standard.rs

Владимир Коларић - Русофобија као градивни елемент западног идентитета

Vladimir Kolarić

8-10 minutes

---

Bitno je shvatiti da zapadna rusofobija nije nešto tek uzgredno i kratkoročno, već je reč o pojavi dugog trajanja koja predstavlja gradivni element samog civilizacijskog identiteta Zapada

Poznanica mi je ispričala slučaj svoje prijateljice koja inače ne voli ništa rusko, ali kad je otišla da radi u SAD zgrozila se odijumom i mržnjom prema Rusima, i to od strane ljudi koji ne samo da nikada nisu bili u Rusiji, već ništa o njoj i ne znaju, niti su ikada upoznali nekog Rusa. Isto tako su mnogi koji takođe gaje podozrenje prema Rusiji, ne vole Putina i protiv su ruske intervencije ostali zbunjeni obimom i radikalnošću antiruske histerije koja se pojavila na Zapadu. Mnogi su raspoloženi da kritikuju same Ruse, da ističu kako su oni sami krivi za to, kako je to zbog lošeg imidža, oligarha, „primitivnih turista" ili „autokratskog režima", ali teško je odupreti se utisku da izliv otvorene mržnje prema Rusima i Rusiji ipak više govori o samom Zapadu nego o ovoj zemlji i narodu.

Vrlo je primetno da je antiruska propaganda planski i sistematski vođena i da se ne svodi samo na podršku merama usmerenim protiv konkretnih ruskih akcija, lidera i institucija, već da ima otvoren rusofobni karakter, koji uključuje i osporavanje idejno-vrednosnih i kulturno-civilizacijskih temelja Rusije. Propaganda svesno podstiče masovnu histeriju, koju odlikuju iracionalnost, obuzetost strastima i crno-belim misaonim shemama, hajkački mentalitet i praksa, te atmosfera koja ukida svaku mogućnost dijaloga i istinskog javnog govora, koje je upravo Zapad u novijem istorijskom toku postavio kao regulatorne norme svojih društava.

Ovakva situacija ne može a da ne podseti na dugu istoriju zapadnjačkog rasizma, kolonijalizma i imperijalizma, sa i dalje neugaslim sećanjem na proganjanje Jevreja u nacističkoj Nemačkoj, koje je prethodilo genocidu. Jedna poznata knjiga posvećena Holokaustu zove se Poziv na genocid i posvećena je upravo intelektualnoj pripremi, koja je masovni zločin trebalo da učini ne samo prihvatljivim, nego i nužnim i prirodnim. Dehumanizacija protivnika i radikalno osporavanje vrednosti na kojima njegova zajednica baštini svoj kontinuitet svakako nisu među najmanje važnim u ovom procesu, a ono što zabrinjava jeste da je sve to i te kako prisutno i sada, u slučaju Rusije i ruskog naroda.

Dakle, protivljenje planovima i akcijama konkurenata na međunarodnom planu, kao i odgovarajuća propaganda, sasvim su legitimni i podrazumevaju se, pa i činovi poput sankcija, pa čak i vojnih intervencija. Velike sile su se uvek borile za dominaciju i ono što smatraju svojim interesima. Granica se, međutim, prelazi onda kada propaganda prerasta u dehumanizaciju i dekulturalizaciju, što se naročito dešava u reakciji zapadnih država na postupke Rusije, i to ne po prvi put u njihovoj istoriji.

Samomrzeće inercije

Kao što bi Srbi trebalo da razumeju situaciju u kojoj su se nalazili građani Ukrajine ruskog identiteta (kako u Drugom svetskom ratu, tako i 2014. godine, sa početkom rata u Ukrajini, kada su usledili masovni zločini nad civilima koje su tada, ali i tokom primirja narednih osam godina, činile ukrajinske vojne snage) jer su prošli iskustvo NDH, a kasnije, nažalost, i Bljesak i Oluju, tako bi trebalo da razumeju i dirigovanu histeriju protiv Rusa i Rusije koja je eksplodirala na Zapadu. Interesantno je da su Srbi koji su živeli u zapadnim zemljama ili u njih odlazili na duže vreme tokom devedesestih godina bili svesniji razmera planskog i sistematskog karaktera te mržnje od onih Srba koji su sve vreme živeli u sankcionisanoj Srbiji, gde su te informacije, zapravo, bile posredne i filtrirane, pa je lako bilo svu krivicu pripisati tadašnjem srpskom režimu.

Dosta je pisano o fenomenu jevrejske samomržnje, odnosno samoprezira koji se javlja kod pripadnika proganjane i stigmatizovane zajednice, koji počinju da interiorizuju krivicu i da je traže u korenima sopstvene kulture i istorije, otvarajući se ka konverziji u smeru prihvatanja „prihvatljivijih" identitetskih formi. Ovo stvara unutrašnju podvojenost, rascep kod pojedinaca obolelih od samomrženj, koji se često ispoljava kroz prezir ili čak nasilje prema pripadnicima svoje zajednice, koji ne prihvataju njegove ideje.

Skup podrške Rusima u Ukrajini tokom 2014. godine (Foto: ITAR-TASS/Mikhail Pochuev)

Podrazumeva se da pod samomržnju ne potpada kritika određenog režima, političkog poretka, kritičko preispitivanje istorijskih epoha, zalaganje za drugačije puteve i modele razvoja, i bilo bi dobro da to razumeju i oni među samoproglašenim patriotama koji su spremni da svakom kritičkom preispitivanju, samostalnijem istraživanju ili pravu na lični stav prišiju etiketu autošovinističkog. Jer, ako želimo da gradimo zaista svoju i samostalnu državu, ona svakako ne sme biti kazamat i legion koji ukida pravo na slobodu ličnosti.

Te samomrzeće inercije kod Rusa i Srba ima dosta. Međutim reba razlikovati radikalnu ostrašćenost kod zajednica formiranih konverzijom i otpadanjem od svog ranijeg identiteta i onih koje, formalno, i dalje pripadaju određenom kolektivu, ali sebe vide kao suštinski drugačije i superiornije od onoga što smatraju većinom svojih sunarodnika.

U oba slučaja, u osnovi je reč o konverziji na civilizacijskom nivou, odnosno težnji zapadnih imperijalnih sila da zajednice i pojedince uvlače u svoj civilizacijski prostor, koji nije ideološki nego transideološki, i zasniva se na prihvatanju i usvajanju temeljnih ideja i vrednosti na civilizacijskom nivou, koje opstaju uprkos ideološkim menama. Ovo je, naravno, imalo začetak u religijskom delovanju, odnosno religijskoj konverziji, da bi se kasnije zasnivalo na nizu kulturnih, istorijskih i drugih argumenata, sve do izjednačavanja samog pojma civilizacije i civilizovanosti sa pripadnošću civilizacijskom modelu evroatlantskog Zapada.

Jasna namera

U tom smislu, bitno je shvatiti da ovakav vid zapadnjačke propagande usmerene protiv Rusije i Rusa nije tek nešto uzgredno i kratkoročno, izazvano konkretnim povodom i što sa promenom situacije može potpuno prestati, nego je reč o pojavi dugog trajanja, sa snažnim kontinuitetom, koji predstavlja konstituent samog civilizacijskog identiteta Zapada.

Ta propaganda, njen sada ogoljeni rasistički, imperijalni i kolonijalni lik, njena ogoljena manipulativna i nasilna praksa, govori više o istinskim namerama zapadnih elita prema Rusiji nego konkretni politički potezi, sankcije, pa čak i mogućnost ratnog sukoba. Jasno govori da namera Zapada prema Rusiji nije usmerena ka međusobnom usaglašavanju i saradnji, makar i pod zapadnim uslovima, nego de fakto uništenju Rusije kao sebi alternativnog a bliskog civilizacijskog modela, njeno institucionalno rasparčavanje i omogućavanje otvorenog pristupa njenim resursima. Jasno je da ruskim građanima, šta god oni mislili o Putinu i sukobu u Ukrajini, tada neće biti nimalo lako, i da bi u tom slučaju izgubili ne samo svoj civilizacijski zasnovan identitet i način života, nego bi postepeno nestali i u socijalnom, pa i biološkom smislu. Oni koji se sećaju strašnih ruskih devedestih godina trebalo bi ovoga da budu i te kako svesni, jer tada su se izvukli za dlaku.

Srbima koji misle da se to njih nimalo ne tiče i da bi mogli da profitiraju od učešća u rusofobnim operacijama treba samo reći da se u tome duboko varaju. Zver će pokucati i na njihova vrata, kao što je toliko puta kucala i dosad, i možda će biti bolje samo onoj manjini koja se bude najotvorenije stavila u službu gospodara, a to ima svoju cenu – gašenje sopstvene ličnosti i ličnu i istorijsku odgovornost kada se situacija promeni i okupator pobegne pred pravdom oslobodilaca.

Skup podrške Ukrajini u Beogradu, 06. mart 2022. (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Radio Slobodna Evropa)

Da bismo se odbranili, moramo, pre svega, da napravimo promenu u svojim glavama, da prihvatimo da se svet menja, da u tim promenama moramo tragati za sopstvenim putevima, i da se pomirimo s tim da je život takav kakav je i da su nas lagali oni koji su nas uveravali da nam taj život nešto duguje i da na nešto imamo pravo. Moramo hrabro i smelo stupiti u novo, a to ne može biti lako, ne može bez žrtava, makar i u vidu odbacivanja sopstvene koprene navika i predrasuda, što je uvek najteže. Nije lako, ali može da bude uzbudljivo. Jer, nismo crvi, ljudi smo, pa nisu nam potrebni samo smećem popunjeni trbusi, nego i malo svetlosti i vatre u životima.

Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film". Ekskluzivno za Novi Standard.

Naslovna fotografija: Reuters/Dinuka Liyanawatte

Izvor Novi Standard

BONUS VIDEO:

 

Kosovo pokušava da na krilima ukrajinske krize uđe u NATO

kosovo-online.com

Kosovo pokušava da na krilima ukrajinske krize uđe u NATO - Kosovo Online

6-8 minutes

---

Analitičari i iz Prištine i iz Beograda složni su donekle u oceni da scenario munjevitog uključenja Kosova u NATO nije nešto što će se tako lako odigati, ali Prištini u ovom slučaju na ruku idu neke okolnosti, prenosi Euronews Srbija.

Pre svega ta što je kriza na istoku Evrope pokrenula pitanje bezbednosti u čitavom svetu, ali posebno na starom kontinentu, pa sada i pojedini veliki igrači izvan EU, pokazuju spremnost da se to što se dešava iskoristi i kao zamajac u rešavanju otvorenih pitanja u regionu.

Osim toga, mnogi u Prištini, kao i oni koji su zainteresovani za ostvaranje njenih ciljeva videlu su u čitavom procesu i šansu da se preostale članice EU, koje su istovremeno i članice NATO, podstaknu da promene svoju odluku o nepriznanjvanju kosovske nezavisnosti.

Te okolnosti i Priština je videla kao put za ostvarivanje svojih ciljeva, a iako oni mogu delovati "megalomanski", stavljanje nekih od njih na sto je svakako više od onoga o čemu se u globalnim okvirima uopšte i moglo govoriti pre ruske invazije na Ukrajinu. 

Šta se zapravo dešava?

Kosovska vlada, koja od izbijanja krize upućuje zahteve za hitan prijem Prištine u NATO, osnovala je juče Međuinstitucionalnu radnu grupu za integraciju u tu organizaciju. Radna grupa je osnovana je na sednici vlade u cilju, kako je obrazloženo, unapređenja procedure za pristupanje u Severnoatlantskoj alijansi, priključenja u Partnersvo za mir, ali i "jačanja prisustva Kosova u međunarodnim bezbednosnim mehanizmima".

Ukazuje se, međutim, da na krilima ovih zahteva vlasti u Prštini pokušavaju da lobiraju i za priznanje nezavisnosti država članica NATO-a, koje su istovremeno i članice EU, a koje ne priznaju Kosovo, kao i članstvo u drugim međunarodnih organizacijama.

I američki izaslanik za Zapadni Balkan Gabrijel Eskobar nedavno je saopštio da bi trebalo raditi na pronalasku "trajnog rešenja za nerešene sporove".

Stefan Surlić sa Fakulteta političkih nauka ukazuje da je reč o korišćenju trenutka.

"Mislim da je reč o jednom političkom momentu, zbog rata u Ukrajini, da se iz Prištine promovišu kao zapadni partneri i insistiraju na nečemu što u oviom trenutku nije realno", rekao je za Euronews Srbija Stefan Surlić sa Fakulteta političkih nauka.

Može li Priština da ostvari svoje zahteve

Surlić navodi da u ovom trenutku članstvo Kosova u NATO nije realno iz više razloga.

"Prvo, već je pomenuto da četiri zemlje članice NATO-a ne priznaju Kosovo kao nezavisnu. Kosovo ima sporan status i zato je to neprihvaljivo za NATO. Drugo, Priština ne ispunjava neke druge uslove, nema vojsku, ima bezbednosne snage koje ne odgovaraju NATO standarima, a treće i najvažnije je da je NATO u punom kapacitetu pristuan na Kosovu, po rezoluciji 1244 je dužan  daobezbeđuje mir i stabilnost svim građanima na Kosovu i nema nikakve bezbednosne pretnje za one koji žive na teritoriji Kosova", kazao je Surlić.

On je rekao da je bezbednost postala prva tema zbog aktuelnih dešavanja te dodao i da se tradicioalno neutralne zemlje poput Irske, Finske, sada opredeljuju da bi mogle da razmisle o članstvu u NATO.

Kako navodi, zato jeste moguć pritisak na Srbiju.

"Taj pritisak se očekuje i na Srbiju, koja ima neutralni položaj. Budući da EU sve više razmišlja o bezbednosnom okviru, pojedine zemlje EU će tražiti od Srbije da u procesu  priključivanja EU Srbija podnese zahtev i za članstvo u NATO", naveo je Surlić.

Baraljiu: Sve članice NATO nisu priznale Kosovo

Sa druge strane, upoznati sa prilikama u Prištini poslednje poruke tamošnjih vlasti ocenjuju kao kosovsku poruku svetskim zvaničnicima, ali ukazuju i na to da je za ulazak u NATO najpre potrebno ispuniti određene standarde.

Mazlum Baraliju profesor na Univerzitetu u Prištini kaže da je jedan od glavnih kamena spoticanja u nameri kosovskih zvaničnika upravo to što nisu sve članice ove organizacije priznale nezavisnost Kosova.

Naime, Grčka, Slovačka, Rumunija i Španija su članice NATO-a koje nisu priznale Kosovo, te ih  kosovski zvaničnici svakodnevno pozivaju da to učine.

"NATO standardi su poprilično visoki, čak  možda najviši u smislu organizovanja neke vojno političke organizacije. Članstvo zavisi od volje članica ove organizacije. U ovom slučaju, možda glavni problem može da bude zapravo pristanak četiri članice koje još uvek nisu priznale nezavisnost Kosova", smatra Baraliu.

Krasnići: NATO je na Kosovo ušao bez neke rezolucije na početku

Međutim, politički analitičar iz Prištine Miljazim Krasnići smatra da je sve neizvesno.

"NATO je na Kosovo ušao bez neke rezolucije na početku. Sada on jeste tu na osnovu Rezolucije 1244, ali u nekom kritičnom trenutku ako se vidi da je ugrožena bezbednost regiona, NATO će najverovatnije da ubrza neke procedure za prijem Kosova, možda i Bosne", kaže on.

Apliciranje za članstvo Prištine u NATO alijansi nije jedini zahtev prištinskih zvaničnika. Osim toga, iz Prištine su najavili i inteziviranje apliciranja za članstvo u EU i Savetu Evrope i drugim međunarodnim institucijama. Takođe,  predsednik kosovskog parlamenta smatra i da je potrebno dodatno naoružanje.

Budžet KBS 100 miliona evra

Naime, budžet Kosovskih bezbednosnih snaga iznosi 100 miliona evra, pa je kosovska vlada formirala fond za njihovo dodatno finansiranje, što analitičari različito tumače.
Profesor Baraljiu smatra da on nije dovoljan pre svega zbog, kako smatra, kompletne situacije u regionu.

"Taj budžet nije dovoljan, pogotovu da odgovara pretnjama i pritiscima i situaciji geopolitičkoj i političkoj, koja vlada na Balkanu i u Evropi. Prema tome, taj budžet treba povećati, iz drugih izvora nema mogućnosti da se povećava taj budžet, nema od kuda da se uzme više.  Maksimum koji je moguć je dat, 100 miliona, pa se gleda ta mogućnost i opcija preko građana i volje građana kroz donacije", kaže Baraljiu.

Sa druge strane, analitičar Miljazim Krasnići smatra da Kosovo nije ugroženo u bezbednosnom smislu, pa i ne vidi potrebu za većim budžetom.

"To je neka inicijativa Vlade da dobije neke poene, inače ne vidim ni ugroženost funkcije te organizacije, ali eto vlada ponekad želi da promoviše sebe nekim akcijama. Kosovo zaista nije ugroženo u bezbednosnom smislu. Sve dok je KFOR tu, ne samo Albanci, nego i Srbi i svi su bezbedni jer KFOR  je tu zaista da pruži bezbednost za sve", kaže Krasnići.

 

iskra.co

Оливер Стоун: Путин, Америка и свет на ивици понора

5-6 minutes

---

Оливер Стоун: Путин, Америка и свет на ивици понора

08.03.2022. - 21:59

 

Оливер Стоун (Фото: Sputnik/ REUTERS/ Fred Thornhill)

Иако Сједињене Државе носе многе агресорске ратове на својој савести, то не оправдава агресију господина Путина на Украјину. Десетине наших грешака му не дају за право да тако нешто чини. Русија је погрешила што је извршила инвазију. Направила је превише грешака: 1) потценила је украјински отпор; 2) преценила је способност војске да постигне свој циљ; 3) потценила је реакцију Европе, посебно Немачке која је повећала свој војни допринос НАТО-у, чему се опирала неких 20 година; чак се и Швајцарска придружила санкцијама. Русија ће бити изолована више него икада од стране Запада; 4) потценила је унапређену снагу НАТО-а, који ће сада вршити још већи притисак на руске границе; 5) вероватно је гурнула Украјину у НАТО; 6) потценила је штету по сопствену економију и засигурно створила већи отпор унутар својих граница; 7) покренула је велику реконфигурацију моћи унутар своје олигархијске класе; 8) употребила је касетне и вакуум бомбе; и 9) потценила је моћ друштвених мрежа широм света.

