standard.rs
Rusija i Zapad ili ko tu koga ne razume
Небојша Катић
18–22 minutes
Problem Rusije nije u tome što Zapad ne razume Rusiju. Drama Rusije je što ona ne razume Zapad. Otuda to stalno iščuđavanje ruskih političara zapadnim potezima na globalnoj sceni
Rusija je jedina velika evropska nacija čija elita ni posle vekova krvave istorije, pogibelji i stradanja, ne uspeva da razume svoju poziciju na globalnoj sceni i da se prema tome racionalno i jedinstveno odredi. Kompleks inferiornosti, nezrelost, naivnost, konformizam pa i samoživost, trajne su karakteristike značajnog dela ruske elite. Reč je o onom delu elite koja kao da odbija da odraste i koja ne razume ni korene ni dubinu rusofobije na Zapadu. To je svet koji lebdi u trouglu političke infantilnosti, naivnog prozapadnog romantizma i provincijalizma. (Provincijalizam o kome je reč je velikim delom posledica duge, samonametnute izolovanosti SSSR-a od zapadnog sveta čije se loše posledice i danas osećaju.)
U ovom tekstu bih podsetio kako su i kod velikih ruskih umova (poput Dostojevskog), ili kod umova za koje poneko misli da su veliki (poput Solženjicina), postojale zablude koje nije lako razumeti. Ovo i ovakvo stanje svesti može objasniti i pojavu nedoraslih političkih figura poput Gorbačova ili Jeljcina, ili dvodecenijsku hamletovsku neodlučnost predsednika Putina čije su liderske sposobnosti, po mom uverenju, žestoko precenjene.
Slovenofilski deo ruske elite je odavno, bar od sredine 19. veka, dobro analizirao rusofobne fenomene i objašnjavao ih tokom polemika s prozapadnjačkim delom ruske inteligencije. Rusofobija nije produkt ruske paranoje i o njoj pišu i oni zapadni autori koji na Rusiju gledaju ako ne sa simpatijama, onda svakako s razumevanjem. Ali reč je o manjini koju su mediji i političke strukture na Zapadu uvek marginalizovale, sprečavajući njihov uticaj na javno mnjenje.
Danas, u kontekstu ukrajinskog rata, valja reći i da nemali broj zapadnih analitičara objektivno sagledava uzroke ovog rata i razume ono što, paradoksalno, ruska „liberalna" i prozapadna elita nije u stanju ili ne želi da razume. U tom delu društva se najčešće sreću infantilni stavovi o svetu i geopolitici. Ovde nije reč samo o korumpiranim, marginalnim likovima kojima je prezir prema sopstvenom narodu jedina roba koju mogu da ponude zapadnim kupcima. Ta ponuda je velika, konkurencija ponuđača je žestoka i na tom tržištu nije lako opstati. Danas to jasno vide i ruski „nezavisni" medijski delatnici koji su napustili Rusiju i tumaraju Evropom tražeći sponzore. Korak po korak i ti „dobri Rusi", u egzilu, na svojoj koži počinju da osećaju rusofobiju.
Kafkijansko iznenađenje
Neposredan povod za osvrt koji sledi dobio sam čitajući tekst poznatog ruskog pisca Viktora Jerofejeva, koji je „Politika" u svom kulturnom dodatku prenela iz nemačkog „Cajta" (24. decembra 2022.). Jerofejev u svom tekstu rezignirano obaveštava javnost kroz kakve muke prolazi u Nemačkoj. Tekst ne inspiriše svojim kvalitetom, već suprotno – banalnošću, pa i potpunim političkim infantilizmom.
Čitalac koji prati ono što se događa na zapadnoj medijskoj sceni bi možda očekivao da Jerofejev, zgrožen rusofobnom propagandom kakva od Drugog svetskog rata nije viđena, upozorava na opasne posledice podsticanja takve atavističke mržnje. Ne. Jerofejev u svom dugom tekstu piše o mukama kroz koje prolazi u pokušaju da otvori račun u nemačkoj banci i dobije kreditnu karticu. Prikladno, ambiciozan naslov teksta je „Kafkijanski apsurd u Dojče banci".
Mesec dana nakon početka ukrajinskog rata Jerofejev je s porodicom napustio Rusiju i, kako piše, „atmosferu laži i represije" i doputovao u slobodnu Nemačku u kojoj, dabome, nema ni laži ni represije. Jerofejev je dobio posao gostujućeg profesora književnosti u Lineburgu. Dočekan je „srdačno", a fondacija „Hajnrih Bel" mu je obezbedila udoban smeštaj.
Ukratko, sve je počelo da ne može biti bolje, kad najednom … „Zamislite, živite u Domu Bela sa čarobnim pogledom na Arden, završavate svoj novi roman, učestvujete u radijskim i televizijskim emisijama prestižnih nemačkih medija i, najednom, iz čista mira, dospevate u Kafkin roman i postajete njegov antijunak."
Posle ovog idiličnog početka, sledi opis piščevih bankarskih muka. (Ruski građani su pod finansijskim sankcijama EU, pa to nije zaobišlo ni Jerofejeva.)
Zastave Rusije i Nemačke na automobilima tokom proruskog protesta u Hanoveru, Nemačka, 10. april 2022. (Foto: Reuters/Fabian Bimmer)
Jerofejev je dirnut pažnjom kojom je dočekan: „Davno sam cenio visoku humanističku kulturu Nemačke i sada sam se upoznao s njenom gostoljubivom štedrošću, koja je, naravno, prijatno zaprepastila moju ženu i decu." Prijatno se zaprepastila čak i njegova četvorogodišnja ćerka, kako to biva kod dece u tom uzrastu. Ovde je pisac, ophrvan zahvalnošću, malo slobodnije pojačao svoj iskaz kako bi, verovatno, dirnuo sentimentalnu nemačku publiku, osetljivu na decu.
Ko pročita tekst Jerofejeva steći će utisak da je „bankarska rusofobija" verovatno jedini oblik rusofobije koji danas postoji na Zapadu. Ogorčenje piščevo je takvo, da on „bankarski tretman Rusa" upoređuje s tretmanom jednog drugog naroda, znatno ranije, pod nacistima. Da kojim slučajem Rusi mogu bez problema da otvaraju račune u zapadnim bankama, sve bi bilo u redu i taj jedini rusofobni fenomen bi iščilio.
U svojim medijskim nastupima Jerofejev se, kako to i priliči prosvećenom ruskom liberalu, energično ne slaže s ruskom politikom i energično se slaže sa zapadnim viđenjem rata u Ukrajini, a pogotovo s Putinovom ulogom u njemu. U jednom novinskom intervjuu Jerofejev je dao i svoju dubokoumnu, psihoanalitičku dijagnozu uzroka rata. Po njemu, rat je počeo zbog toga što je Putinu bilo dosadno, a do takvog zaključka Jerofejev je došao analizirajući fotografije ruskog predsednika. To je verovatno jedini rat koji je počeo zbog puke dosade jednog čoveka.
Banalni tekst Jerofejeva samo je karikatura nekih opasnijih fenomena koji već vekovima prate rusku elitu i koji su temelj njenog servilnog odnosa prema Zapadu. A na tom se terenu sreću muke i dileme mnogo ozbiljnijih predstavnika ruske misli no što je to infantilni Jerofejev.
Dostojevski i Evropa
„O, evropski narodi i nisu svesni koliko ih mi volimo! Ja verujem da ćemo mi, zapravo pokolenja koja dolaze za nama, svi shvatiti da biti pravi Rus to znači: nastojati da se sve evropske protivurečnosti izmire i to zauvek, naša će ruska duša biti izlaz iz tuge evropske, naša je duša sveljudska i sveujedinjavajuća i ona sa ljubavlju prigrliti svu braću i ona će, može biti, reći i poslednju veliku reč opšte harmonije, bratske sloge svih naroda po zakonu Hristovoga jevanđeoskog učenja! … Da je Puškin poživeo duže on bi, može biti, sazdao besmrtne i velike ruske likove koji bi bili razumljivi našoj evropskoj braći, koji bi nam tu braću mnogo više približili nego što je to sada slučaj, možda bismo mi uspeli da im objasnimo svu istinu naših težnji i tako bi nas oni bolje razumeli nego što nas sada razumeju – prestali bi da gledaju na nas nadmeni i sa nepoverenjem kao što to za sada čine."
(„Dnevnik pisca 1877-1881", Partizanska knjiga, 1982, str. 449-450)
Gornji citat je deo iz čuvenog govora koji je Dostojevski održao juna 1880, povodom otkrivanja spomenika Puškinu u Moskvi. Sedam meseci kasnije Dostojevski je preminuo.
U ovim humanistički i hrišćanski obojenim rečima, za koje i sam Dostojevski kaže da mogu delovati „emotivno, preuveličano i nerealno", sadržana je tragična zabluda s kojom su živele generacije ruske inteligencije. U samoj srži te zablude je verovanje da nesporazumi s Evropom proističu iz toga što Evropljani ne razumeju ni Rusiju ni Ruse. A kada bi Evropa razumela Rusiju, e onda bi…
Čitaocu bi moglo izgledati da je Dostojevski zalutao u ovaj moj tekst i da bi bilo bolje da sam za primer uzeo prozapadnjaka Turgenjeva. Oni koji bolje poznaju delo Dostojevskog, setiće se da on u svojim političkim tekstovima nije bio naivni idealista i da nije podlegao zabludama. Njegovo razumevanje Rusije i ruskog karaktera, njegovo razumevanje političkih procesa u Evropi, kao i njegova lucidna predviđanja su često bila proročki tačna. U svojim stavovima on se ne razlikuju bitno od ruskih mislilaca „realista", poput slovenofila Nikolaja Danilevskog ili pravoslavnog „univerzaliste" Konstantina Leontjeva, na primer.
Spomenik Dostojevskom u gradu Staraja Rusa (Foto: prigorod.info)
Uzgred, Leontjev, koji je visoko cenio Dostojevskog, kritikovao je pomenuti deo govora (posvećenog Puškinu) u svom eseju „O svetskoj ljubavi":
„A onda, iznenada, taj govor! Opet ti 'narodi Evrope'! Opet ta 'poslednja reč sveopšteg pomirenja" – Zar i ti, sine Brute! Avaj, i ti!…"
(K. Leontijev: „Istok, Rusija i slovenstvo", Logos 1999)
Januara 2014. postavio sam na svom blogu izvode iz poznatih „Dnevnika pisca" Dostojevskog. Njegovi lucidni i prozorljivi uvidi su me naveli da taj prilog nazovem „Dvadeset prvi vek očima Dostojevskog". U delu koji se odnosi na Evropu, Dostojevski piše (hronološki posle pomenutog govora):
„Evropa je spremna da nas pohvali, da nas i po glavi pomiluje ali nas neće priznati za svoje, preziraće nas i potajno i otvoreno, smatraće nas za ljude nižega reda, mi smo njoj odvratni, da, odvratni smo joj posebno kada joj se vešamo o vrat i kada je bratski ljubimo."
(„Dnevnik pisca 1877-1881", str. 517)"
Ili, jedno još ranije, proročko zapažanje:
„Kada bi se dogodilo da i Rusija odluči ne da nešto narušava, nego samo da povede računa o svojim interesima – odmah bi se sve ostale 'ravnoteže' ujedinjavale u jednu i kretale bi na Rusiju: 'Eto, narušavate ravnotežu' govorili bi."
(„Dnevnik pisca 1876", str. 284)
Kako pomiriti citirane delove iz govora Dostojevskog i njegova brojna zapažanja koja su u apsolutnoj suprotnosti s tim govorom? Verujem da je ovde bila reč o očajničkoj nadi, o sukobu razuma i srca, gde srce ne može da prihvati postojanje iracionalne, instiktivne, gotovo večne mržnje koje nikakva jevanđeljska ljubav ne može da nadvlada. Ako ovakva ocena zvuči previše grubo, zapitajmo se da li među velikim evropskim piscima postoji neko ko je izgovarao slične rečenice i pozivao na jevanđeljsku, ili kakvu drugu ljubav prema Rusiji.
Ako je lirska epizoda iz govora posvećenog Puškinu ponikla u boljem delu duše Dostojevskog, agresivni politički stavovi Solženjicina koje je on decenijama iznosio na Zapadu tokom svog izgnanstva, dolazili su iz mračnijeg dela njegove duše. U svojim govorima i političkim tekstovima Solženjicin je pokazivao zapanjujuće nerazumevanje zapadnog sveta, njegovih ciljeva i političkih procesa koji su se odvijali na globalnoj sceni, i to pred njegovim širom zatvorenim očima.
Solženjicin i provincijalizam
Aleksandar Solženjicin je u izgnanstvu, kao apatrid, proveo oko 20 godina – od 13. februara 1974. pa sve do 27. maja 1994. kada se vratio u Rusiju. Tokom izgnanstva je kraće vreme živeo u Nemačkoj i Švajcarskoj, da bi se potom 1976. preselio u SAD, u Vermont, gde je ostao do povratka u domovinu. Kurioziteta radi, kada je izgnan iz Rusije, i on se obreo u domu Hajnriha Bela kojeg pominje Jerofejev.
Za razliku od „modernih" ruskih emigranata, Solženjicin nije bio servilan prema svojim domaćinima i nije se uzdržavao od oštre kritike različitih aspekata zapadnog života. Solženjicin je kritikovao zapadni konzumerizam, nedostatak duhovnosti, manjak građanske hrabrosti, demokratske mehanizme koji su prepreka vladanju, višak prava i manjak obaveza zapadnih građana, itd. Ova vrsta konzervativne kritike ga je izložila napadima s različitih strana zapadnog političkog spektra. (Solženjicinovi stavovi su rasuti u govorima i autorskim tekstovima. Najpoznatiji su njegov harvardski govor iz 1978. „A World Split Apart" i tekst iz „Forin afersa" iz 1980. „Misconceptions About Russia Are a Threat to America")
Svako ko je u komunizmu teško stradao samo zato što je izgovorio ili napisao nešto što se moćnicima nije dopalo, ima pravo na svaku vrstu gneva, pa i mržnje prema takvoj državi. Nevolja sa Solženjicinom je što su njegov antikomunizam i mržnja prema SSSR-u (ne prema Rusiji) mračili razum. Ako je u njegovim kritikama Zapada bilo lucidnosti, njegove geopolitičke analize i nastupi su se graničili s bolešću, a povremeno su bile i budalaste.
Jedan od takvih budalastih iskaza vezan je za Drugi svetski rat. Po Solženjicinu, SAD nije trebalo da kroz Lend-Lease program pomogne i ojača Staljina i omogući mu da dobije rat. Demokratske države su morale same da poraze Hitlera jer su za to imale snage.
Kada je reč o posleratnom svetu, po viđenju pisca, na jednoj strani geopolitičke podele je nemoćni i neodlučni Zapad, a na drugoj agresivni, ekspanzionistički SSSR. Naivni Zapad to nije u stanju da vidi pa je prorok, novi Jeremija, došao da ih upozori. Solženjicinove jeremijade i vapaji ove vrste stalno su se ponavljali.
Predsednik Rusije Vladimir Putin tokom otkrivanja spomenika Aleksandru Solženjicinu, Moskva, 11. decembar 2018. (Foto: kremlin.ru)
U skladu s takvim razumevanjem geopolitike je i njegova kritika detanta sedamdesetih godina. Pozivi na obračun sa SSSR-om su često zvučali kao poziv na novi svetski rat. On je uveravao svetsku javnost da je koegzistencija s komunizmom nemoguća i da SSSR želi da ovlada svetom kroz vojno osvajanje, terorizam ili kroz suptilno podrivanje društava iznutra. Zapadna Evropa je u neposrednoj opasnosti da bude pokorena, a zapadni političari su naivni kada veruju da SSSR želi miroljubivu koegzistenciju. Kako Solženjicin misli, „istočna politika" Vilija Branta je samoubilačka po Nemačku, američko napuštanje Vijetnama je ogromna greška, kao što je greška i tolerisanje Kube i njenih aktivnosti u Africi.
Solženjicin je bio i veliki poštovalac lika i dela pape Jovana Pavla II s kojim se i sreo krajem 1993. Pisac je izbor ovog pape smatrao božjim darom i podržavao je ne samo papine napade na komunizam u Evropi, već i njegov oštar odnos prema katoličkim crkvama u Latinskoj Americi i teologiji oslobođenja koju su one zastupale.
Za razliku od ruskih infantilnih liberala, za razliku od ruskih pravoslavnih romantičara, kod Solženjicina dominira politički provincijalizam. On nije uspeo da razume zapadni svet i njegove ciljeve, iako je u njegovom epicentru proveo dvadeset godina. Tek po povratku u Rusiju i na njenim razvalinama, Solženjicinu je počelo da se bistri, ali nedovoljno i suviše kasno. („Rusija u provaliji", Paideia 1999.) Njegova disidentska slava je izbledela, i on je prestao da bude važan ne samo na Zapadu, već i u Rusiji. (Jerofejev je, na primer, otpisao Solženjicina kao provincijalnog učitelja i lošeg pisca.)
Šmitova lekcija
Kada bi u Rusiji bilo pameti, tada bi u školske programe, kao obavezna lektira morao da uđe Karl Šmit sa svojim čuvenim esejom „O političkom". Valjalo bi i da đaci napamet nauče njegove najvažnije delove, a da svi oni koji ulaze u državnu službu polažu ispit „iz Karla Šmita".
Rusi bi tako naučili da se celokupna politička sfera svodi, kako sam svojevremeno napisao, samo na jedno: na jasno razlikovanje prijatelja i neprijatelja gde je presudan politički trenutak upravo onaj „u kome se neprijatelj u kristalnoj jasnoći prepoznaje kao neprijatelj". U Šmitovom univerzumu, neprijatelj države je onaj ko negira njen način života ili mu je pretnja, svako ko je u egzistencijalnom smislu drugačiji, ko je stranac, ko je „onaj drugi".
