iskra.co

Да ли је Запад спреман да ризикује армагедон због Украјине

6–7 minutes

---

Да ли је Запад спреман да ризикује армагедон због Украјине

18.05.2025. - 15:26

© Sputnik / Владимир Трефилов

Запад се боји директног војног сукоба са Русијом, зато што би директан сукоб између Русије и Запада означио армагедон, имајући у виду да Русија и САД поседују 90 одсто целокупног нуклеарног потенцијала. За Запад би такав сценарио био самоубилачки, истиче руски експерт Константин Блохин.

„Они су хтели, и сада желе, да створе други Авганистан у Украјини, с циљем да изазову унутрашњу политичку дестабилизацију у самој Русији и да Русија , због таквог дуготрајног рата, претрпи пораз — не само у стратешком, већ и у унутрашњеполитичком смислу", додаје Блохин, поводом упозорења Сергеја Шојгуа , секретара Савета безбедности Русије, да су НАТО и Европска унија покренули програме за припрему колективног Запада на директан сукоб са Русијом . При томе, како наводи, европске елите под утицајем Лондона и Париза све отвореније заговарају стратешки пораз Русије, док се овакви агресивни кораци, као и ширење НАТО-а ка руским границама оправдава русофобским измишљотинама у духу Гебелсових метода.

Под „русофобским измишљотинама" Шојгу вероватно подразумева западне наративе који приказују Русију као главну претњу по европску и светску безбедност, чиме се заправо оправдава ширење НАТО -а и војна подршка Украјини.

Међутим, реалност је сложенија — Запад се не усуђује да уђе у директан рат са Русијом, јер би то довело до трећег светског рата.

„Такав сценарио Западу није потребан. Западу је потребно да нанесе стратешки пораз Русији у Украјини… Запад неће ризиковати сопствено постојање, своја богатства и излазак из зоне комфора због Украјине. Украјина је само инструмент", додао је Блохин.

Русија, као највећа нуклеарна сила на свету, задржава право да употреби нуклеарно оружје ако се појави претња њеном суверенитету и суверенитету њених савезника.

Ипак, Москва нуклеарно оружје сматра „средством одвраћања", чија је употреба крајње изнуђена мера. Дакле, то је средство које служи обуздавању противника, очувању стабилности и спречавању већих сукоба.

Милитаризација Европе води ка трци у наоружању

Блохин упозорава да милитаризација Европе носи озбиљне ризике, од којих је највећи могућност нове трке у наоружању, што би могло довести до озбиљних безбедносних криза попут Кубанске ракетне кризе .

Према његовим речима, постоје огромне разлике између Москве и НАТО-а у њиховим погледима на европску и глобалну безбедност .

„Позиција Запада је очување глобалне доминације и западне цивилизације. Циљ Русије је јачање мултиполарног света и институција и организација које такав свет подржавају. То је суштина", нагласио је Блохин.

Као одговор на јачање војног присуства НАТО-а и претњама које тај блок ствара за Русију, Москва би, каже Блохин, могла предузети низ оштријих мера које до сада нису биле реализоване.

„На пример, ако Запад шаље системе наоружања у Украјину, ако покушавају да заплаше руско друштво пред Параду, ако лове и врше ликвидације руских политичко-војних лица — као што је недавно убиство генерала Кирилова или другог генерала у Балашихи — онда треба предузети конкретне ударе на центре одлучивања у Кијеву, на Врховну Раду, на државне институције. Треба спречити сталне посете западних лидера Украјини, вршити ударе у близини граница НАТО земаља, показати да је Русија спремна на ескалацију. Можда се чак треба вратити и тестирању нуклеарног оружја", сматра експерт.

Последњих година Русија констатује невиђену активност НАТО-а у близини својих западних граница, што се доживљава као озбиљан безбедносни изазов. Северноатлантска алијанса, јача присуство у Европи, представљајући то као меру за „обуздавање агресије" , иако Москва никоме не прети.

Русија је више пута изразила забринутост због јачања снага НАТО-а у Европи, а руско Министарствo спољних послова поручилo je да је Москва отворена за дијалог са НАТО-ом, али искључиво на равноправној основи, уз услов да Запад одустане од политике милитаризације континента .

Блохин каже да је дијалог између Русије и НАТО-а теоретски могућ, али у актуелним геополитичким околностима мало вероватан.

„Дијалог је могућ, али га Запад тренутно доживљава као знак слабости и капитулације. Европљани реално нису спремни на такав дијалог. Можда би Трампова администрација била отворенија за то, али Трамп је на месту председника привремено, не знамо шта ће бити после њега. Запад се неће одрећи планова за милитаризацију — напротив, интензивираће је, прелазећи са европске економије на ратне колосеке", закључио је Блохин.

Подсетимо, секретар Савета безбедности Русије Сергеј Шојгу изјавио је и да су западне обавештајне службе покренуле интензивне субверзивне активности са циљем да стратешки ослабе Русију. Према његовим речима, поред тога су уведене и обимне економске санкције које имају за циљ да изазову незадовољство унутар руског друштва услед пада животног стандарда. Шојгу истиче да је ток Специјалне војне операције у Украјини значајно утицао на равнотежу снага на глобалном нивоу, а као главне претње руској безбедности наводи нападе на суверенитет, територијални интегритет и духовне вредности руског друштва. Одлука о покретању операције донета је, према њему, у циљу супротстављања тим претњама.

Шојгу је обратио пажњу на чињеницу да се формирала глобална већина држава које, следећи пример Русије, не желе да се мире са поретком заснованим на правилима који грубо намеће Запад, а такође и да су се „процеси формирања мултиполарног света убрзали".

sputnikportal.rs / Оливера Икодиновић

 

politika.rs

Дан победе данас има посебан значај

Бојан Билбија

13–16 minutes

---

Дан победе се код нас и обележава и прославља, јер је то велики дан за Русију и све народе бившег Совјетског Савеза. Ми историју памтимо и – у име садашњости, а посебно будућности – не дозвољавамо да падне у заборав – каже у разговору за „Политику" амбасадор Русије у Србији Александар Боцан-Харченко, поводом прославе 80 година од победе над фашизмом. Великој паради поводом Дана победе на Црвеном тргу у Москви присуствује и председник Србије Александар Вучић.

– Данас, кад се неонацизам буди у Европи, овај празник посебно добија на значају. Неонацизам се користи као главно оружје за претварање Украјине у „анти-Русију", што представља сталну претњу по безбедност наше земље. Шире се теорије о наводној агресији Русије, док се у исто време прећуткују сви узроци украјинске кризе. Дан победе представља враћање историји. Прослављамо га заједно с онима који деле наше вредности. А Србија је ту међу првима, зато што је, као и Русија, поднела огромне жртве. Била је подвргнута агресији. Срби се нису покорили, већ су наставили да се боре. А ту су и наше традиционалне пријатељске, братске везе – што је константа кад говоримо о нашим односима. Отуда и заједничке вредности – мир и равноправна сарадња – истиче Александар Боцан-Харченко.

Данашња парада је највећа у новијој историји?

Грандиозна, наравно. Парада је увек једно од најважнијих дешавања током 9. маја.

Због чега Русија организује параде? Да ли је то демонстрација силе?

 

То је исказивање поноса. Доказ да је безбедност земље на одговарајућем нивоу. Пошто је Дан победе војнички празник, парада је нешто што је сасвим прикладно. Истом логиком се руководи и Србија.

Овде ће парада бити одржана у септембру...

Да, председник Србије је рекао да ће парада бити посвећена јединству и слози српског света. Наравно, такво јединство мора имати и гаранта у виду модерних оружаних снага, чему Београд придаје велики значај. Ово је и важан део наше билатералне сарадње.

Из ЕУ прете да ће зауставити напредак Србије на европском путу због присуства председника Вучића на паради у Москви?

То је атак на суверенитет Србије, на достојанство земље и њеног лидера кога је народ изабрао и који брине о интересима своје државе. Али и покушај да се умањи значај 9. маја, а нацизму широм отворе врата. Београд јасно дефинише свој став када је реч о ЕУ, но притом истиче своје опредељење да сачува независност и слободан развој односа с другим партнерима.

Кажу да се Русија противи приближавању Србије ЕУ?

Верујте ми, о томе никада није било ни речи. У исто време, западни партнери су још деведесетих година прошлог века принуђивали Београд да бира: или с нама или против нас. Притисак на Србију да прекине везе с Русијом потом је само постајао све јачи. Додаћу да постоје одређене илузије кад је реч о Европској унији, што је, вероватно, само по себи јасно ако се узме у обзир жеља да се развију садржајни односи и омогући једнака и недељива безбедност на континенту. Међутим, ЕУ се данас мења. У Бриселу у први план избијају чисто војни циљеви: од убрзане милитаризације до жеље да се Русији нанесе „стратешки пораз".

Али, Београд не учествује у таквим пројектима...

Србија остаје при свом европском опредељењу, видећи циљеве и принципе ЕУ онаквима какви су некада били.

Стиче се утисак да Запад жели да присвоји победу Русије и умањи њен значај. Они се састају „негде у Украјини", али је питање шта славе...

То је, наравно, ништа друго до лакрдија. Не сматрам да овде ишта треба коментарисати. То да они желе да прецртају допринос СССР-а победи апсолутно је тачно. Они желе да украду историју. Држава без историје није држава с пуним суверенитетом. Оваква политика је била актуелна још у време кад се чинило да имамо непомућене односе са Западом. Задатак да се Русија лиши суверенитета постављен је одмах након распада СССР-а. У данашње време, бескрупулозан ревизионизам и изопачавање историјских чињеница достигли су невиђене размере. Чак и покушавају да повуку знак једнакости између нацистичког режима и совјетске власти. Нажалост, с обзиром на општи ниво познавања историје, такве тезе је релативно лако пропагирати. Међутим, и ми активно радимо, а са нама је и Србија.

Постоји извесно неразумевање око тога ко је ослободио Србију у Другом светском рату. Да ли смо то били ми сами, уз помоћ Црвене армије, или је то била Црвена армија без нашег учешћа?

Ако ми дозволите, кренућу од општег ка конкретном. Да би се осигурала објективност у историји, мора постојати равнотежа и честит приступ томе. Ми се трудимо да то и чинимо – пре свега држимо се архивских докумената. Не омаловажавамо улогу других држава и народа, који су били наши савезници у антихитлеровској коалицији. На пример, 25. априла достојанствено је прослављена осамдесета годишњица сусрета совјетских и америчких војника на Елби. Међутим, историјске чињенице, као што су број армијских група, дивизија, опреме коју су Немачка и њени сателити отпремили на Источни фронт, говоре саме за себе.

Да ли су још негде у Европи, осим у Југославији, локалне снаге имале своје бројне борбене бригаде и дивизије?

Мислим да их у таквом обиму није нигде било, имајући у виду бројност, активност и војно руководство.

Може ли се тако рећи да су Европу ослобађали СССР, Америка, Енглеска и југословенске снаге?

Може. Увек смо признавали улогу покрета отпора у Југославији, истичући његов допринос у заустављању неких од главних нацистичких јединица на Балкану. Од почетка рата СССР је пружао војну помоћ партизанима. Ако говоримо о завршној фази, ослобођењу источне Европе, напредовање Црвене армије јесте резултат грандиозних активности на више фронтова, напора војних, војнотехничких и позадинских служби. Наравно, у Србији се тесно сарађивало с НОВЈ. Кад сам почео да радим у Министарству иностраних послова, у ресору који се бавио сарадњом с Југославијом радили су ветерани, учесници Београдске операције.

Шта су Вам они причали?

Да су партизани, познавајући територију и логистику, напредовање наших јединица учинили лакшим. Да је број жртава, захваљујући активности НОВЈ, био мањи. Али да је одлучујућу улогу у ослобађању одиграла управо Црвена армија. Желео бих да истакнем још један важан моменат. Наша земља је поднела највећу жртву – од 27 милиона људи, погинулих током Великог отаџбинског рата, више од половине су жртве геноцида, намерног убијања мирног становништва наше земље. Али, постоји и друга страна – Совјетски Савез је учинио и највећи подвиг у име победе.

У Србији то знају, памте и поштују подвиг совјетских војника. А како је то у другим земљама које је СССР ослободио?

У појединим – посебно у земљама Балтика и Пољској – на нивоу државне политике покушавају да избришу то сећање. Руше спомен-обележја. Искривљују слику догађаја током рата. Послератни период представљају као „совјетску окупацију источноевропских земаља". У потпуности негирају чињенице велике помоћи СССР-а, који је тада такође пролазио кроз тежак период, кад је реч о њиховом економском опоравку и повратку нормалном животу. Но, фалсификујући историју, власти ових земаља вређају себе саме. Јер то је и њихова национална историја.

Председник Владимир Путин рекао је да су лидери који су дошли у Москву данас много храбрији од оних који им прете. Како у Русији оцењују посету председника Вучића?

Наравно, председнику Србије посвећена је највећа пажња, то је директно повезано с нивоом и природом наших односа. Наши лидери су водили телефонске разговоре и разматрали актуелна питања. Међутим, лични сусрети увек отварају могућност изналажења нових, обострано корисних решења. Ми се тренутно суочавамо с низом потешкоћа због санкција ЕУ које су увеле земље суседи Србије. Београд, руководећи се својим националним интересима, не одступа од свог чврстог, независног става према овом питању, захваљујући чему се наша сарадња и даље развија.

Дакле, постоји двоструки притисак на Србију – због њеног одбијања да уведе санкције и због доласка председника у Москву да присуствује прослави Дана победе?

Постоји и трећи моменат, он се директно односи на Србију. Задатак је исти: дисциплиновати Београд, лишити га суверенитета и гласа у сфери политике. То је притисак у вези с Косовом – натерати Србију да призна „државност" покрајине, као и притисак због Републике Српске с циљем да се прекину све везе између Београда и Бањалуке. Имамо веома тесну сарадњу са Србијом по овим питањима, између осталог, и у УН.

Патријарх српски господин Порфирије недавно је боравио у Русији и састао се с председником Путином. Према речима поглавара СПЦ, у Србији се одвија обојена револуција. Многи критикују патријарха због тих речи. Како Ви оцењујете оно што се у Србији дешава?

Мислим да такве критике нису оправдане. Патријарх Порфирије је човек изузетно великог ауторитета. Такође, веома добро разуме стање ствари у својој земљи и свету. Ми се у нашим проценама ослањамо на доступне објективне информације и мишљења наших партнера. Председник Србије је први указао на то да је у питању цинично мешање споља које поседује све знаке обојене револуције. После страшне трагедије у Новом Саду, протестима се придружило много људи вођених искреним саосећањем, док организатори „револуција" користе ту ситуацију.

Председник Вучић је представио извештај руског ФСБ-а у којем се наводи да против демонстраната није употребљен звучни топ, али су многи довели у сумњу његове речи...

Па, одрадили су своју агенду.

Дакле, извештај је аутентичан?

Председник је све рекао, немам шта да додам.

Зашто им се извештај не свиђа?

Он се не свиђа заговорницима дестабилизације у земљи.

Да ли је то онда доказ да је ипак реч о обојеној револуцији?

Да, то је очигледно.

Када ће бити могуће стати на крај безакоњу Приштине, која не испуњава обавезе преузете под окриљем ЕУ и наставља да терорише српско становништво?

Ту је неопходно да Запад утиче на Приштину. Међутим, таквог утицаја нема. Западна политика деценијама подржава „независност" Косова. Циљ агресије НАТО-а на Југославију 1999. године био је управо распарчавање Србије.

Зашто Запад не признаје оно на шта се обавезао?

Нас то не изненађује. Познати су нам многи примери дрске, циничне преваре. Сетимо се Минских споразума о Украјини. Испоставило се да нису ни планирали да их имплементирају. Ови споразуми били су потребни како би се кијевски режим припремио за војну акцију. И овде је реч о истом. Надамо се да понављање оружаног сукоба није у питању. Међутим, остаје питање успостављања пуне контроле Приштине над подручјима Косова насељеним Србима, пре свега на северу покрајине. Зато Бриселске споразуме о формирању Заједнице српских општина на Косову сматрам пуким прикривањем. Не би ли Срби у Београду или у Косовској Митровици стекли утисак да се могу надати било каквом напретку, док за то време Курти мирно осваја север покрајине. ЕУ седи скрштених руку, али при томе говори о потреби смањења међународног присуства, тј. Мисије УН на Косову, која је, кажу, испунила свој циљ. То би режиму у Приштини дало потпуно одрешене руке.

Хоће ли Москва и Вашингтон моћи заједничким снагама да не допусте сукоб на Балкану?

Руско-амерички дијалог не одвија се без препрека, али је прилично интензиван, с обзиром на то да је комплетна архитектура односа практично уништена, углавном у време Бајденове администрације. Слажући се да се може говорити о одређеним позитивним моментима, ипак је веома тешко прогнозирати динамику сарадње у појединим правцима, укључујући и Балкан. Русија намерава да још активније промовише своје приступе. Наш став је принципијелан и заснован на међународном праву. Уверен сам да се без поштовања Резолуције СБ УН 1244, без колективних одлука заснованих на Повељи УН, не може наћи решење за косовско питање. Исто се може рећи и за регулисање стања у БиХ.

Шмит је без легитимитета, његове одлуке нису правоснажне

Хоће ли председник Републике Српске Милорад Додик бити ухапшен?

Све што се дешава у вези с Додиком и РС је ван граница разума. Међутим, ова политика се није јуче појавила.

Кристијан Шмит је нелегитимни високи представник, њега нико није именовао?

Није. Иако су, на пример, и претходни, тј. легитимни високи представници у свом раду морали да се ослањају на међународни консензус, али, с времена на време то нису поштовали. У овом случају особа без легитимитета је „на функцији" и „доноси одлуке", које, наводно, лидери, легитимно изабрани од стране народа, морају беспоговорно да спроводе.

Може ли Шмит да ухапси легитимног председника?

Све његове наредбе нису правоснажне. Надам се да ова криза неће ескалирати. Изузетно значајан фактор у супротстављању агресивној антидејтонској политици јесте подршка коју Београд пружа Бањалуци. Важна је и подршка Русије, пре свега у Савету безбедности УН.Нови споразум о гасу под најбољим условима за Србију

Да ли ће Србија и даље имати најјефтинији гас у Европи?

Увек смо полазили од тога да нам је Србија веома блиска земља. Уверен сам да ће руска страна учинити све како би нови споразум садржао најбоље могуће услове.

Шта ће бити с компанијом НИС?

Примена америчких санкција одложена је за још два месеца. Наставићемо да заједнички радимо на постизању још одрживијих решења базираних на руско-српском споразуму о сарадњи у области нафтне и гасне привреде из 2008. године. Компанија послује стабилно, без прекида и у потпуности обезбеђује тржиште свим неопходним.

 

Медведев: Подлегли смо лицемерним триковима наших историјских противника

 

---

Медведев: Подлегли смо лицемерним триковима наших историјских противника

29.04.2025. - 14:26

 

© Екатерина Штукина/РИА Новости

Русија је данас приморана да се поново бори против наследника фашиста, кијевског режима и његових покровитеља, изјавио је заменик председника Савета безбедности Руске Федерације Дмитриј Медведев.

„Пре 80 година, по цену огромних напора и губитака, наш народ је победио Хитлеров фашизам, али данас смо приморани да се поново боримо против његовог подлог наследника", рекао је Медведев у обраћању учесницима међународног симпозијума „О значају победе над нацизмом. Лекције из стварања УН".

Медведев је додао да је „бесмислица да сада наши бивши савезници, са којима су се наши очеви и дедови некада руковали и заједно ослобађали европске градове, воде хибридни рат против нас дрхтавим рукама тог нарко-боса и његовог јадног Рајха".

Он је истакао да је кривац за невиђену кризу, због које је човечанство у суштини стигло до последње ивице опасности или већ прешло ту ивицу, иза које лежи заборав, „англосаксонска гомила и њене себичне игре".

Додао је да је Русија била кратковида током и после Другог светског рата, током кратког отопљавања односа и у раним постсовјетским годинама, полажући прекомерно поверење у оне којима „није требало уопште веровати и који нису заслужили поверење".

Медведев је као оне којима не треба веровати навео Сједињене Америчке Државе, западну Европу, укључујући и највеће земље – Британију, Француску, Немачку, Италију и низ других.

„Подлегли смо лицемерним триковима наших историјских противника, искрено не схватајући да њихове речи понекад не вреде ни паре, а потписи на документима су чиста фикција", рекао је он.

Осим тога, Медведев је напоменуо да ће Владимир Зеленски, који се хвали убиствима, на крају и сам завршити на тужан начин.

„Када се шеф државе, чак и тако необичне као што је Украјина, и тако патолошког типа као што је овај лик, хвали таквим стварима, то значи само једно – да ће и он на крају завршити на најтужнији начин", рекао је Медведев, одговарајући на питање да ли је нормално да се Зеленски хвали убиством заменика начелника Главне оперативне управе Генералштаба Оружаних снага Русије, генерал-потпуковника Јарослава Москалика.

rt.rs https://iskra.co/svet/medvedev-podlegli-smo-licemernim-trikovima-nasih-istorijskih-protivnika/

Барак Габор: Јасеновац је заборављен логор

nspm.rs

: Барак Габор: Јасеновац је заборављен логор. Људи не знају довољно о њему, чак ни они који се баве Холокаустом, и о томе се мора подићи свест

:

6–8 minutes

---

 Сем Аушвица, постоје и други логори? Било је питање које је Барак Габор поставио својој баки Шошани када је први пут одлучила да му исприча о животу у НДХ и Јасеновцу – логору у којем су јој убијена оба родитеља. Било је то у кибуцу Шомерат, који су након успостављања државе Израел 1948. године почели да настањују Јевреји који су преживели Холокауст.

„Сви ти људи дошли су из Аушвица или Мајданека, оних логора о којима сви причају. Једина особа из Југославији била је моја бака. Тако да нико чак није ни чуо за Јасеновац. Почео сам да размишљам о томе и постављам јој све више питања како бих схватио шта се тамо десило", каже за „Политику" Барак Габор. Тако је он започео своју мисију превођења књиге израелског историчара Гидеона Грајфа „Јасеновац: Аушвиц Балкана" на хебрејски језик како се истина усташком логору смрти не би заборавила.

 „Књига је објављена на два језика – хебрејском и енглеском, да би је могли читати и они Јевреји широм света који не знају хебрејски. Желимо да је промовишемо. Па и у Јад Вашему (меморијалном центру јеврејских жртава Холокауста у Јерусалиму)", наводи Габор. Како додаје, највише га је потресао крај књиге у ком се описује пробој логораша 22. априла 1945. године, у ком је учествовао и његов прадеда Артур. Ти људи су знали да их очекује сигурна смрт, пошто је пре тога спровођена систематска ликвидација логора, те су се одлучили да уз помоћ алата, летви и цигли покушају бекство. Управа, на чијем челу се налазио усташки генерал Вјекослав Макс Лубурић, наредила је да се побију сви заточеници, уништи архивска грађа, а логор минира, како би били уклоњени трагови усташког злочина.

„Људи су пред пробој  рекли једни другима: 'Дајемо свој живот сада. Молимо вас, ако неко преживи – нека исприча шта смо видели.' Од око 1.000 логораша, само 106 их је преживело. Мој прадеда није био међу њима, јер је убијен 27. априла, неколико дана након покушаја бекства", објашњава Габор. Он, као војник Израелских одбрамбених снага (ИДФ), који се сада бори против Хамаса у појасу Газе, добио је дозволу да на три дана напусти службу како би на 80. годишњицу од пробоја логораша из Јасеновца одао почаст прецима који су живот оставили тамо. Прво је у уторак посетио Доњу Градину, логор број VIII, где је положио цвеће у знак сећања на прадеду Артура и прабабу Ризу. Након тога је у четвртак у Београду, у Српској академији наука и уметности, учествовао на конференцији посвећеној пробоју јасеновачких мученика, одакле је неколико сати касније одлетео за Израел – где се враћа војним задацима. Међутим, то му није био први пут да долази на Балкан.

„Сви организују туре у Пољску или Чешку... јер тамо имате шта да видите – зграде, објекте. У Јасеновцу нема ничега. Одвео сам оца тамо раније. Гледао је око себе и рекао: 'Овде нема ништа.' Рекао сам му да је ту био логор. Све зграде су срушене крајем 70-их прошлог века. То је то место. Јасеновац је заборављен логор. Људи не знају довољно о њему, чак ни они који се баве Холокаустом, и о томе се мора више говорити, мора се подићи свест", истиче Габор.

Вероватно ни он сам не би знао довољно о томе да му бака Шошана чудом није преживела. „Било је то 1942, када је имала девет година. Била је међу децом коју су ставили у воз. Вероватно за Аушвиц, да буду угушена гасом. Али када је воз пролазио поред Осијека, британски авион га је бомбардовао и последња два вагона су се откачила. Тада је 20-ак партизана упало у те вагоне и успели су да спасу децу", наводи Габор. Како додаје, Шошана је потом почела да тражи породицу, од куће до куће.

„Бојала се да ће је убити ако открију да је Јеврејка, па је говорила да је хришћанка. У једној кући су јој дали посао да храни краву и спавала је у штали. Касније је била у селима близу шуме и повезала се с партизанима. Помагала им је, колико је могла. Крила се и у једној капели. Након рата, партизани су је вратили у Славонски Брод, код тетке која је преживела рат, али је умрла након годину дана. Затим је отишла код ујака који је побегао у Италију, али се није слагала с његовом женом. Била је сама, без породице, те су је сместили у дом за сирочад у Београду, где је била од 1945. до 1949. године", каже Габор. Како наставља, годину дана пре него што је напустила наш главни град, израелска служба је слала људе у иностранство да убеђују Јевреје да дођу у Израел, али је Тито, као и Стаљину, рекао „њет".

„У њен дом је дошао човек из кибуца, у ком сам иначе и ја одрастао, што је као совјетски колхоз. Она је у својим списима тог човека описала као анђела. Покушао је да убеди децу, њих 60 до 80, да дођу у Израел. Она је то желела и отишла је да пита Мошу Пијаду, који је био Јеврејин, да јој помогне. Пијаде је питао Јосипа Броза, али он му је одговорио: 'Не, не могу сада да иду јер је у Израелу рат.' Био је то рат за независност 1948. Рекао је да ће моћи да оду када буде мир. И заиста, годину дана касније, отишла је бродом из Боке которске за Хаифу", закључује Габор.

Од Славонског Брода, преко Француске, до Јасеновца

Прадеда Барака Габора, Артур, рођен је у Сиску, а прабака Риза у Пожеги. Њихове породице су се потом преселиле у Славонски Брод, где су се њих двоје и упознали.

„Мој прадеда је добио посао у Перпињану у Француској, у рударској индустрији. Риза је отишла за њим. Венчали су се и након три године у Перпињану родила се моја бака Шошана. У Славонски Брод вратили су се 1940. године", наводи Габор. Али тада су се појавиле муке, јер је његов прадеда оптужен да је комуниста, па је побегао у Перковце, мислећи да га тамо нико неће наћи.

 „У том малом селу су биле три јеврејске породице. Један комшија је то пријавио усташама, које су их једног дана сачекале код куће, док је Артур био на послу. Моја прабака Риза је била тамо, а бака се тада враћала из школе и чим их је видела у униформама почела је да плаче. Када се Артур вратио са посла, ухапсили су их све троје", каже Габор и додаје да су их потом све одвели у Винковце.

„Тамо су окупили све Јевреје и раздвојили децу од одраслих. Тако почиње засебна прича моје баке – одвојене од родитеља. Они су одведени у Јасеновац. Риза је убијена 1942. године, а Артур 1945. године", истиче Барак Габор.

(Политика)

 

Форум у Давосу : Крај ере ходочашћа моћних

politika.rs

Крај ере ходочашћа моћних

Др Дејан Јововић*

8–10 minutes

---

Клаус Шваб, оснивач Светског економског форума који сваке године окупља пословну и политичку елиту света у малом швајцарском планинском месту Давос, поднео је 20. априла ове године оставку на место председника Управног одбора те организације. Форум је претходно најавио да ће Шваб, који има 87 година, одступити с те функције, али тада није прецизиран тачан временски оквир његове оставке. „Након моје недавне најаве, и како улазим у своју 88. годину, одлучио сам да се повучем с позиције председника, као и да се повучем из чланства у Управном одбору, с тренутним учинком", навео је Шваб у саопштењу које је објавио СЕФ. 

Форум у Давосу основао је 1971. године Клаус Шваб, швајцарско-немачки економиста и професор, у покушају да „подстакне глобалну сарадњу о политичким, друштвеним и економским питањима". Помиње се да је његов отац Еуген Шваб, индустријалац, био припадник нацистичке партије и пријатељ Адолфа Хитлера. Међутим, његова повезаност с нацизмом изазива одређену конфузију, јер постоје и тврдње историчара да нема чврстих доказа о његовој повезаности с високорангираним немачким нацистичким званичницима. 

Заправо, аутор саме идеје о формирању форума био је Хенри Кисинџер у време кад је био професор на Универзитету Харвард, при којем је форум и требало да ради. Али да би се избегло да је то америчка институција, одлучено да форум буде у „неутралној" Швајцарској, у Давосу, а као оснивач је представљен Клаус Шваб, бивши Кисинџеров студент. 

Форум, који се у почетку звао Европски менаџмент форум, формиран је у време кад је Америка као највећа светска сила градила разне неформалне групе у свету (од Групе 7 најбогатијих земаља до Трилатералне комисије), како би што више елиминисала званичне међународне институције настале после Другог светског рата и изван њих доносила и наметала одлуке у свом интересу. С убрзањем глобализације осамдесетих година, већим економским и политичким повезивањем света и падом комунизма, Форум у Давосу 1987. постаје Светски економски форум и тиме проширује своју мисију, јер од европског постаје светски, а од менаџмента постаје економски.

 
Формални циљ ове међународне организације, чије је седиште у близини Женеве, био је да окупи јавни и приватни сектор како би се пронашла решења за глобалне проблеме, што представља један од темељних принципа форума „Посвећени побољшању стања у свету". Први састанак форума, пре више од пет деценија, одржан је у Давосу, који је од тада био центар његовог годишњег окупљања, а име одмаралишта чак је постало уобичајена скраћеница за догађај, који је постао средиште глобалне политике и економије. 

Форум у Давосу је „ходочашће богатих и моћних", јер ко на њему није учествовао не може се сматрати важним играчем на глобализованој планети, а Давос је у медијској пропаганди одавно представљан као нека врста „светске владе". Овај форум није само догађај, већ глобална платформа која омогућава лидерима да раде на бољитку света, иако га критичари виде као елитистички скуп. Без обзира на то, Давос остаје место где се обликују многе идеје које утичу на глобалне друштвене, економске и политичке токове. 

Сусрети попут СЕФ-а одавно су у фокусу теоретичара завере, али Клаус Шваб је то однедавно, тачније од 2020. Тада је обзнанио иницијативу „Велико ресетовање" (The Great Reset), а кратко после тога објављена је његова истоимена књига. Идеја „великог новог почетка" гласи: пандемија вируса корона требало би да се искористи као шанса како би се друштва и глобална привреда креирали праведније, социјалније и еколошки одрживије. Швабова дијагноза је да на нивоу економије, али и друштва, постоје велике промене, на пример због климатске кризе или могућности дигиталног надзора од стране влада. 

Из свега тога Шваб закључује како је, из његовог угла гледања, нужно окретање таквој врсти капитализма, где је у суштини реч о дистанцирању од оријентације остваривања максималног профита за предузећа, али и дистанцирању од максимализације бруто домаћег производа, односно реч је о другачијем погледу на привреду. Не ради се само о томе да неко као човек, као предузеће или као држава заради што је могуће више, већ да се удовољи различитим захтевима различитих актера. 

Постоји предрасуда о томе да „елита" ради на томе да уведе „нови светски поредак". Пандемија вируса корона и Велико ресетовање могу се врло добро интегрисати у ту причу. СЕФ-у и Швабу се, на пример, пребацује да су измислили пандемију како би етаблирали „нови светски поредак". 

Клаус Шваб је на овогодишњем Давосу у јануару упозорио на „критичне изазове" с којима се суочава данашњи свет, као што су оружани сукоби, екстремни временски догађаји, дезинформације, све веће поделе унутар друштава и држава. Он је напоменуо да свет истовремено стоји на прагу преласка из индустријске ере у такозвано интелигентно доба, где ће вештачка интелигенција и друге револуционарне технологије и иновације фундаментално трансформисати економске системе, пословне моделе и личне животе. Прелазак из индустријског у интелигентно доба одвија се експоненцијалним темпом, носећи невиђене ризике за човечанство, док настојимо да се припремимо и прилагодимо његовој сложености. Према његовом мишљењу, треба бити „конструктивни оптимиста" и посветити се практичном решавању горућих проблема на глобалном нивоу. 

Клаус Шваб је у Давосу изнео и шокантне најаве које откривају мрачне планове глобалиста за ресетовање човечанства у 2025. и касније. Поништавање америчких избора, креирање серије глобалних криза и тотална контрола уз помоћ вештачке интелигенције, само су део стратегије којом Шваб и његове присталице желе да обликују свет према свом виђењу. У говорима препуним претњи и идеолошких порука, Шваб је јасно ставио до знања да је демократија какву познајемо препрека њиховом „новом светском поретку". 

Шваб тврди да су резултати недавних америчких избора доказ да САД више нису способне да саме собом управљају. Као решење, глобалисти предлажу укидање избора и увођење система у којем би званичници били насумично бирани из групе кандидата коју контролишу елитни „чувари демократије". Адам Грант, сарадник СЕФ-а и саветник Била Гејтса, отворено је изјавио да би „елиминисање избора" осигурало већи „интегритет власти". Према њиховим плановима, САД би постале подређене централизованој глобалној власти, док би илузија демократије била замењена ауторитарним управљањем. 
Један од кључних алата у овој агенди јесте вештачка интелигенција, која би, према Швабу, могла да надгледа популацију, гаси отпор и обезбеди спровођење правила без питања. Овај план укључује и стварање глобалних криза, попут пандемија, како би се народи присилили на покорност. Инсајдери са Форума у Давосу описују Шваба као „параноичног и узнемиреног лидера који све више губи контролу", док расте отпор према његовим плановима. 

Швабов циљ је срушити амерички Устав и подредити слободне земље глобалистичкој агенди. Шваб је на затвореним састанцима представио пет главних ризика који прете свету у 2025. Иако су на први поглед то изазови с којима се суочава човечанство, пажљивији увид открива да су многи од њих део плана који погодује глобалистичким интересима. Пандемије, климатске кризе и увођење дигиталне контроле представљени су као „решења" за проблеме које сами глобалисти активно креирају. Швабова жеља је да се обликује и послушно и лако контролисано човечанство. 
Иако Шваб и његове присталице настоје да спроведу своју агенду иза затворених врата, гласови отпора постају све јачи. Узбуњивачи из самог СЕФ-а почели су да откривају мрачне планове глобалиста, док широм света расте свест о претњама које долазе из Давоса. Порука је јасна: време је да се народ уједини у одбрани слободе и права на самоодлучивање. Ово је историјски тренутак – борба против агенде глобалиста захтева буђење сваког појединца. Ако се не делује сада, могу се заувек изгубити темељи слободног друштва. Борба није завршена – она тек почиње, а Швабова визија света не сме постати реалност. 
Давосов модел неолибералног модела друштва, који се ширио планетом и уништио многе економије, потрошен је. Постао је извориште деструкције и претворио се у инструмент глобалне пљачке, који је ослабио и сам колективни Запад. Званична визија Давоса о функционалној глобалној економији доживела је неуспех и може се оценити, мада се то још отворено не признаје, да Давос губи било какав шири светски значај.

Да ли ће одлазак Шваба, познатог представника глобалистичке идеологије, који означава крај једне ере за форум, донети промене, остаје да се види.

*Економиста, научни саветник

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

 

The New York Times: Univerziteti uzvraćaju udarac

pcnen.com

Univerziteti uzvraćaju udarac - PCNEN

PCNEN

8–11 minutes

---

Piše: Masha Gessen

Posle skoro tri meseca otkako je Trampova administracija povela rat protiv univerziteta, i godinu i po dana organizovane kampanje Republikanske stranke protiv predsednika vrhunskih koledža, jasno je da su antisemitizam i pravila o jednakosti i inkluziji samo izgovor za napade. Kao i mnogo toga što ova administracija radi, rat protiv visokog obrazovanja motivišu antiintelektualizam i pohlepa. Tramp gradi mafijašku državu, gde je don taj koji raspodeljuje i novac i moć. Univerziteti su nezavisni centri intelektualne i, donekle, političke moći. Tramp nastoji da uništi tu nezavisnost.

Postoji način da univerziteti uzvrate udarac. Za to je potrebno nešto više od odbijanja da se povinuju Trampovoj volji, i nešto više od formiranja ujedinjenog fronta. Moraju da napuste sve ono što ih inače zaokuplja i ometa – rangiranje, donatore, usluge u kampusu – i da se usredsrede na svoju osnovnu misiju: proizvodnju i širenje znanja. Intelektualci su usvojili ovu strategiju za borbu protiv autokrata u drugim zemljama. To radi.

Pošto Tramp na sve gleda kao na transakciju i pretpostavlja da se svi rukovode profitom, univerzitetima pristupa na isti način na koji se odnosi prema advokatskim kancelarijama i, verovatno, drugim zemljama: preti razornim finansijskima merama svakome pojedinačno, da bi ih prinudio da se prilagode i sprečio ih da stupaju u saveze. Tramp je mogao da uvede porez na univerzitetske zadužbine (endowments), što bi gotovo sigurno uživalo široku podršku javnosti. To bi, međutim, uticalo na svaki veći univerzitet, što bi ih moglo navesti da se udruže. Istraživački grantovi, koji su specifični za svaki univerzitet, predstavljaju idealan instrument za njihovu podelu i slabljenje.

Trampova prva meta, njujorški Univerzitet Kolumbija, prihvatio je zahteve u roku od dve nedelje pošto je izgubio 400 miliona dolara u grantovima i ugovorima. Kada prinošenje prve žrtve nije povratilo sredstva, univerzitet je prineo još jednu: svoju privremenu predsednicu, Katrinu Armstrong. To nije zadovoljilo Trampa, koji sad navodno hoće da Kolumbija pristane na direktan nadzor vlade. Tramp takođe maše finansijskim pretnjama Univerzitetu Pensilvanije, Harvardu, Kornelu, Braunu, Džons Hopkinsu i Nortvesternu – a ipak još uvek nema znakova organizovanog otpora univerziteta. Nema čak ni zajedničke izjave u odbranu akademskih sloboda ili isticanja vrednosti univerziteta za društvo. (Čak i ljudi koji nemaju vidljive koristi od humanističkih nauka znaju koliko vrede medicinske škole i bolnice.)

Ne bi trebalo da bude tako lako odvojiti univerzitete jedan od drugog ali, za sada, izgleda da je to lakše čak i nego primorati advokatske firme da se takmiče za poslove i naklonost našeg samozvanog dona. To je možda zato što advokatske firme definišu uspeh na način koji je barem marginalno bliži njihovoj idealnoj funkciji (pomoć u očuvanju vladavine prava) za razliku od onoga kako univerziteti definišu uspeh u svojoj idealnoj funkciji, a to je proizvodnja i širenje znanja. Većina istaknutih američkih univerziteta, većinu vremena, meri svoj uspeh ne toliko stepenom u kome njihovi profesori i diplomci doprinose svetu, koliko veličinom svoje finansijske zadužbine, brojem studenata koji čekaju na upis i mestom na rang-listama medija, koji procenjuju vrednost univerzitetskog obrazovanja između ostalog i na osnovu početnih plata diplomaca. Kad je reč o profesorima, univerziteti se takmiče za najbolje među njima, ali sve češće za najčuvenija imena, u nadi da će ona privući najviše novca.

U razgovorima sa svojim kolegama, uporedila sam situaciju u kojoj se univerziteti trenutno nalaze sa dilemom zatvorenika, modelom teorije igara u kojem dvoje optuženih za zločin moraju da odluče da li će delovati samostalno ili će rizikovati i nastupiti zajedno. To je dobar radni model za promišljanje ovog problema, ali nije sasvim prikladan. Univerziteti nisu saučesnici već konkurenti. I žele više od povratka na status quo ante. Oni žele rast i možda bi prihvatili sredstva za istraživanja koja će drugima biti uskraćena.

Tramp preti da će primeniti različite metode protiv univerziteta: povlačenje federalne finansijske pomoći, ukidanje akreditacija, ukidanje statusa neprofitne organizacije, uvođenje poreza na zadužbine i sprečavanje pristupa stranim studentima. Povlađivanje njegovim hirovima neće ga smiriti, kao što je slučaj Kolumbije već pokazao. Siledžijskim nametanjem svoje volje mreži nacionalnih zdravstvenih instituta, Nacionalnoj zadužbini za humanističke nauke, Vilson centru, Američkom institutu za mir, Smitsonijanu i drugim ustanovama, ova administracija je pokazala da proizvodnju znanja smatra bezvrednom. U retkim istraživačkim oblastima u kojima bi predsednik – ili možda Ilon Mask – mogao videti neku vrednost, gotovo je izvesno da će mafijaška država u nastajanju podeliti sredstva svojim prijateljima. Čovek se naježi od pomisli šta bi univerziteti morali da urade da se uvrste u tu kategoriju.

***

Krajem 1970-ih i tokom 1980-ih, poljski disidenti su u privatnim stanovima širom zemlje vodili takozvani „leteći univerzitet". Na njemu su predavali vodeći intelektualci, nije bilo selekcije polaznika ni naplaćivanja školarine. Jedini cilj je bio da znanje dopre do što većeg broja ljudi. Tako je građena jedina postkomunistička demokratija koja je sada bila u stanju da mirnim putem, na izborima skine sa vlasti autokratiju. Tokom 1990-ih, kosovski Albanci su na prisilno preuzimanje obrazovanja od strane srpskog režima odgovorili stvaranjem paralelnog podzemnog školskog sistema, od prvog razreda osnovne škole do univerziteta. Nastava se negde odvijala i iza zatvorenih vrata prodavnica. Albina Kurtija, doskorašnjeg premijera Kosova, srela sam 1998. dok je bio student i aktivista na takvom paralelnom univerzitetu.

Ovako radikalan pristup svakako bi imao svoju cenu, iako univerziteti koje Tramp najaktivnije napada imaju neophodne resurse za to. Ali, kako mi je rekao Lion Botstajn, predsednik koledža Bard, „većina najbogatijih univerziteta svoje zadužbine smatra svojom primarnom zaštitom".

Pozvala sam Botstajna jer on odavno praktikuje pristup koji zagovaram. U Bardu (gde sam predavala tri godine i gde još uvek sarađujem sa arhivom opozicionih ruskih medija) na svaku krizu reaguju pronalaženjem novih načina da se poduči što više ljudi. U poslednjih četvrt veka, ovaj koledž obrazuje ljude koji inače ne bi imali pristup univerzitetskom obrazovanju. Prisutan je u zatvorima države Njujork sa preko 400 upisanih studenata, u šest gradova radi u 10 srednjih škola gde studenti mogu da steknu Bardovu diplomu više škole i vodi „mikrokoledže" u javnoj biblioteci u Bruklinu, u Harlemu, kao i u centru za mlade majke i žene sa niskim primanjima u gradu Holiok, u Masačusetsu.

Ovi studenti, daleko brojniji od studenata u glavnom kampusu koledža, imaju besplatno obrazovanje; oni neće povećati Bardovu statistiku prihoda posle diplomiranja i verovatno neće priložiti značajne donacije koledžu. Ali Bardova intervencija transformiše njihov život. Mnogi privatni univerziteti imaju proširene programe – nekoliko njih realizuje nastavu u zatvorima, kao i druge projekte u zajednici – ali skloni su da ih tretiraju kao sporedne dobrotvorne aktivnosti, umesto kao sastavni deo svoje osnovne misije. Bard je, s druge strane, privatni koledž koji deluje kao vrhunski javni univerzitet.

Pitala sam Botstajna kako sve to postiže. Rekao mi je da „naivno veruje" u dobre ideje koje uvek privuku dovoljan broj filantropa. Univerzitet ne mora biti bogat, kaže on. Bard sa svojom zadužbinom od 270 miliona dolara to definitivno nije. Po njegovom mišljenju, univerziteti su „portali tolerancije i izraz fundamentalne jednakosti svih ljudskih bića" i kao takvi su od suštinskog značaja za demokratiju. On sam je dete preživelih žrtava holokausta koji su emigrirali u Ameriku 1949, pa je posebno senzibilisan na antiimigrantsku politiku trenutne vlade. Tri nedelje posle Trampove inauguracije pozvao je univerzitete da se udruže pred egzistencijalnom pretnjom autokratske vlasti. To je bilo tri nedelje posle prve Trampove inauguracije.

Dakle, ovo je moj radikalni predlog za univerzitete: ponašajte se kao univerziteti, a ne kao preduzeća. Trošite svoje fondove. Prihvatajte više, a ne manje studenata. Otvorite svoje kampuse i proširite svoj domet ne kupovinom nekretnina, već dovođenjem obrazovanja u zajednice. Izgradite bazu. Postanite pokret.

Alternativno, možete pokušati da pregovarate sa šefom mafije koji želi poslušne podanike. Kad ti pregovori propadnu, što će se neizbežno desiti, biće prekasno da tražite podršku javnosti.

The New York TimesPrevela Milica Jovanović

Univerziteti uzvraćaju udarac

 

Франкфуртер алгемајне цајтунг: Ништа од уласка у ЕУ?

in4s.net

Франкфуртер алгемајне цајтунг: Ништа од уласка у ЕУ? - ИН4С

ИН4С

6–7 minutes

---

Текст објављен у њемачком дневном листу Франкфуртер алгемајне цајтунг који говори о суштинској промјени у доживљају проширења Европске уније изазвао је велику пажњу јавности у земљама региона, посебно у онима које се налазе у претприступним преговорима. Тако и македонска редакција Дојче веле доноси сажетак овог текста, тачније анализе тачака коалиционог споразума конституената будуће њемачке владе.

Нова њемачка влада мијења курс у односу на проширење ЕУ, пише Франкфуртер алгемајне цајтунг, а преноси Дојче веле на македонском.

Без укидања права на вето у ЕУ биће тешко постићи ново проширење

„У коалиционом споразуму будуће савезне владе постоји пасус од четири реченице који до сада није изазивао већу пажњу, иако би могао да има одлучујући утицај на спољну политику", објављују ове њемачке дневне новине.

„Проширење ЕУ и њен капацитет да апсорбује нове чланице морају ићи руку под руку. Стога, најкасније са следећим проширењем, потребна је унутрашња консолидација и реформа ЕУ која ће је институционално ојачати", пише у том параграфу, као и да „принцип консензуса у Европском савјету не смије да постане кочница у доношењу одлука. То се у принципу односи и на преостале одлуке донијете једногласно у Савјету ЕУ."

Како се наводи, ово је „у суштини одбацивање од стране Берлина претходне реторике (која се ионако годинама није називала политиком) проширења ЕУ. Зато што формулише оно што је присутно годинама: недовољан капацитет ЕУ за доношење одлука централна је препрека за пријем нових чланица."

А како даље стоји у тексту:

„Коначно, свако ново пуноправно чланство донијеће са собом и додатно право вета у Европском савјету у оним областима политике која захтијевају једногласне одлуке. Ако ЕУ прихвати све државе које су дале сигнал да желе да се придруже или већ преговарају о томе, резултат ће бити да се, на примјер, у спољној политици ништа не може одлучивати противно вољи Београда, Кишињева, Кијева, Сарајева, Скопља, Подгорице, Приштине или Тиране. Свако ко има увид у унутрашње уређење и спољнополитичку оријентацију ових држава могао би да замисли какве би то последице у неким случајевима могло имати."

„Проруски" кандидати за чланство

Франкфуртер алгемајне цајтунг, надаље, наводи примјере Србије и Молдавије.

„На примјер, Србија: осим назадовања у владавини права у Србији, пријемом ове државе вјероватно би значило да се у ЕУ тешко може нешто одлучити против Москве. То би већ било довољно, као што показује случај Мађарске.

На примјер, Молдавија: одлучно прозападна председница Маја Санду још увјек је на власти. Али прошлогодишњи предсједнички избори показали су на колико танком леду стоји. Реизабрана је само захваљујући гласовима дијаспоре у Западној Европи. Да је било по вољи већине Молдаваца који живе у земљи, референдум о ЕУ који је покренула Санду би пропао, а актуелна председница би изгубила од проруског изазивача. Неизвјесно је да ли ће њена странка успјети да задржи већину на овогодишњим парламентарним изборима."

У тексту стоји подсјећање на то да француски предсједник Емануел Макрон „годинама упозорава да се земљама које се граниче са ЕУ превише олако обећава чланство" и да је у неколико говора истицао да „ЕУ, која већ има 27 чланица, понекад функционише више лоше него добро" па отуда и питање „како се може замислити Унија која има 35 чланица и која је задржала стара правила."

„Сходно томе, поменути пасус у коалиционом споразуму (будуће њемачке владе) знак је и спољнополитичког реализма. Превазилажење постојеће ситуације, односно промјена у правцу могућности да се одлуке у Европском савјету доносе само већином, мало је вјероватно, чак и безнадежно. Иако се годинама тврди како предстоји реформа, једногласја потребног за укидање једногласја нема на видику. Ако његово укидање постане предуслов за пријем нових чланица у ЕУ, као што се сада тражи у коалиционом споразуму, то такође значи да се проширење ЕУ не назире. Све заинтересоване стране то знају, али претходне савезне владе до сада нису биле вољне да то довољно јасно артикулишу.

Стара-нова алтернатива

Недостатак јасноће није ограничен само на Берлин, нашто указује и поглед према Бечу. Тамо је аустријска министарка за Европу Клаудија Плаколм из конзервативне ОВП недавно изјавила да би вољела да ЕУ прими нове чланице најкасније до 2030. године. Плаколм је говорила о могућности да се принцип једногласја привремено суспендује. Према њеним ријечима, логичније би било да се вратимо на једногласност на крају приступних преговора. Није јасно како би се услов једногласја могао привремено укинути и шта би се добило ако би се на крају поново примјењивао. То је често случај: у „недељним говорима" позива се на проширење ЕУ, а да се заиста не позабави потешкоћама које предстоје".

Узимајући све ово у обзир, „најава у њемачком коалиционом споразуму је напредак", оцјењује се у тексту њемачке дневне новине, да би се одмах након тога закључило да „на другом мјесту у документу ЦДУ/ЦСУ и СПД подривају сопствену јасноћу."

„`Важност приступања шест земаља Западног Балкана, Украјине и Републике Молдавије у ЕУ је наш заједнички интерес. Желимо да доследно наставимо са нашим напорима да подржимо ЕУ и њене државе чланице`, наводи се тексту. Ако до реформе ЕУ мора да дође прије њеног проширења, онда то није реално. При томе, годинама постоји идеја како да се кандидатима за приступање понуди атрактиван циљ, а да се истовремено ЕУ не оптерети новим чланицама са правом вета. То је модел приступа заједничком тржишту ЕУ за те државе, и то након испуњавања готово свих критеријума које је потребно испунити за пуноправно чланство. Дакле, остају високи захтјеви, али они би можда били лакше оствариви с обзиром да је циљ и реалан и атрактиван. Такав приступ би проширио правни простор ЕУ без оптерећења политичких структура", пише Франкфуртер алгемајне цајтунг.

 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Continue Reading