Али морамо се запитати – како је Путин могао да спасе људе у Доњецку и Луганску који говоре руским језиком? Нема сумње да је руска влада могла да одради бољи посао поводом приказивања осмогодишњих патњи тих људи и тамошњих избеглица глобалној јавности – као и да свету стави до знања да је Украјина нагомилала 110.000 војника на границама Доњецка и Луганска, што се у суштини одвијало пре него што је Русија нагомилала своје трупе. Али Запад има далеко већу медијску моћ од Русије.

Или је, можда, Путин требало да преда две одметнуте провинције и понуди помоћ за 1-3 милиона људи да се преселе у Русију. Свет би у том случају, можда, боље разумео агресију украјинске владе. Али опет, нисам сигуран.

Међутим сада је прекасно. Путин је најпре допустио себи да буде намамљен у замку коју су поставиле САД, затим је свесно загризао мамац и прибегао војној сили, подстичући тиме најгоре закључке које Запад може да донесе. Мислим да је Путин, вероватно, одустао од Запада, и то нас доводи до ситуације у којој је коначни сукоб ближи него икада.

Изгледа да одавде нема назад. Једини који су срећни због оваквог исхода су руски националисти и легија русофоба на која је коначно добила оно о чему је годинама сањала, при чему мислим на Бајдена, Пентагон, ЦИА-у, ЕУ, НАТО, медије главног тока и наравно неоконзервативне зликовце из Вашингтона окупљене око Викторије Нуланд. Ово ће у очима (америчке) јавности значајно ојачати највеће јастребове. Указивање на токсичност њихове политике (Југославија, Ирак, Авганистан, Либија, Сирија, ширење НАТО, кршење нуклеарних споразума, цензурисање и изостављање кључних чињеница из вести, итд.) биће готово немогуће. Указивање на двоструке стандарде Запада, укључујући понашање Кијева и Зеленског, такође ће бити игнорисано, јер поново доносимо погрешне закључке.

Сада је лако блатити све нас који смо током протекле две деценије покушавали да разумемо руску позицију. Пробали смо. Али сада је време да две нуклеарне силе седну за преговарачки сто и учине корак уназад са ивице амбиса, као кад су се у октобру 1962. године Кенеди и Хрушчов суочили са опасном ситуацијом на Куби. Обе стране морају да сачувају образ.

Ово није тренутак за САД да ликују. Као ветеран Вијетнамског рата и као човек који је био сведок бескрајног антагонизма у Хладном рату, могу рећи да демонизовање и понижавање иностраних лидера није политика која може донети успех. То само погоршава ситуацију. Неопходни су тајни преговори, јер шта год да се деси у наредних неколико дана или недеља, могућност рата између САД и Русије мора бити озбиљно схваћена и узета у обзир. Ко то може да учини? Има ли међу нама правих државника? Надам се да то може бити Макрон. Требају нам људи попут Метерниха, Талерана, Ејверела Харимана, Џорџа Шулца, Џејмса Бејкера и Михаила Горбачова.

Велика трагедија нашег времена јесте губитак истинског мирољубивог партнерства између САД и Русије – потенцијално и Кине – за који није било разлога изузев америчке жеље за доминацијом. Идиоти који су наставили да провоцирају Русију након завршетка Хладног рата 1991. године починили су ужасан злочин против човечности и будућности. Заједно, наше земље могле су бити природни савезници у највећој бици од свих – оној против климатских промена. Ако ништа друго, у техничким достигнућима и великим успесима науке, у ракетној и тешкој индустрији, укључујући и најсавременије реакторе чисте нуклеарне енергије, Русија је човечанству била велики пријатељ.

Али авај – човек нашег доба још увек није успео да види или досегне звезде.

Превео Радомир Јовановић/Нови Стандард

ИН4С, Фејсбук

 

Ukrajina, NATO i vanzemaljci: Hronika najavljenog rata

kosovo-online.com

Ukrajina, NATO i vanzemaljci: Hronika najavljenog rata - Kosovo Online

Piše: Nebojša Katić, ekonomista i poslovni konsultant, živi u Londonu

---

Zašto građani zapadne Evrope podržavaju suludu politiku NATO širenja na istok koja i njih, preko velikog rasta troškova života, već udara po glavi? Kakvo je to srljanje u rat koji može postati i atomski? Ako se geostrategija ostavi po strani, ukrajinski rat je samo povod i izgovor da pritajena rusofobija nekontrolisano eksplodira. Kakva je to mržnja koja zamagljuje pogled i potiskuje čak i instinkt samoodržanja?

Mora biti da je sve što se dešava na istoku Evrope samo veliki nesporazum. Širenje NATO-a na istok nema nikakve veze s pokušajem da se Rusija potčini i rasparča. Ne, cilj je da se napravi što jači odbrambeni savez kako bi Zemljani bili spremni da se suprotstave napadu vanzemaljaca, jednom kada do njega dođe. Konačno, ko će braniti planetu ako ne NATO, a u tom savezu Ukrajina je nezamenjiva. Otuda, ovde nije reč o NATO pohodu na istok i nema nikakve veze s nekim ranijim, krvavim pokušajima slične vrste. Ne, reč je o pogrešnom čitanju zapadnih namera. Ovo je klasičan slučaj ruske paranoje koja u svemu, pa i u stranim bazama i raketama tik uz svoju granicu, vidi pretnju i zaveru.

Ironija i cinizam iz prethodnog pasusa verovatno ne priliče situaciji u kojoj Ukrajinci stradaju i čiji se životi rastaču na hiljadu načina. Ali kako sakriti mučninu pred krokodilskim suzama koje nad sudbinom Ukrajine rone oni koji su Ukrajince gurali u rat i koji bi ih popili u čaši vode, nezaslađene? Kako reagovati na dijabolično licemerje onih koji već decenijama sistematski uništavaju tuđe zemlje i unesrećuju njihove građane ne hajući ni za međunarodno pravo ni za elementarne civilizacijske norme, a koji su najednom, baš sad i baš u Ukrajini otkrili da međunarodno pravo postoji?

Godine ludila

Rusko-ukrajinski rat je bio neizbežan, bio je planiran i sve je, korak po korak, vodilo takvom ishodu. Plan nije napravljen ni u Ukrajini ni u Rusiji. Obe zemlje su tragični objekti tuđih planova i sopstvenih slabosti. Sve što gledamo samo je kreščendo procesa koji su započeti mnogo pre 2022. Nije bila potrebna velika pamet, dubinski strateški uvidi, obaveštajni podaci ili doktorati, da bi se predvidelo šta će se dogoditi.

Par pasusa koji slede napisao sam početkom septembra 2014, povodom prve ukrajinske krize, i objavljeni su na mom blogu:

„Postoje trenuci u istoriji kada se čini da ludilo nezaustavljivo juriša, da se sve otima kontroli, da neka skrivena ruka gura svet u propast i da se haosu ne može stati na put. Trijumf zla i ludosti se uvek jasnije vidi u retrospektivi, uvek onda kada je previše kasno.

Nikada od kraja Drugog svetskog rata ludilo nije tako gospodarilo Evropom kako to danas čini. Evropa podseća na lutkarsku pozornicu kojom upravlja nevidljiva ruka, ili, u najboljem slučaju, na pozornicu kojom dominiraju umišljeni, ili možda ucenjeni politički Pigmeji.

Ukrajinci će izgubiti najviše, jer u ovakvom ratu nema pobednika. Ko ne veruje, neka pita nekadašnje Jugoslovene. Neka ih pita za čije babe zdravlje su ginuli, proterivali ili bili proterivani, i za koga i zbog čega su unesrećivali jedni druge. Kako su živeli pre početka rata, a kako žive danas? Ko su stvarni ratni pobednici i ko je profitirao na njihovoj nesreći? Istorija Jugoslovenima nije oprostila glupost, pa neće ni Ukrajincima.

I Rusija će izgubiti, kakav god ishod da bude. Ako se ne preda, biće mala uteha da se nije imalo kud, i da se biralo između beznadnog, sporog umiranja na kolenima, ili umiranja s nadom i puškom u ruci. Samoubilačka ruska politika devedesetih godina prošlog veka tek sada dobija svoj puni smisao. Nije zgoreg ponoviti - istorija ne oprašta glupost.

Jedini vidljivi pobednik, bar za sada, su SAD. Sila na zalasku uspeva da uspori svoj silazak s trona, uspeva da slabi i Evropu i Rusiju istovremeno, spremajući se za veliko kinesko finale. A možda do finala neće ni doći i sve će se možda okončati velikim vatrometom koji neće imati svoje hroničare. I kako nas istorija uči, samo je ljudska glupost večna."

Pogrešio sam samo u poslednjoj rečenici - ovde nije reč samo o ljudskoj gluposti. Ovde je reč o mnogo crnjem, mnogo strašnijem zlu - o neljudskom zlu, onom koje se pominje u Novom zavetu.

Život nije drugde

Pred našim očima odvija se zadata tragedija dva bliska slovenska naroda koja su do juče bila u istoj državi koja je samo menjala ime. A kada su se mirno razišli 1991. svako je krenuo svojim putem, hrabro, strmoglavo, pravo u ekonomski i socijalni haos. Za ruku su ih vodili i stranputicu im pokazivali strani savetnici. Ukrajina je na tom putu uspela da napravi podvig i da prođe mnogo gore čak i od Rusije. 

Ukrajina je danas država s najnižim bruto domaćim proizvodom po glavi stanovnika u Evropi i upravo je izgubila bitku za pretposlednje mesto od Moldavije. Ovo tužno posrtanje ne može se objasniti političkim razlozima i sukobima na istoku Ukrajine. Za svoju ekonomsku propast Ukrajinci ne mogu kriviti Ruse. I pre 2014, Ukrajina je neprekidno padala na rang listi evropskih zemalja. Na početku tranzicije 1991, Ukrajina je imala BDP po glavi veći od beloruskog za oko 63%, veći od poljskog za oko 37% , i veći od albanskog za oko 293%. Pred početak krize u Ukrajini 2013. njen BDP po glavi bio je niži od poljskog za oko 51%, beloruskog oko 33% i veći je od albanskog za samo 8%. Nema države u Evropi koja je tako strašno nazadovala u tranziciji.

Ukrajina nije deo saharske Afrike niti je zemlja nepismenih ili loše obrazovanih ljudi. Kako je moguće da Ukrajinci tolerišu ovakvo posrnuće, kako je moguće da ih je njihova tajkunska i korumpirana politička elita tako omađijala i manipulacijama preusmerila na pogrešnu stranu? Umesto konfrontacije sa svojim političkim ološem, Ukrajinci su, ponovo obilato pomognuti od strane zapadnih prijatelja, procenili da zmija nije u nedrima, već je s druge strane istočne granice - u Rusiji, pa im je potrebna NATO zaštita. A kada postane članica NATO-a, Ukrajina će procvetati baš kao što je, na primer, procvetala Severna Makedonija.

Ukrajina je tako odlučila da su joj bliži oni koji su joj dalje - ne samo geografski, već i duhovno i kulturno, oni koji Ukrajince preziru taman koliko i Ruse, ako ne i više. Taj prezir je samo za trenutak skriven u ime strateških razloga i trajaće još koji dan po okončanju rata, bez obzira na njegov ishod. A potom će se sve vratiti na svoje. Solidarnost s Ukrajincima koji ostanu na Zapadu biće zamenjena netrpeljivošću prema strancima koji opterećuju socijalni sistem, uzimaju radna mesta, podižu stopu kriminala i obaraju plate domaćih radnika. Ukrajinci će ponovo biti oni drugi - oni koji nisu „mi". Sve i da Ukrajina jednoga dana uđe u Evropsku uniju ili u NATO, taj prezir neće nestati niti će se status Ukrajinaca kao građana drugog reda promeniti.

I onda kada se odričete sebe i pokušavate da postanete nešto što niste a što su vas uverili da je civilizovanije i bolje, nećete postati to drugo - verovatnije je da ćete postati ništa. Ovo ne važi samo za Ukrajince već i za „prosvećene" Ruse, Srbe i ine, za sve one koji bi da budu ono što nisu, u nadi da će biti prihvatljivi onima koji ih nikada neće prihvatiti. Mogli bi Ukrajinci malo da se raspitaju kod Bugara, Rumuna, pa i Poljaka, i da s njima razmene iskustva vezana za prihvatanje, poštovanje, integraciju i „evropeizaciju". A mogu i sasvim naučno i egzaktno da sipaju ulje u vodu i da vide kako se to meša.

U ime humanizma

Rizikujući da zvučim jurodivo, meni se čini da je prezir prema istočnoj Evropi, prema Slovenima, i pogotovo netrpeljivost prema pravoslavnima, metafizička i neobjašnjiva racionalnom umu. Ona nije od pre neki dan, ako je uopšte i od ovog sveta. Samo ta netrpeljivost na granici mržnje može objasniti zbog čega samoubilačka politika Evrope ne nailazi na pobunu njenih građana.

Zašto građani zapadne Evrope podržavaju suludu politiku NATO širenja na istok koja i njih, preko velikog rasta troškova života, već udara po glavi? Kakvo je to srljanje u rat koji može postati i atomski? Ako se geostrategija ostavi po strani, ukrajinski rat je samo povod i izgovor da pritajena rusofobija nekontrolisano eksplodira. Kakva je to mržnja koja zamagljuje pogled i potiskuje čak i instinkt samoodržanja?

Ta mržnja je sebi dala privid humanizma i sakrila se iza maske samilosti prema Ukrajincima ... osim onih s istoka Ukrajine. Zapadna humanost (koja jeste iskrena u nekim delovima društva) ima jasne granice i nju usmeravaju mediji. Nad sudbinom Ukrajine suze rone i oni koje je iskreno i od srca bilo baš briga za stradanje Iračana, Libijaca, Sirijaca, kao što ih je danas baš briga za pakao Jemena. Oni koji danas u ime humanizma iskreno saučestvuju u tragediji ukrajinskih izbeglica i njihove dece, sutra će maltretirati Ruse i rusku decu kada ih prepoznaju u svojoj sredini. Možda je rusofobija najsnažnija u najobrazovanijim delovima zapadnih društava kojima ne smetaju ni patološki izlivi rusofobije vezani za rusku kulturu niti ponižavanja njenih delatnika. Da li smo na putu da i ruska kultura bude obrisana iz evropske kulture pa možda i zabranjena?

Da li je u ovoj tragičnoj priči Rusija nevina? Ne, ali njena krivica je na drugoj strani - na strani nekompetentnosti, na strani kašnjenja i neodlučnosti. Rusija nije bila u stanju da mekom silom kontroliše procese u Ukrajini, niti da iskoristi prednost ruskog jezika, istorijskih, porodičnih ili ekonomskih veza. Korumpirana Rusija, Rusija ogromnih imovinskih nejednakosti nije ni mogla sebe da ponudi kao privlačan alternativni društveni model. Nema rusofilije koja može ili sme da prenebregne ove tužne činjenice.

Još veća, fatalna greška je što je Rusija svojom mlitavom i neodlučnom spoljnom politikom uporno slala pogrešne, defetističke signale. Ona nije učinila gotovo ništa da svet sazna o višedecenijskom ponižavanju ruskih manjina na Baltiku ili u Ukrajini, niti je učinila išta ozbiljnije da ih zaštiti. Rusija je mlako reagovala i na neprekidno jačanje nacističkih pokreta u svom susedstvu iako su Rusi i Rusija bili glavna meta tog ludila. Ona je dopustila da procesi u Ukrajini odu predaleko, a da crvene linije nije jasno postavila mnogo, mnogo ranije. Rusiju zato niko nije ozbiljno shvatao sve do pre neki dan, pa otuda i ovaj veliki, globalni šok.

Tek danas, s ogromnim zakašnjenjem i po prvi put u poslednjih nekoliko decenija Rusiju počinju da shvataju ozbiljno. Cena kašnjenja je visoka, mnogo viša nego što je morala da bude, rizici su ogromni a ishod je neizvestan. Izvesno je samo stradanje ukrajinskih građana i pogibelj vojnika na obe strane. Još crnje i bojim se još izvesnije je da neke mračne sile svet guraju u haos i da je haos cilj. 

Piše: Nebojša Katić, ekonomista i poslovni konsultant, živi u Londonu

 

pcnen.com

Zelenski nije nadležan za Ukrajinu, nacisti jesu – i oni vjeruju da su u božanskoj misiji da 'derusificiraju Ukrajinu u svetom ratu'

Zelenski ne samo da je prepustio teren neonacistima u svojoj sredini, već im je povjerio i glavnu ulogu u ratu svoje zemlje protiv proruskih i ruskih snaga.

---

Pišu: Alexander Rubinstein i Max Blumenthal

Dok zapadni mediji koriste židovsko naslijeđe Volodimira Zelenskog kako bi pobili optužbe o nacističkom utjecaju u Ukrajini, predsjednik je popustio pod neonacističkim snagama i sada ovisi o njima kao borcima na prvoj crti bojišnice.

Još u listopadu 2019., dok se odugovlačio rat na istoku Ukrajine, ukrajinski predsjednik Volodimir Zelenski otputovao je u Zolote, grad koji se nalazi čvrsto u "sivoj zoni" Donbasa i gdje je ubijeno više od 14.000 ljudi, grad koji je uglavnom na proruskoj strani. Tamo se predsjednik susreo s prekaljenim veteranima ekstremno desnih paravojnih postrojbi koje su se borile protiv separatista samo nekoliko kilometara dalje.

Izabran na platformi deeskalacije neprijateljstava s Rusijom, Zelenski je bio odlučan provesti takozvanu Steinmeierovu formulu koju je osmislio tadašnji njemački ministar vanjskih poslova Walter Steinmeier i koja je raspisala izbore u regijama Donjecka i Luganska na ruskom govornom području.

U sukobu licem u lice s militantima iz neonacističkog bataljuna Azov koji su pokrenuli kampanju sabotiranja mirovne inicijative pod nazivom "Ne kapitulaciji", Zelenski je naišao na zid tvrdoglavosti.

Uz pozive za povlačenje s prve crte bojišnice, koji su odlučno odbijeni, Zelenski je doživio slom pred kamerama. "Ja sam predsjednik ove zemlje. Imam 41 godinu. Nisam gubitnik. Došao sam do vas i rekao vam: maknite oružje", Zelenski je molio borce.

Nakon što se video burnog sukoba proširio ukrajinskim društvenim mrežama, Zelenski je postao meta ljute povratne reakcije.

Andriy Biletsky, ponosni fašistički vođa bojne Azov koji se jednom obvezao "voditi bijele rase svijeta u završnom križarskom pohodu… protiv Untermenschena pod vodstvom Semita", obećao je dovesti tisuće boraca u Zolote ako Zelensky nastavi i dalje pritiskati. U međuvremenu, saborski zastupnik iz stranke bivšeg ukrajinskog predsjednika Petra Porošenka otvoreno je maštao o tome da Zelenski bude raznjet granatom militanata.

Iako je Zelensky postigao manji prekid napada, neonacistička paravojska je eskalirala sa svojom kampanjom "Bez kapitulacije". I za nekoliko mjeseci, borbe su se ponovo počele zahuktavati u Zoloteu, što je izazvalo novi ciklus kršenja Minskih sporazuma.

Do tada, Azov je već bio službeno uključen u ukrajinsku vojsku, a njegov dio koji je obavljao ulične straže, poznat kao Nacionalni korpus, bio je raspoređen diljem zemlje, pod nadzorom ukrajinskog Ministarstva unutarnjih poslova idjelovao jeuz Nacionalnu policiju. U prosincu 2021., vidimo Zelenskog kako uručuje nagradu "Heroj Ukrajine" vođi fašističkog Desnog sektora na ceremoniji u ukrajinskom parlamentu.

Bližio se sukob punog razmjera s Rusijom, a udaljenost između Zelenskog i ekstremističkih paravojnih formacija brzo se smanjivala.

Dana 24. veljače, kada je ruski predsjednik Vladimir Putin poslao vojnike na ukrajinski teritorij s najavljenom misijom "demilitarizacije i denacifikacije" zemlje, američki mediji krenuli su u vlastitu misiju: ​​negirati moć neonacističkih paravojnih formacija nad vojskom zemlje i nad političkoj sferi. Kao što je inzistirao Nacionalni javni radio koji financira američka vlada , "Putinov je jezik [o denacifikaciji] uvredljiv i činjenično pogrešan."

U svom pokušaju da se odmaknu od utjecaja nacizma u suvremenoj Ukrajini, američki mediji pronašli su svoje najučinkovitije PR sredstvo u liku Zelenskog, bivše TV zvijezde i komičara židovskog porijekla. To je uloga koju je glumac, koji je postao političar, preuzeo s mnogo elana.

Ali kao što ćemo vidjeti, Zelenski ne samo da je prepustio teren neonacistima u svojoj sredini, već im je povjerio i glavnu ulogu u ratu svoje zemlje protiv proruskih i ruskih snaga.

Predsjednikovo židovstvo kao PR alat zapadnih medija

Nekoliko sati prije govora predsjednika Putina 24. veljače, u kojem je denacifikacija proglašena ciljem ruskih operacija, ukrajinski predsjednik Volodimir Zelenski je "pitao kako narod koji je izgubio osam milijuna svojih građana boreći se protiv nacista može podržati nacizam", navodi BBC.

Odrastao u nereligioznoj židovskoj obitelji u Sovjetskom Savezu tijekom 1980-ih, Zelenski je umanjivao svoje nasljeđe u prošlosti. "Činjenica da sam Židov jedva je na 20. mjestu dugog popisa mojih mana", našalio se tijekom intervjua 2019. u kojem je odbio ići u daljnje detalje o svom vjerskom podrijetlu.

Danas, dok ruske trupe nadvladavaju gradove poput Mariupolja, koji je zapravo pod kontrolom bojne Azov, Zelenski se više ne srami emitirati svoje židovstvo. "Kako bih ja mogao biti nacist?" pitao se naglas tijekom javnog obraćanja. Za američke medije koji su sudjelovali u sveopćem informacijskom ratu protiv Rusije, predsjednikovo židovsko porijeklo postalo je bitno sredstvo za odnose s javnošću.

Nekoliko primjera kako su američki mediji raspoređivali Zelenskog kao štit od navoda o rasprostranjenom nacizmu u Ukrajini, nalazi se u nastavku (pogledajte kompilaciju na videu iznad):

• PBS NewsHour zabilježio je Putinove komentare o denacizaciji uz kvalifikaciju: "iako je predsjednik Volodimir Zelenski Židov, i njegovi prastričevi umrli su u holokaustu".
• U emisiji Fox & Friends, bivši časnik CIA-e Dan Hoffman izjavio je da je "vrhunac licemjerja pozivati ​​ukrajinski narod na denacizaciju – njihov predsjednik je ipak Židov".
• Na MSNBC-u, demokratski senator iz Virginije Mark Warner rekao je da je Putinova "terminologija, bezobrazna i odvratna kakva jest – 'denacificirajte' gdje imate, iskreno, židovskog predsjednika u gospodinu Zelenskom. Ovaj tip [Putin] je na vlastitoj vrsti osobnog džihada obnoviti veliku Rusiju."
• Republikanska senatorica Marsha Blackburn rekla je na Fox Businessu da je "impresionirana predsjednikom Zelenskim i kako se on postavio. I da Putin izađe tamo i kaže 'mi ćemo denacificirati', a Zelenski je Židov."
• U intervjuu za CNN-ovog Wolf Blitzera, general John Allen osudio je Putinovu upotrebu izraza "denacificirati", dok je novinar i bivši izraelski lobist s gađenjem odmahivao glavom. U zasebnom intervjuu za Blitzer, takozvani "ukrajinski zviždač" i rođen u Ukrajini Alexander Vindman gunđao je da je tvrdnja "očigledno apsurdna, zapravo nema smisla… istaknuli ste da je Volodomir Zelenski Židov… Židovska zajednica [je] prihvaćena. Ona je središnja za državu i nema ništa od ovog nacističkog narativa, ovog fašističkog narativa. Izmišljen je kao izgovor."

Iza korporativnog medijskog spina krije se složen i sve bliži odnos koji je administracija Zelenskog imala s neonacističkim snagama kojima je ukrajinska država dala ključna vojna i politička mjesta i moć koju su ti otvoreni fašisti uživali otkako je Washington uspostavio režim orijentiran prema Zapadu državnim udarom 2014.

Zapravo, glavni financijski podupiratelj Zelenskog, ukrajinski židovski oligarh Igor Kolomojski, bio je ključni dobročinitelj neonacističkog bataljuna Azov i drugih ekstremističkih milicija.

                          Bataljun Azov maršira sa zastavama Wolfsangel inspiriranim nacistima u Mariupolju, kolovoz 2020.

Uz podršku glavnog financijera Zelenskog, neonacistički militanti pokreću val zastrašivanja

Uključena u ukrajinsku nacionalnu gardu, bojna Azov smatra se ideološki najrevnijom i vojno najmotiviranom jedinicom koja se bori protiv proruskih separatista u istočnoj regiji Donbasa.

S obilježjima Wolfsangel, inspiriranim nacistima, na uniformama svojih boraca, koji su fotografirani s nacističkim SS simbolima na kacigama, Azov je "poznat po povezanosti s neonacističkom ideologijom…[i] vjeruje se da je sudjelovao u obuci i radikaliziranju organizacija za nadmoć bijelaca sa sjedištem u SAD-u", prema FBI-ovoj optužnici protiv nekoliko američkih bijelih nacionalista koji su putovali u Kijev kako bi trenirali s Azovom.

Igor Kolomoisky, ukrajinski energetski barun židovskog naslijeđa, glavni je financijer Azova otkako je osnovan 2014. On je također financirao privatne milicije poput bataljona Dnipro i Aidar, te ih je rasporedio kao osobni razbojnički odred kako bi zaštitio svoje financijske interese.

Godine 2019., Kolomojski se pojavio kao glavni pobornik predsjedničke kandidature Zelenskog. Iako je Zelenski antikorupciju stavio kao potpis svoje kampanje, Pandora dokumenti su razotkrili njega i članove njegovog najužeg kruga koji su skrivali velike uplate od Kolomojskog u mračnoj mreži offshore računa.

Ukrajinski predsjednik Volodomir Zelenski (C) sastaje se s milijarderom oligarhom i bivšim poslovnim suradnikom Ihorom Kolomoiskyjem, 10. rujna 2019.

Kada je Zelenski preuzeo dužnost u svibnju 2019., bojna Azov zadržala je de facto kontrolu nad strateškim jugoistočnim lučkim gradom Mariupolom i okolnim selima. Kako je primjetila Otvorena demokracija, "Azov je sigurno uspostavio političku kontrolu nad ulicama u Mariupolju. Da bi zadržali tu kontrolu, moraju reagirati nasilno, čak i ako ne službeno, na bilo koji javni događaj koji se u dovoljnoj mjeri odmiče od njihove političke agende."

Napadi Azova u Mariupolju uključivali su, među ostalim incidentima, napade na "feministice i liberalke" koje su marširale na Međunarodni dan žena.

U ožujku 2019., pripadnici Nacionalnog korpusa bojne Azov napali su dom Viktora Medvedčuka, člana vodeće oporbe u Ukrajini, optužujući ga za izdaju zbog njegovih prijateljskih odnosa s Vladimirom Putinom, kumom Medvedčukove kćeri.

Administracija Zelenskog eskalirala je napad na Medvedčuka, zatvorivši nekoliko medija koje je kontrolirao u veljači 2021. uz otvoreno odobrenje američkog State Departmenta, a tri mjeseca kasnije zatvorivši oporbenog čelnika zbog izdaje. Zelenski je svoje postupke opravdavao tvrdnjom da se treba "boriti protiv opasnosti ruske agresije u informatičkoj areni".

Sljedeće, u kolovozu 2020., Nacionalni korpus Azov otvorio je vatru na autobus u kojem su bili članovi Medvedčukove stranke, Patriots for Life, ranivši nekoliko gumiranim čeličnim mecima.

Zelenski nije uspio obuzdati neonaciste, završio je u suradnji s njima

Nakon neuspjelog pokušaja demobilizacije neonacističkih militanata u gradu Zolote u listopadu 2019., Zelenski je pozvao borce za stol, rekavši novinarima: "Jučer sam se sastao s veteranima. Svi su bili tamo – Nacionalni korpus, Azov i svi ostali."

Nekoliko mjesta dalje od židovskog predsjednika bio je Yehven Karas, vođa neonacističke bande C14.

Zelensky se sastaje s "veteranima" uključujući Yehvena Karasa (krajnje desno) i Dmytra Shatrovskyja, vođu bataljuna Azov (dolje lijevo)

Tijekom Majdanske "Revolucije dostojanstva" kojom je 2014. svrgnut izabrani predsjednik Ukrajine, aktivisti C14 zauzeli su kijevsku gradsku vijećnicu i oblijepili njene zidove neonacističkim obilježjima prije nego što su se sklonili u kanadsko veleposlanstvo.

Kao nekadašnje omladinsko krilo ultranacionalističke stranke Svoboda, C14, čini se, vuče ime iz zloglasnih 14 riječi američkog neonacističkog vođe Davida Lanea: "Moramo osigurati postojanje našeg naroda i budućnost za bijelu djecu." (eng. "We must secure the existence of our people and a future for white children." – izjava na engleskome ima točno 14 riječi, op.prev.)

Nudeći izvođenje djela spektakularnog nasilja u ime bilo koga tko je spreman platiti, huligani su imali ugodan odnos s raznim upravljačkim tijelima i moćnim elitama diljem Ukrajine.

C14 neonacistička banda nudi provođenje nasilja za najam: "C14 radi za vas. Pomozite nam da ostanemo na površini, a mi ćemo vam pomoći. Za stalne donatore otvaramo kutiju za želje. Kome biste od svojih neprijatelja željeli zagorčati život? Pokušat ćemo to učiniti."

U izvješću Reutersa iz ožujka 2018. navodi se da su "C14 i kijevska gradska vlada nedavno potpisale sporazum kojim se C14 dopušta uspostaviti 'gradsku stražu' za patroliranje ulicama", čime im je država zapravo dala odobrenje za provođenje pogroma (organizirani masakr pojedine etničke grupe, op.prev.).

Kako je izvijestio The Grayzone, C14 je u suradnji s kijevskom policijom vodio raciju "čišćenja" Roma iz kijevske željezničke stanice.

Ne samo da je ovu aktivnost odobrila gradska vlast Kijeva, već i sama američka vlada nije vidjela problema s tim, ugostivši Bondara u službenoj instituciji američke vlade u Kijevu gdje se hvalio pogromima. C14 je tijekom 2018. nastavio dobivati ​​državna sredstva za "nacionalno-domoljubni odgoj".

Karas je tvrdio da će ukrajinska sigurnosnia služba "prenijeti" informacije o pro-separatističkim skupovima "ne samo nama, već i Azovu, Desnom sektoru i tako dalje."

"Općenito, za nas rade zastupnici svih frakcija, Nacionalna garda, Služba sigurnosti Ukrajine i Ministarstvo unutarnjih poslova. Možete se tako šaliti", rekao je Karas.

Tijekom cijele 2019., Zelenski i njegova administracija produbili su svoje veze s ultranacionalističkim elementima diljem Ukrajine.

Tadašnji premijer Oleksiy Honcharuk na pozornici na neonacističkom koncertu "Veterans Strong"

Samo nekoliko dana nakon sastanka Zelenskog s Karasom i drugim neonacističkim vođama u studenom 2019., Oleksiy Honcharuk – tada premijer i zamjenik šefa predsjedničkog ureda Zelenskog – pojavio se na pozornici na neonacističkom koncertu koji je organizirao član C14 i optuženi ubojica Andriy Medvedko .

Ministrica za pitanja branitelja Zelenskog ne samo da je prisustvovala koncertu na kojem je nastupilo nekoliko antisemitskih metal bendova, već je promovirala koncert i na Facebooku.

Također 2019., Zelenski je branio ukrajinskog nogometaša Romana Zolzulyu od španjolskih navijača koji su ga ismijavali kao "nacistu". Zolzulya je pozirao uz fotografije nacističkog suradnika iz Drugog svjetskog rata Stepana Bandere i otvoreno je podržao bataljon Azov. Zelenski je odgovorio na kontroverzu izjavom da cijela Ukrajina podržava Zolzulyu, opisujući ga kao "ne samo kul nogometaša nego i pravog domoljuba".

U studenom 2021., jedan od najistaknutijih ukrajinskih ultranacionalističkih milicionera, Dmytro Yarosh, objavio je da je imenovan za savjetnika glavnog zapovjednika Oružanih snaga Ukrajine. Yarosh je priznati sljedbenik nacističkog suradnika Bandere koji je vodio Desni sektor od 2013. do 2015., obećavajući da će voditi "derusifikaciju" Ukrajine.

Mjesec dana kasnije, kako se rat s Rusijom bližio, Zelenski je zapovjedniku Desnog sektora Dmytru Kocubaylu dodijelio priznanje "Heroj Ukrajine". Poznat kao "Da Vinci", Kosyubaylo drži vuka kao ljubimca na svojoj bojišnici i voli se šaliti sa gostujućim novinarima da ga njegovi borci "hrane kostima djece koja govore ruski".

Neonacistički vođa kojeg podržava ukrajinska država hvali se utjecajem uoči rata s Rusijom

Dana 5. veljače 2022., samo nekoliko dana prije nego što je izbio puni rat s Rusijom, Yevhen Karas iz neonacističke C14 održao je javno obraćanje u Kijevu, s namjerom da istkne utjecaj koji njegova organizacija i drugi slični imaju na ukrajinsku politiku.

"LGBT i strana veleposlanstva kažu 'na Majdanu nije bilo puno nacista, možda oko 10 posto pravih ideoloških'", primijetio je Karas. "Da nije bilo tih osam posto [neonacista], učinkovitost [prevrata na Majdanu] bi pala za 90 posto."

"Revolucija dostojanstva" na Majdanu 2014. bila bi "gay parada" da nije bilo instrumentalne uloge neonacista, izjavio je.

Karas je nastavio s mišljenjem da je Zapad naoružao ukrajinske ultranacionaliste jer se "zabavljamo ubijajući". Maštao je i o balkanizaciji Rusije, izjavljujući da je treba razbiti na "pet različitih" zemalja.

"Ako poginemo… umrli smo u svetom ratu"

Kada su ruske snage ušle u Ukrajinu 24. veljače, okruživši ukrajinsku vojsku na istoku i vozeći se prema Kijevu, predsjednik Zelenski najavio je nacionalnu mobilizaciju koja je uključivala puštanje kriminalaca iz zatvora, među njima i optužene ubojice tražene u Rusiji. Također je blagoslovio podjelu oružja prosječnim građanima i njihovu obuku od strane paravojnih postrojbi poput bojne Azov.

S borbama koje su u tijeku, Nacionalni korpus Azova okupio je stotine običnih civila, uključujući bake i djecu, da treniraju na javnim trgovima i u skladištima od Kharviva preko Kijeva do Lavova .

Dana 27. veljače, službeni Twitter račun Nacionalne garde Ukrajine objavio je video na kojem "borci Azov" podmazuju svoje metke svinjskom lojem kako bi ponizili ruske muslimanske borce iz Čečenije.

Dan kasnije, Nacionalni korpus bojne Azov objavio je da će regionalna policija Harkovskog bataljuna Azov početi koristiti zgradu regionalne državne uprave grada kao stožer obrane. Na snimci objavljenoj na Telegramu sljedećeg dana vidi se da je zgrada zauzeta od Azova pogođena ruskim zračnim napadom.

Osim što je odobrio puštanje tvrdokornih kriminalaca da se pridruže bitci protiv Rusije, Zelenski je naredio svim muškarcima borbene dobi da ostanu u zemlji. Militanti iz Azova nastavili su provoditi politiku brutalizirajući civile koji pokušavaju pobjeći od borbi oko Mariupolja.

Prema jednom nedavno intervjuiranom grku iz Mariupolja za grčku novinsku postaju: "Kada pokušate otići riskirate da naletite na patrolu ukrajinskih fašista, bataljuna Azov", rekao je, dodajući "oni bi me ubili i za sve su oni odgovorni".

Čini se da snimka objavljena na internetu prikazuje uniformirane pripadnike fašističke ukrajinske milicije u Mariupolju kako nasilno izvlače stanovnike koji su bježali iz njihovih vozila pod prijetnjom oružjem.

Drugi video snimljen na kontrolnim točkama oko Mariupolja prikazuje borce Azova kako pucaju i ubijaju civile koji pokušavaju pobjeći.

Zelenski je 1. ožujka zamijenio regionalnog upravitelja Odese Maksimom Marčenkom, bivšim zapovjednikom ekstremno desnog bataljuna Aidar, koji je optužen za niz ratnih zločina u regiji Donbas.

U međuvremenu, dok se masivni konvoj ruskih oklopnih vozila spuštao na Kijev, Yehven Karas iz neonacističkog C14 objavio je video na YouTubeu iz vozila za koje se pretpostavlja da je prevozilo borce.

"Ako poginemo, to je j****o super jer to znači da smo umrli boreći se u svetom ratu", uzviknuo je Karas. "Ako preživimo, bit će još j****o bolje! Zato ne vidim lošu stranu ovoga, samo prednost!"

Alexander Rubinstein je nezavisni reporter na Substacku. Možete se pretplatiti da biste dobili njegove besplatne članke, isporučene u poštu ovdje. Ako želite podržati njegovo novinarstvo, koje se nikada ne stavlja iza paywall-a, možete mu dati jednokratnu donaciju putem PayPala ovdje ili podržati njegovo izvještavanje putem Patreona ovdje.Max Blumenthal, glavni urednik The Grayzone. Max Blumenthal je nagrađivani novinar i autor nekoliko knjiga, uključujući najprodavanije Republikanska Gomora, Golijat, Pedesetjednodnevni rat i Upravljanje divljaštvom. Napravio je tiskane članke za niz publikacija, mnoge video izvještaje i nekoliko dokumentarnih filmova, uključujući Ubijanje Gaze. Blumenthal je osnovao The Grayzone 2015. kako bi novinarski osvijetlio stanje trajnog rata u Americi i njegove opasne domaće posljedice.

SOTT

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

РТС :: Наличје руско-украјинског сукоба: Политика идентитета и рат историјама

Употреба историје у (гео)политици

Наличје руско-украјинског сукоба: Политика идентитета и рат историјама

Пише: Вукан Марковић

недеља, 06. мар 2022, 08:00 -> 15:33

У актуелном рату у Украјини, сви користе историју како би доказали да су на њеној правој страни. Раније се често говорило да победници пишу историју, док је у савременом свету историја нека врста манифеста, идеолошког начела с којим се иде у рат, и с којим се, наравно, у рату побеђује. Кад је твоја историја „исправна", онда ти је и победа осигурана. Две супротстављене интерпретације историје украјинског народа и државе израз су две фундаментално различите политичке парадигме, које су се сада сукобиле у братоубилачком рату. Свака политика мора да има своју историју – и обрнуто.

NASTAVAK:  https://www.rts.rs//page/oko/ci/story/3202/politika/4728259/rat-istorijama.html

standard.rs

Миломир Степић: Ако Русија победи у Украјини, биће у делти Дунава

Slobodan Erić

13-16 minutes

---

Šta ako Zapad bude poražen, digne ruke od Ukrajine i Rusi trijumfuju? Eto ih na granici Rumunije, na delti Dunava, gde su već dejstvovali po gradu Ismail

Uvaženi profesore, u toku je vojna intervencija Rusije u Ukrajini, koja se u Moskvi označava kao "Specijalna vojna operacija". Reakcije sa Zapada – SAD i EU su bile žestoke i ekspresne – Moskvi su uvedene oštre sankcije. Rusija je prosto ekonomski ekskomunicirana sa tržišta EU i SAD. Zašto je Ukrajina toliko važna? Da li su u pitanju prevashodno geopolitički razlozi? Koji je geopolitički kvalitet i značaj prostora današnje Ukrajine pre svega za Rusiju ali očigledno i za Zapad? Zašto se Ukrajinom toliko bavio jedan od najvećih američkih geopolitičkih stratega u drugoj polovini 20.veka Zbignjev Bžežinski?
– Prozapadna Ukrajina, eventualno članica EU i NATO, bila bi geopolitički Damoklov mač nad Rusijom. Njen značaj je ogroman i analizama Bžežinskog gotovo da se nema šta dodati i oduzeti. Naravno, izuzev vesternističke, atlantističke, američke pristrasnosti. On je na Ukrajinu gledao iz vašingtonske perspektive, što znači da bi Rusi trebalo da čine upravo suprotno. Ako on konstatuje da bez kontrole Ukrajine Rusija ne može biti velika sila, onda Rusija mora sve da učini kako bi ona bila u njenoj interesnoj sferi ili barem da ne bude antiruski orijentisana. Ona ne sme biti amputirana iz evroazijskog hartlenda, kome prirodno pripada, i prinudno „prilepljena" Zapadu, tj. proširenom posthladnoratovskom rimlendu.

Čini se da se, u svetskoj pa i u našoj javnosti, ne shvata dovoljno zašto je Rusija poslednjih meseci u razgovorima sa liderima zemalja Zapada i NATO pakta uporno insistirala na bezbednosnim garancijama, odnosno da se, nakon permanentnog širenja NATO na istok, Ukrajini ne dozvoli ulazak u Severnoatlansku alijansu. Možda tu stvar treba grubo pojasniti kroz jednu hipotetičku situaciju; raketi sa nuklearnom bojovom glavom, koja se lansira iz Amerike da bi dosegla neke ciljeve u Rusiji, potrebno je izvesno vreme, što otvara neku mogućnost za presretanje. A ako se ista takva raketa ispali iz Kijeva, ona je za pet minuta u Moskvi. Možete li pokušati da nam objasnite taj vojnostrateški aspekt, da za Moskvu, pitanje ulaska Ukrajine u NATO nije samo političko već pre svega, bezbednosno, egzistencijalno pitanje? I da je taj zahtev Moskve legitiman, jer u Rusiji postoji opravdan „strah od prvog nuklearnog udara"?
Pođimo od hipoteze da Ukrajina postane članica NATO, koji je ekstremno antiruski vojni savez. Ubrzo bi „pala" i Belorusija – u tom slučaju sa tri strane stešnjena članicama NATO (Poljskom, Ukrajinom i sa tri pribaltičke republike, koje se jednostavno nadmeću u rusofobiji). Sve nekadašnje sovjetske, a i nove vojne ukrajinske instalacije bile bi u funkciji stalne pretnje Rusiji. Tu su brojni vojni aerodromi, radarske pozicije, vojne fabrike, prirodni resursi, crnomorske luke… I načičkani raketni sistemi sa nuklearnim bojevim glavama koji do velikih ruskih gradova lete samo nekoliko minuta. Pitanje reintegracije Krima u sastav Ukrajine više ne bi bilo ukrajinsko-rusko, već problem Rusije i NATO (SAD). Zamislimo samo da Krim i njegovu u vidu velikog doka isturenu poziciju u crnomorskoj akvatoriji kontrolišu Amerikanci! To podrazumeva i bazu Sevastopolj, uključujući sve njene vojne instalacije. U tom slučaju, Rusija ne bi imala šta da traži na Crnom moru. Ovo je samo delić onoga što bi ugrožavalo Rusiju.

U svoja dva, slobodno možemo reći istorijska govora, predsednik Putin je ukazao na odgovornost Lenjina i boljševika a kasnije i Staljina za teritorijalna prekrajanja u Ukrajini, koja su jedan od korena sadašnjih problema. On je upotrebio pojam dekomunizacija. Ukratko, u Ukrajini ruše Lenjinove spomenike ali se ne odriču Lenjinovih granica. Vi ste u jednom intervju povodom tog pitanja, povukli jednu dobru paralelu sa Balkanom?
– Lenjinizam i staljinizam u Sovjetskom Savezu, a titoizam u Jugoslaviji – kao ekstremno antiruski i antisrpski mutanti komunizma – ostavili su stravično višedimenzionalno destruktivno nasleđe, koje najpogubniju (i) geopolitičku materijalizaciju ima u dva pojavna oblika:

a) Tzv. dodatnih nacija proglašenih dekret-etnogenezom, koje sa sobom nose „konvertitski sindrom" i „janičarsku patologiju";

b) Njima dodeljenih prostora konstituisanih u nametnute političko-teritorijalne jedinice, koje su dobile nekonsekventne (diskordantne) granice.

Da apsurd bude veći, po slomu komunizma te „oktroisane nacije" su prednjačile u radikalnom antikomunizmu u svim dimenzijama, osim u pitanju relativizacije veštački „sklepanih" teritorija i granica. Štaviše, u tome ih je političko-diplomatki, ekonomski, propagandno, pa čak i vojno podržao Zapad, pred geopolitičkim interesima zanemarujući njihovu ideološku osnovu.

Stiče se utisak da u Rusiji ili nisu imali dobru procenu ili su na neki način potcenili otpor ukrajinske vojske i novi identitet jednog dela stanovništva Ukrajine. Da li je to rezultat ne samo uticaja Zapada na oblikovanje novog identiteta, nego i višegodišnjeg odsustva Rusije u Ukrajini u sferi „meke moći"?
– Rusija teško nadoknađuje zaostajanje koje se desilo u vreme „unipolarnog trenutka". Pri tome, njeni suparnici nisu mirovali i čekali. Identitet stanovništva Ukrajine postao je predmet kolektivnog eksperimenta in vivo. U to je uključena prinuda i surovo nasilje državnih institucija u vidu zakona, dekreta, uputstava, naredbi, progona i kazni, a u vezi ograničavanja slobode nacionalnog opredeljenja i izjašnjavanja, zabrane ruskog jezika, blokade medijskog prostora za ruske učesnike u programima, protekcionističkih mera prilikom zapošljavanja i mnogo toga drugog. Posle dugogodišnjeg represivnog antiruskog „ispiranja mozga" začuđujuće je što je nešto od ruskog identiteta uopšte o(p)stalo i što ipak i dalje postoji kakvo-takvo prorusko raspoloženje. Nije li jedan naš nekada veoma agilan političar, a sada opravdano na potpunoj margini, svojevremeno izjavio kako bi veliku većinu Srba „preumio" da budu za NATO samo kada bi on u svojim rukama imao medije!

Protest podrške Rusiji u Beogradu, 4. mart 2021. (Foto: Iva Gajić/RFE/RL)

Da li mislite da je Rusija očekivala ovakvu reakciju Zapada i da li je spremna za ovu vrstu rigoroznih sankcija (koje smo mi preživeli) i nove političke realnosti u svetu. Kakve geopolitičke imlikacije može imati ovaj sukob u Ukrajini za ceo svet?
– Rusija je morala da očekuje i da se pripremi na oštru, razjarenu reakciju Zapada, kome su ovom preventivnom oružanom akcijom ne samo dovedeni u pitanje direktni geopolitički interesi, nego i kredibilitet globalnog hegemona. Ako bi Rusija bila nespremna za taj scenario, onda bi pokazala da je neozbiljna država i da ne zaslužuje da (trenutno) predvodi preuređenje sveta. Konflikt u Ukrajini je poprište, bojno polje sukoba titana i lakmus koji će pokazati da li je defanziva Zapada pod američkim vođstvom ušla u fazu definitivne, nezaustavljive inercije ili će se dogoditi upravo suprotno – da se Zapad pred ofanzivom „ruskih varvara" homogenizuje i svoje antagonizme „gurne pod tepih" kako bi zadržao status quo.

S druge strane, taj sukob biće pokazatelj spremnosti Rusije za velika dela, a ne samo za trenutnu pacifikaciju Ukrajine kao neposredne pretnje svom opstanku. Drugim rečima, postaće očigledno ima li Rusija energije da iznese proces multipolarizacije/neobipolarizacije sveta, potiskivanja SAD iz Evrope, dekonstrukcije njenog makro-mostobrana u liku EU i NATO, te da na zapadu Evroazije uspostavi evro-rusku „pan-oblast" i nekolicinu „velikih prostora" (neoklasičnih interesnih sfera) u njenom sastavu.

U 20.veku, politika Zapada, posebno njenog anglosaksonskog bloka, bila je da usmerava Nemce na Ruse, što je u dva svetska rata rezultiralo velikim demografskim gubicima kod oba naroda. Sada je ta anglosaksonska politika, kroz obuzdovanje Evrope, pre svega Francuske i Nemačke, rezultirala i politikom guranja Slovena na Slovene. Šta mislite o ovome, i da li treba raditi na nekoj vrsti politike osvešćivanja, ne samo pravoslavnih, nego svih slovenskih naroda, kako ne bi bili moneta za potkusurivanje i oruđe u rukama drugih. Jer ovaj sukob u Ukrajini je jedna velika slovenska tragedija?
– „Zavadi, pa vladaj" je poznat imperijalni mehanizam. Naravno da je unutarslovenski, unutarnacionalni sukob tragičan i služi za slabljenje jedne velike etno-prostorne celine koju Zapad percepira kao konkurenta. A sve to je već isprobano u secesiono-verskom obračunu za jugoslovensko nasleđe. Štaviše, sukob u Ukrajini mahom je među jednovernom braćom. Time je seirenje Zapada veće. A Zapad se, sav brižan(sic!), stavlja na stranu onih malenih, slabašnih, napadnutih, demokratskih… Naravno, na antirusku stranu, uprkos činjenici da je upravo ta strana u velikoj meri zaražena neonacizmom i ispoljava nuklearne pretnje. Trebaće veliki i dugotrajan politički, kulturni, naučno-prosvetni i propagandni angažman kako bi se slovenski, naročito pravoslavni narodi vratili sebi, oslobodili se rajetinskog mentaliteta i okrenuli sopstvenoj, a ne tuđoj integraciji.

Srbija se, povodom događaja u Ukrajini, objektivno nalazi u teškoj poziciji. Rusija nam je, ne samo istorijski, nego i najvažniji današnji saveznik u odbrani Kosova i Metohije. S druge strane Ukrajina je jedna od malobrojnih zemalja u Evropi koja nije priznala tzv. nezavisno Kosovo, i to treba poštovati. Stiče se utisak da je naše državno rukovodstvo – Vlada Republike Srbije je usvojila Zaključak Saveta za nacionalnu bezbednost povodom situacije u Ukrajini –  zauzelo jedan uravnotežen i, sa stanovišta nacionalnih interesa, ispravan stav. Međutim, nekoliko dana kasnije, Srbija je podržala rezoluciju Generalne skupštine UN koja je osudila Rusiju, što je izazvalo nezadovoljstvo jednog dela javnosti u Srbiji. Kako Vi to vidite?
– Stav je mogao da bude mnogo kraći, jednostavniji, efikasniji i svrsishodniji, te da izgleda, otprilike, ovako:

a) Srbija je privržena poštovanju međunarodnog prava, imajući u vidu sopstveni teritorijalni integritet zagarantovan Rezolucijom 1244 SBUN;

b) Srbija nikada ni jednoj zemlji neće uvesti sankcije, budući da je i sama u nedavnoj prošlosti bila njima neopravdano izložena.

Tačka. Ništa manje i ništa više od toga. Bez opširnih elaboriranja i odluka koje u tom trenutku nisu bile potrebne javnosti. Saopštenje je trebalo da bude pročitano – bez ikakve diskusije, pitanja novinara i rasprave. Time bi i unutrašnjim i spoljnim činiocima bila jasna i poruka i dramatičnost. Prvu tačku bismo iskoristili da „provučemo" naš stav o Kosovu i Metohiji, a drugu tačku da „zabašurimo" skandal sa uvođenjem sankcija Belorusiji (ispostavilo se da je to bio „probni balon"). Pri tome, ne bismo pominjali ni jednu stranu – ni Ukrajinu, ni Rusiju. Ali, sve to je postalo bespredmetno. Srpski zvaničnici, suprotno volji većine našeg naroda, vode prozapadnu politiku. U Generalnoj skupštini UN glasali su ZA osudu Rusije. To znači da Srbiju svrstavaju na stranu Zapada i Ukrajine, tj. na stranu njenih neonacista, banderovaca, „Desnog sektora", „Azova"… Na stranu onih kojima se nudi hrvatska pomoć da Donjeck i Lugansk reintegrišu po genocidnom modelu „Oluje"! Skandalozno, nemoralno i dugoročno pogubno za srpske interese. Sve to u svrhu ostanka „na evropskom putu". Gde? U ambis.

Zastave Srbije i EU (Foto: Chistos Dogas/European Council)

Kako se po Vama ova kriza u Ukrajini može odraziti na Balkan, pre svega na Srbiju i Republiku Srpsku?
– Kratkoročno, veoma loše. Zapad bespogovorno traži svrstavanje u antiruski front. Balkanski vazali se utrkuju ko će pre tome izaći u susret, a samo se Srbi batrgaju. Zato se antisrpska koalicija razgoropadila i nastoji da u ovim smutnim danima što više ušićari. Ali, prepoznatljiv je njihov paničan strah od onoga šta može biti u budućnosti. Šta ako Zapad bude poražen, digne ruke od Ukrajine i Rusi trijumfuju? Eto ih na granici Rumunije, na delti Dunava, gde su već dejstvovali po gradu Ismail. Onima koji su Srbe ubeđivali kako smo, eto, okruženi članicama EU i NATO, a Rusija je navodno daleko – to više neće lako polaziti za rukom. Srpski susedi već kalkulišu kako postaje sasvim moguće da u novim geopolitičkim okolnostima Srbi, za Zapad „otpadnička nacija", postanu miljenici dolazećeg balkanskog gazde. A oni, poslušni vazali Zapada, „žrtveni jaganjci" novog balkanskog subporetka.

Kako pronaći rešenje, pre svega prekinuti rat u Ukrajini, između dva bratska, slovenska, pravoslavna naroda. Kako deeskalirati krizu čije rizike po međunarodnu bezbednost uopšte ne treba potceniti. Jer mir i stabilnost su u ovom trenutku potrebni i Evropi i svetu?
– Pretpostavljam da je Rusija rešena da stvar dovede do kraja. Znaju da bi pogubna bila neodlučnost slična srpskom uvlačenju u dugi rat, gubljenju tempa zbog političkog i vojnog diletantizma, brojnom zaustavljanju ofanziva radi besplodnih pregovora, slepom poverenju u Zapad i njihove pregovarače, potpisane papire, mirovne planove i usmena obećanja, a naročito (pseudo)taktici kreni – stani – povuci se. Zapad očigledno ne namerava da se neposredno vojno angažuje, ali je rešen da se na sve ostale načine dugoročno obračunava sa Rusijom. Kao da se tome još i obradovao kako bi na erupciji antiruskog raspoloženja i angažmana ojačao svoju poljuljanu koheziju. Ali, to će trajati dok se sukob ne okonča – a okončaće se – da bi onda još izraženije došli do izražaja pod tepih gurnuti međusobni nesporazumi, samoživosti, posebni interesi i – zavisnost od ruskog gasa.

Autor Slobodan Erić

Izvor Geopolitika

Naslovna fotografija: Sergey Bobok/AFP/Getty Images

BONUS VIDEO: