stanjestvari.com

Пепе Ескобар: Руски одговор на санкције Запада

By Стање ствари

10-12 minutes

---

Пепе Ескобар: Руски одговор на санкције Запада

on 3. марта 2022. •

Они са коефицијентом интелигенције изнад 50 у Европској унији мора да су схватили да Русија једноставно не може бити потпуно искључена из SWIFT-а, пише геополитички аналитичар

Фото: PROFIMEDIA

Рат у Украјини произвео је до сада незапамћене санкције за Русију које су увеле Сједињене Америчке државе и Европска унија. Поставља се питање међу аналитичарима и стручњацима за финансије како ће Москва одговорити на ово и да ли за Владимира Путина постоји алтернатива. Да ли је пут заправо онај који води ка још ближој сарадњи са Пекингом?

О томе, али и о многим другим стварима у својој колумни за портал The Cradle пише геополитички аналитичар Пепе Ескобар.

Дакле, конгрегација највиших снага НАТО-а смештена у својим ехо коморама циља на руску централну банку санкцијама и очекује шта? Колаче? Уместо тога, добили су руске снаге за одвраћање које су сада на посебном режиму што значи да су северна и пацифичка флота, команда далекометне авијације, стратешки бомбардери и цео руски нуклеарни апарат у максималном стању приправности.

Пепе Ескобар

Један генерал Пентагона је врло брзо сабрао два и два и само неколико минута касније, украјинска делегација је послата да води преговоре са Русијом на непознатој локацији у Гомељ у Белорусији,

У међувремену, у вазалним областима, немачка влада је била заузета „постављањем граница ратним хушкачима попут Путина" – прилично богат подухват с обзиром на то да Берлин никада није поставио таква ограничења за западне ратне хушкаче који су бомбардовали Југославију, извршили инвазију на Ирак или уништили Либију потпуно кршећи међународно право, наводи Ескобар.

Док отворено проглашавају своју жељу да „зауставе развој руске индустрије", оштете њену економију и „упропасте Русију" – понављајући америчке уредбе о Ираку, Ирану, Сирији, Либији, Куби, Венецуели и другима на глобалном југу – Немци не би могли да препознају нови категорички императив. Коначно их је из комплекса кривице из Другог светског рата ослободио нико други до руски председник Владимир Путин. Немачка је коначно слободна да поново подржава и наоружава неонацисте на отвореном – као на пример припаднике украјинског батаљона Азов.

„Да бих схватио како ће ове санкције НАТО-а 'упропастити Русију', тражио сам сажету анализу једног од најкомпетентнијих економских умова на планети, Мајкла Хадсона, аутора, између осталих, ревидираног издања обавезног за оне који би да се баве суперимперијализмом – Економска стратегија америчке империје", наводи Пепе Ескобар, колумниста портала The Cradle.

Хадсон је приметио како је „једноставно утрне сваки пут када дође скоро до атомске ескалације САД". Што се тиче конфискације руских девизних резерви и одсецања од SWIFT-а, главна ствар је у томе што ће „требати неко време да Русија уведе нови систем, са Кином. Резултат ће заувек окончати доларизацију, јер ће се земље којима прети 'демократија' или показивање дипломатске независности плашити да користе америчке банке."

Лидери Г7 потврдили искључење одређених руских банака из SWIFT-а

То нас, каже Хадсон, доводи до „великог питања: да ли Европа и блок долара могу да купују руске сировине – кобалт, паладијум итд, и да ли ће се Кина придружити Русији у бојкоту минерала", пише Ескобар.

Хадсон је упоран у тврдњи да „руска Централна банка, наравно, има средства страних банака како би интервенисала на девизним тржиштима како би одбранила своју валуту од флуктуација. Рубља је пала. Ипак, на Русији је да одлучи да ли ће продати своју пшеницу Западној Азији, њој је то потребно; или да престане да продаје гас Европи преко Украјине, сада када САД могу да га зграбе." О могућем увођењу новог руско-кинеског платног система који заобилази SWIFT и комбинује руски СПФС (Систем за пренос финансијских порука) са кинеским ЦИПС (прекогранични међубанкарски платни систем), Хадсон не сумња да ће „руско-кинески систем бити имплементиран. Глобални југ ће настојати да се придружи и истовремено задржи SWIFT – премештајући своје резерве у нови систем.

Дакле, сама Америка ће, у још једној огромној стратешкој грешци, убрзати дедоларизацију. Како је генерални директор „Bocom International Hong Hao" изјавио за Global Times, дедоларизација трговине енергијом између Европе и Русије ће бити „почетак распада хегемоније долара". То је рефрен који је америчка администрација тихо чула прошле недеље од неких од својих највећих мултинационалних банака, али и од JPMorgan-а и Citigroup-а, наводи Ескобар.

Чланак Пепеа Ескобара (Извор)

Блумбергов чланак сумира њихове колективне страхове:

„Избацивање Русије из критичног глобалног система – који обрађује 42 милиона порука дневно и служи као спас за неке од највећих светских финансијских институција – могло би да узврати ударац, повећа инфлацију, приближи Русију Кини и заштити финансијске трансакције од контроле од стране Запада. То би такође могло да подстакне развој SWIFT алтернативе која би на крају могла оштетити превласт америчког долара."

Они са коефицијентом интелигенције изнад 50 у Европској унији мора да су схватили да Русија једноставно не може бити потпуно искључена из SWIFT-а, али можда само неколико њених банака: на крају крајева, европски трговци зависе од руске енергије. Са тачке гледишта Москве, то је мањи проблем. Један број руских банака је већ повезан са кинеским ЦИПС системом. На пример, ако неко жели да купује руску нафту и гас са ЦИПС-ом, плаћање мора бити у валути кинеског јуана. ЦИПС је независтан од SWIFT-а.

Поред тога, Москва је већ повезала свој СПФС систем плаћања не само са Кином већ и са Индијом и земљама чланицама Евроазијске економске уније (ЕАЕУ). СПФС је већ повезан са око 400 банака. Са више руских компанија које користе СПФС и ЦИПС, чак и пре него што се споје, и другим маневрима за заобилажење SWIFT-а, Русија би могла да надокнади најмање 50 одсто губитака у трговини.

Никола Н. Живковић: Украјина

Кључна чињеница је да је бег од западног финансијског система којим доминирају САД сада неповратан широм Евроазије – и то ће се одвијати у тандему са интернационализацијом јуана, пише Ескобар за The Credo.

У међувремену, још не говоримо о руској одмазди за ове санкције. Бивши председник Дмитриј Медведев је већ дао наговештај: све је на столу, од изласка из свих споразума о нуклеарном наоружању са САД до замрзавања имовине западних компанија у Русији. Дакле, шта жели „Империја лажи"? (Путинова терминологија, на састанку у понедељак у Москви на којем се разговарало о одговору на санкције.)

У есеју објављеном јуче, са укусним насловом Америка побеђује Немачку по трећи пут у веку, Мајкл Хадсон износи низ кључних тачака, почевши од тога како је „НАТО постао креатор спољне политике Европе, чак до те мере да доминира домаћим економским интересима".

Он истиче три олигархије које контролишу спољну политику САД:

Први је војно-индустријски комплекс, који је Реј Мекгаверн незаборавно сковао као „MICIMATT". Хадсон дефинише њихову економску основу као „монополску ренту, добијену пре свега од продаје оружја НАТО-у, западноазијским извозницима нафте и другим земљама са суфицитом у платном билансу". Сада упоредите све наведено са перспективом централноевропског пословног тајкуна са огромним интересима, истока и запада, и који цени своју дискрецију.

