iskra.co

Александар Павић: Глобална Инквизиција је бесна

7-9 minutes

---

Александар Павић: Глобална Инквизиција је бесна

23.11.2021. - 17:03

фото: standard.rs/ Mark Hertzberg/Pool Photo via AP

У Сједињеним Америчким Државама је у петак, 19. новембра 2021. окончан један од најважнијих тамошњих кривичних судских процеса у последње време, када је 18-огодишњи Кајл Ритенхаус ослобођен оптужби за двоструко убиство (једно са предумишљајем) и рањавање изазивача нереда током насилних демонстрација у Кеноши (савезна држава Висконсин) прошлог августа, изазваних полицијским упуцавањем црнца који се опирао хапшењу са ножем у руци.

По речима познатог америчког професора права Џонатана Тарлија, правда је победила медијске наративе – који су махом били пристрасни, на штету оптуженог – искључиво захваљујући томе што је суђење било пред поротом, сачињеном од „обичних" грађана. „Сврха америчке пороте је да стоји између руље и брањеника, између власти и оптуженог", написао је Тарли.

Односно, цитирајући пресуду америчког Врховног суда из 1968: „Давање оптуженом права да му буде суђено од стране пороте сачињене од његових суграђана пружа му непроцењиву заштиту од корумпираног или претерано ревносног тужиоца, и од послушног, пристрасног или ексцентричног судије."

„Амерички Срби"

Да су младом Ритенхаусу судили медији, он би, у најбољем случају, већ био на извршавању доживотне казне, а у најгорем – стајао би у реду за извршење најстроже, смртне казне. Јер, „либерални" медији су још прошлог августа већ „пресудили" да је младић, који је отишао да са пушком у руци брани приватно власништво од насилних демонстраната у суседном граду, заправо обичан „бели супрематиста" (иако су и он и сва тројица које је упуцао белци), „припадник екстремистичких група", па чак и „масовни убица".

Све то упркос томе што су се убрзо после тог догађаја појавили снимци према којима је било могуће направити тачну реконструкцију оног што се десило: да је младић у самоодбрани пуцао на насилне демонстранте (сва тројица са криминалним досијеима, укључујући и силоватеља деце) који су њега напали. Конзервативни, протрамповски часопис Револвер је већ следећег дана објавио тачну верзију догађаја.

Ако је један „мали" медиј могао у року од 24 сата да зна шта се десило у Кеноши претходне ноћи, зашто то нису могли да знају неупоредиво моћнији, богатији и утицајнији медији „главног тока"?

Одговор је јасан – зато што им то није било у интересу. Ни тад, ни сад – када се ти исти „либерални" медији утркују да пренесу разноразне изјаве оних који су „разочарани" пресудом, сматрајући је само још једном потврдом неискорењивог, уграђеног расизма који прожима све поре америчког система, којег је, стога, неопходно „укинути" (с чим би се аутор овог текста начелно могао и сложити, али то не значи да треба да га замени систем у којем је могуће невиног човека осудити само зато што је „погрешне" боје).

Једна од перјаница часописа Револвер је некадашњи Трампов сарадник Дарен Бити.

Почетком ове године је у овој колумни цитиран један Битијев твит, објављен неколико дана после шестојануарског упада Трампових присталица у зграду америчког Конгреса: „70+ милиона Американаца су сада фактички Срби из 90-их". Другим речима, Бити је хтео да каже да ће значајан део популације САД бити подвргнут сатанизацији сличној оној којој су били подвргнути Срби крајем 20. века, и то од стране истих снага и центара моћи.

Битијево предвиђање било је пророчанско.

Од третирања шестојануарског упада као акта „домаћег тероризма" и „незапамћеног напада на нашу демократију", па до држања оптужених месецима у притвору у нехуманим условима и изрицања казне затвора од 41 месец за сада већ чувеног „шамана" због упада у Конгрес – док су, како је приметио конзервативни коментатор Макс Блументал, починиоци ратних злочина у Ираку, мучиоци затвореника, банкстери и политичари који су профитирали на инсајдерским информацијама везаним за пандемију и даље безбедно и удобно на слободи – Трамповци су дефинитивно постали својеврсни „амерички Срби".

Да није било суђења поротом, њихову судбину би у потпуности поделио и млади Кајл Ритенхаус. Односно, поделио би је да му је суђено као што је суђено Србима у Хагу, и као што им се суди дан-данас у оној истој „либералној" јавности која је организовала медијски линч против правдољубивог америчког младића.

Пресуда „обичног народа"

Србима је пресуђивано и пресуђује им се унутар једног затвореног „кадија те тужи – кадија ти суди" система „либералне" правде и јавности.

Хашки суд за бившу Југославију био је и остао суд НАТО пакта, односно глобалистичке дубоке државе чији је војно-политички инструмент, који је само требало да озваничи оно што су НАТО-медији – који се лажно представљају као „либерални" – већ пресудили. И ту није било места за пороту, односно за било какве независне, непристрасне чиниоце који би се, као америчке пороте, поставили „између (глобалне) власти и оптуженог".

НАТО и његове вазалне државе и структуре су финансирале и бирале и „послушне, пристрасне или ексцентричне" хашке судије и „корумпиране или претерано ревносне" хашке тужиоце.

У таквом систему ни генерал Младић – а ни било који други српски лидер или заштитник – није имао никакву шансу, као што је не би имао ни Кајл Ритенхаус.

Као што нису вредели ни најбољи докази или најубедљивији аргументи Младићеве одбране у Хагу, тако не би вредели ни сви видео снимци који показују шта се стварно десило у Кеноши 25. августа 2020. Међутим, за разлику од Ратка Младића, захваљујући пороти „обичних грађана", Кајл Ритенхаус је бар на слободи, иако му поражене снаге сигурно неће дати мира (већ се увелико оре слогани попут „нема правде, нема мира", и то из уста високих функционера Демократске странке).

Недостатак хашке пороте је у Србији и Српској надоместио „обичан" народ, који у огромној већини не само да верује већ и – за разлику од многих „паметних" интелектуалаца – зна да је Ратко Младић невин, частан и способан официр који је водио херојску одбрану свог народа од наставка геноцида започетог још 1941. године (а суштински још много раније).

И тај исти „обични" народ у убедљивој већини инстинктивно зна да су напади на његов мурал од стране ситних локалних извршилаца глобалне Инквизиције само део нових, синхронизованих притисака на српски народ и државе са обе стране Дрине.

Инквизицију формално предводи НАТО-„либерална" аждаја која је бесна што још није завршила посао из 1990-их на Балкану – тј. трајно неутралисала српски фактор – да би могла да се у потпуности посвети својој старој-новој мети, Русији, која је, на њену жалост, сваким даном, заједно са савезничком Кином, све јача.

Али, глобална Инквизиција је бесна и зато што види да правда, полако али сигурно, побеђује и њене лажљиве медијске наративе.

И не само у Србији и Српској…

standard.rs, sveosrpskoj.com

 

Danilo Babić - Lažne suze Druge Srbije

standard.rs

Danilo Babić - Lažne suze Druge Srbije - Novi Standard

Danilo Babić

9-12 minutes

---

Iza velike medijske kampanje i navodne borbe za prava nesrećnih vijetnamskih radnika ne nalazi se altruizam već očajnički napor za promovisanjem antikineskog sentimenta

Deo srpskog društva koji decenijama kolokvijalno nazivamo „Druga Srbija" (a čije je pripadnike Zoran Ćirjaković opravdano preimenovao u „Slučajne Srbe") proteklih dana vodi srčanu kampanju povodom radničkih prava vijetnamskih radnika u kineskoj fabrici nadomak Zrenjanina. Nekoliko nedelja ranije vodila se još srčanija kampanja povodom tragične smrti mlade Poljakinje, izvesne Izabele, koja je navodno nastradala zbog konzervativnog (čitaj retrogradnog, šovinističkog, necivilizacijskog) zakona o abortusu u Poljskoj. Takt kampanji davali su mediji u vlasništvu Junajted grupe, a zdušno su joj se priključili različiti „filmsko-politički" radnici sa Fakulteta dramskih umetnosti koji su, iz meni i dalje nepoznatih razloga, dežurni komentatori svega postojećeg u Srbiji. Tako smo, ni krivi ni dužni, usled „zabrane" abortusa u Poljskoj dobili njegovu promociju u Srbiji.

Na različite akcije o zaštiti prava životinja i kućnih ljubimaca smo već oguglali, već odavno su mnogo značajnije postale teme o uslovima života u azilima za pse nego u domovima za nezbrinutu decu ili decu ometenu u razvoju. Takođe, sveprisutna je i „vruća tema" u vidu klimatskih promena i druga „zelena skretanja", koja su uvek morbidno prožeta maltuzijanskom teorijom o prenaseljenosti planete. I, dok borci za očuvanje planete kuju planove o smanjenju broja „zlih indijskih krava" koje svojim metabolizmom zagrevaju Zemlju, mršteći se na sebične Afrikance koji se bez potrebe rađaju u tolikom broju, prema nezvaničnim podacima, broj kućnih ljubimaca u Novom Sadu se utrostručio u prethodnoj deceniji, jer, navodno, svaki četvrti Novosađanin ima svog krznenog prijatelja.

Izgleda da kuce i mace ne remete zelenu agendu kao što je to slučaj sa indijskim kravama i afričkom decom…

Kolonizacija uma

Lepo je što se srpska javnost bavi velikim svetskim i evropskim temama, jer, kako nam poručiše iz američke ambasade, „mi smo svet" (šteta što se toga nisu setili tokom 1990-ih). Ipak, mnogo više od sudbine indijskih krava brine me činjenica da pomenuta društvena grupa brine o svemu osim o problemima svojih sunarodnika. Nema nikada ni reči o pravima Srba na okupiranom Kosovu i Metohiji, verskim pravima Srba u Crnoj Gori, prava na jezik Srba u Hrvatskoj, ustavnim pravima Srba u Bosni i Hercegovini, ili bar radnim pravima srpskih radnika u kompanijama naših prijatelja stranih investitora.

Zašto Drugu Srbiju ne bole jedino suze vlastitog naroda?

Krenimo redom, iza borbe za prava vijetnamskih radnika teško da se može naći altruizam već pre možemo reći da se nalazi očajnički napor za promovisanjem antikineskog sentimenta. Nesrećni vijetnamski radnici imaju „sreću" da rade u kineskoj fabrici, jer da su zaposleni negde drugde ne bi bili predmet pravedničkog pohoda novinara N1 i Nove S. Tragična sudbina Poljakinje Izabele iskorišćena je za promociju abortusa u Srbiji sa suludim sloganom da je u pitanju žensko pravo, dobro ne rekoše i obaveza, a sve zarad sprovođenja zelene agende. Doduše, po Zapadnoj Evropi već možemo videti bilborde na kojima se zarad budućnosti planete Zemlje sugeriše rađanje samo jednog deteta.

Elem, naravno da je abortus žensko pravo, ali ne sme biti predstavljeno kao hir, što je slučaj sa porukama kojima smo bili obasipani prethodnih nedelja. Poruka pomenute kampanje može biti sublimirana u jednoj rečenici: „Ako hoćeš – uradi i niko ti ništa ne može". Ili još gore: „Uradi to u inat tlačiteljskom patrijarhalnom sistemu". Tužno je što upravo samozvani borci za prava žena zanemaruju psiho-fizičku traumu koju abortus predstavlja. Zanimljivo je napomenuti da je u vlasništvu Junajted grupe i kompanija IDJ čiji je lajtmotiv ekstremna seksualizacija žena. Prvoborci za promociju „ženskih prava" u okviru svog programa plasiraju sadržaj koji dehumanizuje žene gotovo u pornografskom maniru.

Demonstranti sa fotografijom nesrećno stradale Izabele tokom protesta protiv zabrane abortusa u Poljskoj, Varšava, 06. novembar 2021. (Foto: Wojtek Radwanski/AFP via Getty Images)

Da stvar bude potpuno apsurdna, nesrećna Poljakinja nije umrla zbog zakona, kako se to u Srbiji predstavlja, već zbog nestručnosti lekara. Zakon ima jasnu klauzulu da se abortus može izvršiti ukoliko je zdravlje majke ugroženo. Zašto lekari nisu uspeli da prepoznaju ozbiljnost situacije i nisu primenili ovu klauzulu biće utvrđeno u sudskom postupku.

Na prvi pogled, lako je odrediti zbog čega pripadnici Druge Srbije nisu zainteresovani za patnju vlastitog naroda. Reč je o već uobičajenim frazama o izdajnicima i stranim plaćenicima. Međutim, ono što se u postkolonijalnim studijama naziva kompradorska elita je rezultat mnogo složenijeg procesa. Reč je o procesu kolonizacije uma čiji rezultat je potreba za patološkom mimikrijom. Kolonizacija uma je termin koji se koristi u postkolonijalnim studijama i označava epistemološko nasilje koje podrazumeva mešanje spoljnog faktora u mentalnu sferu kolonizovanog subjekta.

Jedno od svojstava kolonizacije uma je mimikrija. Mimikrija predstavlja ambivalentan odnos između kolonizatora i kolonizovanog. Kolonizovani se trude da oponašaju kolonizatora tako što usvajaju njegove kulturne obrasce. Rezultat ovog procesa je uvek kamuflaža, nikad istovetna kopija. Istovetna kopija ne može biti postignuta jer kolonizovano stanovništvo ne pripada istoj rasi/civilizaciji/kulturi kao kolonizator.

Sa aspekta kolonizatora, krajnji ishod mimikrije je uvek izrugivanje, nikad prihvatanje. Koliko god se trudio da usvoji obrasce ponašanja stranaca (kolonizatora), koliko god zavrtao nogavice i širio kišobrane u Beogradu kada u Briselu/Berlinu/Parizu pada kiša pripadnik srpske kompradorske elite u očima stranaca tj. Zapada uvek ostaje „balkanski varvarin". Zbog toga član kompradorske elite počinje da prezire vlastiti narod koji ga, po njegovom mišljenju, sputava da postigne ono što želi.

Odraz nemoći

Srbija nije Afrika, nije bila kolonija. Otkud procesi kolonizacije uma, mimikrija i autošovinizam u Srbiji?

Nekoliko je razloga za to. Prvi je sam karakter moderne srpske demokratije koja umesto iz istinske demokratije svoje poreklo vuče iz takozvanih „liberala" koje su predvodili Latinka Perović i Marko Nikezić. Današnji promoteri demokratije u Srbiji zaboravljaju da liberali nisu bili demokrate već komunisti. Takođe zaboravljaju da je Latinka Perović postigla nešto zaista vanserijsko. Uspela je da svoju ličnu mržnju prema Dobrici Ćosiću zbog propasti svoje političke karijere transponuje na ceo srpski narod.

Da paradoks bude veći, smenu liberala nisu uzrokovali Srbi nego njihov „voljeni Tito" (kako bi izbalansirao posledice „Hrvatskog proleća"), kome se zbog nedostatka hrabrosti nisu suprotstavili iako su, maltene, imali većinu. Pobedio je komunistički refleks poslušnosti i odanost kralju sa petokrakom. Usled svoje genealogije srpska demokratija funkcioniše po komunističkim direktivama, zbog toga su sve „demokratske" stranke liderske stranke i zbog toga se stalno cepaju. U njima nema tolerancije i razlike u mišljenjima. Direktive ne trpe slobodan um.

Latinka Perović i Marko Nikezić (Foto: Wikimedia/Stevan Kragujević (po odobrenju kćerke Tanje Kragujević), CC BY-SA 3.0 RS)

Drugi razlog je „Biblija" srpske demokratije − zloglasna Filosofija palanke koja predstavlja esenciju autošovinizma. Stoga, demokratija koja je nastala u Srbiji nakon 2000. godine suštinski nema demokratski ni patriotski karakter.

Treći razlog je komunističko-NATOvska verzija srpske istorije prema kojoj je srpski nacionalizam uzrok svih zala ovoga sveta, remetilac prosperiteta i civililizacijskih tekovina na Balkanu. Koliko je drugosrbijanskim krugovima značajno da održe ovakav narativ svedoče napadi na sve istoričare koji drugačije misle, trenutno na profesora Miloša Kovića. Prilikom drugosrbijanskog razmatranja nacionalizma evidentna je velika doza licemerja, jer je svaki nacionalizam poželjan, osim srpskog (i naravno ruskog).

U skladu sa tim tumačenjem nije problematičan festival Mirdita, Dan albanske zastave niti spomen-tabla Aćifu efendiji – nosiocu fašističkog ordena. Problem su spomenici i murali Draži Mihailoviću (prvom antifašističkom gerilcu) i Ratku Mladiću, kao i samo postojanje Republike Srpske. Uprkos želji da tako bude predstavljena odbrana murala posvećenog generalu Ratku Mladiću nije odraz seirenja srpske omladine nad srebreničkim žrtvama već opiranje tridesetogodišnjem ispiranju mozga i kolonizaciji uma od strane Si-En-En-a, njegovih filijala i Soroševskog establišmenta.

Poslednji razlog, odnosno mehanizam za kolonizaciju uma jeste sam proces pridruživanja Evropskoj uniji koji neodoljivo podseća na britanski indirektni kolonijalni model. Pomalo iznenađujuće, ovaj mehanizam ima najmanje uspeha jer je većina srpskog javnog mnjenja razvejala svoje iluzije o Evropskoj uniji i važnosti njenih komesara.

Zastave Srbije i Evropske unije (EU) (Foto: EU/Etienne Ansotte)

Kosmopolitske suze Druge Srbije ne predstavljaju odraz altruizma već patološku želju da budemo „kao sav normalan svet", čitaj Zapad. Te suze su odraz nemoći usled zarobljenosti između kompleksa više vrednosti (prema vlastitom narodu) i kompleksa niže vrednosti (prema Zapadu). Njihov cilj nije borba za civilizacijske vrednosti, prava vijetnamskih radnika, poljskih ili srpskih žena. Cilj je neprestano podrivanje srpske političke pozicije koja se polako odmiče od Zapada i dalje razaranje društvenog tkiva.

Danilo Babić je doktorand Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Ekskluzivno za Novi Standard.

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/N1

Izvor Novi Standard

BONUS VIDEO:

 

Stanković: Određeni krugovi u Vašingtonu i Briselu daju Albancima zeleno svetlo za incidente

kosovo-online.com

Stanković: Određeni krugovi u Vašingtonu i Briselu daju Albancima zeleno svetlo za incidente - Kosovo Online

3-4 minutes

---

Navikli smo da dok Priština širi razne dezinformacije vezane za pregovore Beograd i Prištine, ali i priče o "velikoj Albaniji", deo međunarodne zajednice ćuti, piše Sputnjik.

Iz tog razloga nameće se pitanje da li je Priština postala glasnogovornik dela međunarodne zajednice, koji misli ono što Priština govori.

Poslednju u nizu tvrdnji Prištine da će kraj, odnosno rok za završetak pregovora s Beogradom biti tempiran s istekom mandata američkog predsednika Džozefa Bajdena, visokog predstavnika EU Žozepa Borelja i kosovskog premijera Aljbina Kurtija, demantovala je samo Srbija, dok su ostali za sad nemi.

Ostala je, makar bez kurtoazne reakcije EU i SAD, i Kurtijeva fanatična ideja o referendumu koji će ujediniti Kosovo sa Albanijom.

Neka vrsta glasnogovornika

Politički analitičar Dejan Vuk Stanković kaže da maltene može da izgleda da je Priština portparol određenih međunarodnih aktera, ali i da ne govori ništa što ti akteri već nisu rekli, te iz tog razloga i nema demantija.

"Verovatno deo nekih krugova u Briselu, a pre svega u Vašingtonu, koji su lobistički nastrojeni daje zeleno svetlo Albancima za takve medijsko-političke incidente", napominje Stanković.

Albancima se, dodaje Stanković, dosta dugo ćuti na sve što kažu, što može da bude i posledica toga da ih ne shvataju ozbiljno, bar u kada govore o 'velikoj Albaniji', što njih ohrabruje.

"Pošto ta priča nije osujećena, oni nastavljaju sa njenom daljom eksploatacijom u javnosti, šireći strah i provocirajući okolne narode", ističe Stanković.

Ponavljaju ono što im odgovara

Stanković napominje da niko ne reaguje na reči koje dolaze iz Prištine možda i zato što taj stav nije njihov, već stav koji je već prezentovan od određenih aktera spolja.

"Sam Gabrijel Eskobar je rekao da se rešenje kosovskog pitanja očekuje do kraja mandata Džozefa Bajdena. Dakle to nije izolovan stav, on korespondira sa zapadnim nestrpljenjem da se što pre okonča kosovska kriza, jer ona ima perspektivu da postane proces bez jasnog ishoda. A i Prištini i Americi treba jasan ishod, a to je normalizacija odnosa između Beograda i Prištine, tačnije uzajamno priznanje", podseća Stanković.

Opasnost od povratka u 1991.godinu

Stanković konstatuje da je očekivano da Priština stalno ponavlja te stvari, jer joj idu u korist, kao što je očekivano da oni koji su ih prvi izgovorili nemaju potrebe da ih ponavljaju, jer to sasvim dobro Priština radi za njih.

Ono na šta Stanković upozorava jeste činjenica da postoji mala svest u delu međunarodne zajednice koji je uz Kosovo, da Albanci vrlo lako mogu da, bez zelenog svetla spolja, u nekom momentu krenu da stvaraju 'veliku Albaniju' što bi nas, kako kaže, sigurno vratilo u 1991. godinu.

Pritom, ističe Stanković, među zemljama prema kojima Albanci imaju aspiracije ima i članica NATO, kao što je Grčka.

Podsetimo, glavni prištinski pregovarač Besnik Bisljimi izjavio je da su određeni rokovi za postizanje konačnog dogovora s Beogradom, te da se poklapaju s trajanjem mandata Bajdena, Borelja i Kurtija, ne precizirajući datum.

 

Politico: Gledamo li kraj Dejtonskog mirovnog sporazuma

ba.n1info.com

Politico: Gledamo li kraj Dejtonskog mirovnog sporazuma - N1

Autor:N1 BiH

5-7 minutes

---

Dejtonski mirovni sporazum koji je trebao poslužiti kao ljepilo koje će spojiti državu, možda je suočen sa svojim krajem, upozorava se u tekstu objavljenom u političkom magazinu Politico. Ističe se kako je Europska unija prekinula nade o pridruživanju cijelog regiji, samim tim i Bosni i Hercegovini, te da su Sjedinjene Američke Države preuzele ulogu ublažavanja krize unutar same Europe, što dodatno šteti ugledu EU. Krizu je neophodno riješiti baveći se njenim uzrocima, a ne simptomima, navodi se u analizi političke situacije u BiH.

‘Da li je ovo kraj mirovnog sporazuma koji povezuje Bosnu?’ naslov je teksta čiji autor, bivši ambasador Velike Britanije u Jugoslaviji, Irskoj i Italiji Ivor Roberts pojašnjava kako je međunarodna zajednica, tačnije EU i SAD, u problemima još od trenutka potpisivanja Dejtonskog sporazuma, koji je trebao poslužiti kao “ljepilo” koje će spojiti prethodno zaraćene “etničke krhotine” u zajedničku državu, ali da svako malo se podsjećamo kako to ljepilo zapravo ne drži dobro.

Zemlja se još jednom našla u političkoj krizi – pregovori o članstvu u EU su u zastoju a lider bh. Srba Milorad Dodik prijeti povlačenjem iz državnih institucija, uključujući i zajedničku vojsku, de facto odvajanjem od države, ističe autor i dodaje:

“Ali ovog puta, moglo bi se desiti da gledamo u kraj Dejtonskog sporazuma, dok ignorišemo glavni uzrok”.

Podsjeća kako je visoki predstavnik u nedavnom izvještaju Vijeću sigurnosti UN zaključio kako se BiH suočava s “najvećom egzistencijalnom prijetnjom u postratnom periodu”, te kako je pozvao na produženje mandata malobrojnih vojnih snaga EU, što je i dobio.

“Ipak, bitno je ne previdjeti kako Dodikove prijetnje dolaze kao izravan odgovor na odluku kojom je sada bivši visoki predstavnik Valentin Inzko nametnuo zakon, kojim se kažnjava negiranje genocida u Srebrenici kaznom do pet godina zatvora”, navodi se u tekstu, te naglašava kako su međunarodni sudovi kategorizirali masakr iz jula 1995. kao genocid te da niko “ne može niti treba da umanji težinu ovog zločina”.

Inzko je nakon donošenja odluke kazao dvije zanimljive stvari, nastavlja autor.

“Prvo, rekao je kako zna koje će biti posljedice njegove odluke, to jest, kako će Dodik reagirati. A drugo, dodao je kako njegova odluka da negiranje genocida proglasi zločinom jednostavno usklađuje BiH sa europskim normama. Što se tiče prvog stava, Inzko kaže kako po njegovom mišljenju izazivanje najvećeg konflikta u BiH nakon rata kako bi se donio ovaj zakon vrijedi, s čim se ja kao neko ko je svjedočio brutalnom ratu u BiH i kao učesnik razgovora koji su doveli do Dejtonskog sporazuma teško mogu složiti. Kad je drugi stav u pitanju, usklađivanje sa EU normama ima smisla ako će zemlja neizbježno postati članica EU, osim što neće”.

Ovogodišnji EU-Zapadni Balkan samit u Brdu kod Kranja je prekinuo nadu da će se zemlje regije uskoro pridružiti Uniji, a EU je “zasladila gorku pilulu blago ohrabrujućim izjavama i izdašnim ekonomskim i investicijskim planom od devet millijardi eura”.

“Za BiH, perspektiva članstva u EU obećavala je ublaživanje etničkih napetosti koje se nastavljaju od potpisivanja Dejtonskog sporazuma. U tom smislu Dejton je značio ogroman uspjeh – očuvao je mir, dostignuće za koje su mnogi mislili da je nemoguće. Osim toga, zemlja je uspjela reafirmirati bh. identitet, kojim se većna ponosi”, smatra autor.

“Ipak, realisti su uvijek znali da je Dejton bio dobar način za okončanje rata, ali loš način za izgradnju države. Mnogo je razloga zašto to nije uspjelo, ali bitan je taj što je Dejton, za razliku od ranijih mirovnih sporazuma koji su predlagali multietničku kantonalnu strukturu, zapravo osigurao podjelu Bosne i Hercegovine na dva etnička bloka s visokim stepenom autonomije u decentraliziranoj zajedničkoj državi”, dodaje i podsjeća kako su bivši visoki predstavnici, posebno pokojni Paddy Ashdown, pokušavali godinama da revidiraju Dejton kako bi izgradili snažniji centar, ali bh. Srbi su se opirali navodeći da to nije nešto što su potpisali.

“Dakle, postojao je i postoji trajni sukob između centralizacijskih težnji visokog predstavnika i inzistiranja bosanskih Srba na decentralizaciji”, zaključuje se u tekstu.

Autor smatra kako EU ne može “šefovski nametati europske norme preko neizabranog guvernera, ako te europske norme nikud ne vode”.

“Nasuprot tome, američki predsjednik Joe Biden vidi BiH i Kosovo kao nedovršeni posao i već je signalizirao da su SAD spremne uključiti se u rješavanje ovih dugotrajnih kriza. Ima izuzetno iskusan tim stručnjaka za Balkan u State Departmentu i već je poslao jednog od njih, pametnog i predusretljivog Gabea Escobara, u Bosnu da ugasi vatru, hitro preuzevši vodeću ulogu iz slabašnih ruku Europljana”, dodaje i zaključuje kako je neobično je to da je na SAD da ublaži krizu unutar same Europe.

Smatra kako je ova situacija jako šteti prestižu i autoritetu EU, a da SAD nije jedina globalna sila koja će zakoračiti u taj vakuum

“Ako je EU stalo do mira i stabilnosti u BiH onoliko koliko kaže da jeste, trebala bi se prestati boriti protiv simptoma problema i pozabaviti se uzrokom, dajući BiH i drugim zemljama u regiji jasan putokaz koji će nagraditi teške odluke s članstvom”, navodi se u zaključku.

Program N1 televizije možete pratiti UŽIVO na ovom linku kao i putem aplikacija za Android|iPhone/iPad

 

AIDA, QUO VADIS: Antifašistička doslednost pazarske La Pasionarije

Milan Babović

16. 11. 2021. u 18:30

Žalosno je što ova opskurna grupa, od naroda na kom su patentirani "srbosjek" i kvota "sto za jednoga" pokušava da napravi nove naciste

Novosti

DA li se sećate kako je počeo pad Hitlera? Počeo je da sakuplja dečake, da struže dno nemačke kace. Ovi momci koji stoje večeras pored nas, nažalost sa druge strane, jesu to što Vučić struže...

To je pre neko veče doslovce izgovorila žumance borkinja Aida Ćorović, pokraj murala u NJegoševoj. Ova otrovna izjava samo je sublimat naručenih stavova karikaturalnih srpskih antifašista, koji hodeći Brozovim putem odrađuju tezgu kod svojih zapadnih mentora.

No, ma koliko to putujuće pozorište, koje i dan-danas bunca o Jugoslaviji i brani region (ogavne li reči) od velikosrpske hegemonije, ovaj politički hipsteraj zahteva podrobniju analizu.

PUKLA LJUBAV: Marinika Tepić i Aida Ćorović u klinču zbog generala Mladića

AIDA ĆOROVIĆ PRIZNALA: Skup nam je propao!

EVO KO JE HEROINA "NEZAVISNIH" MEDIJA! Aidi smeta mural Mladiću - ne smeta joj ploča zločincu Aćifu Efendiji

Prvo, Ćorovićeva je navedenim stavom poistovetila većinsku Srbiju (koja doduše ima manjak zuba) sa Trećim rajhom. Jer, ako je Vučić Firer - Srbi su zabludeli nacisti. Tu ona svakako nije pionir. Jer, decenijama smo, zaglušeni ehom haške nepravde, pod kanonadom zapadnih ala i domaćih NVO prevaspitača - priznajte genocid i postanite novi Nemci. A, to što su po Nirnbergu postmoderne Naser Orić i Ante Gotovina plahe srne nije bitno za Aidu. Pa jebote, mi se borimo protiv domaćeg fašizma, hajde da počistimo svoje dvorište. Anti - fa, anti - fa, aaantiii fašistaaa!

Drugo, pazarska La Pasionarija zaboravlja da je Adolf iz jajinačkog vinskog podruma (ne, nije iz pivnice) otišao da se pokloni žrtvama u Potočarima, i da je odatle jedva izvukao živu glavu. Tolerantni antifašisti sa druge strane Drine ni do dan-danas nisu niti uhapsili niti osudili one koji su hteli da linčuju tadašnjeg srpskog premijera, iako su tamošnjim službama dostavljeni i video-snimci i imena nasilnika.

Treće, kako to da je našoj junakinji zafalilo jaja kad je u Sjenici 2012. postavljana spomen-ploča Hasan-agi Zvizdiću, komandantu zloglasne muslimanske milicije i otvorenom kolaborantu? Nismo je čuli da joj smeta tabla posvećena Aćifu Bljuti Hadžiahmetoviću, ratnom gradonačelniku Novog Pazara, koji je u vreme Drugog svetskog rata zatro stotine srpskih porodica sve do Zubinog Potoka. Nije antifašistički ćutati i na spomenik Ridvanu Ćazimiju, komandantu terorističke OVPBM, u Velikom Trnovcu, iako njegovo delovanje proističe direktno iz Druge prizrenske lige koja je 1943. nacrtala konture nacističke "velike Albanije". Nije stajala na barikadama kada su Torockajevi "župani" u crnom, sledbenici zloglasnih njilaša, premlaćivali lancima i šipkama u Temerinu srpske mladiće...

Još je primera dvoličnosti novopečene heroine boljosrbijanaca koji su za svoj groteskni marš na NJegoševu izabrali baš Dan borbe protiv fašizma i antisemitizma, ali je prostora malo. Žalosno je što ova opskurna grupa, od naroda na kom su patentirani "srbosjek" i kvota "sto za jednoga" pokušava da napravi nove naciste. Možda razloge treba tražiti i u delu objave na "Fejsbuku" iz februara 2020. kada je, obznanivši da je bez posla, Aida zarozala od suza građansku Srbiju:

- Pre tri godine sam napravila novu organizaciju i sada pokušavam da je postavim na noge, ali je sada mnogo teže jer donatori nisu iskreno zainteresovani za istinske demokratske procese...

Valja reći da je atifašistkinja, koja se skrušeno spremala da postane kuvarica, nedugo zatim odbila posao koji joj je ponudio Firer s početka priče.

https://www.novosti.rs/vesti/kolumne/1056103/aida-quo-vadis-antifasisticka-doslednost-pazarske-pasionarije

fakti.org

The Wall Street Journal: Москва има чиме да компромитује сваку администрацију САД

3-4 minutes

---

ЛИСТ ТВРДИ ДА ЈЕ ТАКО ОД БУША МЛАЂЕГ И ДА ЗАТО И БАЈДЕН „ХОДА НА ПРСТИМА ОКО ПУТИНА"

 

* Аутор текста - колумниста Холман В. Џенкинс Јр. – тврди да је пре писања текста анализирао поступке шефа ФБИ Џејмса Комија током предизборне кампање између Доналда Трампа и Хилари Клинтон. И да је утврдио да је Коми покушао да одбрани „будућу администрацију Хилари Клинтон" доносећи једно чудно решење на другом

* Не наводећи никакве проверљиве доказе, закључио је да „истина коју Кремљ зна никако не може бити добра" и навео: „Сваки шеф Беле куће, почев од Џорџа Буша Млађег, настојао је зато да се спријатељи са председником Русије"

* ФАКТИ: Кад би ово било тачно, сви амерички лидери - од Буша Млађег до Бајдена - требало би да пред Кремљом буду мекши од зечијег репа, а од Обаме наовамо се утркују ко ће Русији увести више економских санкција, ко ће јој више примаћи војну инфраструктуру и трупе НАТО, ко ће јој више протерати дипломата... Није ли ово покушај да се америчкој дубокој власти завршавају послови за које су биле недовољне ујдурме Хилари Клинтон и Кристофера Хила?

____________________________________________________

         МОСКВА располаже компромитујућим доказима који могу да доведу у тешку позицију сваку администрацију Беле куће. Због тих „материјала" се и републиканци и демократе суочавају са озбиљним проблемима од 2016. године – објавио је утицајни амерички лист The Wall Street Journal.

       Аутор текста - колумниста Холман В. Џенкинс Јр. – тврди да је пре писања текста анализирао поступке шефа ФБИ Џејмса Комија током предизборне кампање између Доналда Трампа и Хилари Клинтон. И да је утврдио да је Коми покушао да одбрани „будућу администрацију Хилари Клинтон" доносећи једно чудно решење на другом.

       „Креатор тих акција био је директор ФБИ Џејмс Коми, који се, како смо касније сазнали, руководио руским обавештајним подацима које је добио, а који су, ако је тачно, озбиљно дискредитовали Демократску странку и администрацију [Барака] Обаме. Иако је, по свему судећи, покушао да заштити будућу администрацију Клинтонове, градећи једну чудну одлуку на другој, он је поново отворио Хиларин случај непосредно пред изборни дан, што је довело до преласка неодлучних гласова на страну Трампа" – написао је Џенкинс.

 

       Истовремено, како је указао, односи Кремља и Беле куће нису постали приметно бољи ни током председниковања Доналда Трампа.

       Џенкинс сматра да компромитујући докази које Русија има наводе администрацију садашњег председника САД Џоа Бајдена „да на прстима хода око Путина".

       Закључио је да „истина коју Кремљ зна никако не може бити добра" и навео:

       „Сваки шеф Беле куће, почев од Џорџа Буша Млађег, настојао је зато да се спријатељи са председником Русије".

       После председничких избора 2016, америчке демократе су истраживале наводне везе између Трамповог штаба и Москве.

       Трампови противници ангажовали су истраживачку фирму Fusion GPS, коју води Глен Симпсон, да састави негативан досије о новоизабраном председнику САД.

       Касније је у посао био укључен бивши британски обавештајац Кристофер Стил.

       Потом је портал BuzzFeed објавио документ у којем се тврди да „руски агенти" имају инкриминишуће информације о Трампу.

       Његов штаб потрошио је више од милион долара на парирање такозваном руском случају.

 

pcnen.com

Zelena eksploatacija

10-13 minutes

---

Piše: Tena Erceg

Američki dokumentarist Michael Moore prošle je godine producirao “kontroverzni” film pod naslovom “Planet of the Humans”, čija je glavna teza da su takozvane zelene, odnosno čiste tehnologije za proizvodnju energije ustvari neefikasna, ekološki štetna i na profit usmjerena kapitalistička podvala. Budući da su u filmu pronađeni i zastarjeli podaci koje su Moore i redatelj Jeff Gibbs koristili kako bi potkrijepili svoju tezu, na film se obrušila kompletna krema establišmenta obnovljivih energija, uključujući i jednog od najuglednijih američkih klimatologa, dobitnika grupne Nobelove nagrade za klimatska istraživanja Michaela E. Manna.

Autori filma optuženi su da rade za fosilnu industriju i šire defetizam i nihilizam, a potpisivalo se i otvoreno pismo u kojemu se tražila zabrana prikazivanja filma u kinima. Moore i Gibbs na koncu su upriličili višemjesečno besplatno prikazivanje na YouTubeu, s premijerom održanom 22. travnja prošle godine, na Dan planeta Zemlje. Prašina se u međuvremenu slegla, a nakon što je prije godinu i po dana Moore u svom bombastičnom i tendencioznom stilu probio led, kritičko analiziranje zelenih tehnologija danas se može pročitati i vidjeti svugdje, čak i usred sudbonosne klimatske konferencije koja se još uvijek održava u Glasgowu a koja prelazak na obnovljive energije promovira kao jedini mogući put za spas planete.

U britanskom Guardianu, primjerice, ovih se dana piše o ropskoj eksploataciji radnika u rudnicima kobalta u Demokratskoj Republici Kongo, dok je njemački Der Spiegel prije neki dan objavio podužu analizu naslovljenu “Prljava istina o čistim tehnologijama”. Na spomenute rudnike u Kongu otpada 70 posto ukupnog godišnje proizvedenog kobalta, ključnog metala u baterijama električnih automobila, proizvoda koji bi, kako uvjeravaju čelnici okupljeni u Glasgowu, trebali biti jedan od nosivih stupova zelene tranzicije, odnosno dekarbonizacije svjetske ekonomije.

Guardianovo istraživanje pokazalo je, međutim, da su posljedice crpljenja kobalta u Kongu raseljavanje lokalnog stanovništva i devastiran okoliš, ali i ropski rad koji uključuje i djecu i za koji se dobije 80-ak dolara mjesečno i rukom ispisan odrezak od plaće. Rudnici su u vlasništvu evropskih, a u posljednjih 15 godina i kineskih kompanija, no radnici su mahom zaposleni preko posredničkih firmi. Ugovore s vlasnicima imaju svi vodeći svjetski proizvođači automobila, poput Volva, Volkswagena, Renaulta i Mercedes-Benza, a američki Tesla prošle je godine potpisao dugoročni ugovor sa švicarskim Glencoreom za opskrbu kobaltom iz Konga svoje dvije “giga-tvornice” u Berlinu i Šangaju.

Svjetska banka prognozira da će se potražnja za kobaltom do 2050. godine ušesterostručiti, a Međunarodna agencija za energiju (IEA) objavila je uoči konferencije u Glasgowu da bi udio električnih automobila u ukupnoj prodaji već do kraja ovog desetljeća trebao dosegnuti 50 posto ukoliko se želi zaustaviti globalno zatopljenje. Stoga se sa sigurnošću može zaključiti da će se nesmiljena eksploatacija prirodnih resursa smještenih na globalnom jugu ne samo nastaviti već i frenetično ubrzavati, sve u cilju da se “zelena tranzicija” provede na način da srž sistema ostane netaknuta.

Koristeći se podacima IEA-e, Der Spiegel je u svom istraživanju sastavio tablicu koja za idućih dvadeset godina prognozira golem porast potražnje za mineralnim sirovinama u odnosu na ciljeve Pariškog sporazuma, čije je ostvarenje nužno kako bi se globalno zatopljenje zaustavilo na ispod dva stupnja Celzijeva. U obzir su uzeti bakar, nikal, litij i rijetki metali, a analiza je pokazala da je u 2020. godini ukupna potražnja za njima u industriji električnih automobila iznosila 426 tisuća metričkih tona, dok će se 2030. ona povećati na 6.905 tisuća, a do 2040. godine na čak 12.650 tisuća tona.

Rudarstvo je pritom najprljavija industrija koja razara krajolik više i od one fosilnih goriva, a za sobom ostavlja toksična jezera, kontaminirane ostatke od procesuiranja metala kakvih je po svijetu razasuto nekoliko desetaka tisuća. Čak tri posto ukupne svjetske potrošnje energije koristi se upravo za mrvljenje stijena i druge procese ekstrakcije metala, čiji su resursi pritom uglavnom smješteni u tri regije svijeta s već sada najtežim posljedicama klimatskih promjena; u Africi, u Australiji i u južnoameričkim Andama. U rudniku bakra Los Pelambres u Čileu, primjerice, izgrađena je nova hidroelektrana koja opslužuje isključivo rudarske operacije iako taj kraj pati od kroničnog manjka vode. Rudnik je u 60-postotnom vlasništvu multinacionalne korporacija Antofagasta PLC sa sjedištem u Londonu. U Gvatemali je, pak, smještena jedna od najvećih svjetskih zaliha nikla, koju crpe podružnice švicarske Investicijske grupe Solway, premda se nagađa da su investitori ruski oligarsi.

Upravo u vrijeme kad su političari u Glasgowu pričali o tome kako su starosjedilačke zajednice ključne za očuvanje prirode i opstanak bioraznolikosti, pripadnici gvatemalskih Maja blokirali su prolaz kamionima, zbog čega je vlada proglasila izvanredno stanje i pod vojnu opsadu stavila lokalno stanovništvo. Rudnik Fenix u El Estoru otvoren je 2014, a pet godina kasnije tamošnji Ustavni sud donio je odluku o suspenziji operacija, zatraživši da kompanija provede konzultacije s lokalnom zajednicom. No radovi su se nastavili, a zabilježeno je i više slučajeva ubojstava aktivista, pa ovaj slučaj zorno ilustrira teško podnošljiv cinizam organizatora COP-a 26 koji su ovom prilikom, kako bi demonstrirali svoju posvećenost starosjedilačkim znanjima i aktivnostima, posebno vodili računa da se na konferenciji pojavi što više govornika u šarenim narodnim nošnjama.

Bolivija je još jedna južnoamerička država s golemim zalihama metala, a procjenjuje se da se tamo nalazi čak 70 posto svjetskih zaliha litija. Iako je bivši bolivijski predsjednik, socijalist Evo Morales, nacionalizirao tamošnje prirodne resurse, Bolivija nema kapaciteta da sama vrši takve goleme operacije. Stoga su 2019. koncesije za crpljenje dodijeljene njemačkoj kompaniji ACI Systems i kineskoj Xinjiang TBEA, dok je novoosnovano državno poduzeće zadržalo većinski udio i nadzor nad razvojem industrije. U kolovozu je zaključen i natječaj za dodatne koncesije, na kojemu je odabrano još devet međunarodnih korporacija. Svi spomenuti metali, uz cement, pijesak, čelik i druge sirovine, u golemim količinama koriste se za proizvodnju vjetroturbina, jednako kao i za proizvodnju fotonaponskih sistema, električnih automobila i litijsko-ionskih baterija, drugim riječima u svim tehnologijama koje se promoviraju kao ekološki čiste. Za izgradnju jedne vjetroturbine srednjeg kapaciteta, kako navodi Der Spiegel, potrebno je oko 67 tona bakra, a da bi se tolika količina bakra iscrpila iz tla potrebno je razbiti i pomaknuti 50 tisuća tona zemlje i stijena.

U solarnom parku veličine tisuću puta tisuću metara nalazi se 11 tona srebra, dok jedan primjerak Tesle modela S sadrži litija koliko i 10 tisuća baterija za mobitel. Vjetroturbina sadrži devet puta više metala nego elektrana na plin, a jedan električni automobil šest puta više nego onaj s motorom na unutrašnje sagorijevanje. Prema podacima IEA-e motor s unutrašnjim sagorijevanjem tijekom životnog ciklusa od 200 tisuća kilometara u atmosferu izbaci oko 40 tona stakleničkih plinova, dok električni automobil ispusti dvostruko manje, no karbonski intenzivna proizvodnja sirovina za baterije značajno umanjuje njegovu ukupnu korisnost.

Tržište obnovljivih izvora energije pritom je već u potpunosti organizirano po kapitalističkom principu konkurencije i uspostave monopola, kojima zapadne i kineske kompanije kontroliraju resurse geografski još koncentriranije nego u slučaju fosilnih goriva.

Za razliku od naftnog kartela OPEC, koji pokriva trećinu globalne proizvodnje nafte, u rudarskoj industriji čak 70 posto resursa smješteno je u samo deset zemalja globalnog juga. Većinu proizvodnje pritom kontrolira desetak najvećih korporacija, pri čemu one iz Kine čak 75 posto svjetskih proizvodnih kapaciteta za litijske baterije.

Kina je u rudarskoj industriji zauzela dominantnu poziciju kakvu je slučaju fosilnih goriva u prošlom stoljeću imao SAD, kupujući pristup resursima i rudarska prava u zemljama Afrike i Latinske Amerike. Budući da je postala glavni motor i u proizvodnji i u potražnji, pumpajući usput i svoju geopolitičku moć, Kina je najvećim dijelom odgovorna i za porast cijena metala.

U zadnjih godinu dana cijena nikla tako se povećala za 26 posto a cijena aluminija za 56 posto, dok se cijena litijevog karbonata učetverostručila. IEA prognozira da trenutno aktivni i planirani rudnici neće biti dovoljni da namire niti polovicu buduće potražnje za litijem, kobaltom, niklom, bakrom i drugim metalima, unatoč brzom tehnološkom napredovanju.

Zahuktala potraga za resursima multinacionalne korporacije dovela je i do Srbije, gdje se održavaju protesti protiv geoloških istraživanja koja bi se trebala vršiti na zapadu zemlje. Tamo su otkrivena nalazišta litija, a Novosti su u kolovozu donijele izjavu predstavnika kompanije Rio Tinto da područje sadrži količine litija dovoljne “za napajanje preko milijun električnih vozila godišnje”. Srpska sestrinska firma Rio Tinta s radovima bi trebala započeti iduće godine, a da bi se s projektom krenulo izmijenjeni su prostorni planovi, podijeljene “donacije” lokalnim vlastima i zajednicama, a privatne parcele otkupljenje pod prijetnjom eksproprijacije. Britansko-australska kompanija Rio Tinto osnovana je još 1873, a osim što je tijekom drugog svjetskog rata sirovinama iz Francove Španjolske opskrbljivala njemačku i talijansku vojsku, gdje god dođe iza sebe u pravilu ostavlja ekološki potpuno devastirane prostore.

U prvoj verziji posljednjeg izvještaja Međunarodnog panela za klimatske promjene (IPCC), koja je uoči objavljivanja procurila u javnost, navodilo se da je u cilju prevladavanja klimatskih promjena potrebno napustiti koncept neograničenog rasta, odnosno postojećeg kapitalističkog modela. Izuzev aktivista, nitko od uglednika u Glasgowu nije, razumljivo, takve tvrdnje prevalio preko usta, budući da je i cilj samog COP-a uvjeriti javnost da se sve može promijeniti tako da sve ostane isto. Zaključci IPCC-ja nisu se eksplicitno referirali na tehnologije obnovljivih energija, no dosadašnji razvoj tih tehnologija, temeljen na eksploataciji i profitu, neupitan je dokaz da ih je potrebno primijeniti i na njih.

Portal Novosti

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me