Piše: Kosta Čavoški
Jedno od takvih lažljivih obećanja bilo je zaključenje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između Srbije, s jedne, i svih članica Evropske unije ponaosob, s druge strane. Taj Sporzaum je istog trenutka kada je potpisan i suspendovan, kao da uopšte nije zaključen. Jer, za ukidanje ove suspenzije neophodan je novi pristanak svake strane ugovornice ponaosob, što znači da Sporazuma nema, i da ga uopšte nije ni bilo
U sabranom iskustvu našeg naroda sadržana je i izreka: „Obećanje ludom radovanje." Time je naš narod i sebi i svom potomstvu stavio do znanja da ne treba olako prihvatati tuđa obećanja, pogotovo ako se njihovo ispunjenje ne samo u nedogled odlaže, nego i uslovljava nekim bitnim ustupkom strane kojoj se obećanje daje, a koji je inače vrlo teško ispuniti. Sadašnje potomstvo je to, izgleda zaboravilo, pa i ono i njegovo vođstvo olako prihvataju obećanja za koja se unapred moglo znati da neće biti ispunjena.
Jedno od takvih lažljivih obećanja bilo je zaključenje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između Srbije, s jedne, i svih članica Evropske unije ponaosob, s druge strane. Taj Sporzaum je istog trenutka kada je potpisan i suspendovan, kao da uopšte nije zaključen.
"Obećanje ludom radovanje."
Jedno od takvih lažljivih obećanja bilo je zaključenje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između Srbije, s jedne, i svih članica Evropske unije ponaosob, s druge strane. Taj Sporzaum je istog trenutka kada je potpisan i suspendovan, kao da uopšte nije zaključen.
Svako će se odmah zapitati zašto se takav Sporazum zaključuje ako se unapred zna da se uopšte neće primenjivati. On je zaključen u aprilu 2008. godine da bi se žutima (Demokratskoj stranci) i njihovim prišipetljama omogućila kakva-takva pobeda na majskim izborima 2008. godine i da bi narod, lakoveran, povodljiv i neoprezan, kakav već odavno jeste, poverovao da će ga žuti, čim pobede na izborima, odmah uvesti u Evropsku uniju. Posle 15 meseci od navodnog zaključenja nepostojećeg Sporazuma niko ga više ne pominje, iako je poslužio kao obmana da bi se dobili izbori. Svi izgleda računaju s tim da je pamćenje ogromne većine birača nepouzdano i kratko
Novo varljivo obećanje
Dana 15. jula 2009. godine Žak Baro i Oli Ren dali su našim zvaničnicima novo obećanje: ako ispunite sve naše uslove mogli biste se naći na beloj šengenskoj listi, što znači, da bi građani vaše zemlje, doduše ne svi, mogli putovati bez prethodno izvađenih viza u sve zemlje EU, Švajcarsku, Norvešku i Island, izuzev Velike Britanije i Irske. Pri tom sve uslove koje mi postavljamo morate prethodno ispuniti da bi se ovo obećanje na dugačkom štapu eventualno preobratilo u izvršnu odluku. To je, dakle, za sada samo predlog Evropske komisije za izmenu odgovarajućih propisa. Potom naša država, bez pouzdane sigurnosti da će ta izmena i biti izvršena, treba prethodno da ispuni sve nametnute uslove, da bi postupak ove izmene bio nastavljen. I tek kad se Evropska komisija uveri da su naše vlasti sve učinile što se od njih zahteva, do kraja oktobra ove godine Evropski parlament treba da da o tome svoje konsultativno mišljenje, da bi potom Savet ministara Evropske unije doneo konačnu odluku o ukidanju viznog režima.
Najverovatnije je da je neko u Briselu procenio da se njegovim miljenicima na vlasti u Beogradu loše piše, a da će im biti još gore kada od jeseni ne budu više bili u stanju da kratkoročnim kreditima od Narodne banke i stabilizacionim zajmovima iz inostranstva namiruju ogromne manjkove u državnom budžetu.
Zanimljivo je da ni naši ni briselski zvaničnici ne pominju jednu okolnost koja bi mogla promeniti način donošenja odluka u okviru EU. Dana 2. oktobra 2009. godine u Republici Irskoj održaće se drugi referendum o prihvatanju ili odbacivanju lisabonskog Ugovora o preuređenju Evropske unije. Ukoliko taj referendum uspe i ovaj Ugovor stupi na snagu, izmeniće se način donošenja odluka, tako da će biti neophodna pozitivna odluka Evropskog parlamenta, a ne samo njegovo neobavezujuće konsultativno mišljenje. Kako se na poslednjim izborima povećao broj evroskeptika u Evropskom parlamentu, koji su protiv bilo kakvog proširenja Evropske unije, ne postoji baš potpuna izvesnost da će njegova odluka biti i pozitivna. Bilo kako bilo, po proceni naših i briselskih glavara, građani Srbije za ove mogućne promene ne treba da znaju.
Stoga je ovaj predlog iz EU za nas samo privlačno obećanje. Najverovatnije je da je neko u Briselu procenio da se njegovim miljenicima na vlasti u Beogradu loše piše, a da će im biti još gore kada od jeseni ne budu više bili u stanju da kratkoročnim kreditima od Narodne banke i stabilizacionim zajmovima iz inostranstva namiruju ogromne manjkove u državnom budžetu. Kako uz to naši vlastodršci i dalje računaju sa prevremenim parlamentarnim izborima krajem 2009. godine, ukidanje viznog režima za države Evopske unije bio bi jedini njihov „uspeh" sa kojim bi mogli izaći na te izbore.
Žigosanje Kosmetlija
Dok je ostvarenje ovog obećanja iz Brisela još uvek daleko, a time i neizvesno, naše vlasti treba da odmah ispune nametnute uslove koji ovo čine dostižnim. Prvi uslov je da naša Vlada napravi nepremostivu diskriminaciju između dveju grupa građana. Prvi bi mogli putovati u zemlje EU; drugi to ne bi mogli čak i kada bi imali takozvane biometrijske pasoše. Prvi će biti svi građani Srbije izvan Kosova i Metohije, drugi će biti naši građani koji prebivaju na Kosovu i Metohiji. I što je najgore, Boris Tadić i njegova Vlada su već na ovu sramnu diskrimanaciju naših građana unapred pristali.
I kao što se rogata marva na američkim rančevima žigoše usijanim gvožđem da bi se znalo kome pripada, tako će i sve naše Kosmetlije sa novim pasošom biti žigosani, da bi se na graničnom prelazu odmah otkrilo ko su i odakle su.
Postavlja se odmah pitanje zbog čega Evropska komisija tako uporno zahteva baš ovakvu diskrimanaciju i podrobno utvrđen način na koji i naši građani sa Kosova i Metohije mogu dobiti nove pasoše. Odgovor je jednostavan: da bi se naša Vlada prisilila da na ovaj ili onaj način prizna nezavisnost samozvane države kosmetskih Arbanasa. Pa, da vidimo kako su to briselski zvaničnici izveli, a naši glavari na sve pristali.
Po diktatu iz Brisela, čak i naši građani sa Kosmeta, Srbi, Arbanasi, Romi i ostali, mogu dobiti nove biometrijske pasoše, ali samo na jednom mestu - u Koordinacionom centru u Beogradu. Prvi razlog zbog kojeg se to zahteva jeste politički. Izdavanje putne isprave za prelazak granice je, strogo uzev, državna nadležnost. Ukoliko bi se novi pasoši izdavali i na Kosmetu, recimo u detaširanom odeljenju Ministarstva za Kosovo i Metohiju u Kosovskoj Mitrovici, to bi bio znak da srpska država i dalje postoji na Kosmetu, i vrši bar neke svoje nadležnosti. Upravo to Brisel ne može da podnese, pa od Vlade Srbije zahteva da i simbolično prizna da država Srbija na Kosmetu više ne postoji.
Drugi razlog za ovaj zahtev iz Brisela jeste policijski. Kako ti naši nesrećnici sa Kosmeta neće moći da bez viza putuju u zemlje Evropske unije, čak i ako imaju novi pasoš, granična policija tih zemalja mora biti u stanju da odmah napravi razliku između onih koji mogu preći granicu bez vize i onih kojima je šengenska viza neophodna. Toga radi će policija Ivice Dačića u beogradskom Koordinacionom centru u čip pasoša naših građana sa Kosmeta uneti i taj podatak, tako da na graničnom prelazu odmah budu prepoznati. I kao što se rogata marva na američkim rančevima žigoše usijanim gvožđem da bi se znalo kome pripada, tako će i sve naše Kosmetlije sa novim pasošom biti žigosani, da bi se na graničnom prelazu odmah otkrilo ko su i odakle su.
Podsticanje daljeg iseljavanja
Neko dovitljiviji brzo će shvatiti da se ovo ograničenje stanovnika Kosova i Metohije lako može izigrati. Dovoljno je da se privremeno napusti Kosmet i prijavi prebivalište bilo gde u ostatku Srbije, pa da se dobije novi pasoš bez diskriminativne indikacije u njegovom čipu. Ali, umesto da preporučujemo ovakvo dovijanje, valja odmah reći da je to upravo ono što gospoda iz Brisela i očekuju i žele. Ona bi htela da se što veći broj Srba, u potrazi za novim pasošima bez viznog režima formalno iseli sa Kosova i Metohije pa da nam onda u jednom trenutku kažu: „Kako vi Srbi uopšte možete polagati pravo na Kosovo i Metohiju kad ga u tolikom broju dobrovoljno napuštate."
Treći i poslednji korak nije teško predvideti. Naposletku će se od naših državljana na Kosmetu zahtevati da isključivo imaju pasoše samozvane države kosmetskih Arbanasa.
Pošto ni to neće biti dovoljno da se baš veliki broj Srba iseli sa Kosmeta, briselski zvaničnici imaju na umu i rezervni plan. Za sada - vele oni - Kosmetlije će i sa novim pasošima morati da traže vize po ambasadama u Beogradu. Ubrzo će, međutim, reći - a taj dan nije daleko - da Kosmetlije mogu vize za članice EU jedino dobiti u Prištini. A i zašto bi se izlagali velikom trošku dugog puta do Beograda kada im je Priština na sat vožnje od bilo kog mesta na severu Kosmeta.
Treći i poslednji korak nije teško predvideti. Naposletku će se od naših državljana na Kosmetu zahtevati da isključivo imaju pasoše samozvane države kosmetskih Arbanasa.
Zatvaranje granice
Jedan od bitnih elemenata državne suverenosti jeste kontrola državnih granica. I obrnuto, nepostojanje bilo kakvih granica pod kontrolom policije i vojske jeste pouzdan znak da data država drži pod kontrolom celokupnu svoju teritoriju. Upravo to suštinsko svojstvo suverenosti Srbije kao države briselski zvaničnici hoće da zatru, tako što će od administrativne kosmetske granice napraviti pravu državnu granicu između Srbije, s jedne, i samozvane države "Kosova", s druge strane. Kako na to naši hrabri sunarodnici na severu Kosmeta nikako ne pristaju, a upotreba fizičke sile je uvek rizična, za same kosmetske Arbanase i njihove evropske pokrovitelje bilo bi najbolje da sami Srbi uspostave i učvrste ovu državnu granicu.
"Granični" prelaz iz države u kvazidržavu
Da bi se to postiglo, briselski zvaničnici su u poverljivom razgovoru sa Borisom Tadićem, Ivicom Dačićem i drugim, na nacionalnu izdaju spremnim beogradskim glavarima, uputili ovakvu ponudu: Ako želite da ostatak Srbije izvan Kosova i Metohije stavimo na belu šengensku listu, morate ne samo dopustiti nego i sami obezbediti da EULEKS i policija samozvane države „Kosova" sa kosmetske strane kontroliše novouspostavljenu državnu granicu. Iako je to značilo prećutno priznanje nezavisnosti druge albanske države na Balkanu i veliko nacionalno poniženje, naši glavari su i na to pristali, o čemu svedoči spremnost Ivice Dačića, ministra unutrašnjih poslova Srbije, izražena nedavno u razgovoru sa Solanom, da potpiše protokol o operativnoj saradnji sa EULEKS-om. Reč je, naravno, o uspostavljanju policijske i carinske kontrole na pravim graničnim prelazima između Srbije i samozvane države kosmetskih Arbanasa.
Ako želite da ostatak Srbije izvan Kosova i Metohije stavimo na belu šengensku listu, morate ne samo dopustiti nego i sami obezbediti da EULEKS i policija samozvane države „Kosova" sa kosmetske strane kontroliše novouspostavljenu državnu granicu.
Navodni bezbednosni razlozi
Najveće ogorčenje ipak izaziva objašnjenje i briselskih i naših zvaničnika zbog čega se uspostavlja pouzdan nadzor novouspostavljenih graničnih prelaza prema Kosovu i Metohiji, a našim građanima na Kosmetu uskraćuje mogućnost da bez viza putuju u „šengenski prostor" EU. Potpredsednik Evropske komisije Žak Baro i komesar za proširenje Oli Ren su ne trepnuvši izjavili da su žitelji Kosova izuzeti „iz bezbednosnih, a ne političkih razloga" i da to nema nikakve veze sa statusom Kosova koje je i dalje pod Rezulucijom Saveta bezbednosti UN. A Ivica Dačić je još dodao: „To govori da EU smatra da nisu ispunjeni osnovni elementi bezbednosti za viznu liberalizaciju građana sa teritorije Kosova. U tekstu Evropske komisije jasno se govori o sprečavanju ilegalnih migracija, kriminala, a ja dodajem trgovine narkoticima i terorizma." Ako ilegalnoj migraciji, a naročito trgovini narkoticima i terorizmu nisu skloni Srbi nego Arbanasi, ispada da su svi građani Kosova i Metohije isključeni iz vizne liberalizacije zbog toga što su kosmetski Arbanasi ogrezli u kriminalu, pa EU strahuje da bi prošili svoju kriminalnu delatnost po celoj Evropi ako bi mogli da putuju bez ikakvih viza.
Sve nas to navodi na zaključak da su sva navodna objašnjenja zbog čega su građani Srbije, koji žive na Kosovu i Metohiji izuzeti od vizne liberalizacije pritvorna i lažna i da su data u nameri da se javnost Srbije obmane i zavara.
Dovoljna je naravno samo prirodna bistrina, koju Ivica Dačić izgleda nema, pa da se shvati da je to očigledna laž. Jer, koliko je to nama poznato, kosmetski Arbanasi nisu neka posebna sorta u odnosu na svoje sunarodnike u Albaniji, Grčkoj, Makedoniji i Crnoj Gori. Ono što je njihova velika prednost za bavljenje kriminalom jeste, pored eskluzivnog, malo poznatoj jezika, izuzetna solidarnost u užim srodničkim grupama i zavet ćutanja čiji se prekršaj plaća smrću. Arbanasi iz Grčke već odavno putuju po Evropi sa grčkim pasošom, pa to EU nimalo ne zabrinjava. A od 1. januara 2010. godine i Arbanasi iz Makedonije i Crne Gore takođe će putovati po Evropi bez ikakvih viza, pošto će se i ove dve države naći na beloj šengenskoj listi. Nije, dakle, bilo nikakvog razloga da se zbog nekakve posebne sklonosti ka kriminalu kosovski Arbanasi izuzimaju od vizne liberalizacije, koju će, inače, uživati svi građani Srbije, pa i Arbanasi u Bujanovcu, Preševu i Medveđi. Pre će biti da je to učinjeno da bi se Srbija naterala da Kosmet prizna kao posebnu, nezavisnu i suverenu državu.
Sve nas to navodi na zaključak da su sva navodna objašnjenja zbog čega su građani Srbije, koji žive na Kosovu i Metohiji izuzeti od vizne liberalizacije pritvorna i lažna i da su data u nameri da se javnost Srbije obmane i zavara. I što je još gore, to se čini u veri da je srpski narod toliko tup i glup, pa da će bez razmišljanja i provere poverovati u svaku laž koja dolazi iz Brisela ili je izgovore Boris Tadić, Božidar Đelić ili Ivica Dačić. Time se iznova suočavamo sa pitanjem da li je i kada je laž u politici dozvoljena.
Varanje stranaca
Na to odsudno pitanje svojevremno je odgovorio i naš Zoran Đinđić kada je rekao da onaj koji se pridržava morala treba da ide u crkvu. Po našem sudu, odgovor na ovo pitanje nije tako odrešit, pošto se mora praviti jasna razlika između real politike u međunarodnim odnosima, s jedne, i politike unutar naroda koji je konstituisan kao država, s druge strane. U međunarodnim odnosima laž je, ma koliko zazorna i odurna, ne samo dopuštena nego i preporučljiva. Otuda kad nas Žak Baro i Oli Ren obmanjuju i bukvalno lažu kazivanjem da građani Kosova i Metohije neće moći ni sa biometrijskim pasošima da putuju bez viza zbog bezbednosnih, a ne političkih razloga, oni na to imaju pravo, jer smo mi za njih tuđinci, bar kada su u pitanju laž i istina, prema kojima nemaju nikakvu moralnu obavezu. A mogu nas i prevariti ako sami dopustimo da nam to učine.
Što je Dante dublje silazio u pakao, to su za njim ostajali grešnici koji su se služili silom, a sve više je bilo grešnika kojima je na duši bila prevara.
To upravo ima na umu Nikolo Makijaveli kada u svojstvu firentinskog ambasadora prenosi Čezaru Borđiji nesklonost upravljača Firence da prihvate Borđijin predlog da tri petine svoje vojske stave njemu na raspolaganje, a u isti mah mu isplate 36.000 dukata po ugovoru o najmu. I to je Makijaveli rekao Borđiji ne zbog toga što bi ga smatrao čovekom koji ne drži reč, nego zato što vladari, uključujući i upravljače Firence, moraju svagda biti oprezni, pa nikada ne smeju ništa učiniti zbog čega bi mogli biti prevareni. Ako, dakle, sam narod nije uvek u stanju da prozre laž i ne dopusti da bude prevaren, od prevare ga moraju zaštiti njegovi vlastiti upravljači, ako su iole promućurni, časni i moralno odgovorni.
Varanje vlastitog naroda
Mi, na žalost, takve upravljače u ovom odsudnom času nemamo, nego nas naši glavari obmanjuju i lažu mnogo drskije i bezobzirnije nego što to čine stranci u Briselu, pa nas čak uveravaju - kako ti čini nekakav potrčko Vuka Draškovića na Kosmetu - da Brisel i međunarodna zajednica „vide da je na Kosovu kriminal" u koji su zajednički umešani i Srbi i Albanci, pa čitava Srbije ne bi trebalo da strada zbog tih kriminogenih elemenata". Ivica Dačić je izuzimanje državljana Srbije na Kosovu i Metohiji od stavljanja na belu šengensku listu takođe pravdao strahom Brisela od „širenja kriminala, terorizma, šverca, ilegalne trgovine oružjem i narkoticima". Jedino što je ove zločine isključivo pripisivao kosmetskim Arbanasima, a smetnuo s uma Arbanase u Bujanovcu, Preševu i Medveđi. A Boris Tadić, Mirko Cvetković, Božidar Đelić i njima slični takođe nas obmanjuju kada namerno previđaju diskriminaciju koju Brisel pravi između Kosmetlija, s jedne, i ostalih građana Srbije, s druge strane, pa nas uveravaju da nam je dopuštenjem da putujemo bez viza „ vraćeno dostojanstvo".
Ne znamo ko je naše glavare učio da varaju vlastiti narod, ako ih je tome uopšte trebalo učiti, ali sada znamo gde im je mesto i na ovom i na onom svetu.
Za ljude osetljivije savesti, varanje vlastitog naroda je stvar moralne pokvarenosti. To je imao na umu Ciceron kada je ovako govorio o prevari koja je lisičjeg roda: „Ali u celom rodu nepravdi ništa nije odvratnije od postupka onih koji se za dobre ljude izdaju baš onda kada vrše prevare". A u duhu hristijanizovanog Cicerona, kakvim ga je učinio Sveti Ambrozije, Dante Aligijeri je ovako osuđivao prevaru „lisičjeg roda" kao greh zbog kojeg se silazi u donji deo pakla:
„Svakoj zlobi što izaziva gnev neba
cilj je nepravda, a takva namera
silom ili prevarom bližnjega vreba.
Pošto je prevara urođena ljudska mera,
Bogu odvratnija, pa zato varalice kažnjava
većim bolom i dublje ih u pakao tera."
I što je Dante dublje silazio u pakao, to su za njim ostajali grešnici koji su se služili silom (svojstvima lava), a sve više je bilo grešnika kojima je na duši bila prevara. Tako se u sedmom krugu u jednoj urvini Dante susreće sa kentaurima predvođenim Hironom, učiteljem Ahileja, da bi se na leđima čudovišta Geriona, čuvara dubokog pakla suočio sa dušama osuđenih zbog poučavanja varanju i kršenju date reči.
Ne znamo ko je naše glavare učio da varaju vlastiti narod, ako ih je tome uopšte trebalo učiti, ali sada znamo gde im je mesto i na ovom i na onom svetu.
Preuzeto iz lista Pečat br. 73.
24. 07. 2009.