Чланак Мајклa Хадсонa (Извор)

У размени е-поште, пословни тајкун је поставио озбиљна питања о подршци руске Централне банке својој националној валути, рубљи, „коју, према америчком плану, запад уништава санкцијама и чопорима валута вукова који се разоткривају продајом рубља. кратак. Готово да нема новца који може да победи манипулаторе долара у односу на рубљу. Каматна стопа од 20 одсто ће непотребно убити руску економију", пише Ескобар.

Бизнисмен тврди да би главни ефекат повећања стопе „био подршка увозу који не би требало да се увози. Пад рубље је тако повољан за Русију у смислу самодовољности. Како увозне цене расту, ова роба би требало да почне да се производи у земљи. Само бих пустио да рубља падне да пронађе сопствени ниво који ће неко време бити нижи него што би природне силе дозволиле, јер ће је САД спуштати на ниже кроз санкције и манипулацију краткорочном продајом у овом облику економског рата против Русије." Али чини се да то говори само део приче. Вероватно је смртоносно оружје у руском арсеналу одговора идентификовао шеф Центра за економска истраживања Института за глобализацију и друштвена кретања (ИГСО), Василиј Колташов: кључ је конфисковати технологију – као што би Русија престала да признаје права САД на патенте.

У ономе што он квалификује као „ослобађање америчке интелектуалне својине", Колташов позива на доношење руског закона о "пријатељским и непријатељским државама". Ако се нека држава нађе на листи непријатеља, онда можемо почети да копирамо њене технологије у фармацији, индустрији, производњи, електроници, медицини. То може бити било шта – од једноставних детаља до хемијских састава. То би захтевало измене и допуне руског устава.

Василиј Колташов (Извор: media.az)

Колташов сматра да је „један од темеља успеха америчке индустрије било копирање страних патената за проналаске". Сада би Русија могла да користи „обимно кинеско знање и искуство са својим најновијим технолошким производним процесима за копирање западних производа: ослобађање америчке интелектуалне својине нанеће штету Сједињеним Државама у износу од 10 трилиона долара, само у првој фази. То ће бити катастрофа за њих." Кина је спремна да зграби све руске природне ресурсе – а Европа је остављена као јадни талац океана и дивљих шпекуланата. Чини се да предстоји потпуни раскол између ЕУ и Русије – са мало трговине и без дипломатије, закључује Пепе Ескобар у својој колумни.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Мондо, 2. 3. 2022)

Прочитајте још

• Пепе Ескобар: Молитве Вашингтона услишене – нови баук је „Осама бин Путин"
• Пепе Ескобар: У току је информациони и економски рат против земаља БРИКС
• Рајли Вагаман: Зашто Русија шаље авионе пуне злата за Лондон

---

Categories: Преносимо

Tags: ЕУ, Мајкл Хадсон, Пепе Ескобар, Русија, САД, Украјина, карусел, санкције

https://stanjestvari.com/2022/03/03/ruski-odgovor-na-sankcije-zapad/?fbclid=IwAR1KUL63CLg_UwiExt6HM4CqV0reuNe5A75nrDcRGNJvmjADKRCwbcPX3AI

 

 

Sent from my iPhone

iskra.co

Скот Ритер: Украјина је показала да је НАТО пред Русијом апсолутно беспомоћан

2-3 minutes

---

Скот Ритер: Украјина је показала да је НАТО пред Русијом апсолутно беспомоћан

02.03.2022. - 18:59

Фото: fakti.org

СВЕ је готово за украјинску армију у руској операцији демилитаризације Украјине, оценио је бивши обавештајни официр америчког маринског корпуса и бивши инспектор УН за оружје Скот Ритер.

Нагласио је да су Оружаним снагама Украјине помагали инструктори НАТО, који су украјинске војнике довели до идеје да могу да се боре против Руса, али да су сада украјинска складишта оружја уништена, да украјинске снаге више немају везу између себе и да су изгубиле маневарски простор и могућности.

Према његовом мишљењу, украјинској војсци остаје да изгине или да се преда, а после руске специјалне операције Украјини можда неће остати ни војска ни влада.

Ритер је напоменуо да не жели да увреди украјинску војску, али да верује да су власти земље дозволиле „ултрадесничарском елементу" да се скроз инфилтрира у војску.

Он сматра да је ово што се дешава могло да се избегне да су дате гаранције да Украјина неће ући у НАТО јер за Русију то представља реалну претњу. Међутим, Запад је мислио да ће Русија то прихватити.

Такође је нагласио да је Запад требало да пажљивије слуша шта председник Владимир Путин има да му каже.

„У Сједињеним Државама су навикли да председници повлаче црвене линије и да поводом њиховог преласка не чине ништа. А Путин је повукао своју црвену линију и почео да се понаша у складу са претњама које су се појавиле", рекао је Ритер.

Он је дао високу оцену руској специјалној операцији:

„НАТО не може ничим да се супротстави Русији. Данас је НАТО апсолутно немоћан. Наш трансатлантски савез шеткао се по планети изигравајући најсуровију банду. А сада се испоставља да смо просто брука једна".

fakti.org

 

standard.rs

Милош Мишић - Украјинска криза и нови међународни поредак

Miloš Mišić

14-18 minutes

---

Zapad zbog ideološke zaslepljenosti ne želi ni za pedalj da popusti Rusiji i Kini kad je u pitanju revizija svetskog poretka nastalog na kraju Hladnog rata. To je u korenu ukrajinske krize

Višemesečno dizanje tenzija na relaciji Zapad-Rusija oko Ukrajine, odnosno rata u Donbasu, dostiglo je svoju kulminaciju „specijalnom vojnom operacijom" u cilju „demilitarizacije i denacifikacije", kako je to formulisao Vladimir Putin, odnosno „invazijom Rusije na Ukrajinu", kako je to, u nekim trenucima do besmisla, na Zapadu (pre)dugo najavljivano. Iako je sve što je prethodilo najnovijem razvoju događaja, počev od nagomilavanja ruskih trupa u blizini ukrajinske granice, ali na ruskoj teritoriji, stalne pretnje Rusiji „nikad viđenim sankcijama", odnosno naoružavanja Ukrajine od strane Zapada, pa sve do ruskog priznanja Donjecke i Luganske Narodne Republike, više delovalo kao svojevrsno podizanje uloga, psihološko pumpanje mišića, pa i igra nerava do krajnjih granica, u toku (sada propalih) pregovora i pred (buduće) pregovore u trouglu Zapad-Ukrajina-Rusija situacija je eskalirala u otvoreni oružani sukob.

Duboka pozadina krize

Krajnji ciljevi ruske intervencije mogli bi biti, pored smanjenja kapaciteta ukrajinske vojske za dalje ratovanje (otuda udari izvan same linije fronta u Donbasu), demilitarizacija i pokušaj uništenja otvoreno neonacističkih organizacija ili dobrovoljačkih bataljona poput Desnog sektora i „Azova", odnosno denacifikacija, kao i omogućavanje snagama DNR i LNR da prošire teritoriju koju trenutno kontrolišu (a to je oko 17.000 km2 od oko 53.000 km2, poređenja radi, BiH ima 51.000 km2) sve do granica na koje pretenduju, tj. granica Donjecke i Luganske oblasti, čime bi se linija fronta značajno pomerila, pa Donjeck, Lugansk, Gorlovka i ostali iole veći gradovi ne bi bili u dometu ukrajinske artiljerije.

Na ovaj način bi se, uz zauzimanje što većeg dela ukrajinske teritorije, po završetku intervencije, obezbedila bolja pregovaračka pozicija pred neki „Minsk+", jer, uprkos tome što je Putin rekao da su Minski sporazumi „mrtvi", isto tako je vrlo jasno pomenuo da priznanje proruskih republika ne znači i njihovo pripajanje Rusiji, što možda nagoveštava neku varijantu (kon)federalizacije Ukrajine. „Specijalni status" (diplomatska formulacija, namerno ostavljena preširoko da bi svaka od strana potpisnica mogla da je tumači kako želi) Donbasa u Minsku 1 i Minsku 2, s pravom veta na sve važnije odluke centralnih vlasti u Kijevu ili bez njega, ipak se podrazumevao unutar Ukrajine. Autonomna jedinica ili (kon)federalna jedinica nisu, u biti, ista stvar.

Iz svega ovoga se još nameće enigma – da li bi DNR i LNR, koliko god da im budu velika ovlašćenja, sve do prava veta, čime bi efektivno Rusija upravljala svim procesima u Ukrajini, sa svojih oko 53.000 km2 na oko 576.000 km2, koliko ima Ukrajina bez Krima, odnosno 5-6 miliona ljudi na 41-43 miliona ljudi, imali onu vrstu specifične težine kakvu, recimo, ima Republika Srpska unutar BiH? Prozaičnije rečeno, da li će se, u danima i nedeljama koje slede, na jugu ili istoku, roditi još neka „narodna republika"?

Ono što još ostaje kao dilema, koju će, verovatno, jednog dana, razrešiti istoričari, jeste kako sadašnje ukrajinsko vojno i političko rukovodstvo, uprkos jasnim i nedvosmislenim upozorenjima iz Moskve da će intenziviranje granatiranja i dalji napadi na Donbas dovesti do odgovora koji je trenutno u toku, nije, makar na neko vreme, zaustavilo takve akcije, budući da su imali pred sobom vrlo očigledan Sakašvilijev primer od pre 14 godina. Ili su, možda, proruske snage tokom prethodnih dana i(li) nedelja primenjivale taktiku Armije BiH kad god bi neke međunarodne delegacije dolazile u posetu Sarajevu – napad na protivničke položaje, znajući da sledi mnogo jači odgovor, kako bi njihova strana zadobila imidž žrtve. U nedostatku proverenih činjenica koje bi ovo potvrdile ili demantovale, to, za sada, ostaje nepoznanica.

Kako god bilo, sama kriza, odnosno rat, koliko god da se tiče Ukrajine, tiče se i daleko širih pitanja, o čemu vrlo jasno svedoče propali američko-ruski pregovori, odnosno intenzivna aktivnost evropskih zvaničnika i diplomata proteklih meseci oko „bezbednosnih garancija". Pod firmom „bezbednosnih garancija" zapravo se krije nešto drugo, a to je – političko-bezbednosna arhitektura Evrope (pa i sveta), odnosno međunarodni poredak (order, izraz koji se na srpski jezik može prevesti i kao – red, ali je daleko tačniji, precizniji, snažniji, pa i ilustrativniji izraz – hijerarhija) nastao nakon završetka Hladnog rata, raspuštanja Varšavskog pakta i raspada Sovjetskog Saveza.

Američki predsednik Džo Bajden sa svojim timom tokom video konferencije sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom u Beloj kući, Vašington, 07. decembar 2021. (Foto: Adam Schultz/The White House via AP)

Iako je u medijima, još od 2014. godine, kada je kriza oko Ukrajine i započela, kod raznih analitičara, komentatora, publicista, itd. figurirala analogija sa Kubanskom raketnom krizom iz 1962., ona ne može dovoljno dobro da pojasni sadašnju situaciju. To jeste važan deo mozaika, ali nije ceo mozaik. Naime, tačno je da bi Ukrajina u NATO-u, zbog svoje veličine, položaja („meki trbuh" Rusije u Evropi, u centralnoj Aziji taj položaj ima Kazahstan, u kome je Rusija nedavno intervenisala) i činjenice da od njene krajnje severoistočne granice do Moskve vazdušnom linijom ima malo manje od 500 km, sa eventualno postavljenim bilo nuklearnim raketama, bilo antiraketnim štitom, bila ekvivalent Kastrove Kube iz 1962. za SAD. Dakle, „nož pod grlom", odnosno stalna, latentna pretnja koja bitno sužava manevarski prostor u spoljnoj politici.

Međutim, u slučaju Kubanske raketne krize, namera Hruščova i rukovodstva tadašnjeg SSSR-a, odnosno postavljanje nuklearnih raketa, najvećim delom srednjeg dometa koje nisu pokrivale celokupnu teritoriju SAD (ali jesu glavni deo, tj. istočnu obalu), nije bila jednostrana akcija, nego – reakcija na američko postavljanje sličnih raketa u Italiji i, pre svega, Turskoj. Kriza je rešena, logično, obostranim ustupcima, tj. povlačenjem raketa, ali je, zbog toga što Amerikanci nisu javno obnarodovali svoje povlačenje, SSSR u percepciji svetske javnosti izgledao kao gubitnik te krize, iako je suštinski ostvario svoj cilj.

Drugi problem, zbog kojeg analogija sa Kubanskom krizom daje nepotpuno objašnjenje, tiče se činjenice da i od istočnih granica Litvanije, Letonije i Estonije, koje su već članice NATO-a od 2004. godine, do Moskve (o Sankt Peterburgu ne treba ni govoriti) vazdušnom linijom ima, redom, oko 700 km, zatim manje od 600 km, odnosno oko 650 km, pa se, barem zvanično, u Moskvi oko toga nije upalio crveni alarm, kao u slučaju Ukrajine ili, ranije, Gruzije. Tačnije, zašto Moskva, iako se može pretpostaviti ne sasvim lagodno, može da živi sa tri baltičke republike u NATO-u, a sa Gruzijom i Ukrajinom ne?

Problem poretka

Tu se dolazi do suštine ove krize, a to je problem međunarodnog poretka uspostavljenog nakon 1991. Da bi se to bolje razumelo, potrebno je vratiti se stotinu godina unazad, u međuratni period 1918-1939.

Naime, nakon završetka Prvog svetskog rata i prestanka postojanja Ruskog, Austrougarskog, Osmanskog i Nemačkog carstva, sile pobednice – Velika Britanija, Francuska, SAD, Italija i Japan – kreirale su, po svojoj volji i po svojim interesima, novi poredak u Evropi i svetu, danas opštepoznat kao versajski poredak, kao što su isto (u)činile SAD i zemlje Evropske zajednice (od 1992. Evropske unije) nakon 1991. godine. Kao i u svakom odlučno dobijenom ratu, pobednik je nosio sve. Ili je barem smatrao, odnosno bio dovoljno moćan u datom momentu, da pomisli da može da odnese sve.

Upravo u tom kontekstu treba posmatrati priznavanje stvaranja novih i proširenje nekih od tada postojećih država u srednjoj, istočnoj i južnoj Evropi na ruševinama Ruskog, Austrougarskog i Nemačkog carstva (Finska, baltičke zemlje, Poljska, Čehoslovačka, Rumunija i Jugoslavija) i njihovo bezbednosno povezivanje kroz sistem saveza (Baltička antanta, Francusko-poljski savez i, nama najpoznatija, Mala Antanta). Na sličan način treba razumeti posthladnoratovsko širenje i EU i NATO-a na zemlje nekadašnjeg Istočnog bloka, „obojene revolucije" u neposrednom okruženju Rusije (Gruzija 2003., Ukrajina 2004. i 2014., Kirgistan 2005., Moldavija 2009.) kao i vojne intervencije i akcije SAD i NATO-a širom sveta, od prostora bivše Jugoslavije, preko Avganistana, Iraka, Libije, itd.

