Битка за Космет је тек почела!

Зоран Стијовић за ИН4С: Битка за Космет је тек почела!

subota, 23 januar 2010 09:22 ин4с

 

У интервјуу за ''ИН4С'', Зоран Стијовић, бивши високи функционер и шеф аналитике СДБ Србије на Космету, говори о својим искуствима и анализира могућа рјешења косметског проблема.

Пред Косметом, па и цијелим регионом, предстоји неизвјесна будућност. Историја Балкана нас учи да много тога не зависи од људи и народа који ту живе. Актуелни догађаји на КиМ говоре да се поново ради о сукобу интереса великих сила и да је на помолу поново криза. Једна слична, велика криза у 19. вијеку -''Источна криза'',  ријешена је Берлинским конгресом, под вођством Њемачке и њеног великог политичара и државника кнеза Ото Фон Бизмарка. Можда нам данас на Балкану поново треба једна таква конференција. И површном анализом види се да постоје бројни проблеми, међусобно повезани и условљени, због чега је потребан нови договор, који би дао допринос учвршћивању регионалне стабилности и пуном заједничком окретању региона европској будућности. Ово, у интервјуу за ''ИН4С'' истиче Зоран Стијовић, пензионисани високи функционер Службе државне безбједности Србије и свједок у процесима пред хашким судом који су вођени против бившег предсједника СР Југославије и Србије Слободана Милошевића и команданта терористичке  ОВК Рамуша Харадинаја.

Да ли се може рећи да су у оба случаја, у процесима у којима сте у Хагу свједочили, право и правда поражени и понижени, будући да је Милошевић, најблаже речено, под сумњивим околностима скончао живот у шевенингенској ћелији, а терориста Харадинај се у Приштину вратио на ''бијелом коњу'', пошто је ослобођен сваке одговорности?

Испружена рука Зоран Стијовић, који је до повлачења српских снага безбједности из јужне покрајине био шеф аналитике СДБ Србије на Космету, открива за ИН4С да ће ових дана основати невладину организацију, регионалног карактера, која ће се бавити људским правима и помирењем у региону.    Песницу треба да замијени испружена рука. Без обзира на актуелно стање, садашњост и будућност народа на Балкану је заједничка. Њихови проблеми су идентични – лоше социјално и економско стање, велика корупција, криминал, насиље, наспрам видног одсуства права појединца – каже наш саговорник, уз напомену да нема напретка док управо грађани поново не постану стубови друштва и његовог развоја.

- Трагом злочина који су чињени на КиМ  и стицајем околности, био сам у ситуацији да, истине ради, учествујем у процесима које помињете, у Хагу.  Дубоко сам увјерен да свако ћутање о злочинима представља својеврсно саучествовање у њима. Са ове дистанце и личног искуства прије бих се опредијелио за оцјену да правда у конкретним случајевима није задовољена. Наиме, злочини против човјечности и ратни злочини не застарјевају и вјерујем да ће истина о томе шта се дешавало на Космету изаћи на видјело. Много људи је изгубило животе, много је несталих, а већина их је остала без огњишта и будућности. Прећуткивање  злочина или нојевско завлачење главе у пијесак се не исплати, него чак и свети. Најбољи примјер је развој ситуације и актуелно стање на КиМ.

Што се тиче самог епилога суђења Рамушу Харадинају велику одговорност за то сноси и званични Београд. Одговорна власт у Београду мора да објасни како је могуће да Харадинај није оптужен по командној одговорности? Да ли то има (а тврдим да има) везе са документом Владе Србије из 2004. године, тзв. Белом књигом – ''Албански тероризам и организовани криминал'', у којој су изнијете бројне нетачности, а посебно закључак ''да ОВК у октобру 1998. године није имала командну и организациону структуру'', што је свакако био алиби Харадинајевој одбрани да лакше брани тезу да он  не подлијеже командној одговорности?! Да ли је тужилаштво у Хагу због тога подигло оптужницу против Харадинаја само за период март-септембар 1998. године, иако се зна да је СБ УН утврдио мандат трибунала до јуна 1999. године, управо када су се десили бројни злочини у Метохији? Много је питања без одговора. 

Сматрате ли апсурдом да осуђени терориста Хашим Тачи сједи у фотељи косовског премијера и да ли очекујете да ће једног дана он морати на издржавање казне од  20 година затвора, која му је изречена од стране правосудних органа Србије?

- ОВК је била кључни амерички савезник на терену током ваздушне војне интервенције НАТО на Југославију. Клинтонова администрација имала је опредјељујући утицај на избор Хашима Тачија за политичког лидера те организације а посебно на избор, априла 1999. године, за предсједника привремене Владе Косова.  Тачи је био премијер до почетка 2000. године, а између осталих, Азем Суља је обављао функцију министра одбране, Реџеп Селими, министра јавног реда и мира, а Кадри Весељи је био шеф тајне службе. У организованом и контролисаном хаосу од стране те владе десили су се највећи злочини. Било је то вријеме убистава, пљачки и масовног протјеривања Црногораца, Срба и осталих неалбанаца. Метохија је потпуно етнички очишћена и многе породице су завијене у црно. У тих првих шест мјесеци ОВК и Тачијева влада су били једина стварна власт на Косову. Безбједносни вакум и неблаговремено распоређивање Кфора и Унмика коштало је живота више стотина лица само зато што нијесу били Албанци. Само то је довољно да се Тачи позове на кривичну одговорност. Знам да је припадницима Унмика било ограничено вођење истрага о злочинима који су почињени, а били су у вези са Тачијем. Са друге стране, интересантно је да је значајан број доказа о улози и одговорности Харадинаја добијен од структура и лица блиских Тачију. То је једна комплексна прича, коју ће на крају, вјерујем, сами Албанци отворити међу собом. Увјерен сам у такав расплет и он је, колико год то звучало чудно, у интересу саме албанске заједнице и у интересу мира и стабилности у региону.

Да ли актуелна власт у Србији води по Вама исправну политику у односу на своју јужну покрајину ?

- Вријеме је тешко, многи потези су изнуђени, многе шансе су раније пропуштене и тешко је објективно оцијенити учинак званичног Београда. Оцјена свачијег рада су резултати на терену и то једино мјерило, а не то шта ми мислимо о себи и свом раду. За политичаре, оцјена за рад се добија на изборима. Ипак, сматрам да у ишчекивању одлуке Међународног суда правде постоји још простора за активнију и конкретнију политику. Ту, прије свега мислим да би Београд морао да издејствује подршку утицајних земаља које су признале Косово да своју будућу економску помоћ Косову повежу са  рјешавањем конкретних проблема на терену са којима се суочавају Срби, Црногорци, Роми и други.

Црна Гора је признала Косово, док за институције Косова Црногорци и даље не постоје као национална заједница. Нема их ни у тамошњем Уставу, парламенту, локалним скупштимама општина....  Како то коментаришете ?

Рођен у Подгорици Зоран Стијовић, рођен је 1962. године у Подгорици. Одрастао је у Дечанима, у Метохији, уз ријеку Бистрицу и звона тамошњег манастира  Високи Дечани, гдје је и крштен. Школовао се и радио у Приштини, у органима Државне безбједности. Отац је троје дјеце. Након прогона неалбанаца са Космета у љето 1999. године, настанио се у Београду, гдје се, како каже, моли за Космет и мисли на Србију.

-Што се тиче односа власти на Космету према тамошњим Црногорцима, сигуран сам да Приштина, уз будну менторску улогу Тиране, зна шта јој је чинити. Треба очекивати формално поштовање права ''мањина'', па и црногорске, али не и суштинско, јер већ дуго постоји велики несклад између ријечи и дјела када је у питању Влада Косова и њен премијер. Стога, не треба потцијенити жилавост, снагу и брзину којом албански фактор цјеловито рјешава албанско питање на Балкану. Цијену тога је за сада платила само Србија.

Недавно је у интервјуу једном подгоричком дневнику, Албин Курти, лидер албанског покрета на КиМ ''Самоопредјељење, изнио тврдњу како је током рата у јужној покрајини убијено 12.000, а нестало 2000 Албанаца, док је, како такође истиче, силовано на хиљаде Албанки. Шта је од овога истина?

- Курти је нови, млади амбициозни лидер који тражи своје мјесто на политичкој сцени Косова. Он је већ дуго у ''загрљају'' са најекстремнијим дијелом албанског фактора. Под утицајем оца Зајима и његовог блиског пријатеља Адема Демаћија, октобра 1997. године инструментализовао је младе Албанце на политичку мобилизацију и подршку тероризму. Урадио је то са истим циљем, као што то ради данас са покретом ''Самоопредјељење'', само што сада нијесу мета полицајци и војници - Срби и Црногорци, већ међународни фактор – Еулекс и Унмик, који се ''дрзнуо'' да успостави ''правну државу''. Што се тиче бројки о страдалима, подаци су наравно нетачни, а манипулација бројкама жртава и трагедијом људи је испод сваког нивоа. Ништа ново за Куртија.

Курти такође каже да је Косово само формално независно, да му недостаје сувереност и да дјелује као облик без супстанце. Да ли је то баш тако ? Да ли је по вама подјела КиМ могуће рјешење проблема који траје деценијама и колико је оно уопште реално у постојећим околностима ?

- У овом се слажем са Куртијем. Прича о Космету ће још дуго трајати, без обзира на тврдње Приштине да је то ријешено питање. Проблем Косова је трајни безбједносни проблем, не само Србије него региона и Европе. Симбиоза корупције, организованог криминала и власти на Косову је од много ширег значаја него што Курти и њему слични мисле. Разматрају се и разматраће се многа рјешења. Можда и подјела, која је далеко комплексније питање него што се оно данас представља и тумачи у јавности.

Објавили сте књигу ''Космет – моје свједочење'', а  у припреми је још једна. Као необориви свједок мучких злочина Албанаца, настојите, дефинитивно, да оставите упечатљив траг везано за косовско-метохијску голготу кроз коју су прошли тамошњи Срби и Црногорци. Желите ли да откријете чему ће бити посвећена Ваша друга књига ?

- Приводим крају своју нову књигу, под радним називом ''Метохија, зла времена 1998/99''. Она је свједочанство о догађајима који су се десили на подручју Пећи, Ђаковице, Клине и Истока.

Разговарао: Миленко ЈОВАНОВИЋ

http://in4s.net/x/index.php?option=com_content&view=article&id=15750:-4-&catid=82:srbija&Itemid=197

OPASNO: FEJTOVA STRATEGIJA ZA SEVER KOSOVA

OPASNO: FEJTOVA STRATEGIJA ZA SEVER KOSOVA

petak, 22 januar 2010 11:33 BBC

 

Ekonomska kriza u Srbiji, dodaju autori, predstavlja pogodan trenutak za realizaciju plana o reintegraciji jer je vlada Srbije u budžetu smanjila izdvajanja za kosovske Srbe


Nekoliko dana pošto su Međunarodni civilni predstavnik na Kosovu Piter Fejt i vlada u Prištini objavili da rade na strategiji za uspostavljanje kontrole nad severnim delom Kosova, u javnost su procureli neki detalji tog plana. Detalje je objavio list "Glas Juga" koji izlazi u srpskoj enklavi Gračanici, a izvor iz misije EU na Kosovu, koji nije želeo da mu se pominje ime, potvrdio je za BBC autentičnost tog teksta. 

U dokumentu koji nosi naslov "Strategija za sever Kosova" stoji da je decentralizacija, odnosno formiranje zasebne opštine Severne Kosovske Mitrovice, najvažniji korak u nastojanju Prištine da uspostavi vlast nad severom. 

Ideja autora je da se Srbima u tom delu Kosova pokaže da će imati koristi od decentralizacije, odnosno da se akcenat stavi na "praktične koristi" od decentralizacije, kako bi se prevazišao najveći problem, to jest "doživljaj da osnivanje nove opštine Severna Mitrovica označava i prihvatanje nezavisnosti Kosova". 

U tekstu se takođe navodi da bi Priština trebalo da "snažno podrži Srbe voljne za saradnju" i da obezbedi sredstva kojima bi ojačala "umerene političke faktore na severu Kosova". 

POSTEPENI ULAZAK NA SEVER Prema zamisli vlade u Prištini, opština Severna Kosovska Mitrovica trebalo bi da zaživi nakon izbora za njenu skupštinu koji su planirani za maj. 

Dokument predviđa da odmah počnu pripreme za konstituisanje te opštine tako što će Međunarodna civilna kancelarija imenovati pripremni tim za tu opštinu i otvoriti njegovu kancelariju u naselju Bošnjačka mahala u severnom delu Mitrovice, gde žive i Srbi i Albanci.

U istim prostorijama, kako se dodaje, trebalo bi otvoriti i kancelariju za zajednice Vlade Kosova i preći u postepeno proširivanje ovlašćenja ovih tela. 

"Strategija za sever" takođe predviđa pojačano prisustvo Kosovske policijske službe na severu Kosova, osnivanje sudova i potpuno preuzimanje kontrole nad dva carinska punkta prema Srbiji. 

Autori dokumenta navode da bi posle uspešnog formiranja opštine severne Kosovske Mitrovice i njene integracije u sistem Kosova, sličan mehanizam bio primenjen i za integraciju postojeće tri opštine na severu u kojima Srbi čine većinu - Zvečana, Leposavića i Zubinog Potoka. 

KRIZA U SRBIJI KAO ŠANSA U tekstu se kaže i da najveću prepreku za realizaciju ove strategije predstavlja zvanični Beograd, "koji podržava paralelne institucije i vrši pritisak na kosovske Srbe da ne učestvuju u kosovskom sistemu". 

Ekonomska kriza u Srbiji, dodaju autori, predstavlja pogodan trenutak za realizaciju plana o reintegraciji jer je vlada Srbije u budžetu smanjila izdvajanja za kosovske Srbe. 

Navodi se i da srpske "paralelne" institucije, koje ne priznaju vladu u Prištini treba marginalizovati i istovremeno zatvoriti kancelarije UNMIKa, a pojačati angažman Evropske unije, preko Euleksa. 

U dokumentu se kaže da bi Euleks trebalo bi da otvori kancelarije na severu i angažuje veći broj prevodilaca, vozača i drugog osoblja iz redova kosovskih Srba, kako bi se pojačali kontakti sa srpskom zajednicom. 

SRBI REVOLTIRANI BBCjev dopisnik iz severnog dela Kosovske Mitrovice Tanja Vujisić kaže da je teško zamisliti da strategija koju su pripremili vlada Kosova i Kancelarija međunarodnog civilnog predstavnika bude primenjena na miran i bezbolan način. 

Ona podseća da su Srbi na severu burno reagovali prošle godine kada je policija UNMIKa pokušala da zauzme zgradu suda u severnom delu grada i da je došlo do žestokih sukoba u kojima je poginuo jedan ukrajinski policajac. 

Pokušaj vlade u Prištini da uspostavi kontrolu nad pojedinim institucijama na severu bi, prema njenim rečima, verovatno izazvao još jači revolt Srba.

 

http://standard.rs/vesti/36-politika/3747-opasno-fejtova-strategija-za-sever-kosova-.html

Trifkovic o Srebrnici i Tadicu (Geopolitika)

NEĆE PROĆI!

SREBRNIČKI MIT I ISTORIJSKA ISTINA

 

Tadićeva inicijativa usledila je tačno godinu dana nakon što je u Strazburu 11. juli zvanično proglašen za Dan sećanja na žrtve masakra u Srebrnici. Time se šef države i formalno pridružio svetskom konzorcijumu ulagača u „banku srpske kolektivne krivice"

 

Srđa Trifković

 

Shodno svojim predizbornim obavezama, Boris Tadić se dosledno zalaže za usvajanje "evropskih standarda" u Srbiji.  Naime, rezolucijom Evropskog parlamenta od 15. januara 2009. (sa 556 glasova za, 9 protiv i 22 uzdržana) poslanici u Strazburu usvojili su rezoluciju kojom se 11. juli proglašava "evropskim Danom sećanja na žrtve masakra u Srebrnici". Jednoglasjem dostojnim Vrhovnog sovjeta pre 50 godina ili severnokorejske narodne skupštine danas, parlamentarno telo u Strazburu tako je dalo svoj doprinos gradnji jednog postmodernog mita koji dobija karakter nedodirljive dogme. Dovoditi „srebrnički genocid" u pitanje (ili pak samo onu famoznu cifru od „osam hiljada") u Evropi postaje prvorazredni delikt, u istoj ravni sa negacijom holokausta ili sumnjom u miroljubivu tolerantnost islama.

 

JAZ IZMEĐU MITA I STVARNOSTI – "Genocid" u Bosni i Hercegovini, medjutim, nije se dogodio. Da budemo precizni, nije se dogodio u ratu 1992-1995, za razliku od stvarnog genocida, onog ustaškog nad Srbima 1941-45, koji je u Centru Jad Vašem okarakterisan kao holokaust pre holokausta i „čija je brutalnost nadmašila postupke samih Nemaca" (Enciklopedija Britanika).

 

Optužba protiv Srba za genocid nad bosanskim Muslimanima (oni sebe sada nazivaju Bošnjacima, što nas ne obavezuje da koristimo taj politički nabijen termin) prvi put je formalno podignuta još marta 1993, kada je Izetbegovićev režim pokrenuo tužbu protiv SRJ pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu pozivajući se na ženevsku Konvenciju o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. Ta je tužba Srbe optužila da sa predumišljajem sprovode "potpuno uništavanje čitavog jednog naroda" (tada još "bosanskog") i to po nacističkom modelu. Ta je optužba potom dobila svoju sudsku verifikaciju na srebrničkom slučaju, što predstavlja pravni i logički apsurd.

 

Pune razmere tog apsurda poznate su malobrojnim stručnjacima upućenim u detalje presuda haškog tribunala Radislavu Krstiću 2001. i Vidoju Blagojeviću 2005. Po tim presudama, najkraće rečeno, genocid je "dokazan" premda nema dokaza o predumišljaju, nije bilo likvidacije civila, lokalitet Srebrnice obuhvata nepuna tri procenta procenta teritorije BiH, a famoznih 8.000 žrtava (što je inače nemoguća cifra) predstavlja 0.4% ili četiri promila muslimanske populacije BiH od dva miliona.    

 

Ispravka haške verzije srebrničkog slučaja biće samo odgođena – uz ogromnu cenu za srpske interese, naravno – ako srpski poslanici budu sledili Tadićev savet. Nepotrebno je isticati da im prihvatanje kulta „genocida" od 11. jula ne bi kupilo blagonaklonost Brisela ili Vašingtona, da o Sarajevu ne govorimo. Kao svi srpski ustupci od 1991. do danas, i taj bi čin samo predstavljao potvrdu da sa Srbima politika batine bez šargarepe odlično funcioniše. Usledile bi nove tužbe i odštetni zahtevi. Drugosrbijanski korifeji i njihovi strani mentori napokon bi imali dokaz da „denacifikacija" rađa plodove vredne višegodišnjih ulaganja u poduhvat koji američki autor Kris Deliso zove bankom srpske kolektivne krivice.   

 

Mitovi nisu neprikosnoveni. Jednu deceniju posle Dejtona broj žrtava rata napokon je bio srubljen sa proizvoljne cifre od 200-250 hiljada – koja je godinama rutinski navodjena u zapadnom svetu kao činjenica – na oko stotinu hiljada poginulih na sve tri strane. U slučaju Srebrnice, jedan sveobuhvatan, verodostojan i na činjenicama utemeljen rezime događaja, koji bi bio istorijski kontekstualizovan i pravno precizan, još ne postoji. On je potreban. Doprineo bi ne samo procesu regionalnog smirivanja nego i ništa manje bitnom cilju utvrdjivanja istine zarad nje same. Da je Srbija ozbiljna država, odavno bi angažovala sredstva i kadrove za obavljanje tog zadatka.

 

Tadićeva inicijativa ukazuje ne samo na odsustvo ozbiljnosti, što ne iznenađuje, nego i na moralnu labilnost oličenu u spremnosti na prihvatanje laži. Između činjenice da je posle pada Srebrnice ubijeno više stotina zarobljenih pripadnika ABiH i tvrdnje da je 8.000 njih likvidirano u činu „genocida" zjapi duboki jaz. Taj pravni, demografski, logički i forenzički jaz ostaje nepremošcen uprkos svim rezolucijama ovoga sveta.

 

„Srebrnički genocid" je laž. Laž je zlo. Možda se Tadić nada nekom kratkoročnom ćaru po ceni prihvatanja tog zla. Vara se, međutim, kako na nivou prizemne pragmatike tako i sub specie aeternitatis.

 

PROBLEM PRAVNE DEFINICIJE – Kao što znamo iz prvostepene presude i odluke žalbenog veća u slučaju generala Krstića, termin genocid je u Hagu proširen do takvog stepena da je maltene neminovno da se on po standardima Tribunala dogodi u bilo kojem ratu, od Gaze i Faludže do Kandahara. Prema sada važećoj haškoj definiciji,

 

·         Postojanje unapred pripremljenog plana i svesno sprovodjene politike u cilju eliminacije pripadnika jednog naroda (ženevska definicija) više se ne smatraju neophodnim za dokazivanje genocidne namere.

·         Nije neophodan nikakav dokument koji ukazuje na postojanje takve namere.

·         Netaknutost civilnog stanovništva ne opovrgava postojanje genocida, jer po Hagu „pogibija civila ne predstavlja pravni zahtev za dokaz o krivičnom delu genocida".

·         Odnos broja žrtava i preživele populacije može da bude 1:250.

 

U okviru definicije Tribunala u Hagu, teško da postoji ijedna epizoda borbenih dejstava, ma gde i ma kada, koja ne bi mogla biti okarakterisana kao „genocid". Po haškoj definiciji, tokom proteklih pet decenija SAD su skrivile genocid u Vijetnamu, Francuska u Alžiru, Izrael u Gazi, Turska na severnom Kipru... da ne govorimo o sudbini Srba u Sarajevu i na Kosovu i Metohiji. Po istom merilu, Hrvatska je daleko najveći krivac u bivšoj Jugoslaviji – ne samo za ubistvo najmanje pola miliona Srba u NDH 1941-1945 (procena Centra Jad Vašem i Simona Vizentala), nego i za Medak, Bljesak i Oluju.

 

Haški tribunal u presudi Krstiću okarakterisao je kao genocidnu radnju čak i transfer starih lica, žena i dece iz Srebrnice u Tuzlu, kojim je VRS izvela četiri petine meštana enklave. Međutim, sudsko veće nije ramotrilo mogućnost da žiteljima Srebrnice nisu trebali podsticaji ili pretnje da bi se naveli da napuste grad. Široko rasprostranjena spoznaja među tim civilima šta su oružane snage pod Orićevom kontrolom i komandom činile u prethodne tri godine srpskim komšijama u okolnom području bila je snažan podstrek da svojevoljno odu. Strah civila od odmazde, kao i sam čin odmazde – koja je izvršena nad neutvrdjenim brojem zarobljenika, što predstavlja ratni zločin ali ne i genocid – svakako nisu jedinstveni pod okolnostima stvorenim prethodnim zločinima ABiH nad srpskim civilima.

 

U haškim presudama i rezolucijama kakve Srbima sada nameće Tadić, genocid je srubljen na prazan termin koji znači svašta i zato ništa. On je trivijalizovan i lišen svog užasnog dostojanstva. Ovako redefinisan, genocid postaje vazda spremna propagandna batina kojom može da maše svaka navodno ugrožena grupa željna publiciteta ili strane vojne intervencije.

 

PROBLEM KONTEKSTA – Pobornici mita o genocidu svesno ignorišu činjenicu da se u Srebrnici vodio rat i da su svi vojno sposobni muškarci u enklavi mobilisani u 28. diviziju Armije BiH koja je bazu svojih operacija imala usred tzv. zone bezbednosti UN. Umesto da bude demilitarizovana, ta je zona bila prepuna oružja i korišćena kao odskočna daska za napade u kojima je pobijeno (da ne licitiramo brojevima) na stotine srpskih civila tokom tri godine koje su prethodile julu 1995.

 

Sve su to opšta mesta koja kontrolori zapadne javnosti već skoro 15 godina prenebregavaju ili prikrivaju. Posebno su osetljivi na svaki pokušaj analize političke pozadine srebrničkog slučaja. Ta je osetljivost u istoj ravni sa zabranom objavljivanja rezultata istrage o pozadini eksplozije na Markalama februara 1994. Bez razumevanja političke pozadine, međutim, iznenadni kolaps muslimanskih snaga u Srebrnici – do zuba naoružanih i daleko brojnijih od VRS – sa vojnog stanovišta nije objasnjiv. Događaji koji su usledili ukazuju na igru sa jasnim predumišljajem: da se žrtvuje figura a dobije partija.

 

Pitanje „ko je na dobitku" (Cui bono?) bitno je za razumevanje konteksta. Ignorisana u analima Haga i radionicama srebrničkog mita, nepobitna je činjenica da je političko vodjstvo u Sarajevu dugo pripremalo žrtvovanje enklave i sopstvenog ljudstva u njoj kako bi se iznudila zapadna intervencija. Već godinama su nam znana kazivanja Ibrana Mustafića i drugih svedoka zbivanja da je Alija Izetbegović pred pad Srebrnice svojim saradnicima poverio da je cena zapadne intervencije – po proceni predsednika Bila Klintona lično – bila 5.000 mrtvih Muslimana. Imajući u vidu činjenicu da je Izetbegović još 1991. izrazio spremnost da žrtvuje mir za nezavisnost, ne treba sumnjati da mu je Klintonova cena bila ne samo prihvatljiva nego i primamljiva.

 

PRAVO, PRAVDA I ISTINA – Klintonova ponuda iz 1995. nije bio prvi put da američka intervencija košta bosanske živote. Ta je intervencija isprva bila politička, počevši sa Cimermanovim torpedovanjem lisabonskog sporazuma i priznanjem BiH aprila 1992, a potom i vojna. Njome je nastojanje Srba da se odupru ilegalnoj secesiji retroaktivno pretvoreno u tobože kriminalnu nelojalnost „Bosni". Skoro dve decenije kasnije retorika srebrničkih rezolucija i dalje ignoriše suštinu rata: 1992. Srbi su sa punim pravom odbili da budu odvučeni u secesiju od koje su zazirali iz istorijski valjanih razloga. Tvorci tih rezolucija prećutkuju odgovornost druge dve strane za neustavne, nelegitimne i nezakonite političke odluke u periodu 1991-1992, koje su bitno doprinele izbijanju samog rata – a još je u Nirnbergu ozakonjen princip da je izazivanje rata najgori ratni zločin od svih.

 

Propagandne rezolucije zapadnih zakonodavaca i drugih foruma – bilo da se tiču Srebrnice ili unitarnog ustavnog ustrojstva BiH – ne počivaju na pogrešnim, nego na svesno i zlonamerno manipulisanim osnovama. To je politički problem, medjutim, koji se neće rešiti pravnim argumentima a još manje krotkim pristankom srpske strane da sama sebi udari žig srama. U suprodstavljanju srebrničkom mitu i hipoteci kolektivne krivice Srbi imaju na svojoj strani pravo, pravdu i istorijsku istinu. U borbi za tu istinu nemaju razloga da se plaše ma čega osim straha samoga. Borisa Tadića ponajmanje.

 

(Gornji tekst izaći će sa manjim izmenama u novom broju GEOPOLITIKE)

 

---

Make your browsing faster, safer, and easier with the new Internet Explorer® 8. Optimized for Yahoo! Get it Now for Free!

Србија у НАТО: зашто да да?

Интервју са министром одбране Србије Драганом Шутановцем листу Прес под речитим насловом „Србија у НАТО, зашто да не" на нашу молбу коментаришу руски и српски експерти.
На питање издања „шта Србија губи у случају да уђе у НАТО", министар одбране Србије је одговорио: Ни видим ни једну негативну појаву по Србију. Мишљење српског политиколога Гостимира Поповића:

<слушаjте аудио-прилог>,   http://media.ruvr.ru/Serbian/01_10/10-01-12_serbia_v_nato.mp3

А како се Русија односи према евроатлантским тежњама Србије? Говори заменик председника Државне думе РФ Александар Бабаков:

Изјава, макар и високог чиновника, ипак је лична изјава и не бих рекао да је то став читаве Србије. То што Србија тежи интеграцији у све европске институције не значи да ће она у првостепеном поретку донети одлуку да ускоро ступи у НАТО.
Русија се увек опрезно односила према ширењу НАТО-а на Исток: питамо се колико је то сврсисходно и сматрамо да постоје друге могућности за спречавање могућих претњи по Европу и читав свет. Зато рачунам да Србија неће постављати као прворазредни задатак ступање у НАТО. Управо зато што је Србија стратешки партнер Русије, не видим сврсисходност убрзаног уласка у Североатлантску алијансу.

12.01.201

http://serbian.ruvr.ru/main.php?lng=scr&q=18603&cid=66&p=12.01.2010

POGLED IZ SARAJEVA: NASTAJE LI NOVA SRBIJA

POGLED IZ SARAJEVA: NASTAJE LI NOVA SRBIJA

utorak, 19 januar 2010 12:38 Piše Enver KAZAZ, Nezavisne novine

 

Tadićeva najava rezolucije o genocidu u Srebrenici, pa i u slučaju da bude praćena dokumentom koji će osuditi sve ratne zločine, što znači i one izvršene nad Srbima, najviše političke koristi donosi BiH

Teško i mučno raskidajući sa Srbijom Miloševićevog političkog nasljeđa Tadić je, nakon Đinđićeve demokratske geste, svojom proevropskom politikom i sporim, ali upornim procesom demokratizacije uistinu počeo zasnivati novu Srbiju. O tome ne svjedoče samo unutarnji procesi u toj zemlji, već i Tadićevi pokušaji da joj poslije krvavih ratova, genocida i zločina koji su se desili u njima, a za koje odgovornost i krivicu snose, između ostalih, i srbijanske institucije u vrijeme Miloševićeve diktature - pribavi novi imidž i novi simbolički kapital kao vrijednosti koje se ponajviše cijene u kontekstu današnjeg svijeta.

Institucije EU su prepoznale takva Tadićeva nastojanja, pa se više na Srbiju u evropskom i svjetskom kontekstu ne gleda kao na zemlju koja je dolje, duboko na Balkanu tvornica mraka i očaja. Upravo suprotno, na Srbiju se pod Tadićevom vlašću počinje gledati kao na zemlju evropske perspektive koja u sebi posjeduje potencijale za realizaciju suvremenih civilizacijskih vrijednosti. Ovu ocjenu nužno je istaći, ma kako ona zvučala u ušima Tadićevih kritičara, pogotovu onog dijela javnosti koji njegove poteze kritizira sa stajališta najplemenitijih intelektualnih ideala i gotovo utopijske čežnje za brzom, rezolutnom demokratizacijom i potpunom transformacijom Srbije iz zemlje rigidnih miloševićevski postuliranih vrijednosti u zemlju evropski utemeljenih demokratskih i svih drugih državnih i društvenih normi. Tim prije što se na svako pomirenje u regiji gleda iz perspektive apriornog nepovjerenja, a onda i iz ugla ratnog užasa i s njim tijesno povezanog kolektivistički zasnovanog emocionalizma, postratne ideološke traumatizacije i socioze, a bez nužnog postupka racionalizacije i ozbiljne politološke, sociološke i svake druge analize.

Kada bi se ozbiljno analizirala kritička stajališta o Tadićevoj politici, ona bi se aproksimativno mogla svesti na dva krajnje suprotstavljena modela. Jedni smatraju da Srbija ide puževim korakom u svojoj demokratizaciji, te da je taj proces samo maska za ono što je stvarni politički cilj - dominaciju Srbije nad drugim, susjednim zemljama, prije svega nad BiH. Takvi kritičari Srbiju optužuju da želi nekada, u povoljnim okolnostima u budućnosti usisati u sebe Republiku Srpsku. Oni, nadalje, ne odstupaju od onih kriterija ideologije koja na bazi slike susjeda, bilo etničkog, bilo državnog, neprestano producira naracije o neizbježnom neprijateljstvu.

KRITIKA ZDESNA Drugi Tadićevi kritičari, pak, smatraju da je on iznevjerio viševjekovne ideale Srbije i mitske ideološke konstrukcije svesrpstva, pri čemu se na njega u vidu optužbi sručuje cijeli arsenal ideoloških fantazmi, mitema i mitova poznatih iz one ideologije, politike i linije kulture koje su bilo direktno, bilo posredno odgovorne i krive za nedavni strašni rat i stravična tragična iskustva koja smo svi u regiji proživjeli.

Tadić je, dakle, na jednoj strani izložen kritici krajnje srbijanske i bosanskosrpske desnice koja je zakovana u mitske interpretacije krvave prošlosti i koja prošlost nameće kao jedino mjerilo budućnosti. S druge strane, predsjednik Srbije izložen je i oštroj kritici desnice iz susjedstva, prije svega one bošnjačke, koja mu pripisuje stalno političko licemjerstvo u odnosu prema BiH i nedovoljnu odlučnost da raskine sa Miloradom Dodikom i njegovim secesionizmom. Toj desnici, u konačnici, je stalo da namjesto politike regionalnog prijateljstva održi politiku kao rigidnu moć koja upravlja mitskocentričnim slikama etničkog neprijatelja, nastojeći da ih neprestano proizvodi tako da one, te slike, premreže ukupnu budućnost.

Liberalna i ljevičarska kritika Tadićeve politike optužuje ga, počesto s dosta dobro utemeljnih argumenata i s puno prava, da je on tipični pragmatični real političar bez stvarne vizije nove Srbije, te da ova zemlja pod njegovim vođstvom gubi dragocjeno vrijeme, zaostaje za regionalnim kontekstom, bez šanse da se brzo priključi suvremenim evropskim tokovima. Naravno, ljevičarska i liberalna kritika Tadićeve politike želi brzu, efikasnu, do kraja izvedenu transformaciju Srbije, nerijetko previđajući činjenicu da je politika presudno kontekstualno određena i da je nemoguće te mnogostruko negativne kontekste brzo i efikasno promijeniti. Zato npr. srbijanski liberali i ne mogu dobiti podršku većine biračkog tijela, iako bi oni možda mogli brže voditi Srbiju ka Evropi. Ali, kontekstualno određenje politike vodi ka zaključku da su liberali utopijski dio srbijanske politike budućnosti, a da je Tadićev politički model usklađen sa realnim okvirima. Jednostavno rečeno, sukob na relaciji utopijske vizije i demokratske real politike može biti najdragocjeniji, ne samo za Srbiju nego i za regiju u cjelini. Budući izgled Srbije, kao i regije u cjelini, presudno će ovisiti od tog sukoba. Kažem sukoba, jer bi ukidanje razlika između ta dva politička koncepta značilo i ukidanje pluralističkih vizija budućnosti, a dugoročno bi dokinulo šansu da npr. liberali ili neki drugi politički subjekti prestanu biti demokratskim korektivima sadašnjih, a i budućih srbijanskih vlasti.

No, temeljno pitanje u takvoj situaciji jeste ono koje proističe iz ovdašnjeg jadnog, katastrofalnog političkog stanja obilježenog ideološkim naracijama i političkim stajalištima o nedovršenom i nedovršivom ratu. Pritom se takvim ideološkim nacrtima i politikama pridodaju one koje svaku sem dejtonske organizacije države smatraju nemogućom, pa BiH drže u stanju nedovršive države. U BiH su neprestano na vlasti one ideologije koje su prouzročile rat, raspolagale našim životima u ratu, a direktno su odgovorne i krive za genocid, masovne zločine, urbicid, i sva druga zla koja rat sa sobom nosi. Ne mislim pritom izjednačavati krivicu i odgovornost. To nipošto, ali politička situacija u BiH od rata naovamo posvjedočava životvornost tih ideologija, koje preuzimaju različiti, čak nekad direktno suprotstavljeni politički subjekti koji i opstaju na vlasti baš zahvaljujući upotrebi i jačanju takvih ideoloških naracija. Tako nas ne treba iznenaditi ako jednom od SNSD-a tu etnonacionalističku ideologiju prisvoji neki drugi politički subjekt, na sličan ili isti način kako ju je SNSD oteo od SDS-a, koji se pod Čavićem uspio u izvjesnoj mjeri demokratizirati, da bi ga Bosić vratio unazad. Ili, na bošnjačkoj strani, Silajdžićeva stranka je ukrala rigidnu etnonacionalističku ideologiju Tihićevoj SDA, da bi ih od obje pokušavao danas prigrabiti novi rigidni politički subjekt, Radončićev Savez za bolju budućnost. Na bosanskohrvatskoj političkoj sceni neposredno prije i nakon propasti tzv. aprilskog paketa iz 2006. godine, koji se pokazuje danas kao mjesto bosanskohercegovačke političke žudnje, ratnu ideologiju od HDZ-a bio je na trenutak ukrao HDZ 1990.

RADIKALIZOVANA BOSNA Kad se ima u vidu takva politička situacija, onda se nameće zaključak da se za razliku od susjedstva, najprije Hrvatske, a onda Crne Gore, te potom i Srbije, obilježenog procesima demokratizacije i odricanjem od politika rata za račun gradnje politika mira, BiH radikalizirala, vrativši se na metanarativnoj razini ideologije u stanje mira kao nastavka rata političkim sredstvima.

U takvom kontekstu Tadić, nakon što su politički subjekti iz Hrvatske direktno bosanskohrvatskoj politici dali do znanja da ima oblikovati svoju budućnost isključivo u BiH, a ne u tuđmanovskim ideološkim fantazmama o velikoj Hrvatskoj, svojim zadnjim gestama i implicitno i eksplicitno šalje identičnu poruku bosanskosrpskim političkim subjektima. Je li taj sistem poruka zakasnio - pitanje je za ozbiljnu diskusiju, ali da je dobro došao cjelokupnoj BiH, a pogotovo bosanskosrpskim političkim subjektima, činjenica je već u ovom trenutku od velike važnosti. Zakon o Srbima u dijaspori što ga je Tadić najavio sa jasnom porukom da oni moraju biti lojalni građani država u kojima žive, te najava donošenja rezolucije o Srebrenici, nisu političke geste koje doprinose samo pomirenju u regiji, već otvaraju šansu da se u njoj konačno zasnuju postratgičke politike susjedstva i prijateljstva. Dugoročno gledano, bez obzira na to što je politika disciplina koja nas uvijek može iznenaditi svojim negativnim rezultatima, brzim i neočekivanim obrtima, iznenađujućim paradoksima, može se konstatirati da će u odnosu na BiH Srbija biti ne više samo na geografskom Istoku, već ponajprije na političkom demokratskom Zapadu.

Naredni bitan momenat u takvoj konfiguraciji regionalnih politika budućnosti jest onaj koji se veže za stav da se BiH u ovom momentu, ali ni u doglednoj sutrašnjici, ne može demokratizirati iznutra, zbog ideoloških i političkih subjekata koji su u njoj na vlasti. Ova se zemlja, nažalost, može demokratizirati isključivo izvana, iz najbližeg susjedstva, dakle iz Hrvatske i Srbije, ali jedino u slučaju da te dvije zemlje odluče to učiniti skupa i sa istim intenzitetom. Velikodržavni ratni ideološki projekti više ne stanuju u vladajućim srbijanskim i hrvatskim elitima, ali su i te kako živi u glavama bosanskohercegovačkih etnonacionalista. Od još vitalnih ostataka tih velikodržavnih ideoloških projekcija sržno žive sva tri bosanskohercegovačka etnonacionalizma. Sva tri ta etnonacionalizma, nadalje, ne mogu raskrstiti sa interpretacijom rata kao toposa u kojem su presudno oblikovani, te baš zbog toga ne mogu krenuti u projekt nužne denacifikacije na razini ideoloških i političkih naracija, a da se o onoj zakonski reguliranoj i ne govori.

Promatrana u takvom kontekstu, Tadićeva najava rezolucije o genocidu u Srebrenici, pa i u slučaju da bude praćena dokumentom koji će osuditi sve ratne zločine, što znači i one izvršene nad Srbima, najviše političke koristi donosi BiH. Na međunarodnom planu ona podrazumijeva ispunjavanje obaveza što su ih pred Srbiju postavile međunarodne institucije, a na regionalnom ona je uvod u svojevrsnu političku katarzu i raskid sa viktimizacijskom naracijom u ideologiji i politici koja je presudno obilježila predratno političko stanje, ratni pakao i postratno političko mrcvarenje. Za samu Srbiju ona je od vitalnog interesa jer će nužno izvesti demitologizaciju ideološkog sistema naracija i politike. A to znači da će ideologije i s njima sukladne politike morati pasti iz mitskih naracija u stvarnost, suočiti se s njom te na unutrašnjem, srbijanskom, ali i na regionalnom planu zasnovati novi poredak društvenih vrijednosti. Takva šansa se naprosto ne smije propustiti, bez obzira na sve desničarski rigidne kritike i prigovore koji već danas tuku po Tadiću. Samoj, pak, desnici i u regiji i u BiH izvlači tlo ispod nogu Tadićeva najava donošenja zakona o srpskoj dijaspori i rezolucije o Srebrenici, te podrška teritorijalnoj cjelovitosti i suverenitetu BiH, kao i odbijanje da Srbija učestvuje u Dodikovoj maškaradi oko referenduma. Ostavljena u tom zrakopraznom prostoru, desnica više neće moći računati na rat kao izvor svoje politike mržnje, nego će se morati okrenuti govoru o tipu kapitalizma koji zastupa. 

A čekajući odgovor na pitanje nastaje li to nova Srbija, bosanskohercegovačkom stanovništvu ostaje da do tog trenutka živi u etničkim getima, bez političke katarze i sa perspektivom još gorih oblika siromaštva.

 

http://standard.rs/vesti/36-politika/3727-pogled-iz-sarajeva-nastaje-li-nova-srbija-.html

ЦЕДИРАЊЕ АЛБАНСКИХ НАУЧНИКА - У вези порекла Албанаца и претендирања за аутохтонију

                                                                                     

 

 

 

ЦЕДИРАЊЕ АЛБАНСКИХ НАУЧНИКА

- У вези порекла Албанаца и претендирања за аутохтонију -

 

Пише: Проф. Др КАПЛАН БУРОВИЋ, академик

 

     Чињенице да Албанци нису аутохтони, ни следбеници Илира, понајмање Пелазга, сазнали су најзад и прихватили не само научници, историчари и лингуисти света, већ и сви они интелектуалци који су се мање више бавили и баве тим проблемом. Научници света су ти који су и поређали стриктно научна аргумента о томе. Тако аустријски академик, проф. др Густав Мајер (Меyеr, 1850-1900), највећи албанолог свог времена, први се научно бави и аргументима побија хипотезу о пореклу Албанаца од Пелазга, доказујући да Албанци немају никакву везу са пелашким стаблом народа. Други научници доказују да Албанци немају никакву везу ни са Илирима, па и да нису аутохтон народ, већ дошљаци као и сви други народи Балкана и Европе. И највећи пелазгоман свих времена Аugust Сhlaiher, па и највећи илироман свих времена, академик проф. др Норберт Јокл (1877-1942), иначе изјављени и неоспориви пријатељ албанског народа, кад се суочио са албанолошким тезама академика проф. др Густава Вајганда (Wеigand, 1860-1930), са његових 12 аргумената да Албанци нису Илири, повукао се са својих пређашњих убеђења и претендирања, наводно да су Албанци пореклом од Илира, и признао да његов колега Вајганд има право, да Албанци нису ни Илири, нити синови Илира, па ни аутохтони, да су на територије, где данас живе, стигли неколико векова после наше ере.¹⁾

И поред тога, албански су научници наставили да се упињу на хипотезе да су они аутохтон народ, генеалошки следбеници Илира, па и Пелазга, јер им је то служило не само за национално буђење албанског народа, већ и за њихова буржуаска, екстремно националистичка, шовинистичка и расистичка претендирања, којима су васпитавали своје Албанце да су über alles, одабрани народ, највећи и најстарији народ на свету, најкултурнији и најнапреднији народ, најсилнији народ, који су тобоже обрађивали жељезо кад су Немци јели своје родитеље. Преко свега, они су - тим својим извитопереним митовима и митемама о аутохтонији и пореклу од Илира и Пелазга - претендирали на територије суседних народа, па - за сада - и на цео Балкан, као на своју прћију, законито насљедство, које тобоже припада њима као генеалошким следбеницима Илира и Пелазга. А кад буду научили да пливају, или кад пресуши Јадранско море, будите сигурни да ће ови Албанци претендирати да је њихово и Апенинско полуострво (Италија), и Аустрија, и Швајцарска²⁾, па и цела Европа. Зна се да апетит расте једући. У случају Албанаца то је већ и практично доказано. Од једне мале области данашње средње Албаније, звана Мат, коју су поседовали кад су стигли ту у IX веку наше ере³⁾, они су гутањем територија и остатака других народа, у првом реду келтског племена Албанои, затим гутањем Словена (Србо-Црногораца, Македонаца и Бугара), Влаха, Грка, Турака, реализирали 1912. године Ве-е-елику Албанију, на северу до Бојане (на граници са данашњом Црном Гором), све до реке Павле на југу (на граници са данашњом Грчком), од Јадранског мора на западу, све до обала Лихнидних језера, Црног Дрима, до врхова планина Кораб, Паштрик и Коритник, на истоку. Незадовољни овом Албанијом, они би хтели да створе сада једну нову, супер ве-е-елику, са срским областима Косово и Метохија, са западном Македонијом и југо-источном Црном Гором - за сада! Касније, како то доказујем њиховим документима преко једне друге студије⁴⁾, они ће тражити да створе њихов Commonwelth, са читавим Балканом унутар граница њихове пелашко-илирско-албанске империје.

 

 

1. Цедирање у вези аутохтоније.

Видећи да се свет буди и у вези проблема око албанског народа и његовог порекла, осећајући да свет све више и више не прихваћа њихову митевима и митемама фалсификовану историју, албански су научници били приморани да на известан начин цедирају у вези својих албанолошких претендирања, па и у вези аутохтоније.

По први пут један Албанац признаје да Албанци нису аутохтони године 1972, на Скупштини илирских студија у Тирани. То је учинио лично тадашњи председник Академије наука Албаније, проф. Алекс Буда, који нам најзад рече:

 

"Подржавајући релативну аутохтонију илирског етноса, албански археолози никако не поричу на догматски начин реалност мигрирања, природних у околностима једног племенско-сточарског друштва".⁵⁾

 

Под илирским етносом он подразумева албански етнос.

Аутохтонија није ни апсолутна, нити релативна. Како смо то већ третирали у једној другој студији⁶⁾, један народ или је аутохтон, или није.

Исте године и на истој Скупштини, изразио се против аутохтоније и највећи албанолог албанског народа, поштовани академик, проф. др Еqrеm Çаbеј, али индиректно. Он конкретно каже:

 

"Колевка предбалканске етапе развоја албанског језика, у европској периоди развоја индоевропских језика, била је у једној зони негде северно од Балканског полуострва".⁷⁾

 

Нешто касније исто ће се тако изразити и будући председник Академије наука Албаније проф. Shaban Demiraj. И он каже да је илирски језик (подразумева албански) имао један "предбалкански развој"⁸⁾.

Овај предбалкански развој и оно у једној зони негде северно од Балканског полуострва зар нам не говори о сеоби Албанаца из неке предбалкансе домовине, која се налазила "негде северно од Балканског полуострва"?! Са друге стране, зар нам ово не говори да су у данашњим пределима ови Албанци дошљаци, да нису аутохтони?!

Измишљена релативна аутохтонија је криминално упињање на фалсификованој историји, настојање да се пређу препреке и да се на један маскирани начин настави са старим претендирањем, са фалсификовањем историје. Ово се доказује чињеницом што је и сâм А.Буда, чим је изашао из сале те Скупштине, наставио са пређашњим претендирањем за аутохтонију албанског народа. Нажалост, исто тако је учинио и Е.Чабеј. Па и Демирај после објављивања његове цитиране књиге.

А ово значи да су они, на тој Скупштини, признали да Албанци нису аутохтони само да би их свет прихватио за научнике и слушао оно што они кажу. У супротном, претила им је опасност да се удале са Скупштине, из Тиране и из Албаније сви позвани страни научници, а у знак протеста за политизирање науке од стране албанских научника. Претила је опаност да албанске научнике, на међународним научним скуповима, више не позову.

Следствено, њихови ће ученици громогласно кликнути: "Аутохтонија Албанаца је једна апсолутна истина, не релативна"!⁹⁾

Други ће Албанци писати и објављивати читаве књиге о њиховој тобожњој аутохтонији¹⁰⁾. А кад се овако изражавају академици, доктори и професори наука, можете замислити како се у вези аутохтоније изражавају дан-данас обични Албанци.

Како ћете видети у наставку ове студије, сем А.Буде, Е.Чабеја и Ш.Демирај, против аутохтоније Албанаца изразили су се и други албански научници, па и обични људи, али пошто је оборен апсолутизам Енвера Хоџе, пошто су прочитали моје студије о том проблему и пошто су се - дирнути у њиховој таштини мојим примером и самопожртвовањем - осмелили и осетили гарантираним да слободно изразе оно што мисле, што су видели својим очима и констатирали својим научним истраживањима.

 

2. Цедирање у вези порекла од Пелазга.

Да Албанци нису следбеници Пелазга, па и да са пелашким стаблом народа немају никакве везе, доказао је још од времена аустријски академик, проф. др Густав Мајер. То су прихватили сви светски научници, али не и албански, који су били и његови ученици, конкретно Еqrеm Çаbеј и Алекс Буда. Ови су наставили да ударају у бубњеве свог пелашког порекла све до 1959. године, правећи се да не знају за научна открића академика Мајера у вези са Пелазгима, али не и за његова претендирања за илирско порекло Албанаца.

После ДСР албански научници су спремили текст историје албанског народа и, да би се додворили СССР (који је подржавао албанске власти на челу са њиховим Енвер Хоџом, давао им и поклањао кредите, стезао каиш совјетским народима и слао своју економску помоћ албанском народу) послали су за консултацију макет њихове историје Академији наука СССР у Москви, наравно - по наређењу Енвера Хоџе. Отуда им је враћен текст са примедбама, између осталих и са примедбом да је Г.Мајер научно оборио хипотрезу о пореклу Албанаца од Пелазга. Тако су ови научници били принуђени да и сами (колективно!) признају:

 

"Мишљење A.Сhlaihera за пелашко порекло Албанаца оборено је аргументираном научном критиком Г. Мајера, који у годинама 1878-1890 одреди положај албанског језика као један језик без везе са пелашким стаблом".¹¹⁾

 

Ово је први докуменат да ови Албанци признају да нису Пелазги, ни синови њихови, да немају никакве везе са пелашким стаблом народа. И поред тога, не само од 1890., већ и од 1959, кад су то признали и објавили, они ће опет наставити из написа у напис да претендирају за своје пелашко порекло и да тако индоктринирају своје Албанце шовинизмом и расизмом, нетрпељивошћу и отвореним, крајњим непријатељством према суседним и најудаљенијим народима.

И не само написе и студије, они ће објавити и читаве књиге о свом тобожњем пореклу од Пелазга. Ангажоваће за то не само свакојака пискарала, већ и професоре Университета у Тирани, историчаре и академике. Следствено, не само по основним и средњим школама, већ и по аудиторијумима факултета они ће пропагандирати своје порекло од Пелазга и вадити очи нама, који се са тиме не слажемо. И не само они - Албанци, већ и наши! Да, да - и наши! Или није истина ово, господо Црногорци, који сте сред Подгорице, године 2001, објавили знојем српско-црногорског народа књижурину Албанца Прељоц Маргиљај ИЛИРИ ГОВОРЕ АЛБАНСКИM - АЛБАНЦИ ГОВОРЕ ИЛИРСКИМ ЈЕЗИКОМ, а затим - преко листа ГЛАС ЦРНОГОРЦА - објавили сте и пасквилу албанског новнара Аnton Gojçај, којом претендира да су његови албански прадедови изградили не само Атину и Рим, већ и Каиро, па и Токио у Јапану!¹²⁾ а против моје научне анализе и прудентне критике те књиге и тих претендирања ових избезумљених Албанаца?!¹³⁾

Истичемо да је проф. др Јуп Кастрати први Албанац, који својеимено признаје да је научно неоснована хипотеза о пореклу Албанаца од Пелазга. Пошто је на преко 800 страница своје књиге пропагандирао и хвалио оне који су претендирали за пелашко порекло Албанаца, на једном крајичку те књижурине он каже: "не слажемо се са тезом о пелашком пореклу Албанаца".¹⁴⁾

Тако је овај Албанац, као Пилат некада, опрао руке од свог злочина и сачувао свој образ "коректног" научника! Пре њега је нешто слично учинио и академик, проф. др Mаrk Krasniqi, а у вези ненаучне етимологије топонима ДАРДАНИЈА од албанског апелатива "dardhë" - на нашем - "крушка".

Префригани су ови албански "научници". И кад признају коју научну чињеницу, учиниће то на тај начим да би се свет опет хватао у њихово коло антинауке и антиистине, да би могли да наставе индоктринирање Албанаца и читавог света својом антинауком и антиистином. Зато су последњих деценија предузели објављивање њихових "студија" и на страним језицима, на енглеском и француском, немачком, па и на нашем, српском језику, јер би хтели и нас да индоктринирају њиховом фалсификованом историјом. Или нема овај циљ објављивање на нашем језику поменуте књижурине ИЛИРИ ГОВОРЕ АЛБАНСКИM - АЛБАНЦИ ГОВОРЕ ИЛИРСКИМ ЈЕЗИКОМ?!

 

3. Цедирање у вези порекла од Илира.

И у вези претендирања о свом пореклу од Илира, албански су научници цедирали, наравно - пошто су видели да се тако, са њиховим узнастојањем на ту ненаучну хипотезу, не може даље. На поменутој Скупштини илирских студија, чувени италијански балканолог Гулиано Бонфанте, чим је од првог рапорта, прочитан на тој Скупштини, сазнао да га ту нису позвали ради научних проблема, већ да његово име и ауторитет злоупотребе у ненаучне сврхе, устао је да се удали са те Скупштине, из Тиране и Албаније, изјављујући им: "За политичке проблеме имате италијанског амбасадора у Тирани. Ја сам научник! Не бавим се политиком!"

Ово је истина о албанском цедирању. Наравно, господину Г.Бонфанте је претходила моја монографија УЛЦИЊСКО НАРЕЧЈЕ, којом сам 1969. бранио на Университету у Тирани моју другу диплому, а којом сам јавно устао против фалсификовања историје албанског народа, за што ме ухапсише и осудише на смрт. Претходило је и моје писмо из затвора Енверу Хоџи, којим му стављам на знање да мојим хапшењем и мојом смрћу неће сатрети и научну истину, коју сам бранио и браним. Иступ г. Бонфанте 1972. године потсетио је Енвера Хоџу на моју монографију и моју опомену, па је сигурно одмах наредио и Е.Чабеју и А.Буди да цедирају. Нема ни најмање сумње да су ова два албанска научника, за њихово цедирање, претходно узели дозволу од Енвера Хоџе, јер без његове дозволе нико се у Албанији није усудио ни да се огласи да је жив, камоли и да иступи против званичне верзије историје албанског народа, октроисане од Енвера Хоџе и његове клике, која је узурпирала народну власт и успоставила своју социјал-фашистичку, монструозну диктатуру.

Ипак, албанско цедирање од антинаучне хипотезе да су тобоже пореклом Илири, није почело 1972. године, на поменутој Скупштини. Ради истине морамо признати да је први Албанац, који је на известан начин цедирао, био проф. др Александар Џувани (Xhuvani, 1880-1961), који је још 1928. године превео са немачког језика на албански 12 аргумената Густава Вајганда и, исте године, објавио то у часопису DITURIA Бр. 8-9, Тирана 1928. Велику заслугу за ово објављивање сигурно има и њен главни и одговорни уредник Митхат Фрашери (Frashëri, 1880-1949). Ово су два највећа интелектуалца Албаније тог времена. Први се истакао као научник, албанолог, а други као друштвено-политичка личност, па и као књижевник, познат псеудонимом Лумо Скендо. Оба су били са срећом, јер нису имали над главом Демаклов мач Енвера Хоџе. Кад сам ја послао овим Албанцима за штампање моју поменуту монографију 1969, не само што ми је нису штампали, већ су ме и ухапсили. Наравно, треба имати у вид не само слободољубиви дух А. Џуваниа и поменутог уредника часописа DITURIA, већ и чињеницу што у то време није беснела фалсификација историје албанског народа као у моје време, ово данашње.

Сама чињеница што је А. Џувани превео 12 аргумената Г.Вајганда, којим овај доказује да Албанци немају везе са Илирима, сведочи нам да се овај пољуљао у његова убеђења да су Албанци пореклом Илири, ако не и да се сложио са Вајгандом. Ово важи и за поменутог М.Фрашeри-а.

Феудо-буржуаска клика Албанаца, која је узела власт у своје руке у Албанији, видећи да научна открића Г.Вајганда не одговарају њиховим политичким стремљењима, претендирањима према суседним народина и територијама, не само што није прештампала 12 аргумената Г.Вајганда, већ их је и забранила где год је то могла, уништавајући или кријући од очију света и сам часопис DITURIA. Године 1965. ја сам га тражио у Националној библиотеци Албаније: нису ми га дали. Тако ови Албанци, све до 1972. године, аргументе Вајганда и тезу о неилирском пореклу Албанаца, уопште нигде и не спомињу. Она је табу. Албански научници ударају у бубњеве о илирском пореклу и не спомињући нигде ни име Вајганда, Боже сачувај и његових 12 аргумената. То су учинили и сред Београда 1968. године!¹⁵⁾

Наглашавам ово, јер се претендира да је само Енвер Хоџа то забранио. Чињенице сведоче да је Енвер Хоџа имао своје прекурсоре и пре ДСР, не само у Албанији, већ и у Југославији. Албанци су фалсификовали своју историју од кад су почели да је пишу, а не само пером Енвера Хоџе. Фалсификовали су је нехотице и хотимице, па и уз свестрану подршку југословенских власти, буржуаских и социјал-фашистичких Јосипа Броза Тита, као што настављају са том фалсификацијом и дан-данас, под заставом "антититоиста", у Србији, Црној Гори и Македонији, где се припадници албанске националне мањине индоктринирају шовинизмом и расизмом, нетрпељивошћу и екстремним непријатељством према српско-црногорском и македонском народу, управо базирајући се на њихову фалсификовану историју, да су аутохтони и генеалошки следбеници Илира и Пелазга. Или ово није истина?! Видите, сем моје тек цитиране студије, и студију Албанцa из Македоније Ислам Бафтјари¹⁶⁾.

На територији Албаније по први пут се спомињу и објављују 12 аргумената Г.Вајганда унутар рапорта Е. Чабеја, одржаног 1972. године на поменутој Скупштини, и то скраћено, уз тенденциозна претендирања Е. Чабеја, а не уз научну и скрупулозну анализу. Значи, не објављују се у целости, у неком листу, ревији, часопису, понајмање и да се дискутирају. Чим их је споменуо Е.Чабеј одмах су покрита мртвом ћутњом. Нико не сме ни да их спомене.

Рапорт Чабеја је објављен 1974. године у издању Академије наука Албаније: KUVENDI I I STUDIMEVE ILIRE, том II, књига великог формата и скупа, из више разлога неприступачна широким масама, па ни интелектуалцима, ни научницима. Не само тада, већ и данас, ако је потражите у Националној библиотеци у Тирани, рећи ће вам: "Немамо је!" А ово значи да је то цедирање Е.Чабеја било само формално, само за вањски свет, за Бонфанте-а и њему сличне, који су овако требали да се умилостиве да се не удаље из те Скупштине, да не избаце албанске научнике са својин научних скупова као политичаре, који су њиховој националистичкој велико-албанској и расистичкој политици потчинили науку и научну истину.

На тој Скупштини Е.Чабеј је рекао и ово:

 

"албански језик претставља лексичке везе са северним индо-европским језицима, и ту посебно са балтичким језицима... Кад се затим узму у обзир и старе позајмице из иранског језика, као и стари контакти са неким фино-унгријским језицима (Н.Јокл), и кад се са друге стране буде одмерило да два планинска венца Средњо-источне Европе, Карпати и Бескиди, налазе своје објашњење посред албанског језика, и само са њим међу свим живим индо-европским језицима (КАRPË, BJESHKË, ова са каснијим дифтонгирањем), тада, мислимо, неће се газити на трулу даску ако се каже да колевка предбалканског ступња албанског језика, у европској периоди индоевропских језика, била је једна зона негде на северу Балканског полуострва..."¹⁷⁾

 

Како видите из овог цитата, Е.Чабеј пориче аутохтонију Албанаца. Он пориче и порекло Албанаца од Пелазга, па и порекло Албанаца од Илира. Да су Албанци аутохтони и Илири, они би били на просторима где су актуелно, а не на СЕВЕРУ БАЛКАНА, на падинама Карпата и Бескида, у Трансилванији, данашњој Румунији, где илирским племенима нема трага ни пре нове ере, камоли у VI веку нове ере, кад Е.Чабеј каже да се тамо формирао албански језик. Чабеј је тај који је изјавио и да су Албанци стигли у Мат, област данашње Средње Албаније, у X веку нове ере и да територија, где данас живе Албанци, није зона рестрикције, већ експанзије.

И ова изјава Е.Чабеја је остала у сали где је одржана поменута Скупштина и прочитан тај његов рапорт, наравно и унутар корица цитираног издања KUVENDI I I STUDIMEVE ILIRE. Нигде друго Чабеј неће поновити то, јер је и то речено за спољашњу употребу и потрошњу, за смирење Бонфанте-а и њему сличних. За унутрашњу потрошњу, за индоктринирање Албанаца, наставиће се са претендирањем да су генеалошки следбеници Илира.

И академик Буда се на том скупу тако изразио. Између осталог он каже да Тунман и фон Хахн су "у романтичној фази албанолошких студија...полазећи само од формалних језичних критерија, узимајући сваки стари индоевропски елеменат ономастике за илирски и сваку стару карактеристику предисторијске керамике Централно-Источне Европе као илирску, прешло се у ПАНИЛИРИЗАМ, који је владао до 30-тих година овога века (XX,- КБ). Пионири панилиризма били су археолози и филолози Г.Коссина, Р.Муцх. Ц. Сцхуцххардт, Ј. Покорнy...Утицаји ових концепција нису нестали ни данас потпуно".¹⁸⁾

Али све то, много јасније изразиће будући претседеник Академије наука Албаније проф. Shaban Demiraj, који дословно пише:

 

"противници тезе да је илирског порекла албански језик, као најважнији језични аргуменат претставили су управо њихово претендирање да албански језик, као један језик типа сатем, нема како да буде "син" илирског језика, који је, према њима, био типа кентум. И заиста, кад би било исправно једно такво претендирање, тада свака даља дискусија за илирско порекло албанског језика тешко да би могла наћи један сигуран ослон".¹⁹⁾

 

На стр. 159 он наставља: "аргументи, које су донели противници тезе о илирском пореклу албанског језика, су јаки...." Док на стр. 166, каже и ово: "на први поглед ова образложења (Г.Вајганда) изгледају као да су сасвим засновани аргументи. Али, против њих се могу учинити низ критичких примедби...И поред тога, критика против ових образложења не може да служи у исто време и као једно неоспориво сведочанство у прилог тезе за илирско порекло албанског језика. Зато и ова теза има потребу да постане објекат испитивања".

Како видите, овај Албанац не само што признаје да хипотеза о илирском пореклу Албанаца још није доказана, већ суђерише и то да је могуће истина оно што каже немачки академик, проф. др Ханс Крахе, да Албанци нису ни Илири, нити Трачани, већ један засебан народ, без икакве везе са Илирима и Трачанима. На једном другом месту, заједно са проф. др Александром Стипчевићем, Албанац из Хрватске, Демирај изјављује да су албански и илирски два различита језика²⁰⁾, што значи и два различита народа.

Иако су ова четири најважнија албанолога, најкомпетентнији Албанци за те проблеме, признали оно што су већ од времена рекли страни научници о томе, да Албанци немају везе са Илирима, званична Албанија наставља са претендирањем о неоспорном пореклу Албанаца од Илира, арбитрарно изјављујући да је то већ и доказано, па и прихваћемо од светских научника. Сетите се само проф. др Јуп Кастрати, који у његовој књижурини од 800 страница урлице: "U argumentua origjina ilire e gjuhës shqipe!" (Аргументирало се илирско порекло албанског језика!)²¹⁾ иако за то није пружио ни један једини аргуменат, нити је оборио бар један оргуменат супротне стране.

До скора албански научници се нису усудили ни да спомињу њихове аргументе о илирском пореклу албанског језика, камоли и да их износе, Боже сачувај и да покушају да их докажу, бране. Они су само узнастојали на томе да су Илири и да је то рекао овај и онај светски познати научник, иако сасвим добро знају да тај научник није за то приложио никакав аргуменат. Међу Албанцима први је академик, проф. др Андрокли Косталари, који се усудио да спомене један "аргуменат", а ослањајући се на супозирање поменутог Тунмана: Албанци актуелно живе на територији где су некада живели Илири. И ово они сматрају својим главним аргументом. Има један век што им је на то дао достојан одговор немачки научник, академик, проф. др Херман Хирт, који каже: «Чињеница што Албанци живе, од XI века н.е. у једној области, где су у стара времена живели Илири, нема никакву важност ».²²⁾

У последње време, управо 1999, Албанац проф. асистент, др Xheladin Gosturani објавио је у име Албанаца њихових пет "аргумената", којима они претендирају да докажу своје илирско порекло²³⁾. Ми смо их детаљно анализирали и чињеницама оборили²⁴⁾. Овде наглашавамо да овај Џеладин Гостурани, за ово његово дело каже да "има велике вредности и неопходно је студентима четврте године Одсека за албански језик на Университетима Тиране, Шкодре (Скадар,- КБ), Елбасана Ђирокастре, за студенте који настављају са кореспонденцијом на овим одсецима, као и за албанске студенте на Косову, у Македонији и Црној Гори".

А у чему се састоји та "велика вредност" те његове књиге? Ево што каже Џ.Гостурани својим студентима: "Албански језик - син илирског, Албанци - синови Илира". Овиме почиње и завршава та његова историја албанологије, којој су рецензенти албански академици проф. Махир Доми и проф. др Сеит Мансаку. То његово претендирање се понавља са странице на страници, као какав рефрен сада већ сасвим баналне песме. Види се јасно да је ово главно преокупирање, вирулентно импењирање, актуелни и финални циљ тог његовог ћитапа најновије веронауке ових Албанаца, да под сваку цену утуве у мозак студентима да су Албанци синови Илира.

Али тако се не говори само студентима. Тако се говори и деци, оној најмањег узраста. Од самог почетка њиховог васпитавања, улива им се то са мајчиним млеком²⁵⁾. Затим, преко школског образовања, од првих дана, па - како видесте - преко аудиторија на факултетима, преко штампе, студија, књига, приватних и службених издања, са фирмом неодговорних људи, па и са фирмом професора и доктора наука, асистената, академика, преко свега и са фирмом Академије наука Албаније. Не само у Албанији, већ и код нас, у Србији, Македонији и Црној Гори. У Грчкој - H E! Грци су увек овим Албанцима показали где су границе њиховог безумља.

Овај став албанских "научника" о чему нам говори, ако не о њиховој недоследности и крајњој неодговорности, па и о њиховој дволичности, о њиховом византизму, сада већ целом свету познатој албанштини. Да немамо посла са науком, управо да имамо посла са политичком пропагандом, пред смрт признао је то јавно и писмено њихов врховни вођа, дуче, führer и учитељ, ipsissimus Енвер Хоџа, који отворено каже: "Албанској науци недостаје научна објективност". После његове смрти, а и пошто је прочитаo моје студије о овим проблемима, поновио је то и албански академик проф. др Алфред Учи.

Под гвозденом петом Енвера Хоџе албански научници Албаније били су приморани да буду дволични, јер би им друкчије Е.Хоџа прекинуо не само језик, већ и главу. Мој случај је био не само очигледан (и свима њима добро познат!), већ и опомена, претња за све њих. Али, овако су се албански "научници" понашали и ван граница Албаније. Штовише, ови нам нису ни дволични: они нам нису нигде ни зуцнули да Албанци нису аутохтони, да нису Илири, па ни Пелазги. Напротив, и кад у Албанији Чабеј, Буда и Демирај признају да Албанци нису аутохтони, да Албаници нису Пелазги, па ни Илири, албански научници ван граница Албаније настављају да свом силом ударају у бубњеве њихове аутохтоније, порекла од Илира, па и од Пелазга. Зашто? Па они нису добили за то carta biancu од Енвера Хоџе. Напротив, од њих је Е.Хоџа захтевао да урличу на сва уста за аутохтонију, за порекло од Илира, па и од Пелазга, да би се заглушио и онако мртви глас Чабеја, Буде и Демири-а.

Врхунац је свакако то што албански "научници" и дан-данас, и после смрти Енвера Хоџе, и после прокламисања слободе и демократије у Албанији, не само у Албанији, већ и ван њених граница, настављају са њиховим урлицима за аутохтонију, за порекло од Илира, па и од Пелазга. Што више, нама који се усуђујемо да мислимо друкчије, прете нам и смрћу, и то јавно, преко штампе и интернета, што није био случај док је Е.Хоџа био жив.

Ипак не смемо порећи да су се последње деценије јавили и достојни албански научници, који смело и недвосмисљено, искрено, признају да Албанци нису ни аутохтони, ни Пелазги, па ни Илири. И то сред Тиране! Не само усмено, већ и писмено, упркос претњи за шиканирање, за линчовање. И они нису мало. Ево да вам наведем само неколико имена: академик, проф. др Alfred Uçi, академик др. Vinçenx Golletti-Baffa, проф. др Isuf Luzaj, др Stavri Skendo, др Ardian Klosi, Аrdian Vehbiu, Fatos Lubonja, Аurel Plasari, Еdi Rama, проф. др Hasan Kaleshi, академик проф. др Luan Starova, Sokrat Dhima, Аrben Kallamata, парламентарац Kristo Goçi, професор Vangjush Simaku и др. Њихов број из дана у дан расте. Расте и њихова смелост. Расте и број оних Албанаца који се слажу са њима, па и оних који их јавно подржавају, плескају.

Др Ардиан Клоси је први, који ме преко штампе узео у своју одбрану још 1991, а 1995. године, сигурно пошто је прочитао моју збирку студија ILIRËT DHE SHQIPTARËT, изјавиће да се тезом о илирском пореклу Албанаца не може објаснити њихова историја, "Али,- наставља он,- боље да то не споменемо овде, да нас не назову антиалбанцем"²⁶⁾.

А пошто га назваше тако, мој ученик из злогласног затвора у Бурелу (Албанија) Фатос Љубоња, у одбрану А.Клоси-а, не само што објављује 12 аргумената Г.Вајганда, већ и изјављује:

 

"Колико смо могли да се упознамо са проблемом о пореклу Албанаца, изгледа нам да не можемо а да не констатирамо да хипотеза о илиро-албанском пореклу је фиксирана у Албанији у време Хоџиног поретка, тамо око почетка '60-тих година, као једна недискутабилна истина. До тада она није била табу...Густав Вајганд је међу првима који се супротставио са сериозним аргументима етногенези илиро-албанској. После '60-тих година изгледа да су албански научници, у име онога што смо назвали национал-комунистичка идеологија, задужени да докажу ову хипотезу, у једно време кад су противуречности у вези ње биле доста снажне. Дискусија око овог проблема наставила се у Албанији и на Првој Скупштини илирских студија године 1972, поглавито између албанских научника и страних. Изгледа нам да ова хипотеза остаје отворена за дискусију. Исто тако наше је мишљење да много шта у историји Албаније не налази нужно објашњење полазећи од ње..."²⁷⁾

 

После њих се огласио и албански историчар Ардиан Вехбиу, који изјављује ништа мање већ:

 

"...мит о илирском пореклу Албанаца сервирао се у свакаквим облицима, почев од књига за децу, са акцијама за употребу личних имена илирског порекла,- од новорођенчади до параброда,- и завршавајући са владајућом историјском идеологијом, која је често надахњивала хистерију аутохтоније..." широким народним масама" сервираће се илирска хипотеза, разголићена од сваког научног елемента и претворена у један обичан мит порекла, у један ритуал историјско-идиличан, у једну бању, где ће се причестити историјска имагинација Албанца дете..."²⁸⁾

 

Овиме је сигурно достигнут врхунац у цедирању Албанаца. Сада треба да очекујемо да и албанске власти цедирају, па да и у програму школа и факултета уведу истину о албанском народу, што треба да се огледа и у њиховој свакодневној и периодичној штампи и свим медијима, и у њиховим реаговањима против свих оних што настављају са индоктринитрањем Албанаца фалсификованом историјом, бесмисљеним претендирањима да су аутохтони, генеалошки следбеници Илира, па и Пелазга.

Наравно да ово треба да пре свих учине власти Србије, Македоније и Црне Горе, које су животно заинтересиране да се једном за свагда докрајчи са фалсификованом историјом албанског народа и са њиховим бесмисљеним територијалним претендирањима, са њиховим метежима, чаркањима, оружаним сукобима, тероризмом и дестабилизацијом овог дела Балкана.

За ово треба да је заинтересиран и цео свет, у првом реду Европа, која је не мање узнемирена од абсурдних претендирања ових Албанаца, а којој од њих прети и нови светски рат, већ запаљен на Балкану.

Време је да се и светски научници окупе, па да о овим проблемима рекну своју последњу реч. Ако се они у томе спречавају од хушкача новог светског рата, бар научници Србије, Македоније, Црне Горе и Грчке, чији су народи директно угрожени од албанске обијести, могу се скупити, продискутирати проблем и, бар на својим територијама успоставити научну истину о Албанцима и њиховом пореклу.

 

_____________________

1) Н.Јокл је изјавио да су Албанци стигли ту где су данас негде у IV-V веку наше ере. Фалсификујући историју, албански академичари дан-данас пишу да је он тобоже "бранио аутохтонију Албанаца". Видите за ово њихово дело FJALORI ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR, Тирана 1985, стр. 435, глас JOKL.

2) LEKA, prof. Astrit: LA SUISSE, Женева 1995. Овај Албанац претендира да су Албанци аутохтони и у Швајцарској, да су и Женеву тако крстили они, па да актуелно у Швајцарској имају 2% становништва ове земље и - упоређује их са Ретро-Романима, који су 1% становништва и имају свој кантон, па им је и језик уведен као четврти званични језик Швајцарске. Овиме се сигурно алудира да би њихов, албански језик, требао да буде четврти званични језик Швајцарске и, разуме се, да и они имају бар један кантон њихов, ако не и два кантона.

3) Албанац Еqrem Çабеј каже да су Албанци стигли ту у X веку нове ере: Disa mendime mbi marrëdhëniet gjuhësore rumuno-shqiptare,- часопис STUDIME FILOLOGJIKE Бр. 1, Тирана 1975, стр. 52.

4) БУРОВИЋ, Каплан: ПРЕТЕНДИРАЊА АЛБАНАЦА, Женева 2004, видите студију Албанска територијална претендирања, стр. 101-110.

5) BUDA, Aleks: Ilirët e jugut si problem i historiografisë,- рапорт, одржан 1972. године на Скупштини илирских студија у Тирани, објављен у делу KUVENDI I I STUDIMEVE ILIRE, том I, Тирана 1974, стр. 53

6) БУРОВИЋ, Каплан: Албанци нису аутохтони, објављено у српске интернетске новине ИСТИНА Год. II, Бр. 90, Беч 31.XII.2006.

7) ÇАBЕЈ, Еqrem: Problemi i vendit të formimit të gjuhës shqipe,- рапорт, одржан 1972. године на Скупштини илирских студија у Тирани, објављен у делу KUVENDI I I STUDIMEVE ILIRE, том II, Тирана 1974, стр. 9.

8) DEMIRAJ, Shaban: GJUHA SHQIPE DHE HISTORIA E SAJ, Тирана 1988, стр. 22.

9) КАSTRATI, проф. др Јup: Е drejta është në anën e shqiptarëve në Jugosllavi,- лист BASHKIMI, Тирана 30.IX.1990, стр. 1, кол. I.

10) ÇАBЕЈ, Nelson: АUTOHTONIA E SHQIPTARËVE, Тирана 1990.

11) UNIVERSITETI SHTETEROR I TIRANËS - Instituti i Historisë: HISTORIA E SHQIPËRISË, том I, Тирана 1959, стр. 29.

12) GOJÇAJ, Anton: Више од критике, лист ГЛАС ЦРНОГОРЦА, Подгорица, октобар 2002.

13) БУРОВИЋ, Каплан: Насиље над историјом, лист ГЛАС ЦРНОГОРЦА, Подгорица, у четири наставка, од 22-25. августа 2002. Прештампано у мојој књизи ОД ИЛИРОМАНИЈЕ ДО ТЕРОРИЗМА, Женева 2002, стр. 71-85.

14) КАSTRATI, проф. др Јup: HISTORIA E ALBANOLOGJISË, Тирана 2000, стр. 579.

15) БУРОВИЋ, Каплан: Фалсификована албанска историја,- студија, објављена спрва у српске интернетске новине ИСТИНА Год. I, Бр. 50, Беч 05.II.2006; затим прештампана и у мом делу ЗОВ КОСОВА, Женева 2006, стр. 8-17.

16) БУРОВИЋ, Каплан: Фалсификати Ислама Бафтјари-а,- студија, објављена у мом делу ЗОВ КОСОВА, Женева 2006, стр. 109-140 ; prevedena na makedonski jezik i preštampana u delu ALBANSKITE ISTORISKI FALSIFIKATI, Struga 2009.

17) ÇАBЕЈ, Еqrem: Problemi i vendit të formimit të gjuhës shqipe,- цит. дело, стр. 9.

18) BUDA, Aleks: Ilirët e jugut si problem i historiografisë, цит. дело, стр. 51-52.

19) DEMIRAJ, Shaban: цит. дело, стр. 21-22.

20) DEMIRAJ, Shaban: Gjuha shqipe dhe historia e saj,- у листу DRITA, Тирана 19. март 1989, стр. 11, кол. I.

21) КАSTRATI, Јup: HISTORIA E ALBANOLOGJISË, цит. дело, стр. 170

22) HIRT, Hermann: Die Sprachliche Stellung des Illyrischen, у FESTSCHRIFT FÜR H.KIEPERT, 1898, стр. 179 и 181 н., као и у DIE INDOGERMANEN I, 1905, стр. 141.

23) GOSTURANI,  Xheladin: HISTORIA E ALBANOLOGJISË, Тирана 1999.

24) По први пут сам се заузео том његовом књигом једним мојим малим приказом, који се под насловом GOSTURANI, prof. as. dr. Xheladin: HISTORIA E ALBANOLOGJISË објављује на албанском језику у мојој књизи МIKROLOGJIRA, Женева 2000, стр. 18-19. Затим сам о тој књизи писао и на нашем језику рецензију ЏЕЉАДИН ГОСТУРАНИ: ИСТОРИЈА АЛБАНОЛОГИЈЕ, објављена у мојој књизи ОД ИЛИРОМАНИЈЕ ДО ТЕРОРИЗМА, Женева 2002, стр. 43-48. На крају сам тих његових пет "аргумената" детаљно анализирао у мојој студији АРГУМЕНТИ АЛБАНАЦА - наводно за своје илирско порекло,- објављено по први пут у мојој књизи СТВАРНОСТ И АЛБАНСКЕ ИЛУЗИЈЕ, Женева 2001, стр. 15-21, преведено на македонски језик и штампано у мојој књизи АЛБАНЦИТЕ ГИ ИРИТИРА ВИСТИНАТА, Женева 2006, прештампано на наш језик у српске интернетске новине ИСТИНА, Год. III, Бр. 62, Беч 30.IV.2006.

25) БУРОВИЋ, Каплан: Масакрирање и тровање душе и савести албанске деце почиње још од мајчине дојке,- чланак, објављен у мојој књизи ОПТУЖУЈЕМ, Женева 2006, стр. 9-12.

26) КLOSI, dr Ardian: LETRA IV, часопис PËRPJEKJA, Год. II, Бр. 2, Тирана 1995, стр. 15.

27) LUBONJA, Fatos: Ndërgjegje historike, часопис PËRPJEKJA Год. II, Бр. 3, Тирана 1995, стр. 80.

28) VEHBIU, Ardian: Shqiptarët, ilirët dhe thrakët, часопис PËRPJEKJA, Год. II, Бр. 6, Тирана, април 1996, стр. 77.