Prvi intervju patrijarha Irineja

Njegova svetost gospodin Irinej (Gavrilović)

 

 

Srbi će uz veru preživeti sve podele

 

Njegova svetost gospodin Irinej (Gavrilović) u svom prvom intervjuu od ustoličenja za patrijarha uputio je preko "Vesti" svoj prvi blagoslov sveštenstvu i srpskom narodu u rasejanju na svim kontinentima.

 

Sa novoustoličenim poglavarom Srpske pravoslavne crkve razgovarali smo o srpskoj dijaspori, Kosovu i Metohiji, srpskom narodu u Hrvatskoj, Republici Srpskoj, kao i o crkvenim pitanjima u Crnoj Gori i Makedoniji, i naravno o spekulacijama u vezi sa mogućim dolaskom pape u Srbiju.

 

Vaša svetosti, naš list je namenjen dijaspori, pa zato ovaj razgovor počinjemo ulogom Crkve u opstanku našeg rasejanja.

 

 

"Dijaspora je deo naše Crkve ma gde naši ljudi živeli. Kao što je naša Crkva u prošlosti uvek pratila svoj narod i išla sa njim, tako to čini i u novijem vremenu. Jedna od velikih briga naše Crkve je da udovolji duhovnim potrebama svoga naroda u rasejanju. Zato je slala sveštenike i episkope i nastojala da održava veze, aktivne i žive sa našom dijasporom. I dalje ćemo činiti sve da naš narod ne zaboravi svoje poreklo i koliko-toliko sačuva svoj jezik kao bitan elemenat nacionalnosti. Jer, prvo što se gubi, ja to dobro znam, gubi se jezik, a onda verovatno i mnogo štošta drugo."

 

 

"Zato i apelujemo na našu Crkvu i na naš narod da čuva i neguje jezik svoj. Naš narod je inteligentan i neće mu biti veliki problem da pored jezika sredine u kojoj živi, neguje i svoj maternji. Što se Crkve tiče učinićemo sve, koliko do nas stoji, da toj obavezi, tom uzvišenom zadatku udovoljimo."

 

 

Republiku Srpsku vode pametni ljudi

 

 

Kakve su, po Vašoj proceni, perspektive opstanka Republike Srpske?

 

 

"Verujem da Republiku Srpsku vode umni i pametni ljudi. I da će u ovom metežu naći najbolji put koji odgovara našem narodu, ali i Federaciji Bosne i Hercegovine. Verujem da će se problemi rešiti na obostrano prihvatljiv način, koristan i za naš narod i za sve nacije koje tamo žive. "

 

Da li imate dobre vesti za Srbe i druge pravoslavne u Makedoniji pošto je arhiepiskop Stefan iz nepriznate Makedonske crkve bio na Vašem ustoličenju?

 

 

"Vrata naše Crkve su otvorena za našu braću iz Makedonije. Mi bismo se isto tako obradovali ne manjom radošću nego oni da se nađe način da ponovo stupimo u blagodatnu zajednicu jednog naroda u Crkvi Hristovoj uz njihovu punu autonomiju. I da zaista imamo kontakt, pre svega liturgijski. Naša vrata su za te razgovore otvorena, mada su sada problemi i teškoće veći nego što su bili ranije. Ali, nema problema koji se ne može rešiti uz obostrano dobru volju. Može se naći rešenje ove zaista bolne rane naše Crkve. "

 

Kakva je Vaša poruka Srbima u Hrvatskoj gde se ponovo javljaju tendencije za stvaranjem tzv. hrvatske pravoslavne crkve?

 

 

"Nažalost, sa tim tamošnjim narodom u Hrvatskoj naš narod ima vekovne probleme koji se nastavljaju. Tamo je naš narod najviše postradao u nedavnoj i nedalekoj prošlosti. Nažalost, kao da su ti apetiti u poslednje vreme dobili nove razmere, bilo za prozelitizmom, bilo za onemogućavanjem života našeg naroda u Hrvatskoj."

 

 

"Nadamo se da će nova vlast u Hrvatskoj biti više demokratska i da će za ovaj problem naći puta i načina da se prevaziđe. I da uspostavi jednu humanu, ljudsku, demokratsku pa na kraju krajeva jednu hrišćansku osnovu i hrišćanski način kontakta i konteksta našeg naroda sa braćom Hrvatima, jer imamo jedno Jevanđelje kao osnovu naše vere. I da na bazi Jevanđelja nađemo najbolje rešenje za suživljenje."

 

 

Srbi i Crnogorci su jedan narod

 

 

Kako gledate na stanje u Crnoj Gori s obzirom da je tamo narod podeljen između pravoslavne kanonske mitropolije i tzv. crnogorske crkve?

 

"Moram nešto da vam kažem. Znate, takva deoba koja se desila između Crne Gore i Srbije je bezumna i nerazumna stvar. Mi smo jedan isti narod, ma koliko to poricali. I u ovom teškom vremenu za naš narod u celini umesto da smo prišli jedni drugima, došlo je do podele koja se ne može ničim opravdati. Da li će to i oni uvideti? Ne znam. Verovatno da tamo postoji nekoliko moćnih ljudi koji možda i rukovode i možda to od njih zavisi.

 

 

Ja ne mogu da shvatim da Crnogorac ne prizna srpstvo kao svoju maticu, kao svoj narod. I mi se ovde u Srbiji delimo na Šumadince, Bosance, Vojvođane..., ali naša matica, naši koreni su u jednome narodu, srpskom narodu."

 

Šta biste u ovom času rekli Srbima na Kosovu i Metohiji?

 

 

"Nažalost, Kosovo je najnovijom situacijom došlo u najteži položaj, u najteže stanje koje je ikad postojalo. Tolike patnje, tolika stradanja i tolike propasti onih koji su tamo ostali, taj narod u istoriji nije zapamtio. Tragedija je što to moćnici, velike sile, znaju, ali se prave kao da ne vide i da im je sve to nepoznato. I stali su na stranu onih koji nas progone punih 100 godina sa kosovskometohijskih prostora. Narod nemoćan da se odupre bežao je i postajao sve manji. A oni koji bi se vratili nemaju nikakvu sigurnost. Kako će kad je tamo takvo stanje da i oni koji tamo žive u svojim kućama i na svojim malim imanjima nisu sigurni da će se živi vratiti ako se odmaknu od svoje kuće. Tragedija tog naroda je najveća tragedija u sadašnjem svetu."

 

 

PORUKA DIJASPORI I BLAGOSLOV SVEŠTENSTVU

 

Dostojno o sebi i svom poreklu

 

Želim ovom prilikom da pozdravim našu dijasporu, kako u Americi i Australiji, tako i u Evropi i na svim drugim kontinentima gde naše rasejanje postoji, da im poželim svako dobro u toj tuđoj zemlji, koja postaje i njihova zemlja. I da im poručim da svoje osobenosti sačuvaju u kulturi svojoj, u svojoj religijskoj pripadnosti i u negovanju i čuvanju svoga jezika.

 

 

Nadam se da naš narod neće izgubiti osećaj da pripada pravoslavnoj srpskoj svetosavskoj crkvi na čijem se čelu  našao velika ličnost Sveti Sava. I da će dostojno svedočiti o sebi, svom poreklu i narodu kome pripada. Da će tokom svog života preneti veliko bogatstvo naše kulture, koja je deo evropske, vizantijske srednjovekovne kulture, a koja je, kao što znamo, bila temelj novoj kulturi, novoj nauci i novom razvoju i napretku naroda, kako evropskoga, tako i američkoga.

 

Posebno poručujem našima u dalekoj Australiji da će Crkva uvek biti sa svojim narodom i verujem da će naš narod uvek imati puno poverenja i odanosti svojoj naciji i svojoj Crkvi.

 

Ja ih sve pozdravljam i ovom prilikom šaljem svoj prvi patrijaraški blagoslov sveštenstvu i našem pravoslavnom srpskom narodu u celom svetu.