Nasuprot silama pobednicama (koje kreiraju, učvršćuju poredak i garantuju ga) stoje sile koje su njime nezadovoljne i žele njegovu reviziju. Bilo zbog toga što je kreiran na njihovu štetu, posle ratnog poraza, kao što je to bio slučaj sa Nemačkom posle 1918. godine, odnosno današnjom Rusijom 30 godina unazad, bilo zbog toga što smatraju da zaslužuju mnogo više nego što su dobile (Italija i Japan posle 1918.), ili su u poziciji nove sile u usponu, sile-izazivača, kao što je Kina danas, odnosno Sovjetski Savez u međuratnom periodu, mada se za SSSR može govoriti o prelazu između prvog i trećeg slučaja. Na ovom mestu bi trebalo spomenuti i da je među manjim evropskim državama bilo barem tri koje su bile zainteresovane za reviziju – Mađarska, Bugarska i Albanija.

Američki državni sekretar Entoni Blinken sa članovima svoje delegacije tokom sastanka sa kineskom delegacijom koju predvodi Jang Đieći, Enkoridž, 18. mart 2021. (Foto: Frederic J. Brown/Pool Photo via AP)

Da bi poredak bio što stabilniji, neophodno je ili da postoji konsenzus oko njegove „pravednosti", tj. da su svi akteri, uprkos neizbežnim međusobnim rivalstvima, pomalo nezadovoljni njime, ali ga načelno ne dovode u pitanje, ili da postoji ravnoteža snaga, tj. da su svi iste ili barem približno iste snage, odnosno da ne postoji hegemonija jednog aktera. I u međuratnom periodu, kao i 30 godina unazad, oba uslova nisu (bila) ispunjena.

Kako su Japan i Italija u Versaju samo došli da „pokupe plen", kojim nisu bili u potpunosti zadovoljni, a SAD se, posle neuspeha predsednika Vilsona da ubedi Kongres da ratifikuje Versajski sporazum, okrenule izolacionizmu, kao jedini garanti versajskog poretka ostale su Velika Britanija i Francuska nasuprot Nemačke (bilo vajmarske, bilo nacističke, jedina bitna razlika je ta što su državnici u vreme ove prve smatrali da se ciljevi, koji su suštinski bili isti, ne moraju ostvariti silom) i Sovjetskog Saveza, između kojih je postojao već pomenuti „sanitarni kordon" od Baltika do Jadrana. Paradoksalno je bilo, međutim, to, iako je namera tvoraca „sanitarnog kordona" da oslabe obe „prokažene" velike države, što su ih oni, zapravo, ojačali. Strogo uzevši, sa stanovišta poretka i sa stanovišta bezbednosti, da se poslužimo jednom Aristotelovom izrekom: „Celina (Austrougarska, Nemačko i Rusko carstvo) je uvek veća nego (prost) zbir njenih delova".

Versajski poredak je, zbog svega navedenog, mogao biti stabilan jedino ako se jednoj od dve revizionističke sile dozvoli da igraju značajniju ulogu u Evropi, ali to bi značilo da se mora platiti neka cena. Minimalna cena koja bi se morala platiti Nemačkoj, kako primećuje Henri Kisindžer u svojoj Diplomatiji, podrazumevala bi barem ukidanje tzv. Poljskog koridora, preko kojeg je Poljska izlazila na Baltik, a koji je razdvajao istočnu Prusku od ostatka Nemačke, kao i izvesnu korekciju granice u oblasti Poznanja (Posen) koji jeste bio većinski poljski, ali sa 25-30 odsto Nemaca. O tome da su za Nemačku postojala još brojna sporna pitanja poput Austrije, Sudeta u Čehoslovačkoj, itd, ne treba ni govoriti.

Na drugoj strani, minimalna cena koja bi morala da se plati Sovjetskom Savezu jeste bila tzv. Kerzonova linija (dobijena 1945. godine), koja predstavlja sadašnju poljsko-belorusku, odnosno najveći deo poljsko-ukrajinske granice, odnosno povrat teritorija oko 200 km istočno od te linije, izgubljenih u poljsko-sovjetskom ratu 1919-1921. To su teritorije današnje zapadne Belorusije (skoro do Minska), odnosno najvećeg dela današnje zapadne Ukrajine (istočne Galicije, koja je bila u sastavu Austrougarske, i Volinije koja je bila pod Ruskim carstvom) odakle su, najvećim delom, i došli oni koji su zaslužni i za Narandžastu revoluciju 2004. i za Evromajdan 2014., i koji već osmu godinu drže kao taoce ostatak države, a koje je Putin, u skorašnjem obraćanju, nazvao „bandom narkomana i neonacista". Kao i u slučaju Nemačke, i za SSSR je postojao još čitav niz spornih pitanja, vezanih za – granicu prema Finskoj, pitanje tri baltičke zemlje, pitanje Besarabije koja čini najveći deo današnje Moldavije, itd.

Dakle, kako Velika Britanija i Francuska nisu uspele da reše ovu svojevrsnu kvadraturu kruga, a nisu na pravi način ni mogle, jer bi ugrozile sopstveni kredibilitet kod zemalja kojima su bile garanti, to će prosto gurati Nemačku i Sovjetski Savez ka međusobnoj saradnji, još od Rapalskog ugovora 1922. godine, što će u narednim godinama dovesti, između ostalog, i do otvaranja poligona za obuku nemačkih pilota u Lipetsku (obrađen u popularnoj seriji „Vavilon Berlin"), kao i poligona za obuku tenkista u Kazanju, da bi, krajem 30-ih godina, posle anšlusa Austrije, Minhenskog sporazuma 1938. i likvidacije Čehoslovačke 1939.  godine, sve kulminiralo danas ozloglašenim i u propagandne svrhe do besmisla (zlo)upotrebljavanim sporazumom Ribentrop-Molotov. I, ne, to nije bio sporazum „dva zla", „dva totalitarna režima", „dva diktatora", itd, kako se to svakog 23. avgusta u zapadnim medijima propagandistički tumači. To je bio sporazum dve države, dve velike sile koje su u datom momentu imale zajednički realpolitički interes oko gorenavedenih spornih pitanja, nezavisno od sopstvenih, međusobno zakrvljenih i nepomirljivih ideologija, koje će ih dve godine kasnije i dovesti do sukoba.

SAD, Velika Britanija i zemlje Evropske unije, u prvom redu Francuska i Nemačka, danas su pred istom situacijom kao i Velika Britanija i Francuska onda – nekoj od dve revizionističke sile, Rusiji ili Kini, mora se, pre ili kasnije, dozvoliti da igra značajniju ulogu od one koju ima sada. U slučaju Rusije, minimalna cena za tako nešto bila bi „finlandizacija" Ukrajine, tj. neutralna Ukrajina, van NATO-a i EU, odnosno, u slučaju Kine, ako ne baš aneksija, a ono priznavanje hegemonije nad Tajvanom. Zapad, barem zasad, da li zbog ideološke zaslepljenosti liberalno-demokratskim vrednostima, da li zbog sopstvene (loše ili dobre, pokazaće vreme) procene odnosa snaga, ne želi da plati nijednu od ove dve cene, gurajući Kinu i Rusiju u još čvršći zagrljaj.

