Украјина и Тајван у геополитичком вртлогу

politika.rs

Украјина и Тајван у геополитичком вртлогу

Митар Михаљица

6-8 minutes

---

За сада не изгледа да се назире крај инвазије Русије на Украјину у којој обе стране трпе велике губитке. Како год да се рат заврши обе стране ће славити Пирову победу. Одговорност за агонију Украјине је на свим инволвираним странама. У еволуцији те агоније несумњива је улога САД, а потом НАТО и ЕУ. Клинтонова администрација је 1998. прекршила обећање Џ. Буша старијег да се НАТО неће ширити на исток. Пре самита НАТО-а у Букурешту 2008 Џ. Буш млађи је у Кијеву обећао да ће „дати све од себе да укључи Украјину у НАТО". У „Заједничкој изјави о стратешком партнерству САД и Украјине'' од 1. септембра 2021. то је подробније разрађено са нагласком да ће САД подржати Украјину око укључења у НАТО, а посебно да ће помоћи Украјини да поврати Крим у матицу. По речима Н. Чомског то је „намерно гурање прста у медведово око". Зато је Путин морао да реагује тако како је реаговао.

Проблем са Путиновом „интервенцијом'' је у томе што је она покренута без дубинске анализе њених последица. И што се није довољно радило на томе да житељи Донбаса у добро припремљеној медијској презентацији у УН и другде добију "статус жртве'' и тиме стекну право да се бране у праведном рату. Сматрало се да ће истина о тешком стању житеља у Донбасу сама себи прокрчити пут до јавности. И то у исто време када  се на Западу „истина'' као лаж често креира уз огромне манипулације и у складу са интересима моћних структура. При томе, Путинови стратези нису узели у обзир историју разних инвазија. Х. Кисинџер у свом приказу књиге Џ. М. Голдштајна о рату САД против Вијетнама („Чему нас учи Вијетнам", Њузвик, 3. новембар 2008.) каже следеће:  „Када се од председника тражи да крене у рат њему, пре свега, треба да буде презентирана анализа глобалне стратешке ситуације; циљ рата је победа, пат позиција је последњи избор а не пожељан стратешки циљ; председнику мора бити презентиран одржив дипломатски оквир; дипломатија и стратегија морају да се третирају као целина, а не као сукцесивне фазе политике."

Систематско и упорно опкољавање Русије од стране САД притерало је Русију и Путина уза зид. САД ништа нису урадиле да притисну В. Зеленског да се спроведе споразум  Минск два. Као да се стварала замка за Путина да учини ризичан потез.  Путинов изнуђени потез је поклон за САД и њихове савезнике. То је САД омогућило да се у глобалном суровом  медијском рату (заједно са савезницима) свом силином и брутално обруше на Русију. Да би се што више исцрпила Русија у братоубилачком рату у Украјини, САД и савезници затрпавају Украјину разним врстама убојитог наоружања, уз велику финансијску помоћ. САД ће  сигурно  постићи оно што су желеле. Оне су цементирале кривицу Русије као агресора и запушиле уста свима који би покушали да објективно сагледају узроке сукоба Русије и Украјине. САД сада  воде рат против Русије изван своје територије. И користе Украјину као извођача радова и њену војску као топовско месо. САД ће без испаљеног метка и уз невиђене санкције (уз помоћ  савезника) економски драматично осакатити економију Русије. Уз то, САД  ће покушати да Русију истисну са енергетског тржишта ЕУ како би ЕУ продали свој ЛНГ и то по вишим ценама. У целини узев, осакаћена и осиромашена Русија имаће мањи геополитички значај и као таква биће од мале помоћи Кини у извесном сукобу САД  и Кине.

Још погубније жариште је сукоб између САД и Кине око Тајвана. Од 1945. Кина је пристала да на миран начин поврати Тајван у своју матицу. А САД се након повлачења признања Тајвана 1979. и даље понашају као да то признање нису ни повукле. И за Кину и за САД Тајван има геополитички и геостратешки значај. Тајван се налази на важној раскрсници између Северног и Јужног кинеског мора, односно између Индијског океана и Пацифика кроз коју годишње прође робе у вредности преко пет билиона долара. И друго, Тајван је први у свету по производњи чипова на којима се темељи савремена технолошка револуција. На Тајвану се производи 63 одсто глобалне производње чипова, с тим што његова компанија ТСМЦ производи 54 одсто глобалне производње. САД су технолошки и на сваки начин помагале Тајван. Највећи увозници чипова из Тајвана су САД и Кина. Зато САД хоће на сваки начин да спрече повратак Тајвана у матицу. У спречавању технолошког успона Кине  САД су већ у доба Д. Трампа осакатиле производњу чипова у кинеским компанијама „Хуавеј" и СМИЦ. Да не би Кина дошла у искушење да на силу поврати Тајван (и да  би учврстиле већ постојеће и будуће баријере према Кини) САД су као претњу Кини, поред постојећег НАТО-а, формирале групу „Квад'' (САД, Јапан, Аустралија и Индија као поморски НАТО), те  АУКУС (Аустралија, УК и САД). У том циљу окупиле су и анимирале преко сто наводно демократских  земаља.

Као што време у случају Украјине није радило за Русију (због све веће подршке САД пријему Украјине у НАТО и повратку Крима матици)  тако време не ради за Кину због све чвршћих веза САД са Тајваном. При томе, више од 75 година Тајван живи у другачијем политичком систему, где  значајан део становништва не жели да мења тај политички систем. И што више Кина буде вршила притисак на Тајван више ће расти отпор тог дела становништва прикључењу Кини. И више ће се САД мешати у односе Кине и Тајвана, гурајући Кини прст у око. Спирала тих догађаја се вероватно неће завршити на миран начин. А збивања на терену показују да Кина и Русија нису синхронизовале свој одговор на агресивно понашање САД и  савезника. Нити су повукле црвену линију докле ће толерисати такво агресивно понашање САД и савезника. Такве црвене линије су могуће, поготово када главне нуклеарне силе (Русија, САД и Кина) располажу великим арсеналом нуклеарног оружја и када подједнако страхују од његовог коришћења. Ако САД и савезници стратешки опкољавају Русију и  Кину  да би сасекли њихов технолошки и економски развој, онда оно што је минимум  јесте да Кина и Русија до максимума искористе дипломатију, те УН, Г-20 и сл. како би се прекинуло са том праксом док не буде касно.

Доктор економских наука

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

View article...

Enclosures:

160z120_tajvan-za-poglede.jpg (19 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2022_04//160z120_tajvan-za-poglede.jpg

 

standard.rs

Na putu ka mračnoj distopiji

Александар Павић

9-11 minutes

---

Imamo posla sa iskonskim zlom, koje, ratujući do poslednjeg nesrećnog Ukrajinca, pokušava da uvede svet u jednu mračnu distopiju. Ko god pruža podršku tom projektu, deo je istog zla

Namnožili su se poslednjih godina na našim prostorima mnogi koji se predstavljaju kao „branioci zapadnih vrednosti".

Osim što zagovaraju bezalternativni put u EU, oni takođe imaju u najmanju ruku blagonaklon stav prema NATO-u, mada mnogi od njih ne propagiraju otvoreno članstvo Srbije u toj organizaciji, znajući koliko je ona među Srbima nepopularna, pogotovo sada, kada je širenje NATO dovelo svet na ivicu globalnog sukoba sa nesagledivim posledicama.

Stoga je bitno naglasiti da takvi nisu nikakvi benigni „zapadoljupci". Naime, oni imaju vrlo malo veze sa onim Zapadom koji je pobedio kao alternativa totalitarnom, odnosno ideološki komunističkim Istokom. Jer, taj Zapad je, sa svom svojom agresivnom, kolonijalnom, često genocidnom prošlošću, ipak u istorijskom razdoblju završetka Hladnog rata i ideološke pobede Zapada, bar nominalno nudio jedno drugo obećanje – opštu demokratizaciju, slobodu misli i izražavanja, demilitarizaciju i opšteprihvaćena pravila tržišnog ponašanja.

Liči li na to Zapad današnjice?

Ni nalik tome. Naprotiv, u (nekad) „slobodnom svetu" na sceni su sistematsko ukidanje građanskih sloboda, porast cenzure, kriminalizacija „politički nekorektnog" mišljenja i izražavanja, unutrašnja i spoljna militarizacija i oligarhizacija, odnosno koncentrisanje sve većeg kapitala u sve manje ruku, paralelno sa pojavom moćnih monopola.

Neki bi to nazvali novim fašizmom. Drugi ispunjenjem najmračnijih Orvelovih ili Hakslijevih vizija. Ali čak nije ni toliko važno kako bismo taj novi Zapad nazvali. Važnije je konačno se otarasiti automatskog asociranja sadašnjeg Zapada sa onim hladnoratovskim. Jer oni su nebo i zemlja.

Biti za NATO u vreme Hladnog rata je moglo vrlo ubedljivo da se argumentuje, uopšteno rečeno, podrškom odbrani demokratije i slobode. Biti za NATO u današnje vreme se nikako ne može time pravdati. Zapravo se ne može pravdati ničim smislenim i legitimnim.

Kenanovo predskazanje

Padom Berlinskog zida i raspuštanjem Varšavskog pakta i Sovjetskog Saveza, svrha postojanja NATO-a je trebalo da nestane. Ali NATO nije prestao da postoji. Zašto? Poslušajmo reči jednog od najistaknutijih hladnoratovskih američkih diplomata, Džordža Kenana, izrečene 1987, pri samom kraju Hladnog rata:

„Kad bi Sovjetski Savez sutra potonuo pod vode okeana, američki vojno-industrijski kompleks bi morao da ostane suštinski nepromjenjen dok se ne izmisli neki drugi protivnik. Sve drugo bi bio neprihvatljiv šok za američku ekonomiju."

Kako je konstatovao bivši kanadski ambasador u SFRJ, Džejms Biset, „Amerikanci nisu morali da pronađu novog protivnika, već su nastavili da se pretvaraju da je Rusija još uvijek stari Sovjetski Savez".

I nastavio: „Kada je pao zid i kad se urušio Sovjetski Savez, svijet se radovao sa očekivanjem da su se završili i Hladni rat i prijetnja nuklearnim Armagedonom. Avaj, nije bilo tako. Nije bilo pokušaja da se nova Rusija primi u porodicu slobodnih nacija, nije bilo Maršalovog plana za te bivše sovjetske države. Zapad je nastavio da prikazuje Rusiju kao ozbiljnu prijetnju svjetskom miru i bezbjednosti i kao neprijatelja koji zahtjeva budnost NATO-a."

Već pomenuti Kenan se, upozoravajući na kobnu grešku daljeg širenja NATO-a, u maju 1998. na stranicama Njujork tajmsa oglasio sledećim rečima:

„Mislim da je to početak novog hladnog rata. Mislim da će Rusi postepeno veoma neprijateljski reagovati i da će uticati na njihovu politiku. Mislim da je to tragična greška. Nije bilo apsolutno nikakvog razloga za to. Niko nije pretio nikome. Zbog ovog proširenja bi se američki Oci-osnivači prevrnuli u grobu… Pogotovo su me uznemirile tvrdnje o Rusiji kao zemlji koja jedva čeka da napadne Zapadnu Evropu. Da li ljudi ne razumeju? Naši hladnoratovski sporovi bili su sa sovjetskim komunističkim režimom… A ruska demokratija je isto toliko napredna, ako ne i naprednija, od one u zemljama za koje smo se upravo obavezali da ćemo ih štititi od Rusije."

Džordž Kenan (Foto: Getty Images)

Poslednji američki ambasador u Sovjetskom Savezu, Džek Metlok, u svedočenju pred Spoljnopolitičkim komitetom američkog Senata 1997, izjavio je:

„Smatram da je preporuka (Klintonove) administracije da se u članstvo NATO-a u ovo vreme prime nove članice pogrešna. Ako to američki Senat odobri, to bi lako moglo da bude zapisano u istoriji kao najveća strateška greška napravljena od kraja Hladnog rata. Daleko od toga da će poboljšati bezbednost Sjedinjenih Država, njihovih saveznika i država koje žele da postanu članice Saveza – ta odluka bi lako mogla da pokrene niz događaja koji bi mogli da proizvedu najozbiljniju bezbednosnu pretnju ovoj naciji (tj. SAD – prim. aut.) od kolapsa Sovjetskog Saveza."

Metlok je bio i jedan od preko 50 uglednih potpisnika otvorenog pisma Bilu Klintonu od 26.6.1997. u kojem su apelovali protiv daljeg širenja NATO.

Reči njihovog upozorenja su bile proročke, pogotovo što su među potpisnicima bili ljudi koji su se s pravom smatrali zakletim anti-komunistima ili hladnoratovskim jastrebovima:

„Mi dolepotpisani smatramo da su tekući napori koje predvode SAD u cilju širenja NATO-a… politička greška istorijskih razmera. Smatramo da će širenje NATO smanjiti savezničku bezbednost i poremetiti evropsku stabilnost…"

Naravno, sva najgora predviđanja su se i ostvarila. Širenje NATO-a je, u ime širenja bezbednosti, istu uništilo na evropskom kontinentu. NATO je pokrenuo agresiju protiv jedne evropske države (SRJ), bombardovao jednu evropsku prestonicu (Beograd) prvi put od kraja Drugog svetskog rata i legitimisao ponovno vojno angažovanje i agresivno međunarodno ponašanje Nemačke.

A svojim, odnosno angloameričkim insistiranjem na daljem proširenju po svaku cenu, NATO je konačno primorao Rusiju da interveniše u Ukrajini.

Isti Džek Metlok je, samo desetak dana pre početka ruske specijalne operacije upozorio: "Danas smo suočeni sa krizom koja se mogla izbeći i koja se mogla predvideti, i koja zapravo i jeste predviđena i namerno izazvana, ali koja bi mogla lako biti rešena korišćenjem zdravog razuma."

Precizirajući razloge zašto je sadašnja ukrajinska kriza mogla biti izbegnuta, Metlok 14.2.2022. piše sledeće:

„Pošto je glavni zahtev predsednika Putina garancija da NATO neće primati nove članice, a specifično Ukrajinu i Gruziju, očigledno je da ne bi bilo osnova za sadašnju krizu da nije došlo do širenja alijanse posle kraja Hladnog rata, ili da se to širenje odvijalo zajedno sa izgradnjom evropske bezbednosne strukture koja bi uključila i Rusiju."

I zatim je Metlok naveo ranije američke reakcije na bezbednosne pretnje blizu sopstvenih granica – od uspostavljanja tzv. Monroove doktrine i reakcije na pokušaj Nemačke da uvuče Meksiko u svoj savez tokom Prvog svetskog rata, pa do spremnosti da se započne nuklearni rat zbog razmeštanja sovjetskih nuklearnih raketa na Kubi.

Globalna tranzicija

Naravno, Kenan, Metlok i njegovih 50+ supotpisnika nisu bili jedini glasovi koji su godinama upozoravali protiv daljeg širenja NATO-a – ali su reprezentativni.

Za njih bi se moglo bez dvoumljenja reći da predstavljaju onaj Zapad i one vrednosti za kojim je verovatno većina čovečanstva suštinski težila u drugoj polovini 20. veka. Međutim, da ponovimo – ovo danas više nije taj Zapad.

Današnji Zapad oblikuju neokonzervativni i neoliberalni intervencionisti, oni „tvrdi ljudi" koji su, po senzacionalnom svedočenju Veslija Klarka, izvršili „politički prevrat" u SAD i „preuzeli vođenje politike u svoje ruke" posle 11. septembra 2001. godine.

I ti „tvrdi ljudi", koji danas sufliraju senilnom „krvavom starcu" Bajdenu uvrede koje sve češće izgovara na račun Vladimira Putina, i koji Rusima serviraju novi Račak i Srebrenicu, svesno i neumoljivo guraju svet ka „značajnom međunarodnom sukobu", kako je sadašnju situaciju okarakterisao načelnik združenog štaba američkih oružanih snaga, braneći rekordni budžet Pentagona u iznosu od 773 milijarde dolara pred Predstavničkim domom američkog Kongresa.

Ajzenhauer se verovatno okreće u grobu, jer je vojno-industrijski kompleks na čije metastaziranje je upozorio još početkom 1961. očigledno zavladao Sjedinjenim Državama.

A u pozadini velikog rata se pokušava sprovesti totalitarno-genocidna agenda „Velikog reseta", odnosno svesno uništavanje sadašnjeg ekonomskog poretka da bi se „ponovo izgradio bolji" (Build Back Better).

To je, osim brojnih „mladih lidera" Svetskog ekonomskog foruma koji su se, po svedočenju Klausa Švaba, infiltrirali u kabinete vlada širom sveta, gromoglasno najavio i princ Čarls u maju 2020, pozivajući na „globalnu tranziciju ka održivim tržištima i dekarbonizaciji".

Predsednik Svetskog ekonomskog foruma Klaus Švab (foto: Ye Aung Thu/AFP/Getty Images)

U tom smislu je svesno izazvana energetska kriza, koja je vinula cene energenata u nebo, i poželjna – a „zli Putin" dođe kao zgodna figura na koju treba svaliti svu krivicu za predstojeću ekonomsku katastrofu i svesno izazvanu glad.

Da, imamo posla sa iskonskim zlom, koje, ratujući do poslednjeg nesrećnog Ukrajinca, pokušava da uvede svet u jednu mračnu distopiju.

Ko god u tom projektu podržava današnji Zapad, deo je istog zla.

Izvor Sve o Srpskoj

Naslovna fotografija: AP Photo/Vadim Ghirda

BONUS VIDEO:

 

fakti.org

Бисет: „Амерички мир" и НАТО постали су опасни по свјетски мир

9-11 minutes

---

ОПЕТ ОПАСНО МЈЕСЕЧАРСТВО: САРАЈЕВО 1914. -УКРАЈИНА 2022.

* Чувени бивши амерички амбасадор у Москви, Џорџ Ф Кенан, упозорио је 1987. године: „Кад би Совјетски Савез сутра потонуо под воде океана, амерички војни индустријски комплекс би морао да остане суштински непромјењен док се не измисли неки други противник. Било шта друго би било неприхватљив шок за америчку економију." Како се испоставило, Американци нису морали да пронађу новог противника, већ су наставили да се претварају да је Русија још увијек стари Совјетски Савез

* Недавање гаранција Путину да Украјина неће постати чланица НАТО било је окидач који је убједио руског лидера да мора да реагује. Међутим, то је био само још један разлог, међу многима, који је увјерио Русију да НАТО, под вођством Американаца, не само да се не може вјеровати, већ да је НАТО одлучан да изнуди промјену режима у Русији, као што је то учинио у низу других земаља

* У марту 1999, током бомбардовања Србије, на прослави 50. рођендана НАТО-а у Вашингтону, Клинтон је најавио нови „стратешки концепт" за НАТО. Нови „концепт" је увео нове функције као што су: „превенција сукоба", „управљање кризом" и „операције одговора на кризу". У ствари, овај нови концепт је трансформисао НАТО из чисто одбрамбеног тијела у инструмент америчке спољне политике и војне моћи. Сада је НАТО могао да интервенише гдје год и када год пожели

* Запад је наставио да приказује Русију као озбиљну пријетњу свјетском миру и безбједности и као непријатеља који захтјева будност НАТО-а. Прилика за нови „Амерички вијек" који доноси „Амерички мир" (Pax America) је изгубљена. То ће историчари видјети као једну од најозбиљнијих спољнополитичких грешака 20. вијека

____________________________________________________________

       Аутор: Џејмс БИСЕТ, бивши канадски амбасадор у Југославији

       ПРИЈЕ десет година, књига британског историчара Кристофера Кларка, "Мјесечари", описала је како је руководство европских сила низом грешака довело до почетка Првог свјетског рата, проузрокујући смрт преко 15 милиона људи. Данас смо свједоци још једне „мјесечарске" трагедије док рат који изазива смрт и разарања бјесни широм Украјине и пријети могућношћу нуклеарне катастрофе.

       Као и у Сарајеву 1914. године, сукоб у Украјини данас је непотребан, а узрокован је неспособношћу НАТО сила које предводе САД. На изглед, чинило се да се проблем може лако ријешити. Радило се о очекивању да би Украјина могла постати чланица НАТО, чему се Русија противи.

Џорџ Кенан са документом са којим је почео Хладни рат

       Немогуће је повјеровати да Американци и други лидери НАТО-а нису предвидјели да ће такав чин Руси протумачити као повод за рат.

       Државни удар у Кијеву 2014. године, који су осмислили Американци, који је подијелио земљу и довео до осмогодишњег грађанског рата између проруског источног региона Донбаса и остатка земље, Русија је видјела као напад на саму Русију.

       Током наредних година Украјина је од Сједињених Држава добила модерну војну опрему вриједну милијарде долара, као и обуку украјинских трупа. Заузврат, проруска страна је добила војну помоћ од Русије.

       У ствари, ово дуготрајно надметање је било увод у оно што се данас дешава у Украјини.

       Непостизањем било каквог компромиса који би произашао из споразума из Минска и одбијањем НАТО да испуни захтјев Русије за гаранцијом да Украјина неће постати чланица НАТО и да се уклоне ракетне базе НАТО у Пољској и Румунији, створена је сцена за могући велики оружани сукоб.

       Вјероватноћа да се то догоди, уз чињеницу да је Русија повукла црту у пјеску, наглашена је гомилањем преко сто хиљада руских војника дуж украјинске границе.

       Баш у том периоду, лидери НАТО, предвођени САД, имали су прилику да спријече ужасе рата ширих размјера који се данас одвија у Украјини и смање ризик од ширења сукоба и његовог прерастања у нуклеарну катастрофу.

       Прихватање руских захтјева било би сасвим у складу са циљевима НАТО, као што је то утврђено у првом члану НАТО уговора – да је НАТО чисто одбрамбена организација и да никада неће користити силу или пријетити употребом силе у рјешавању међународних спорова, и да }е увијек дјеловати у складу са Повељом Уједињених нација.

       Међутим, као што ће историја забиљежити, земље НАТО предвођене САД су игнорисале захтјеве Русије и, као што се догодило 1914. године, лидери 2022. су „успавани" ушли у рат.

       Недавање гаранција предсједнику Путину да Украјина неће постати чланица НАТО било је окидач који је убједио руског лидера да мора да реагује. Међутим, то је био само још један разлог, међу многима, који је увјерио Русију да НАТО, под вођством Американаца, не само да се не може вјеровати, већ да је НАТО одлучан да изнуди промјену режима у Русији као што је то учинио у низу других земаља.

       Русију је посебно бринуло то што је НАТО већ прекршио сопствени уговор својим илегалним бомбардовањем Србије 1999.

       Бомбардовање, које је трајало 78 дана и ноћи, западни медији су најавили као хуманитарни чин за спрјечавање геноцида на Косову.

       Све земље НАТО, са изузетком Грчке, учествовале су у овом незаконитом чину, који је прекршио међународно право и Повељу Уједињених нација.

       Након бомбардовања услиједило је признање независности Косова, чак и без референдума.

Ракетирани РТС у пламену, 23. априла 1999.

       Да је овим незаконитим чином нарушен суверенитет Србије - једноставно је игнорисано.

       Једини израз забринутости дошао је од предсједника Путин који је упозорио да би и он једног дана могао да слиједи ове изузетне преседане.

       У марту 1999, током бомбардовања Србије, на прослави 50. рођендана НАТО-а у Вашингтону, предсједник Клинтон је најавио нови „стратешки концепт" за НАТО. Нови „концепт" је био да се НАТО модернизује и да буде спреман за нови вијек.

       То се односило на нове функције као што су: „превенција сукоба", „управљање кризом" и „операције одговора на кризу".

       У ствари, овај нови концепт је трансформисао НАТО из чисто одбрамбеног тијела у инструмент америчке спољне политике и војне моћи. Сада је НАТО могао да интервенише гдје год и када год пожели.

       На истој рођенданској забави, Предсједник Клинтон је такође најавио да ће Мађарска, Пољска и Чешка постати чланице НАТО. Тиме је прекршено обећање за које Руси вјерују да га је дао амерички предсједник Џорџ Х. Буш да ако Русија дозволи уједињеној Немачкој да уђе у НАТО, онда се НАТО никада неће ширити на исток.

       Данас, када је Русија окружена државама НАТО, да ли је чудно што предсједник Путин сматра да је вријеме да подвуче црту када је у питању позивање Грузије и Украјине у клуб?

       Чувени бивши амерички амбасадор у Москви, Џорџ Ф Кенан, упозорио је 1987. године: „Кад би Совјетски Савез сутра потонуо под воде океана, амерички војни индустријски комплекс би морао да остане суштински непромјењен док се не измисли неки други противник. Било шта друго би било неприхватљив шок за америчку економију."

       Како се испоставило, Американци нису морали да пронађу новог противника, већ су наставили да се претварају да је Русија још увијек стари Совјетски Савез.

       Од пада Берлинског зида, америчка спољна политика се заснива на свјетској доминацији („доминацији пуног спектра".).

        Пентагон је 1992. године издао „Водич за планирање одбране" и стратегија која је наведена у овом документу објашњава већину циљева спољне политике САД у прве двије деценије овог новог вијека.

       Ево релевантног цитата из тог документа: „Настојимо да спријечимо било коју непријатељску силу да доминира регионом чији би ресурси били довољни за стварање глобалне моћи"… и „да спријечимо настајање новог ривала, било на територији бившег Совјетског Савеза или негдје другдје, који би представљао пријетњу  равну пријетњи бившег Совјетског Савеза."

       Када је пао зид и кад се урушио Совјетски Савез, свијет се радовао са очекивањем да су се завршили и Хладни рат и пријетња нуклеарним Армагедоном. Авај, није било тако.

       Није било покушаја да се нова Русија прими у породицу слободних нација, није било Маршаловог плана за те бивше совјетске државе.

       Запад је наставио да приказује Русију као озбиљну пријетњу свјетском миру и безбједности и као непријатеља који захтјева будност НАТО-а.

       Прилика за нови „Амерички вијек" који доноси „Амерички мир" (Pax America) је изгубљена. То ће историчари видјети као једну од најозбиљнијих спољнополитичких грешака 20. вијека.

       Последња реченица књиге Кристофера Кларка гласи: „...протагонисти 1914. били су мјесечари, будни а нису видјели, прогањани сновима, а ипак слијепи за стварност ужаса који ће донети свијету. Дозволили смо нашим мјесечарима да нас поново увуку у глупи и непотребни рат.

       Као и 1914. године, подржавају их ратнохушкачки медији и масе које мало знају о чињеницама, али се не усуђују да доведу у питање популарни наратив.

       https://sveosrpskoj.com/svijet/biset-americki-mir-i-nato-postali-su-opas...

 

Руска загонетка

standard.rs

Руска загонетка - Нови Стандард

Isak Davidov

7-9 minutes

---

Putin je rekao: „Za SAD je ovo politika obuzdavanja Rusije, a za nas je pitanje života i smrti." A šta je istina o kojoj on govori? Ona je prosta: Rusi rade ono što Srbi nisu bili u stanju da urade pre trideset godina

Da je Rusija vojno napala drugu međunarodno priznatu državu (Ukrajinu) očigledna je istina. Ali, ima li u tom aktu još nečega? U prvi sam mah pomislio ovo: štrajk događaja, koji je toliko iritirao Bodrijara, najzad je okončan. Čak mi se učinilo da ruska akcija u stvari predstavlja otelotvorenje Borhesove i njegove priče o osveti naroda ogledala.

Radi se, naime, o tome da su eseji o ogledalu zagonetki istkani od alegorije kojom se Drugost prikazuje kao pobeđena i osuđena na servilnu sudbinu podražavanja. Pobeđeni drugi – potcrtava Bodrijar – osuđen je da bude Isti. Poradovao sam se, dakle, da su se puki poslušni odblesci počeli buditi, da su se trgli iz začarenosti i nasrnuli na svoje staklene i metalne granice, i da će postojeći sistem predstvljanja i vrednosti neminovno nestati u toj pobuni.

Danas mi, međutim, takav rasplet izgleda manje verovatan. Iskreno priznajem da su me nespretne izjave smušenog Medinskog posle carigradskih pregovora u velikoj meri pokolebale. Jer, može biti da narodi ogledala ipak nisu sasvim spremni da prestanu da spontano reflektuju lik Imperije. Drugim rečima, možda Rusija i neće biti u stanju da iskorači iz zapadnjačkog kulturnog i političkog obrasca. U svakom slučaju, ispisivanje ovih redova je kao klađenje uživo: tek će kraj utakmice okončati tenzije i kontradikcije.

Kopci (ni)su ljudi

Tačna je blistavo sročena istoričareva opaska da je u sedamnaestom veku zarobljeni ruski medved grizao svoje šape uviđajući da je Zapad rešen da Rusiju drži orijentalnom. Tome se ne treba čuditi: Zapad je prepun zavodljivih lepota. Pošto ni sam nisam imun na njih, predlažem čitaocu da zajedno uživamo u ovom prizoru: „Držite li vi – upita Kandid – da su se ljudi uvek uzajamno tamanili kao što danas čine? Mislite li da su ljudi uvek bili lažljivci, lupeži, verolomnici, nezahvalnici, razbojnici, slabotinje, vetropiri, kukavice, zavidljivci, proždrljivci, pijanice, tvrdice, vlastoljupci, krvoloci, klevetnici, razvratnici, zanesenjaci, licemeri i budale? – Držite li vi – odgovori Martin – da su kopci uvek jeli golubove kad god su im padali u kandže? – Razume se – reče Kandid. – Pa lepo – odgovori Martin – kad su kopci ostali iste ćudi, zašto mislite da su ljudi promenili svoju ćud? – A biće tu razlike – poče Kandid – jer slobodna volja…' Mudrujući tako stigoše u Bordo." U Volterovim epigramima koji melju jednom rečenicom moguće je naći delić odgovora na rusku zagonetku – ali se ona ne može odgonetnuti cela.

Stanovnici Donjecka sa zastavama Rusije tokom proslave i vatrometa zbog Putinovog ukaza o priznanju LNR i DNR, 21. februar 2022. (Foto: AP Photo/Alexei Alexandrov)

Za (celim) objašnjenjem je uzaludno tragati i na terenu (međunarodnog) prava. Da li je neko primetio da je Međunarodni sud pravde presudio da Rusija mora prekinuti svoju vojnu operaciju u Ukrajini? Možda i nije, jer se odluka gotovo trenutno istopila ispod bljeska solncepeka. Ne prepoznajući znake vremena Međunarodni sud pravde je, sluđen sopstvenim pretenzijama na večnost i nezamenljivost, ozbiljnog izgleda i ozbiljnim tonom izrekao ovu besmislenu odluku i tako tragičnom odumiranju prava samo dometnuo neophodnu komičnu fusnotu. Pravo, dabome, nije iščezlo onomad u Novorusiji. To se desilo dosta ranije, ali je tamo golotinja razotkrivena u krupnom kadru.

Na ovom mestu želim da istaknem da tepih s pravnim argumentima Zapad ispod svojih nogu nije izvukao brojnim kršenjem međunarodnog prava kroz dugi niz decenija. Izmicanje oslonca je učinjeno na teorijskom planu, promenom kulturnog obrasca, kada je jednim „hokus-pokus" potezom pravda proterana iz sadržine pojma prava. Jer, postoji ogromna razlika između činjenja nepravde (pri čemu postoji svest o tome šta je pravedno) i poništavanja pravde kao moralne kategorije.

Mentalno svaštarenje

Tako je pravo prestalo da se orijentiše prema pravdi i samim tim da i dalje predstavlja volju za pravdom. Raselinu napravljenu proterivanjem pravde ispunio je simulakrum, iza kojeg se odvija proces izopačavanja hijerahije vrednosti koje su civilizaciju vodile hiljadama godina. U pogledu vrednosti, na Zapadu je nastupilo doba „mentalnog svaštarenja" (skala vrednosti se pravi ad hoc, proizvoljno i u skladu sa sopstvenim željama i potrebama). U takvom ambijentu i pravni stručnjaci su postali sasvim beznačajni i čak suvišni. To me ne rastužuje. I sada, nesvesni da je od veličanstvene zgrade prava ostala samo iluzija, dok uzalud troše vid zagnjureni u paragrafe tražeći pravne začkoljice pomoću kojih će „racionalizovati" stvarnost, pravnici kod mene pre izazivaju prezir nego sažaljenje.

Zapadna civilizacija je sebe lišila i moralnih argumenata kao instrumenta za osudu ruske agresije. To se dogodilo onda kada je moral proglašen za društveni konstrukt i na taj način „odsečen" od religije. U suštini, svi su ovi procesi samo refleksija čina ukidanja religije na koju se na Zapadu gleda kao na nedolične trenutke iz mladosti čovečanstva.

Bacimo sada pogled na slovenski istok. Čini se da su Rusi pravilno razumeli da je za potrebe racionalizacije njihovih postupaka neophodan širi okvir od onoga koji pruža erozijom zahvaćeno međunarodno pravo. Zato su pravna nadmudrivanja i opravdanja odložili na muzejsku policu. Svesni da se na Zapadu odvija komplikovan proces prevrednovanja vrednosti sa neizvesnim ishodom, ponudili su argumente koji sijaju jednostavnošću.

Prelomna etapa

Apostrofiraću nekoliko, po mom sudu, najmarkantnijih: „Ovo je prelomna etapa u istorijskom razvoju civilizacije" (Lavrov); „Ovo je sudbonosni, epohalni trenutak u savremenoj istoriji, jer odražava 'bitku', u najširem smislu te reči, za to kako će izgledati svetski poredak" (Lavrov); „Situacija u Ukrajini nije mogla da se reši na miran način zato što Zapad nije hteo da situaciju oko Ukrajine reši mirnim putem" (Lavrov); „Ne možemo pristati da Zapad podstiče iskorenjivanje svega ruskog u Ukrajini… u Ukrajini se stvara anti-Rusija" (Lavrov).

Ovakvo me rezonovanje acocira na jednu manifestaciju rigidnog teokratskog monoteizma (evo municije za Zapadnjake čije se gledište poklapa sa paganskim politeizmom koji se pozicionira ne „protiv", nego „sa" odnosno „uz"): „I življaše Izrailj u Sitimu, i narod stade činiti preljubu sa kćerima Moavskim. One pozivahu narod na žrtve svojih bogova, i narod jeđaše, i klanjaše se bogovima njihovim. I Izrailj prionu uz Velfegora; i razgnevi se Gospod na Izrailja…I reče Gospod Mojsiju govoreći: zavojštite na Madijance i bijte ih; jer oni zavojštiše na vas prevarama svojim, i prevariše vas Velfegorom…" Može li se ovaj starozavetni prikaz preslikati na odnos  Zapad – Rusija u Ukrajini?

Ruski patrijarh Kiril i papa Francisko, Havana, 12. februar 2016. (Foto: Max Rossi)

Prepustiću završnu reč Putinu: „Prava snaga leži u pravdi i istini – koje su na našoj strani. Za SAD je ovo politika obuzdavanja Rusije, a za nas je pitanje života i smrti." A šta je istina o kojoj govori Putin? Ona je prosta: Rusi rade ono što Srbi nisu bili u stanju da urade pre trideset godina.

Dr Isak Davidov je doktor pravnih nauka iz Novog Sada i koautor knjige „Sporazum iz Vašingtona i pravni poredak".

Naslovna fotografija: Taisiya Vorontsova/TASS/Getty Images

Izvor Novi Standard

BONUS VIDEO:

 

Руска загонетка

standard.rs

Руска загонетка - Нови Стандард

Isak Davidov

7-9 minutes

---

Putin je rekao: „Za SAD je ovo politika obuzdavanja Rusije, a za nas je pitanje života i smrti." A šta je istina o kojoj on govori? Ona je prosta: Rusi rade ono što Srbi nisu bili u stanju da urade pre trideset godina

Da je Rusija vojno napala drugu međunarodno priznatu državu (Ukrajinu) očigledna je istina. Ali, ima li u tom aktu još nečega? U prvi sam mah pomislio ovo: štrajk događaja, koji je toliko iritirao Bodrijara, najzad je okončan. Čak mi se učinilo da ruska akcija u stvari predstavlja otelotvorenje Borhesove i njegove priče o osveti naroda ogledala.

Radi se, naime, o tome da su eseji o ogledalu zagonetki istkani od alegorije kojom se Drugost prikazuje kao pobeđena i osuđena na servilnu sudbinu podražavanja. Pobeđeni drugi – potcrtava Bodrijar – osuđen je da bude Isti. Poradovao sam se, dakle, da su se puki poslušni odblesci počeli buditi, da su se trgli iz začarenosti i nasrnuli na svoje staklene i metalne granice, i da će postojeći sistem predstvljanja i vrednosti neminovno nestati u toj pobuni.

Danas mi, međutim, takav rasplet izgleda manje verovatan. Iskreno priznajem da su me nespretne izjave smušenog Medinskog posle carigradskih pregovora u velikoj meri pokolebale. Jer, može biti da narodi ogledala ipak nisu sasvim spremni da prestanu da spontano reflektuju lik Imperije. Drugim rečima, možda Rusija i neće biti u stanju da iskorači iz zapadnjačkog kulturnog i političkog obrasca. U svakom slučaju, ispisivanje ovih redova je kao klađenje uživo: tek će kraj utakmice okončati tenzije i kontradikcije.

Kopci (ni)su ljudi

Tačna je blistavo sročena istoričareva opaska da je u sedamnaestom veku zarobljeni ruski medved grizao svoje šape uviđajući da je Zapad rešen da Rusiju drži orijentalnom. Tome se ne treba čuditi: Zapad je prepun zavodljivih lepota. Pošto ni sam nisam imun na njih, predlažem čitaocu da zajedno uživamo u ovom prizoru: „Držite li vi – upita Kandid – da su se ljudi uvek uzajamno tamanili kao što danas čine? Mislite li da su ljudi uvek bili lažljivci, lupeži, verolomnici, nezahvalnici, razbojnici, slabotinje, vetropiri, kukavice, zavidljivci, proždrljivci, pijanice, tvrdice, vlastoljupci, krvoloci, klevetnici, razvratnici, zanesenjaci, licemeri i budale? – Držite li vi – odgovori Martin – da su kopci uvek jeli golubove kad god su im padali u kandže? – Razume se – reče Kandid. – Pa lepo – odgovori Martin – kad su kopci ostali iste ćudi, zašto mislite da su ljudi promenili svoju ćud? – A biće tu razlike – poče Kandid – jer slobodna volja…' Mudrujući tako stigoše u Bordo." U Volterovim epigramima koji melju jednom rečenicom moguće je naći delić odgovora na rusku zagonetku – ali se ona ne može odgonetnuti cela.

Stanovnici Donjecka sa zastavama Rusije tokom proslave i vatrometa zbog Putinovog ukaza o priznanju LNR i DNR, 21. februar 2022. (Foto: AP Photo/Alexei Alexandrov)

Za (celim) objašnjenjem je uzaludno tragati i na terenu (međunarodnog) prava. Da li je neko primetio da je Međunarodni sud pravde presudio da Rusija mora prekinuti svoju vojnu operaciju u Ukrajini? Možda i nije, jer se odluka gotovo trenutno istopila ispod bljeska solncepeka. Ne prepoznajući znake vremena Međunarodni sud pravde je, sluđen sopstvenim pretenzijama na večnost i nezamenljivost, ozbiljnog izgleda i ozbiljnim tonom izrekao ovu besmislenu odluku i tako tragičnom odumiranju prava samo dometnuo neophodnu komičnu fusnotu. Pravo, dabome, nije iščezlo onomad u Novorusiji. To se desilo dosta ranije, ali je tamo golotinja razotkrivena u krupnom kadru.

Na ovom mestu želim da istaknem da tepih s pravnim argumentima Zapad ispod svojih nogu nije izvukao brojnim kršenjem međunarodnog prava kroz dugi niz decenija. Izmicanje oslonca je učinjeno na teorijskom planu, promenom kulturnog obrasca, kada je jednim „hokus-pokus" potezom pravda proterana iz sadržine pojma prava. Jer, postoji ogromna razlika između činjenja nepravde (pri čemu postoji svest o tome šta je pravedno) i poništavanja pravde kao moralne kategorije.

Mentalno svaštarenje

Tako je pravo prestalo da se orijentiše prema pravdi i samim tim da i dalje predstavlja volju za pravdom. Raselinu napravljenu proterivanjem pravde ispunio je simulakrum, iza kojeg se odvija proces izopačavanja hijerahije vrednosti koje su civilizaciju vodile hiljadama godina. U pogledu vrednosti, na Zapadu je nastupilo doba „mentalnog svaštarenja" (skala vrednosti se pravi ad hoc, proizvoljno i u skladu sa sopstvenim željama i potrebama). U takvom ambijentu i pravni stručnjaci su postali sasvim beznačajni i čak suvišni. To me ne rastužuje. I sada, nesvesni da je od veličanstvene zgrade prava ostala samo iluzija, dok uzalud troše vid zagnjureni u paragrafe tražeći pravne začkoljice pomoću kojih će „racionalizovati" stvarnost, pravnici kod mene pre izazivaju prezir nego sažaljenje.

Zapadna civilizacija je sebe lišila i moralnih argumenata kao instrumenta za osudu ruske agresije. To se dogodilo onda kada je moral proglašen za društveni konstrukt i na taj način „odsečen" od religije. U suštini, svi su ovi procesi samo refleksija čina ukidanja religije na koju se na Zapadu gleda kao na nedolične trenutke iz mladosti čovečanstva.

Bacimo sada pogled na slovenski istok. Čini se da su Rusi pravilno razumeli da je za potrebe racionalizacije njihovih postupaka neophodan širi okvir od onoga koji pruža erozijom zahvaćeno međunarodno pravo. Zato su pravna nadmudrivanja i opravdanja odložili na muzejsku policu. Svesni da se na Zapadu odvija komplikovan proces prevrednovanja vrednosti sa neizvesnim ishodom, ponudili su argumente koji sijaju jednostavnošću.

Prelomna etapa

Apostrofiraću nekoliko, po mom sudu, najmarkantnijih: „Ovo je prelomna etapa u istorijskom razvoju civilizacije" (Lavrov); „Ovo je sudbonosni, epohalni trenutak u savremenoj istoriji, jer odražava 'bitku', u najširem smislu te reči, za to kako će izgledati svetski poredak" (Lavrov); „Situacija u Ukrajini nije mogla da se reši na miran način zato što Zapad nije hteo da situaciju oko Ukrajine reši mirnim putem" (Lavrov); „Ne možemo pristati da Zapad podstiče iskorenjivanje svega ruskog u Ukrajini… u Ukrajini se stvara anti-Rusija" (Lavrov).

Ovakvo me rezonovanje acocira na jednu manifestaciju rigidnog teokratskog monoteizma (evo municije za Zapadnjake čije se gledište poklapa sa paganskim politeizmom koji se pozicionira ne „protiv", nego „sa" odnosno „uz"): „I življaše Izrailj u Sitimu, i narod stade činiti preljubu sa kćerima Moavskim. One pozivahu narod na žrtve svojih bogova, i narod jeđaše, i klanjaše se bogovima njihovim. I Izrailj prionu uz Velfegora; i razgnevi se Gospod na Izrailja…I reče Gospod Mojsiju govoreći: zavojštite na Madijance i bijte ih; jer oni zavojštiše na vas prevarama svojim, i prevariše vas Velfegorom…" Može li se ovaj starozavetni prikaz preslikati na odnos  Zapad – Rusija u Ukrajini?

Ruski patrijarh Kiril i papa Francisko, Havana, 12. februar 2016. (Foto: Max Rossi)

Prepustiću završnu reč Putinu: „Prava snaga leži u pravdi i istini – koje su na našoj strani. Za SAD je ovo politika obuzdavanja Rusije, a za nas je pitanje života i smrti." A šta je istina o kojoj govori Putin? Ona je prosta: Rusi rade ono što Srbi nisu bili u stanju da urade pre trideset godina.

Dr Isak Davidov je doktor pravnih nauka iz Novog Sada i koautor knjige „Sporazum iz Vašingtona i pravni poredak".

Naslovna fotografija: Taisiya Vorontsova/TASS/Getty Images

Izvor Novi Standard

BONUS VIDEO:

 

Опаки инат НАТО-а на штету света

politika.rs

Опаки инат НАТО-а на штету света

4-5 minutes

---

До јуче смо веровали да инат постоји само код Срба. Песник Васко Попа га је препознао на лицу Анђела брата. Данас нам је осведочено да знатно тежи инат постоји на лицу НАТО-а. Толико је тежак да је далеко надмашио српски инат и да му се домет може мерити светлосним годинама, с великим изгледима да живот на Земљи доведе до превременог мрака.

Цивилизацијско питање зашто НАТО жури на исток остаје умотано у крпе и кучине из којих се не може ишчупати сувисли одговор – чува га крајње перфидна маска опаког императора. Као и неколико претходних империја, он је побô ратни барјак у Немачкој и наставио 1990. године да плете ратну мрежу ширењем на исток и југ Европе. Управо тамо где је она уз десетине милиона жртава прекинута 1945. године.

Данас крајње чудно делује његово принудно мировање целих 40 година, да би у наредних тридесетак омамио југоисточну Европу да му надобудно похрли у загрљај. Да придружење ЕУ и НАТО-у није баш најсрећније решење, довољно говоре излазак Уједињеног Краљевства из ЕУ и копрцање Вишеградске групе у њој у тежњи да сачува делић свог суверенитета у политици. САД, УК и Аустралија интересно су се удружиле у посебан савез за далеки исток, а НАТО и ЕУ за недавно започет рат у Украјини. Огласиле су се и јерихонске трубе на границама Скандинавије, Пољске, Словачке, Мађарске и Румуније према истоку, упућујући на злослутне последице, па се с правом намеће питање да ли је НАТО уистину заштита од агресије или мета за напад. Зар ракетни системи инсталирани у Пољској, Румунији итд. нису прва мета државе против које су усмерени и која има право да себе штити од очигледног агресора који јој прилази ante portas?

Управо се на овом питању преламају одгонетке трагичног напада на Украјину. Он није морао да се деси да је било имало разума код НАТО савезника и украјинског руководства. Управо је НАТО зауздао ЕУ да, наоружана силом, узурпира право на све врсте притисака, од оружја за масовно уништавање, до санкција, економских блокада и културних изолација свих који нису на њиховом путу ка истоку. До којег степена самољубља, бруталности, чак и заумља су НАТО савезници и ЕУ стигли довољно говори нехуман, (не)селективан приступ притисцима: на запад не могу руска наука, музика, књижевност, уметност, спорт, ни било која светска организација смотри, такмичења и манифестација. Не могу руски капитал и производи, сем нуклеарног горива, гаса, нафте, можда никла, угља и сл, без којих не могу, које им Русија одговорно испоручује, као и сарадња у космичкој лабораторији до које амерички астронаути, по споразуму, путују руским ракетама из Бајконура. Крши се основно начело капитализма – неприкосновеност приватне имовине, која се заплењује и отима на разне начине.

НАТО и ЕУ илегално учествују у још релативно конвенционалном рату у Украјини финансијском и оружаном подршком и, по свим изгледима, ако не проради разум ратоваће до последњег Украјинца. Свет се оправдано солидарише с украјинским народом, који је жртва непромишљених активности руководстава своје земље од „Мајдана" до данас, потмулог уплитања НАТО савезника и ЕУ и крајње офанзивног одговора Русије. Зар то није онај злослутни сноп (fascis), разбијен 1945. године који се око Русије поново стеже, а огромне рушевине, убијени и инвалиди Украјине биће, нажалост, НАТО и ЕУ колатерална штета. Они сву кривицу приписују искључиво Русији, проглашавају је ратним злочинцем, без трунке своје одговорности. Док су Клинтон, Буш, Обама, Блер, Шредер и други ратовали на Балкану, на северу Африке и на Блиском истоку, то су били наводно одбрамбени ратови, за демократију. Шта су бранили, а нису одбранили и какву су демократију уводили, а нису увели, питања су за дебатне клубове.

Сада на исти начин бране и уводе демократију у Украјини – код њих злочина нема, нити може да буде. Сила су која је приграбила право на све, што је слика феудалних односа, а какав ће свет из тога настати ни најсмелији пророци не могу да претпоставе. Њихов безобзиран поход на исток и југ је за сваку осуду, а колатералне штете sui generis нарасле су до милионских бројки. Питамо се хоће ли из украјинског рата извући какве поуке, пре него што себи запевају похвалу лудости: „Били смо на ивици провалије, али смо кренули корак даље."

Миодраг Србљак,
Краљево

View article...

Enclosures:

160z120_nato-ilus-ds.jpg (5 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2022_04//160z120_nato-ilus-ds.jpg

 

pcnen.com

Ukrajinska prekretnica

7-8 minutes

---

Autor: Marinko Čulić

Ovih dana Radio Zagreb emitirao je kontakt-emisiju na temu uloge svjetskih crkava u ratu u Ukrajini (poslije repriziranu na HRT-u 4). Tako je bilo govora i o nedavnom posjetu pape Franje ruskoj ambasadi u Vatikanu, što je, kažu, presedan u povijesti papinstva, s očitom namjerom da ponovi osudu ruske intervencije u Ukrajini. Kako papa uživa reputaciju gorljivog i iskrenog mirotvorca, to je u široj javnosti primljeno sa simpatijama. No usred spomenute emisije javila se jedna slušateljica s pitanjem zašto papa nije posjetio i ambasadu Ukrajine u Vatikanu. Odmah je došlo objašnjenje da ukrajinski ambasador nije bio u Vatikanu, nego u Ukrajini. Sve to može biti točno, ali gotovo sam siguran da je smisao tog pitanja bilo nešto drugo. Iako nema sumnje da je za intervenciju u Ukrajini kriva Putinova Rusija, ipak je jasno da u ratovima uvijek sudjeluju dvije strane, u ovom slučaju i Ukrajina. Premda se reporteri HRT-a i drugih nacionalnih televizija svakodnevno javljaju iz Lavova, čiju evropsku vizuru i duh na sva usta hvale, nitko od njih nije se sjetio spomenuti da u tom ubavom gradu i danas postoji spomenik ukrajinskom nacistu iz Drugog svjetskog rata Stepanu Banderi. Ali kako se ruski patrijarh Kiril u međuvremenu osramotio time što ne samo da se nije ogradio od intervencije u Ukrajini, nego čak nije ni apelirao za mir, što spada u abecedu kršćanskog nauka (recimo, srpski patrijarh Porfirije to je bez sustezanja napravio), logično je da su simpatije prevagnule na Franjinu stranu.

U svjetlu svega ovoga izgleda pomalo naivno pitanje da li se ukrajinskim ratom nešto mijenja u geopolitičkoj i civilizacijskoj karti Evrope i svijeta. Pa naravno da se mijenja, već se i promijenilo. Evo, pođimo od spomenutih crkava. Već dugo vremena govori se o zbližavanju katoličke i pravoslavne crkve, što se puževski sporo i događalo, ali je barem bio vidljiv cilj kojem se težilo. Sada je to možda i nepovratno nestalo. Odnosi dviju crkava bit će očito na dulje vrijeme zamrznuti, bez ikakve nade da se tu u dogledno vrijeme išta promijeni. Vjerske zajednice u pravilu se slažu da one nisu krive za ratove u novije vrijeme, što nije točno jer su ti ratovi uvijek imali i vjersku komponentu, iako suparnici nisu mahali jedni drugima raketnim sustavima nego molitvenicima, a to nije ništa bolje, često je i gore. Ali ovaj put rakete su zbilja izbile u prvi plan, jer se svijet ponovno podijelio na oružane formacije Zapada i Istoka, pri čemu glavnu krivnju snosi SAD izvozom demokracije na istok Evrope i na sjever Afrike. No Zapad je pokazao dovoljno političke inteligencije da inicijativu prepusti Vladimiru Putinu, koji je tome podinteligentno izašao u susret. Putin je naime praktički isprojektirao rat u Ukrajini izjavom da ukrajinski narod ne postoji, dakle da ne zaslužuje svoju državu, što su neki ocijenili kao velikoruski šovinizam. No stvar je zapravo i gora jer ako Ukrajina zbilja ne postoji, onda ruska vojska praktički napada vlastitu državu, što se posebno odnosi na dijelove Ukrajine koje bombardiraju, a u kojima većinu čine Rusi ili stanovništvo koje govori ruski (Harkov).

Naravno, Zapad je ovo dočekao spreman kao napeta puška. Putin je homogenizirao zapadne zemlje više nego ikada, što sada uključuje i velik broj drugih država, a što je najvažnije, metodom dimne zavjese skriveno je da su upravo te zemlje najveći krivci za rušenje međunarodnog poretka nakon hladnog rata. Najveće od tih zemalja bivše su kolonijalne sile, ali s padom kolonijalizma promijenile su pristup. One više ne teže tome da posjeduju druge zemlje, nego vanjskim intervencijama mijenjaju, ili pokušavaju mijenjati, njihove režime. Što je najapsurdnije, ta postkolonijalna politika dovela je do razaranja niza zemalja (Irak, Sirija, Libija), ali to se svejedno naziva njihovim oslobađanjem. Najodvratniji primjer toga je mesarska egzekucija Moamera Gadafija, koji je bez obzira na svoju, blago rečeno, osebujnost, bio na putu da od libijskih sada i zaraćenih plemena napravi naciju. No i to je proglašeno oslobađanjem te zemlje, iako je Gadafi kao izdanak takozvanog afričkog socijalizma radio tako čudesne pothvate kao što je sadnja kukuruznih polja u Sahari, što je danas nezamislivo. Ipak, najgora stvar u svemu ovome je da je taj postkolonijalni pristup preseljen i u Evropu, gdje je Zapad nizom tzv. obojenih revolucija stisnuo Rusiju do samih njenih granica. Ukrajina tu ima posebnu ulogu. U njoj su se poslije hladnog rata manje-više uredno smjenjivale proruske i prozapadne vlasti sve dok Washington nije, uz veliku pomoć pronacističkih ukrajinskih formacija, svrgnuo proruskog Janukoviča i tu počinje povijest sadašnjeg ukrajinskog rata. Predsjednik Zelenski ovdje se pojavljuje kao prozapadni pomagač pretenzija prema Rusiji, prvenstveno miniranjem Minska 2 koji je predviđao neku vrstu federalizacije Ukrajine, čime ruska intervencija ne samo da ne bi poprimila ovako brutalne razmjere, nego se možda ne bi ni dogodila.

Time se današnji svijet opet podijelio na hladnoratovski Zapad i Istok, s time da se u prvom hladnom ratu, s izuzetkom kubanske krize, nikada nije približio vrućem raspletu kao sada, a osim toga podlogu mu ne čine više ideološki rascjepi između kapitalizma i komunizma, nego interesi moći. Pritom nema nedužnih, ali ima više i manje krivih. Jer ako Putin želi obnoviti dekomunizirani Sovjetski Savez, što se može razumjeti iako ne opravdati, Sjedinjene Države žele obnoviti u sasvim izmijenjenim okolnostima postkolonijalni kolonijalizam, što se ne može ni razumjeti ni opravdati. Nekada su postojali nesvrstani koji su bili tampon između ova dva zaraćena svijeta, ali njih više nema. U neku ruku, moglo bi se reći da njihovu ulogu preuzima Kina koja je sa svojom gorostasnom ekonomijom previše vezana za Zapad da bi otvoreno podržala Rusiju, ali jednako ne podnosi NATO, kao ni Putin, otkako je savez otprije nekoliko godina proglasio zonom svoga djelovanja i Daleki istok. Ne samo zbog Tajvana, nego i zbog graničnih sporova sa svim svojim susjedima Kina to, logično, ne može prihvatiti.

Gdje je izlaz? Čak je i poluubrojivi Donald Trump (zahtjev da zid između SAD-a i Meksika financira Meksiko) izjavljivao da Amerika više ne želi biti svjetski policajac, ali to je sada palo u vodu. Američki demokrati tradicionalno vode ratoborniju vanjsku politiku od republikanaca (za što je najbolji primjer Hillary Clinton), i to kao u živom prijenosu gledamo posljednjih mjeseci. Što se tiče Hrvatske, ona kao hodač po žeravi lavira između očito dominantnih proameričkih stavova Andreja Plenkovića i proruskih Zorana Milanovića, koje je on u međuvremenu napustio. No bez obzira na ovo drugo, bilo bi pametno da se hrvatska vanjska politika orijentira u okviru realnog prema neutralnim zemljama kao što su Austrija, Švedska, Finska i Irska.

Portal Novosti

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me