 

Papa u Nišu "zlatna prilika"

 

S obzirom da predvodite Komisiju Svetog arhijerejskog sabora za obeležavanje 1700. godišnjice Milanskog edikta kojim je rimski imperator Konstantin, Nišlija po rođenju, legalizovao hrišćanstvo, da li je moguće da tad dođe do značajnog ekumenskog dijaloga i posete pape Benedikta XVI Nišu?

 

 

"Milanski edikt se odnosi na Crkvu i hrišćanstvo, a tiče se i hrišćanskih država, hrišćanske istorije, hrišćanske kulture. Pretpostavljam, da će u Nišu biti centralna proslava za našu zemlju. Nije isključeno, pošto postoji želja i sa strane, da proslava u Nišu bude centralna i za ostale crkve i države Evrope. U proslavu će se, naravno, uključiti i drugi gradovi koji su vezani za cara Konstantina, posebno Milano, Jork, Minhen, i drugi. Uključićemo i istočne pravoslavne crkve, jer je progon hrišćanstva bio veći na Istoku nego na Zapadu. Obratićemo se i Jerusalimu, Aleksandriji, Carigradu, Rusiji, Bugarskoj, Grčkoj..."

 

 

"Prilično je verovatno da će tada u Nišu doći i do jednog od ekumenskih susreta. Postoji želja, koliko mi je poznato, rimskog episkopa - pape iako nije zvanično saopštena, da i on u tome učestvuje i ovde se sretne sa predstavnicima pravoslavnih crkava, što bi Srbiji dalo počasnu ulogu, jer bi to bio prvi susret najviših predstavnika istočne i zapadne crkve posle velikog raskola iz 1054. godine. Bilo bi dobro da do jednog takvog susreta dođe baš u gradu u kojem se rodio car Konstantin, koji je, objektivno "prelomio" istoriju. "

 

 

"Do Milanskog edikta svet je išao jednim kolosekom, a onda je nastala jedna nova epoha razvoja ne samo hrišćanstva, već čitave hrišćanske kulture koja je ostavila izuzetno bogate plodove čovečanstvu i svetu. "

 

"Što se papinog dolaska tiče, to je stvar Rimokatoličke crkve. Za nas bi ovo bio dolazak s posebnim razlogom i Srpska pravoslavna crkva bi ga pozdravila. Jer, to bi bila prilika, ne samo za ekumenski susret, nego i za dijalog. Možda i "zlatna" prilika da se postavi pitanje ponovnog ujedinjenja i počne razgovor, iako je to dug put i proces, pošto je mnogo vekova prošlo od podele." 

 

 

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/24239/Srbi-ce-uz-veru-preziveti-sve-podele

Руске заблуде

Чудна руска очекивања и поверење у Обаму као да ће он уопште моћи да води битно различиту политику од осталих председника САД

 

Руске заблуде

 

Шта су у суштини добри односи Русије са САД? То можемо без великих анализа упоредити са добрим односима „вука и овце". Вук је могуће неће појести само ако је баш сит, али ако је гладан, појешће је одмах, а о „добрим односима" ће можда размишљати тек када се добро наједе. Па и тада ће закључити да је добро што ју је појео јер од „добрих односа" су му само крчала црева.

 

Американци никада нису испоштовали ни један договор са Москвом, па то неће учинити ни са овим „Уговором о смањењу стратешког офанзивног наоружања" који тренутно воде председник Русије Дмитриј Медведев и председник САД Барак Обама. Генеза америчких превара о смањењу, ограничавању, распоређивању… офанзивног нуклеарног наоружања, као и о смањењу конвенционалних војних снага, је доста дуга – што можете видети и на сликама. И у доба најжешћег хладног рата потписивали су се неки уговори али ни један од тих уговора САД нису испоштовале до краја. Вечито се на крају испоставило да су Руси остали преварени а да се америчка политика према Русији у суштини никада није променила.

 

Да не помињем на који начин и како је од стране запада обманут последњи председник СССР-а Горбачов кога су увукли у замку „модернизације и демократизације" СССР-а да би га на крају распарчали. Коју је све помоћ запад обећавао СССР-у да би се повукао из Источне Немачке и омогућио Немцима да се поново уједине и данас доминирају ЕУ. Од све те обећане помоћи и пара није било ништа, али је зато једна империја (СССР) распарчана, а уместо помоћи и темељно опљачкана. Иако је тврдо обећано да се НАТО неће ширити на бивше републике СССР-а данас је НАТО стигао на границе Русије а остало је да се у НАТО укључе још Украјина, Белорусија и Грузија па да Русија буде потпуно опкољена.

 

С тога сматрам да је овај споразум Обама покренуо како би само симулирао побољшање односа са Русима а у позадини се крије куповина времена како би САД изашле из економско-финансијске кризе у коју су упале. Према америчким стручњацима и стратешким плановима САД би ако направе дил са Кином могли да из кризе изађу за две године. Бар тако Американци мисле. У међувремену треба „купити" 2010 и 2011 са што мање потреса, поготову на привредно-финансијском плану, нафтном и енергетском тржишту, око рата у Авганистану и обуздавање Ирана, а ту су им Руси јако потребни као савезници. САД је неопходно потребан предах да би се консолидовали и новим снагама кренули на каспијски регион богат нафтом – кога не би било ни могуће освајати да СССР није разбијен. Стога Обама има врло деликатну улогу да кроз најаву обустављања градње ракетног штита у Европи, тај посао само пролонгира и практично завара Русе да се односи са Америком побољшавају - те да новог хладног рата са Русијом неће бити. Други Обамин задатак је да обустави даље ширење НАТО-а на Украјину и Грузију како би Москву и практично уверио да је дошло до обустављања експанзионистичке политике САД и опкољавања Русије.

 

У ове две године на унутрашњој дестабилизацији Русије треба спровести суптилан план и ударити клин неслоге између Путина и Медведева. То треба спровести ситним корацима фаворизовањем и „попуштањем" Медведеву како би се он руској јавности представио као ефикаснији и оперативнији у комуникацијом са светским лидерима. Односно као бољи државник од Путина. Када тај раздор на линији Медведев – Путин проради, онда је за 2012 године све припремљено за напад на Русију и изнутра и споља. То је погодна година јер су у априлу 2012 избори за председника Русије, па ће политичке снаге бити окренуте ка изборним кампањама. Још ако то буде изборна трка између Медведева и Путина, руска јавност се може поделити а са тиме и створити погодно тло за деловање страних специјализованих служби како се то данас догађа у Ирану иако је Ахмединеџат убедљиво победио на изборима. Већ су пласиране приче о 2012 години као години светске катаклизме због наводног удара метеора, али ту и тамо помиње се и могућност великих сукоба, светског рата… Важно је да прича уђе грађанима у уши, а да ли ће 2012 године ударити метеор у нашу планету или ће тај „метеор" бити велики потреси у Русији још није за причу. Та прича из светских глобалних медија биће тачно и прецизно темпирана када овај могући раскол између Медведева и Путина буде видљив, за шта ће се опет побринути ти исти глобални медији - стварајући климу раздора и напетости међу Русима. То је већ више пута виђена добро уиграна тактика дестабилизације једне државе – а држава се најлакше урушава расколом њеног руководства.

 

Нисам противу ограничавања офанзивног нуклеарног или конвенционалног оружја, и уопште до смањења претње и употребе силе, али овакви договори до сада никада нису довели до повећања безбедности у свету нити до престанка многих вештачи испровоцираних ратова. То се неће ни догодити све док се САД не „сруше" као доминантна војна сила Света. Од самог завршетка Другог светског рата САД тероришу планету изазивајући ратове, рушећи владаре и режиме, постављајући неке друге (још горе) али према својим потребама „кооперативне" да не кажем поданичке режиме. Ради се то кроз форму заштите људских права, „демократизације" појединих земаља, или у најновије време кроз форму борбе противу тероризма. Иза свих тих оправдавајућих флоскула стоје голи пљачкаши интереси САД, односно прецизније речено одређене групе људи, испред којих је Председник САД само параван, кога су они и поставили да државне ресурсе силе стави у функцију њихових пљачкашких апетита. Светски ресурси сировина су се драстично смањили, нарочито у домену енергије. Остала је још Русија и Африка које тим природним богатствима располажу. Апетити америчке пљачкашке елите се нису смањили, и не треба бити посебно паметан па закључити да је на ред дошло отимање руских богатстава. Зато је било потребно разорити СССР, зато се НАТО шири и инсталира на руским границама. Зато је мала Грузија од 4,5 милиона тако значајна земља, да се САД и њени европски „савезници" жестоко боре за њену „демократизацију"…. А шта је суштина? Једино преко Грузије могу да иду нафтоводи и гасоводи из земаља Каспијског региона мимо руске територије, па се Грузији мора помоћи да се наводно демократизује – у преводу Грузија се мора ставити под контролу САД како би се нафтне и гасне резерве могле експлоатисале из новоформираних држава бившег СССР-а. Није ни Авганистан извозник тероризма како Американци тврде, већ једини пут за нафтоводе и гасоводе из земаља са источне стране Каспијског мора. То је цела суштина политике коју воде САД и водеће земље ЕУ – пљачка по сваку цену.

 

Све ово што сам написао свако је познато и Москви, али зашто на све то Русија не реагује адекватно већ се заноси поправљањем односа са САД. Шта то Русија нема а САД имају, па су јој добри однос са Америком неопходни да би до тога што нема, могла да дође или купи. Амерички пилећи батаци, храна, нафта, минерале сировине, одећа…или америчка савремена технологија коју јој ионако неће продати.

 

Ако се због грамзивости, пљачкашке филозофије живљења, изграђеног начина размишљања и деловања, САД не могу изменити, чак и да Обама хоће, шта то Руси „граде" и каве то добре односе очекују. Обама као и сви председници САД радиће оно што од њега захтева тај грамзиви, ратоборни део крупног капитала који и иницира ратове, пљачке и све остало што уз то иде - председник то само спроводи. Обама је и доведен на власт да одржи политички примат Вашингтона у Свету, али и остане неприкосновене војне силе да би се пљачкање могло наставити. Ако то не оствари биће смењен, а можда и убијен, супротставили ли се циљевима крупног капитала. Како са таквом државом и председником, и са тим задатим циљевима, направити добре односе. Чиста заблуда или обострано блефирање у форми куповања времена. Русији треба још времена да ојача, пресложи и утегне своје редове, али тог времена нема – а неће га ни бити. Овај предах свакако више одговара САД-у јер се економско-финансијска криза добрим делом прелива на Русију а ни руске базе се не примичу Америци док је НАТО већ на границама Русије.

Свако да важнији део политике није јаван већ тајновит, али се и у политици некад мора повисити тон, рећи доста, или претити ципелом у сред Уједињених нација. Руси мора да се тога сећају, а сећају се ваљда и „Господина Њет". И Господин и Њет (Андрій Андрійович Громико) су написани великим словом с разлогом - да се подсетимо да је и то била политика и то врло успешна и плодоносна. Једноставно не волим људе који муцају или се не чују док говоре, нарочито када представљају тако моћне земље као што је Русија. Нисам поборник рукавичара, и њих по некада морате скинути бар да је некоме „баците у лице". Превише је ароганције, бахатости па и правог силеџиства испливало у задњих двадесетак година на светској сцени, да би се ствари још увек могле решавати у рукавицама.

 

Без намере да било чим повредим братски, словенски, руски народ, све ме ово много подсећа на једну дечију песму „Вук и оца", нашег великог књижевника Љубивоја Ршумовића, и пошто је кратка навешћу је:

 

И стварно „не разумем те односе", али знам „зашто се не подносе". Животна филозофија развијених земаља запада већ неколико столећа заснива се на пљачки остатка Света. Њихова богатства и стандард је директан плод те пљачке. Било да она иде кроз финансијско-монетарне токове, кроз куповање или директно отимање јефтиних сировина и енергента, па све до саме експлоатације људи као радне снаге. Залихе сировина и енергената су се на планети драстично смањиле па би западни пљачкаши до руских богатстава. То је за њих императив, једино је дискутабилно како, којом отимачком техником….? Русија је можда једина земља на планети која има све и апсолутно све. Своју енергију, огромна рудна богатстава, велике обрадиве површине да може произвести хране за пола планете. Прва је по резервама пијаће воде на свету, непрегледно шумско богатство и да не набрајам - има све да се ни пред ким не мора сагињати. Има школован и храбар народ, војску и оружје, на које би се било ко тешко усудио да удари. Но и поред свега Русија је стално у позицији да се нешто, и од некога брани, правда. Да ли зато што је на овој планети исувише „вукова" и неко би из чопора увек да крене у свој (Drang nach Osten), или Руси никако да изиђу из свог дефанзивног начина размишљања. Сетиће се да могу и офанзивно да делују тек кад им неко дође до Москве, јер целу Русију је тешко прегазити са било које стране да се почне.

 

Али кад све ово знамо, а и нисам изнео неку капиталну новост, онда наиђе оно „не разумем те односе" и каве то „добре односе" мисле да изграде са пљачкашима. А шта у ствари не разумем?.

·   Прво не разумем како ће и када „вук" и „овца" да направе „добре односе" – никад осим ако вука добро не вежу или сместите у кавез.

·   Не разумем зашто Русија нафту и гас и даље продају за доларе и евре који су се свели на обичне папириће јер их западне штампарије бесомучно штампају и пеглају своје гигантске буџетске дефиците, санирају пропале банке и тим лажним новце купују реалне вредности у колонизираним земља бившег социјалистичког блока.

·   Зашто се ти енергенти и стратешке сировине не продају за Рубље ако Русија остварује завидан годишњи суфицит у трговини са Светом. Ако имају пристојне девизне резерве о којима САД и многе развијене земље запада могу само да сањају.

·   Зашто дозвољавају да им се трговањем у доларима и еврима урушава сопствена привреда и на њих преваљује део финансијске кризе коју су берзанским шпекулацијама изазвали управо они који штампају те фиктивне доларе и евре.

·   Знате ли Русија да господи у ЕУ, одговори: Да ми вас енергентима политички уцењујемо, исто онако како сте ви нас уцењивали кредитима кад је Русија била на коленима. Ако нећете овај „уцењивачки" руски гас купите га негде друго – ми само продајемо робу, а купац одлучује хоће ли је купити.

·   Не разумем зашто Русија купују државне обвезнице САД, земље са катастрофалним буџетским дефицитом и тако јој помажу да и даље терорише Свет, војно разара мале земље, и шири НАТО ка руским границама…

 

Има још пуно питања која бих јавно поставио, мада су ми одговори и на ова која сам већ поставио сасвим јасна. Разумем да Русима није до нових заоштравања, новог хладног рата, а по најмање до ратовања. Такав рат дивова, чак и ако почне конвенционалним средствима, завршиће се сигурно атомским – где ни остали неће остати поштеђени. Али са овим искуством могу да тврдим да су руске рачунице сталног попуштања и повлачења пред агресивним продорима САД апсолутно погрешне. Ми Срби смо ту „филозофију" избегавања одлучног супротстављања платили много скупо. И Милошевић је затварао очи када се Словенија одвајала. Жмурио је када је Хрватска уз помоћ запада ломила део по део Републике Српске Крајне, да би на крају је донео одлуку да све те српске територије препусти Хрватској, како би се САД, Немачка, и остали западни „вукови најели". Но „вукови" су убрзо поново огладнели па су на ред дошли нови уступци у БиХ. Мислио је Милошевић да је ту крај те халапљивости, али није – крај није дошао ни када су и њега самог „прождрали".

 

Чак и кад су западњаци инсталирали своје марионетско руководство у Србији ситуација се није променила – увек се тражило још. Инсталиране „демократе" им понизно иду низ длаку већ 10 година, сву привреду су им продале (поклониле) али нам они и поред свега оданог, понизног клечећег мољакања отеше Косово и Метохију. Сад би Војводину, а сутра…? То је била та дубоко погрешна рачуница „бежања од сукоба са сталним покушајима да односе поправимо". Немогућа мисија „добрих односа вука и овце" коју и Русија понавља – можда у некој блажој варијанти, али сумирани резултати су доста слични.

 

Ако Русија из нашег, а и сопственог искуства, није схватила да се „вук" једном за свагда не може најести - онда ће то закаснело освешћивање скупо платити. Бар предводник чопора западних вукова се мора што пре сместити у кавез, како би се остварила природна равнотежа планетарног опстанка. То ће Руси морати да учине ако желите да и сами опстану - а и осталом делу Света омогуће да живи онако како жели и може. Сходно својим културним традицијама, радим навикама, привредном и природном потенцијалу… Кога ће Русија у хајку на побеснелог вука позвати, није моје да коментаришем – или бар не у овом тексту.

 

Звонимир Трајковић

политички аналитичар

 

http://www.srpskapolitika.com/intervjui/2010/004.html

Истина о догађајима на Космету! - The truth about the events in Kosovo!

Истина о догађајима на Космету!

The truth about the events in Kosovo!

Упутио бих апел свим Србима, ма где били да подрже донацијом пројекат новог филма Бориса Малугарског, "The Weight Of Chains" weightofchains.com
Филм се бави темом о умешаности Запада у унутрашње послове свих бивших југословенских Република, некад и сад.

Sent would appeal to all Serbs, wherever they were to support the donation of the new film by Boris Malugarski, "The Weight Of Chains" weightofchains.com
The film deals with the theme of Western involvement in the internal affairs of all former Yugoslav republics, now and then.

 

Ovaj film je snimio Boris Malagurski  srpsko-kanadski filmski režiser, scenarista, producent i montažer.

^{Vredi pogledati!}

http://vimeo.com/8606283

 

СРБИЈА ће бити јака земља само ако, патријархално васпитавамо своје потомке, ако у таквом амбијенту говоримо деци само истину, ако до истине долазимо на праведан начин, ако у породици влада поштење, ако учимо своје младе да је национализам основа опстанка, да без предака не би ни Србије, ни нас било и самим тим развијамо снажно поштовање према прецима и да све ово стално понављамо, делима и речју...

Догодине на Космету!

Да ли се Тадић вакцинисао?

 

Слободан Антонић

недеља, 24. јануар 2010.

Борис Тадић Питање из наслова овог чланка, мада наизглед банално, није и сасвим неважно. Наиме, ако бисмо знали одговор на њега, лакше бисмо могли да објаснимо неке потезе српског председника. Рецимо, зашто је допустио да се донесе дезинтегришућа верзија Статута Војводине, или зашто је затражио да се донесе проблематична резолуција о Сребреници. На оба потеза га, барем колико се могло видети, није принудила никаква спољна сила. Вашингтон и Брисел су, наиме, од Србије захтевали многе ствари. Али, у списку њихових услова, које треба да испунимо како би нас примили у евроатлантски рај, никада званично није стајало да морамо направити криптодржаву од Војводине, или да морамо донети резолуцију којом сами себи товаримо на врат „геноцид у Сребреници". На питање зашто, онда, Тадић то ради, најчешће се, у интерним разговорима критичких политичких коментатора, могу чути два одговора. Један одговор је да Вашингтон и Брисел у тајности врше притисак на Тадића око различитих питања, и да Тадић због нечега (рецимо, због унапред преузетих обавеза, или чак и због уцене) једноставно мора да попусти. Али, ако је то тако, кажу противници овог објашњења, зашто онда Вашингтон и Брисел исто тако не натерају Тадића да просто призна сецесију Косова и тако их реши многих дипломатских мука које имају са српским отпором по овом питању? Други одговор каже да су интелектуалне и политичке способности Тадића и његовог саветничког окружења у извесном смислу лимитиране и да они једноставно нису сасвим у стању да разумеју ни право стање ствари, нити консеквенце које произилазе из појединих њихових потеза. Зато они и праве грешке са тешким дугорочним последицама. Али, ако је то тако, контрирају противници овог објашњења, како је човек таквих лимита два пута добио председничке изборе, своју странку са 4. места, по политичкој снази (2003), померио на 1. место (2008), а себи обезбедио личну моћ коју у Србији можда није имао чак ни Слободан Милошевић? И баш како бисмо начинили избор између хипотезе А и Б можда нам може помоћи случај Тадићевог јавног вакцинисања против свињског грипа. Претерана галама око „пандемије" свињског грипа, која је у Србији трајала од јула 2009, некако је сваком разборитом човеку све време била сумњива. У лето 2009. званичници Министарства здравља Србије давали су „прогнозу да ће око два и по милиона људи да оболи током јесени од новог грипа" („Блиц", 5. август)[1], а да ће преко 20.000 људи, због тешке клиничке слике, завршити на апаратима у болницама[2]. На јесен је, међутим, свима било јасно да је ова прогноза у најмању руку претерана. Наиме, према чак и пристрасним проценама Министарства здравља, у Србији је било укупно оболело свега неких 20-30.000 људи[3], док се број хоспитализованих болесника мерио само у десетинама. Ипак, и поред тога што је број заражених био сто пута мањи од предвиђеног и чак нижи и од сезонског грипа, Министарство је, почетком новембра, супротно Закону о заштити становништва од заразних болести (који налаже проглашење епидемије само уколико је пораст броја оболелих већи од уобичајеног[4]), прогласило пандемију. Три милиона вакцина је купљено од „Новартиса", моћне мултинационалне фармацеутске компаније (са 40 милијарди долара годишњег прихода), по двоструко вишој цени (8 евра) од оне коју је понудио произвођач из Кине. Вакцине су, затим, средином децембра, почеле да пристижу у Србију. Највећем броју грађана је, међутим, већ тада било јасно да није по среди никаква опасна пандемија, па су се зато слабо одазвали на позив за вакцинацију. Иако је министар војске, Драган Шутановац, унапред наредио да се сваки војник и официр мора вакцинисати („иначе ће бити промењен"[5]), од пола милиона пристиглих вакцина до 30. децембра је утрошено свега 80.000. Пошто је са цепљењем Срба лоше ишло, Тадић је и сам, не би ли показао важност вакцинације, примио вакцину пред камерама РТС[6]. Онда је 8. јануара у Иманитеу (L'Humanité) објављен интервју др Волфганга Водарга (Wolfgang Wodarg), угледног епидемиолога и председника Комитета за здравље Савета Европе (Health Committee of the Council of Europe)[7]. Повод за овај интервју била је одлука Комитета да се отвори истрага о вештачки створеној паници око овог вируса. Волфганг Водарг је у овом интервјуу потврдио све сумње огромне већине грађана Србије у вези „пандемије" и скупо плаћене вакцине. Најпре, Водарг је објаснио да је својевремена појава птичијег грипа (Х5Н1), 2005-2006, подстакла доношење међународних планова у случају пандемијске узбуне. Птичији грип је био опасан јер је смртност заражене живине износила и до 100 посто, док је међу зараженим људима она износила и до 60 посто[8]. Међутим, срећна околност са овим вирусом била је та да се он преносио само са живине на човека, а не и са човека на човека. Бојећи се, међутим, мутација вируса у будућности, неке владе су се договориле са фармацеутским компанијама да, у случају опасности, компаније брзо произведу велики број вакцина, које би затим владе покуповале. Онда се, на велику радост фармацеутских компанија, појавио вирус свињског грипа (Х1Н1). Он је, у једном аспекту, био чак и опаснији од птичијег јер се преносио са човека на човека. Међутим, вирус Х1Н1 је ипак био далеко бенигнији од Х5Н1. Најпре, код заражених свиња изазивао је само благе симптоме грипа, при чему је смртност била веома мала. Такође, код људи, у огромном броју случајева, клинички знаци болести били су веома слаби, а зараженост и смртност не већи него код сезонског грипа. Смртност се, наиме, код људи јављала само изузетно, и то поглавито код оних са неком предиспозицијом (срчане болести, дијабетес, гојазност, плућне болести)[9]. Међутим, сада на сцену ступају фармацеутске компаније. Захваљујући личним везама са Светском здравственом организацијом (СЗО) – а Водарг као пример наводи Клауса Штора (Klaus Stöhr), који је био шеф епидемиолошког одељења СЗO у време птичјег грипа, а онда постао водећи директор Новартиса – СЗО је променио дефиницију пандемије. Пандемија се више није одређивала преко броја заражених и умрлих, већ преко броја земаља у којима се појавио вирус и преко брзине његовог ширења! Сада је било довољно да неколицина оболелих умре и да се, уз помоћ „умрежених" стручњака и новинара произведе општа паника због „пандемије". Владе су почеле да наручују милионе вакцина, а фармацеутске компаније су задовољно трљале руке. Само Немачка је на вакцине и друге лекове потрошила 700 милиона евра! Али, то још није било све. Одједном је, објашњава Водарг, СЗО дала препоруку да се дају по две дозе вакцине. „То никада раније није чињено", каже Водарг, и „за то не постоји научно засновано оправдање". Такође, СЗО је дао препоруку и да се употребљавају само специјалне, патентиране вакцине, које су биле у поседу неколико великих фармацеутских компанија. Међутим, како каже Водарг, није било разлога да се редовној сезонској вакцини, која се сваке године користи код грипа, сада не додају и специфичне антивирусне честице овог новог H1N1 вируса. Коначно, како би се што брже испоручили милиони вакцина, неке фармацеутске компаније су, каже Водарг, почеле да користе помоћне супстанце (адјувансе) чији ефекти још нису испитани на задовољавајући начин. Уместо да производе вакцине традиционалним методима, које су, истина, и мало спорије али поуздане, оне су кренуле у производњу вакцина на нов начин, бржи али недовољно испитан. Тако је, рецимо, упозорава Водарг, „Новартисова вакцина произведена од ћелија рака у биореактору. То је техника која никада није до сада употребљена.Нормално се користе кокошија јаја на којима се гаји вирус. Али, овај процес има велику ману – он је спор а и потребно је много јаја. Друга, потенцијално одлична техника је да се вирус гаји на живим ћелијама у биореакторима. То захтева ћелије које расту и врло брзо се деле. У овом процесу ћелије су тако промењене по својој околини и расту, да расту као ћелије рака. Да се произведе вакцина, вирус се мора ре-екстраховати (извући) из тих ћелија у које је био убачен. И због тога се може десити да током производње вакцине делићи канцерозних ћелија могу остати у препарату. Не може се искључити [могућност] да остаци канцерозне ћелије, присутни у вакцини која је прављена у биореактору, проузрокују тумор код особе која је вакцинисана". Због ове опасности Водарг, који је члан Одбора за здравство Бундестага, успео је да издејствује раскид уговора немачке владе са Новартисом. Финска и Пољска, захваљујућим скептичким министрима здравља, нису подлегле вештачки створеној паници и нису озбиљно ни ушле у процес масовне набавке вакцина. Али, у Србији, политичари су схватили вакцинисање као гест јавне привржености „евроатлантским вредностима". У скупштини су шефови посланичких клубова евроатлантских странка - Нада Колунџија (ДС), Сузана Грубјешић (Г17) и Чедомир Јовановић (ЛДП) - први примили вакцину, уз изјаве да се тиме доказује „зрелост" и „одговорност"[10]. Као у Домановићевој сатири „Данга", у којој се поданици утркују ко ће пре ударити на чело прописани жиг и тако посведочити лојалност властима, тако су се и наши евроатлантски политичари утркивали ко ће пре да прими вакцину и тиме, ваљда, докаже лојалност вредностима Брисела и Вашингтона. И као што се код Домановића истакао неки Леар, који је, из оданости према властима, тражио да му се ударе чак два жига[11], тако се и код нас истакао Чедомир Јовановић, који је на вакцинисање у Скупштину повео своју жену, а новинарима објаснио да је он већ вакцинисао и своје троје деце („Политика", 23. децембар)[12]. Но, да се вратимо Тадићу, поставља се питање како је могуће да Тадић није видео оно што су видели милиони грађана Србије, а то је да никакве пандемије нема и да је читава кампања са паником и вакцинацијом производ међународне фармацеутске мафије и њених домаћих помагача? Како је могуће да Тадић није читао новине и приметио да медицински радници по ЕУ масовно избегавају вакцинисање?[13] Како је могуће да Тадић није имао информацију да и у Србији највећи број лекара и медицинских сестара не жели да се вакцинише? Како је могуће да Тадић није приметио изјаве наших стручњака, рецимо др Невенке Димитријевић, председнице Удружења синдиката лекара, стоматолога и фармацеута, која је упозорила да Министарство здравља „шири Србијом страх и панику" хвалећи вакцину „које нема код нас, о којој наши стручњаци ништа не знају, о чијим својствима стручно мишљење није дала Агенција за контролу лекова, једино меродавна институција у нас", „што је у супротности са Законом о лековима"[14]? Ако је сваки образованији корисник интернета знао за гомилу чланака у којима се, због афере са „пандемијом", критикује спрега мултинационалних фармацеутских компанија и корумпираних политичара и стручњака, како је могуће да председник Тадић за то није знао? Њега су извесно све овдашње аналитичке и обавештајне службе снабдевале обиљем релевантних података о свињском грипу. Како је могуће да он није схватио да ту ипак нешто није у реду? И како је могуће да је и он, на крају, заврнуо рукав и дао да га јавно вакцинишу? Опет, у складу са хипотезом А и Б са почетка овог чланка, у интерним коментаторским круговима јавила су се два објашњења. Једна је да је Тадић и сам део те манипулативно-профитерске структуре, те је зато и он свесно учествовао у великој превари народа. Најрадикалније присталице ове хипотезе сматрају чак да Тадић највероватније уопште није ни примио сумњиву вакцину, већ да му је у руку убризган само безазлени витамински коктел. Друга хипотеза је да је Тадић и у овој ствари показао известан мањак обавештености, стратешке интелигенције, па и тактичке оштроумности. Он је и сам испао жртва, и то не само страних и домаћих профитера и манипуланата, већ и сопствених саветника и маркетиншких магова. Први су га навели да, у име „европских стандарда здравствене заштите" одобри набавку три милиона непотребних а скупих вакцина од „угледне европске компаније". А други су га преварили да се, зарад још једног појављивања у ТВ Дневнику и зарад још једног демонстрирања привржености „модерним европским вредностима", скине у мајицу и прими у мишицу бог-ће-га-знати-какав медицински бућкуриш. Одлучујућу потврду тога која је од ове две хипотезе тачна могло би да пружи само сведочење оне жена са белим мантилом која је Тадићу дала инјекцију. Ако би она признала да је, рецимо, Председнику дала само витамине (или нешто слично), тачна би била хипотеза А, и Тадићеве погрешне потезе бисмо могли да надаље легитимно објашњавамо његовом активном или пасивном игром за поменуте структуре. Ако би се, пак, та медицинска радница са РТС-овог снимка заклела да је Тадић ипак примио „Новартисову" вакцину, онда бисмо његове политичке грешке и лутања могли да објашњавамо његовим рђавим саветницима и његовим сопственим лошим проценама и предвиђањима. Како год било, читава ова афера са вештачки створеном „пандемијом" и сумњивом вакцином добра је лекција и Тадићу, и свима нама. Употребљавајмо своју здраву памет, критички се односимо према великим медијима (најчешће блиским политичарима и крупном капиталу) и информишимо се што више из независних извора – од критичких интернет сајтова, преко нонконформистичких интелектуалаца, до личних пријатеља. Само тако ћемо преживети у овом систему бесрамне јавне лажи и бесрамног приватног профита. Само тако ћемо сачувати своју слободу, своју имовину и – своје здравље. (Краћа верзија овог чланка објављена је у „Печату" бр. 98)   http://www.nspm.rs/politicki-zivot/da-li-se-tadic-vakcinisao-q.html [1] http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/104707/Za-lecenje-gripa-treba-jos-100-do-200-miliona-evra  [2] http://www.mondo.rs/v2/tekst.php?vest=141841 [3] http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/120082/Obolelo-vise-od-20000-gradana [4] http://www.parlament.gov.rs/content/cir/akta/akta_detalji.asp?Id=173&t=Z [5]http://www.humanite.fr/2010-01-07_Societe_Grippe-A-L-implacable-requisitoire-du-depute-Wodarg српски превод: http://www.rtv.rs/sr_lat/drustvo/za-vojsku-vakcina-obavezna_164235.html [6] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/661/Нови+грип/404931/Тадић+се+вакцинисао.html [7] http://www.nspm.rs/prenosimo/organizovali-su-paniku-oko-svinjskog-gripa.html [8] Види коментар др Миланка Шеклера уз превод Водарговог интервјуа (http://www.nspm.rs/component/option,com_yvcomment/ArticleID,23850). [9] Исто. [10] http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/126634/Ako-poslanici-brinu-o-gradanima-nek-se-vakcinisu [11] http://misicb.tripod.com/lektira/danga.htm [12] http://www.politika.rs/rubrike/vesti-dana/Pochela-vakcinacija-poslanika.sr.html [13] http://www.blic.rs/Vesti/Svet/106875/Medicinske-sestre-ne-zele-vakcinu-protiv-novog-gripa; http://www.dverisrpske.com/tekst/1750640 [14] http://www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/7737/Udruzenje-lekara-Paniku-digla-drzava

 

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/da-li-se-tadic-vakcinisao-q.html

PATRIJARH IRINEJ-POMIRITELJ

 

VESTI iz Frankfurta, obj.24.januar 2010.

Ličnost nedelje

PATRIJARH IRINEJ - POMIRITELJ

 

Suđeno mu da miri zavađene

 

Nakon što je njegovo ime izvučeno žrebom novoizabrani poglavar Srpske pravoslavne crkve Njegova svetost gospodin Irinej (Gavrilović) rekao je da je to bila volja Božja i volja Svetog arhijerejskog sabora.

"Na tu tešku dužnost izabran sam uz pomoć braće arhijereja sa kojima ću zajedno nositi breme i sve probleme", rekao je 80-godišnji patrijarh Irinej neposredno po izboru.

Novoizabrani patrijarh, svetovnog imena Miroslav Gavrilović, rođen je 1930. u selu Vidova, 15-tak kilometara od Čačka, u sredini gde su se čula zvona manastira Ovčarsko-kablarske klisure. Kao petogodišnjak ostao je siroče. Otac Zdravko je poginuo nesrećnim slučajem, a mati Milijana ostala sa troje siročadi: sinovima Vukomanom i Miroslavom i ćerkom Milijankom. Nakon završetka osnovne škole Miroslav upisuje nižu gimnaziju u Čačku koju kao 15-godišnjak napušta i odlazi u manastir Preobraženje na Ovčar planini, ali ga tu monasi posle osam meseci ubediše da nastavi školu. Vratio se i završio gimnaziju, a potom i Bogosloviju u Prizrenu (tadašnji jeromonah i potonji patrijarh Pavle mu je pomagao da napiše molbu za upis). Diplomirao je i na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Po završenom Teološkom fakultetu, zbog nesporazuma sa ondašnjim patrijarhom Germanom, upisuje studije prava, odlazi na odsluženje vojnog roka, a potom se zapošljava u "Centrotekstilu". Međutim, nakon godinu dana vraća se u Crkvu i biva postavljen za predavača Prizrenske bogoslovije. Pre stupanja na dužnost profesora oktobra 1959. u manastiru Rakovica, od patrijarha Germana prima monaški čin i dobija ime Irinej. Istoga meseca na dan Svete Petke 27. oktobra 1959. u crkvi Ružica ispod Kalemegdana u Beogradu rukopoložen je u čin jeromonaha. Dok je kao profesor u Prizrenskoj bogosloviji, službovao upućen je na postdiplomske studije u Atinu. Godine 1969. postavljen je za upravnika Monaške škole u manastiru Ostrog, odakle se vraća u Prizren gde postaje rektor Prizrenske bogoslovije. Sa te dužnosti 1974. izabran je za vikarnog episkopa patrijarha Germana Đorića sa titulom episkopa moravičkog. Za episkopa niškog postavljen je 1975, tu je stolovao gotovo 35 godina do izbora za patrijarha srpskog.

Patrijarh Irinej je u SPC poznat kao staložen i nepristrasan čovek nesklon svrstavanju u klanove ili lobije. Mada ga smatraju ekumenistom, a i sam je uoči izbora za patrijarha javno rekao da je vatikanski papa dobrodošao u Niš 2013. na proslavu 1700 godina Milanskog edikta, patrijarh Irinej do sada, kao član Svetog arhijerejskog sabora, nije podržavao izmene u tradicionalnom načinu služenja liturgije niti je novotarije bliske katoličanstvu i nesvojstvene iskonskom pravoslavlju dopuštao u Eparhiji niškoj.

Novoizabrani duhovni otac svih Srba uvažen je kao veliki neimar, ali i crkveni diplomata kome kao da je suđeno da miri zavađene i izlazi na kraj sa crkvenim raskolima u Americi, Australiji i još neprevaziđenim u Makedoniji. Nije isključeno da mu je, kako se može čuti među srpskim vladikama, "Bog namenio da bude i jedan od važnih aktera budućeg svehrišćanskog pomirenja, za čije jedinstvo se već vekovima čitaju molitve na bogosluženjima".

Patrijarh Irinej je dobro poznat srpskoj dijaspori, posebno na severnoameričkom kontinentu gde je uz danas počivšeg patrijarha Pavla poslednje decenije 20.veka imao zapaženu ulogu u prevazilaženju višedecenijskog srpskog crkvenog raskola. Sa svojim prethodnikom bio je takođe u poseti Srbima u Australiji, pre pet i po godina. Sećajući se tih "raskolničkih godina" u Americi pričao je da je tamo odlazio čak 22 puta. Sveti arhijerejski sabor je 1989. nameravao da ga postavi za episkopa u Čikagu, a četiri godine ranije išao je po nalogu Sinoda u posetu eparhiji sa sedištem u Čikagu, da bi 1986. bio postavljen za administratora te eparhije na godinu dana. Imao je nekoliko susreta na temu kako da se prevaziđe katastrofalni raskol sa tadašnjim mitropolitom novogračaničkim Irinejom Kovačevićem, šest godina pre pre nego što je došlo do izmirenja Novogračaničke mitropolije sa Patrijaršijom u Beogradu.

Kao što je, prema rečima ljudi bliskih novom srpskom patrijarhu, "u svojstvu episkopa bio uzdržan prema državnim vlastima u vreme Brozove i postbrozove komunističke vladavine, tako se i kada je reč o prelomnim zbivanjima u Srbiji tokom vladavine režima Slobodana Miloševića nije gurao među državnike, ali ni među vlastodršce posle petooktobarskih promena 2000."

Jedino se prilikom velikih narodnih protesta, koji su zahvatili Srbiju s jeseni 1996. godine, u porti niške Saborne crkve obratio demonstranatima rekavši da se "Crkva uvek postavlja na stranu pravde, istine i slobode". Iste večeri pozvao ga je grčki ambasador i telefonom mu čestitao na hrabrosti.

Po pitanju Kosova više puta je ponovio da je stav Crkve "da se za Kosovo borimo svim raspoloživim sredstvima": "Jevreji su čekali na Jerusalim 800 godina", poručivao je sa katedre Eparhije niške.

Upamćen je u Nišu i kao veliki crkveni graditelj i obnovitelj duhovnog života. Takođe, njegovom inicijativom u ovom gradu do 2013. treba da bude podignut najveći krst na Balkanu jer se tad u Nišu osim vatikanskog pape očekuju i predstavnici Milana, Carigrada, Trijera, Soluna... svih gradova vezanih za rimskog imperatora Konstantina, koji je u Milanu 343. godine legalizovao hrišćanstvo.

Radmila LONČAR

Битка за Космет је тек почела!

Зоран Стијовић за ИН4С: Битка за Космет је тек почела!

subota, 23 januar 2010 09:22 ин4с

 

У интервјуу за ''ИН4С'', Зоран Стијовић, бивши високи функционер и шеф аналитике СДБ Србије на Космету, говори о својим искуствима и анализира могућа рјешења косметског проблема.

Пред Косметом, па и цијелим регионом, предстоји неизвјесна будућност. Историја Балкана нас учи да много тога не зависи од људи и народа који ту живе. Актуелни догађаји на КиМ говоре да се поново ради о сукобу интереса великих сила и да је на помолу поново криза. Једна слична, велика криза у 19. вијеку -''Источна криза'',  ријешена је Берлинским конгресом, под вођством Њемачке и њеног великог политичара и државника кнеза Ото Фон Бизмарка. Можда нам данас на Балкану поново треба једна таква конференција. И површном анализом види се да постоје бројни проблеми, међусобно повезани и условљени, због чега је потребан нови договор, који би дао допринос учвршћивању регионалне стабилности и пуном заједничком окретању региона европској будућности. Ово, у интервјуу за ''ИН4С'' истиче Зоран Стијовић, пензионисани високи функционер Службе државне безбједности Србије и свједок у процесима пред хашким судом који су вођени против бившег предсједника СР Југославије и Србије Слободана Милошевића и команданта терористичке  ОВК Рамуша Харадинаја.

Да ли се може рећи да су у оба случаја, у процесима у којима сте у Хагу свједочили, право и правда поражени и понижени, будући да је Милошевић, најблаже речено, под сумњивим околностима скончао живот у шевенингенској ћелији, а терориста Харадинај се у Приштину вратио на ''бијелом коњу'', пошто је ослобођен сваке одговорности?

Испружена рука Зоран Стијовић, који је до повлачења српских снага безбједности из јужне покрајине био шеф аналитике СДБ Србије на Космету, открива за ИН4С да ће ових дана основати невладину организацију, регионалног карактера, која ће се бавити људским правима и помирењем у региону.    Песницу треба да замијени испружена рука. Без обзира на актуелно стање, садашњост и будућност народа на Балкану је заједничка. Њихови проблеми су идентични – лоше социјално и економско стање, велика корупција, криминал, насиље, наспрам видног одсуства права појединца – каже наш саговорник, уз напомену да нема напретка док управо грађани поново не постану стубови друштва и његовог развоја.

- Трагом злочина који су чињени на КиМ  и стицајем околности, био сам у ситуацији да, истине ради, учествујем у процесима које помињете, у Хагу.  Дубоко сам увјерен да свако ћутање о злочинима представља својеврсно саучествовање у њима. Са ове дистанце и личног искуства прије бих се опредијелио за оцјену да правда у конкретним случајевима није задовољена. Наиме, злочини против човјечности и ратни злочини не застарјевају и вјерујем да ће истина о томе шта се дешавало на Космету изаћи на видјело. Много људи је изгубило животе, много је несталих, а већина их је остала без огњишта и будућности. Прећуткивање  злочина или нојевско завлачење главе у пијесак се не исплати, него чак и свети. Најбољи примјер је развој ситуације и актуелно стање на КиМ.

Што се тиче самог епилога суђења Рамушу Харадинају велику одговорност за то сноси и званични Београд. Одговорна власт у Београду мора да објасни како је могуће да Харадинај није оптужен по командној одговорности? Да ли то има (а тврдим да има) везе са документом Владе Србије из 2004. године, тзв. Белом књигом – ''Албански тероризам и организовани криминал'', у којој су изнијете бројне нетачности, а посебно закључак ''да ОВК у октобру 1998. године није имала командну и организациону структуру'', што је свакако био алиби Харадинајевој одбрани да лакше брани тезу да он  не подлијеже командној одговорности?! Да ли је тужилаштво у Хагу због тога подигло оптужницу против Харадинаја само за период март-септембар 1998. године, иако се зна да је СБ УН утврдио мандат трибунала до јуна 1999. године, управо када су се десили бројни злочини у Метохији? Много је питања без одговора. 

Сматрате ли апсурдом да осуђени терориста Хашим Тачи сједи у фотељи косовског премијера и да ли очекујете да ће једног дана он морати на издржавање казне од  20 година затвора, која му је изречена од стране правосудних органа Србије?

- ОВК је била кључни амерички савезник на терену током ваздушне војне интервенције НАТО на Југославију. Клинтонова администрација имала је опредјељујући утицај на избор Хашима Тачија за политичког лидера те организације а посебно на избор, априла 1999. године, за предсједника привремене Владе Косова.  Тачи је био премијер до почетка 2000. године, а између осталих, Азем Суља је обављао функцију министра одбране, Реџеп Селими, министра јавног реда и мира, а Кадри Весељи је био шеф тајне службе. У организованом и контролисаном хаосу од стране те владе десили су се највећи злочини. Било је то вријеме убистава, пљачки и масовног протјеривања Црногораца, Срба и осталих неалбанаца. Метохија је потпуно етнички очишћена и многе породице су завијене у црно. У тих првих шест мјесеци ОВК и Тачијева влада су били једина стварна власт на Косову. Безбједносни вакум и неблаговремено распоређивање Кфора и Унмика коштало је живота више стотина лица само зато што нијесу били Албанци. Само то је довољно да се Тачи позове на кривичну одговорност. Знам да је припадницима Унмика било ограничено вођење истрага о злочинима који су почињени, а били су у вези са Тачијем. Са друге стране, интересантно је да је значајан број доказа о улози и одговорности Харадинаја добијен од структура и лица блиских Тачију. То је једна комплексна прича, коју ће на крају, вјерујем, сами Албанци отворити међу собом. Увјерен сам у такав расплет и он је, колико год то звучало чудно, у интересу саме албанске заједнице и у интересу мира и стабилности у региону.

Да ли актуелна власт у Србији води по Вама исправну политику у односу на своју јужну покрајину ?

- Вријеме је тешко, многи потези су изнуђени, многе шансе су раније пропуштене и тешко је објективно оцијенити учинак званичног Београда. Оцјена свачијег рада су резултати на терену и то једино мјерило, а не то шта ми мислимо о себи и свом раду. За политичаре, оцјена за рад се добија на изборима. Ипак, сматрам да у ишчекивању одлуке Међународног суда правде постоји још простора за активнију и конкретнију политику. Ту, прије свега мислим да би Београд морао да издејствује подршку утицајних земаља које су признале Косово да своју будућу економску помоћ Косову повежу са  рјешавањем конкретних проблема на терену са којима се суочавају Срби, Црногорци, Роми и други.

Црна Гора је признала Косово, док за институције Косова Црногорци и даље не постоје као национална заједница. Нема их ни у тамошњем Уставу, парламенту, локалним скупштимама општина....  Како то коментаришете ?

Рођен у Подгорици Зоран Стијовић, рођен је 1962. године у Подгорици. Одрастао је у Дечанима, у Метохији, уз ријеку Бистрицу и звона тамошњег манастира  Високи Дечани, гдје је и крштен. Школовао се и радио у Приштини, у органима Државне безбједности. Отац је троје дјеце. Након прогона неалбанаца са Космета у љето 1999. године, настанио се у Београду, гдје се, како каже, моли за Космет и мисли на Србију.

-Што се тиче односа власти на Космету према тамошњим Црногорцима, сигуран сам да Приштина, уз будну менторску улогу Тиране, зна шта јој је чинити. Треба очекивати формално поштовање права ''мањина'', па и црногорске, али не и суштинско, јер већ дуго постоји велики несклад између ријечи и дјела када је у питању Влада Косова и њен премијер. Стога, не треба потцијенити жилавост, снагу и брзину којом албански фактор цјеловито рјешава албанско питање на Балкану. Цијену тога је за сада платила само Србија.

Недавно је у интервјуу једном подгоричком дневнику, Албин Курти, лидер албанског покрета на КиМ ''Самоопредјељење, изнио тврдњу како је током рата у јужној покрајини убијено 12.000, а нестало 2000 Албанаца, док је, како такође истиче, силовано на хиљаде Албанки. Шта је од овога истина?

- Курти је нови, млади амбициозни лидер који тражи своје мјесто на политичкој сцени Косова. Он је већ дуго у ''загрљају'' са најекстремнијим дијелом албанског фактора. Под утицајем оца Зајима и његовог блиског пријатеља Адема Демаћија, октобра 1997. године инструментализовао је младе Албанце на политичку мобилизацију и подршку тероризму. Урадио је то са истим циљем, као што то ради данас са покретом ''Самоопредјељење'', само што сада нијесу мета полицајци и војници - Срби и Црногорци, већ међународни фактор – Еулекс и Унмик, који се ''дрзнуо'' да успостави ''правну државу''. Што се тиче бројки о страдалима, подаци су наравно нетачни, а манипулација бројкама жртава и трагедијом људи је испод сваког нивоа. Ништа ново за Куртија.

Курти такође каже да је Косово само формално независно, да му недостаје сувереност и да дјелује као облик без супстанце. Да ли је то баш тако ? Да ли је по вама подјела КиМ могуће рјешење проблема који траје деценијама и колико је оно уопште реално у постојећим околностима ?

- У овом се слажем са Куртијем. Прича о Космету ће још дуго трајати, без обзира на тврдње Приштине да је то ријешено питање. Проблем Косова је трајни безбједносни проблем, не само Србије него региона и Европе. Симбиоза корупције, организованог криминала и власти на Косову је од много ширег значаја него што Курти и њему слични мисле. Разматрају се и разматраће се многа рјешења. Можда и подјела, која је далеко комплексније питање него што се оно данас представља и тумачи у јавности.

Објавили сте књигу ''Космет – моје свједочење'', а  у припреми је још једна. Као необориви свједок мучких злочина Албанаца, настојите, дефинитивно, да оставите упечатљив траг везано за косовско-метохијску голготу кроз коју су прошли тамошњи Срби и Црногорци. Желите ли да откријете чему ће бити посвећена Ваша друга књига ?

- Приводим крају своју нову књигу, под радним називом ''Метохија, зла времена 1998/99''. Она је свједочанство о догађајима који су се десили на подручју Пећи, Ђаковице, Клине и Истока.

Разговарао: Миленко ЈОВАНОВИЋ

http://in4s.net/x/index.php?option=com_content&view=article&id=15750:-4-&catid=82:srbija&Itemid=197

OPASNO: FEJTOVA STRATEGIJA ZA SEVER KOSOVA

OPASNO: FEJTOVA STRATEGIJA ZA SEVER KOSOVA

petak, 22 januar 2010 11:33 BBC

 

Ekonomska kriza u Srbiji, dodaju autori, predstavlja pogodan trenutak za realizaciju plana o reintegraciji jer je vlada Srbije u budžetu smanjila izdvajanja za kosovske Srbe


Nekoliko dana pošto su Međunarodni civilni predstavnik na Kosovu Piter Fejt i vlada u Prištini objavili da rade na strategiji za uspostavljanje kontrole nad severnim delom Kosova, u javnost su procureli neki detalji tog plana. Detalje je objavio list "Glas Juga" koji izlazi u srpskoj enklavi Gračanici, a izvor iz misije EU na Kosovu, koji nije želeo da mu se pominje ime, potvrdio je za BBC autentičnost tog teksta. 

U dokumentu koji nosi naslov "Strategija za sever Kosova" stoji da je decentralizacija, odnosno formiranje zasebne opštine Severne Kosovske Mitrovice, najvažniji korak u nastojanju Prištine da uspostavi vlast nad severom. 

Ideja autora je da se Srbima u tom delu Kosova pokaže da će imati koristi od decentralizacije, odnosno da se akcenat stavi na "praktične koristi" od decentralizacije, kako bi se prevazišao najveći problem, to jest "doživljaj da osnivanje nove opštine Severna Mitrovica označava i prihvatanje nezavisnosti Kosova". 

U tekstu se takođe navodi da bi Priština trebalo da "snažno podrži Srbe voljne za saradnju" i da obezbedi sredstva kojima bi ojačala "umerene političke faktore na severu Kosova". 

POSTEPENI ULAZAK NA SEVER Prema zamisli vlade u Prištini, opština Severna Kosovska Mitrovica trebalo bi da zaživi nakon izbora za njenu skupštinu koji su planirani za maj. 

Dokument predviđa da odmah počnu pripreme za konstituisanje te opštine tako što će Međunarodna civilna kancelarija imenovati pripremni tim za tu opštinu i otvoriti njegovu kancelariju u naselju Bošnjačka mahala u severnom delu Mitrovice, gde žive i Srbi i Albanci.

U istim prostorijama, kako se dodaje, trebalo bi otvoriti i kancelariju za zajednice Vlade Kosova i preći u postepeno proširivanje ovlašćenja ovih tela. 

"Strategija za sever" takođe predviđa pojačano prisustvo Kosovske policijske službe na severu Kosova, osnivanje sudova i potpuno preuzimanje kontrole nad dva carinska punkta prema Srbiji. 

Autori dokumenta navode da bi posle uspešnog formiranja opštine severne Kosovske Mitrovice i njene integracije u sistem Kosova, sličan mehanizam bio primenjen i za integraciju postojeće tri opštine na severu u kojima Srbi čine većinu - Zvečana, Leposavića i Zubinog Potoka. 

KRIZA U SRBIJI KAO ŠANSA U tekstu se kaže i da najveću prepreku za realizaciju ove strategije predstavlja zvanični Beograd, "koji podržava paralelne institucije i vrši pritisak na kosovske Srbe da ne učestvuju u kosovskom sistemu". 

Ekonomska kriza u Srbiji, dodaju autori, predstavlja pogodan trenutak za realizaciju plana o reintegraciji jer je vlada Srbije u budžetu smanjila izdvajanja za kosovske Srbe. 

Navodi se i da srpske "paralelne" institucije, koje ne priznaju vladu u Prištini treba marginalizovati i istovremeno zatvoriti kancelarije UNMIKa, a pojačati angažman Evropske unije, preko Euleksa. 

U dokumentu se kaže da bi Euleks trebalo bi da otvori kancelarije na severu i angažuje veći broj prevodilaca, vozača i drugog osoblja iz redova kosovskih Srba, kako bi se pojačali kontakti sa srpskom zajednicom. 

SRBI REVOLTIRANI BBCjev dopisnik iz severnog dela Kosovske Mitrovice Tanja Vujisić kaže da je teško zamisliti da strategija koju su pripremili vlada Kosova i Kancelarija međunarodnog civilnog predstavnika bude primenjena na miran i bezbolan način. 

Ona podseća da su Srbi na severu burno reagovali prošle godine kada je policija UNMIKa pokušala da zauzme zgradu suda u severnom delu grada i da je došlo do žestokih sukoba u kojima je poginuo jedan ukrajinski policajac. 

Pokušaj vlade u Prištini da uspostavi kontrolu nad pojedinim institucijama na severu bi, prema njenim rečima, verovatno izazvao još jači revolt Srba.

 

http://standard.rs/vesti/36-politika/3747-opasno-fejtova-strategija-za-sever-kosova-.html