Predsednik Kine Si Đinping i predsednik Rusije Vladimir Putin prilikom fotografisanja tokom samita G-20, Osaka, 28. jun 2019. (Foto: Dominique Jacovides/AFP via Getty Images)

Ili su jednu, po modelu Kubanske raketne krize, možda već i platili, ali im sankcije služe da ne izgledaju kao apsolutni gubitnici.

Miloš Mišić je istoričar iz Beograda. Ekskluzivno za Novi Standard.

Naslovna fotografija: Sergei Supinsky/AFP

Izvor Novi Standard

BONUS VIDEO:

 

iskra.co

Генерал Делић о Украјини: Препознатљив сценарио ЦИА о уништавању православних Словена

3 minutes

---

Генерал Делић о Украјини: Препознатљив сценарио ЦИА о уништавању православних Словена

01.03.2022. - 18:39

Божидар Делић (Фото: Јутјуб)

Генерал мајор у пензији, Божидар Делић, дао је изјаву за подгорички портал ИН4С о ситуацијама које су изазвале ово што се данас догађа у Украјини.

Као човек који прати ситуацију у Украјини дуги низ година и који је био тамо и пре „Мајдана" (насиља које се претворило у рат који је однео више од 10.000 живота на протестима опозиције која је тражила европски пут земље) сматра да је основа план Алена Даласа о уништењу православних земаља.

„Овај је сценарио препознатљив. Основа му је План Алена Даласа о уништењу православних земаља. И ми смо то осетили на својој кожи. Припреме за ове догађаје, уз одређене корекције, трају готово 40 година."

Да постоји завера против Словена и да то није празна прича сведоче документа односно "Доктрина америчке борбе против истока" коју је написао Ален Далас, директор ЦИА од 1953. до 1961. године.

Он је упутио директиву америчким службама безбедности у којој се каже:

"Рат је завршен, полако ћемо све изградити, и ми ћемо дати све што имамо, сво злато, сву материјалну моћ на магарчење и залуђивање људи…. Мало по мало, ми ћемо одиграти грандиозну, по свом обиму трагедију погибије свих православних Словена, и коначно, неповратно ћемо угасити њихову националну свест…."

На питање како је почело, генерал каже да је „почело са измишљањем и удаљавањем језика, развојем прво суптилније, а потом и отворене мржње према свему руском, деловањем на невладин сектор за културу, информисање, уз обиље долара, прекрајањем историје, одвајањем од цркве, а завршило се се забраном руског језика"

Он сматра да су Руси исказали огромну трпељивост и кад су Америка, НАТО и ЕУ то схватили као слабост подстичући Украјину на све радикалније потезе, ово је био једини излаз – брз обрачун са нацизмом у Украјини.

ИН4С/Правда

 

Оливер Стоун: Треба да се сагледа шири контекст руског напада на Украјину

nspm.rs

: Оливер Стоун: Треба да се сагледа шири контекст руског напада на Украјину. Западни медији вриште о „крвавом убици Путину" и изостављају кључне чињенице

:

3 minutes

---

среда, 02. март 2022.

 Амерички режисер Оливер Стоун огласио се на свом Инстаграм профилу на ком је написао да треба да се сагледа шири контекст руског напада на Украјину и да о њему треба мислити јасно.

„Међу свом хистеријом западних медија који вриште о „крвавом убици Путину" и изостављају кључне чињенице, најважније је разумети читав спектар онога што се дешава и, пре свега, трезвено размишљати", написао је амерички редитељ на Инстаграму. Својим пратиоцима на овој друштвеној мрежи понудио је и неколико линкова како би им помогао да виде и неке трезвеније анализе.

Режисер је навео четири текста које сматра искреним анализама ситуације у Украјини: „Украјина се поновно смањује" (енг. „Ukraine Shrinks Again") аустралиског дипломате Тонија Кевина који је објављен 23. фебруара, „Разумевање Путиновог схватања о Украјини кључ је ове кризе" (енг. „Understanding Putin's narrative about Ukraine is the master key to this crisis") колумниста Гардијана Јонатана Стилиа који је објављен 23. фебруара, „Шта Путин тврди да су узроци и циљеви руске војне акције" новинара Џоа Лореџеја који је објављен 24. фебруара и „12 мисли о Украјини" Кејтлин Џонстен који су објављени 24. фебруара.

У једном од ових текстова Тони Кевин, аустралијски дипломата и бивши амбасадор те земље у Пољској и Камбоџи, тврди да су Вашингтон и Кијев након што су Доњецк и Луганск прогласили независност и након што се Русија обавезала да ће их "штитити" од Украјине реаговали "будаласто" те да нису узели у обзир своје интересе.

Кевин потом тврди да је Путин током последњих 30 година више пута признао суверенитет Украјине и да је током тог периода континуирано тражио две ствари - пристојне добросуседске односе који се базирају на обостраном поштовању и сигурности и пуна права за више од 50 посто Украјинаца који деле руски језик и културу. Међу тим правима је и право на учествовање у формирању украјинских безбедносних политика и приоритета.

Кевин, међутим, тврди да САД од 2013. па наовамо користи "украјинске нацисте", којих, каже, има много, како би Украјину учинили монокултуралном, милитаризованом и непријатељски настројеном према Русији.

"Само зато што то Путин тврди не значи да то није истина ", пише, између осталог, у чланку аустралијски дипломата.

(Нова.рс)

 

Visoki Dečani i ZSO između „Kurtijeve doktrine“ i „ukrajinskog efekta“

kossev.info

Visoki Dečani i ZSO između „Kurtijeve doktrine" i „ukrajinskog efekta" - KoSSev

11-14 minutes

---

Dragutin Nenezić je pravnik iz Beograda koji više od deset godina radi na Kosovu i Metohiji. Tokom rada u advokaturi, savetovao je i zastupao stranke u privatizacionim i imovinskim sporovima pred prištinskim sudovima, i vremenom se profilisao kao ekspert za pitanje imovine na Kosovu i Metohiji, u kom svojstvu je učestvovao u različitim forumima i inicijativama. Trenutno radi kao konsultant u oblasti infrastrukture, energetike i ekologije, kao i javnih politika.

Piše: Dragutin Nenezić 

Pre desetak dana, predsednik prištinske vlade, Aljbin Kurti, se izjasnio povodom dve presude prištinskog ustavnog suda – jedne koja se tiče tzv. zajednice srpskih opština (ZSO), i druge koja se tiče imovine manastira Visoki Dečani. Njegov stav je toliko nelogičan i činjenično pogrešan da zavređuje da se analizira sa posebnom pažnjom, pogotovo u svetlu bratoubilačkog rata u Ukrajini čiji je intenzitet u međuvremenu porastao. Ovaj tekst stoga predstavlja pokušaj da se skicira nešto što se može nazvati „Kurtijevom doktrinom", te da se predvide njene praktične posledice u bliskoj budućnosti.

Presude

O presudi koja se tiče ZSO sam već pisao na ovom sajtu, pa ovde neću zauzimati prostor jer nemam šta da dodam. S druge strane, presuda koja se tiče imovine manastira Visoki Dečani zavređuje mnogo detaljniju analizu, ali ću ovde pokušati da predstavim samo njene najbitnije elemente usled ograničenog prostora.

Pre svega, ova presuda se tiče pitanja vlasništva nad zemljištem koje je 1946. godine oduzeto manastiru Visoki Dečani u sklopu agrarne reforme, da bi mu 1997. godine bilo vraćeno ugovorom o poklonu, s obzirom da tada još uvek nisu postojali propisi o restituciji. 2000. godine, dva prištinska društvena preduzeća su zahtevala poništenje tog ugovora o poklonu, da bi 2012. godine prvostepeno veće posebne komore prištinskog vrhovnog suda nadležna za privatizacione sporove (Posebna komora) odbila njihove zahteve kao neosnovane. Međutim, prištinska agencija za privatizaciju se žalila na te odluke prvostepenog veća, i žalbeno veće Posebne komore je te žalbe usvojilo, da bi na kraju manastir Visoki Dečani s tim u vezi podneo ustavnu žalbu, koja je takođe usvojena.

Dalje, ova presuda se ne tiče validnosti ugovora o poklonu, već činjenice da je pravosnažno presuđeno u korist manastira Visoki Dečani od strane prvostepenog veća Posebne komore, da bi se naknadno ta presuđena stvar ponovo otvorila od strane žalbenog veća Posebne komore, koje je pritom uskratilo pravo manastiru Visoki Dečani da učestvuje u postupku pred tim većem. Time je narušeno pravo na pravično suđenje, koje garantuje kako prištinski ustav, tako i Evropska konvencija o ljudskim pravima i osnovnim slobodama (ECHR), a koja se po tom ustavu direktno primenjuje, budući da Priština nije u Savetu Evrope.

Kroz presudu se prelama i institucionalna istorija prištinskog traganja za nezavisnošću. U početku, u postupku je aktivno učestvovao UNMIK (koji je rukovodio poverilačkom agencijom, prethodnicom agencije za privatizaciju), da bi vremenom došlo i do značajnog učešća stranih (EULEX) sudija u Posebnoj komori. Kako se gubio uticaj međunarodnog faktora, obrnuto srazmerno tome je ostvarivan postepeni prodor albanskog faktora. Inicijalni zahtev za poništavanjem ugovora o poklonu je došao sa albanske strane, ali je na njega odgovarano od strane međunarodnog faktora, i na kraju je presuđeno u korist manastira Visoki Dečani. Međutim, onog trenutka kada je poverilačku agenciju (odnosno UNMIK) nasledila agencija za privatizaciju, kojom su rukovodili samo Albanci bez učešća stranaca, tada je i uskraćeno pravo manastiru Visoki Dečani da učestvuje u daljem toku postupka. Poslednji korektiv međunarodnog faktora je bilo donošenje presude ustavnog suda, s obzirom da je od devet sudija, bilo četiri Albanca, četiri stranca i jedan Srbin.

Ukratko, albanski faktor je uvek bio protiv toga da se manastiru Visoki Dečani vrati oduzeto zemljište, i to je iskazivano na različite načine od 2000. godine – od podnošenja zahteva za poništavanje do ulaganja žalbi – zaključno sa neizvršavanjem ove presude već sedam godina, u skladu sa činjenicom da taj faktor trenutno uživa vlast koja nije ograničena institucionalnim uplivom međunarodnog faktora.

„Kurtijeva doktrina"

Pomenutom prilikom je Kurti izjavio da se odluka ustavnog suda u vezi ZSO mora poštovati, ali ne i da se to mora učiniti i sa odlukom u vezi imovine manastira Visoki Dečani, s obzirom da je ustavni sud „prihvatio odluke Miloševićevog režima", koje je drugom prilikom okarakterisao kao diskriminatorske (što je formulacija koja je konstantno korišćena i od strane albanskog faktora tokom samog postupka).

U tom smislu, „Kurtijeva doktrina" se može definisati na sledeći način: u istim slučajevima (ovde presude ustavnog suda) se ima postupati različito (odnosno selektivno/voluntaristički se te presude imaju izvršavati ili ne), tako da je a) ono čime se umanjuje pretpostavljeni interes srpskog faktora (npr. formiranje ZSO u skladu sa presudom ustavnog suda) dobro (te se to ima izvršavati); i b) ono čime se pothranjuje pretpostavljeni interes srpskog faktora (npr. povraćaj imovine manastiru Visoki Dečani u skladu sa presudom ustavnog suda) nije dobro (te se to neće izvršavati). „Kurtijeva doktrina" tako uspeva da istovremeno bude i antidemokratska (jer stavlja voluntarizam iznad pravne sigurnosti) i antisrpska, ali je takođe i moralno licemerna i pravno neutemeljena.

U pogledu primene „Kurtijeve doktrine" na ZSO, ovde bih samo napomenuo da ovakav Kurtijev stav predstavlja određeni pomak u odnosu na stavove koje je svega dve nedelje ranije iznosio ili on sam (uz sebi svojstvenu levičarsku pseudointelektualnost), ili njegovi najbliži saradnici (uz neverovatan izgovor da Kurti ne mora da sprovodi ono što nije sam potpisao!). To može biti indikacija da će Kurti ipak osnovati ZSO u skladu sa presudom ustavnog suda. Moj stav o vrednosti takve ZSO, kao i o problemu u koji će to dovesti Beograd, sam dao u prethodnom tekstu, pa se ovde neću ponavljati.

S druge strane, u pogledu presude u korist manastira Visoki Dečani, „Kurtijeva doktrina" se pokazuje u svoj svojoj pogrešnosti  – ta presuda se, kako sam već naveo, ne tiče osnovanosti „odluke Miloševićevog režima", već jednog proceduralnog instituta (presuđena stvar ili lat. res iudicata) koji predstavlja jedno od temeljnih načela svih pravnih sistema, pa i prištinskog. Samim tim, Kurti demonstrira nepoznavanje ne samo te presude, već i, po ko zna koji put, nepoznavanje pravnog sistema entiteta kojim pretenduje da vlada. Ukoliko se pak zanemare formalna i proceduralna pitanja, te posmatra suština poklona učinjenog manastiru Visoki Dečani, onda je licemerno zadržavati se samo na vremenskom horizontu Miloševićeve vladavine, s obzirom da je taj poklon učinjen kako bi se ispravila nepravda naneta sprovođenjem agrarne reforme 1946. godine. Međutim, takvo proširenje vremenskog horizonta bi ogolilo činjenicu da je Priština verovatno jedina u Evropi koja nije usvojila propise o restituciji imovine oduzete od strane komunističkih režima. Ideološki, Kurti se i ovde pokazuje pre svega kao anti-Srbin, ali i kripto-komunista staljinističke provenijencije.

Ukrajinski efekat

Bratoubilački rat u Ukrajini je iz temelja potresao svet, i imaće mnogo posledica u svim sferama savremenog života, a koje je teško analizirati s obzirom na dinamiku kojom se taj rat razvija. Ipak, ne mogu da odolim iskušenju da na ovom mestu pretpostavim kakve će efekte taj rat imati na primenu „Kurtijeve doktrine" u bliskoj budućnosti, i to pre svega zbog jednostavnosti te „doktrine".

Prvo, histerična polarizacija međunarodnih odnosa i svođenje na šmitovski dualizam prijatelj-neprijatelj (odnosno u ovom slučaju Rusi-ostali) je bila prisutna među prištinskim političarima i ranije, a sada će dobiti pun zamah. Apsolutno svaki element beogradske „kosovske politike" će biti optužen za „ruski maligni uticaj", pa tako i ZSO. Priština će, paradoksalno, insistirati na svom teritorijalnom integritetu (prekjučerašnji zahtev za hitan prijem Prištine u NATO je tu posebno indikativan), i ako i formira ZSO, učiniće to tako da ona bude temeljno očišćena od svih elemenata autonomije. Dakle, ovde će „ukrajinski efekat" biti apsolutno odbijanje pretpostavljenog interesa srpskog faktora sa pozivanjem na iskustva Donjecka i Luganska (umesto dosadašnjeg pozivanja na Republiku Srpsku).

Iako to nije tema ovog teksta, ovde treba skrenuti pažnju i na jučerašnju zanimljivu najavu Ukrajine da se neće vraćati u regulatorni blok koji čine Rusija i Belorusija, koja zavređuje dalju analizu u svetlu odnosa Prištine i Beograda u oblasti energetike.

U pogledu imovine manastira Visoki Dečani, „ukrajinski efekat" će biti indirektan – on će se ticati diskursa o pravnom položaju Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji (SPC na KiM), tako što će iz njega izbaciti svaka naznaka nekakve buduće eksteritorijalnosti – koja, uzgred, nije ni moguća, ali se bez obzira na to često paušalno spominje. Takva promena diskursa će svakako uticati na pogoršanje položaja SPC na KiM u stvarnom životu, koliko god se činilo da to nije moguće s obzirom na česte (i pravne i faktičke) napade kojima je SPC na KiM izložena. 

Drugo, uloga EU će se verovatno promeniti. EU neće više biti „fasilitator" pregovora u Briselu, već će aktivnije sprovoditi svoju spoljnu politiku usmerenu protiv Rusije, a preko manjih i slabijih država koje percipira kao ruske saveznice, poput Srbije. U tom smislu, ovde će „ukrajinski efekat" biti promena međunarodnog okvira u kom se primenjuje „Kurtijeva doktrina". Umesto pozivanja Kurtija na primenu presuda, EU će zajedno sa Kurtijem formulisati rešenja u pregovorima na štetu Beograda. Preksinoćna najava Žozepa Borelja da će posebnu pažnju posvetiti Zapadnom Balkanu, s obzirom na to da EU očekuje da se kriza izazvana ratom u Ukrajini prelije tamo, je takođe vrlo indikativna u tom pogledu.

Treće, i najgore – svaka buduća agresija prištinskih snaga na Severno Kosovo će biti opravdavana kao preventivna od strane kako Kurtija, tako i EU, odnosno neće više biti potreban bilo kakav formalni izgovor poput npr. suzbijanja šverca. Tu će „ukrajinski efekat" predstavljati konačnu nadogradnju „Kurtijeve doktrine" tako da se srpski faktor preventivno i trajno „pacifikuje".

Nova „kosovska politika" kao mogući izlaz

Ukoliko se moje pretpostavke obistine, onda će ionako umrtvljen briselski proces preći u terminalnu fazu. Moguće je da je izlaz iz takve situacije napuštanje tog procesa usled njegovog nenapredovanja (slično faktičkom napuštanju minskog procesa, uz sve razlike između Brisela i Minska). To bi predstavljalo drugu stranu „ukrajinskog efekta", ali to zahteva mnogo aktivniju politiku Beograda, koji je trenutno zauzet balansiranjem između Zapada i Rusije, kao i „Srpske liste", koja je toliko puta „napuštala" prištinske institucije, i koja sada najavljuje nekakav „reciprocitet"… Ukoliko nas, kako kaže jedan evropski diplomata sa velikim balkanskim stažom, naše balansiranje diskvalifikuje iz postupka pridruživanja EU, čemu onda briselski proces kao sastavni deo (in)famoznog pregovaračkog poglavlja 35?

Moguće je i da postoje neki drugi izlazi iz te situacije, ali je svakako sigurno da je potrebna nova „kosovska politika". Na tako nešto je, malo pre eskalacije u Ukrajini, pozvao i jedan iskusni srpski političar, i to na stranama najstarijeg dnevnog lista na Balkanu. On tako predlaže da se u pregovore uključi i Rusija, s obzirom da se SAD već tamo nametnula kao akter van briselskog okvira. To možda neće biti moguće u svetlu bratoubilačkog rata u Ukrajini, a možda baš to bude i jedna od posledica… Nema većeg stereotipa za završetak teksta od onog – vreme će pokazati.

---

Izražena mišljenja i stavovi  predstavljaju mišljenja i stavove autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije ili donatora.

Comments

comments

 

---

Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.

 

Миломир Степић: Украјина је питање опстанка Русије

standard.rs

Миломир Степић: Украјина је питање опстанка Русије - Нови Стандард

RTRS

8-10 minutes

---

Ukrajina je zemlja koja odlučuje o ruskoj sudbini jer je ona u predvorju Kremlja. Ona je odskočna daska za rasparčavanje Rusije. Ti planovi postoje odavno i čak se nalaze u naučnoj literaturi

Ukrajina je jezgro formiranja ruske države i nacije. A, i mnogo više – ocenio je u intervjuu za RTRS geopolitičar prof. dr Milomir Stepić.

Fakti prenose u celini Stepićeva ukazivanja i prognoze:

„U savremenim okolnostima, pitanje Ukrajine je pitanje opstanka Rusije. Interes Zapada je da tu arbitrira i raspolaže ukrajinskim resursima koji spadaju među najveće na svetu.

Ukrajina je zemlja koja odlučuje o ruskoj sudbini jer je ona u predvorju Kremlja. U savremenim uslovima modernog naoružanja, ona je odskočna daska za rasparčavanje Rusije. Ti planovi postoje odavno i čak se nalaze u naučnoj literaturi.

Mi za sada ne znamo koji su konačni ciljevi Rusije i da li su ispunjeni već samim priznavanjem Donjecke i Luganske Narodne Republike. Po mom sudu, ciljevi su mnogo širi, kao i samo pitanje Ukrajine. Govorim o onome što je rekao predsednik Putin – da je jedan od ciljeva da se izvrši denacifikacija Ukrajine.

Godinama unazad smo svedoci jačanja neonacističkih snaga u Ukrajini i nije pogodno da zemlja kao što je Rusija, koja u svojoj istoriji ima borbu protiv nacizma, u svom komšiluku ima zemlju koja je pronacistički orijentisana. A Ukrajina je bila takva. I zamislite kakav bi bio uticaj Ukrajine da ona ostane na tom kursu kao sused Rusije.

Ciljevi se prepoznaju u geopolitici Rusije zapisanoj u knjigama, a to je da se SAD isteraju iz Evroazije u celini. To nama izgleda kao dalek i nemoguć cilj, ali SAD su pobedom u Drugom svetskom ratu zauzele makro mostobran u Evropi i posle Hladnog rata su pokušavale da ga prošire. U tome su uspele posle rušenja Berlinskog zida i doprle do granica same Rusije – Litvanije, Estonije i Letonije. Sada pokušavaju da taj mostobran još prošire. Rusi smatraju da su SAD strano telo na teritoriji Evroazije, pod formulom 'zašto bi jedna ne-evroazijska sila upravljala Evroazijom, gde se nalaze jedna Kina, Indija, Iran, pa i Rusija, Nemačka, Francuska'.

Dakle, ciljevi mogu biti mnogo dugoročniji.

Sa druge strane, i za Ameriku je ovo pitanje potvrde kredibiliteta. Posle nekoliko poraza, Amerika se suočava sa novim izazovom – da bude poražena njena geopolitika u samoj Ukrajini. Ako to Rusiji pođe zarukom, SAD će biti u ciklusu poraza.

