Шапић: Кућа цвећа да постане музеј српске историје, а Тито да се врати у Кумровец

politika.rs

Шапић: Кућа цвећа да постане музеј српске историје, а Тито да се врати у Кумровец

2–3 minutes

---

Председник Привременог органа града Београда Александар Шапић најавио је да ће покренути иницијативу да Кућа цвећа, односно Музеј историје Југославије, постане музеј српске историје, а да се Јосип Броз Тито који почива у њој врати у Кумровец.

Шапић је рекао да у том музеју треба да почивају људи који су нас, како је навео, заиста бранили - Степа Степановић, Живојин Мишић, Радомир Путник и остали.

"То су људи којима се Европа дивила и који су је бранили у Првом светском рату од Немаца који би сада да нас прогласе геноцидним", рекао је Шапић.

Он је додао и да му када помене Драгољуба Михајловића који је, како је рекао, један од наших најодликованијих официра који је бранио Србију у Балканским ратовима и у Првом светском рату од Аустроугара, а у Другом светском рату против нациста, "скачу на главу Титови Југословени".

"Бранио нас је и од онога од ког смо направили мит, од Јосипа Броза, који је био аустроугарски каплар и као такав пуцао по нама", рекао је Шапић и указао да су Срби успели да после Другог светског рата Михаиловића прогласе  издајником и да не знају где му је гроб, јер су му комунисти "расули кости", док Броза чувају на најлепшем пропланку у Београду.

Шапић је навео да Броз ту почива и дан данас без обзира на сво зло које је нанео српском народу, и како је истакао, "убијајући га у Првом светском рату, а онда преко 35 година, затираћи му семе на сваки могући начин, национално, политички, социолошки и културолошки".

Он је рекао и да се поставља питање да ли ће се у Кући цвећа одати пошта српским херојима тиме што ће се направити музеј српске историје или ће тамо бити остављен Јосип Броз Тито, који је, како је рекао "велики зликовац новије српске историје".

View article...

Enclosures:

160z120_677z381_sapic.jpg (9 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2024_04//160z120_677z381_sapic.jpg

 

Proroković: Rezultat Lajčakovog posredovanja povećan konfliktni potencijal između Beograda i Prištine

kosovo-online.com

Proroković: Rezultat Lajčakovog posredovanja povećan konfliktni potencijal između Beograda i Prištine - Kosovo Online

4–5 minutes

---

Viši naučni saradnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu Dušan Proroković kaže povodom navršavanja četiri godine mandata Miroslava Lajčaka kao posrednika u dijalogu Beograda i Prištine da je rezultat Lajčakovog posredovanja to što je konfliktni potencijal povećan i između Beograda i Prištine i na celokupnom Balkanu, kao i da ne vidi da je slovački diplomata postigao neki značajniji rezultat.

„Ne vidim da je dugoročno rešenje ovo što je on radio. Prosto, rešenja su nametana, izmišljana, često realizovana uz pritiske, nikakvog tu kompromisa nije bilo, sve se zasnivalo na jednom neiskrenom stavu i to će ostaviti dugoročne posledice. Naravno, u Evropskoj uniji to niko neće priznati. Oni će reči da je Lajčak odradio fantastičan posao, da je rezultat njegovog rada Poglavlje 35, da se tzv. Republici Kosovo otvaraju vrata u Savetu Evrope, možda i u nekim drugim međunarodnim organizacijama. Ali sve su to priče koje su oni govorili 2008. godine, pa se evo 2024. opet  bavimo istim temama", kaže Proroković za Kosovo onlajn.

Kako dodaje, dugoročno ostaju svi oni problemi sa kojima smo se i do sada suočavali.

„Samo što sada imamo užasno povećavanje konfliktnog potencijala koje se bazira na nepoverenju. Ovde više niko nikome ništa ne veruje", konstatuje Proroković.

Imajući u vidu da je Priština otpočetka negodovala što je Lajčak postavljen za posrednika u dijalogu, a kasnije i zbog njegovog pristupa dijalogu, naš sagovornik kaže da ne vidi puno razloga da Albanci budu nezadovoljni Lajčakom.

„Ali vidim puno razloga da budu nezadovoljni ili sobom ili Amerikancima. Oni su očekivali da se nakon 2008. godine sve završi ekspresno, da ih Srbija prizna, da uspostavi sa njima bilateralne odnose... Zašto su nastupali sa toliko samopouzdanja? Pa zato što im je to neko u Vašingtonu obećao. Zbog toga gotovo ništa nisu radili i stavili su svoju sudbinu u ruke nekih zapadnih posrednika, a ne znam ko je u Vašingtonu to mogao da im obeća i kako je mogao da pravi takve krive procene. Nešto su ostvarili, ali nisu završili posao kako su to pre 16 godina mislili i verovatno će zbog toga sada da slome kola na Lajčaku. Krenuće povika na njega, Borelja i EU, ali suština je ipak negde drugde", ocenjuje Proroković.

Govoreći o samom dijalogu, on kaže da je za Srbiju taj proces malo predstavljao kupovinu vremena, malo relativizaciju pritiska, da je za Albance dijalog bio uslov njihovih zapadnih partnera, dok je Zapad želeo da od Srbije izvuče što je moguće više i da se implementira Išingerov plan.

„To im je donekle uspelo, zahvaljujući svim sporazumima koji su potpisani, ali se ne može tvrditi da im je sve uspelo. Mislim da bi oni sve ove ustupke koje je Beograd pravio tokom godina menjali za, recimo, saglasnost Beograda za članstvo Kosova u nekim međunarodnim organizacijama, i u Savetu Evrope i u Oebsu i da se otvori put integracije tzv. Republike Kosovo u Nato.., sve bi oni vratili i Gazivode i dinar, i tablice bi postale drugorazredno pitanje, samo da se to što se tiče međunarodne legitimizacije statusa reši. A upravo to nije rešeno. Postigli su nešto tehničkim dijalogom i jeste vlast Prištine ojačana na terenu ali u međunarodnim odnosima stvari stoje sasvim drugačije", zaključuje Proroković.

Evropski savet je 3. aprila 2020. imenovao Miroslava Lajčaka za specijalnog predstavnika EU za dijalog Beograda i Prištine i druga regionalna pitanja Zapadnog Balkana.

 

Канадски адвокат Кристофер Блек: Све је почело над Србијом, а сада су НАТО снаге отворено – фашистичке

iskra.co

Канадски адвокат: Све је почело над Србијом, а сада су НАТО снаге отворено – фашистичке

5–7 minutes

---

Канадски адвокат: Све је почело над Србијом, а сада су НАТО снаге отворено – фашистичке

31.03.2024. - 10:20

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Агресијом на Југославију почео је осећај некажњивости НАТО земаља за било какве последице њихових дела, и данас тамо преко Атлантика мисле да су недодирљиви, упозорава Кристофер Блек, канадски адвокат и борац за људска права.
Познат као некадашњи саветник одбране бившег југословенског председника Слободана Милошевића, овај угледни стручњак за међународно право истиче да је те 1999. НАТО први пут био директно ангажован у акту агресије. Затим је основан Хашки суд где су процесуирани само Срби и Хрвати, како каже Блек у разговору за Спутњик, на основу фабрикованих оптужби, док НАТО никад нису дирали.

"Тако је Хашки трибунал заправо дао НАТО савезу потпуни имунитет за све што је желео. А разарање Југославије је било прва фаза. То је све организовано с другим циљем, вишим и већим, а то су Русија и Кина. Дакле, тада се догодио потпуни слом међународног права. А сада видимо да су га потпуно напустили и да су успоставили поредак заснован на само својим правилима, што је заправо стари принцип Хитлера", сматра канадски адвокат.

Нема ко да суди за злочине НАТО
У Београд је Блек дошао на обележавање 25.годишњице НАТО агресије где је учествовао на две конференције посвећене свим аспектима ове акције извршене без одобрења Савета безбедности УН.
Наш саговорник са жаљењем констатује да у садашњој организацији система међународног правосуђа НАТО и његови лидери не могу бити кажњени за злочине почињене током бомбардовања Југославије. Присећа се и како је с групом адвоката својевремено покушао да подигне оптужницу против Алијансе и с тиме отишао код бившег главног тужиоца Хашког суда Луиз Арбур, али их је она игнорисала.
"Зато се никоме неће судити и не видим начина како би могли икад да одговарају, осим ако на неки други начин не буду позвани на одговорност. Не знам шта ће бити, али они сада директно нападају Русију, а прете и Кини. Можда ће се суочити са последицама на нешто силовитији начин. Али правно гледано, нема шансе да буду оптужени."

Канадски правни стручњак је песимиста и кад је реч о могућности да жртве погубног утицаја муниције са осиромашеним уранијумом бачене на Србију током НАТО агресије икад добију неку одштету – иако је заслужују, нема никог ко би им је дао. Како објашњава, ад хок трибунал – Хашки суд нема капацитет нити интегритет да то ради, а Међународни суд правде неће то да ради – он је у рукама ЕУ и Американаца. Тако да нема апсолутно никакве шансе да било ко добије компензацију од људи који су починили те злочине.
Троструке последице рада Хашког трибунала
Он негативно оцењује комплетан рад Хашког трибунала који, како истиче, није ни легитиман док су оптужнице против многих људи са овог простора, махом исфабриковане, имале за циљ да се приреди представа и изгради одређени наратив.
"Последице тога су биле троструке: прикривали су ратне злочине НАТО концентришући се на жртву; то је користило да би се наставила пропаганда против Југославије и против Срба; и то им је омогућило да некажњиво раде шта желе", каже Блек и додаје да док год се у Хагу држе затвореници Србију ће наставити да блате и демонизују.

Блека питамо и за ситуацију у родној Канади, где је пре неколико месеци парламент аплаудирао једном осведоченом нацисти само зато што је Украјинац.
„За мене и многе друге људе у Канади то је био шок зато што је то показало да су НАТО снаге постале отворено фашистичке. Потпуно су скинуле маску. Јер кад се есесовац појавио у канадском парламенту ту је био немачки амбасадор, ту је био Владимир Зеленски и сви су тапшали и клицали, без обзира којој партији припадали. Мислили су да ће им то проћи. Клицали су му зато што је убијао Русе, а он није убијао само Русе него и друге људе. То је показало да је западна цивилизација запала у исто такво варварство какво је постојало 30-их и 40-их година у време Хитлера, Мусолинија, Франка и сличних људи", упозорава адвокат.

Огорчен што је и канадска влада постала марионета Американаца, каже да је тамо у току интензивна и свакодневна пропаганда против Русије и Кине како би људи у Канади, Сједињеним Државама, Британији, подржали рат против тих земаља, што је веома опасно.
„Ово је прави рат против Русије"

Блек коментарише и терористички акт који се прошле недеље догодио у Москви када је погинуло око 140 људи, а не искључује да би сличне опасне ситуације могле да се понове.
„Мислим да сада сви схватамо да је ово прави рат. То више није прокси рат, то је директни рат који против Русије воде Сједињене Државе и банда њихових савезника. А они су немилосрдни. Користиће у томе све методе. Свет је данас суочен са ситуацијом у којој је присутан здружени напор да се уништи Русија. И они неће стати, чак ни ако Русија победи у Украјини", страхује Кристофер Блек.

Он додаје да ће се тако наставити док год се тамо на Западу не суоче с поледицама својих акција, а на крају поручује:
"Не свиђа ми се све ово али нешто мора да пробуди Запад."

Sputnik Србија

 

iskra.co

Кецмановић: Срби не дају ни Српску ни Косово а Руси СУ на путу ка делти Дунава

8–10 minutes

---

Кецмановић: Срби не дају ни Српску ни Косово а Руси СУ на путу ка делти Дунава

31.03.2024. - 10:24

Фото: Медија центар Београд

НА Бембаши, у хладну Миљацку опет скачу на главу од среће. БиХ је добила преговарачки статус са ЕУ или како се то већ зове.

„Стиже велика нафака, биће џабане и мажњавања, шатро пројекти, оптимализације, рационализације, адаптације и те ствари. Лапо ино-посредницима, лапо нама, а остало – линафо, шупљирање. Конташ?"

И Пленковић се испред ХДЗ радује јер је допринио реализацији Туђманове гласовите изјаве поводом утапања Херцег-Босне у Бошњачко-хрватску федерацију: „Хрвати су добили еуропску задаћу да цивилизирају и култивирају Бошњаке".

А Милановић касније: „Прво сафун па онда парфем".

Елем, Башчаршија сада више неће опојно мирисати на ћевапџинице и ашћинице, на мезетлуке и јемеке него на француске парфеме. Грађанска елита на зидићу крај „Парк" кафане на рубу резигнирано закључује: „Запад је напокон схватио да су муслимани прави правцати Европљани, а не исламски терористи".

Хрвати у „Херцег-Босни" нису импресионирани јер са двоструким држављанством ионако имају путовнице и домовнице и Брисел их препознаје као грађане Хрватске – чланице ЕУ.

Додик је, не баш горљиво као Вучић, такође подржавао европски пут, а ни Русија није била против. Са Мајданом и СВО све се промијенило.

Нико се и не пита зашто су се врата ЕУ изненада отшкринула за БиХ. Обично се каже да је кандидат остварио неке европске стандарде, отклонио неспоразме са сусједним државама и сл. Сарајево се, међутим, вјечито љути на Загреб, а поготово на Београд, а највише на Бањалуку и Груде. Елем, БиХ је напредовала на путу за ЕУ, а није се помирила ни сама са собом.

На терену односи ни са заграничним ни са унутрашњим комшијама никад гори. Штавише, америчке службе ономад званично предвиђају „мање етничке сукобе", што се може схватити као инсценирани повод за интервенцију илити самоиспуњавајућа прогноза.

Испада, Вашингтон опет контра Бриселу у БиХ?! А ЕУФОР (испостава НАТО у БиХ) каже да је БиХ мирна и стабилна.

Но, послије пријема Бугарске, Румуније и напретка Молдавије и Украјине, свакоме је ваљда постало јасно да нема везе да ли су испуњени било какви услови. Трудио се – не трудио, примиће те или неће, зависно од њихових тренутних политичких, безбједносних и економских интереса, док муштеријама цинично понављају: „Све зависи од вас самих".

Мијењају услове и рокове, поглавља у кластере, уводе пријем „у више брзина", постављају критеријуме које ни сами не задовољавају, лажу и варају. Упркос свему, нико, за разлику од Турске, истина послије 60 година у чекаоници, није им рекао: „Хвала лијепо, више ми нисмо заинтересовани".

Једнима су сметали као муслиманска земља у хришћанској Европи, другима што би економски, територијално и популационо угрозили примат оснивача, трећима због велике турске мањине у Њемачкој итд.

Рецимо, шиптарским сецесионистима је било речено „прво стандарди па онда статус", а онда су им признали статус, баш онда када су они дивљачки газили елементарне цивилизацијске стандарде, не би ли их ваљда статус умирио. Е, сада је проблем и њима и Бајдену, и Макрону и Шолцу што Србија неће у томе да им се придружи и добровољно се одрекне колијевке своје државности и духовности, неће да пусти низ воду Српску, неће да уведе санкције Русији, а Српска је у томе чак појачано прати.

„Шта хоће ти Срби?"- питају.

Вучић их зове пријатељима, Додик – непријатељима, а ниједан ништа не да. Ни КиМ ни РС, ни један другога.

А зашто баш сада Брисел отвара преговоре са БиХ?

– У дубокој економској и политичкој кризи, ЕУ никада није била мање привлачна преосталим, углавном балканским аспирантима, не рачунајући аутсајдере Молдавију и Украјину.

Према анкетама, евроентузијазам је у Српској, као и у Србији, у паду, а никада није ни прелазио 50 одсто. Пошто је исти тренд био забиљежен и у осталим земљама кандидатима, са референдума о приступању прешло се на скупштинско изјашњавање, а сада је довољна и само одлука владе.

Бошњачко одушевљење јача европско самопоуздање, тим више што ни „босански Срби" не одбијају. Ето има још увијек неко у Македонији, Црној Гори, па и у Србији и Српској ко вјерује у ЕУ више него она данас сама у себе.

– У Бриселу вјерују да ће корак напријед у евроинтеграцији западног Балкана ојачати све слабију позицију ЕУ у односу на САД и РФ. Да ће успјети да прекине вазалство на једној као и непријатељство на другој страни, да ће моћи аутономно да успостави партнерске односе на обје стране, војно-политичко са колективним Западом и економско (енергенти и тржиште) са Истоком.

Јер, како сада стоје ствари, приватни капитал бјежи у САД, инвестиције на брдовити Балкан.

– У ЕУ вјерују да ће ова „шаргарепа" бити ефикаснија од „штапа" све већих притисака на „мањи ентитет". Да уведе санкције Русији, да одустане од стратегије „мирног разлаза", да батали дејтонске надлежности, прихвати de facto већинско одлучивање на рачун консензуса.

Исте механизме ЕУ управо развија у властитим редовима. Мађарска је са обје ноге у колективном Западу (и ЕУ И НАТО), па изнутра може да „закера", али ако се за Орбаном поведе више актера, оба савеза ће се распасти. Зато Шолц и Макрон уводе нови модел „консензуса": „Једногласно минус 1", „сви минус 2, 3 …" итд."

Али бадава им све када Срби не дају ни Српску ни Косово и када Руси на путу ка делти Дунава стоје иза њих. Тих братских веза Срби се нису одрицали ни када је нама или њима ишло наопако.

Данас то није само ствар словенства, православља, традиције и колективне емоције, него рационалног избора. Ићи на супротну губитничку страну је „као '45 у четнике".

Досадашња игра „лаже и паралаже": они као једва чекају да се придружимо, али уз санкције Русији, независно КиМ, отпис РС, док ми као чезнемо да се придружимо, а не дамо суверенитет – можда и није била лоша због европских фондова, инвестиција, кредита, куповине времена, али пуно чланство већ не.

У ЕУ је тешко ући али још теже изаћи: сјетимо се колико је УК коштао Брегзит.

Паметније је обновити Покрет несврстаних гдје нас пробуђена Африка памти као некога и нешто, док Јемен, Чад, Нигер, под кишобраном Кине и Русије испраћају западне неоколонизаторе.

Пред БРИКС-ом се отегао ред регионалних велесеила, а пред ЕУ, прекореда, несрећници, попут Украјине и Молдавије који, кад им одшкринута врата отворе, неће ни постојати.

А шта послије радосне вијести о приступним преговорима?

Како у ЕУ да уђе земља која је и суверена, а под протекторатом, парламентарна демократија, а под диктатуром в.п., у којој се не поштује слово, него дух закона!

Али, да занемаримо „ситнице", како три стране које не могу да се сложе око државне заставе, химне, празника, да се договоре са четвртом? Ево како: сада тако, а остало „о том потом". А преговоре ће свршити једног лијепог дана или касније.

Током великог успона од ЕЕЗ до ЕУ, Брисел је нудио Београду позамашну финансијску стимулацију да СФРЈ одмах буде примљена у заједницу европских држава, али као цјелина. Словенци су глатко одбили, с образложење да неће да губе вријеме на договоре са „братским" републикама, а да ћемо у ЕУ свакако опет бити заједно: „До/виђења у Бриселу!" Можда би сада Срби требало да кажу Бошњацима: „Хајте ви тамо без Српске, а када и ми стигнемо, опет ћемо бити заједно, без вама мрског Дејтона и ентитетских граница у јединственој Европи.

Додик тим поводом: „У ЕУ неће бити границе између Српске и Србије, а БиХ ће бити фришоп". Вучић на вијест да ће Куртијево Косово бити примљено у Савјет Европе: „Онда ће Србија изаћи из Савјета Европе".

Два српска предсједника припремају васкршњи сабор Србије и Српске, а Бећиревић (Бећир, Бећо) један од три у Предсједништву БиХ тужака их код лажног в.п.

Ових дана у центру Сарајева фасаде освјетљене у бојама ЕУ, у Бањалуци у бојама руске заставе.

У БиХ, као и обично „ј… луд збуњеног", али се ипак зна на којој је ко страни свијета.

свеосрпској

 

politika.rs

Србија може покренути преговоре о миру између Русије и Украјине

Владимир Павићевић

6–8 minutes

---

Опште је мњење да, након терористичког напада прошле седмице у Москви, свету прети даља ескалација конфликта чије је жариште у Украјини. Прерастање рата у Украјини у оружани сукоб ширих размера је реална претња. Моја је теза да у најтежим околностима, које се у овом случају тичу могућности да почне трећи светски рат, увек постоји шанса да се направи искорак којим би замишљена катаклизма била замењена звезданим моментом којим би се осигурао мир међу народима и државама света.

Да би се тако нешто десило неопходно је да постоје иницијативе којима би се утицало да процеси теку ка том циљу. Циљ је, дакле, да се посвећено ради на обезбеђивању услова за покретање мировних преговора између Русије и Украјине, чији би исход требало да буде завршетак рата и договор о трајном миру. Потез који би могао назначити трасу ка миру између Русије и Украјине данас на располагању има и српска дипломатија.

Два су посебно важна елемента која Србију потенцијално чине релевантним актером у покретању најозбиљније мировне иницијативе у случају рата у Украјини.

1. Србија је кредибилан актер

Један од критеријума на основу којих се у међународним односима процењује озбиљност одређене иницијативе јесте кредибилитет њеног покретача. У темељу нечије кредибилности налази се поверење које је тај субјект завредео својим делањем у односу на поједино питање. Када је реч о рату у Украјини, извесно је да и из позиције Русије и из перспективе Украјине данас на свету не постоји држава која ужива такво поштовање и једне и друге стране у сукобу као што је то случај са Србијом.

Литијумски чвор

Непосредно по започињању рата, Србија је закључцима Савета за националну безбедност о рату у Украјини дефинисала своју позицију у односу на ово питање. Тај став подразумева да Република Србија пружа пуну и принципијелну подршку поштовању начела територијалног интегритета Украјине и да сматра погрешним кршење територијалног интегритета било које државе укључујући Украјину.

У исто време, Србија је поручила да ће се приликом разматрања потребе да се донесу рестриктивне мере или санкције против било које државе, укључујући Руску Федерацију, руководити искључиво заштитом својих виталних економских и политичких интереса и да у овом периоду њен витални политички и економски интерес није да уводи санкције било којој држави. У закључцима је назначено и то да су и Русија и Украјина за Србију увек биле пријатељске државе, а да српски народ Русе и Украјинце сматра братским народима.

По питању конфликта у Украјини Србија се издвојила као држава која је темељније од свих других дефинисала и аргументовала своју позицију. Тако дефинисаном позицијом и принципијелним делањем у складу са њом, Србија је постала једна од малобројних држава света у којој и Русија и Украјина виде искреног партнера. Управо то Србију потенцијално чини кредибилним актером у иницирању преговора који би могли да воде ка миру.

2. Србија је очувала мостове ка истоку и ка западу, као и културне везе и са Русијом и са Украјином

Војном неутралношћу Србија се поставила као субјект који жели да одржи споне са кључним партнерима и на западу и на истоку. То, на пример, подразумева повремено одржавање како руско-српских војних вежби, тако и војних вежби Србије са НАТО. У околностима рата који се дуже од две године води у Украјини, овакав положај Србије може да буде третиран као посебно важан и користан за иницирање комуникације о могућој деескалацији тешког конфликта у Украјини. Порука би најјасније могла да гласи овако – Србија није рушила мостове и сада то свима може да користи.

Осим сарадње и са истоком и са западом у војним питањима, Србија се и у односу на практична питања која се тичу живота и комуникације људи у свакодневном животу поставила као актер који одржава везе и комуникацију са свима. Добар пример је пословање компаније „Ер Србија" која све време организује редовне авионске линије ка Њујорку, али и ка Петрограду и Москви. Међународним актерима који рационално промишљају о начинима доласка до мира у Украјини и то може у симболичком смислу да буде значајна информација за осмишљавање корака којима би се ојачале иницијативе које могу да воде ка миру.

Када се свему наведеном дода и културни аспект који, уз бројне друге елементе, подразумева да становништво у Русији, Украјини и Србији доминантно чине људи православне вере, све то улогу српске дипломатије у осмишљавању иницијативе за припрему, отпочињање па и вођење мировних преговора чини потенцијално озбиљном и обећавајућом. Ове културне споне су евидентне и оне у приликама које имамо нису и не смеју бити занемарене.

Постоје и други елементи који српској дипломатији додатно отварају врата за улогу у врсти мировне иницијативе поводом рата у Украјини, али два наведена су кључна. Нема дилеме ни око тога да би иницирање овакве једне идеје подразумевало најшире консултације за бројним заинтересованим актерима који би, макар у почецима, остали ван домашаја јавности. Будући да се до циља не може стићи без кретања ка циљу, онда је веома важно да наша дипломатија не губи време, него да дела.

Србији ускоро предстоји избор нове владе, која ће према свим очекивањима радити све четири године. То је добро, јер ће извесност да ће влада трајати пуни мандат бити снажан мотив члановима владе да се у пуној мери посвете свом послу. У контексту улоге српске дипломатије у достизању мира у Украјини, нови министар спољних послова би могао да добије јасну инструкцију са најауторитативније политичке адресе у држави да је могућа улога Србије у мировној иницијативи око рата у Украјини једно од најважнијих питања којима би требало да се бави.

Две би напомене могле да буду посебно мотивишуће за новог министра и министарство спољних послова у целости како би се у пуној мери посветили овоме послу. Једно је да би замишљени почетак мировних преговора био такав успех да би се он мерио са највећим постигнућима српске дипломатије у целокупној њеној историји. А друго је идеал мира, који би значио моментални престанак трагедије која је у Украјини и Русији значила страдање стотина хиљада људи.

Доктор политичких наука

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

 

politika.rs

Расправа Русије и Француске у Савету безбедности УН

14–18 minutes

---

Земље чланице Савета безбедности Уједињених нација (СБУН) нису изгласале да се на дневни ред седнице, која је завршена у Њујорку, стави иницијатива Русије да се расправља о 25. годишњици НАТО агресије на СР Југославију 1999. године, али је седницу обележила расправа амбасадора Русије и Француске о том питању.

За одржавање седнице гласале су Русија, Кина и Алжир, није било гласова против, али је било уздржано 12 чланица СБУН - Француска, Велика Британија, САД, Еквадор, Гвајана, Јапан, Малта, Мозамбик, Јужна Кореја, Сиера Леона, Словенија и Швајцарска.

Русија и Француска у клинчу

Пре гласања, али и после њега, седницу је обележила расправа амбасадора Русије и Француске при Уједињеним нацијама који су имали различите погледе на тему седнице.      

Амбасадор Француске при Уједињеним нацијама Никола де Ривијер рекао је да је то предложила Русија без консултација са Србијом која је стављена пред свршен чин.

"Рекао сам српским дипломатама да оваква седница неће бити одржана. Позивам представника Руске федерације да, рецимо сутра, одржи овакву расправу у ариа формату. Данас немамо другог избора него да приговоримо на привремени дневни ред који је управо најавио председавајући. Одговорност овог Савета је међународни мир и безбедност и да се то одржи. И тешко је видети како ће се одржати данашњи састанак", рекао је француски амбасадор и додао да Русија "цинично" користи интервенцију 1999. године да оправда свој рат против Украјине и агресивну спољну политику у Грузији 2008. и на Криму  2014. године.

Он је подсетио и да је председник Србије Александар Вучић 10. фебруара говорио пред Саветом безбедности УН о ситуацији на КиМ, на захтев Србије.

''Овај Савет одмах је прихватио његов позив. Савет безбедности се и даље бави питањем Косова и применом Резолуције 1244, а ми настављамо да помажемо странама да раде на решењу. Председник Вучић је увек био добродошао за овим столом. На то нема приговора'', рекао је Де Ривијер.

Руски амбасадор при УН Василиј Небензја рекао је да је јасно да се известан број чланица противи оваквој расправи јер је "агресија НАТО покренута под лажним претекстом", због чега ово питање "није везано за историју већ и за ствари које се на Косову дешавају и сада".

Небензја је, истовремено, навео да је овај састанак у програму рада за март који је доступан свима, али да је Француска тек данас довела у питање ову тачку дневног реда и истакао да се ових дана читав свет сећа жртава трагичних догађаја на Балкану, чији је узрок била илегална агресија НАТО-а.

"Разумем да је за представнике НАТО-а за овим столом непријатно да ово чују и да се о томе расправља. Ових дана се цео свет сећа жртава трагичних догађаја на Балкану, чији је повод била незаконита агресија НАТО-а под лажним слоганом интервенције под маском Савета безбедности. Разумем да представницима НАТО-а за овим столом ово није згодно да чују и дискутују, али то је реалност која је везана не само за историју већ и за оно што се сада дешава на Балкану. И желео бих да подсетим у корист наших француских колега који се позиционирају као веома упућени у процедуре Савета безбедности да је састанак који смо тражили већ сазвало јапанско председништво и то је потврђено кроз мрежу политичких координатора. Овај састанак је у програму рада Савета за март, за месец март, а тек данас смо сазнали да француска делегација планира да доведе у питање сазивање овог састанка", рекао је Небензја.

Он је затражио да се одржи отворени брифинг у Савету безбедности о последицама НАТО агресије на СРЈ по међународни мир и безбедност у свету.

Кина разочарана

Након гласања, када је одлучено да се 25. година од НАТО агресије СРЈ не стави на дневни ред, за реч се јавио заменик кинеског амбасадора при УН, Генг Шуанг који је рекао да је Кина подржала одржавање седнице, изражавајући жаљење што су неке чланице имале другачије мишљење.

"Разочарани смо исходом гласања... Пре него се разиђемо морам да кажем да НАТО бомбардовање проузроковало и веома болан тренутак који кинески народ никада неће заборавити - 7. маја, НАТО предвођен Сједињеним  Америчким Државама испалио је више ласерски вођених пројектила и бомбардовао кинеску амбасаду у СРЈ, што је прозроковало смрт тројице кинеских новинара и повреде више од 20 кинеских дипломатских представника", рекао је Шуанг.

Како је рекао, то је била флагрантна повреда кинеског суверенитета и озбиљна повреда осећања народа Кине, као и огромно кршење међународног права.

"Народ Кине не подржава мржњу, али историју никада нећемо заборавити. Не подржавамо ни да се насиљем одговара на насиље, али никада нећемо дозволити да се ово понови", рекао је он.

Представник Словеније рекао је да предлози попут овог не доприносе изградњи поверења, већ настоје да поделе и политизују ово тело.

"Оно чега се сећамо је огромна страдања и убијања цивила, маса избеглица. Сећамо се рата. Сећамо се неспособности Савета да делује када је потребно. Сећамо се неуспешних мировних иницијатива и сећамо се страха од понављања етничког чишћења. Бивша Југославија се распала у разорном рату. Сваки њен народ прошао је тешка искушења, неке трагичније од других. Али то је био болан период за свакога. Три деценије касније ране још зарастају, али и даље боле. Не видимо вредност у поново их отварају. Државе немају заједнички наратив о историји ратова на простору бивше Југославије. Све земље су, међутим, сагласне око заједничке будућности, а то је улазак у Европску унију и њен мировни пројекат. Апелујемо на Руску Федерацију и све остале чланице Савета безбедности да остану фокусиране на главну улогу овог тела, а то је одржавање међународног мира и безбедности", рекао је представник Словеније.

Седници Савета безбедности УН присуствовали су министар спољних послова Србије и први потпредседник владе Ивица Дачић, стални представник Србије при УН амбасадор Немања Стевановић и амбасадор у Вашингтону Марко Ђурић.

Седница је заказана на иницијативу Русије поводом 25 година НАТО бомбардовања СРЈ, а руска Државна дума је прошле недеље усвојила нацрт документа о НАТО агресији на СР Југославију којим ће се обратити УН.

У документу је оцењено да су агресијом створене претпоставке за нове војне акције широм света под "маском наводне борбе за вредности слободе и демократије".

Тим документом позивају УН, да осуде војну операцију земаља НАТО против суверене Југославије, да се супротставе покушајима мењања историјске истине о трагичним догађајима 1999. у корист Запада и да предузму мере како би се земље чланице НАТО позвале на међународно-правну одговорност за агресију која је извршена без одлуке СБ УН.

Седница СБ УН била је и једна од тема разговара који су у четвртак у Москви имали Дачић и шеф руске дипломатије Сергеј Лавров.

Ваздушни напади НАТО-а на СРЈ, извршени без одобрења Савета безбедности УН, трајали су од 24. марта до 10. јуна 1999. године.     

НАТО бомбардовање довело је до смрти више од 2.500 људи, укључујући 87 деце, а причињена је штета од сто милијарди долара.

Потпредседник Владе Србије Ивица Дачић и министар спољних послова поручио је након седнице да НАТО и његове чланице нису имале основ утемељен у међународном праву за агресију на Југославију пре 25 година и додао да је цинично да данас Србија у Савету безбедности није могла ни да говори о томе.

"Употреба силе у међународним односима је нелегална и представља представља кршење темељних принципа и правила међународног права. То су и саме чланице НАТО-а говориле, квалификујући ту акцију као нелегалну али легитимну употребу силе у циљу заустављања наводне хуманитарне катастрофе", рекао је Дачић.

Додао је да је цинично што данас Србија у Савету безбедности није могла да говори о томе, а пре 25 година нису ни питали  Савет безбедности да ли ће да бомбардују Србију.

"Поред бомби не можете још ни да кажете о свему томе е то говори о међународном правном поретку и међународном праву.То говори о томе да ли УН и Савет безбедности и даље постоје", рекао је он.

Навео је да самовољна употреба оружане силе није допуштена, једино је могућа у строго дефинисаним условима који су предвиђени повељом УН.

"НАТО и његове чланице нису имале основ утемељен у међународном праву за агресију на Југославију. Зато што је у питању свих ових година и деценија била нелегална борба за оцепљење Косова од Србије и Југославије", рекао је он.

Он је истакао да су сви сведоци да у Савету безбедности сви говоре о територијалном интегритету, а једино нико не говоири о територијалном интегритету Србије..

"Могуће је да се дигне ОВК која је била на линији терористичких организација, они поведу борбу за оцепљење Косова не од Милошевића, већ и пре њега... Неколико векова се води борба за оцепљење Косова од Србије и рушење нашег територијалног интегритета", рекао је Дачић.

Додао је да је бомбардовање нелегално и да није добило никакво правно покриће ни након 1999. године.

"Ми нисмо били овде да бисмо говорили о односу Русије, Америке и Француске, већ о агресији на СРЈ, која је изведена без одлуке овог тела и која је била преседан, као и данашња одлука током процедуралног гласања", рекао је Дачић.

Према његовим речима, проблем је у томе што се све ради преко леђа Србије и српског народа.

"Та агресија ће заувек остати злочин који не можемо да заборавимо", рекао је Дачић.

Он је упитао како ће СБ УН спречити агресију на неку другу земљу ако не може ни да расправља о бомбардовању СРЈ 1999. године.

"Поставља се питање да ли постоји међународни поредак, а одговор на то питање сви знају", истакао је Дачић.

Дачић се медијима обратио након што земље чланице Савета безбедности Уједињених нација данас нису изгласале да се на дневни ред седнице, која је завршена у Њујорку, стави иницијатива Русије да се расправља о 25 годишњици НАТО агресије на СР Југославију, истичући да су током агресије гађани градови, тргови, улице, пијаце, мостови, болнице широм Србије, а не само на Косову и Метохији.

''Какво је то етничко чишћење изведено на Косову? Како је могуће да је резултат етничког чишћења то да је у 437 насељених места на Косову јужно од Ибра, у којима су живели Срби потпуно етнички очишћено 312 насеља? У тој Приштини је живело 40.000 Срба деведсетих година, сада их живи неколико стотина. Је ли то етничко чишћење Албанаца или Срба'', рекао је Дачић, уз оцену да, шта год да се десило, није могло бити ни повод ни разлог за бомбардовање Србије.

''Током ваздушне агресије НАТО убијено је 2.500 цивила, међу њима 89 деце и 1.031 припадник Војске и полиције, који нису напали неку другу земљу, већ је бранила своју земљу Србију'', рекао је Дачић додајући да је рањено око око 6.000 цивила, од тога 2.700 деце.

Он је истакао да је током напада извршено 2.300 удара и бачено 22.000 тона пројектила међу којима 37.000 забрањених касетних бомби и 15 тона бомби са осиромашеним уранијумом.

''Разорен је велики део инфраструктуре, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, храмови, цркве и манастири. Разорено је 50 одсто производних потенцијала Југославије, униптена је трећина енергетског система земље. Бомбардована је амбасада Кине у Београду, погинуло је двоје људи. Зграда РТС у Београду уништена је 23. априла, када је погинуло 16 новинара и исто толико рањено. Здање РТ Војводине, срушена 3. маја 1999. године - на Међународни дан медија'', рекао је Дачић.

Он је навео да је прекршен члан 35. Додатног протокола Женевске конвенције, тако што су уништене рафинерије нафте и хемијских постројења у Београду, чиме је проузрокована  дугорочна и ненадокнадива штета по животну средину.

Дачић је оценио да израз ''колатерална штета'' звучи ''посебно цинично, дехуманизовано и деперсонализовано''.

''То је осмишљено тако да умири савест оних који су починили злочине над цивилима. Дужан сам да подсетим да је најмлађа жртва агресије била Бојана Тошовић из Мердара која је имала само 11 месеци када је страдала од последица бомбардовања. Двогодишњи Марко Симић из Новог Пазара преминуо је у рукама свога оца. Трогодишња Милица Ракић убијена је у купатилу своје куће током бомбардовања Батајнице касетним бомбама'', рекао је Дачић и додао да ће страдала деца, ''којима је заувек заустављено детињство'' остати вечни симбол страдања невиних жртава.

Навео је да је приликом напада на путнички воз у Грделичкој клисури, који је НАТО окарактерисао као несрећу, погинуло 15 цивила, док је 44 рањено.

''Касетном муницијом је гађана пијаца у Нишу где је 15 цивила убијено. Акушерско-гинеколошке клинике, породилишта, болнице, домови здравља. Какви су то војни циљеви? Каква је то хуманитарна катастрофа или хуманитарни разлози били потребни да се овакви злочиначки потези агресије НАТО-а спроведу'', рекао је Дачић.

Подсетио је да је од 10. јуна 1999. године, од доласка НАТО, до данас на Косову и Метохији извршено је 9.407 етнички мотивисаних напада на физичка лица и имовину, у којима је 666 Срба и других неалбанаца изгубило живот, где је повређено 1.471 лице, киднаповано 1.092, порушено и спаљено 33.411 кућа и станова, оштећено 232 верских објеката и 63 културно-историјских споменика", рекао је Дачић на конференцији за медије у седишту Уједињених нација у Њујорку.

Додао је да је уништено и оштећено 9.750 надгробних споменика на 275 српских гробаља.

Он је истакао да се питање територијалног интегритета посматра на нивоу двоструких стандарда и кроз однос великих сила, додавши да Србија није никога напала, већ да је бранила сопствени територијални интегритет.

"Косово је желело отцепљење од Србије и за то је користило терористичку организацију Ослободилачку војску Косова, уз помоћ западних исламистичких земаља", навео је Дачић, подсетивши да је тзв. ОВК била на листи терористичких организација.

Додао је да о томе постоји јасни подаци о којима су говорили и поједини западни званичници.

Стални представник Русије при Уједињеним нацијама Василиј Небензја поновио је након седнице СБУН да је данашњи дан сраман за Савет безбедности УН јер, како је навео, земље чланице које су бомбардовале СР Југославију 1999. године, нису хтеле да говоре о томе.

"Наш предлог није био одбијен када смо предложили одржавање седнице. Сазнали смо да ће ово питање бити стављено на процедурално гласање тек данас у 12 часова. Ја то сматрам још једном епизодом дипломатске агресије Француске у Савету безбедности", рекао је Небензја новинарима у Њујорку.

Он је додао да је ово био тужан и сраман дан за СБ УН јер НАТО чланице које су 1999. године нанеле, како је навео, страшне патње народу бивше Југославије, једноставно нису хтеле да причају о томе.

"Покушали су да ућуткају оне који су хтели да о томе говоре. То се све дешавало пред српским министром спољних послова, што је срамота и брука", рекао је Небензја.

Он је навео да је један од разлога за то можда и то што се земље које су бомбардовале СРЈ плаше своје законске одговорности, додавши да те земље нису хтеле да чују истину.

На питање да ли Русија припрема неки нови корак, руски дипломата је рекао да постоје редовни састанци СБ УН о ситуацији на КиМ, али да ће размислити о даљим корацима.

 

standard.rs

Milijarda pomoći ili još 25 godina agresije

Никола Врзић

7–9 minutes

---

Agresija – koja je započela pre četvrt veka – traje i dalje. Ne rade nam sad nešto što već nisu radili, nego to rade drugačije jer su takve okolnosti. U tom kontekstu treba posmatrati i njihovu navodnu „pomoć" nama

Desilo se tako da smo baš ovih dana – kad obeležavamo četvrt veka američke NATO agresije na našu zemlju – obavešteni da smo u tih proteklih četvrt veka dobili milijardu i 100 miliona pomoći od Amerike. Tako je kazala Marija Longi koja je u Stejt departmentu koordinator za američku pomoć Evropi, Evroaziji i Centralnoj Aziji, dok je ranije bila u Nacionalnom ratnom koledžu američkog Ministarstva odbrane, što je biografija koja nehotično ali zato vrlo precizno objašnjava pravi karakter američke pomoći koja je nastavak njihovog rata drugim sredstvima.

Te stoga naravno da nije slučajno što je baš sada, dakle, u vreme još jedne godišnjice njihove agresije na nas, Mariji Longi dato da se oglasi o njihovoj velikodušnoj pomoći nama. Puki krizni pi-ar, očigledno, koji treba da nam skrene pažnju s onoga što su nam radili na ono što nam rade.

Velika greška. Pokušaj da nas okrenu ka budućnosti umesto da gledamo u prošlost samo je razotkrio sadašnjost u svoj raskošnoj podlosti raznih njihovih postupaka koje nazivaju pomoć iz prostog razloga što zvuči lepše. A poneko bi mogao i da im poveruje da stvarno pomažu.

Signal za podozrenje

Ovu vrstu neprijatnog kontinuiteta – agresije i pomoći – uočavamo sasvim lako čim obratimo pažnju na izvor finansiranja i jednog i drugog. Naime, izvor je isti.

A to dalje može da znači jedno od sledeća dva:

1. ili su njihove namere u odnosu na nas sve vreme dobre i plemenite, kao i pomoć koju sad kažu da nam pružaju – te se i bombardovanje i ubijanje imaju smatrati izlivom ljubavi, što je ipak prilično komplikovano dokazati;
2. ili su im pak namere jednako smrtonosne i kad nas bombarduju i kad nam pomažu iz istog američkog budžetskog izvora. A menjaju se samo metode sprovođenja njihovih namera – bombe i potonja pomoć koja ima jednako razoran, to jest maligan uticaj. Uostalom, kao osiromašeni uranijum kojim su nas zasipali.

Drugim rečima: njihov interes je ovde sve vreme isti. Te su i bombe bile pomoćno sredstvo za ostvarenje tih interesa, baš kao što je to i pomenutih milijardu i sto miliona dolara. Sve to služi istom njihovom interesu koji je za nas uglavnom ubistven.

Žena prolazi pored zgrade Generalštaba urušene tokom NATO agresije na SR Jugoslaviju, 24. mart 2010. (Foto: AP photo/Darko Vojinovic)

Ovo opažanje je izrazito važno kad se obrati pažnja i na strukturu onoga što beleže kao svoju pomoć nama u dotičnom iznosu od više od milijardu dolara za proteklih 25 godina.

Kaže nadležna Marija Longi iz Stejt departmenta i Ratnog koledža, a potvrđuje to i zvanična evidencija američke vlade, gro toga otišao je organizacijama civilnog društva – to je ono što pogrešno nazivamo nevladinim organizacijama, jer ih ne plaća naša vlada – i nezavisnim medijima koje, takođe, pogrešno doživljavamo kao nezavisne, a to ne mogu da budu čim su finansijski zavisni od američke, je l', pomoći. Pa bi već i ovo lažno predstavljanje moralo da predstavlja signal za podozrenje.

Da uprostimo: bilo koja, na primer, Crta ili nezavisno društvance novinara, recimo iz Vojvodine, koje finansiraju Nacionalna zadužbina za demokratiju i slične organizacije finansijski uvezane sa Stejt departmentom, i onako organski povezane sa američkim Ratnim koledžom i Ministarstvom odbrane, imaju istu funkciju bombi koje su na nas počeli da bacaju ovih dana pre 25 godina – isti ljudi ih istim novcem ne plaćaju da bi proizvodili drugačiji efekat.

Pravilo, a ne izuzetak

Agresija – koja je započela pre četvrt veka – traje i dalje. Ne rade nam sad nešto što već nisu radili, nego to rade drugačije jer su takve okolnosti.

A ako je iko sposoban da pomisli da to nije tako nego su se predomislili nakon što su nas bombardovali, pa su u međuvremenu stvarno počeli da nam pomažu, možda bi trebalo da obrati pažnju na južnu pokrajinu Srbije. Eno, primera radi, američki ambasador u Prištini ponavlja kako će Amerika „učiniti sve što može" da tzv. Kosovo postane punopravni član NATO pakta. I mogli bi slobodno i to da nam ubeleže kao pomoć, na primer, da se oslobodimo tog tereta…

Značka tzv. Savetodavnog tima NATO-a za vezu na jednom od vojnika u sklopu zapadnih misija na Kosovu i Metohiji (Foto: globallookpress.com/Soeren Stache)

Makar jednom godišnje se u ovim danima intenzivnog sećanja na NATO agresiju postavlja i pitanje da li smo ovu njihovu pomoć mogli i da izbegnemo. Kratak, jednostavan i najtačniji odgovor je – ne, a pružio ga je još Henri Kisindžer kada je otkrio da je sporazum iz Rambujea bio samo „provokacija i izgovor za početak bombardovanja". Hteli su to da nam urade – i to je sva istina o njihovoj agresiji na našu zemlju.

A ni 1999. u tom smislu nije izuzetak nego pravilo: 1995, 1994, 1991. i 1992, 1941, 1914. i možemo tako da idemo sve do 1804. i Prvog srpskog ustanka kada su engleski oficiri komandovali turskom artiljerijom protiv srpskih ustanika. Nastupali su na ovim prostorima pod raznim zastavama, ali uvek protiv Srba.

„Maligni uticaj"

Evo i zašto, kao što reče ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Bocan-Harčenko: „Pre nasilne dezintegracije Jugoslavije, čuo sam kako Amerikanci pričaju da je nemoguće zagospodariti Balkanom ukoliko se Srbija ne baci na kolena." Uostalom, ništa novo pod kapom nebeskom, i američki general Kertis Skaparoti je u istom duhu pod zakletvom u njihovom Senatu priznao da im je problem čitav srpski narod na Balkanu.

Tragedija tog srpskog naroda, razumljivo, sastoji se u tome što i sam pripada istom civilizacijskom krugu pa nekako ne očekuje da mu je u okviru njega namenjena uloga mete. Iako jasno vidimo šta su sve radili raznim crncima koje su onako bezdušno kolonizovali i nemilice eksploatisali – nikako da sebi priznamo da smo im i mi isti takvi crnci i ostali Indijanci – kojima je namenjeno to isto. Uostalom, kad su Indijancima davali ćebad zaraženu boginjama, i to su zvali pomoć…

Građani Srbije na protestu protiv NATO agresije, april 1999. (Foto: Tanjug)

Isto se odnosi i na aktuelno izmišljanje vojvođanske nacije koje samo predstavlja modalitet onog Pavelićevog konačnog rešenja srpskog pitanja u kome je trećinu trebalo pokrstiti tako da više ne budu pravoslavni Srbi. Te nije ni čudo da razni Amerikanci finansiraju Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV) koje se bavi takvim stvarima iako to, očigledno, nema nikakve veze s novinarstvom. Ali i te kako ima veze s pravom prirodom američke pomoći.

I baš je zato strahovito važno da baš u ovim danima na svaki način ispoljimo hrabrost da imamo i prijatelje koji nam na onakav način ne pomažu, makar se to cinično nazivalo „malignim ruskim uticajem". U suprotnom, izgubimo li hrabrost da imamo prave prijatelje i sposobnost da prepoznamo šta je pomoć a šta se samo tako zove – i sami ćemo doživeti sudbinu pomenutih Indijanaca.

I nikakve milijarde dolara tzv. pomoći tu neće biti ni od kakve koristi. Tim pre što taj novac i nije investiran da bi nam doneo išta više dobra od one zaražene ćebadi ili bombi s osiromašenim uranijumom pre 25 godina koje nas ubijaju i dalje…

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

Izvor: RT Balkan

Naslovna fotografija: AP Photo

BONUS VIDEO: