Вреди ли да Москва мољака опроштај Пољака

У „катинском случају" у најскорије време почеће нова етапа. Потомци пољских официра, које су, према завничној верзији, стрељали Руси, обратили су се Стразбуршком суду за човекова права. Предмет је узет у разматрање и ући ће у процедуру по приоритету, тобоже због старостног узраста многих подносиоца тужбе. Нећемо погрешити ако кажемо, да ће пресуда бити уприличена поводом 65-годишњице победе Совјетског Савеза у Великом отаџбинском рату. Од Москве ће бити затражена „компензација" од око 100 хиљада евра по човеку..."

 

Андреј АРЕШЕВ

Вреди ли да Москва мољака опроштај Пољака

 

Чудан утисак производе неке дискусије које се распредају о узроцима Другог светског рата, а које су заподенуте уочи његовог 70-годишњег јубилеја. Утисак је да све прелиминарне епизоде политичко-дипоматске, информативне и псеудоправничке конфронтације око „мученице Пољске", почев од 1989. године, баш ничем нису научиле. Није ствар у досадном гунђању на „Еху Москве", нити пак у оригиналном гледишту коментатора владиног листа „Росијскаја газета" Л.Радзиховског, које се састоји у томе да, како се испоставља, „ни о каквом договору Запада са Немачком против СССР 1939. године није било говора... Циљ Запада није био да испровоцира РАТ у Европи (па и против СССР). Циљ Запада састојао се у томе да се СПРЕЧИ рат... (???'- А.А"). Ствар је, заправо, у нечем другом: ствар је у томе што се у јавним оглашавањима Москве, на високом државном нивоу, мало – мало па провуку те исте нотице: као, пакт Молотов – Рибентроп био је аморалан, конгрес народних депутата СССР осудио га је још крајем 90-их година, а сада треба да и друге земље осуде сопствене грешке и пропуста у оквиру политике „умиривања агресора".

Нећемо то дочекати! Управо је Хитлер најдоследније и дрско изражавао умна расположења елита „великих" и „малих" европских „демократија" (и умна расположења тадашњег пољског руководства – пре свега), које су као запета пушка биле потпуно спремне за борбу против Совјетског Савеза, реално против Русије, а да то није имало ама баш никакве везе са овим или оним друштвеним уређењем у нашој земљи. Сви то знају, па нешто нарочито и не крију, као што не крију чињеницу континуитета између политике трећег рајха са његовим тежњама ка освајању земаља на Истоку и политичке праксе Сједињених Држава, како у јеку хладног рата, тако и данас (присетимо се макар срамног, ни до данас неукинутог! „Закона о поробљеним народима", који је потписао председник САД Д.Ајзенхауер, у коме као територије, које захтевају „ослобођење" фигурирају не само Украјина и Кавказ, већ такође и „Казакија" и „Идел-Урал").

По свој прилици, формирана указом председника Русије Комисија за супростављање фалсификовању историје, наилази на прикривени, али зато ништа мање ефикасни отпор. Формално гледано, све је у реду: сазвано је одговарајуће заседање, објављени занимљиви чланци у централним издањима, на званичним сајтовима и зборницима уважених школских установа. Издају се књиге, скидају ознаке „строго пов". И објављују документа која лепоречиво сведоче о „мирољубивој" политици пољских власти уочи Другог светског рата. Једино је проблем што никакви документи не могу да убеде наше опоненте. Онима који сумњају у то, препоручили би смо да погледају на лица пољских дописника за време презентације збирке „Тајне пољске политике (1939-1945.)" и послушају њихова питања.

А и на руској страни није све како ваља. Није довољно једноставно објавити документа – њих треба још на одговарајући начин актуализовати и методично пренети до свести друштва. А при стању у које је доведена домаћа академска наука то ни мало није лако учинити. Довољно је казати да већина руских полониста егзистира на рачун пољских пара (као што експерти који проучавају кинески или јапански егзистирају на рачун кинеских и јапанских пара, итд). Шта ту да се каже, доживесмо и то!

Сасвим је могуће да није све у реду ни са спољнополитичким ситуирањем „битке за историју" на Смоленском тргу. На пример, познато либерално издање цитира речи неког високопостављеног руског дипломате, који сматра, ето, да „са спољнополитичког аспекта борба против фалсификовања историје Русији доноси све саме минусе. Ауторитет земље тиме се очигледно није повећао. И испада тако да је то, очито, игра за домаћу публику". Ако пођемо од такве логике онда би, по свој прилици, ауторитет Русије био на силном добитку ако би смо се солидарисали са скандалозном резолузцијом Парламентарне скупштине Савета Европе, ако би смо признали Бандеру и Шухевича херојима борбе за национално ослобођење итд.итд.

Неопходно је свом снагом нагласити, да никаква оправдавања у информативном рату, који се води против Русије 24 сата дневно, неће помоћи, а уз то још формулације у које се слична оправдавања пакују, каткада изгледају у најмању руку чудне. Ево, на пример, тврдње да су Русија и Пољска били савезници у том рату. Да, постојала је „друга Пољска". Не Пољска Јозефа Бека и Ридз-Смигле, него Пољска Сикорског и Хитлера. Али тешко да ће подсећање на војно братство Руса и Пољака променити доминирајућа у пољској друштвеној свести духовна расположења, у складу са којима је управо Русија, а не Немачка, трајни непријатељ пољске државности.

Представницима политичких елита Пољске, држава Прибалтика и неких других никаква оправдавања нису потребна. Њима су потребне друге ствари. Положај оног који се правда, а при том још у условима непостојања јасних идеолошких оријентира и чврсте свести о историјском континуитету Руске Федерације у односу на Совјетски Савез и Руску империју доводи руско политичко руководство у сложену, рекли би смо чак губитничку ситуацију, нарочито ако се узме у обзир да актуелизација прошлости не само да следи конкретне политичке циљеве, већ је скопчана, по правилу, са озбиљним финансијским претензијама. Доказе налазимо код Леха Качинског, који сматра да су Руси, делујући у оквирима пакта Молотов – Рибентроп, забили нож у леђа Пољацима, који су пружили отпор Немцима. По мишљењу пана председниика, неко је други, а не Пољска та која треба да се учи смиривању. Они који су започели тај рат, они који су га проширили. А ту очигледно није реч о држави Ангеле Меркел. „Борбе септембарске кампање трајале су код Коцка до 6. октобра. Након тога настала је ноћ окупације. Ноћ у којој су извршени злочини, иза ње су уследили Освенцим, Холокауст и Катин. Може се поставити питање о томе, шта је заједничко између Холокауста који је спроводила нацистичка Немачка, и Катина, који је реализовала совјетска Русија. Постоји нешто заједничко између та два злочина, без обзира што су се они разликовали по димензијама. Јевреји су убијани зато што су били Јевреји, а пољски официри зато, што су били пољски официри". Дакле, ми видимо да из Пољске допиру нимало неприкривене оптужбе да је Русија извршила геноцид. А министар иностраних послова Велике Британије Милибанд, одлучно одбацујући сумње, тврди да је управо Совјетски Савез напао Пољску 17. септембра на основу пакта Молотов – Рибентроп. По његовом мишљењу, Други светски рат није се ограничавао на период 1939-1945. године. Јер за многе азијске земље рат је почео још 1931. године, а земље Централне Европе су се после ослобођења од нацизма нашле под јармом совјетске окупације, која је трајала 45 година. Тојест, геноцид је трајао све до 1990. године.

Има ли још питања? Једно свакако има. Како се свему томе супроставља Комисија за супростављање покушајима фалсификовања историје науштрб интересима Русије?

У „катинском случају" у најскорије време почеће нова етапа. Потомци пољских официра, које су, према завничној верзији, стрељали Руси, обратили су се Стразбуршком суду за човекова права. Предмет је узет у разматрање и ући ће у процедуру по приоритету, тобоже због старостног узраста многих подносиоца тужбе. Нећемо погрешити ако кажемо, да ће пресуда бити уприличена поводом 65-годишњице победе Совјетског Савеза у Великом отаџбинском рату. Од Москве ће бити затражена „компензација" од око 100 хиљада евра по човеку.

И ето белаја опет на почетку. Званични „оптимисти по дужности", који су рапортирали о томе да се, тобоже због кризе, затварају комисије за израчунавање губитака због „совјетске окупације" у прибалтичким земљама, силно су пожурили. Нису се комисије стварале ради тога да би се затварале чим дуне први кризни ветрић. Дакле, ако се у „борбама за историју" све буде одвијало као сада, тојест, Запад у офанзиви, а званична Русија се лењо и несигурно бреца, онда ће смишљено претварање Русије у „земљу са ограниченим могућностима" бити ствар не тако далеке будућности.

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2452

Нека нас и каменују, остајемо на Космету

ИНТЕРВЈУ: Марко Јакшић, потпредседник Скупштине заједнице српских општина

Нека нас и каменују, остајемо на Космету

Потпредседник Скупштине заједнице српских општина Марко Јакшић у разговору за Правду каже да нови инциденти у северном делу Косовске Митровице и каменовање српске деце неће натерати Србе да се иселе са својих вековних огњишта.
- Већ два дана северни део Косовске Митровице је под опсадом. Више хиљада полицајаца Еулекса и Кфора је присутно на северу и хоће да промене етнички састав. Желе да доведу Албанце и да њихов број буде већи у односу на број Срба.
Мислите ли да ће успети у томе?
- Не! Почели су са изградњом кућа у северном делу Косовске Митровице. Срби се буне против тога и готово комплетан Еулекс и велики број припадника Кфора круже хеликоптерима, а све подсећа као да је ратно стање.
Да ли ово може бити наставак најезде на Србе?
- Албанци хоће на додатан начин да заплаше Србе, а Еулекс држи албанску страну. Овде све зависи од Брисела и Вашингтона, ако кажу крените на Србе, Албанци ће да крену.
Да ли се плашите за своје животе?
- Не, зашто бисмо се плашили. Албанци су са КиМ протерали више од 250.000 Срба, па хоће и ових 100.000. Остаћемо на Космету, јер је ово наша земља, а каменовање неће натерати Србе да се иселе са својих вековних огњишта. Трпећемо и патићемо, као што су радили наши стари кроз 500 година. Доћи ће слобода поново. Срби имају снаге да се таквој најезди одупру.
П. Јеремић

 

http://www.pravda.rs/dogadjaji/11924/neka-nas-i-kamenuu-ostaemo-na-kosmetu

Војин Јоксимовић о Србији и НАТО-у: “Стоп заобилажењу народа”

Војин Јоксимовић о Србији и НАТО-у: "Стоп заобилажењу народа"

Фонд «Слободан Јовановић» покреће на свом сајтy серију интевјуа везаних за однос према чланству Србије у НАТО-у. Намера нам је да се обратимо познатим личностима из јавног и културног живота како би наша јавност могла да се упозна са најширом аргументацијом везаном за ово суштинско питање савремене Србије пре него што се и сама изјасни о томе.

Гост: Војин Јоксимовић, нуклеарни физичар у САД, аутор књига "Kosovo is Serbia" , "Kosovo Crisis: A Study in Foreign Policy Mismanagement" и "The Revenge of the Prophet: How Clinton and Predecessors Empowered Radical Islam".

Аутор: Фонд Слободан Јовановић

Војин Јоксимовић

У закључцима са Самита НАТО-a из априла 2009. године подржава се опредељење српске Владе да Србија постане чланица НАТО-а, а после посете америчког потпредседника Џозефа Бајдена, део актуелне власти у медијима све више подстиче кампању за укључење Србије у НАТО. Како тумачите такво опредељење дела Владе?

Јоксимовић:  Ричард Холбрук је више пута рекао да је НАТО једнако Америка, што је и чињеница, са мањим изузецима, као што је рат у Ираку. Након завршетка Хладног Рата Америка следи политику "Pax Americana". Доминација над Источном Европом је део те политике која укључује и окруживање Русије. Стога свим земљама Источне Европе је понуђено чланство и оне су прихватиле. Америка је хтела да учлани и Украјину и Грузију али Немачка и Француска су се успротивиле. На Балкану, Хрватска и Албанија су недавно постале чланице, док је Грчка спречила Македонију. Преостаје једна рупа на Балкану коју треба попунити, а у којој највећи значај има Србија. На Тадићеву коалицију се гледа у Вашингтону као на квислиншку владу на коју треба извршити притисак и која ће кад-тад имплицитно признати независност Косова. Тадић је до  сада употребљавао аргуменат да је народ против чланства, обзиром да је НАТО бомбардовао Србију пре 10 година а потом окупирао Косово. Обзиром да Тадићева коалиција добија и испуњава наређења из Вашингтона и Брисела, очекује се од ње да заобиђе народ, као што је то урађено у Хрватској и неким другим земљама у којима није било референдума већ су владе доносиле одлуке.

Само грађани Србије, па можда и ми у српској дијаспори, који смо дубоко забринути за будућност Србије, можемо да донесемо овако далекосежну и легитимну одлуку. Владе долазе и одлазе а исто важи и за Скупштину.

Имајући у виду скорију историју односа НАТО-а и Србије, као и чињеницу да је Народна скупштина Србије усвојила резолуцију којом проглашава војну неутралност земље, ко би по Вашем мишљењу требало да одлучује о процесу прикључивања Србије  НАТО-у: Влада Србије, Скупштина Србије или грађани Србије на референдуму, и да ли може бити легитимна одлука коју не би донео народ на рефрендуму?

Јоксимовић:  Одговор је једноставан. Само грађани Србије, па можда и ми у српској дијаспори, који смо дубоко забринути за будућност Србије, можемо да донесемо овако далекосежну и легитимну одлуку. Владе долазе и одлазе а исто важи и за Скупштину.

Заговорници прикључивања Србије НАТО-у у прилог свог опредељења наводе да би чланство у НАТО-у имало и огромну економску корист по Србију. С друге стране, по НАТО-стандардима издвајања за војску из националног буџета би морала значајно да се увећају. Како Ви тумачите економске ефекте могућег укључивања Србије у НАТО?

Прикључење НАТО-у створило би обавезу Србији да се додатно војно ангажује у кризним регионима широм света. Узевши у обзир обавезе које би створило приступање НАТО-у и безбедносне претње са којима се Србија суочава, да ли би чланство Србије у НАТО-у повећало безбедност Србије?

Аргументи су апсурдни. Није ми познато да је нека земља донела одлуку да се придружи хегемонистичкој војној алијанси из економских разлога.

Јоксимовић: Ти аргументи су апсурдни. Није ми познато да је нека земља донела одлуку да се придружи хегемонистичкој војној алијанси из економских разлога. НАТО штити интересе западне корпоратократије што изискује велике војне издатке које морају да покрију све чланице. Рат у Авганистану траје већ 8 година, а Расмусен, нови НАТО генерални секретар најављује да ће НАТО остати у Авганистану колико је потребно. На један или други начин Србија би морала да учествује у Авганистанском рату, као и да изврши модернизацију војске путем куповина америчких авиона и слично.

Заговорници укључивања Србије у НАТО-у често наводе да би чланство у НАТО-у повећало свеукупне па и демократске потенцијале Србије. Како тумачите овакво повезивање чланства у једној војној организацији са развојем демократских потенцијала друштва и које би по Вашем мишљењу биле друге штете или користи од чланства, односно одбијања чланства у НАТО-у?

Јоксимовић:   Још један апсурдан аргумент. НАТО само упутребљава демократију у служби сопствених интереса и нема никаквог посебног интереса да респектује вољу и права малих народа.

У кампањи за прикључење Србије НАТО-у наводи се и то да је Србија, односно СФРЈ, тајним споразумом Јосипа Броза већ била везана за ову војну организацију и да приступање НАТО-у, наводно, представља континуитет у војно-безбедносној политици Србије. Како гледате на ово позивање на «логику тајних споразума» и да ли оно представља опасност по демократски поредак у Србији?

Потребна је заштита од НАТО доминације, јер НАТО није одбрамбена већ хегемонистичка организација. Заштита се може остварити гарантованом неутралношћу.

Јоксимовић: Нисам видео никакав документ о споразуму са Титом али сам читао да је постојао. Уколико је то тачно, Тито је хтео да се заштити од доминације Совјетског Савеза, који више не постоји. Сада постоји "Pax Americana" што значи доминацију Америке и НАТО-а. Према томе потребна је заштита од НАТО доминације, јер НАТО није одбрамбена већ хегемонистичка организација. Заштита се може остварити гарантованом неутралношћу. Постоје европске земље које су неутралне, на пример: Аустрија, Швајцарска, Шведска, Финска, којима није потреба "заштита" од НАТО-а. Случај Аустрије је посебно важан.

Да ли у војно-безбедносној области за Србију постоји реална и изводљива алтернатива НАТО-у и како у том светлу гледате на војну неутралност Србије?

Јоксимовић: Алтернатива постоји у виду гарантоване неутралности. Потписник би требало дабуде Русија а можда и НАТО. Тадић треба да тражи од НАТО-а да буде ко-потписница са Русијом. Ако Аустрија може да буде неутрална може и Србија.

* * *

Погледајте остале интервјуе у вези теме "Србија и НАТО":

Интервју Фонда са Срђом Трифковићем: "Референдум, наравно!"

Интервју фонда са Небојшом Малићем: "Референдум, никако другачије"

http://www.slobodanjovanovic.org/2009/08/24/vojin-joksimovic-o-srbiji-i-nato-u-stop-zaobilazenju-naroda/

Bivši špijun u evropskoj odbrani

Bivši špijun u evropskoj odbrani

nenad tomić

Biznismen Ratko Knežević tvrdi da je francuski obaveštajac Arno Danžan "omiljeni" prijatelj Mila Đukanovića i Stanka Subotića. Navodno je upravo on omogućio Subotiću da se uprkos poternici Interpola nesmetano kreće Francuskom, organizovao susret Đukanovića i predsednika Francuske Nikole Sarkozija, svesrdno pomogao da Tomislav Nikolić rasturi Srpsku radikalnu stranku i sve vreme održavao prisne kontakte i sa Čedomirom Jovanovićem i Bebom Popovićem, kao i sa Hašimom Tačijem. Ako je suditi po Kneževićevim iskazima, Danžan je u raznoraznim političkim i kriminalnim peripetijama na Balkanu odigrao ključnu, gotovo mitsku ulogu

Za "Vreme" iz Pariza

Ime Arnoa Danžana se u poslednja dva meseca u francuskim medijima uglavnom pominje povodom evropskih parlamentranih izbora na kojima je početkom juna kao kandidat vladajuće Unije za narodni pokret UMP predsednika Nikole Sarkozija osvojio jedno od sedamdesetak poslaničkih mesta u evropskom parlamentu. Međutim, kada se u bilo koji internet pretraživač ukuca njegovo ime, dolazi se do mnoštva podataka i starijih tekstova koji prenose zanimljive biografske detalje i razvoj karijere mladog Francuza.

Pod www.lemondedurenseignement.hautetfort.com, između ostalog, saznaje se da je Arno Danžan rođen 11. februara 1971. godine u mestu Luans (Louhans) u regionu Burgundije, te da je maturu položio 1989. posle čega se u Parizu upisao na fakultet političkih nauka na poznatom Institutu Sciences Po. Diplomirao je 1992, a magistrirao godinu dana kasnije. Potom je služio vojni rok i to u Školi za rezervne oficire u okviru podmorničke baze u Tulonu. Prema pomenutim izvorima, ipak se odlučuje za civilnu karijeru i polaže konkurs za ulazak u Ministarstvo odbrane, odnosno među obaveštajce poznate Direkcije za bezbednost Teritorije DGSE.

MLAĐANI OBAVEŠTAJAC: Već 1994. godine, postavljen je za šefa francuske obaveštajne agencije u Sarajevu gde će se zadržati pune četiri godine, a zadatak su mu prikupljanje podataka, sprovođenje Dejtonskog sporazuma, bezbednosna pitanja kao i potraga za ratnim zločincima te praćenje islamističkih mreža. Prema članku objavljenom na sajtu www.bruxelles2.over-blog.com, Danžan je učestvovao u pregovorima oko Dejtonskog sporazuma i sa svoje 24 godine je tada bio najmlađi šef obaveštajne agencije bilo gde u svetu. Danžan više praktično nije napuštao region i ostao je vezan za njega do danas. Po povratku u Pariz radio je u kancelariji za Balkan pri Ministarstvu odbrane a učestvuje i u pregovorima u Rambujeu između delegacija Beograda i Prištine, dok je u junu 1999. jedan od glavnih savetnika prvog civilnog administratora na Kosovu Bernara Kušnera. Godinu dana kasnije Danžan se vraća ponovo u Pariz i postaje savetnik za Evropu i Rusiju tadašnjeg direktora francuske obaveštajne službe DGSE, ali nedugo zatim odlazi u Ženevu gde je na funkciji francuskog predstavnika u Ujedinjenim nacijama, zadužen za odnose sa humanitarnim i međunarodnim organizacijama.

Balkan ga ponovo privlači pa je 2005. godine savetnik ličnog izaslanika Havijera Solane, Fernanda Đentilinija. Posle automobilske nezgode nedaleko od Mitrovice, Danžan se vraća u Pariz direktno u kabinet tadašnjih ministara inostranih poslova Mišela Barnijea, pa zatim i Filipa Dust Blazija, i bavi se dosijeima vezanim za Balkan i Avganistan. Danžan će ostati vezan za Kosovo u koje u okviru Kontakt grupe do 2007. godine putuje preko 60 puta, a blizak je brojnim intelektualcima u Pokrajini i takođe nekolicini lidera OVK. I ako ga Hašim Tači veoma ceni, Danžan je istovremeno očuvao poverenje i u Beogradu jer je u trenutku proglašenja nezavisnosti bio neprekidno na relaciji Priština–Beograd.

TERENAC: Pre dve godine i prilikom ulaska Danžana u političke vode u Francuskoj, kada je bio kandidat za poslanika na parlamentarnim izborima, dnevnik "Figaro" je u maju 2007. pod naslovom "Arno Danžan, od opsade Sarajeva do bitke za Bres" pisao kako je bivši obaveštajac proputovao celu bivšu Jugoslaviju, išao do najzabačenijih mesta, susretao se sa nacionalistima sa svih strana, prikupljao informacije i regrutovao nove agente. Pariski list "Mond" je takođe u broju od 30. maja 2007. godine naveo da je Danžan učestvovao u pregovorima između srpske vlade i albanske gerile, a da je dugo godina pratio trag Karadžića i Mladića. Patriota i opčinjen redom i radom, uspeo je da se njegovo ime u Hrvatskoj, Srbiji, Bosni i Hercegovini, Makedoniji i na Kosovu izgovara s poštovanjem. "Mond" je tada citirao i Vetona Suroja, koji je pre dve godine Danžana ocenio kao "ekstremno preciznog analitičara velikih sposobnosti, koji svoje informacije nije crpeo iz papira, već iskustva na terenu. Sretao se sa svima, od seljaka do uticajnih političara." POSLANIK: Iako je Arno Danžan za oko 600 glasova izgubio šansu da postane desničarski poslanik svog rodnog kraja pre dve godine, ulazak u politički život obeležio je njegov izbor na evropskim parlamentarnim izborima u junu ove godine. Kao kandidat UMP-a osvojio je kao treći na listi poslanički mandat. Regionalni dnevnik Republikan Loren (Le Republicain Lorrain) objavio je 15. jula tekst pod naslovom "Bivši špijun u evropskoj odbrani". Naime, Arno Danžan je postavljen na čelo specijalne komisije za pitanja odbrane u Evropskom parlamentu koja nosi naziv "Bezbednost i odbrana". On je na čelu ove komisije nasledio Nemca iz redova demohrišćana Krala fon Vogaua. List "Politička profesija" precizira da je ova specijalna komisija za bezbednost i odbranu u sastavu Evropske komisije za inostrane poslove u parlamentu i da već nekoliko godina igra ključnu ulogu kada je reč o svim pitanjima evropske bezbednosne i odbrambene politike. Na internet sajtu evropskog parlamenta www.europarl.europa.eu istaknuta je njegova kraća biografija pa čak i mejl adresa.

 

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=880106

Na području bivše Jugoslavije rađa se Jugosfera

Na području bivše Jugoslavije rađa se Jugosfera

Piše: The Economist

Jugosfera je termin koju britanski list The Economist koristi u tekstu u kojemu opisuje stanje u državama bivše Jugoslavije. Dvadeset godina nakon izbijanja ratova na zapadnom Balkanu došlo je vrijeme u kojemu se stare netrpeljivosti zamjenjuju novom regionalnom suradnjom. Jedino što bi eventualno moglo biti sumnjivo samo je ime. Tekst se otvara anegdotom s nedavnog sastanka Nesvrstanih, u kojemu je srpski predsjednik Boris Tadić spomenuo kako bi tvrtke iz zemalja bivše Jugoslavije, iz "naših zemalja", kako je rekao, trebale zajednički nastupati na specijaliziranim graditeljskim ili natječajima za vojnu opremu. Stjepan Mesić je "kimnuo glavom u znak potpore". Upravo ta fraza, "naše zemlje", služi kao uvod u tekst. - Od Slovenije do makedonske granice s Grčkom, većina ljudi ima jako puno toga zajedničkoga, čak i ako ne pričaju o tome. Svakim danom spone između njih, prekinute u 90-ima, lagano se obnavljaju. Jugoslavije je odavno nestala; na njenom mjestu izranja Jugosfera. Kao dobar primjer suradnje spominje se uvodni sastanak za osnivanje vatrogasnog centra za jugoistočnu Europu. Iako je takva vijest jedva vrijedna spominjanja čak i u Sarajevu, u kojemu je bio sastanak, činjenica da "vojnici koji su se nedavno borili jedni protiv drugih sada treniraju jedni druge, ili da vatrogasci rutinski surađuju, ili da svi od veterinara do centralnih banaka imaju sastanke na gotovo zamorno redovnoj bazi je dobra vijest, piše Economist. - Jugosfera ima korijene u zajedničkim iskustvima, trgovini i biznisu. Većina bivših Jugoslavena - Bosanci, Srbi, Crnogorci i Hrvati - pričaju istim jezikom s manjim varijacijama. Mnogo Makedonaca i Slovenaca još uvijek priča ili razumije jezik koji se zvao hrvatsko-srpskim. U većini regije, ljudi mogu slobodno putovati, koristeći samo osobne iskaznice, navodi Economist. - Vole istu glazbu i istu hranu. Političke, religijske i etničke razlike i dalje su prisutne. No, svakog ljeta tisuće mladih ljudi nalazi se na festivalu Exit u Novom Sadu u Srbiji, a velike zvijezde bez problema privlače veliki broj publike gdje god da nastupaju. Na veliko živciranje čelnih ljudi hrvatske glazbe, na mobitelima mnogih mladih Hrvata sviraju najnovije srpske pjesme, stoji u tekstu. - Oko trećine crnogorske trgovine odvija se sa Srbijom. Bosna je najveće tržište za srpske izvozne proizvode, a drugo najveće za hrvatske. Srbija je najveći trgovinski partner Makedonije. U malim gospodarstvima, širenje obično znači više suradnje sa susjedima. Delta iz Srbije, Mercator iz Slovenije i Konzum iz Hrvatske svi vode supermarkete i otvaraju nove trgovine u susjednim dvorištima. Kao sve više tvrtki bivše Jugoslavije, tretiraju regiju kao jedinstvenu. Vodeći srpski dnevni list, Politika, ima domaće izdanje i malo drukčije "ex-yu" izdanje. Tipični srpski novinski naslov nedavno je najavio kako se planira "osvajanje" Hrvatske, ali ne vojnom silom, nego Cipiripijem, srpskim čokoladnim namazom", navodi Economist. Neki su ljudi, piše Economist uvijek znali da će biti tako, budući da su i u "najmračnijim vremenima jugoslavenskih ratova" kriminalci trgovali svime preko granica, a "ono što se znalo kao 'tubro-folk' glazba bilo je popularno svugdje, unatoč čestim nacionalističkim konotacijama". Sad su pak svi sustigli kriminalce i pjevače, stoji u tekstu, a najveći srpski problem s Hrvatskom, i obratno, nisu teritorij ili izbjeglice, nego neformalne barijere koje bi omogućile tvrtkama da lakše posluju u susjedstvu. - Hrvati vas gledaju mrko ako ih pitate za Jugosferu. Ne zato što ju ne žele. Jednostavno im ne odgovara ime, jer ih podsjeća na zemlju od koje su se odcijepili. Ali nikome drugome ne smeta, kako se čini. Čak i bivši jugoslavenski Albanci, koji uglavnom žive na Kosovu i u Makedoniji (i koji su u mnogočemu suprotni), nisu izuzeti utjecaja Jugosfere. Jedan marketinški direktor iz Albanije kaže kako nikad ne bi uspješno mogao prodati talijansko mlijeko na Kosovu, budući da je Kosovarima zlatni standard slovensko mlijeko. - U svakodnevnom životu, naravno, mnogi ljudi više nego zadovoljno žive u više sfera. Kosovari gledaju televiziju na albanskom, ali ulaze u Jugosferu kad trguju sa Srbijom ili idu na godišnji odmor u Makedoniju. Bosanci svih narodnosti jednu iste stvari i puno posluju jedni s drugima. Nogomet, ipak, izvlači na površinu razlike, kao što je to slučaj u mnogim državama. Bosanski Srbi navijaju za srpsku reprezentaciju, bosanski Hrvati za hrvatsku, a samo Bošnjaci za BiH", navodi Economist. U sljedećih nekoliko godina će, po mišljenju lista, trik biti u tome da se konsolidira ono što ljudi imaju zajedničko, da se vlade usredotoče na to, i pokušaju bolje povezati politiku i posao i regiji i kroz Jugosferu, ali i kroz ostatak Europe. - Europska unija utemeljena je da bi cementirala mir na kontinentu, a za Jugosferu taj posao još nije završen, zaključuje se u tekstu. The Economist/Jutarnji.hr

http://www.pcnen.com/detail.php?module=2&news_id=39385

Европска унија припрема се да докусури српску државност

Петар ИСКЕНДЕРОВ

Европска унија припрема се да докусури српску државност

Ако је веровати српским медијима, већ најављена за 20. октобар посета председника Русије Дмитрија Медведева Београду имаће судбоносни значај за Србију. Сам термин доласка руског лидера изабран је симболично: 20. октобра 1944. године југословенски партизани и јединице Црвене армије су после крвавих битака ослободили Београд. У Србији не сумњају, да ће руска страна и даље пружати тој балканској земљи свестрану политичку и економску помоћ. Њени основни правци су познати: подршка српском захтеву у Међународном суду ОУН у вези проглашења незаконите независности Косова (претрес ће почети 1. децембра) и енергетска сарадња. Током последњих дана томе је придодато и одобравање српској влади кредита у случају да пропадну садашњи преговори Србије о новој транши са Међународним монетарним фондом.

Међутим, уз традиционално обраћање „матушки – Русији" у тешким за себе тренуцима, актуелне српске власти истовремено чине потезе, који евидентно угрожавају даље опстајање Србије као јединствене државе. Уз пратњу апела који одјекују са високих међународних трибина да се поштују суверенитет и територијални интегритет Српске државе, њено руководство већ је донело одлуку којом се на територији земље стварају нова „косова". Ради се о спровођењу административно-територијалне реформе, којом се предвиђа трансформисање Србије у заједницу региона.

До најновије реформе у саставу Србије налазиле су се две аутономне покрајине – Војводина и Косово и Метохија. Остали пак део територије републике словио је за Централну Србију и налазио се у директној подређености републичким властима. Међутим, почетком јула Скупштина Србије усвојила је закон о регионалном развоју, према коме се територија земље дели на седам региона.: Војводина, Београд, Западни регион, Источни регион, Централни регион, Јужни регион и Косово и Метохија.

Спровођење регионализације – то је главни захтев који је Европска унија 2008. године предочила Србији као услов за пријем земље у ту организацију. Индикативно је , додуше, да се у званичним одлукама о захтевима Брисела вешто заобилази питање Косова као једног од српских региона. Константно се потенцира да на територији те српске покрајине функционише цивилно-полицијска мисија Европске уније. Међутим, нерегулисани статус Косова, по мишљењу ЕУ и његовог известиоца за Србију Јелка Кацина, није препрека за регионализацију преосталог дела земље. Чак штавише, Српска држава, по речима словеначког дипломате, просто је у обавези да се регионализује ако жели „да користи помоћ коју Европска унија одобрава земљама – кандидатима".

Према информацијама српских издања, најпре је влада земље намеравала да изврши регионализацију тек у „статистичком" плану – као меру за уређење питања полагања рачуна и планирања. Међутим, пре неколико месеци огласио се и председник Борис Тадић са својом изјавом која се не сме заобићи. Он је захтевао да се не ограничава административно-територијалним корекцијама, већ да се на регионе реално пренесе значајан део овлашћења централних власти, због чега је потребно да се унесу и принципијелне промене у уставу земље. „Није природно да само Војводина у Србији буде регион са фиксираним правима, док истовремено и други региони желе да стекну иста таква права". Имајући у виду да је Војводина данас већ разрадила и усвојила сопствени Статут, који јој даје политичко-административну, буџетску и пореску самосталност, конституциона иницијатива српског председника представљала је ништа друго до сигнал сепаратистима свих других боја да не заостају иза мађарске сабраће.

Не треба се чудити што су након сличних изјава Бориса Тадића све етнополитичке елите и локални „кнезчики" у Србији пропричали у исти глас. Према писању недељника „НИН", предвиђену Законом о регионалном развоју поделу земље на седам региона „скоро нико не доживљава као коначан, већ обрнуто, већ се предлажу „кандидатуре" за нове регионе и прекрајање постојећих". У првим недељама разматрања новог нацрта закона одређене су будуће „вруће тачке" на мапи многострадалне Србије – насељене албанцима јужне српске општине Бујановац, Медвеђа и Прешево, и историјска област Санџак на граници Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине. Председник општине Бујановац, албанац Шаип Камбери, позвао је да се на југу Србије формира „регион који кореспондира са евроатлантским духом", а његов колега из општине Прешево Рагми Мустафа је конкретизовао, да је тај корак „позван да олакша решавање економских проблема и спровођење интегрисања са Косовом".

Додуше, опсност по јединсдтвену српску државност нипошто не постоји само у тим регионима. Данас се парама Европске уније реализује обухватни програм пресељења у област Поморавља циганског становништва из осталих региона Србије и других република бивше Југославије. Управо цигани треба да буду државотворни народ Поморавља са центром у Нишу – трећем по величини граду Србије. Овај пројекат ће омогућити да се у том региону Србије створи жариште перманентне напетости, што одговара интересима странке „Г-17 плус", на челу са вице-премијером Млађаном Динкићем. Та крајње прозападна странка намерава да се већ ове јесени трансформише у „Странку региона" како би објединила регионалне елите и промовисала се као једина снага која је способна да спречи Србију од распада.

Саборци господина Динкића у реализацији програма регионализације Србије су Ненад Чанак (оснивач и лидер Лиге социјал-демократа Војводине, један од идеолога мађарских сепаратиста и „по функцији" руководилац Националног савета за децентрализацију) и други члан овог Савета – „десна рука" Млађана Динкића – Бошко Ничић. Овај последњи је изјавио, да се „статистички региони требају трансформисати у аутономне регионе, такве као што је данашња Војводина. Србија треба да постане заједница тих аутономних региона. Скупштина треба да постане дводомна и да се састоји од већа региона и већа грађана". Ради се, дакле, о репродуковању система федеративне Југославије уочи њеног распада. Чак штавише, по речима Б.Ничића, сваки регион треба да себи пронађе свог партнера у редовима Европске уније, како би од њега добијао финансијску помоћ – што значи конституционо фиксирање у Србији етничких „петих колона", које финансирају Мађарска, Румунија, Бугарска, Турска, Албанија и други садашњи и будући чланови Европске уније. Према информацији коју је аутор овог текста добио у Српској скупштини, „нови устав Србије заиста ће на републичком и регионалном нивоу фиксирати све те принципе функционисања „јединствене Југославије" из краја 1980-их година – колективно руководство, консензус република, право вета – које су широко употребљавале сепаратистичке снаге и што је на крају и довело до крвавог распада државе".

Међутим, и овакав ниво расдпада Србије није самоциљ за Европску унију и њене стављенике у Београду. Према расположивим подацима, Запад намерава да створи Балканску федерацију православних земаља. У њеном саставу би се нашли полунезависни региони који су под пуном политичком и финансијском контролом Запада и Ватикана. Тај пројекат се данас активно разматра у Билдербершкој групи. Ради се о дефинитивном разбијању јединственог православног простора на Балкану уз истовремено вештачко повећање удела и утицаја католичког елемента у Албанији, Босни и Херцеговини, Војводини и другим областима, што у потпуности одговара интересима Ватикана, који стоји на изворишту распада Југославије почетком 1990-их година.

Дакле, у резултату „регионализације" у таквом облику како је поимају у Европској унији и српским руководећим круговима, на територији садашње Србије појавиће се минимум четири нове државе под политичким и финансијским покровитељством Европске уније: албанска – на Косову и Прешевској долинни, мађарска – у Војводини, циганска – са престоницом у српском (засад још) Нишу, босанско-муслиманска - у Санџаку. То ће ће значити поновну (после доласка у XIV веку на Балкан Османлијске империје) ликвидацију српске државности и претварање Срба из државотворног народа у аморфну етничку групу, чије ће будуће станиште бриселски чиновници одредити по принципу „оно што јер преостало".

_____________

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ, старији научни сарадник Института славистике Руске академије наука, магистар историјских наука, међународни коментатор листа „Времја новостјеј".

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2401

Разговор недеље: Јасмина Вујић, председница Удружења декана нуклеарних факултета САД

Уранијум враћен под притиском Америке

Да смо добро преговарали могли смо у истом пакету решити проблем отпада и дугогодишње финансирање Института у Винчи, уместо што се задужујемо, каже професорка с Берклија

Била је ђак генерације Шабачке гимназије, дипломирала с просеком преко девет и магистрирала на Електротехничком факултету у Београду, осам година радила у Нуклеарном институту „Винча", а докторске студије одвеле су је у САД. Од 1992. године професор је на чувеном Калифорнијском универзитету у Берклију, где је 1. јула 2005. године преузела дужност декана Факултета за нуклеарну технику, као прва жена декан на једном факултету за нуклеарну технику у САД. Од 1. јула ове године налази се на челу удружења декана свих нуклеарних факултета у овој земљи, а има их скоро педесет.

Већ ових неколико редова довољни су да препознамо Јасмину Вујић, с којом је нобеловац Стивен Чу, министар енергетике у влади новог америчког председника Барака Обаме, ове године водио више дугих разговора о предностима и манама нуклеарне енергије. С Јасмином, која ужива огроман углед у највишим стручним круговима, али и патриотским организацијама српске дијаспоре, разговарамо за „Политику" о светским и овдашњим нуклеарним приликама, погубном мешању политике у науку, Задужбини наших електроинжењера у САД, чији је оснивач...

Удружење декана води активну кампању за поновну изградњу нуклеарки у САД?

Американци су некада имали примат у дизајну и изградњи нуклеарних електрана. У последње три деценије они су изгубили не само ту предност, него и знање. Од почетка осамдесетих ништа нису градили. Политика Клинтона и Гора била је изузетно антинуклеарно расположена и за тих осам година смањен је комплетан истраживачки рад. Наша организација инсистира на томе да се направи дугорочна стратегија у свим областима у којима се примењује нуклеарна технологија. Такође, и да се јавност упозна које су предности енергије из овог извора. У Вашингтону бар једном годишње разговарамо са сенаторима, конгресменима и министарствима која опредељују буџет.

Клима се мења?

Догађаји од 11. септембра на неки начин су их пробудили. Јавиле су се струје коју су притискале владу да направи независну енергетску политику, да земља не зависи од увоза нафте и гаса. То се десило Француској средином седамдесетих, када су цене нафте скочиле. Њихова влада тада је рекла: „Ми немамо природе ресурсе, али не можемо да зависимо ни од кога споља и почињемо активну изградњу нуклеарних електрана". Они су повећали проценат удела нуклеарки у производњи струје на 80 одсто. Америка има 104 нуклеарне електране, а тај проценат је тек 20 одсто. Азијске земље су такође схватиле да ако желе да смање загађење животне средине, а термоелектране на угаљ су најпрљавије, једино им нуклеарна енергија може помоћи. Кина тренутно гради 12 нуклеарних електрана...

Где је Србија у нуклеарним релацијама?

После акцидента у Чернобиљу код нас је настала параноја, тако да је донет закон који је стопирао градњу нуклеарки на простору бивше СФРЈ. Крајем године тај закон истиче, а у неку руку се не зна ни да ли важи јер је у међувремену промењено толико држава. Међутим, ми смо изгубили велики број кадрова који су се расули по свету. Такође, овде се за науку мало издваја, свега око 0,3 процента, за разлику од света где је то 3 до 5 одсто. Нажалост, иако имамо владе које се мењају, једна константа остаје: министри за науку се бирају по политичкој припадности, а не по стручности, па се самим тим и не мешају много у сопствени посао.

Шта се дешава с Нуклеарним институтом у Винчи?

Велику битку водили смо 2003. године с тадашњим министром Драганом Домазетом да се „Винча" очува, пошто је била идеја да се распарча на четири-пет делова и продају некретнине. Послала сам једну петицију широм света и за две недеље добила око 150 потписа подршке академика и научника у највећим институтима и универзитетима, који су потекли из „Винче". Штрајк запослених, преписке и натезања трајала су до јануара 2004. године. Влада је пала, а „Винча" опстала. Сада је поново на тапету, а повод је истрошено радиоактивно гориво.

Хоћете ли читаоцима појаснити о чему се ради?

Код нас важи правило: они који нешто знају, уопште се не питају! У доба Домазета и Свилановића, под притиском Американаца, свеже нуклеарно гориво, које смо средином седамдесетих платили веома много, враћено је Русији. Да су умели да преговарају, могли су да постигну споразум да се истовремено решимо и радиоактивног отпада, који је много опаснији, а „Винчи" обезбедимо финансирање за још десет година. Новац који смо добили од Међународне атомске агенције у Бечу није био довољан да се измести тај отпад. Паре су потрошене да се направи ограда, да наводно не би ушли терористи и слично...

Колико је скупо уклањање радиоактивног отада?

Потребни су посебни контејнери, роботика која ће омогућити приступ, специјални транспорт и прерада. Најновија идеја министра за науку била је да „Винча" узме кредит од двадесет пет милиона долара код неке банке, што није изводљиво јер је то буџетска установа која по закону не сме да се задужује. Када су то схватили, под разним притисцима гурају оснивање јавног предузећа за управљање нуклеарним објектима у Србији. Који су то објекти? Сви су у „Винчи". Практично цепају наш једини нуклеарни институт, одвајају лабораторију за заштиту, реакторску технологију... За директора постављају мр Радојицу Пешића, који је био помоћник бившег министра Домазета, а Домазета за председника Управног одбора.

Постоји ли заиста опасност од крађе?

Отпад је толико радиоактиван да би свако ко би му нестручно пришао био мртав. Реалније је да неко пожели да се домогне свежег горива. Тип реактора у „Винчи" користио је високообогаћено гориво од 80 одсто уранијума 235, а за израду нуклеарне бомбе потребно је преко 93 одсто. Међутим, после 11. септембра Американцима је сметало да мале државе имају високообогаћено гориво и они су притискали да се врати у земљу порекла. Пошто су нестручњаци водили преговоре, нестручњаци су пристали на уцене, тако да смо добили само обећања. Сада се „Винча" задужује, а после једино може да оде под стечај, као и многе друге српске фирме.

Говорите о погубном утицају политике на науку?

Не може да се дозволи да науку воде људи који нису стручни. Не може да се дозволи да се планира краткорочно. Јер, ако нам не треба наука, затворимо све институте. Домазет је 2003. изјавио да је Србија мала земља и да јој не требају основне науке, а да примењене науке треба да финансира привреда. То је ван памети. Не постоје примењене науке без основних, а у Србији је привреда у таквом стању да не може ни себе да издржава.

Противник сте образовања по Болоњској конвенцији?

Сваки универзитет и сваки факултет у САД се боре да буду различити, бољи од осталих. Једино конкуренција гура напред. Шта се дешава овде: без икакве шире дискусије прихваћена је Болоњска конвенција. Предлагала сам да претходно утврдимо шта је то што би нама требало. Ми имамо наше професоре практично у сваком образовном систему свету. Зар нисмо могли да их позовемо да изложе које су предности и мане тих система и да извучемо најбоље. Систем који је имала моја генерација био је веома добар, а доказ за то смо сви који смо отишли у иностранство и успели. Мени нико није тражио нострификацију дипломе ЕТФ-а зато што је тај факултет био чувен. Жалим ову децу јер је ниво знања снижен до краја. Производимо генерације које неће бити довољно образоване.

По неким проценама, око 100.000 младих образованих људи напустило је Србију?

Многе сам сачекала с друге стране. Само у Силицијумској долини има 200 до 250 инжењера нашег порекла. У „Гуглу" их је 30-40, у „Сиско системсу" бар тридесетак. Док памет изграђује туђе државе, села су нам празна, бела куга хара... Одлазак генерација младих и способних мора да се заустави, и направе услови да се бар један део врати. Уз помоћ наших студената на два најчувенија истраживачка универзитета у свету, Берклију и Станфорду, спровели смо анкету међу 450 младих српског порекла у САД и Канади. И док више од 90 одсто младих из Србије жели да што пре оде из земље, близу 70 одсто младих и образованих Срба у дијаспори жели да се врати. Наравно, уколико су одређени услови испуњени, а то није захтев да се има америчка плата!

У САД сте основали удружење наших елетроинжењера?

Електротехнички факултет је заиста пропатио под Милошевићем и многи људи су отишли у иностранство. Задужбина наших електроинжењера има око 300 чланова. Протеклих година послали смо неколико контејнера компјутера и компјутерске опреме, часописа и друге научне литературе ЕТФ-у у Београду. Уз помоћ Задужбине и донацију њеног члана Ивана Рашовића израђен је лабораторијски блок између ЕТФ-а и Машинског факултета. Организовали смо посету српске делегације универзитетима и компанијама у Сан Франциско заливу и Силицијумској долини у октобру 2007. године и том приликом је потписан уговор о академској сарадњи између универзитета у Берклију и Београду, први који је БУ потписао с једним америчким универзитетом.

Мирољуб Мијушковић

 

[објављено: 16/08/2009]

  

 

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Uranijum-vracen-pod-pritiskom-Amerike.sr.html