Mnoge zemlje će pokušati da budu neutralne i da daju uopštena opredeljenja, svoje uopštene reči. Bilo bi dobro da to uradi i Srbija, kad smo već tu. Ali, Kina, kao svaka velika sila, poručuje jedno – da je neutralna po ovom pitanju, ali u Evroaziji, realno, postoji podela posla između Rusije, Kine, Indije i Irana. Kina vodi računa o svojim interesima na Dalekom istoku. Za sada, osim ekonomski, nema veliki prodor u Evropu, ali to ne znači da „sutra" toga neće biti. Kina proklamuje neutralnu politiku kao svoju poziciju, ali je i ona antiamerička sila kao i Rusija.

Predsednik Rusije Vladimir Putin i predsednik Kine Si Đinping tokom susreta u Pekingu, 26. april 2019. (Foto: Kenzaburo Fukuhara/Pool Photo via AP)

Ukrajina je posle osamostaljenja insistirala na dekomunizaciji. Od rušenja spomenika, do promene svoje orijentacije i politike. Ali, samo do onih granica da ostane u svojim komunističkim granicama!

Situacija je slična našoj. Tamo lenjinisti i staljinisti, a ovde titoisti, uspostavljali su nekonsekventne granice. To je problem i postjugoslovenskog prostora već tri decenije. Borimo se toliko dugo sa granicama koje su tako napravljene da bi bila slaba Srbija, odnosno srpstvo. Tako je to urađeno i u bivšem Sovjetskom Savezu.

Ta ideologija bila je na liniji da Rusija bude što slabija, da joj se oduzme što više teritorije i privrednih resursa, da se dovede u lošu geostratešku poziciju u smislu da joj se svi izlazi prema morima dovedu u pitanje. Tako je Rusija doživela da u vreme Hruščova izgubi Krim i Sevastopolj od vitalne važnosti za Rusiju.

Dakle, ako Ukrajina hoće dekomunizaciju – sad nećete ići parcijalno nego do kraja, to je snažna poruka Putina. Ona se može tumačiti i na balkanski način.

Dekomunizacija znači da se dovodi u pitanje cela Ukrajina, a to su potegli sami Ukrajinci kao mogućnost. Međutim, to ne može biti parcijalno.

Krim je nešto za šta se Rusija krvavo borila. Sevastopolj je nemerljivo važna baza. Zamislite da je Krim ostao u Ukrajini i da je ulaskom Ukrajine u NATO Krim postao baza Alijanse. Rusija ne bi imala šta da traži ni kao regionalna sila.

Istočni delovi Ukrajine bogati su resursima. Ukrajina je među prvim zemljama sveta po prirodnim bogatstvima – od gvožđa i oplemenjivača čelika do vode i černozema (može da hrani 15 puta više stanovnika od njenog broja).

Rusiji to ne znači puno, jer sama ima mnogo više, ali Zapad, odnosno Evropa, ako bi stavila šape na Ukrajinu, rešila bi svoj veliki problem nedostatka prirodnih resursa.

Ukrajina je veštačka zemlja, napravljena od istorijski ruskih teritorija na krajnjem zapadu, koje su pokatoličene. Kroz istoriju su pripadale i Poljskoj i Austrougarskoj itd. Sve u svemu, to je jedna nesrećna zemlja koja se bori iznutra sama sa sobom i teško može da opstane.

Građani Kijeva sa zastavama tokom Marša jedinstva, ukrajinskog patriotskog skupa, zbog rastućih tenzija sa Rusijom, 12. februar 2022. (Foto: Reuters/Valentyn Ogirenko)

Takvih primera imamo mnogo u postjugoslovenskom prostoru.

Dugoročno posmatrano, EU će pretrpeti ogromnu, nemerljivu štetu. Ona nema energenata i gasa. I pre ratne krize, Evropa je bila u energetskoj krizi. Zamislite u kakvoj će krizi biti sada.

Severni tok 1 i 2 građeni su sa jakom geopolitičkom konotacijom. Da nje nema, da je sve mirno i normalno, da nema mnogo geopolitike, oni bi bili građeni kopnom preko pribaltičkih republika do Nemačke. Ali, bio je prepoznat geopolitički interes. I to je prepoznala Nemačka, a ne Rusija.

Pretnja je da gasovodne trase budu presečene ako idu preko zemalja za koje je Donald Ramsveld rekao da su 'nova Evropa'.

Nemačkoj je u interesu da se direktno poveže sa Rusijom. To je izazvalo ogroman strah u Americi i među atlantističkim zemljama, jer od osovine Moskva-Berlin njih hvata strah. Plaše se nemačke discipline i kapitala na jednoj strani i ruskih resursa, ljudskih vrednosti i površine teritorije na drugoj strani.

Ako se tu napravi osovina, onda talasokratske zemlje nemaju šta da traže u Evropi. Zato je prva američka reakcija bila da se gasovodi ometaju na sve moguće načine, da se zatvore ako treba. Ali, bez tih gasovoda, Evropa, a u prvom redu Nemačka, nemaju šta da očekuju.

Svaka velika sila kao Rusija želi da u svom okruženju ima mir i stabilnost, zemlje koje nisu orijentisane protiv nje, a odavno se govori da se od Ukrajine stvara anti-Rusija.

Daleko smo od Trećeg svetskog rata, ali u toku je geopolitičko prepakivanje sveta. Ono nije na svom početku. Počelo je osnaživanjem Kine, pa onda i Rusije. Rusija je pokazala da neće tolerisati da u svom okruženju ima vazale Zapada, koji neće brinuti o svojim interesima nego će voditi prozapadnu politiku i da će je voditi postavljene nomenklature.

Zamislite da isto što radi Amerika u Ukrajini, da to radi Rusija u Kanadi. Hipotetički, zamislite da je Kanada antiamerička zemlja-eksponent Rusije. To je nešto što moramo da shvatimo.

Mora doći do prepakivanja sveta i formiranja neoklasičnih interesnih sfera. Pre svega na evroazijskom kopnu. Pitanje je šta je sledeći korak. Ukrajina nije daleko od nas. Od nje nas razdvaja samo Rumunija. Ukrajina izlazi na Dunav. Ona nam je blizu. I, zaista se postavlja pitanje u čijoj sferi će biti Balkan i postjugoslovenski prostor.

Budućnost američke rezolucije je ruski veto, a onda će se nešto od toga parcijalno primenjivati od strane Zapada. Pitanje je kakvi su ciljevi Rusije. Da li su samo parcijalni. I da li će u tom slučaju strateški pogrešiti. Da li će ponoviti naše greške: kreni, stani, povuci se. Ili će dugoročno rešiti pitanja. Ako ih ne reši sada, ona će se pojaviti opet. Ako ih ne reši sada, jednog dana će svakako morati, ako želi da živi i funkcioniše stabilno.

Građani Donjecka tokom proslave Dana zastave Donjecke Narodne Republike, 25. oktobar 2017. (Foto: Alexander Kravchenko/TASS)

Zapad će uvoditi sankcije. NATO bi intervenisao da može da gađa iz vazduha, kao nas ovde, ali pošto to u Ukrajini ne može, onda neće ratovati već nastaviti da izaziva destabilizaciju. Ako bude mogao, ako mu bude dozvoljeno."

Priredila D. Milošević

Naslovna fotografija: Reuters/Vyacheslav Madiyevskyy

Izvor Fakti

BONUS VIDEO: