nspm.rs

: Небојша Катић: Пандемија омогућила државама да тестирају издржљивост и послушност становништва

:

14-18 minutes

---

 Како је то већ обичај, на крају сваке године медијске Касандре проричу будућност и најављују најважније догађаје који би могли обележити годину која долази. У томе предњаче западни медији чија се пророчанства потом преписују и преносе светским шаром. Како се публика не би замарала различитим бојама, валерима и нијансама, инсистира се на контрастима, па се отуда користе само две боје - црна и бела, и то без нијанси сиве. Овај текст ће, равнотеже ради, такође бити обојен, али мало другачијим бојама од оних које преовлађују у најутицајнијим глобалним медијима. 

Америка-Русија и оно између 

Две највеће политичке теме везане су за однос и политику Запада према Кини и према Русији. На једној страни су мирољубивост, слобода, толеранција, либерализам, хуманизам, људска права и остале сваковрсне врлине. На другој страни је све супротно, уз обавезни додатак придева и прилога попут „агресиван" и „експанзионистички". Читаоци неће имати муку да погоде коме је која улога додељена у овој медијској подели.

Велика европска тема бави се могућим нападом Русије на Украјину. Да ли 100.000 војника на западним руским границама служе том циљу, или је само реч о притиску који Москва врши на западне земље како би спречила улазак Украјине у НАТО и инсталирање америчких ракета у Украјини? Притисак Москве на Украјину доживљава се као притисак на суверену земљу, а свака суверена држава има право да уђе у савез с било ким, под условом да није нпр. Куба и да није у близини границе са САД. Америчке границе се простиру до свемира, па још мало иза.

Војни аналитичари указују да Руси на своју западну границу још увек нису допремили војне болнице и центре за трансфузију, па се отуда верује да је пре реч о притиску него о стварној намери да се ратује. У овом сценарију полази се од тога да Русија, осим што може да прети, нема добрих опција у конфликту с Украјином. Западна алијанса је чврста, а ратоборни немачки „зелени" су је додатно ојачали. Уз то, може се догодити и да НАТО савез, уласком Финске, добије још једну принову на северној граници Русије. А ко зна, можда се и Шведска придружи овој алијанси за мир.

У политичким анализама реч „Русија" се рутински замењује именом Путина. Ова персонализација политике треба да пошаље поруку руском народу да Запад није њихов непријатељ, већ да је проблем само Путинова агресивна политика. Када њега не би било, у односима са Западом завладала би јељциновска хармонија.

Чини се и да је за Запад сваки исход добар било да се у Украјини ратује, било да се стално одржава напетост и продубљује мржња два народа. Злобници би чак могли помислити да Западу, или бар Америци, не би превише сметао један фини, крвави, ограничени рат у коме би гинули Украјинци и Руси, док би Запад помагао и навијао с дистанце.

Невоља са сценаријима ове врсте је што се не могу прорачунати сви ризици, па ни ризици ескалације сукоба који би прешао границе Украјине. У Црном мору је озбиљна, мирољубива НАТО армада, али се често дешава да се руско копно опасно приближи овим бродовима и ту увек може доћи до фаталног инцидента.

Ако се тензије наставе, Запад ће, када прође зима и када гасни фактор не буде имао зимску тежину, можда појачати санкције Русији. Једна од кредибилних претњи је и избацивање Русије из система међународних плаћања (систем SWIFT). У економском смислу то је тзв. „нуклеарна опција" и вероватно би значила да је Рубикон пређен и да су мостови попаљени за дуги низ година. 

Вучја дипломатија Кине

Друга, већа и дугорочнија тема је економски успон Кине и њено геостратешко јачање. Може ли се Кина зауставити и ако може, како?

На политичком фронту Кинезима се пребацује све агресивнија спољна политика. Нова кованица за кинеску дипломатију је дипломатија „вука ратника", или како се то изворно и елегантније на енглеском назива, „wolf warrior diplomacy". Последњих година Кина је одустала од политике коју је сугерирао Денг Сјаопинг по којој треба скривати снагу и куповати време.

Кина више нити може нити жели да крије своју моћ, укључујући ту и војну. Недавно лансирање хиперсоничних ракета и велико јачање кинеских капацитета за сајбер ратовање забрињава западну алијансу, али јој и помаже да своју јавност увери у потребу за још већим улагањима у војно-обавештајни комплекс. До сада се ту неодговорно штедело.

Тајван је тренутно у жижи ове геополитичке партије шаха, иако нико не верује да би Кина у блиској будућности могла напасти Тајван, тим пре што је Кина уједињење с Тајваном планирала тек за 2049. Али одржавање тајванске тензије добар је повод да западне силе држе велику армаду у близине кинеске обале и да већ формираној англо-алијанси (АУКУС) покушају да прикључе Јапан и Јужну Кореју, бар у овој првој фази.

Може бити да оштра кинеска политика према Тајвану олакшава промоцију наратива о агресивној Кини и можда непотребно антагонизује велики део грађана Тајвана. Овде ипак ваља подсетити, јер медији то ретко раде, да на Тајвану постоји немали број прокинески оријентисаног становништва. Овај мањински сегмент становништва гласа за Куоминтанг, највећу тајванску опозициону партију.

Сва је прилика да ће компликовани азијски и пацифички театар бити позорница на којој ће се одигравати најузбудљивије геополитичке представе, ако не баш ове године, онда свакако у годинама које долазе. Вероватно би требало обратити пажњу и на азијске државе бившег СССР-а. Дестабилизација тог великог региона има сјајан потенцијал да угрози истовремено и Русију и Кину као и пројекат „Појас и пут". Може ли боље? 

Политика инфлације

Ако се с великих политичких тема пређе на велике економске теме, ситуација је још неизвеснија. Без конкуренције, најважнија економска тема 2022. везана је за кретање инфлације. Њен ток ће одредити монетарну политику и политику каматних стопа, а тиме и сва друга економска кретања.

Када је инфлација у питању, занимљив је владајући наратив којим се покушавају сакрити ексцеси деценијског штампања новца, поготово у најразвијенијим економијама. Количина наштампаног новца је таква да се, иако с вишегодишњим закашњењем, морала прелити с финансијских тржишта и тржишта некретнина на реални сектор. (Луди раст цена финансијских „роба" и некретнина не улази у обрачун инфлације.)

По популарном тумачењу, раст инфлације је последица раста цене енергије и сировина, раста трошкова транспорта и несташице неких роба које су изазване уским грлима и поремећајима до којих је довела пандемија. Иако ова објашњења нису бесмислена, она само делом могу објаснити нагли раст инфлације.

Важно је уочити да у овом тренутку инфлација није глобални феномен већ је, бар за сада, феномен западне хемисфере. Азија је великим делом поштеђена ове пошасти и стање је мање-више редовно. Узгред, када је мерење инфлације у питању, цифре које се објављују треба узети с резервом. Пандемија је променила структуру потрошње и повећала учешће роба у корпама роба и услуга на основу којих се инфлација мери. Статистички системи још нису регистровали ову промену у структури потрошње.

У владајућем наративу једино се не помиње слон који већ годинама стоји насред дневне, монетарне собе. Огромно штампање новца и укупна монетарна експанзија која траје годинама, како се индиректно сугерира, не утичу на инфлацију. Сваки амбициознији студент економије зна чувену Фридманову максиму по којој је инфлација увек и свуда монетарни феномен проузрокован бржим растом новчане масе од раста производње. Као што је та Фридманова теза поједностављена (као и већина његових теза), тако је, на супротној страни, игнорисање огромног раста новчане масе већ прешло границе доброг, економског укуса.

Раст инфлације се третира као пролазни феномен и том наративу је прилагођена нова монетарна доктрина. Више није важно да се инфлација држи под контролом у свакој години, већ је битно да она остане у разумним оквирима у средњорочном периоду. Нестала је и магија броја два. Колико јуче, када би инфлација прешла годишњу стопу од два процента, у западним централним банкама би се палиле црвене лампице. Сада и за сада, лампице се не пале ни када инфлација пређе пет или шест процената. 

Централне банке се надају да ће се токови снабдевања нормализовати и да ће се процес пуњења залиха зауставити, а тиме и прекомерни раст тражње. Притисак цена енергената већ попушта и смањиваће се када зима прође. Тренутни раст плата а тиме и раст трошкова биће неутралисан захваљујући роботизацији и технологијама које функционишу без велике потребе за људима. То би требало да смањи тражњу на тржишту рада. Грађани убрзано троше залихе новца које су кумулирали принудном штедњом коју је пандемија изазвала. Сви ови фактори ће можда помоћи да се понуда и тражња уравнотеже а инфлација врати у раније оквире.

Али ако се овај сценарио не оствари, централне банке немају добар излаз из потенцијалне инфлаторне кризе. Ако би се примениле стандардне антиинфлационе мере и подигле каматне стопе, могући ефекат била би рецесија, велика берзанска криза а можда и берзански слом. Неки од искусних берзанских инсајдера тврде да је систем рањивији него пре кризе 2008. и 2009. и да је последњих година дошло до хазардирања какво никада раније није виђено. Збивања на финансијским тржиштима су се одавно одвојила од реалне економије, а централне банке много више брину о интересима својих пријатеља из финансијског сектора него што брину о стању у реалној економији. 

Кад се плима повуче

До јуче се тврдило да је банкарски систем сада чврсто регулисан, па се криза попут оне из 2008-2009. не може поновити. Али гле, наједном, Банка за међународна поравнања упозорава да је ситуација мало сложенија - отприлике половина финансијског система није у рукама банака, већ је у рукама финансијских кућа и фондова (тзв. „банке из сенке"). Оне обављају сличне послове као и банке, али не подлежу строгој регулативи централних банака. Шта се у њиховим билансима накупило нико поуздано не зна. Или, како би то рекао Ворен Бафет, када се плима (наштампаног новца) повуче, видеће се ко је пливао го.

Укупни дугови привреда и држава су тако нарасли да би раст камата жестоко уздрмао све актере - и дужнике и кредиторе. Систем је стабилан само захваљујући незапамћено ниским номиналним каматним стопама, и реалним каматним стопама које су дубоко у негативној зони. Отуда, сваки добар изговор који се буде појавио, укључујући и продужетак пандемије, биће искоришћен да се купи време и одгоди тренутак за подизање каматних стопа.

Гледано из угла развијених економија које се задужују у својој валути, инфлација има и добрих страна. Она обезвређује државне дугове, поправља коефицијенте задужености и одлаже радикалније стезање каиша и подизање пореза. Иако то нико неће јавно рећи, не би сметало да се инфлација још коју годину стабилизује на нивоу од око четири или пет процента и да се тако смањи дужнички терет.

По најавама, две највеће западне централне банке би требало да крајем првог квартала 2022. прекину циклус упумпавања новца у финансијски систем, а потом и да отпочну циклус подизања каматних стопа. Очекује се да ће америчка централна банка прва почети да подиже каматне стопе, а да ће Европска централна банка тај тренутак одгађати колико год буде могла, идеално до 2023. Наравно, нови раст инфлације би могао пореметити ове планове и убрзати подизање каматних стопа.

На тужнијој страни света, за државе у развоју, раст западних камата би могао довести до непропорционално бржег раста трошкова задуживања и отплате већ узетих кредита који су услед пандемије страховито нарасли. Како се ове државе најчешће задужују у страној валути и зависне су од страних кредитора, сваки раст камата или изненадно заустављање прилива капитала могло би изазвати озбиљне дужничке кризе. 

Сукоб политичких и економских интереса

Пандемија је показала велику рањивост светске економије на поремећаје у снабдевању и довела у питање модел минималних залиха и снабдевање по принципу „тачно на време" („just-in-time"). Реч је о моделу на коме већ деценијама почива глобална економија. Промена модела, ако до ње дође, базираће се на сигурности у снабдевању и неминовно ће довести до хронично већих залиха а тиме и већих трошкова. Нова, популарна кованица сада је „за сваки случај" („just-in-case").

Проблеми у снабдевању су тим већи услед огромне зависности света од роба које стижу с Далеког Истока, поготово из Кине. Пандемија је показала да преко 90 процената заштитне опреме и огроман део фармацеутских производа стиже из Азије и да су западне земље чак и у том сегменту нездраво зависне од увоза.

Мере попут скраћивања линија снабдевања, инвестирања ближе кући и тржишту и процеси опште деглобализације одавно су најављени и део су арсенала у трговинском рату Кине и Запада. Зачудо, економски показатељи још увек не рефлектују такве промене. Трговински суфицит Кине уместо да пада, данас је већи него пре пандемије. Трговински дефицит САД уместо да се смањује, сада је највећи у историји. Инвестиције и даље куљају у Кину која је у прошлој години претекла САД у привлачењу страних инвестиција.

Чини се да су стратешки интереси држава Запада у раскораку с профитним интересима мултинационалних компанија које нису раде да се лише огромног и растућег кинеског тржишта. Чак и на микро плану политички мотиви су у сукобу с економским. Куриозитета ради, извоз из Белорусије у „непријатељске" земље Балтика је у 2021. на рекордном нивоу упркос санкција Белорусији. 

Биће занимљиво видети какав ће бити исход сукобљених политичких и економских интереса и да ли су државе у стању да контролишу мултинационалне компаније или су пак оне јаче и од најјачих држава.

Зелена агенда

У годинама које долазе еколошке теме и економско прилагођавање „зеленој" агенди ће све више доминирати глобалном сценом и усмераваће инвестиције, пре свега енергетске. Иако постоји општи консензус о нужности драстичне промене како би се зауставили процеси глобалног загревања, реалности (капиталистичког) живота су комплексније од декларација. У пракси ће се правити компромиси и обећања ће се разводњавати сходно интересима најјачих актера.

Нуклеарна енергија ће, сва је прилика, добити помиловање. У регулативи која се спрема у ЕУ, нуклеарна енергија биће третирана као одржив извор енергије под условом да се гарантује сигурно одлагање нуклеарног отпада. Најављује се и толерантнији однос према коришћењу гаса као тзв. транзиторног енергента, поготово тамо где је гас алтернатива угљу.

 2021, захваљујући јефтином новцу, забележени су апсолутни историјски рекорди у куповини, спајању и укрупњавању компанија. И док се јавност забавља неким другим проблемима, стварним и измишљеним, глобалне компаније и монополи су све моћнији, а централизација богатства све је већа. Ту и тамо ће се појавити понека шарена лажа попут оне о подизању пореских стопа, а онда ће ту лажу заменити нека друга, шаренија.

Пандемија је омогућила државама да тестирају издржљивост и послушност становништва, а понегде и да тестирају колико батина грађани могу да поднесу. Чини се да је експеримент дао добре резултате и да су власти задовољне. Песимиста би могао рећи да дистопијске процесе више ништа не може зауставити.

Добродошли у 2022.

(РТС)

 

politika.rs

Како је Ноле постао Абориџин

Александар Апостоловски

7-8 minutes

---

Деветоструки краљ Мелбурна једини је играч у историји Аустралијан опена којем је одбијена виза, а потом је под полицијском пратњом пребачен у имиграциони хотел, где живе избеглице које траже азил. За Бадњи дан и Божић најбољи тенисер планете, изолован од спољашњег света, чека сутрашње суђење. Читав свет загледан је у скромну зграду и прозор, кроз чије завесе се назире силуета Новака Ђоковића.

Вратићу време две деценије уназад.

Стигавши у Њујорк са оцем Срђаном, на свој први јуниорски Ју-Ес опен, тадашњи жгољави дечак смештен је у најбеднији хотел без клима-уређаја. У соби температура преко 50 степени, било је неиздрживо. Отац и син изашли су у ходник, у којем су лежали мигранти и скитнице.

Срђан је режао од беса. Њујорк је неподношљив на летњој спарини, док влага убија сваку жељу за дисањем, а Новак је тренирао сам, у запуштеним халама. Заувек су запамтили тај хотел с једном звездицом и хангар за тренинг.

Тако је почело. Они који познају Новака знају да, и после толико зарађеног новца од турнира и спонзора, летова приватним авионима и живота у луксузу, број један светског тениса неће увенути у соби, у хостелу који дели с несрећним људима који су, уместо спаса у Аустралији, смештени у вишегодишњи притвор.

Круг је, после две деценије, затворен и Новак добро зна шта ради, ма како се чинило да је упао у безизлазну ситуацију. Служе му храну с црвима? Сетиће се. Третирају га као терористу? Говорили су му то када је слетао на лондонски „Хитроу" и њујоршки ЏФК. Министарка унутрашњих послова Аустралије изјављује да он није заробљен и каже му како одмах може да напусти и хостел изгубљених душа и земљу на крају света. Запамтио је колико пута је био непожељан.

Новак с ригидним и ауторитарним властима Аустралије чини управо оно што је чинио у последњој деценији. У његовој ери. Свесно игра исцрпљујућих пет сетова, планирајући да одигра ритерне и паралеле које ће погађати линије у процесу против федералних власти, чиме ће оголити њихов покушај да противправно спрече Новака Ђоковића да игра у „Род Лејвер" арени.

Имате Новака Ђоковића на терену, имате проблем. Забраните ли Нолету да игра, немате проблем. Једноставно је, неће освојити турнир! О томе се увелико дискутовало у тениским круговима, нарочито у Новаковом тиму још пре две године, када је престрого дисквалификован са Ју-Ес опена јер је лоптицом ненамерно ударио линијског судију. Жена је пала као да је погодио снајпер.

Била је то једна од оних супериорних Новакових година. Имао је 29 узастопних победа и очекивало се да ће се прошетати Њујорком, ноншалантно, као Петом авенијом. Док су судија меча, главни судија и супервизор већали, Новак их је питао: „Бирате у овој ситуацији? Моју каријеру, гренд слем, централни терен?" Необично брзо је добио одговор.

Дисквалификација је упалила аларм у Нолетовом штабу, а он непрестано звони од прошлогодишњег Вимблдона, када је освојио 20. гренд слем турнир и изједначио се по броју освојених гренд слемова с Федерером и Надалом. Управо Рафина наглашена жеља да Ноле не игра, иако је Шпанац недавно имао ковид, који је волшебно нестао у рекордном року, упућује на то да победити Ђоковића подразумева да он никако не сме да буде на терену.

Истина је сада потпуно огољена. Да ли ће Ноле из света тениса бити изопштен због својих уверења, као некада Али из боксерског ринга? Не делим Новакове ставове према вакцинисању и Борис Бекер је у праву када га саветује да се вакцинише и престане да се коцка с могућношћу да му забране да игра тенис. Немац добро познаје игру моћи у свету тениса и око њега. Али Новакова величина у жељи да се снажно бори за своја уверења изазива дубоко поштовање.

Зато је морао да ствари изведе на чистац и пребаци игру у судницу, па министарка полиције није узалуд тако страсно пожелела да се он преда пре почетка турнира, седне у авион и заувек напусти Аустралију, потом оде до Монте Карла, Марбеље или Фрушке горе, где се налази грандиозна вила на неколико хектара поред прозирног језера. Вероватно би свако, осим Новака, то учинио. Исувише је славан и богат да би се изоловао у собичку с погледом на аустралијске Србе који му певају „Видовдан" као серенаду.

Власти Аустралије, земље на крају света, која подсећа на експерименталну екстериторију на којој би се могли спроводити диктаторски експерименти ограничавања слободе под плаштом либералне демократије, нису очекивале да ће се Новак усправити на задње ноге као тираносаурус рекс, с накострешеном фризуром и пристати да уђе у кавез, да би из њега изашао с тимом супериорних адвоката.

Ако му ипак забране да игра, иако је потпуно здрав и не сервира вирусе, постаће јасно да је декретом одлучено да Новак мора да се одстрани из света тениса. Србин ће тако постати Абориџин, велики ратник кога су ставили у резерват.

Ако су желели да га изнервирају, понизе га и одузму му неколико дана тренинга, како би му умањили шансе за освајање 21. гренд слема, тек онда су се преварили. Навикао је да претвара презир у ракетно гориво које ће га покренути да постане непобедива машина на бетону Мелбурна. Била би то права лудница, као што каже аустралијски тенисер Ник Кирјос. Занимљив момак и Аустралијанац тај Ник. Док је Ноле био на слободи и непобедив, Кирјос га је вређао на пасја кола. Сада га, када му је најтеже, брани као да му је рођени брат. Једном од највећих играча икада, Американцу Џимију Конорсу, такође се све смучило. Џими, псујући, тражи да Нолета пусте два пута: прво из собе, а онда на терен.

Усамљен на Божић, у добровољном притвору, с мигрантима без права на будућност, без права на избор, без права на судбину, Новак је добио управо оно што је желео. Светски публицитет, баш као један од његових идола, црни брат Мухамед Али. Шта год да му учине, Новак је већ постао глобални херој, симбол отпора против светске неурозе, као опште дијагнозе човечанства, изазване похлепом мегакорпорација, економском катастрофом и пандемијом која не јењава.

Зато парадокс Нолетовог преузимања престола – да га све мање воле што је успешнији, чак толико успешан да је остварио најбољу сезону у историји белог спорта – није резултат обожавања бинарног модела Федерер–Надал, какво је инфантилно објашњење површних гледалаца тениских мечева, већ јасна свест да је Нолетов експанзионизам предсказање новог доба. Новакова доминација је дубоко револуционарна и крајње идеолошка. Да није тако, не би се око њега подигла толика фрка.

Како се решити играча који показује да особе из земаља са маргина, осуђене на колонијални статус, како државни тако и друштвени, културни и спортски, имају шансу да постану владари света? Тешко, јер Ноле је Арсен Лупен, који је покрао све драгуље из Федерерове и Надалове ризнице убитачним ритернима и скраћеним лоптама.

За уљеза монденског спорта највећа награда била би да га истребљено племе староседелаца Аустралије, славни народ Абориџина, прогласи за великог поглавицу!

Заиграј њихов ратнички плес, Новаче!

 

Вакцинисани разум и распојасана сила

Мало је људи померило границе у свом послу као Новак Ђоковић у тенису. И ван њега. Терен на ком игра овај свестрани човек је непрегледан. Успео је стићи свуда да ободри, подигне и подржи

Од

Мишо Вујовић

-

08/01/2022 10:00 Посљедња измјена: 08/01/2022 10:06

 

Пише: Мишо Вујовић

Мало је људи померило границе у свом послу као Новак Ђоковић у тенису. И ван њега. Терен на ком игра овај свестрани човек је непрегледан.
Успео је стићи свуда да ободри, подигне и подржи.
Његов Космет није кафанска песма надахнута инатом и малиганима, већ заклетва за оне који ће и после нас хтети, знати и умети да бране и одбране земљу и небо изнад ње. Србија у његовим грудима није само химна и патриотски декор на постољу победника огрнутог заставом већ све оно што нас чини народом који се у Божју правду куне. Нородом који је због истине небројено пута прогањан, просипан, утапан, разводњаван , разбијан и разапињан. Само у једном веку масакриран неколико пута.
Али је ипак остао свој и када се, на данашњи дан, определио за авантуру одступања преко Албаније, палећи Божићне бадњаке на Мојковцу из чијих искрица је букнуо огањ слободе на Кајмакчалану.
Голем је списак подвига овог младог човека чији је грм постао непрегледна шума у којој се данас може склонити од нечастивог ово мало, непокореног и невакцинисаног разума. Мелбурн је само литаца са чијег врха данас бацају све оно што је Бог благословио али и ђаво својом страшћу избалавио. Мелбурн је данас огледни брлог за обесмишљавање смисла и људског достојанства. Бара у коју се улази задњицом, на четири ноге. И није Мелбурн изолован због неког несврстаног мутанта који ће на крају уобличити изобличене креаторе ове пошасти. Није ни чудо што су и кенгури на време устукнули пред дугоногим и дугопрстим уљезима.
Као што је и разум небројено пута посустајао. Присетимо се да је велико светско посртање тридесетих година почело са расистичким испадом "спаситеља света" према једном спортисти.
Џеси Овенс!
Ко се данас, пак, њега сећа. Нико! Али, време у ком живимо подсећа на главног актера тих догађаја. Апсурдно је данас, након страдања десетина милиона људи од нацизма, полемисати да ли се Хитлер руковао са Овенсом или није, као што ће забрана учешћа шампиону у Мелбурну, постати уводник у све оно што она са собом носи.
По чему се данас разликује свет у односу на време ОИ у Берлину 1936?!Има ли разлике, осим у необузданом технолошком напретку и срљању у нову агонију? По правилу, увек трагичнију од претходне.
Свет је подељен, готово до ивице великог рата. Трка са наоружањем се убрзава. Нова жаришта се преко ноћи активирају.
Уместо Пољске, данас је на мети Украјина, као замка за разбијање Русије.
Амбијент за велику хајку на Новака Ђоковића обликован је годинама на различитим тачкама планете. Од УС Опена, где је стрпљиво "окретао" емоције публике у своју корист, звиждања у Лондону и Паризу и сада безочне тортуре у Мелбурну, иза које не стоји ниједан рационалан или медицински оправдан разлог. Већ брутални атак на основна људска права једног од најуспешнијих спортиста света свих времена.
Евидентно је, такође, да политички мотиви оваквог чина превазилазе унутрашње проблеме власти Аустралије због пандемије ковида19, те да су само последица одлуке да се насилним путем детронизује непобедиви Србин који је одбио препоруке СЗО о вакцинацији против ковида19.
Забрана наступа деветоструком победнику са овог такмичења недвосмислена је порука за остатак колебљивих и непослушних у АТП каравану, као и спречавање успостављања новог система такмичења на чијем челу би се налазио управо Новак Ђоковић.
Отворено првенство Аустралије само је повод да се крене у коначан обрачун са човеком који више не пристаје да буде једна врста добро плаћеног гладијатора.
Ђоковићева реформска најава могућности формирања новог АТП тура очито је убрзала процедуру његове елиминације из врха светског тениса.
И док Ђоковића у Мелбурну третирају као ухапшеника, друштвене мреже горе и не само од љубитеља тениса већ и неких политичара недефинисаног пола који немају додира са тенисом, као Вљора Читаку, још мање са здравим разумом, али их повишени ниво тестостерона не наводи само на непримерену агресивност према великим спортисти и џентламену, већ их заслепљује да објективније сагледају сопствене позиције.

https://www.in4s.net/vakcinisani-razum-i-raspojasana-sila/

b92.net

"Srbija će odgovoriti na maltretiranje Đokovića"

B92

3-4 minutes

---

Ambasador Srbije u SAD Marko Đurić izjavio je da smo svi, na neki način, odnos vlasti u Australiji prema Novaku Đokoviću doživeli kao uvredu.

Izvor: Tanjug četvrtak, 6.01.2022. | 12:16

EPA-EFE/DAVE HUNT

On je rekao da će Srbija svakako odgovoriti na maltretiranje i progon čoveka koji je toliko zadužio naš narod i koji, kaže, ničim nije zaslužio da bude na ovaj način ponižavan i maltretiran.

Đurić je rekao i da ne misli da bi se to Đokoviću desilo da nije Srbin.

"To svakako ne služi na čast onima koji su ovako nešto preduzeli", rekao je Đurić za TV Hepi.

On je podsetio da je Đoković prema Australiji pokazao poštovanje, pažnju i solidarnost u trenutku kada su u toj zemlji besneli požari i donirao novac za pomoć, dao nemerljiv doprinos Australijan openu, da je tamo otišao na poziv turnira, uz vizu koju je dobio od australijskih vlasti, koje su se očigledno u međuvremenu predomislile.

"Ne mislim da bi se to Novaku desilo da nije Srbin. Ima elemenata u toj kolektivnoj mržnji i histeriji koja postoji u delu međunarodne javnosti protiv Novaka. Meni se čini da se na to transponuje i nešto negativnih sentimenata, nažalost, prema našoj zemlji ili prema našem narodu, što je verovatno i nasleđeno iz nekih ranijih perioda", rekao je Đurić.

Dodao je da je to još jedan od pokazatelja koliko je važno da se nastavi borba na svim poljima protiv negativnih stereotipa o Srbiji i koliko je važno da pokazujemo šta je to Srbija danas. Prema njegovim rečima, ne treba da imamo iluziju da će politički krugovi u međunarodnioj zajednici koji su devedesetih godina prošlog veka vedrili i oblačili na nagativan način i uticali na sudbinu sprskog naroda, preko noći promeniti stavove.

Đurić je naveo i da to ne treba da nas obeshabri da radimo na sebi i da je Srbija danas drugačija nego što je bila pre 10 godina.

"Srbija je danas dobra vest, zemlja koja ima najveći privredni rast u Evropi, gradi 10 auto-puteva i bori se za svoju budućnost, i za to da sa ljudima koji joj tradicionalno nisu naklonjeni pokuša da izgradi nešto drugaciji odnos. Ne može do toga da se dode preko noći, niti jednim kontaktom, već istrajnim sistematičnim radom", naveo je ambasador.

Dodao je da je Srbija danas u poziciji da ozbiljno ulaže svoje resurse, trud i napor u promeni svoje pozicije ne samo u SAD, nego u svetu i da je naša šansa dobra saradnja sa svima.

"Predsednik Aleksandar Vučić je incijativom 'Otvoreni Balkan' doslovno pronašao zlatnu žicu srpske spoljne politike, ta ideja je za nas toliko vredna za pokazivanje u svetu", rekao je Đurić i naveo da je Srbija danas okrenuta budućnosti, regionalnoj saradnji i ekonomiji, a da u inicijativi Otvoreni Balkan i najveći skeptici vide nešto pozitivno.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.

 

rtrs.tv

Лес: Док год је на снази "Инцков закон" БиХ ће остати у стању акутне кризе

RTRS, Radio Тelevizija Republike Srpske, Radio Television of Republic of Srpska

2-3 minutes

---

Тимоти Лес (aрхивска фотографија)Фото: РТС

Лес је нагласио да тај закон није главни извор нове кризе у БиХ, иако је био окидач за њу.

Он сматра да постоје два главна разлога због којих српског члана Предсједништва БиХ Милорада Додика оптужују да "разбија БиХ", иако он само жели да се поштују Дејтонски споразум и Устав БиХ.

- Један је да не вјерују када Додик каже да само жели васпостављање дејтонског рјешења. Други разлог је што вјерују да су Срби искрени у тежњи да се ревидирају постојећи политички аранжмани, али напросто не вјерују да је то могуће, а да се не изазове силовит одговор Бошњака. Ту су и питања репутације и угледа у очувању политичких аранжмана које је Запад успоставио - рекао је Лес за Спутњик.

Упитан могу ли санкције ишта да промјене у БиХ, Лес је рекао да не види много назнака да ће такве санкције бити уведене и да је важно што постоји међународни отпор њиховој примјени.

Говорећи о ситуацији на Космету, Лес је рекао да Приштина више нема међународну подршку за своје акције.

- Косово нема подршку ЕУ, САД или Русије које не желе нови сукоб на Балкану. То поставља чврста ограничења Приштини у томе колико далеко може да гура своју политику - сматра Лес.

Он је рекао да не вјерује да Косово може заувијек да остане у неријешеном статусу, али и да не мисли да ће његов статус да се рјешава силом.

- У овом тренутку препрека за рјешавање тог спора јесте што Приштина нема ништа да понуди Србији што би, бар из угла Београда, могло да буде компензација за губитак Косова и Метохије. Нити су САД и ЕУ вољне да дају компензацију Србији у виду Републике Српске, било из разлога идеологије, било из страха да не изазову нови сукоб у БиХ - навео је Лес.

Он је нагласио да је свјестан да је то контроверзна изјава, али да, шта год ко мислио о томе и ко је у праву, а ко није кад отвара питање граница на Балкану, посебно у БиХ, "неизбјежна реалност је да се без тога не може ријешити питање Косова и Метохије".

На питање да ли има у виду неку врсту међународне конференције, Лес је рекао да мисли да ће се тако свакако завршити ова фаза балканске политике, али да до тога "има још много корака".

 

iskra.co

Захарова: Лондон директно финансира заоштравање политичке ситуације у Русији

3 minutes

---

Захарова: Лондон директно финансира заоштравање политичке ситуације у Русији

02.01.2022. - 17:11

Марија Захарова оштро реаговала на Блинкенову изјаву

Давањем бесповратних средстава Велика Британија финансира програме који имају за циљ заоштравање унутрашње политичке ситуације у Русији, написала је на свом каналу на Телеграму портпаролка руског Министарства спољних послова Марија Захарова коментаришући документе британског Министарства спољних послова који су доспели у јавност

„Ради се већ о веома озбиљним стварима – Британци директно троше новац на нарушавање унутрашње политичке ситуације у земљи. Како другачије објаснити постојање плана за грантове под шифром П2.031, који подразумева спонзорисање ангажованости на митинзима и политичке скупове, као и помињање раста друштвених тензија и поларизације друштва", истакла је дипломата.

Она је истакла да Британци треба да се сете члана 6 Завршног акта Организације за безбедност и сарадњу („Немешање у унутрашње ствари").

Захарова је напоменула да објављена информација „изазива ужас" и директно указује на мешање Велике Британије у унутрашње послове Русије.

„Британски Форин офис има само један излаз – да јавно изјави да су све ово лажне вести и дезинформације. Наравно, 'highly likely' (највероватније). Или да призна да постоје планови за мешање у унутрашње ствари Русије, покаје се, пређе из тенка у жуту подморницу и спусти се на дно у Брижу", додала је Захарова иронично.

Портпаролка је, између осталог, скренула пажњу на чињеницу да је Лондон за период од 2020. до 2023. године издвојио више од 1,3 милијарде рубаља (око 17,5 милиона долара) за финансирање програма утицаја на јавне организације, а преко њих – на државне структуре и трансформацију политике Русије у правцу који је потребан Великој Британији.

„То и јесте одговор зашто су партнери толико узнемирени због номиновања својих штићеника за звање 'страних агената'", закључила је Захарова.

ИН4С

 

SRBIJA PLATILA NAJVIŠE, A HRVATI I CRNOGORCI PRISVOJILI JADRAN

kurir.rs

SRBIJA PLATILA NAJVIŠE, A HRVATI I CRNOGORCI PRISVOJILI JADRAN: Ovo je istorija najpoznatijeg jedrenjaka SFRJ!

repija repija

17-22 minutes

---

Decenijama Jadranskim, Sredozemnim, njegovim rubnim morima ( Jadranskim, Jonskim, Egejskim, Crvenim, Maramornim i Tirenskim morem) ali i Atlanskim okeanom ( tri puta) plovi škola pod jedrima- školski brod „Jadran" na kome se obučavale i sticale pomorske veštine i znanja generacije pomoraca sa istočne obale Jadrana.

Brod je preživeo sudbinu velikih država koje su nastale i nestale na ovom prostoru od Kraljevine Jugoslavije, SFR Jugoslavije, SR Jugoslavije do Državne zajednice Srbije i Crne Gore i same Crne Gore koja ga i danas koristi povremeno za krstarenja, ali više za protokolarne svrhe. Internet je prepun slika ovog gracioznog broda koji zadivljuje lepotom dok uplovljava ili isplovljava sa razapetim jedrima.

Trenutno se nalazi u Crnoj Gori koja sa da Hrvatskom namerava da osnuje komisuju koja bi konačno rešila kojoj od ove države brod pripada.

Međutim malo ljudi posebno u Srbiji zna da ovaj brod i na svoj 85. rođendan vodi novu bitku kome će pripasti..

Njega danas zvanično traži Hrvatska, koja optužuje Crnu Goru da ga je ukrala 1991. godine iako se „Jadran" tada nalazio na redovnom remontu u Zavodu „Sava Kovačević" u Tivtu. Tu je inicijativu još pre osam godina pokrenula Pomorska udruga „Vila Velebita", a podržao ju je i tadašnji predsednik Stjepan Mesić. Pre godinu dana i hrvatski ministar odbrane Damir Krstičević ponovo je pisao svom crnogorskom kolegi Predragu Boškoviću da se jedrenjak „Jadran" mora vratiti u Hrvatsku. A s proslave 85. rođendana tog jedrenjaka, Bošković je nedavno odgovorio da „Jadran" ostaje u Crnoj Gori, da će ploviti pod crnogorskom zastavom, te da će moći da ga koriste svi saveznici Podgorice. Krstičević, međutim dan kasnije je izjavio: „Školski brod 'Jadran' je vlasništvo Republike Hrvatske i neraskidivi deo hrvatske pomorske istorije. Hrvatska će preduzeti sve legitimne korake kako bi spomenuti brod bio vraćen pod hrvatsku zastavu, a od Crne Gore očekuje sprovođenje dogovora o sukcesiji i poštovanje međunarodnog prava."

Novinski natpisi i dalje pljušte kao letnji pljusak, ali Podgorica, a ponajviše Zagreb zaboravlja da ovaj brod ima doduše nevidljivog trećeg suvlasnika (Srbija) koga niko ništa ne pita, doduše on se i sam ne oglašava povodom ovog pitanja iako je dao najviše novca za kupovinu jedrenjaka preko doborovoljnih priloga i novca dobijenog ratnim reparacijama.

Pre samog vrhunca proslave rođendana „Jadrana " iz Zagreba je stigla je preko tamošnjih medija vest, da su neformalni krugovi odlučili da blokiraju ulazak Podgorice u Evropsku uniju, sve dok ne vrate " ukrdeni jedrenjak" koji pripada Hrvatskoj. Ovo je kuliminacija sage koja traje od prošle godine, kada je hrvatski ministar odbrane Damir Krstičević uputio pismo svom crnogorskom kolegi Predragu Boškoviću, da se jedrenjak Jadran mora vratiti u Hrvatsku. Detalji tog pisma i argumenti na koje se pozivju hrvatske vlasti, još nisu poznate javnosti. Međutim jeste glavni argument na koji se poziva zvanični Zagreb, a to je da je brod bio lociran u Splitu pre ratnih dešavanja 1991. Ponekad doduše ređe se pojavljuju i navodi da je Hrvatska učestvovala u kupovini ovog ratnog broda, međutim činjenice govore sasvim drugačije.

Kuliminacija bure oko " Jadrana" usledila je kada se saznalo da je na brodu u čast 85 rođendana trebala da preva hrvatska pevačica Ivana Vrdoljak -Vanna inače snaja Antuna Vrdoljaka, hrvatskog režisera i poznatog člana HDZ. Kada su hrvatski mediji kontaktirali pevačicu ona se pravdala da nije znala da je brod ukraden Hrvatskoj i momentalno je otkazala koncert, a da li je to zaista tako?

Nakon ujedinenja i stvaranja države južnoslovenskih naroda, stvorena je i njena mornarica, a njeni kadrovi većinom bili su školovani u bivšoj austrougarskoj mornarici. Tek 1922. godine stekli su se uslovi za početak školovanja jugoslovenskih kadrova. Da bi se što pre došlo do najnužnijeg broja novih pomorskih kadorva potrebnih za razvoj Mornarice osnovana je 1922. godine u Dubrovniku Pomorska oficirska škola. U toku dvogodišnjeg školovanja budući mornarički oficiri osposobljavani su za osvnovne dužnosti pomorskog oficira na brodovima. Prvog oktobra 1923. počela je sa radom prva jugoslovenska Pomorska vojna akademija, sa lokacijom u Dubrovniku u Gružu. Školovanje je trajalo tri godine. Sistem trogodišnjeg školovanja bio je teorijska nastava uz praktične radove i vežbe na brodovima za šta su se koristili brodovi minopolagač " Orao" ili minolovac „D-2" sa kojima se svake nedelje po jedan ili dva dana provodilo na moru.

Iz nastavnog plana i programa uočena je potreba za brodom na kome bi se pitomci pripremali za svoju dužnost nakon završteka školovanja.

Odmah po formiranju Mornarice u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca planirana je nabavka školskog broda, ali za to nije bilo finansijskih mogućnosti. Ideja o nabavci Jadrana začeta je juna meseca 1926. godine na drugom sastanku delegata pomorske organizacije „Jadranska straža" u Beogradu koja je imala isključivo jugoslovenski karakter, a ni u kom slučaju nacionalni, a ponajmanje hrvatski, kako se to danas tvrdi. Na tom sastanku donesena je odluka da se prikupljanjem novčanih sredstava da se nabavi školski brod, koji bi se kao poklon predao Ratnoj mornarici Kraljevine Jugoslavije. U tu svrhu trebalo je prikupiti 1.200.000 dinara. O tome je obaveštena i Komande ratne mornarice. Prikupljeno je 1.145.665 dinara ( trebalo je ukupno 8.407.830 dinara ili 622.743 tadašnje nemačke marke).

U " Glasniku Jadranske straže" od januara 1929. godine objavljen je novčani doprinos po oblasnim odborima ko je i koliko prikupio.

Oblasni odbori iz Srbije: Beograd 150.000, Kragujevac 36.572, Niš 31.000, Novi Sad 135.630, Priština 33.613, Valjevo 24.000, Veliki Bečkerk 190.000 dinara, Vranje 13.000, Zaječar 3.488 dinara;

Oblasni odbori iz Hrvatske: Dubrovnik 13.000 dinara, Karlovac 47.320 dinara, Osijek 5.000, Split 32.209, Sušak 22.000, Zagreb 21.108 dinara, Oblasni odbor Slovenije: Maribor 30.875 dinara;

Oblasni odbor Sarajevo 310.000 dinara;

Oblasni odbor Skoplje 49.996 dinara i

Oblasni odbor Crne Gore sa Cetinja samo 1.500 dinara.

Ono što je zanimljivo da su najveće novčane priloge dali oblasni odbori iz unutrašnjosti zemlje kao što su Beograd, Novi Sad, Veliki Bečkerek koji su zajedno skupili 475.000 dinara a imali su 5.792 člana. Split, Sušak i Dubrovnik 52.203 dinara a imali su 6.548 članova. Zagreb, Ljubljana i Maribor skupili su 57.901 dinar, a imali su 6.015 članova. Sarajevo je priložilo 310.890 dinara, a imalo je 4.634 člana. Organizovana je i lutrija, koju je inicirao Beograd i na ovaj način prikupljeno je još 525.000 dinara.

U kupovini školskog broda Jadran najvećim delom učestvovala je i Ratna mornarica. A ako se ima u vidu da su korištena najviše sredstva iz ratne odštete koja je Nemačka isplaćivala Srbiji, onda ne može to biti na račun Hrvatske, jer je ona u Prvom svetskom ratu bila na strani Austrugarske kada je objavljen rat Srbiji, i do sloma Austrougarske bila na suprotnim pozicijama od Srbije kojoj je posle rata i pripala ratna odšteta. Takođe i tvrdnja Hrvatske da je " Jadranska straža" imala svoje sedište u Splitu, nema nikakve osnove jer je sama Hrvatska za brod sakupila 142.000 dinara.

Školski jedrenjak " Jadran" izgrađen je u Hamburgu. Ugovor o gradnji potpisan je 4. septembra 1930. godine sa brodogradilištem " H.C. Stulcken Shon – porinut u more 25. juna 1931 dobivši tada ime koje je zadržao do danas.

U vreme otpremanja došlo je do spora sa brodogradilištem zbog pada vrednosti marke i naplate dela sredstava iz ratnih reparcija koje je trebalo da plati Nemačka. Nakon podmirivanja svih potraživanja školski brod je isplovio iz Hamburga 27.06.1933 godine.

U 10 sati dana 16.07.1933 školski jedrenjak je uplovio u luku Tivat u 10.00 časova. Brodu je priređen svečani doček oduševljenog naroda uz salve salutnih topova sa obale. Prilikom uplovljenja dočekala ga je grupa hidroaviona u lucibili su postrojeni pripadnici Mornarice za svečani doček. Jadran je u flotni sastav Ratne mornarice upisan 19.08. 1933. koji se od tad obeležava kao dan broda.

Iz propagandnih razloga centralna svečanost primopredaje broda održana je u Splitu 06.09.1933. na rođendan prestolonaslednika Petra II Karađorđevića, a tad je zvanično objavljeno da je brod Ratnoj mornarici poklonila " Jadranska straža". Na svečanosti u Splitu koja je trajala tri dana prisustvovali su predstavnici Vlade, ministarstava, Vojske i mornarice, delegati " Jadranske straže" iz cele zemlje i predstavnici lokalne vlasti. Na obali je postrojen odred pripadnika Kopnene vojske i Mornarice, u Splitskoj luci bila je kompletna eskadra sa postrojenim posadama na plaubi, Sa posadom u snasti brod je ulovio u luku praćen hidroavionima, jedrilicama i čamcima. Predstavnik Jadranske straže predao je počasnu zastavu prvom komandantu kapetanu korvete Nikoli Krizomaliju koja je uz topovsku paljbu podignuta na krmeni jarbol.

Prava istina je da je brod tad nabavljen udruživanjem novčanih sredstava " Jadranske straže" i kredita Fonda ratnih reparacija koje je dobila Kraljevska mornarica.

Jadran je tipični jedrenjak tipa barkantina sa opremom za pomoračku obuku. Nakon uslaska u sastav Ratne mornarice Kraljevine Jugoslavije „Jadran" je 25. juna 1934. godine zaplovio na prvo školsko krstarenje i do 1941. plovio je sedam puta sa pitomcima Pomorske vojne akademije i Stručne podoficirske škole.

Ploveći po Sredozemnom moru i njegovim rubnim morima- Jadransko, Jonsko, Egejsko, Mramorno i Crno, ali i tri puta Atalnskim okeanom: prvi put ruta Dubrovnik- Oran-Porto Grande-Maidera, Kadiz-Ajačo-Pirej Dubrovnik, prešavši 7.525 milja, krstarenje trajalo tri meseca, drugi put Dubrovnik-Malta-Gibraltar-Maidera-Bermuda-Njujork-Boston-Azori-Gribaltar-Tunis- Dubrovnik prešavši 11.252 milje ( krstarenje trajalo četiri meseca i 10 dana i Treći put na ruti Dubrovnik-Malta- Šerbrur-Roterdam-Hamburg-Kil-Gdinja-Stokohlm-Kopenhagen-Oslo-Portsmaut- Dubrovnik krstarenje trajalo četiri meseca prešavši 8.000 milja. Brod je krstario na ruti Dubrovnik- Crno more, a krstarenje trajalo tri meseca.

Od početka Drugog svetskog rata nakon povratka sa krstarenja duž obala Zapadne i Severne Evrope (5. septembra 1939) brod nije isplovljavao van teritorijalnih voda Jugoslavije, a nakon prekidanja školovanja u vojnim pomorskim školama 27. marta 1941. prebačen je iz Šibenika u Tivat. Sa broda su iskrcana jedra i njihova oprema kao i sve ono što je moglo da izazove požar.

Za vreme aprilskog rata 1941. godine Jadran se zatekao u Boki Kotorskoj ispred Đenovića. Brod je mobilizacijskim planom pretpočinjen Komandi podvodonog oružja, odnosno Južnom sektoru pomorske odbrane. Posada nije bila popunjena, jer je jedan deo popunio jedinice Flote, ali je i tako smanjena mogla da izvrši zadatak koji je imala- prevoz jedinica unutar zaliva. Neprijateljski avionu nisu napali brod, a posada je nekoliko puta otvarala mitraljesku vatru na niskoleteće avione. Posada je ostala na brodu sve do 17. aprila kada je potpoljen razarač " Zagreb". Tog dana je po naređenju posada napustila brod zajedno sa posadama ostalih brodova Flote, koji su predati Italijanima. Nakon kapitulacije Kraljevine Jugoslavije zarobili su ga Italijani koji su ga koristili kao školski brod pod imenom " Marko Polo" za školovanje pomorskog pomlatka. Nakon kapitulacije Italije 1943. brod se našao u Veneciji i od tada počinje njegovo propadanje. Niko ga nije održavao i kraj rata dočekao je potpuno opljačkan jedva održavajući se na vodi. Njegov trup je služio kao most na jednom od venecijanskih kanala. Na zahtev jugoslovenske vlade brod je vraćen i dotegljen u Tivat. Odmah je počela njegova obnova u Mornaričko-tehničkom remontnom zavodu " Sava Kovačević" u Tivtu. Posada koja je učestvovala u obnovi broda birana je pažljivo ( vojni rok u moraniric je tada trajao četiri godine), a jedan deo podoficira i oficira bio je i ranije na Jadranu. Obnova je počela 21. aprila 1947. godine glavni radovi su završeni 17. decembra 1948. godine, ali zbog neki delova bilo je to stvarno tek polovinom 1949. godine. Jadran je od olupine ponovo postao beli lepotan.

Istovremeno sa obnovom broda, posada je obučavana svaki dan. Ugrađen je novi dizel motor 353 kW, novi osovinski vod i propeler. Ugrađeni su novi pomoćni uređaji, rekonstruisana drenaža i cevovodi, elektroinstalacija, navigacijska oprema i sredstva. Rekonstruisane su i stambene prostorije, adapitrana palubna oprema, popravljen snast i oputa i nova jedra. Već 1949. brod je bio spreman za plovidbu ušavši u sastav Vojnopomorskog školskog centra u Divuljama, gde je uplovio jula 1949. godine. U junu 1953. brod je krstario po Jadranu i Sredozemnom moru, ali nije uplovljavao u strane luke. Tad je donesena odluka da se izvrši generalni remont koji je urađen u toku 1956 i 1957. godine. Brod je potpuno ogoljen, sa njega je skinut kompletan inventar i jarboli. Demontriana je paluba. Na brodu je izmenjeno sve što je bilo potrebno. Ugrađena je nova oprema i nova jedran. Posle generalnog remonta brod je 1962. ponovo krenuo na četiri duža krstarenja po Sredozemnom moru, ali uplovljavajući i u Crno More i do Port Sudana. Pošto je 1967 brod bio već u sastavu Ratne mornarice 34 godine odnesena je odluka da se Jadran generalno remontuje i modernizuje. Nosilac remonta je opet bio Mornaričkotehnički remonti zavod „Sava Kovačević". Remont je počeo 1. novembra 1967 i završen 30. jula 1969. Sa broda je demontrina celokupna oprema i skinuta sva tri jarbola i tri krsta sa 12 jedara. Izvađen je i balast od 125 tona. Rekonstruisan je komandni most, ugrađen novi krmeni jarbol sa ispušnim cevima, Stavljena su nova platnena jedra od materijala nabavljenog u Engelskoj. Stari brodski motor je skinut i ugrađen novi od 353 kW, i potpuno izmenjena kompletna brodska mreža i ugrađen novi generato. Brod je dobio novi radar i kompletnu navigacijsku opremu.

Od 1. juna 1956. matična luka broda je u Divuljama gde se nalazio Odred školskih brodova Vojnopomorskog školskog centra. Transofrmacijom Vojnopomorske akademije u Mornaričku vojnu akademiju školovanje na Jadranu u nastavnom planu i programu dat je veći akcenat. Brod je tako do početla građanskog rata u Hrvatskoj 1991 imao matičnu luku u Splitu. jadran 6

Raspad SFRJ brod je zatekao u MTRZ " Savo Kovačević" u Tivtu. Veći deo posade je napustio brod svi oficiri, na čelu sa komandantom broda Dušanom Zaklanom. Preostali deo posade uspešno je završio remont i kasnije popunjen novim starešinskim kadrom i ponovo je zaplovio. Zanimljivo je da je ostatak posade dugo vremena čuvao bivše stvari odbeglih kolega, a jedan zastavnik i njihov novac od pripadajućih plata po koje nikad nisu došli. Iz ovoga se vidi da " Jadran" nije ukraden i da je ostao u luci Tivat u koju je uplovio 16.07.1933.

Zašto je to tako na ovo pitanje odgovorio je kontraadmiral u penziji Boško Antić pomorski publicista i autor monografije o jedrenjaku Jadran.

foto: Vijesti.me/Siniša Luković

" Na sastanku 2006. godine predsednika Filipa Vujanovića i Borisa Tadića potpisan je ugovor da Srbija može da koristi jedrenjak Jadran u protokolarne svrhe, ali od tada to više niko ni ne spominje, to se čak i ne zna. Srbija nema nikakva potraživanja, ne meša se, nezainteresovana je potpuno za čitav slučaj", kaže kontraadmiral u penziji Boško Antić.

Na pitanje zašto Srbija nije nikad pokrenula pitanje slučaja jedrenjaka Jadran Anitć kaže:

" Ne znam zašto nije, valjda zato jer Srbija nema pomorsku orjentaciju. Najveći primer je dotegljenje podmornice kao muzejskog eksponata. Mnogi tvrde šta će nam, pa ako je to tako, onda po tome treba sve eksponate koje imamo po našim muzejima, a nisu našeg porekla vratiti. Mi treba da se uključimo i dademo do znanja da je Srbija najviše novca dala za kupovinu Jadrana, kao i od ratnih reparacija, odšete koje je dobila Srbija, a ne Hrvatska koja je trebala nama da plati repraciju jer su bili Austrougarska i ne mogu pripsati da je te pare dala Hrvatska, a dala ih je Srbija, ističe Antić i dodaje:

" Brodu je bila matična luka Tivat, zato jer je počeo tamo, jer je remontnovan tamo i boravio veliki deo vremena.

Antić kaže da je brod posle Drugog svetskog rata završio u Divuljama na osnovu rasporeda snaga i da to Zagrebu ne daje pravo vlasništva, jer su brodovi bili zajedničko vlasništvo svih republika i pokrajina i nisu pripadali samo Hrvatskoj, zato što su bili na njenoj teritoriji.

" Oni su pripadali Oružanim snagama SFRJ, a ne tadašnjoj Hrvatskoj, dodaje Antić.

Na pitanje na koji način bi Srbija trebala da se uključi i formalno traži jedrenjak „Jadran" Antić ističe:

" Srbija bi trebalo formalno Crnoj Gori da stavi do znanja kod donošenja konačne odluke, da li će brod dati Hrvatskoj da je važno da kontaktiraju Srbiju kao suvlasnika broda, kao i potpisnika ugovora o protokolarnoj upotrebi iz 2006. koja je i dalje na snazi.

S druge strane visoki oficir mornarice koji je službovao dugo u Komandi RM Vojske Jugoslavije i VSCG i plovio Jadranom, a koji nije želeo da mu se spominje ime kaže:

" Školski brod Jadran je ponovo zarobljenik jugoslavenske krize. Jedrenjak za koji su najviše novca dali Srbi, sada se nalazi kod Crnogoraca koji su najmanje izdvojili novca. Komandant broda je Makedonac a brod traže Hrvati na osnovu toga što mu je matična luka bila Lora u Splitu. Pošto su Hrvati članovima posade Jadrana oteli stanove u Splitu, oni ne bi trebali da traže Jadran bar do povratka stanova i imovine članova posade.

On dodaje još da ironijom sudbine Jadran je završio u državi koja je najmanje ulagala u njega, a traži ga država koja se pozivala na ne baš verodostoje argumente i narcisoidnu pomorsku tradiciju, dok država koja je najviše prikupila novca i finansirala od 2000 do 2006 godine dva remonta i krstarenja je potpuno nezainteresovana za njega, što je porazno.

" Jadran mora imati punu po formaciji posadu koja je vrhunski obučena. Na brod se moraju ukrcavati disciplinovani kadeti i njihovi nastavnici. Brod treba da stalno plovi da bi bio isplativ. Da li to mogu Crna Gora i Hrvatska da obezbede. Teško. Imam osećaj da je njima bitno da se slikaju pod nacionalnim barjakom ili stijegom a posle ko će to plaćati nije važno. Ima država i velikih mornarica koji nemaju školske jedrenjake, pa nemaju problema u obuci kadeta, kaže on.

Od 2000. godine finansiranje krstarenja, remonta i opremanja vršeno je isključivo novčanim sredstvima iz Srbije. Najviše sredstava utrošeno je na prošireni mali remont 2004/2005. godine i kupovinu desalinizatora. Za potrebe školskih krstarenja, od goriva do toalet papira, trošena su sredstva poreskih obaveznika Srbije. Posebno vrednu donaciju dala je vlada Grčke sa 100.000 evra od čega su kupljena nova jedra i ostale opreme.

Kurrir.rs/A.Mlakar