Nemar i nebriga za sopstvene žrtve

STARE ŽRTVE I NJIHOVE UBICE?

Nemar i nebriga za sopstvene žrtve

Srbija danas, međutim, nije jaka SFRJ, niti su njene službe MOSAD koji je svojevremeno oteo Adolfa Ajhmana na ulici i prebacio ga u Izrael. Ali, kada su nas neke druge ustanove, poput Ministarstava spoljnih poslova ili pravde, izvestile o napretku u slučajevima „Kepiro", „Ašner" ili „Egner"?

Počinili su jezive zločine i, ipak, umakli ljudskoj pravdi... A mnogi su mogli, i morali, da okončaju život u zatvoru – samo da su se političke i sudske vlasti potrudile", piše poznati lovac na naciste i direktor Centra „Simon Vizental" Efraim Zurof u svojoj kod nas upravo objavljenoj knjizi „Lovac na naciste". Zurof je tokom višedecenijske potrage otkrio 2.884 ljudi osumnjičenih da su bili nacisti ili njihovi pomagači u Drugom svetskom ratu. Mnogo puta gledao je kako državne elite zemalja u kojima su se ti ljudi krili nemaju razumevanja za ono što je nesumnjivo kakva takva pravda za stotine hiljada umorenih žrtava. Kad god je imao u svojim dosijeima nekog za kime bi Srbija mogla da traga i imala interesa da ga osudi, došao je da nam to saopšti. I da nam kaže na kojoj adresi dotični zločinac uživa mirno svoje staračke dane. Srbija, međutim, do sada nije uspela nijednog od njih da iščupa iz pravnih sistema država koje su im pružile utočište, i presudi im za počinjena zlodela. Da stvari budu još gore, Srbija do sada nije uspela ni da popiše sve svoje žrtve. Iako je ono što se desilo Srbima na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske (dakle Hrvatske i Bosne i Hercegovine) u Drugom svetskom ratu jedan od dva genocida počinjena u tom velikom sukobu. Ali smo, zato, i kao država i kao narod ušli u enciklopediju genocida. Zato, svaki put kad dr Zurof dođe i donese nam neku novu informaciju o tome gde se nalaze i šta rade ljudi koji su nas ubijali, čovek ne može da se ne zapita zašto mi sami, kad smo već toliko stradali, dozovljavamo da nam te informacije doslovce poklanjaju ljudi koji dolaze iz drugih država i naroda? I šta činimo da bi pravda nad krvnicima bila zadovoljena?
Zurof je tokom višedecenijske potrage otkrio 2.884 ljudi osumnjičenih da su bili nacisti ili njihovi pomagači u Drugom svetskom ratu

NEZRELOST ILI NIHILIZAM?

U jednom će se složiti svi naši sagovornici: za to što nemamo svoju enciklopediju stradalih delom smo krivi sami zbog svog nezrelog nacionalnog romantizma ali i nihilizma. A delom su za to odgovorne i objektivne istorijske i političke okolnosti.

„Živimo u romantičarskom nacionalizmu i negujemo predstave o sebi koje podstiču sujetu, a iz te vrste nacionalizma lako se ulazi u nacionalni nihilizam kada olako prelazite preko žrtava", kaže za „Akter" istoričar Kosta Nikolić. „A popisivanje žrtava je slika koju treba popuniti isključivo tačnim podacima. U suprotnom, ratna žrtva je podložna manipulaciji. To se videlo i u vreme nakon Drugog svetskog rata kada se od popisa stradalih odustajalo i zarad ideja na kojima je počivala druga Jugoslavija, i zato da bi se sakrile žrtve 'crvenog terora'. Jasenovac je položen na oltar bratstva i jedinstva. Mi, međutim, taj napor nismo učinili ni onda kada je bilo jasno da se ta država raspada."
Sociolog Radmila Nakarada takođe smatra da je jedan odgovor na ovo pitanje njoj nedokučiv nemar naroda koji „ima svest o svom užasnom stradanju i o tome da je to biološko uništenje determinisalo njegov razvoj, ali koji se, s druge strane, nikada nije postarao da iza te slike načini pedantan trud koji bi žrtve, samim time i počinioce, identifikovao". Nakarada tvrdi da je odgovornost političke kvazielite za ovo, velika: „Čak je i Komisija za istinu i pomirenje čiji sam bila član, formirana nakon 5. oktobra 2000. godine, zbog prepucavanja unutar naše vladajuće političke nomenklature, doživela debakl."

Ukratko, zarobljeni u preovlađujućim ideologijama, dozvolili smo sebi da samo okvirno znamo koliko nas je nestalo u ratovima prošlog veka. I da naše žrtve (kao i žrtve drugih naroda na ovom prostoru, uostalom) budu političko sredstvo. Videlo se to naročito nakon Drugog svetskog rata.
„Iako je Državna komisija za istraživanje ratnih zločina FNRJ popisala 505.000 žrtava, a u taj spisak nisu ušle žrtve 'crvenog terora', nije bilo prave tendencije da se napravi potpun popis žrtava i tačna slika zločina", kaže Dragan Cvetković, istraživač i kustos Muzeja genocida. „Popis iz 1964. godine bio je rađen zbog pregovora o ratnoj odšteti od Nemačke. Ta komisija je došla do brojke od 597.323 ubijena. Ideja je bila da Nemačka treba da bude odgovorna za sve zločine tokom rata, pa i za one počinjene u NDH. Međutim, Statistički zavod Nemačke došao je do cifre od 400.000 žrtava nemačkih okupacionih vlasti pa se ti rezultati nisu ni koristili u pregovorima. Osim toga, oni se nisu uklapali u proklamovanih 1.700.000 žrtava koje je FNRJ u početku izbacila, pa su za pregovore koristili neku okvirnu procenu od oko 900.000 ubijenih. SUBNOR je takođe pravio svoj popis, ali nam ti rezultati nisu poznati. A podaci Crvenog krsta odnose se mahom na ljude stradale u logorima."

U vreme nakon Drugog svetskog rata kada se od popisa stradalih odustajalo i zarad ideja na kojima je počivala druga Jugoslavija, i zato da bi se sakrile žrtve 'crvenog terora'. Jasenovac je položen na oltar bratstva i jedinstva

VREME AVNOJ-a

Bilo je to vreme bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda „od Noja do AVNOJ-a" što bi rekli istoričari, kada nije bilo popularno kopati po ranama i pitati se zašto su mnoge jame, poput onih u Prebilovcima (žrve ustaških pokolja) ili „Hudoj jami" (žrtve „crvenog terora"), zabetonirane, ili gde se nalaze počinioci strašnih racija u Novom Sadu. Ili za šta je Alojziju Stepincu tačno suđeno: za saučesništvo u ustaškim zločinima ili zbog poslanice iz 1945. godine koja je pokazala da rimokatolička crkva nikada neće prihvatiti komunistički režim u Jugoslaviji? Čak ni osamdesetih godina, na suđenju ostarelom Andriji Artukoviću, ministru unutrašnjih poslova NDH direktno odgovornom za strahotne pokolje, nije bilo dobro pomenuti da je država čije je interese on zastupao koristeći genocid kao sredstvo, počivala na rasnim osnovama i bila do srži fašistička, i da njena denacifikacija nije nikad izvršena. Prvo izdanje „Magnum Krimena" Viktora Novaka, sjajnog hrvatskog istoričara koji se u tom delu pozabavio učešćem katoličke crkve u ustaškim pokoljima, povučeno je iz prodaje i postalo dostupno tek 80-ih. Svaka rasprava na temu žrtava odvijala se dobro do trenutka kada bi se sa žrtava nemačkih, italijanskih ili bugarskih okupacionih vlasti prešlo na, recimo, ustaše i uvek pravila veštačka i neprimerena paralela između njih i četnika. O „crvenom teroru" da i ne govorimo. Jedan od kvalitetnijih pokušaja da se saberu žrtve i utvrde počinioci bila je knjiga Bogoljuba Kočovića „Žrtve Drugog svetskog rata u Jugoslaviji", objavljena u Londonu 1965. godine. Kočović je žrtve Srba procenio na 535.000 (ili oko 300 Srba dnevno), ali je vladajući diskurs i tada i docnije bio da je to malo!
Danas Muzej genocida može da stane iza 657.000 žrtava na teritoriji cele bivše Jugoslavije, utvrđenih imenom i prezimenom. „Stvarna brojka je mnogo veća, a po našim procenama kreće se oko 1.100.000 ljudi", kaže Cvetković. Najveći broj žrtava, čak 60 odsto, čine Srbi. Hrvatskih žrtava ima 12 odsto. Tokom rata ubijeno je 53.000 Jevreja, ili 8 odsto od svih žrtava. Inače, jevrejska populacija je pre rata činila 0,5 odsto ukupnog stanovništva. Najgora situacija je sa Romima. Gotovo je nemoguće utvrditi tačan broj njihovih žrtava. Oni su u popisu iz 1964. godine bili beleženi i u spiskovima žrtava drugih naroda. Za sada, najtačniji podaci postoje za broj ubijene romske dece u logorima NDH.

Čak ni osamdesetih godina, na suđenju ostarelom Andriji Artukoviću, ministru unutrašnjih poslova NDH direktno odgovornom za strahotne pokolje, nije bilo dobro pomenuti da je država čije je interese on zastupao koristeći genocid kao sredstvo, počivala na rasnim osnovama i bila do srži fašistička, i da njena denacifikacija nije nikad izvršena

IZGUBLJENO VREME

Nenad Antonijević, takođe iz Muzeja genocida, ističe da su im glavni neprijatelji vreme – svedoci i počinioci umiru – ali i nedostatak građe. „Građa za Jasenovac, na primer, delimično je izgubljena još tokom rata", kaže on. Ipak, uspeli su da prikupe oko 1.000.000 dokumenata. Njihova izložba o 19.432 dece stradalih u Jasenovcu postigla je veliki uspeh u Italiji. Redovno sarađuju sa „Jad Vašemom", Centrom „Simon Vizental", a sam Antonijević je devedesetih za Fondaciju „Šoa" Stivena Spilberga napravio više intervjua sa preživelim žrtvama sa ovih prostora, i Jevrejima i Srbima.
Za razliku od „Jad Vašema", koji ima 700 stalno zaposlenih radnika i oko 300 saradnika, a godišnje samo na jedan od projekata troši 20 miliona dolara, naš Muzej genocida ima samo tri zaposlena. Za siromašnu Srbiju ovoliki novac je danas misaona imenica i Muzej bi mogao biti srećan ako bi mu celokupni godišnji budžet iznosio toliko. Ali, sme li nam novac biti opravdanje za zaborav koji je isto što i novi betonski blok na mnoge neobeležene grobnice i sloboda za one koji su ubijali?

Čak i najljući protivnici socijalističke Jugoslavije danas odaju priznanje toj državi i njenim vlastima – da su umeli i bili voljni da traže rešenja. To je važilo i za ratne zločine i njihove počinioce. SFRJ je uporno i godinama u svojim diplomatskim predstavništvima držala dugačke spiskove ratnih zločinaca, pre svega ustaša, za kojima je tragala. Zahtevi za izručenjima, poternice, od svega toga se nije odustajalo, a pritisak na države – utočišta bio je stalan. Osim toga, ta država je imala službe koje su, ma šta mi mislili o njima, znale da naplate žrtve. Ljubu Miloša, ustaškog krvnika, stigla je zaslužena kazna, negde daleko od granica SFRJ. Isto se desilo i drugim zločincima sa ovih prostora. Tačno je i da je priča o ratnim zločinima često bila korišćena u svrhe obračuna sa emigracijom, ali niko ne može da porekne napor da se surove ubice, na neki način, ipak kazne. Ako danas pričate sa ljudima iz službi, oni nemaju rezerve po ovom pitanju:
„Za privođenje pravdi i tih ratnih zločinaca koji su preživeli decenije skrivajući se, kao i za sve drugo, treba politička odluka", kažu ljudi iz službi. Umeće se ne dovodi u pitanje.

Srbija danas, međutim, nije jaka SFRJ, niti su njene službe MOSAD koji je svojevremeno oteo Adolfa Ajhmana na ulici, i prebacio ga u Izrael. Ali, kada su nas neke druge ustanove, poput Ministarstava spoljnih poslova ili pravde izvestile o napretku u slučajevima „Kepiro", „Ašner" ili „Egner"? Pa i Efraim Zurof se žali na ove dve države da ne poštuju pravdu. Štaviše, Zurof ističe da je Austrija jedna od onih zemalja koje su rešile da „sve treba pokriti pepelom i ne dirati u rane". I da nije jedina demokratska država sa takvom praksom. I Velika Britanija, na primer, nerado goni zločince koji se kriju na njenoj teritoriji. Ali ko kaže da bi stalan pritisak i opominjanje zemalja koje izbegavaju istrage i izručenja na njihove međunarodne obaveze, bio beskoristan?
Na posletku, slučaj Petera Egnera, folksdojčera koji je kao mladi pripadnik nemačke službe bezbednosti u Beogradu učestvovao u ubistvu više hiljada jugoslovenskih Jevreja, nameće opravdano pitanje za naše istoričare zašto nam je informacije o postojanju ovog čoveka trebalo da da američko Ministarstvo pravde, kad su dokumenti o njemu čamili decenijama u domaćim arhivima? U Tužilaštvu za ratne zločine Srbije kažu da se bave pomenutim slučajevima.
„Sada je na Mađarskoj i Austriji da odobre njihovo izručenje", kaže Bruno Vekarić, portparol Tužilaštva. Vekarić veruje da se u slučaju Egner možemo nadati izručenju. „Nažalost, protok vremena je velika opasnost u ovakvim slučajevima. Takođe, mi kao državna ustanova možemo trošiti sredstva samo na one slučajeve u kojima to ima smisla, tj. kada možemo nekog i uhapsiti, procesuirati."
Za šta je Alojziju Stepincu tačno suđeno: za saučesništvo u ustaškim zločinima ili zbog poslanice iz 1945. godine koja je pokazala da rimokatolička crkva nikada neće prihvatiti komunistički režim u Jugoslaviji?

NEDOSTATAK STRATEGIJE

Ali, šta je sa drugim ustanovama? Savo Štrbac iz Dokumentacionog centra „Veritas" zahvalan je Srbiji na pomoći, ali ističe da su mnogi koraci u istraživanju zločina poslednjih ratova propušteni i da je previše vremena izgubljeno.
„Mi smo tek 2001. godine postali partneri države", kaže Štrbac. „Koliko je teško istraživati ratne zločine vidi se i na poslednjim ratovima. U Hrvatskoj, čime se mi bavimo, postoje 673 grobna mesta ubijenih Srba. Ekshumacije idu traljavo, nemamo sredstva za taj posao, a Državnu komisiju u Hrvatskoj zaduženu za to vodi pravi ekspert za odlaganja! Vremenom se gubi materijal i sve je teže dokazati. 'Veritas' je uvek išao na pritisak stranaca na Hrvatsku. Upravo su mi stranci rekli da nam treba daleko agresivnija diplomatija da bi se ovi zločini istražili. Što se tiče starih zločina, mislim da je Hrvatska skočila sebi u usta sa tužbom protiv Srbije, jer je Jeremićeva kontratužba puna informacija o genocidu koji su sprovodile ustaše, kao i o svemu što se događalo tokom poslednjeg rata u Hrvatskoj."

Štrbac ističe da je svakako najbolnije i najopasnije to što i unutar Srbije ima poništavanja srpskih žrtava. „Tragični poklonici tog mišljenja ne samo da legitimiziraju sve greške stranih sila odgovornih i za krvavi raspad druge Jugoslavije, već i patologiziraju situaciju ovde. Bez priznanja onih 3.000 srpskih žrtava iz okoline Srebrenice, teško se može očekivati saučešće za muslimanske žrtve u tom gradu koje su potom usledile", kaže Nakarada. Ili, bez tačnog idenitifikovanja i brojanja žrtava u bilo kom ratnom sukobu, i pravednog kažnjavanja svih počinioca zločina, nema ozbiljne konsolidacije društva i suočavanja sa svojom odgovornošću za počinjene užase.
Svi naši sagovornici slažu se u tome da mi olako prelazimo preko svojih žrtava i da državi nedostaje strategija i za ovo važno pitanje. Ozbiljan odnos svake države prema ratnim zločinima daje joj kredit u svakom drugom pitanju, pre ili kasnije.

Jer, prošlost ipak, da parafraziramo Nadeždu Mandeljštam, uvek vaskrsava. To nam se, baš, i desilo: početak raspada te države dočekali smo sa nerešenim mnogim pitanjima istorije, pa i ovim. U bespoštednom građanskom ratu, čiji su koreni bili između ostalog i u strahotama prethodnog rata, za naše se žrtve nije čulo. Cinizam utemeljen u onome što bi politikolozi nazvali „politički korektnim fašizmom" ili ne, tek, postali smo deo „genocidnih naroda". „Srebrenicu pre Srebrenice" niko od međunarodno važnih faktora nije hteo da prizna, a o daleko starijim žrtvama da i ne govorimo. Tako je zacementiran onaj mozaik balkanskih odnosa koji bi nas mogao odvesti u nove krize. O drugom stradanju žrtava da i ne govorimo.

http://www.akter.co.rs/index.php/politikaprint/1996-nemar-i-nebriga-za-sopstvene-rtve.html

POŠTOVANJE PRAVA ILI GLOBALNA KOSOVIZACIJA

Živadin Jovanović, predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih

                       

               POŠTOVANJE PRAVA ILI GLOBALNA KOSOVIZACIJA

                               Odgovori na pitanja nedeljnika "Objektiv"

 

1.Da li je moguće da sud u Hagu donese takvo mišljenje koje će svaka strana moći da tumači na svoj način?

 

Odgovor: Takva mogućnost nije isključena, ali ne mora biti jedina. U mnogim međunarodnim institucijama, uključujući sistem UN, s početkom 90-tih godina odomaćilo se "rešavanje" problema primenom metoda "konstruktivnih nejasnoća" (constructive ambiguities). Kada se dve strane sučele sa nepremostivim razlikama onda oni koji odlučuju formalno prihvate stavove i očekivanja jedne i druge strane. Tako se u kritičnom momentu, prevazidje sukob različitih stavova, s tim što prava odluka dolazi tek u fazi tumačenja prihvacenog dokumenta. SAD su inaugurisale ovaj stil po okončanju hladnog rata jer su kao jedina super sila bile sigurne da će njihovo tumačenje biti odlučujuće.

Unipolarni svet je na zalasku, ali je multipolarnost process. U kojoj meri je Međunarodni sud pravde nezavistan i otporan na uticaje karakteristične za protekle dve decenije, videće se u mišljenju povodom inicijative Srbije.

 

2.Može li se očekitvati da će sudije glasati u skladu sa političkim stavovima zemalja iz koje dolaze?

 

Odgovor: Taj uticaj postoji ali ne u svakom slučaju biti prisutan, niti je jednosmeran. Nacelno, može biti u prilog, ili protiv očekivanja jedne od strana. Vlade zemalja vodecih članica NATO pakta imaju veliki interes da mišljenje Suda bude u prilog opravdavanja jednostrane secesije Kosmeta jer je to njihovo čedo. To bi ujedno bilo u prilog odbrane njihovih stečenih pozicija (stacioniranje vojnih snaga na Balkanu, kontrola naftnih i gasnih tokova, okruživanje Rusije) i opravdanje agresije na Srbiju (SRJ) 1999. Međutim, ni sve vlade NATO zemalja nisu za opravdavanje jednostrne secesije jer se boje bauka "kosovizacije" Evrope i drugih kontinenata. Rusija, Kina, Indija, Indonezija, Brazil, JAR, Egipat, ogromna većina zemalja Azije, Afrike i Južne Amerike podržavaju stavove Srbije i poštovanje međunarodnog prava. One su protiv svake secesije ne samo zbog principa, već zbog interesa zaštite sopstvenog suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Uticaj tih zemalja u međunarodnim odnosima, uključujući  institucije UN, nije beznačajan i ubrzano raste.

4.Da li se posle mišljenja Međunarodnog suda pravde može očekivati reverzibilni proces vezano za priznavanje Kosova i Metohije, tj. da zemlje koje su već priznale pokrajnu tu odluku povuku?

 

Odgovor: Za početak biće dovoljno da mišljenje Suda oslabi pritiske i ucene, da doprinese zamrzavanju daljeg priznavanja, konsolidovanju i učvršćivanju pozicija Srbije.

 

5.Kakve sve mogu biti pravne posledice presude iz Haga?

 

Odgovor: Teško je očekivati direktne pravne posledice, jer Sud ne donosi pravno obavezujuću odluku, već daje savetodavno mišljenje. To mišljenje imaće svoju težinu i uticaj, pre svega, na buduće stavove organa UN, a zatim i na stavove članica UN kako prema problemu Kosova i Metohije, tako i prema sličnim problemima drugde u svetu. Ukoliko Sud svojim mišljenjem bude uvažio principe međunarodnog prava sadržane u Povelji UN i Završnom dokumentu OEBS, dakle ako ispoštuje princip suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije kao osnivača i članice tih međunarodnih organizacija i potpisnika dokumenata koji čine temelj međunarodnih odnosa, onda Priština ne može imati nikakve šanse za prijem u te organizacije, ne može se nadati novim priznavanjima pa bi joj ostalo jedino da prihvati prave pregovore o statusu Pokrajine.

 

6.Da li je prihvatljivo da predsednik Međunarodnog suda pravde unpared iznosi stav da mišljenje tog suda vezano za Kosovo i Metohiju neće biti "jednosmerno"?

 

Odgovor: Predsednik Suda nije inokosni organ. I da jeste morao bi da sprovede i ispoštuje proceduru utvrđenu Statutom, a ne da u javnosti komentariše bilo koji aspect odluke koja tek treba da se donese. Izjava gospodina Hisashi Owade je još jedan simptomatičan presedan uzurpacije prava važne institucije Ujedinjenih nacija. Prejudicirajući, makar i delom, ishod sudskog postupka, Predsednik Suda je prekršio Statut i naneo štetu ugledu Suda. Ostaje za analizu pitanje – zašto je Predsednik Međunarodnog suda pravde bio prinuđen da "istrčava pred rudu"? Pgotovu, ako su "kola" bila na ravnom terenu.

Bilo je ovih dana i drugih "spinovanja" javnosti. Tako je, pored ostlog, lansirana teza da jednostrano odcepljenje, iako u principu nije dopušteno, može biti, prihvaćeno, ukoliko je neka manjina bila izložena masovnom nasilju aparata centralne vlasti. Sa sličnim "obrazloženjem" pre 10 godina NATO je izvršio agresiju na Srbiju čije se tragične posledice i dalje osećaju. Sada se, gotovo, ista "argumentacija" potura  javnosti uoči početka rasprave pred Sudom pravde. O čemu to govori ako ne o kontinuitetu jedne destruktivne politike. A vredi, baš sada, podsetiti da postoji više pravnosnažnih odluka nemačkih sudova kojima se nedvosmisleno potvrđuje da 90-tih godina nije bilo organizovanog, masovnog nasilja Srbije (SRJ) nad albanskom nacionalnom manjinom na Kosovu i Metohiji. I na pismo gospodina Dietmara Hartviga, šefa misije EU (ECMM) na Kosovu i Metohiji nemačkom kancelaru Angeli Merkel od 26. oktobra 2007. u kome, pored ostalog, navodi:

"U periodu od kraja novembra 1998. pa do evakuacije neposredno pre izbijanja rata ni u jednom izveštaju nije prijavljen veći ili planirni zločin od strane Srba nad Albancima, niti se pominje genocid ili zločin sličan genocidu… Naprotiv, u svojim izveštajima sam stalno isticao da srpski organi bezbednosti i reda pokazuju zadivljujuću suzdržanost i disciplinu uprkos sve brojnijim napadima UCK/KLA na izvršne organe vlasti Srbije. To je bio jasan i stalno istican cilj Srpske administracije, tj. da se što je moguce preciznije ispoštuju odredbe sporazuma Milošević – Holbruk. Kako se međunarodnoj zajednici ne bi pružio povod za intervenciju… U tom periodu postojala su značajna iskrivljenja između onoga što su misije sa Kosova (KDOM) a delimično i ambasade javljale svojim vladama i onoga što su one dalje saopštavale svojim medijima, javnosti. Ova diskrepanca se mogla shvatiti samo kao DEP JEDNE DUGOROČNE PRIPREME RATA PROTIV  JUGOSLAVIJE. Jer, sve do mog napuštanja Kosova nije bilo ničega od onog što su tvrdili mediji, a ne manje intenzivno i političari. Isto tako sve DO 20. MARTA 1999. NIJE POSTOJAO NIKAKAV POVOD DA SE VOJNO INTERVENIŠE, pa su mere međunarodne zajednice koje su nakon toga usledile nepravedne". I dalje:

"Kolektivno ponašanje članica EU pre i posle izbijanja rata izaziva po prirodi stvari  veliku zabrinutost, jer je UBIJENA ISTINA A EU JE IZGUBILA POVERENJE" (sva podvlačenja, ž.j.). Sve ovo je poznato Vladi Srbije i pravnom timu. Nadajmo se da će dobro iskoristiti.

 

7.Ukoliko je odluka Međunarodnog suda pravde samo savetodavna i neobavezujuća kakav će benefit imati Srbija od takve odluke?

 

Odgovor: Zavisi od sadržine odluke, odnosno, mišljenja. Ukoliko Sud ostane privržen pravu i Povelji UN kao svom osnivačkom aktu, što je očekivanje i životni interes Srbije i preko dve trećine čovečanstva, biće to od ogromne koristi za sve, a pre svega za mir, stabilnost i napredak. Nije preterano reći da se na odnosu Suda prema pitanju ilegalne nezavisnosti Kosova i Metohije prelama budućnost svetskog pravnog poretka i globalnih odnosa. Da će Kosovo i Metohija biti presedan to najbolje znaju oni koji najglasnije tvrde suprotno. Od mišljenja Suda zavisi kakav – presedan za pravdu, mir i napredak, ili za nestabilnost i konflikte.

 

26.11.2009.

 

 

S poštovanjem,

 

Živadin Jovanović

Predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih

011 26 44 239

www.beoforum.rs

 

Pojedeno 37 milijardi evra

Pojedeno 37 milijardi evra

 

DA je Srbija sav novac koji je u zemlju ušao posle petooktobarskih promena uložila u kapitalne projekte, na primer u izgradnju saobraćajne infrastrukture, danas bismo se vozili na gotovo 5.000 kilometara novih autoputeva. Od donacija koje idu preko Narodne banke Srbije, ino kredita, privatizacije i direktnih stranih investicija od 2000. do danas u našu zemlju slilo se neverovatnih 37 milijardi evra! Po gruboj računici, za taj novac može da se izgradi čak 308 "mostova-žirafa" (vrednost mosta koji je počeo da se gradi preko Ade ciganlije procenjena je na 120 miliona evra). Da je bar 10 milijardi evra uloženo u železnicu, Srbijom bi danas krstarili vozovi brzinom od 200 na sat. Za 37 milijardi evra mogli smo da imamo i više od 30 linija metroa u Beogradu. Drumski i železnički Koridor 10, kao i beogradski metro, upravo su tri prioriteta koja je postavio i Nacionalni savet za infrastrukturu. Vlast je još jednom obećala građanima da će ovoga puta zaista prionuti na posao i konačno završiti projekte koji su stari i po nekoliko decenija. Ako nijedan kapitalni projekat nije priveden kraju od para koje su ušle u Srbiju u proteklih osam godina, gde su milijarde završile? Ekonomisti sa kojima su "Novosti" razgovarale, na ovo pitanje daju isti odgovor: sve je otišlo u potrošnju! - Novac je najvećim delom utrošila država, plasirajući ga u penzije, velika socijalna davanja, konstantna povećanja plata proteklih godina, a koja nisu bila u skladu sa privrednim rastom - kaže ekonomista Danijel Cvjetićanin. - Zato smo danas, i bez ekonomske krize, u velikom problemu. Novac je mogao pametnije da se iskoristi. Svaki evro trebalo je da ide samo u dva pravca - u saobraćajnu infrastrukturu i energetiku. Umesto toga, neracionalno smo trošili, zbog čega deficit od 2000. vrtoglavo raste i već je dostigao 11 milijardi dolara. Prof. Cvjetićanin kao dobar primer navodi Hrvatsku. Naime, naše komšije su se, kao i mi, poprilično zadužile - oko 30 milijardi evra. Ali, polovinu tog novca uložili su u - puteve! Dok su Hrvati gradili i nove saobraćajnice, Srbija je uglavnom "krpila rupe". Zajmovi evropskih banaka, kao i Svetske banke, odlazili su u proteklih osam godina mahom na obnovu postojeće putne mreže, koja je bila u očajnom stanju. Izgrađena je samo leva traka autoputa Novi Sad - Beograd, jer novi most kod Beške nije završen. Za ovu deonicu Koridora 10 - izgradnja leve trake, obnova postojeće i novi most preko Dunava - evropske banke pozajmile su nam 192 miliona evra. Krajem prošle godine kompletirana je i obilaznica oko Beograda od Dobanovaca do Orlovače. I tu bi mogla da se stavi tačka na kapitalne projekte. Takođe, iz kredita međunarodnih finansijskih institucija srpski putari dobili su i 226 miliona evra za obnovu najvažnijih saobraćajnica. Pre svega, Koridora 10, Ibarske magistrale, puta koji preko Zlatibora povezuje Srbiju i Crnu Goru, sanaciju 29 crnih tačaka... Železnice Srbije kreditima i donacijama "popunile" su kasu sa oko 340 miliona evra. Od tog novca remontovano je skoro 100 km pruga, šest tunela, 19 mostova, modernizovano je 38 elektrolokomotiva, nabavljene mašine za održavanje pruga, dok je za socijalni program otišlo 10 miliona evra. Nabavljeno je i 770 novih teretnih vagona... Evropska agencija za rekonstrukciju dala je donaciju od 2,5 miliona evra za rekonstrukciju zajedničke srpsko-bugarske stanice Dimitrovgrad, čime je znatno skraćeno vreme zadržavanja vozova na granici. Prema podacima koje je "Novostima" dostavila Narodna banka Srbije, bar što se tiče para iz kredita, država ih je potrošila i na programe za reformu privrede i jačanje platne i makroekonomske pozicije zemlje, rekonstrukciju elektromreže, lokalnu samoupravu, razvoj malih i srednjih preduzeća, rekonstrukciju škola, bolnica, carinske uprave, sanaciju poplavljenih područja, klizišta, izgradnju stanova za socijalno ugrožene kategorije stanovništva, reformu penzijskog sistema... Sve to, tvrde ekonomisti, samo je mali deo od 37 milijardi evra koliko je ušlo u Srbiju. Naši sagovornici kažu da će, bar u bliskoj budućnosti, biti teško utvrditi na šta je ostatak para potrošen. - Od 2000. godine nije urađena nijedna revizija budžeta, tako da mi ne znamo ni koliko je država prihodovala niti gde je novac odlazio - kaže prof. Cvjetićanin. - Veliki deo sigurno je utrošen i na kampanje i izbore, kojih je u proteklih osam godina bilo na pretek. Veliki prihod Srbija je imala i od prodaje društvenih preduzeća. Prema evidenciji Agencije za privatizaciju, do novembra 2008. prodato je 1.763 firmi i inkasirano 2,3 milijarde evra. U ovu cifru nisu uključeni prihodi ostvareni prodajom na tržištu kapitala iz stečaja. Još oko 800 preduzeća čeka na privatizaciju, ali je teško proceniti koliko može da se inkasira od prodaje ovih preduzeća. Prof. Jovan Ranković, ekonomista, kaže da je sav novac od privatizacije otišao u republičku kasu, gde mu se "gubi svaki trag": - To je loš potez države, jer taj novac je morao da bude iskorišćen za pokretanje privrede. Umesto toga, on je trošen za druge namene, a gubici su se akumulirali. Tako danas samo privreda duguje 18 milijardi evra. I država je u velikom "minusu", a više nema šta da proda kako bi zapušila rupe. KREDITI: I PRIVATNI SEKTOR Od 2000. do kraja novembra 2008. po osnovu dugoročnih inostranih kredita ukupno je povučeno 20,98 milijardi evra, tvrde u Narodnoj banci. Od ovog iznosa na korišćenje inokredita javnog sektora otišlo je 3,22 milijarde, od čega je država koristila 2,72 milijarde. U privatnom sektoru iskorišćeno je oko 17,76 milijardi evra (4,27 milijardi evra koristile su domaće banke, a 13,49 milijardi preduzeća).   NOVAC OD "MOBTELA" PRODAJOM "Mobtela" Srbija je zaradila 1,5 milijardi evra. Tim novcem trebalo je da se finansiraju projekti iz Nacionalnog investicionog plana, koji je te, 2006. godine, i osmišljen. Međutim, pare su se slile u republički budžet pa su planirani kapitalni projekti uglavnom bili uskraćeni za obećane finansije. Koridor 10 bio je prvi na listi prioriteta, ali se osim obilaznice oko Beograda malo toga iz NIP uradilo. U 2006. godini iz NIP je potrošeno nešto više od devet milijardi dinara. Rekordna je bila 2007, kada je na projekte NIP otišlo više od 39 milijardi dinara, dok je lane potrošeno 77,66 odsto predviđenih sredstava - blizu 24 milijarde dinara. Novac iz NIP trošio se uglavnom na saobraćajnu i komunalnu infrastrukturu, gasifikaciju, formiranje industrijskih zona i parkova, turizam, remontovani su i vojni avioni, obnovljeni domovi zdravlja, bolnice, škole... DOBAR PRIMER: NAPREDUJU RADOVI NA MOSTU PREKO DUNAVA BEŠKA DO KRAJA GODINE Uprkos niskim temperaturama, nesmetano se odvijaju radovi na novom mostu preko Dunava kod Beške. Ministar Milutin Mrkonjić obišao je u subotu gradilište, gde je do sada pobodeno 250 šipova ukupne dužine osam kilometara, ugrađeno 15.000 kubika betona i završeno deset stubova. Neimari obećavaju da će do kraja godine novi most biti pušten u saobraćaj, a četiri meseca kasnije zablistaće i stari, čija je sanacija takođe poverena konzorcijumu austrijske "Alpine" i nemačkog DSD. - Plan Vlade Srbije je da do maja naredne godine bude završena i leva traka autoputa od Horgoša do Novog Sada, čime će severni krak Koridora 10 biti kompletiran - istakao je Mrkonjić. - Ta deonica bila je deo koncesije Horgoš - Požega. Sa koncesionarima "Alpinom" i "Porom" do kraja meseca biće postignut dogovor o spornim pitanjima vezanim za raskid ugovora, preuzećemo projektnu dokumentaciju i država će sama graditi. Sredinom godine očekujemo i potpisivanje ugovora sa međunarodnim finansijskim institucijama o kreditu za Koridor 10. Nijedan dogovoreni zajam za najvažniji pravac u Srbiji uprkos krizi nije stopiran. A dok novac ne pristigne, izgradnju će finansirati država. Po rečima Zorana Kostića, tehničkog direktora "Alpine", trenutno je na gradilištu kod Beške angažovano više od 120 radnika. Glavni podizvođač je srpska "Mostogradnja". (T. S.)   Izvor: Novosti, 11.01.2009.

 

[ Nazad ]

http://via-vita.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=149&Itemid=58

Косово: Чекајући нови пакет

Косово: Чекајући нови пакет

Док ће саветодавно мишљење Међународног суда правде о законитости једностраног проглашења независности Косова вероватно нагињати у корист Србије, могући елементи сценарија за наставак преговора, засновани на приступу Ахтисари-плус плана, већ се могу распознати, пише некадашњи администратор УНМИК-а за север Косова Џерард Галучи за сајт "Трансконфликт".

Неспособност Савета безбедности УН-а да се договоре око налажења могуће замене за Резолуцију 1244, уз једнострано проглашење независности од стране Приштине, од фебруара 2008 оставили су Косово у потпуној збрци. Србија одбија независност, али покушава следити прагматичну политику зближавање са Бриселом нудећи сарадњу, понекад чак и на рачун косовских Срба.

Косовски Срби су подељени између севера и југа - док ови са југа имају јако мало избора осим да покушају остварити суживот са албанском реалношћу која их окружује, и једни и други се надају за више помоћи споља у очувању постојања својих заједница него што је тренутно добијају из Београда или од стране међународне заједнице. Косовски Албанци настоје осигурати што више међународних признања, док истовремено свим средствима притишћу Србе - и оне на северу, као и оне са југа - да прихвате своје место подређено институцијама у Приштини. Земље које подржавају независност Косова - на челу са ЕУ и САД - настоје да помогну Албанцима кроз замену УН и сталне притиске на Србе. Руси, с друге стране, настављају да подржавају Београд и инсистирају на водећој улози УН.

Док се главни актери разилазе у супротним правцима по питању Косова, Међународни суд правде ће, на захтев Србије за пружањем саветодавног мишљења о легалности проглашења независности, у децембру саслушати мишљења приложена од стране других земаља. Мало је вероватно да ће Суд донети јасну одлуку у корист или против било које од страна. Суд неће бити у могућности да у потпуности одбаци независност Косова као нелегалну, јер се чињеница о независности не може опозвати таквом одлуком, нити се може прогласити легалном, јер је сасвим јасно да није унутар оквира утврђеног од стране УН-а 1999.

Такође, свака таква пресуда представљала би преседан за било који други сецесионистички покрет. Пресуда у корист једностране сукцесије од међународно признате државе и угледне чланице УН - што је Србија била 2008. године - била би преседан у свим осталим сличним случајевима, упркос аргументима о "јединствености" косовског случаја. То је могло бити другачије у контексту нове Резолуције Савета безбедности, но до сада тако нешто није остварено.

Тако ће Суд вероватно издати саветодавно мишљење које ће бити негде у средини, нагињући мало ка Србији, јер Србија је ипак суверена држава. Али шта после тога?

Логично, не могу постојати само три исхода - решење косовског статуса употребом силе, ако не и самим ратом, можда путем циљаних провокација или путем насиља усмереног ка даљем "чишћењу" етничке карте Косова (а можда и јужне Србије); решење статуса кроз нове преговоре; или успостављање тренутног статус кво стања као мање-више укорењене категорије на неодређени период (можда до обједињења целог региону у ЕУ). Наравно, у стварности резултат може да садржи сва три исхода, заједно или ад сериатум. Међутим, могући елементи сценарија о новим преговорима дају се распознати.

Најпре елементи који би могли бити део нагодбе. Већ раније сам поменуо допринос који би могао проистећи из Ахтисари-плус приступа. Суштина ће бити у проналажењу начина да се институције косовских Срба повежу и са Србијом и са Косовом. На пример, општинама са већинским српским становништвом могао би се омогућити приступ блок-донацијама из Приштине и/или средствима за локалне услуге директно из Београда. Ахтисаријев план прописује да средства из Београда иду преко Приштине, но уместо тога могло би бити и путем - или верификовањем и ревидирањем од стране - трећег актера који би био прихватљив и за Београд и за Приштину.

Образовање, укључујући и Универзитет у северној Митровици, је по Ахтисааријевом плану у локалној надлежности, док наставни план и програм остају неусаглашени. Обе стране инсистирају да наставни план и програм требају да буду у складу са њиховим "националним" системом. То би се могло решити коришћењем неких неутралних - можда европских - стандарда. Судови би могли поново бити отворени уколико би се постојећим локалним српским судовима допустило да раде у складу са југословенским или законодавством УНМИК-а, док би се случајеви који укључују жалбе или различите правосудне надлежности прослеђивали међународним (ЕУЛЕX) судовима. Спорови око телекома и електричне енергије могли би се решавати кроз убрзану либерализацију и потпуно ослобађање од дозвола за предузећа која постоје на Косову - и на северу и југу - како би била конкурентна на читавој територији. Водећи принцип би био изналажење практичних решења за практичне проблеме.

Или, могуће је да ће после судске одлуке ово питање бити представљено управо као оно које ће дефинисати границе Косова. Законитост тих граница не може се оправдати на основу једностраног проглашења независности. Приштина и њени пријатељи не могу и добити торту, те је уз то и појести. Они не могу, с једне стране, тврдити да су садашње границе Косова законите, јер су формиране у време Југославије, те истовремено једнострано прогласити независност од државе која је законски наследник.

Други елемент за могуће преговоре јесте "ко" би могао одиграти улогу поштеног посредника. Како сада ствари стоје, чини се да су у игри два кандидата: Контакт група, која би поново ујединила Квинту и Русију, и УН. Оба кандидата имају легитимнан мандат и политичку одговорност да окончају решавање статуса Косова. ЕУ тренутно није у доброј позицији да одигра ту улогу. Чини се да Унија у задње време мења правац у свом приступу ка северу, именовањем новог изасланика (италијански амбасадор у Приштини), и припремама за отварање нове канцеларије.

ЕУ, међутим, тренутно не ужива кредибилитет код косовских Срба. Није учинила ништа да интервенише приликом албанског притиска на Србе са југа Косова да се предају; подржала је напоре Албанаца да преузму териториј у северној Митровици и да погурају институције у Приштини - царину, судове, КЕК - ка северу, док притишће Србе да учествују у новембарским локалним изборима које организује Приштина. ЕУ је у више наврата јасно ставила до знања да није неутрална у својој улози, већ је управо помогла приштинским институцијама да се прошире посвуда.

Проналажење начина за решење статуса Косова путем дијалога и дипломатије не би био најтежи део. Најтежи део био би окупљање политичке воље за обнављање преговора и, овога пута, или остваривање узајамно прихватљивог и примењивог пакета, или развод брака. Ко зна, можда, након што Суд не успе да реши проблем.

http://rts.rs/page/stories/ci/story/701/%D0%9C%D0%B5%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%B0+%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B0/295151/%D0%9A%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2%D0%BE%3A+%D0%A7%D0%B5%D0%BA%D0%B0%D1%98%D1%83%D1%9B%D0%B8+%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8+%D0%BF%D0%B0%D0%BA%D0%B5%D1%82.html

Sahranjen srpski patrijarh Pavle /video/

U porti manastira Svetih arhangela Mihaila i Gavrila u Rakovici

Sahranjen srpski patrijarh Pavle /video/

Autor: Blic online - Agencije | Foto:FoNet/Reuters | 19.11.2009. - 08:01 17:10

Njegova svetost Patrijarh srpski Pavle sahranjen je danas, oko 14 časova, po sopstvenoj želji, u porti manastira Svetih arhangela Mihaila i Gavrila u Rakovici. Na poslednjem ispraćaju Njegove svetosti bilo je više od 600.000 ljudi.

Pogrebna povorka sa posmrtnim ostacima patrijarha Pavla stigla je nešto pre 13 časova u Rakovicu, nakon služenja opela na platou ispred Hrama Svetog Save. Pomen na grobu služili su vaseljenski patrijarh Vartolomej i mitropolit crnogorsko -primorski Amfilohije sa arhijerejima i sveštenstvom, a pročitana je poruka patrijarha Moskovskog i sverusije Kirila. Kovčeg s telom patrijarha Pavla položen je pored groba patrijarha Dimitrija, koji je na čelu Srpske pravoslavne crkve bio od 1920. do 1930. godine.
Patrijarh Pavle, po sopstvenoj želji, sahranjen je na manastirskom groblju, a u pripremi njegove večne kuće učestvovalo je i sestrinstvo manastira i građani Rakovice.


Sahrani srpskog patrijarha prisustvovali su, uz najviše crkvene velikodostojnike SPC i drugih pravoslavnih crkava, predsednik Srbije Boris Tadić, premijer Mirko Cvetković, predsednica parlamenta Slavica Đukić Dejanović i premijer Republike Srpske Milorad Dodik, princ Aleksandar Karađorđević i nekadašnji predsednik SRJ i premijer Srbije Vojislav Koštunica. Duž trase kojom se kretala pogrebna povorka, od Hrama svetog Save, kao i ispred manastira u Rakovici, mnogobrojni vernici i drugi građani odali su poslednju poštu srpskom patrijarhu.

Kako je rekao direktor policije Milorad Veljović na ispraćaju i sahrani patrijarha Pavla bilo je više od 600.000 ljudi, a skup je protekao dostojanstveno i bez ijednog incidenta. Portparolka beogradske Hitne pomoći Nada Macura rekla je da su ekipe te službe tokom praćenja pogrebne povorke imale 18 intervencija, ali je dodala da se radilo o lakšim slučajevima.
Macura je navela da su tri osobe prevezene u Urgentni centar zbog malaksalosti i nesvestice, a jedna zbog povrede arkade.

Saobraćaj u Beogradu normalizovan oko 16 sati Saobraćaj u Beogradu normalizovan je danas nešto pre 16 sati, nakon poslednjeg ispraćaja patrijarha srpskog Pavla. Javni gradski prevoz obavlja se nesmetano, rekao je Tanjugu dežurni dispečer Gradskog saobraćajnog preduzeća "Beograd" Mića Dautović. Prema njegovim rečima, gotovo sva vozila koja zbog kretanja pogrebne povorke nisu saobraćala vraćena su na svoje trase. Dautović je precizirao da se uskoro očekuje uspostavljanje normalnog režima vožnje na linijama 3A, 37, 42, 47 i 504, koje se kreću izmenjenim trasama. Dežurni dispečer je istakao da su izmene u saobraćaju protekle bez većih problema, odnosno da su gradjani na vreme informisani o vremenu i trasi kretanja pogrebne povorke pa nije došlo do stvaranja većih gužvi na ulicama grada.

Stotine hiljada građana na opelu ispred hrama

Patrijarh vaseljenski Vartolomej i čuvar trona Srpske pravoslavne crkve mitropolit Amfilohije služili su, sa episkopima i sveštenstvom, opelo na platou ispred Hrama Svetog Save u prisustvu nekoliko stotina hiljada građana.
"Patrijarh Pavle, duhovni vođa, neumorni zastupnik i čuvar svoje crkve i dobri pastir svoga roda već je pribrojan svojim nezaboravnim prethodnicima", rekao je vaseljenski patrijarh na opelu ispred Hrama Svetog Save.  Iako sitan i slabašan telom, kako je rekao patrijarh Vartolomej, bio je gigant po načinu razmišljanja i duhu, podigao je teret krsta i stradanja srpskog naroda u iskušenjima poslednjih godina i bio izraz njegovog jedinstva.


Predsednik Srbije Boris Tadić izrazio je potom zahvalnost patrijarhu za njegova dela i moralne pouke koje je ostavio u nasleđe srpskom narodu.
"Verujem da delim mišljenje građana izražavajući zahvalnost patrijarhu Pavlu što je uvek postojao i što postoji ispred svih nas svojim delom i rečima da uvek budemo ljudi i da nikada na zlo drugih ne odgovaramo zlom u sebi", rekao je Tadić.
 

 

Molitvu za pokoj duše patrijarha Pavle sasluživali su i poglavari drugih pravoslavnih crkava, patrijarh Rumunske pravoslavne crkve Danilo, arhiepiskop Albanske pravoslavne crkve Anastasios i mitropolit Pravoslavne crkve čeških zemalja i Slovačke Hristifor. U sabornoj molitvi poglavaru SPC učestvovali su i mitropoliti Ruske pravoslavne crkve, minski i sluckim Filaret, Jerusalimske patrijaršije Isahije, Aleksandrijske patrijaršije Petar i Gruzijske patrijaršije mitropolit Gerasim, a u ime Atinske i Kiparske arhiepiskopije mitropoliti Elasonosa Vasilije i Pafosa Georgije.
Ispred hrama, pored predsednika, bili su i premijer Mirko Cvetković sa članovima vlade, predsednik Skupštine Srbije Slavica Đukić-Dejanović i poslanici iz svih parlamentarnih stranaka. Na platou su, između ostalih, bile i državne delegacije Rusije, Grčke, Vatikana, Kipra, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i drugih zemalja. 
 

 

Liturgiji u Sabornoj crkvi, koja je počela jutros u 7.30, prisustvovali su, pored velikog broja vernika, arhijereji Srpske pravoslavne crkve i brojni državnici, visoke crkvene i verske delegacije iz zemlje i inostranstva. Plato ispred Patrijaršije i Saborne crkve, kao i okolne ulice, bili su puni građana koji su u miru pratili liturgiju.

Hočevar: Patrijarh Pavle se zalagao za jedinstvo hrišćana Beogradski nadbiskup Stanislav Hočevar istakao je zalaganje pokojnog patrijarha srpskog Pavla za jedinstvo hrišćana i dodao da visoka delegacija Vatikana na patrijarhovoj sahrani pokazuje koliko poštovanje je Katolička crkva imala prema njemu. Nadbiskup Hočevar je naglasio da je patrijarh Pavle želeo da se sretne sa papom, ali da radi očuvanja jedinstva u SPC tu svoju volju nije želeo nametati drugima. "Više puta sam ga u razgovorima upitao šta bismo mogli učiniti za povezivanje dveju crkava i kakvi bi mogli biti susreti s rimskim papom? On je uvek rekao da bi to voleo, ali da ostali episkopi misle da sada to još nije zgodno", naveo je Hočevar, prenosi Hina.

Srpski patrijarh Pavle preminuo je u nedelju u 96. godini na Vojno-medicinskoj akademiji u Beogradu. Mitropolt crnogorsko-primorski Amfilohije je, na prvoj sednici Sinoda SPC posle upokojenja patrijarha Pavla, imenovan za čuvara patrijaraškog trona, koji obavlja sve dužnosti patrijarha do imenovanja novog poglavara SPC.

Stejt department uputio saučešće vernicima SPC Sjedinjene Američke Države uputile su saučešće vernicima Srpske pravoslavne crkve (SPC), u vreme žalosti zbog smrti Njegove svetosti patrijarha srpskog gospodina Pavla, saopšteno je danas iz Stejt departmenta. "Patrijarh ima posebno mesto u srcima vernika SPC širom sveta. Naše misli su s njima u ovo tužno vreme", navodi u saopštenju portparola Stejt departmenta Jana Kelija.

 

http://www.blic.rs/drustvo.php?id=121365

Светска банка против Србије

15.11.2009

Дејан МИРОВИЋ (Србија)

 

Светска банка против Србије

Почетком новембра 2009. године у Народној скупштини Републике Србије је започела расправа о законима који треба да регулишу даље задуживање код Светске банке. Представници власти су тврдили да су то повољни кредити који ће довести до ''убрзаног развоја'' Србије. Наведено је и да је чак и бивша социјалистичка Југославија сарађивала са Светском банком. Такође, нешто раније, у августу 2009. године Светска банка је ''отписала'' 400 милиона евра дуга такозваног Косова Републици Србији. Власт је и ово приказала као ''добронамерни'' уступак Светске банке и као аргумент за даље задуживање код ове међународне финасијске организације. Али, историја односа између Светске банке са једне стране и Југославије и касније Србије са друге стране, указује да су нетачне овакве тврдње.

Југославија је почела да сарађује са Светском банком 1949 године. Тачније, након раскида титоистичког режима са СССР-ом. Ипак у периоду од 1949 до 1961 године, Југославија је добила само три кредита Светске банке у износу од 60,7 милиона долара (слична ситуација је била и у вези са кредитима ММФ-а). Са друге стране, Југославија је у периоду од 1949 до 1961 година добила само од САД 2,5 (тадашњих) млрд. долара донација.¹ Такође, Југославији је одобрен и изузетак на основу члана 15 Статута ММФ који дозвољава да се кредити узимају без строгих услова.

Посебно је интересантно што тада САД нису дозвољавале Југославији да узима велике кредите од Светске банке. На пример, као што то наводи амерички експерт за Југославију Лорејн Лис: ''Администрација је довела у питање захтев Југославије за добијање зајмова од 200 милона долара од Светске банке, извозно–увозне банке, и из разних приватних банкарских институција због забринутости да она не би могла да изађе на крај са толиком задуженошћу''.² У периоду од 1949 до 1961, када није примењивала услове ММФ и Светске банке, и када од тих институција није узимала значајне кредите, Југославија је имала велику стопу раста индустријске производње од 14%, као и укупну стопу раста национог доходка од 209% и минималну незапосленост. Дакле, тадашњи развој Југославије се заснивао на донацијама из САД а не на кредитима Светске банке и био је, у суштини, нека врста награде за политичку превару коју је извео Јосип Броз Тито када је из руског блока прешао у западни.

Након политичког сукоба са САД (или, након мешања Југославије у палестинско-израелски конфликт) 1961 године, Београд је био приморан од стране Вашингтона да примењује услове ММФ и Светске банке. Тачније, за Југославију престаје да важи изузетак из члана 15 Статута ММФ. Од тада престају америчке донације и почиње узимање великих кредита од ММФ и Светске банке. Убрзо након почетка новог економског процеса, југословенска привреда почиње да пропада. На пример, нови петогодишњи план је морао да буде напуштен 1963 после само годину и по дана од доношења. Трошкови живота су порасли за 30%. Број незапослених који је 1954 године износио 26.420, 1964. године достиже ниво од 106.662 незапослених, а 1969 године 159.115 незапослених (без обзира што је само у 1964. години емигрирало 1.000 000 људи из Југославије).³ Југословенски динар је девалвиран за 250% а спољнотрговински дефицит 1970. године достиже 958 милиона (тадашњих) долара.

Због узимања кредита и примењивања неповољних услова Светске банке и ММФ-а, од 1971. до 1980. године спољни дуг Југославије расте за 600% и достиже 18,8 милијарди (тадашњих) долара. Такође, у периоду од 1980. до 1986. године западни повериоци су наплатили 31,2 милијарди долара, камате и главнице, од Југославије. Али, спољни дуг социјалистичке Југославије се није смањио, напротив, повећао се на 20,5 милијарди долара.⁴ Истовремно, цене су скочиле за 7,6 пута у односу на 1976. годину, није било довољно бензина, животних намирница, уведено је рестриктивно коришћење аутомобила, повећана је незапослености за неколико пута. Дакле, кредити и услови Светске банке и ММФ су фактички уништили привреду и друштво бивше Југославије у периоду 1961 -1986. У том контексту, као последица распадања економског система бивше Југославије распламсавају се и међунационални сукоби који коначно доводе до грађанског рата 1991. године.

Ипак, актуелне власти у Србији нису извеле никакву поуку из оваквог негативног искуства бивше Југославије у вези са Светском банком. Напротив, након 2000. године наставља се задуживање под неповољним условима и то код Светске банке и ММФ-а. Зато спољни дуг Србије достиже 31. августа 2009 (према подацима Народне банке Србије), 21,7 милијарду евра. Дакле, економско уништавање српске привреде и друштва се дешава скоро на исти начин као и у бившој Југославији почетком осамдесетих година. На пример, само у 2010. Србија ће морати да плати 3,5 милијарди евра повериоцима!

Међутим, сви ти застрашујући подаци нису поколебали власти у Београду у њиховој економској политици. Напротив, 30. априла 2009. године премијер Мирко Цветковић и гувернер Радован Јелашић упућују ММФ-у неоколонијално Писмо о намерама. У писму се Србија обавезује на такозвано замрзавање плата у јавном сектору и пензија у периоду од 2009. до 2010 године (у суштини, ради се о смањивању плата и пензија, јер планирана инфлација у Србији је између 6-10%), мања давања за здраство и локалну самоуправу, ускраћивање око 450 милона евра за функционисање државе и престанак даљег запошљавања у јавном сектору.

Увидевши да српске власти не намеравају да воде самосталну економску политику, Светска банка прима у 2009. години у своје чланство и такозвано Косово. Да би се прикрио овај политичко/економски скандал, (тачније, чињеница да ће представници Србије седети заједно са представницима такозваног Косова у истој сали на заседањима Светске банке), Србији се отписује око 400 милиона евра такозваног косовског дуга. Власти у Београду пристају и на ове услове, иако се ради о суми која не чини ни 5% рудног богаства Косова и Метохије (које се процењује на 13,5 милијарди евра).⁵ Али, руководиоци Светске банке се нису зауставили само на томе. Они поред кршења међународног права и уништвања српске привреде, здравства и образовања, захтевају од Србије да испуни и нове услове. Ти услови су ново смањивање издатака за здраство и образовање у износу од око 300 милиона евра, смањивање пензија које су ''сувише високе'' јер је пензиони систем у Србији наводно ''сувише великодушан'', смањивање броја запослених у образовању, затварање болница у Србији, као и повећање старосне границе за одлазак у пензију. ⁶

Дакле, у суштини, Светска банка у којој главни утицај имају САД, данас тражи од Србије одрицање од Косова, а у економском смислу сасвим супротно од онога што је смисао америчког антикризног програма од око 800 милијарди долара. У САД је очувано највише радних места управо у образовању, око 325. 000!⁷

Међутим , власти у Београду као да не разумеју, или не желе да разумеју, шта је права суштина оваквихх скандалозних и дрских услова Светске банке. Тачније, српске власти се понашају као да иза Светске банке стоји некаква хуманитарна организација као што је Црвени крст, а не САД, које немају никавих моралних принципа у својој економској и спољној политици. Тачније, основно начело које покреће САД у последњих 60 година, је начело израбљивања и уништавања дужника. Уосталом, и сам Ален Гринспен бивши шеф Федералних резерви САД признаје то у својим мемоарима: ''Моралне искључивости не постоје, вредности и етика и начини људског понашања одраз су културе и као такви нису подложни логици. Толико произвољно варирају да су изван домета озбиљног размишљања''.⁸ Више него јасно свакоме ко хоће да разуме како функционише Светска банка као иструмент економске политике САД.

__________________

¹ Лемпи Џ.''Југославија као историја''Дан граф, Београд, 2004. стр.247.

² Лис Л.''Одржавање Тита'', БМГ, Београд,2004.стр.290.

³ Према подацима Савезног завода за статистику

⁴ Јововић Д. ''Југославија и Међународни монетарни фонд''Економика, Београд, 1991. стр 163-164.

⁵ Према процени Рајнера Хенгстмана, директора такозване косовске Дирекције за руднике и минерале

⁶ ''Новости''19.8.2009.

⁷ Привредни преглед 2.11.2009.

⁸ Гринспен А.''Доба финасијске нестабилности'' Масмедиа, Загреб , 2008. стр.37.

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2590

Kuda ide Srbija
Nema ko da zaustavi rastakanje Srbije

 

Vasilije Krestić

subota, 14. novembar 2009.

O stanju u Srbiji i o tome zašto nije optimista govori uvaženi srpski istoričar i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti dr Vasilije Krestić. – Kada govorimo o sadašnjem stanju u Srbiji: političkom, ekonomskom i socijalnom, moram da priznam da se pribojavam da se radi o vrlo dubokoj krizi, i nimalo nisam optimista. Nisam – jer procenjujem da nema dovoljno volje a ni sposobnosti kod onih koji vode ovu zemlju da nas izvuku iz ove agonije. Reč je o krizi koja je globalnog karaktera. Čitavo naše okruženje je u takvoj situaciji i pitanje je da li će se pronaći izlaz, ili ne. Bojim se da se preduzimaju mukotrpni koraci, a da se ne preduzimaju – pravi. Ta kriza je u celom svetu, i hajde da kažemo da nismo zapali u nju sopstvenom krivicom, ali se bojim da prolazimo kroz političku, nacionalnu i krizu duha, i to prilično ozbiljnu. I moralo bi da se iznađu rešenja. Ali, kada je reč o našem političkom rukovodstvu, ovakvom sastavu našeg rukovodećeg tima, ovakve Vlade, ja nisam optimista. Bojim se da ima mnogo pogrešnih poteza, da ima raskoraka među njima samima, da ne postoji jedinstven stav o brojim pitanjima, a da ne pričam o potpuno pogrešim potezima – o ulasku Srbije u NATO, ili sećate se, pre nekoliko meseci, pokušaja da se naši vojnici pošalju na vojne manevre u Gruziju. Prema mom mišljenju bio je to skandal našeg aktuelnog rukovodstva u koji nipošto ne bismo smeli da zapadnemo, ako želimo da vodimo mudru politiku. Sa druge strane, muka mi je od te snishodljivosti prema Zapadu i od toga što nemamo nimalo dostojanstva, gospodstva, što smo jednostavno postali poslušnici i dodvoravamo se svima redom, dozvoljavamo da nam kroje kapu i dele lekcije, da o nama izriču sudove. Za mene kao člana ove nacionalne i državne zajednice to je prosto uvredljivo. Mislim da bismo morali toga da se oslobodimo – kaže akademik Krestić komentarišući sadašnje prilike u našoj zemlji.  Na koji način možemo to da prevaziđemo? – Morali bismo prvo da se oslobodimo ovog nesposobnog rukovodstva da bismo stvarno stali na noge. Nemam iluzije o snazi naše zemlje, o mogućnosti da se nekom silom odupremo zlu, ali smatram da bismo mnogo mudrijom diplomatijom od nekih novih sposobnijih diplomata to mogli da očekujemo. Ne sumnjam da u narodu postoje mudriji i sposobniji od ove garniture od koje ne očekujem zaista niša dobro. Posebno me zabrinjava kriza, koja je u ovom trenutku vezana ne samo za Kosovo i Metohiju, nego i za Vojvodinu. Kada je reč o jednoj i o drugoj našoj regiji, mislim da su tu povlače apsolutno pogrešni potezi, pri tom se uopšte ne misli na duge staze, nego na dnevno-političke šićardžijske interese, koji nas dovode u sve dublju krizu. Ne može se podređivati državni interes partijskim interesima što se, nažalost, kod nas čini. To je tako i na Kosmetu, a još je upadljivije kada je reč o Vojvodini, i o ovom Statutu Vojvodine. Vaš stav o ovim ozbiljnim problemima poznat je srpskoj javnosti. – O tome sam mnogo pisao, govorio, držao besede. Moj stav je jasan. Prvo treba poštovati Ustav, bez obzira na to da li smo mi zadovoljni Ustavom, da li on ovakav kakav je, odgovara našim interesima, ili ga treba menjati. Ustav mora biti poštovan! Međutim, ako imate toliku diskrepanciju između Ustava i statutarnih odredaba na koje je u javnosti ukazano, a uprkos tome se teži formalnim prekrajanjima, brisanjem nekih reči ili interpunkcija, onda je to prava katastrofa. Činjenica je da je Statut nastao u koaliciji između, u ovom trenutku, vladajuće stranke DS sa Savezom vojvođanskih Mađara i Ligom socijaldemokrata Vojvodine i Nenadom Čankom. Ako je to neka predizborna koaliciona partnerska dogovoračka politika ona ne bi smela da dovodi u opasnu situaciju pitanje teritorijalnog integriteta. Međutim, da bi sačuvala osvojenu vlast, očigledno je da vladajuća stranka – koja bi mogla i sama u Vojvodini da vlada – zapravo ne želi da izneveri svoje koalicione partnere i nekim kozmetičkim sredstvima pokušava da ispravi, dotera, ulepša Statut kako bi on mogao da prođe. A njime se istinski ide ka tome da se dovede u pitanje status Vojvodine u okviru Srbije! Čim ima toliko nadležnosti koje se daju Vojvodini kao autonomnoj pokrajini, koje ne pripadaju nijednoj autonomiji, onda je jasno da je to put koji vodi ka secesiji. Mi smo morali do sada da steknemo veliko iskustvo o tome kako je ostvarena secesija naših severozapadnih republika i koja su sve sredstva primenjivana, a da ne bismo sada uočili da se ide istim putem kada je reč o Vojvodini. Po mom dubokom uverenju, to je antidržavni akt ljudi koji gledaju da zadovolje svoje sitne birokratske interese. Koliko nam sve češće najavljivana regionalizacija može doneti dobra? – Okolnosti u našoj državi su takve da se pitam da li nam je uopšte potrebna regionalizacija. Regionalizacija, pri ovako slabom duhovnom stanju u kojem se nalazimo može da nanese štetu celoj državi, ne samo kada je reč o autonomiji i Statutu nego i u drugim oblastima. U ovom slučaju problem je ne samo sa Kosovom i Metohijom i Vojvodinom, nego i sa Raškom, pa sa istočnom Srbijom, gde se javlja problem Vlaha i sve ispoljenije politike za nekom separacijom, regionalizacijom. Bojim se da polako idemo u rastakanje države. Naravno da nisam za kruti centralizam, ali pri ovakvom stanju i posle svega što smo kao narod doživeli u prethodnom periodu, krhkom osećanju duhovnog jedinstva smatram da se država mora voditi racionalnije, drugim putem, a ne dozvoliti da se sitno cepka čas na severu, čas na jugu, pa na jugoistoku... Mogućnost da Srbija pristupi NATO-u, usložnjava ionako katastrofalnu situaciju u zemlji. – Ne možemo i ne smemo dozvoliti ni na koji način da dođemo u bilo kakav sukob sa Rusijom. Rusija je pokazala, i sada predsednik Medvedev, da je naš vekovni partner. Konačno, od snage Rusije zavisi u mnogo čemu naš opstanak i nezavisnost. Nama Rusija ne mora i ne treba materijalno da pomogne, što ona i čini na razne načine, ona treba da bude jaka i da bi mogla da nam bude neka vrsta zaleđine, što je mnogo puta i bila ne upotrebljavajući uvek oružje. Ali kada je trebalo, znala je i da upotrebi i oružje, i ulimatumima da stavi do znanja da je zainteresovana za Srbiju i njenu sudbinu. Ako se mi pridružimo NATO-u, naši rukovodioci, političari moraju da budu svesni posledica. Sa tendenicijama koje ima NATO pri okruživanju Rusije, s jedne strane Gruzija, sa druge nordijske zemlje, pa Litvanija, Ukrajina, jasno je da je to usmereno protiv ruskih interesa. Ukoliko pristupimo u NATO onda automatski stajemo na „drugu" stranu! Postavlja se pitanje čemu to? Zbog čega ne sačuvamo neku vrstu neutralnosti i ne održavamo dobre odnose sa Rusijom na isti način kao i sa Zapadom? Ako nas neko uslovljava, ne pristaje na to da budemo nezavisni, onda se jednostavno moramo prikloniti onome ko nam je bio vekovni partner, za kojeg znamo da je provereni prijatelj. Sa druge strane, znamo i to ko nam nije provereni prijatelj, znamo šta su nam činili i kakva su nam zla nanosili, i sada ti isti da nam kroje kapu, da budu nadređeni, da nam postanu savetodavci. To je za mene prosto neverovatno! Da se razumemo, ja ne želim da se sa njima konfrontiramo, znam šta je sila i kolika je to sila, ali ne želim da budemo sluga onih koji nam ne čine dobro. Opštenarodni referendum o eventualnom pristupu Srbije NATO bio bi možda najbolje rešenje. – Mislim da je srpski narod to već jasno stavio do znanja, iako ga više niko i nizašta ne pita. Videlo se da narod nema ništa protiv Evropske unije i da smo svesni da pripadamo tom delu sveta. Ali ulaziti u vojne saveze i prihvatati obaveze koje proističu iz vojnog saveza, koje neće biti nimalo jeftine, pogotovo ako naša deca treba da idu da ratuju za račun interesa nekih država koje dođu u sukob sa „nekima", a zna se kakvi su uslovi u NATO paktu – jedan za sve, svi za jednog – ozbiljan je signal, upozorenje da dobro preispitamo svoje opredeljenje. Vratimo se na Kosmet. Podsećamo, da se SANU povodom šiptarskog „samoproglašenja", nije oglasila na pravi način, onako kako to dolikuje reprezentativnoj srpskoj naučnoj instituciji? – Pre nego što vam odgovorim, moram da kažem da stav naših zvaničnika koji vode našu politiku i koji se posebno oglašavaju povodom situacije na Kosovu i Metohiji nije uvek jasno definisan. Bojim se da je tačno upozorenje koje sam nedavno pročitao od jednog nemačkog istoričara. U jednom tekstu, govoreći verovatno u ime nemačke politike, rekao je da srpske političare kakvi su, recimo, predsednik Tadić ili Đelić, ne treba uvek slušati šta kažu o Kosovu i Metohiji, nego kako to kažu. Drugim rečima, nemački istoričar hoće da kaže da se naši političari polako i verbalno pripremaju da prihvate status koji nam je nametnut takozvanim samoproglašenjem. Plašim se da sve ide u pomenutom pravcu i da treba samo da prođe vreme, da se odabere trenutak kada ćemo to i prihvatiti. U tom smislu, mislim i da je SANU, sa rukovodstvom koje imamo, veoma prilagodljiva, i da se Akademija prijanja tekućoj politici. Pristajući uz politiku koja vodi ovu zemlju SANU nema samostalni stav, pri čemu se brani izgovorom da ne želi da ulazi u dnevnu politiku. Međutim, treba razdvojiti po značaju i razlikovati šta je to dnevna politika, a šta je nacionalni i državni interes. Treba razgraničiti šta je partijska politika, a šta je interes za očuvanje teritorijalnog integriteta. Bio je prilično jak unutrašnji pritisak da se SANU povodom Statuta Vojvodine zvanično oglasi i da ga odbaci. – SANU sa svojim ljudima koji bave pravnom i istorijskom naukom trebalo je da analizira taj dokument i stavi čitavoj javnosti do znanja o čemu se radi i kakav je to dokument. Nažalost, pod rukovodstvom našeg predsednika Hajdina, odbijeno je na sednici Predsedništva da se zauzme takav stav i samo je rešeno da se Akademija oglasi po onoj odredbi Statuta koji se tiče osnivanja vojvođanske akademije. Dakle, tu vidite da Akademija čak ni samoj sebi nije dosledna. SANU i ne treba da se bavi dnevnom politikom i stranačkim odnosima, ali kada je reč o ključnim, strateškim interesima, onda je SANU dužna da zauzme stav i da sa njim izađe pred javnost, bez obzira na to da li će to nekome odgovarati, ili neće, kao što je učinila Srpska pravoslavna crkva. Budući da je vladajuća stranka ta koja se zalaže za Statut Vojvodine, naše „mudro" rukovodstvo nije prihvatilo da se na izvestan način suprotstavi takvoj politici. To nije dobro za ugled Akademije i srpski narod u celini. Imponuje mi što je SPC reagovala, a tužan sam što to SANU nije uradila. Da li smatrate da bi u ovom momentu bilo korisno da se ponovo objavi često prozivan Memorandum iz 1986. godine? – Memorandum će sigurno u istorijskoj perspektivi doživeti drugačije ocene nego što ih je doživeo u krizno vreme. Memorandum je, zapravo, napadnut u isto vreme kada je napadnuta i čitava Srbija zbog navodnog velikog srpstva i zbog želje da se stvori etnički čista srpska velika državna teritorija. Memorandum je doživljavao sudbinu koju su doživljavali svi Srbi, pa i tadašnja srpska državna politika. Inače, Memorandum je objavljen na engleskim, francuskom, čak dva izdanja, i na nemačkom jeziku. Na srpskom jeziku objavljena su dva izdanja. Jedno je objavio SANU, a drugo, pre četiri godine, Izdavačka kuća „Borba". Mislim da je u ovom trenutku zainteresovani deo javnosti snabdeven u dovoljnoj meri primercima Memoranduma, što ne znači da nove generacije neće poželeti da ga imaju. Sa istorijskog stanovišta Memorandum će doživeti rehabilitaciju, ne samo u našem narodu, nego i od onih koji su ga žigosali neobjektivno i pod pritiskom. A žigosan je iz političkih potreba u času kada je Srbiju trebalo baciti na kolena i dovesti je dotle, da se izgubi Kosovo i Metohija i da na toj našoj teritoriji dobijemo „Bondstil". Sve je to bilo u istoj funkciji. Mi u Akademiji treba da budemo ponosni na Memorandum, ponosni što smo u jednom trenutku izašli pred javnost sa takvim tekstom, što smo shvatili koliko je krizna situacija u ondašnjoj Jugoslaviji, uočili da je Jugoslavija na pragu raspadanja i što smo pokušali da stanemo na put takvom raspadu, kako se kasnije i dogodilo. Pravi intelektualac, dakle, mora da ima hrabrosti da uvek kaže istinu, da se za nju bori i širi istinu u narodu. (Razgovarala Biljana Živković)

http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/nema-ko-da-zaustavi-rastakanje-srbije.html?alphabet=l