlačenje ambasadora na konsultacije i snižavanje nivoa bilateralnih odnosa.

Procesi protiv Tačija i ostalih ušli su u opasnu fazu, u kojoj se primenjuje već oprobana metodologija kojom su eliminisani svi svedoci protiv Haradinaja. Svedocima se preti, neki su u strahu već počeli da menjaju iskaze.

Već gotovo dve godine pozivam naše vlasti da se aktivnije uključe u ovaj proces, pre svega kroz davanje svake vrste podrške svedocima i njihovim porodicama, bez obzira na to da li se radi o Srbima ili Albancima.

Postoji neshvatljiva pasivnost povodom ovog pitanja. Toma Fila je ovih dana skrenuo pažnju na to da žrtve zastupa britanski advokat. Kako je to moglo da se dozvoli, ako se ima u vidu pristrasnost britanske strane?! Neophodno je da sa njim u timu radi i naš advokat, kako bi se obezbedila kolika-tolika objektivnost i nepristrasnost.

Zbog čega na spisku žrtava nisu policajci i vojnici? I u njihovom slučaju se radi o žrtvama zločina jer su kao zarobljenici mučeni i ubijeni suprotno običajima rata i mnogobrojnim međunarodnim konvencijama kojima je regulisana ova oblast. Da li su naše nadležne institucije reagovale zbog toga? Ako nisu, ko je odgovoran što nisu?

Marketing i odnosi sa javnošću su važni, ali oni ne mogu i ne smeju da zamene strateški osmišljene konkretne korake u vezi sa svakim od pomenutih pitanja!

Nedavna objava Ambasade SAD u Beogradu je nespretno sročena i postigla je suprotan efekat od onog što je bila namera.

Direktno je usmerena protiv Aleksandra Vučića, tvrdnjom da je on stavljanjem potpisa na Vašingtonsko pismo o namerama potvrdio svoju spremnost o uzajamnom priznanju i da je taj dokument zapravo prvi korak koji je on preduzeo u tom pravcu.

Lično, imao bih štošta da zamerim kada je u pitanju ovo pismo o namerama i o tome sam već više puta govorio, jer sve one stavke koje su pomenute u ovoj objavi, a koje se tiču diversifikacije energetskih izvora, korišćenja opreme „odobrenih”  visokotehnoloških kompanija, lobiranja za prava LGBT populacije, stavljanje Hezbolaha na listu terorističkih organizacija, itd., jesu američki prioriteti, a ne naši i kao takvi ugrožavaju naš suverenitet u donošenju odluka. Ali ova pitanja nisu ni u  kakvoj vezi sa pregovorima koje imamo sa albanskom manjinom koja živi u našoj južnoj pokrajini.

Konačno, vreme je i mi da počnemo da se ponašamo onako kako se i SAD i EU i Priština već godinama ponašaju i da selektivno sprovodimo samo ono što je u skladu sa našim a ne sa tuđim nacionalnim interesima. Vašingtonskim pismom o namerama pokazali smo dobru nameru, a da li će to za šta smo imali dobru nameru zaista biti i sprovedeno zavisi od mnoštva faktora, uključujući i ponašanje one strane prema kojoj smo takvu nameru iskazali.

Na kraju, podsetio bih na sledeće:

– konstruktivnost i otvorenost za razgovor – da,  ali prvo da se smisleno sprovede ZSO i sve ostale obaveze Prištine

– naš pregovarački okvir su 1244 i Ustav i tu nema mesta za improvizacije

– zabrinjava trend pokušaja da se kod savezničkih zemalja, pre svega Rusije i Kine, kao i kod ostalih zemalja koje nisu priznale tzv. državu Kosovo, stvori utisak da smo mi saglasni da se RSB UN 1244 menja.

– postoje zakulisni pritisci u vezi sa promenom određenih delova Ustava kojima bi se KiM izbacio iz teritorijalne organizacije zemlje – bez menjanja preambule koja mora da se menja referendumom

– i pored najnovije mantre Zapada o sporazumu koji treba da se završi obostranim priznanjem, koju ponavljaju poput papagaja, postoji svest da nijedan srpski političar ne može da prizna nezavisno Kosovo i da preživi. Zato se prave različiti manevri kako bi ovo priznanje bilo indirektno

– tačno je da se pritisci pojačavaju – i na donosioce odluka, ali i na javnost u celini, intenziviranjem agresivnih poruka u okviru specijalnog psihološkog rata koji se protiv naših građana vodi već više od dve decenije

Ali ovo je poslednji trzaj tog pritiska, poslednji voz da zaokruže ovaj projekat, otuda i insistiranje da se dijalog nastavi što pre. Od jeseni će unutrašnja situacija u Nemačkoj, koja je glavni pokretač agresivnog antisrpskog delovanja u EU, biti značajno drugačija od ove koju smo imali u dugom vremenskom periodu i novoj vladajućoj koaliciji ovo pitanje neće biti na listi prioriteta. I u SAD sa političke scene polako odlaze pasionirani saveznici kosovskih Albanaca, jednostavno priroda i godine čine svoje. Pored novih generacija političara koji ne dele entuzijazam svojih prethodnika za neuspeli mafijaško-državni projekat na Balkanu, stvari se ubrzano komplikuju u drugim delovima sveta, koje su od većeg značaja za spoljnu politiku SAD. I, konačno, i nas čekaju izbori na proleće sledeće godine. Sve su to okolnosti zbog kojih ovaj proces polako ali sigurno klizi sa liste prioriteta za većinu strana koje u njemu učestvuju na ovaj ili onaj način.

Ja ne mislim da vreme nije na našoj strani – ako strateški osmislimo svoj pristup i tom pristupu i nacionalnim interesima damo apsolutnu prednost u odnosu na interese pojedinaca ili pojedinih grupa.

Dijalog kao takav osuđen je na neuspeh, kao i svi do sada postignuti i nepostignuti sporazumi, jer Zapad sve vreme Prištini šapuće da će dobiti sve što traži, a nama sve vreme govori da se pomirimo sa tim da smo KiM izgubili. O čemu se onda pregovara? Zbog toga se Priština više od dve decenije ponaša kao razmaženo, sebično i bahato dete koje od sopstvene dreke ne čuje nikog drugog i mari samo za sebe. Zbog toga je ovaj proces bio i ostao razgovor gluvih, koji ne vodi nikuda i koji je u startu izgubio i svrhu i smisao.

Nekadašnji potpredsednik Vlade Srbije

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

 

pcnen.com

Pohlepa u službi pandemije

11-14 minutes

---

Jedini način da se pandemija kovida-19 privede kraju jeste imunizacija dovoljnog broja ljudi širom sveta. Slogan „niko neće biti bezbedan dok svi ne budemo bezbedni“ precizno sažima epidemiološku stvarnost pred nama. Novo žarište bilo gde na planeti moglo bi raširiti novu varijantu SARS-CoV-19 koja je otporna na vakcine, što bi nas primoralo da se vratimo u karantin. Zabrinjavajuća pojava novih sojeva u Indiji, Brazilu, Južnoj Africi, Ujedinjenom Kraljevstvu i drugim zemljama pokazuje da takva pretnja nije samo teorijska mogućnost.

Problem je u tome to što su naši kapaciteti za proizvodnju vakcina još daleko od isporuke 10-15 milijardi doza potrebnih da se virus zaustavi. Do kraja aprila u čitavom svetu je proizvedeno tek 1,2 milijarde doza. Ako nastavimo ovim tempom, stotine miliona ljudi u zemljama u razvoju doći će na red za vakcinaciju tek 2023.

Zato je važna vest najava administracije predsednika Sjedinjenih Država Joe Bidena da će se pridružiti inicijativi stotine zemalja koje zahtevaju da pravila zaštite intelektualne svojine koja propisuje Svetska trgovinska organizacija budu privremeno suspendovana zbog vanrednih okolnosti, da bi se na taj način sprečila monopolizacija proizvodnje vakcina. Blagovremeno otpočinjanje pregovora na nivou Svetske trgovinske organizacije i usvajanje sporazuma koji će eliminisati postojeće barijere osiguraće zakonski okvir potreban državama i proizvođačima širom sveta da povećaju proizvodnju vakcina, lekova i dijagnostičkih sredstava.

Bivši predsednik Donald Trump je prošle jeseni sklopio savez sa nekoliko bogatih zemalja u nameri da blokira pregovore o eventualnom odricanju od prava intelektualne svojine. Pritisak na Bidenovu administracija da odustane od blokade pregovora u međuvremenu se pojačao jer odlaganje usvajanja predloženih mera doprinosi produžavanju pandemije. Inicijativi se pridružilo 200 dobitnika Nobelove nagrade i bivših šefova država i vlada (uključujući i mnoge poznate neoliberale), 110 članova Predstavničkog doma Sjedinjenih Država, 10 američkih senatora, 400 organizacija civilnog društva u Americi, 400 evropskih parlamentaraca i mnogi drugi.

Nestašica vakcina širom razvijenog sveta uglavnom je posledica nastojanja proizvođača da sačuvaju monopolsku kontrolu i zaštite svoju dobit. Pfizer i Moderna, kompanije koje proizvode veoma efikasne mRNA vakcine, odbijaju da odgovore na brojne zahteve kvalifikovanih farmaceutskih proizvođača koji im se javljaju tražeći dozvolu za proizvodnju njihovih vakcina. Nijedan od velikih proizvođača vakcina još nije podelio svoju tehnologiju sa siromašnim zemljama kroz dobrovoljni program razmene koji je ustanovila Svetska zdravstvena organizacija pod imenom COVID-19 Technology Access Pool.

Obećanja da će donirati vakcine za program COVAX iz kog se doze distribuiraju najugroženijim populacijama u siromašnijim zemljama sveta nisu adekvatna zamena. Takva obećanja će možda ublažiti osećaj krivice ljudi koji vode ove kompanije, ali neće značajnije doprineti globalnoj ponudi.

Farmaceutske korporacije su profitna preduzeća fokusirana na zaradu, a ne na stanje globalnog javnog zdravlja. Njihov način razmišljanja nije teško razumeti: cilj je zauzeti što veći udeo na tržištu, zadržati ga za sebe što duže i tako maksimizovati dobit. U ovakvoj situaciji jedini izlaz je direktniji angažman države na rešavanju problema s vakcinama.

Poslednjih nekoliko sedmica legije lobista farmaceutske industrije opsedaju Vašington i vrše pritisak na političare da blokiraju predloženu suspenziju prava intelektualne svojine. Da su ista sredstva uložena u proširenje proizvodnih kapaciteta, problem pandemije bi možda već bio rešen.

Umesto toga, farmaceutske kompanije uporno ponavljaju svoje kontradiktorne argumente. Tvrde da je suspenzija prava nepotrebna jer je postojeći regulatorni okvir Svetske trgovinske organizacije dovoljno fleksibilan da omogući pristup njihovim tehnologijama. Tvrde i da ovaj potez ne bi doneo željene rezultate, jer proizvođači u zemljama u razvoju nemaju potrebne kapacitete za organizaciju proizvodnje.

S druge strane, iste kompanije strahuju da će suspenzija prava uz posredovanje Svetske trgovinske organizacije biti previše efikasna. Kako drugačije tumačiti njihova upozorenja da će se na taj način ukinuti podsticaji za istraživački rad, smanjiti dobit zapadnih kompanija i konačno – kada svi drugi argumenti propadnu – da će to pomoći Kini i Rusiji da pobede zapad na geopolitičkoj sceni?

Nema sumnje da bi predložena suspenzija prava u ovom slučaju donela velike promene. Upravo zato se farmaceutske kompanije snažno protive inicijativi. To je potvrdilo i „tržište“ kroz oštar pad vrednosti deonica vodećih proizvođača vakcina nakon što je Bidenova administracija najavila da će podržati pregovore u STO. Ako inicijativa uspe, na tržištu će se pojaviti veće količine vakcina, cene će padati, a sa padom cena smanjiće se i profit.

Farmaceutska industrija tvrdi da bi to bio opasan presedan. Zato njihove tvrdnje i argumente treba podrobnije ispitati.

Posle godina žestoke kampanje i miliona žrtava pandemije HIV/AIDS, zemlje članice Svetske trgovinske organizacije najzad su se složile da treba ustanoviti institut prinudnog licenciranja (koji državama omogućuje da domaćim proizvođačima dozvole proizvodnju patentiranih farmaceutskih proizvoda bez saglasnosti vlasnika patenta) da bi se osigurao pristup neophodnim lekovima. Ali farmaceutske kompanije na svakom koraku nastavljaju da čine sve što je u njihovoj moći da taj mehanizam ospore. Upravo zbog očigledne nespremnosti farmaceutskih kompanija da sarađuju, suspenzija prava se mora regulisati na nivou STO. Da su bili spremniji za saradnju, proizvodnja vakcina i lekova bi odavno bila povećana.

Tvrdnja da zemlje u razvoju nemaju potrebne kapacitete za proizvodnju vakcina korišćenjem novih tehnologija je netačna. Kada su američki i evropski proizvođači prihvatili saradnju sa stranim proizvođačima kao što su Serum Institute u Indiji (najveći proizvođač vakcina na svetu) i Aspen Pharmacare u Južnoj Africi, nije bilo značajnih problema u organizaciji proizvodnje. I mnoge druge kompanije i organizacije širom sveta mogu doprineti povećanju ponude vakcina: potreban im je samo pristup tehnologiji.

Koalicija za inovacije za spremnost na pandemije identifikovala je oko 250 kompanija sposobnih da proizvode ove vakcine. Ali, kao što je predstavnik Južne Afrike u STO nedavno konstatovao: „Zemlje u razvoju takođe raspolažu naprednim naučnim i tehnološkim kapacitetima… nestašica vakcina je posledica postupaka nosilaca vlasničkih prava koji insistiraju na restriktivnim ugovorima da bi zaštitili svoju monopolsku poziciju, pokazujući tako da im je profit važniji od ljudskih života“.

Nema sumnje da je razvoj tehnologije za proizvodnju mRNA vakcina bio komplikovan i skup proces, ali to ne znači da druge kompanije širom sveta nisu sposobne da proizvode vakcine koristeći već razvijenu tehnologiju. Jedan od bivših direktora kompanije Moderna, Suhaib Siddiqi, izjavio je da bi uz malo više spremnosti da se tehnologija podeli sa drugima mnoge moderne fabrike u svetu mogle da započnu proizvodnju mRNA vakcina već za tri ili četiri meseca.

Rezervni argument farmaceutskih kompanija je tvrdnja da nam suspenzija prava nije potrebna jer je regulatorni okvir STO već dovoljno „fleksibilan“. One ističu da kompanije u zemljama u razvoju još nisu pokušale da iskoriste institut prinudnog licenciranja, kao da time hoće da kažu da su njihovi prigovori samo poziranje. Ali to navodno odsustvo interesovanja zapravo pokazuje koliko su velike farmaceutske kompanije bile uspešne u izgradnji neprohodne regulatorne džungle patenata, kopirajta, industrijskih prava, poslovnih tajni i povezanih „izuzeća“ pred kojima raspoloživi mehanizmi fleksibilnosti nemaju nikakvih izgleda. Pošto mRNA vakcine sadrže više od 100 komponenti sa svih strana sveta, od kojih su mnoge i same zaštićene pravom intelektualne svojine, koordinacija licenciranja između različitih zemalja za potrebe zatvaranja lanca snabdevanja praktično je nemoguća misija.

Takođe, prinudno licenciranje prema pravilima STO je još složenije u slučaju proizvodnje za izvoz, a izvoz je nužan da bi se ponuda vakcina na globalnom nivou povećala. Kanadska kompanija Biolyse nema pravo da svoju generičku verziju vakcine Johnson & Johnson izvozi u zemlje u razvoju jer je kompanija Johnson & Johnson odbila njen zahtev.

Još jedan faktor koji doprinosi nestašici je strah država i kompanija. Mnoge zemlje strahuju da će im Sjedinjene Države i Evropska unija ukinuti pomoć ili uvesti sankcije ako pribegnu prinudnom licenciranju, jer to su pretnje koje slušaju već decenijama. Ako bi Svetska trgovinska organizacija zvanično proglasila suspenziju prava, ove zemlje bi bile zaštićene od tužbi velikih kompanija, primene kaznenih mera i drugih neželjenih posledica.

To nas dovodi do trećeg argumenta koji velike farmaceutske kompanije rado koriste: tvrdnje da bi suspenzija prava intelektualne svojine smanjila njihovu dobit i obeshrabrila dalja istraživanja i razvoj. Ta tvrdnja je, kao i prethodne dve, očigledno netačna. Suspenzijom prava intelektualne svojine ne bi se ukinula obaveza plaćanja naknade nosiocima prava intelektualne svojine. Takođe, posle ukidanja monopolske zaštite koja im dopušta da blokiraju dodatnu proizvodnju, farmaceutske kompanije bi dobile podsticaj da i same dobrovoljno ulaze u slične aranžmane.

Čak i uz odricanje od prava proizvođači vakcina će zaraditi mnogo novca. Procenjuje se da će Pfizer i Moderna prodajom vakcina tokom 2021. godine zaraditi 15 milijardi i još dodatnih 18,4 milijarde dolara, iako su države finansirale veliki deo fundamentalnih istraživanja i obezbedile sredstva za iznošenje vakcina na tržište.

Da ne bude nikakve sumnje: ono što muči lidere farmaceutske industrije nije mogućnost gubitka ogromne dobiti. Brine ih to što će biti lišeni monopolskih profita, uključujući i profit od budućih buster vakcina koje će se u bogatim zemljama sigurno prodavati po visokim cenama.

Konačno, kada svi drugi pokušaji propadnu, poslednji argument u arsenalu farmaceutske industrije su tvrdnje da bi suspenzija prava pomogla Kini i Rusiji da pristupe američkoj tehnologiji. Ali i to je netačno, jer ovu vakcinu nisu stvorile Sjedinjene Države. U mnogim zemljama već decenijama traju istraživanja mRNA tehnologije i njenih medicinskih primena. Mađarska naučnica Katalin Karikó napravila je prvi proboj još 1978, a istraživanja su nastavljena u Turskoj, na Tajlandu, u Južnoj Africi, Indiji, Brazilu, Argentini, Maleziji, Bangladešu i drugim zemljama, uključujući Nacionalne institute zdravlja u Sjedinjenim Državama.

Osim toga, duh je već izašao iz boce. Tehnologija mRNA iskorišćena za proizvodnju Pfizer vakcine nalazi se u vlasništvu kompanije BioNTech (nemačke kompanije koju su osnovali turski imigrant i njegova supruga) koja je već dala licencu kineskom proizvođaču Fosun Pharma. Primera krađe intelektualne svojine u Kini ne manjka, ali ovo nije jedan od tih slučajeva. Kina je na putu da razvije sopstvene mRNA vakcine. Jedna od njih nalazi se u trećoj fazi kliničkih ispitivanja. U pitanju je vakcina koja se može čuvati na temperaturi kućnog frižidera, što će u velikoj meri olakšati njenu distribuciju.

Peščanik.net

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me