Suludo je verovati, kaže Šmit, da bezazleni i nemoćni narodi, budući da nikoga ne ugrožavaju, mogu imati samo prijatelje, ili da će neprijatelj biti dirnut njihovom slabošću i nesposobnošću da se brane. U sferi surove realpolitike, narodi koji veruju u takve bajke, osuđeni su na nestajanje.
Neprijatelj ne dolazi samo spolja. On može bivstvovati i unutar države i može je ugrožavati. Šmit ne skriva svoj (hegelijanski) stav da država mora stajati iznad društva i da je to jedini način da se prevaziđu, neutrališu i harmonizuju pojedinačni ili grupni interesi. Pod uticajem i svog vajmarskog iskustva, Šmit smatra da svako ko dovodi u pitanje opstanak države mora biti neutralisan i ne može se zaklanjati iza prava koja mu daju ustav ili zakoni. U ekstremnim, kritičnim situacijama, pravne norme prestaju da važe i na njihovo mesto dolazi politička odluka.
Šmit oštro kritikuje političku zloupotrebu pojmova „univerzalizam", „humanost", „čovečanstvo". Univerzalizam i humanizam u političkoj sferi predstavljaju ideološki instrument imperijalne, pre svega ekonomske ekspanzije, a termini poput „pacifizma" služe samo da obmanu. U tom licemernom kontekstu rat je proglašen za neprihvatljivo zlo. S druge strane, sankcije, intervencije i kaznene ekspedicije, nasilne pacifikacije i slična brutalna politička i vojna sredstva postaju sasvim prihvatljiva – u ime humanosti, dabome.
Karl Šmit,nemački pravnik, filozof, politički teoretičar i sociolog (Foto: carl-schmitt.de)
Pozivajući se na univerzalizam i humanost, i neprijatelj kao kategorija prestaje da postoji. Pojam „neprijatelj", se stoga zamenjuje pojmom „remetilački faktor" i time se protivnik dehumanizuje i oduzima mu se svaki dignitet i legitimitet. On narušava i ugrožava globalni mir i univerzalne vrednosti, pa je stoga van okvira ljudskosti i zakona. Tako se podrazumeva da je opravdano razarati države u ime univerzalnih principa humanosti, i to bez formalne objave rata. Kritički anticipirajući vreme koje dolazi, Šmit kaže da će se ratovi vođeni zarad očuvanja ili uvećanja ekonomske moći, uz pomoć propagande pretvoriti u krstaški pohod i u rat u ime čovečnosti.
I upravo na konceptu političkog, baš onako kako ga Šmit definiše, Zapad izuzetno uspešno funkcioniše, usput koristeći tu humanističku retoriku koju Šmit prezire. Kristalno jasno prepoznajući i imenujući neprijatelja, Zapad vodi odlučnu, istrajnu i beskompromisnu politiku svim sredstvima.
Razumeti Rusiju
Dugotrajna, neprekinuta rusofobija ne dolazi od nerazumevanja Rusije. Ona se ne može objasniti ni strahom od Rusije niti je posledica sukobljenih, racionalnih geopolitičkih interesa kako je to bilo u 19. ili u 20. veku. Da je tako, rusofobija bi nestala (ili bar oslabila) tokom proteklih trideset godina u kojima je Rusija tragično onemoćala i izgubila imperiju. Ona je dopustila da joj NATO pakt dođe na sam prag i da se sutra proširi i na Ukrajinu, a prekosutra, kada kakva obojena revolucija odnese predsednika Lukašenka, verovatno i na Belorusiju.
Problem Rusije nije u tome što Zapad ne razume Rusiju. Drama Rusije je što ona ne razume Zapad. Otuda to stalno iščuđavanje ruskih političara zapadnim potezima na globalnoj sceni – iščuđavanje koje traje decenijama.
Da je Rusija u „kristalnoj jasnoći" prepoznala ko je njen neprijatelj, da je svoju politiku vodila u skladu s takvim prepoznavanjem, možda do raspada SSSR-a ne bi ni došlo ili bi taj raspad imao drugačije konture. Tada ne bi bilo ni bratoubilačkog rata u Ukrajini, niti bi se NATO odlučio na novi, veliki pohod na istok. Ruska slabost je tako postala ključni faktor globalne nestabilnosti ne samo u Evropi. A to nas vraća na početak teksta, na nesposobnost ruske elite da postigne saglasje oko nacionalnih ciljeva, interesa i sredstava kojima će se ti ciljevi ostvariti. Moglo bi se ubrzo ispostaviti i da je i trenutno „ratno jedinstvo" u Rusiji kratkog veka.
Izvor RTS Oko
Naslovna fotografija: Mladen Antonov/AFP/Getty Images
BONUS VIDEO:
