16.02.2010
Александар ПАВИћ (Србија)
Озваничавање неистина о Сребреници у Скупштини Србије
Усред растуће економске кризе, све бројнијих штрајкова и све снажнијих западних притисака на српски ентитет у Босни и Херцеговини, Републику Српску, као и на српске институције на северу НАТО-окупиране српске покрајине Косово и Метохија, Скупштина Србије је приморана да се бави састављањем текста „резолуције о Сребреници", која би могла да стигне на дневни ред негде током Великог поста, тј. у марту месецу. Иницијатива за усвајање ове резолуције потекла је од председника Србије Бориса Тадића, који ју је објавио 10. јануара ове године, током посете Републици Српској, што је већ само по себи представљало врло неугодно изненађење за његове домаћине, који су га позвали на Славу Републике Српске, Светог Стефана.
Необавештеном посматрачу би се Тадићев гест и онако чинио у најмању руку чудним већ због чињенице да у једном овако кризном тренутку председник земље приморава највише законодавно тело земље да се бави нечим наизглед споредним као што је једна необавезујућа резолуција о догађају који се десио у другој држави пре скоро 15 година. Још чуднија би му била температура која се у српским медијима око овог дешавања дигла, као и повишени тонови који прате политичку дебату по овом питању. Међутим, резолуција о Сребреници није ни мало наивна, као што нису наивни ни разлози за њено предлагање баш у овом тренутку.
Према „званичној верзији" коју главни западни медији већ скоро 15 година непрекидно и у свакој прилици понављају, у јулу 1995. године, снаге Војске Републике Српске су заузеле „заштићену зону УН", енклаву Сребреница у источној Босни, одвојили војно-способне мушкарце од жена, деце и стараца и систематски погубили „око 8000" босанских муслимана, што је, наводно, „највећи злочин на тлу Европе после Другог светског рата". Управо је на основу наводних, још непотврђених дешавања у Сребреници експресно подигнута оптужница Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију (тзв. Хашког трибунала) против тадашњег председника Републике Српске, Радована Караџића, и тадашњег команданта Војске Републике Српске, генерала Ратка Младића, по којој се обојица терете, између осталог, и за „геноцид". Оптужница је у то време послужила дисквалификацији босанско-српског цивилног и војног руководства, и то непосредно пред коначне преговоре који су произвели тзв. Дејтонски мировни споразум за Босну и Херцеговину, који чини основни акт постојања и функционисања те нове државе и дан-данас. Караџић је био приморан да се убрзо повуче са свог положаја и препусти га Биљани Плавшић, а затим и да „нестане" ван домашаја Хашког трибунала, све док га органи садашње српске владе нису ухватили и испоручили трибуналу током 2008. Генерал Младић засад успешно избегава сличну судбину, али се његово непривођење од западних сила користи као стално средство притиска на Србију, која треба, према новом концепту правде која краси садашњу глобалну „демократију", да некако „докаже да се он не налази на тлу Србије" и да, без обзира на доказе које нуди, буде сматрана одговорном што се он још увек не налази у Хагу.
Већ је и горе-наведено довољно да се закључи да су догађаји у једном босанском градићу имали наизглед несразмеран утицај на спољнополитички и унутарполитички положај чак две разлиите државе. Али ту није крај. Јер, наводни „геноцид" у Сребреници се и даље користи као средство притиска на Републику Српску, коју њени муслимански и западни противници некажњено зову „геноцидном творевином" коју стога, разуме се, „треба укинути", што је, опет, згодно средство за делегитимисање и ревизију Дејтонског споразума, и то у правцу даље централизације Босне и Херцеговине, која би тако полако склизнула под доминацију екстремних муслиманских политичара из Сарајева, који би тежили да мајоризацијом успоставе контролу над читавом земљом. Не треба заборавити да су управо такве тежње Алије Изетбеговића, лидера босанских муслимана током 1990-их, и довеле до избијања грађанског рата у тој бившој југословенској републици. Дакле, Сребреница, тј. њена „званична верзија", врши улогу сталног Дамокловог мача над Републиком Српском.
Али, ни то није све. Званични сребренички дискурс се користи као даље средство притиска и на саму Србију, коју западне силе на све начине покушавају да повежу са наводним „геноцидом" у том градићу, иако је чак и Међународни суд правде, у одлуци у тужби Босне и Херцеговине против Србије (као наследнице Савезне Републике Југославије) за „геноцид" из 2007, прогласио да Србија није крива, нити је учествовала у наводном „геноциду" против Босне и Херцеговине. Колико такво средство притиска може да буде опасно говори и чињеница да су се на Сребреницу позивали и многи поборници НАТО-бомбардовања Југославије 1999. године. На пример, тадашњи немачки министар одбране, Рудолф Шарпинг, је на почетку бомбардовања извикивао цифру од чак „30.000" побијених муслимана у Сребреници. Логика је јасна: морамо „интервенисати" (тј. бомбардовати, па чак и извршити инвазију ако треба) како би спречили „понављање још једне Сребренице" од стране крвожедних Срба, овог пута у српској покрајини Косово, против становништва албанске националности. А, иначе, разни западни војни и политички званичници су током последње деценије више пута користили изговор да се „нове Сребренице морају спречити" када је требало „интервенисати" на местима попут Конга, Ирака и Македоније. Дакле, од непроцењиве важности за придобијање „алтруистичког" дела западног мњења је тврдња да се негде жели „зауставити геноцид" или казнити нека „геноцидна држава".
Отишло се толико далеко да је, почетком 2009, и сам Европски парламент, без икакве дебате, усвојио резолуцију у којој се осуђује „геноцид" у Сребреници. Оно што у тексту те резолуције пада у очи је став према којем „досад обављене ексхумације не омогућавају комплетну реконструкцију догађаја у Сребреници и њеној околини". А, уз то, не зна се ни тачан број наводно погубљених („више од 8000"). Али, као што се већ може видети, у случају Сребренице је политика важнија од чињеница. И зато је за западне силе очигледно важно да и Скупштина Србије усвоји једну такву резолуцију, како би се додатно легитимисао даљи западни притисак и на Србију и на Републику Српску.
Све то би још можда и могло имати неког смисла да је „геноцид" у Сребреници ствар која је непобитно доказана, а прави актери недвосмислено утврђени. Но, то уопште није случај. Заправо, када се загребе испод површине, запањује начин на који је права слика о догађајима у Сребреници окренута наглавачке и претворена у убојито средство агресије против Срба као народа у целини, и Србије као централне државе бившег југословенског простора. Наиме, прва и основна ноторна истина коју западна пропаганда свесно игнорише свих ових скоро 15 година је чињеница да је једини од стране Хашког трибунала правоснажно осуђени непосредни извршилац „геноцида" у Сребреници – не Србин већ Хрват, Дражен Ердемовић, родом из околине Тузле у Босни. Дакле, цео свет је чуо за неку Сребреницу где су „Срби починили геноцид", али веома мало људи у том свету зна да је главни, и досад једини правосудно доказани извршитељ, заправо један Хрват. Наравно, исто толико мало људи зна да Ердемовићево „признање", ако се тако може назвати исказ који се више пута мењао током различитих сведочења, чини основу целог „сребреничког дискурса". Наиме, овај босански Хрват је „признао" да је учествовао у стрељањима „између 1000 и 1200" људи на једном пољопривредном добру у источној Босни. (У близини места које је Ердемовић означио као стратиште, ископавања су током скоро 15 година нашла остатке тачно 137 тела, од којих је укупно 70 имало повезе преко очију и везане руке, што указује да је реч о жртвама стрељања.) За своје „признање" или, боље речено, „признања", Ердемовић је добио читавих пет година затвора, а издржао је укупно три и по године. Међутим, у замену за тако благу казну, Ердемовић је пристао да буде „крунски сведок" Хашког трибунала против разних српских званичника и официра у свим случајевима везаним за Сребреницу који се пред њим воде. У склопу тог аранжмана, Ердемовић је добио нов идентитет и пресељење, заједно са породицом, у неименовану западну земљу. И то је та бедна, заправо невероватна основа за притиске на Србију и Републику Српску – контрадикторна „признања" једног босанског Хрвата, чија сведочења не одговарају утврђеном чињеничном стању, а кога је Хашки трибунал, поврх свега, прогласио „ментално неспособним" да издржи унакрсна испитивања адвоката одбране.
Разуме се, апсурди везани за „сребренички дискурс" се не завршавају са Ердемовићем који је, према владајућем дискурсу водећих западних сила као и српских евро-атлантиста, иако босански Хрват који је, ако му је веровати, ратовао за све три војске у босанском грађанском рату, „починио геноцид у Сребреници у име свих Срба". Други велики апсурд лежи у чињеници да, иако је Ердемовић именовао именом и презименом још седам „саучесника у масовним стрељањима" (српске, хрватске, босанско-муслиманске и словеначке националности), Хашки трибунал никада није дигао оптужницу ни против једног од њих, нити је иког од тих људи чак позвао и за сведока, иако су сви доступни органима САД, Босне и Херцеговине и Србије. Ако се, пак, има у виду да су исти људи неким другим линијама касније повезани са војним ангажманима у Африци за рачун неких западних сила, постаје јасније зашто би они могли да буду незгодни и као оптужени и као сведоци.
Трећи велики апсурд тиче се саме бројке од „8000 погубљених". Сам Хашки трибунал никада није тачно утврдио ову бројку, нити се она налази у некој пресуди везаној за Сребреницу (а сви остали који су осуђени, махом официри Војске Републике Српске, осуђени су по начелу „командне одговорности" која је, опет, заснована на почетним, контрадикторним „сведочењима" Ердемовића, који никада није убедљиво успео да објасни ко му је заправо издавао команде за наводни злочин, или по начелу „помагања" злочина или његовог неспречавања). Према последњим подацима, Хашки трибунал води око 3600 „случајева", тј. остатака људских тела, као „жртве геноцида". Међутим, један „случај" може буквално значити и једну једину кост са неидентификованог тела. Оно што су форензички стручњаци из холандске НВО „Историјски пројекат Сребреница" успели да утврде после испитивања преко 30.000 страница хашког доказног материјала, је да међу тим „случајевима" има највише 1923 целих тела, чија идентификација, није била подложна независним форензичким анализама. Од тих тела, само 442 је нађено са повезима преко очију и везаних руку, мада опет остаје питање да ли се и ту ради искључиво о босанским муслиманима, или ту може бити и Срба који су погубљени у муслиманском заробљеништву.
Постоји низ других питања која захтевају одговоре, и низ других нелогичности у „сребреничком дискурсу" који заслужују ближу пажњу, као што је питање како је „заштићена, демилитаризована зона Сребренице" могла да буде база из које су босанско-муслимански војници вршили нападе и масакре против околних српских села. Међутим, и ово је довољно да се види колико је та ствар на климавим ногама, и колико је апсурдно покушавати на основу наведеног окачити атрибут „геноцидности", па чак и одговорности за дешавања у Сребреници на читав један народ. Ипак, српски председник Тадић сматра да је резолуција о Сребреници нешто што српска скупштина мора да усвоји, наводећи да је то чак и „обавеза Србије", иако такве обавезе нема ни у једном међународном правном или политичком акту. Најљући поборници „евро-атлантских интеграција" у Србији инсистирају на употреби речи „геноцид" у тексту резолуције, две опозиционе странке, Српска радикална странка Војислава Шешеља и Демократска странка Србије Војислава Коштунице, сматрају да, ако се већ доноси резолуција, она мора да буде јединствена и да осуди све злочине свих страна у југословенском грађанском рату, Српска напредна странка Томислава Николића се не изјашњава док се не види предлог резолуције, док Тадић и његова странка, као и некадашња Милошевићева странка СПС остављају разне могућности отворене. Међутим, Тадић је тај који је ствар ставио на дневни ред, и то сигурно под притиском западних сила које управо инсистирају да се у Сребреници догодио „геноцид" који су починили и организовали Срби, тако да му неће бити лако да понуди неку блажу формулацију, а поготово да се сложи са јединственом резолуцијом која осуђује све злочине почињене од свих страна. Једно је сигурно – Србија је од свог председника добила врућ кромпир који јој ни мало није био потребан, а Република Српска је добила нов повод да страхује за своју будућност. Евентуално доношење сребреничке резолуције у Скупштини Србије прети да изазове нове озбиљне потресе на Балкану, које западни притисци очигледно свесно желе да изазову. Ако ни због чега другог, онда да би се прикрила права истина о томе шта се десило у Сребреници у јулу 1995, која би за Запад могла да буде више него неугодна.
http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2786
Владика Артемије
