Intervju: Aleksandar (Pavle) Karađorđević

Intervju: Aleksandar (Pavle) Karađorđević

Ostali smo izigrani i nepoželjni u svojoj kući

Zlatko Čobović | 09. 05. 2010. - 00:02h | Komentara: 74

Sin kneza Pavla Karađorđevića, praunuk najmlađeg sina vožda Karađorđa, osamdesetšestogodišnji knez Aleksandar je doajen srpske kraljevske porodice. Nekada pilot, dobrovoljac RAF u Drugom svetskom ratu, potom u civilnim vazduhoplovstvu, pa uspešan poslovni čovek, danas je predsednik jedne aviokompanije.

Rođen je u Vajtlodžu (Engleska), s drugom suprugom, knjeginjom Barbarom od Lihtenštajna i sinom Dušanom, živi u Parizu. U Srbiju često dolazi, ali – kako kaže – u otadžbini još nema dom, čak ni adresu... iako mu je tu očevina. Zašto?

 

– Vraćanje građanskih prava porodici Karađorđević najavljeno je kao ispravljanje poluvekovne nepravde, a završilo se kao smicalica administracije gospodina Vojislava Koštunice i Aleksandra (Petrovog) Karađorđevića. Rezultat: gotovo svim članovima porodice Karađorđević onemogućeno je da koriste pravo koje im je dato Ukazom koji je potpisao upravo gospodin Koštunica. Ostali smo izigrani, nepoželjni u svojoj kući, diskriminisani od svoje države i razočarani u novu, demokratsku vlast Srbije – kaže knez Aleksandar.

Postoji imovina Vašeg oca koja bi Vam u ovom trenutku mogla biti data na korišćenje. Da li je neko od političara ili funkcionera iz nadležnih državnih organa razgovarao o tome s Vama?
– Sva, ili gotovo sva imovina na Belom dvoru pripadala je mom ocu, a po pomenutom ukazu, te ugovoru mog mlađeg rođaka sa Vladom Srbije, pravo njenog korišćenja pripalo je i meni i mojoj sestri. Kuću moje majke na Dedinju, uz blagoslov srpske vlade, koristi crnogorska ambasada. Razgovarao sam o tome, u nekoliko navrata, najpre s gospodinom Koštunicom, koji mi je prvo rekao da kao legalista namerava to da reši zakonskim putem. Kada je zakonski put otvoren, uselili su samo Aleksandra Petrovog, a meni uskratili pasoš. Kada smo sledeći put pričali o tome, sa žaljenjem mi je rekao da je u opoziciji te da ne može da mi pomogne, ali kada ponovo dođe na vlast, sigurno će ispraviti nepravdu. Kada je postao premijer, u dva mandata, nedostojno je izbegavao susret sa mnom. Razgovarao sam i s gospodom Milanom Tomićem, direktorom republičke Direkcije za imovinu, Milanom Parivodićem, tada ministrom u Vladi i tvorcem jedne od verzija Zakona o denacionalizaciji, i još nekim funkcionerima, ali svi su bili vrlo srdačni i vrlo neiskreni. Predstavnici sadašnje vlasti pravdaju se da je reč o šteti koju je napravila administracija gospodina Koštunice. Tako se moj status nalazi u pravnom vakuumu između nezakonitosti i neodgovornosti. 
 

Iako najstariji, lična dokumenta dobili ste među poslednjima iz kruga porodice Karađorđević.
– Bio je to efikasan način da mi se čitavih godinu dana onemogući da tražim pravo koje mi je pripadalo – da živim u Belom dvoru. Kada sam posle godinu dana, konačno, dobio pasoš i samim tim i to pravo, majstori su već obavili svoj posao, zaposeli dvorove i zatvorili vrata ostalim članovima naše porodice.

Kakva su Vaša iskustva s političarima na najvišim položajima u SR Jugoslaviji, SCG i, naposletku, u Srbiji  s kojima ste se susretali poslednjih desetak godina?
– Osim retkih primera, moram da priznam da su moja iskustva nepovoljna, a utisak o njima loš. Posebno me je činila tužnim činjenica da mojom zemljom u tako teško vreme upravljaju problematični ljudi kojima je pre svega lični a potom i partijski interes daleko ispred interesa države. Neiskreni, neodgovorni, nedorasli trenutku, ostavljali su utisak dece koja su umesto igračke dobila – državu.  Razbacujući se frazama i parolama bez ozbiljnog činjenja, pokušavaju demagogijom i marketingom da zamagle svoju nekompetentnost ili nemoć. Naravno, imao sam zadovoljstvo da upoznam i ljude koji vraćaju nadu, na primer, predsednicu parlamenta gospođu Đukić-Dejanović. Žao mi je što još nisam upoznao gospodina Vuka Jeremića, ministra spoljnih poslova, na čijoj strani su sve moje simpatije. 

Da li očekujete da će Vam zakonom o denacionalizaciji, koji se već godinama najavljuje, biti vraćen makar deo imovine oduzete Vašem ocu?
– Moja očekivanja u proteklih 10 godina nisu se odnosila i ne odnose se na vraćanje imovine, već na mogućnost da živim u domu u kojem sam živeo do svoje sedamnaeste godine i gde se i danas nalaze stvari mojih roditelja, moje sestre i moje. Želeo sam da se posle šest decenija vratim kući i da svoje iskustvo, znanje, prijateljstva i poslovne kontakte stavim na raspolaganje otadžbini. Ni to mi nije omogućeno. Od zakona o denacionalizaciji očekujem da bude pravedan i po međunarodnim standardima. Ako bude takav, stvari će biti lako rešene. Ali, zaista ne znam koliko će vlast u Srbiji biti spremna i sposobna za tako nešto. U suprotnom, posle deset godina diskriminacije ne vidim razloga da se prema srpskim vlastima odnosim drugačije nego prema vlastima u Sloveniji.
 

Imate li informacije gde se nalaze, u čijem su posedu i u kakvom stanju umetničke slike iz vredne zbirke Vašeg oca?
– Slike su uglavnom u Belom dvoru, u posedu države a na raspolaganju sinu kralja Petra i njegovoj nedoličnoj sviti. Čujem da se neki od njih usuđuju da dovedu u pitanje i lik moga oca. Bezobrazluku nigde granica. Iako Srbija daje ogroman novac za dvor i njegove stanare, čujem povremeno zabrinjavajuće glasove o stanju slika, ali iz objektivnih razloga ne mogu da proverim te vesti.
 

Da li ste posetili dvorski kompleks na Dedinju otkako ga je država formalno ustupila na korišćenje porodici Karađorđević, a faktički ga koristi samo sin poslednjeg jugoslovenskog kralja?
– Na Dedinju sam bio samo jednom, ubrzo posle pada Slobodana Miloševića i posle toga više nikada. Zašto i kako, već sam rekao, a odgovor je i u vašem pitanju.  
 

U kakvim ste odnosima s princom Aleksandrom Karađorđevićem, sinom kralja Petra II Karađorđevića?
– Otkako je, pod pokroviteljstvom srpskih vlasti, uzurpirao dvorski kompleks a mene i moju sestru proglasio nepoželjnima, naši odnosi, praktično, ne postoje. Rekao bih na obostrano zadovoljstvo i njegovu očiglednu korist.
 

Vaš sin Dušan nameravao je, svojevremeno, da nastavi školovanje u Srbiji, ali je odustao. Zbog čega?
– Dušan je u Srbiju došao posle završenog fakulteta političkih nauka na prestižnom univerzitetu Mek Gil sa namerom da ovde nastavi školovanje, zaposli se i ostane. Došao je u Srbiju kao najobrazovaniji Karađorđević u najboljim godinama. Ali, kao što sam ja nepoželjan, tako je bio i on. Teško mi je bilo da mu objasnim zašto, recimo, vlada Srbije ne dozvoljava meni kao ni njemu da se živimo na Belom dvoru. Mlad i dinamičan Dušan je posle godinu dana provedenih u Srbiji uvideo da boravak i uopšte njegovi napori da da svoj doprinos ne daju nikakve rezultate, pa se vratio u Pariz i zaposlio se.
 

Tužili ste Republiku Sloveniju Sudu za ljudska prava u Strazburu jer ne želi da Vam vrati imanje i dvorac na Brdu kod Kranja. Dokle je došao taj spor?
– Spor ide svojim tokom, naravno, ometan na sve načine od države Slovenije, ali nesumnjivo će se završiti na način na koji se takvi sporovi završavaju. Vraćanjem imovine.

Uprkos svemu sam optimista Niste političar niti imate političke ambicije. Kako iz te pozicije vidite budućnost Srbije kroz prizmu njene ekonomske, političke, međunarodne sadašnjosti? – Za malu zemlju kakva je Srbija, uz to tek izašla iz rata, ovo je teško vreme, a njena ekonomska, politička i međunarodna pozicija bremenita problemima. Demokratske vlasti načinile su mnoštvo pogrešnih i brzopletih poteza zbog kojih sada ispašta narod. Kakva će nam budućnost biti, zavisi od postupaka vlasti i njene spremnosti da se suoči s neminovnim izazovima, od njene mudrosti i požrtvovanosti. Uprkos svemu, ja sam optimista.

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/188503/Ostali-smo-izigrani-i-nepozeljni-u-svojoj-kuci

Шта је титоизам са становишта данашње политичке класе у Србији?

Менаџмент сећања

 

Пише: Милорад Вукашиновић

петак, 07 мај 2010 14:11

Прошле су тачно три деценије од смрти Јосипа Броза Тита, некадашњег доживотног председника СФРЈ. Данас после толико година, обележавање смрти "највећег сина наших народа и народности" постаје догађај који има сасвим јасну политичку и социјално психолошку функцију. За мене је читава ова тенденција, која је изражена у Србији, после политичких промена 5. октобра 2000-те године, занимљива феноменолошки. Наиме, припадам генерацији, која је веровала (барем онај њен академски део) да је посттитовска југословенска стварност дала одговоре на многа питања, која наша научна историографија свих ових година, није ни покушавала да истражи. Упоредо са инситуционалним прећуткивањем ове теме, током осамдесетих година прошлог века, у српском друштву сазревала је свест о погубним последицама титовске политике. Драматична дешавања на Космету, као и словеначко - хрватска подршка албанском сепаратизму и тероризму, развејали су многоброје илузије о карактеру Титове владавине. Под утицајем догађаја, као кула од карата, урушавали су се многобројни пропагандни и идеолошки "митови", на којима је почивала политика социјалистичке Југославије. Срби су се постепено ослобађали идеологије "наивног југословенства". Крајем осамдесетих, упоредо са успоном Милошевићеве политике, чинило се да је дефинитивно срушен мит о Брозовој југословенској оријентацији. Српској политичкој и интелектуалној елити постале су више него очигледне последице усвајања Устава СФРЈ из 1974. године, који је легализовао све сепаратистичке аспирације на некадашњем југословенском простору. Да не помињемо догађаје у Хрватској, где су почетком деведесетих поново оживеле идеје НДХ азије , ослоњене на препознатљиве слогане МАСПОК а, који су предводили челници комунистичке партије у Хрватској Савка Дабчевић Кучар и Мика Трипало, а за које се сасвим основано верује да их је подстакао лично највећи син "хрватског народа", уз подршку ватиканско америчке коалиције, која је припремана ради похода новог светског поретка на Исток. Данас није посебна тајна да је приликом посете СФРЈ 1971. године, председник САД Никсон у Загребу поздравио присутне са: Живела Хрватска!, што је била јасна и недвосмислене подршка захтевима масовног проусташког покрета и политици разбијања Југославије, на штету српских интереса. Деведесетих година демистификован је и мит о несврставању, односно захваљујући декласификованим документима, сазнало се много тога о политици сврставања Југославије, током хладноратовске епохе. Низом тајних договора од 1953. године до 1980. године, ова држава је била чворно везана за САД и наравно Нато. Најпогубнији од свих тајних договора је онај о праву пролаза Нато трупама, долином Вардара и Мораве, који је потписан 1960. године, ради како је наведено "неког великог сукоба у Европи". Истовремено, управо тих година почеле су припреме за формирање покрета несврстаних чиме је Броз у културно цивилизацијском смислу, починио још једно насиље, измештајући СФРЈ из Европе. Тим уговором запечаћена је судбина Косова, а Американци су споразум оценили као најзначјанији за њихове националне и државне интересе у Европи. Због непристајања на овај нелегитимни и нелегални споразум, Србија је деведесетих постала држава "парија" у међународној политици, а Милошевић је убијен пред Хашким Трибуналом. САД и Европска Заједница су се у југословенској кризи понашали као извршиоци Титовог тестамента, написао је почетком 91. године један француски аналитичар. Заиста, на примеру односа Запада према Југославији и њеном посттитоистичком наслеђу, најбоље се уочава феномен моралне хипокризије који карактерише актуелни епохални контекст. Наравно такав епохални контекст има и свој аутентични локални одјек на постјугословенском простору. Шта је титоизам са становишта данашње политичке класе у Србији? Покушаћу да одговорим, мада није нимало једноставно. Мислим да је титоизам, пре свега данас средство социјалног и духовног инжењеринга. Једна врста социјалне терапије за бројне губитнике у транзицији, посебно оне најугроженије, пензионере и припаднике средње генерације. Ових дана , ангажован је медијски инжењеринг, који је потпуно фалсификовао реалност једне неуспешне и бивше државе. Промовишу се вредносне полуистине, пре свега о социјалној сигурности и стандарду, при чему се заборавља чињеница да је Југославија имала веома неефикасан привредни системом. Вођена је политика задуживања државе, а незапосленост је била велика. Механизми социјалне државе омогућавали су бескрајно и дуго школовање. Не треба заборавити да је из једног таквог идеолошког раја, велики број људи отишао на привремени рад у иностранство, где су радили најниже могуће послове. Држава је била скупа и неефикасна, а свака република имала је низ промашених инвестиција. Наравно у поређењу са садашњим балканским протекторатима, држава са 25 милиона становника делује веома моћно. Али не треба заборавити, да земља са таквим потенцијалима, није имала ефикасан одговор на кризу. Иначе, седамдесете и осамдесете су свуда у свету биле далеко боље. Питајте Французе и добићете идентичан одговор, са примесама носталгије. Други разлог промоције титоизма у Србији, јесте у домену вођења националне политике. Постоји чудна идеолошка подударност између ондашње црвене и садашње жуте петокраке. Наиме, и тада је у Србији било као и данас забрањено да помињете српски национални и државни интерес. И тада су постојале мрачне снаге које земљу вуку уназад. Тада су то били антисамоуправни елементи, а данас навијачи и десничари. И тадашња политичка класа је наступала као и садашња веома идеологизовано. Титова дипломатија наступала је у спољној политици руковођена моралним аргументима, а данашња наступа са осећањем емпатије према туђим жртвама ("Есхатологија" декларације о Сребреници). Титовска влада се бавила глобалним темама, деколонизацијом афричких и азијских народа, баш као и данашња класа која се бави глобалним пандемијама, климатским променама, правима хомосексуалаца и судбином неколико платана. За то време Срби су се исељавали са Косова, ћутке баш као и данас, док се о Јасеновцу ћутало, баш као и данас. Ето зато је Броз енигма која још увек траје. На форуму Видовдан.орг можете поставити питање господину Вукашиновићу

 

http://www.vidovdan.org/2010-03-28-13-57-42/408-2010-05-07-13-13-18

Ko je pobednik a ko poražen?

Piše: Tihomir Trišić ponedeljak, 03 maj 2010

Ko je pobednik

Milionske žrtve pre 65 godina danas deluju skoro uzaludne. Sovjetskog Saveza više nema, Jugoslavije više nema, a Izrael, nema mira ni spokoja. Na drugoj strani, sile gubitnici toga rata, Nemačka i Japan, danas su dve najrazvijenije ekonomije na svetu, lideri Evrope i Azije
Ovih dana je 9. maj, Dan pobede nad fašizmom. Pre 65 godina savezničke snage su posle šest godina Hitlerovog paljenja i žarenja Evropom i svetom slomile Adolfa i njegov Treći rajh. Ta pobeda i taj jubilej uz stalno asociranje na pobedu kad god prođem pored Kalemegdana, simbola Beograda, spomenika Pobedniku, zapitam se ko je danas u ovoj zemlji pobednik. U Aranđelovcu su nedavno održani vanredni izbori za lokalnu skupštinu. Najviše glasova je ostvarila SNS Tomislava Nikolića, ali to ne znači da je Tomislav pobednik iako su u SNS slavili pobedu. Zapravo, Boris Tadić misli da je on pobednik jer će njegova DS i ostalih 7 partija formirati koaliciju koja će imati taman toliko da formira potrebnu odborničku većinu koja će mu omogućiti da vlada Aranđelovcem.
Slično je i kad je Drugi svetski rat u pitanju. Staljin, Čerčil i Ruzvelt izvojevali su pobedu nad fašističkom Nemačkom i svaka je od sila pobednica imala drugačiji danak, neko veći neko manji. Na strani pobednika, najveće ljudske žrtve Drugog svetskog rata, po statistici i broju stanovnika, podneo je Sovjetski Savez (Rusija), Jugoslavija (Srbija) i jevrejski narod. Kako danas stoje oni koji su najskuplje platili Drugi svetski rat i slobodu. Milionske žrtve pre 65 godina danas deluju skoro uzaludne. Sovjetskog Saveza više nema, Jugoslavije više nema, a Izrael, koji nastao posle tog Drugog svetskog rata, nema mira ni spokoja ni jasne granice posle toliko godina u kojima je Hitler ubio više Jevreja nego što ih danas, nakon 65 godina, ima jevrejska država Izrael. Na drugoj strani, sile gubitnici toga rata, Nemačka i Japan, danas su dve najrazvijenije ekonomije na svetu, lideri Evrope i Azije. Pitam Vas ko je u ovoj priči profitirao, ko je u stvari pobednik?

Postali smo društvo gubitnika, skoro pa nedostojni spomenika Pobedniku na Kalemegdanu, koji ne može a da ne ugleda svaki posetilac Beograda. A znate zašto smo postali takvi? Ne zbog kompleksa devedesetih godina, ne ni zbog Evrope i sveta, gubitnici smo postali jer smo dozvolili da nam se tiho i polako razvali jedna mala ćelija, porodica Kad se vratimo u sadašnjost, u našu političku arenu, u rezultate izbora, ne može a da se ne uoči da je posle 5. oktobra nastala hiperprodukcija političkih partija i lidera. Kao po pravilu, sklapane su trule kombinacije i koalicije u kojima su oni sa najmanje glasova i podrške građana dobijali nesrazmernu vlast. Moć upravljanja državnim resursima kao da je reč o moćnim političkim partjama, a ne o kombi strankama koje tek što prebacuju cenzus, a imali smo slučajeve da su neki važni činioci u političkom životu učestvovali u vlasti i danas učestvuju, a da nikada samostalno nisu izašli na parlamentarne izbore, jer, naravno, cenzus ne bi mogli ni da sanjaju, kao što je, recimo, slučaj sa LSV i Nenadom Čankom. Ko je pobednik u političkoj areni Srbije – G 17 plus, koja jedva da dobacuje cenzus a gotovo 10 godina je u posedu imala skoro sve ekonomsko-finansijske resurse i resore Vlade, ili, recimo onda, SRS koja je osvajala najviše glasova građana, a nikako nije vršila vlast? O kakvim je tu pobedama i pobednicima reč?

Recimo, danima se sa TV i novina ne skida priča o keruši Mili. Neki manijak je odsekao sve četiri šape nesrećnoj životinji, a onda su medijsko-politički i nevladini dušebrižnici krenuli da se utrkuju o prilozima o Mili. Pas je dobio toliku medijsku i društvenu pažnju kakvu nisu imale mnogo važnije teme koje pritiskaju naše društvo. Da me ne razumete pogrešno, a ni oni agitatori za prava životinja, ja sam odrastao uz pse, imao sam ih, siguran sam, više i bolje se starao i kao dete i kao odrastao čovek od nekih kukavaca za prava životinja. Ima samo jedan mali problem, mene je stid zbog svih tih medija, svih tih priloga i svih tih životinjskih profitera od keruše Mile. A znate zašto me je stid zbog tih likova, pa zato jer ta tema ne zaslužuje medijskog prostora više od dece, siročadi, hendikepiranih, ugnjetavanih Srba na Kosovu, onih koji i danas žive u izbegličkim centrima nalik na najgore scene iz horor filmova. To je Srbija danas, to su medijski prioriteti, politička i društvena spinovanja i dodvoravanja, to je kao in, evropski. Ko je tu pobednik a ko poražen?

Da nije lako danas svima nama odrediti ko pobeđuje, kako pobeđuje, zašto pobeđuje, moram priznati da nije. Ono što sam sklon da zaključim jeste da smo mi postali drušvo gubitnika, skoro pa nedostojni spomenika Pobedniku na Kalemegdanu, koji ne može a da ne ugleda svaki posetilac Beograda. A znate zašto smo postali takvi? Ne zbog kompleksa devedesetih godina, ne ni zbog Evrope i sveta, gubitnici smo postali jer smo dozvolili da nam se tiho i polako razvali jedna mala ćelija, porodica. Onog momenta kad smo to svesno ili nesvesno, tuđom krivicom ili svojom dozvolili, tog momenta smo izgubili, izgubili sebe, svoju familiju, svoje društvo, svoju državu, narod, imovinu, prava, glas. Dan pobednika za Srbiju biće onaj dan, ne kad odleti neki naš kosmonaut na Mars, već dan kad se budemo odvažili da kaznimo svakoga ko nam ugrožava porodicu, u skladu sa Lazarevom filozofijom: „Ne opredeljujem se za boj na Kosovu prema sili koja nadire, već prema svetinji koju branim". Kad se u našoj zemlji, u našim porodicama, bude utvrdio minimum onog što je svetinja, tog dana više nećemo biti gubitnici, tog dana biće naš Dan pobede, a naša pobeda neće biti ni moralna ni nebeska, nego ona nalik na nemačke i japanske pobede

http://www.akter.co.rs/index.php/politikaprint/2492-ko-je-pobednik.html

Разговор са Косаром Гавриловић

http://borbazaveru.info/content/view/2348/1/

„Печат": Разговор са Косаром    Гавриловић

 

Friday, 07 May 2010

О ЛУТАЊИМА ПОЛИТИЧКЕ ЕМИГРАЦИЈЕ            Косара Гавриловић, ћерка предратног министра и дипломате, добровољца из 1912. године Милана Гавриловића прича за „Печат" о политичкој емиграцији, годинама лутања, раду у Светској банци, Стејт департменту и, Србији, српству те времену проведеном у Епархији-рашко призренској, одакле је истерана указом администратора Атанасија +++ Могу да кажем да је једини успешни избеглица онај који схвати да овде није оно што јесу остали нити ћете икада то бити. Ја сам имала срећу да будем са породицом, али временом осетите ту пустош. Сазнање да сте сачували своје вредности и идеале онеспокојава када постанете свесни да којим случајем нисте отишли да би се исти ти идеали неминовно променили, као и све око вас", каже у разговору за „Печат", Косара Гавриловић. Кроз судбину ваше породице догодиле су се разне политичке и друштвене метаморфозе. Као последица тога десило се да живите на два континента. Каква све значења носи термин политичке емиграције? Волим да кажем нешто што јесте егзактно, али можда не и медицински тачно да све избеглице, са изузетком мог оца који je могао да живи и под мостом и у двору, јесу посебан феномен. Ако сте избеглица на путу трбуха за крухом можда донекле можете да се примирите, али и они који су пустили на туђем тлу корење, дошавши до новца, прво што би започели јесте градња цркви. То значи да нису оставили завичај за собом. Тако су настали моји стихови: „Ми избеглице, ми издајице, ми убице..." Ми смо убице онога што смо хтели да сачувамо, јер то је престало да буде живот. Као ћерка Милана Гавриловића, Београд сте напустили 1941. године. Шта сте понели са собом, а шта бесповратно изгубили? Излазимо из винограда верујући да идемо код тате у Москву, а не знајући да одлазимо заувек. Једино што је указивало да није све у реду јесте мајчина опаска да понесемо само неопходне ствари. Како је нама читав живот био процедура и правило, а наша путовања на Хвар или у Дубровник била праћена церемонијама којс су трајале више недеља, ово је било изненађујуће. Оставила сам отаџбину, имовину, држављанство и „грађанску част", а понела једну врло глупу ствар - шлафрок (кућна хаљина) од плетива који сам много волела. Помислила сам да би требало да понесем нешто што је припадало мојој баби, која се звала Косара, пришла фотељи и узела шкотски плед (шал или покривач који се носи нарамену) који сам јој донела када сам била у пансиону у Швајцарској. У таксију на путу ка Солуну схватам да у руци, уместо пледа држим парче хлеба и путера. Отварам прозор, бацам хлеб и понављам себи: запамтићу бабу. На неком нивоу свести очито да сам знала да се овде више никада нећу вратити. Ноћимо у Скопљу и рано ујутру видим фантастичне формације авиона на небу. Био је то 6. април 1941. године. Авиони су кретали ка Београду. Много касније тај пут ми се учинио као природан след лутања које је постало генетско обележје моје породице, мога народа. За време Првог светског рата мој отац, Милан Гавриловић повлачио се са Владом у Ниш, касније преко Албаније у Грчку. Мој најстарији брат који је рођен у Нишу, умро је на Крфу. Из татиних прича остала ми је урезана епизода када је за време седнице Владе у Нишу куцао извештај о уједињењу Јужних Словена. Како је приметио да се у извештају помињу само Срби и Хрвати, упао је на заседање и шапнуо Николи Пашићу да се нигде не помињу Словенци. Извештај је био сходно томе измењен. На мом путу стајале су Грчка, Лондон, Америка... Какви су били односи ваше породице са Михаиловићем? Тата га је познавао и пре рата и истицао да је реч о паметном и образованом човеку. Дража је знао да ми не можемо да се боримо против Немаца и сматрао је да једино што можемо јесте да повучемо и материјал и оружје и војску у центар, у Босну, у планине и да водимо герилски рат. Генералштаб га је одмах сменио и послао у Софију. То је била велика демоција која га је навела да исти план изнесе грађанима. Први је са планом био, као вођа опозиције и један од оснивача Земљорадничке странке, упознат мој отац. Као његов ватрени бранилац, тата је учествовао на свим прославама које је организовао Дража Михаиловић, а касније оних приређених њему у част. Како је емиграција дочекала позив краља Петра који ју је преко Радио Лондона позвао да се стави под Титову команду? Та емиграција није била оно што је дијаспора у Америци данас. Њу су у Енглеској чинили Влада, амбасадор и посланици и то је била врло хомогена група. Проглас краља Петра дочекали смо са ужасом, али не могу да кажем и изненађени, јер нисмо били очарани краљем ни до тог тренутка, посебно његовом жељом да ожени младу Гркињу у време рата. Проглас је био као смрт драге особе, за коју знате да ће умрети, али вас ипак њена смрт погоди. Пре самог прогласа тата је отишао да види краља, у то време строго чуваног од стране Британаца, и то тајно, уз помоћ једног младог официра-капетана Војислава Јовановића Циге. Договорили су се да он остави отворена задња врата, а тата кроз подрум и сутерен прође до врата краљеве собе. То се и десило. Изненађеног краља сачекао је захтев оца да мора директно да успостави контакт са Дражом, без мешања Енглеза. Следеће што се дешава јесте да генерал Лукачевић одлази са Дражиним писмом на свадбу краља Петра, али мимо свих договора Енглези га предају партизанима, одузимају му краљев поклон-сат, а писмо пада у руке Титовим снагама. Исте реченице из писма касније ће се појавити у једном документу АВНОЈ-а. Мој отац је водио дневник ратних година у Лондону којим је покушао да објасни самом себи зашто Британци напуштају Дражу, када смо бар ми били упознати са чињеницом да су сви извештаји у то време који су се на њега односили били лажни. У то време ја завршавам француски и руски на Кембриџу. Занимљиво је да је Ребека Вест, једна од најзначајнијих писаца Енглеске 20. века, последњи роман посветила вашим родитељима. Какве су везе између ваше две породице? Ребека Вест је имала нос за политичку стварност и храброст у борби за истину и истрајност да се цела истина изнесе на видело, то је уједно и био основ на коме се пријатељство између мојих родитеља и њене породице развијало и јачало. Она је сматрала да је распад Аустро-Угарске пожељан, као и да је оправдано подржавати Дражу Михаиловића. Када је 1943. године став британске владе према Дражи почео да се мења, Ребека је скупо платила своје ставове јер је до 1946. године изгубила могућност да објављује своје радове. Последњи пут сам је видела пред смрт, у њеном стану у Кингстон хаусу, где су тридесет година раније налазиле просторије Југословенске краљевске владе у изгнанству. Тада је мени и брату поклонила фотографију Драже Михаиловића, снимљену у Совјетском Савезу. Дража је фотографисан за време шишања, огрнут белим чаршавом који је мучно подсећао на лудачку кошуљу. Преписку са Ребеком објавила сам у књизи „Ребека Вест и Гавриловићи". Дуго сте боравили у Америци. Чињеница је да је ова земља на антикомунизму градила симпатије савезника, супремацију и предност. Како видите Америку у коју сте дошли и ону коју сте напустили? Ја нисам никада била превише на америчкој страни, чак ни онда када се она борила против комунизма. Зашто? Па тешко ми је да гласам за странку која је основана од стране богатих људи којима је циљ да стекну још више, док народ бива све сиромашнији. У тада владајућој странци видела сам пропаст америчке демократије и успоставило се да сам била у праву. Они су упропастили оно што је Америка некад створила, зато и говоримо о две Америке, једној која нуди остварење идеала, и другој, којој мањка демократија. Како је српска емиграција дочекала пад комунизма?  Ја и људи мени блиски нисмо имали утисак да је комунизам пао. И нисмо се, чини ми се, преварили, јер та религија још увек траје. Била је једна комунистичка песма: „Саградићемо новог човека". Мислим да су у томе успели, променивши начин мишљења, ушавши у срж, ћелију човекове душе. Отуда су свуда око нас његови рецидиви. Како сте доспели у Светску банку? Био је Вијетнам. Убили су Кенедија. Биле су велике демонстрације, праћене нередима и пожарима. Радила сам као професор на Универзитету Џорџ Вашингтон у Вашингтону. Моји студенти којима је Вијетнам био далеко, а глад и сиромаштво близу, као и подела између белаца и црнаца, богатих и сиромашних, нису схватали рат. Имали су моју пуну подршку, а мене је водила моја вера: нахрани гладног, напоји жедног, што је било супротно идеологији ројалиста. Тако сам остала без посла на универзитету, а моја ћерка као учесник у демонстрацијама била је ухапшена. Ја вечито остајем без посла и таман када сам очекивала смрт у шипражју, сачекао ме је рај. Почињем да радим у Светској банци за десет пута већу плату. Радећи за Светску банку имала сам прилике да се упознам са Слободаном Милошевићем и Борком Вучић. Била је то жена змај. Сећам се је дном приликом сам је замолила да ми понесе новац за рођаке у Србији, упозоривши је да је цифра велика. Колико је то, питала ме је. Када је чула да је реч о 3.000 долара, рекла је: Косара помислила сам да вам треба 300.000, а три је ништа, то ћу вам свакако учинити. После очеве смрти, будући да сам тек тада могла да се вратим у земљу, пословно сам отишла у Југославију. То је био мој први сусрет са Косовом и тада се десила моја љубав према Грачаници. Познато је да сте после сазнања да је генерални секретар УН есесовац, послали писма свим члановима Светске банке да му се ускрати право на пензију. То вас је коштало још једног отказа? Када сам отишла у пензију 1962. године банка ме је поново запослила као консултанта са већом платом. Међутим, у то време добила сам информацију да је мој генерални секретар УН био есесовац, нарочито познат по крволочним убиствима у Босни, Херцеговини, Србији и Грчкој. Помисао да и један динар или педесет пара српског новца одлази за његову пензију било је довољно да ми падне мрак на очи. Тада сам пресавила табак и написала писмо свим члановима Светске банке и ММФ-а подсећајући их како се од свих нас тражило да приложимо биографију у којој се види да нисмо осуђени, а сада се суочавамо да се исто није тражило од генералног секретара УН. Предложила сам да му се стопира пензију која се плаћа из фонда наше банке и земаља чланица, укључујући и Југославију. Наравно, сутра су ми саопштили да им је јако жао, али да укидају место консултанта. Радили сте и као хонорарни преводилац за Стејт департмент и тако присуствовали разговорима између наших и америчких политичара. Које разговоре можете издвојити као посебно занимљиве? Најзанимљивији је био долазак Месића и Туђмана. Слутећи оно што ће се десити, а десило се да Туђман није желео да му преводи четничка ћерка, упозорила сам Стејт департмент да би требало да размисли о могућности да ангажују другог преводиоца. Како Стејт департмент није уважио мој савет, рекла сам: „Знате правило. Ако дођем и само кажем 'добро дошли у Стејт Департмент', зарадила сам 400 долара." Пристали су. Долазим из Њујорка и на вратима сазнајем да је Туђман отишао да се нађе са хрватским лобијем и схватам да ћу прво морати да се суочим са Месићем. Бејкер, министар спољних послова, Месић и ја. На питање да ли Југославија мора да се распадне, Месић, који одбија преводиоца правдајући то одличним познавањем језика, потврђује, али на тако лошем и погрешном енглеском да Бејкер схвата да не мора. У том моменту упадам у разговор и кажем: „Господине Месићу ваш енглески није довољно добар, па уколико желите да вас домаћин разуме, мислим да ћете морати да примите моје услуге". Забезекнуо се, али је пристао. Туђман који је желео да се слика са Бушом, није прошао ништа боље, јер је преко секретара добио обавештење да шеф државе може да се слика само са шефом друге државе, а да ће разговор с њим препустити важном човеку из Беле куће, задуженим за безбедност. Тај важан човек је, пак, пренео поруку Туђману да ће приликом уласка у једну просторију моћи да прође кроз ходник, где ће имати прилике да се рукује са Бушом. И док чекамо Буша, Туђман ме пита где сам рођена, инсистирајући на адреси и демонстративно одбијајући моју помоћ, речима: „Неће мени преводити четничка ћерка". Улази Буш, рукује се са свима, а мене загрли, пољуби и обрати се Туђману: „Не брините, остављам вас у сигурним рукама госпође Гавриловић". Окренула сам се ка Туђману: „Немојте заиста бринути, ја сам једини бирач у овој соби који може да гласа. Зато сам добила пољубац". Није тајна да је и владика Атанасије био гост Америчког конгреса. Којим послом? Владику Атанасија сам упознала првог, још 1976. године приликом првог доласка у Београд и јако га заволела. Његове посете Америци, отуда, увек смо пратили сестра, ја или зет за сваку врсту помоћи која би му затребала. Десило се да сам ја била и званични преводилац владици Атанасију када је непосредно после рата у Босни био позван да дође у Амерички конгрес. Он је био оптужен за етничко чишћење. Био је то тежак, мучан разговор у коме је владика описивао место у Херцеговини где су у центру града били оружани муслимани док је место било опкољено српском војском. У муслиманском обручу налазили су се стари људи, деца и жене. Атанасије је дошао са празним аутобусима, успевши да убеди и српску и муслиманску страну да спусте оружје, како би народ изашао из обруча. Рекао је: Право за Црну Гору. Амнестил интернешенел га је оптужио да је то етничко чишћење, јер није питао људе да ли хоће да изађу. Касније сам се увидом у документа Стејт департмента уверила да су они овај чин сматрали делом ратних злочина. Нико нормалан није могао сматрати његова дела - која, узгред, никада није порицао - ничим другим до чиновима храбрости и хуманости. Ниједан суд у свету не би му никада судио - осим, наравно, суда у Хагу. Од тога тренутка он није желео да дође у Америку нити му је Америка била отворена. И одједанпут владике које су биле непожељне на Западу постале су особе нон грата, најомиљенији клирици на Западу. Тај преображај је у тесној вези са похрањеном осудом Конгреса. Морала сам да се запитам да ли и зашто човек који је био стуб православља покушава да се придружи секуларној власти у потрази за европским вредностима и глобализацијом. Ово моје питање касније је био један од разлога због којих ме је администратор Атанасије истерао из Епархије рашко-призренске. Вашем доласку на Косово претходило је пријатељство са владиком Артемијем. Владику Артемија упознала сам 1978. године приликом моје посете манастиру Грачаници. Игуманија Татјана са којом сам била врло блиска знала је да му треба помоћ у вези са Светском банком како би утицала на Албанце да дозволе изградњу моста преко Ибра који је пресекао село Рибарићи. Деца су тада преко сплава прелазила реку да би стигла до школе. Када је чуо за моје порекло и веру владика је рекао: „Значи ти си дете расколника", алудирајући на прилике у СПЦ-у, у Америци. Морала сам да одговорим: „Владико нисмо расколници ми, него ви, односно патријарх Герман. Моја породица и српска емиграција тражила је као верна чеда српске цркве од патријарха три ствари: да нам не тражи да не помињемо краља Петра, да нам не брани да се молимо за равногорце и да нам дозволи да не помињемо Тита у литургији. Одговор је био да нас искључују из Цркве и да смо расколници". За време ратова Артемије је почео да долази у Америку. Због чега је долазио? Обично су то били разговори са Владом или српском дијаспором, али и они у Белој кући, Стејт департменту и различитим институтима кроз које је владика покушавао да се избори за разумевање положаја Косова и Метохије. Једном приликом када је Буш млађи дошао у Владу рекли су му да Америка никада не би иницирала овакву политику према Косову, али да немају намеру да мењају политику њиховог претходника. Очито да је Буш старији склопио уговор са Саудијском Арабијом да се у Европи створи независна муслиманска република Босна у замену за јефтину нафту и да је у тај план било укључено и Косово.  Шта вас доводи у Епархију рашко-призренску? Један мој пријатељ који је имао дужност да води епархијски сајт на енглеском језику у Вашингтону рекао ми је једном приликом: Владика нема преводиоца, нико неће да дође на Косово да преводи. Без размишљања сам рекла: Он зна колико сам стара и да сам глува. Ако ме такву прима, долазим. Напуштам одлично организован живот, кућу са базеном и четири пса, пакујем ствари и одлазим у Грачаницу. Добијам келију, манастирску храну, а заузврат преводим и уређујем башту и са медицинским тимом сестре Ирине обилазим наше енклаве. Тада шаљете и прве поруке америчкој јавности о Косову као заборављеном свету? Косово је за Србе којима је Србија једина мајка најскупља српска реч, за оне наклоњене Европи - камен спотицања на путу за евроинтеграције, а онима који радо прихватају новонасталу „реалност" погрешно изговорено име нове државе на брдовитом Балкану. Од 1976. говорим о Косову, али сада огорчена схватам какав је живот Србима на Косову. Слушам приче о људима који су нестали, о убиствима, силовањима и државу која им поручује да остану ту где јесу. Слала сам поруку дијаспори: побогу, купујте земљиште на Косову, хајде да сви имамо парче свете земље... С друге стране, званични Београд није ништа предузео, а институције за КиМ ћуте пред проблемима народа. Када сам покушала да дођем до некога ко би ми пронашао дом за десеторо хендикепиране деце који је на манастирском земљишту, али под албанском управом, секретар Горан Богдановић ми је одговорио: „Обратите се надлежнима". Ко купује пелене за ту децу, ко набавља млеко - дијаспора. Када је једна жена отишла, иначе из Крајине, да се пожали на услове, у наше министарство, добила је одговор: „Вратите се у Крајину".То је наша влада коју плаћамо. У земљи великих раскола, рекли сте да је и недељива Црква постала поприште заваде. Како то објашњавате? И Црква као и Влада подељена је око питања да ли ући у ЕУ. Али Црква таква питања не може да разматра са чисто економске или геополитичке тачке гледишта. Што се ње тиче та питања воде читавом низу других која су моралне, духовне, или чисто црквене природе. Подела је настала када се нова јерес појавила у Србији, а литургија одједном почела да се мења. И када се испоставило да исповест више није нужна. Тада су у Цркви почели озбиљни разговори које је Црква покушала да прикрије. Али, није успела. Људи су знали. То је корен поделе, а Артемије је пензионисан због његове антиекуменистичке доследности и чврстог става да Косово остане саставни део Србије. Екуменизам има велику привлачност поготово када сте млади. И епископ Николај је био један од њих који је у почетку веровао у екуменизам, да би се касније повукао и покајао. Страшно када помислите да се ми одричемо свега што јесмо и прихватамо чак и у Цркви глобализацију. Најбољи пример глобализације је када путујете од једног краја Америке до другог и свугде видите исте ресторане са идентичном понудом јела у истом сосу. Сада чујем да су једно време на Каленић пијаци, по препоруци ЕУ тражили само праве шаргарепе. Зар није страшно изгубити свој идентитет, печат, шарм. Када је један владика рекао Владици Атанасију: „То што чиниш је против канона", овај је одговорио: „У новој стварности, каноне само мачку о реп". То су речи човека који је донедавно био један од великих српских каноничара, поштован не само као стручњак за канонско право. Друго, владика је уклоњен јер његова епархија обухвата читаву област Косова и Метохије и један део рашке области. Владика је уклоњен јер није желео да потпише Меморандум којим Албанци обнављају светиње које су срушили, јер није дао благослов Бајдену да дође на Косово... Ова смена не би изазвала толику буру међу Србима широм света да владика Артемије није на Косову. Да није можда до смене не би ни дошло? А оштећени су сви, почевши од Патријарха, преко епископа, директно или индиректно укључених у ово замешатељство, и сви манастири на Косову и Метохији - све до последњег верника СПЦ. На предавању у парохијском дому Руске цркве у Вашингтону ставили сте владику Артемија пред дилему шта да чини. Рекла сам да ми не знамо шта ће се сада десити и да се владика суочава са избором: може се поново потчинити Синоду и поћи ка свом распећу или одбити и ићи пред црквени суд. Након тога наступио је тајац без иједног питања. Преводећи текст са руског на енглески, схватила сам његов значај и згрозила се. Накнадно се то предавање појавило на једном српском сајту и подршка нашег монаштва на Косову дала ми је неку наду. Када је Синод послао своје изасланике да испитају зашто незвани владика не долази на седницу Синода и успут повео и трочлану комисију која би требало да испита пословање епархије, било ми је јасно да се нешто из тог предавања обистињује. Комисија је за само неколико сати успела да пронађе довољно доказа о злоупотреби силног новца, па иако је претходног дана путовала више од 8 сати и стигла у Београд касно у ноћ, уложила је натчовечанске напоре да извештај достави Синоду, који, пак, истог дана на хитној седници бива усвојен и доноси се одлука о смени епископа Артемија. Под којим околностима напуштате Грачаницу? Када сам чула да долази администратор Атанасије који ме је звао: хеј мутава или хеј смотана, ни у ком случају нисам желела да останем. Први сусрет са Атанасијем био је у ходнику манастира. Будући да нисам тражила благослов, притиснуо ми је песницу на уста. Помислила сам да ће ме ударити. Монаси су почели да га избегавају, монахиње да не долазе на вечеру. Када се десила дечанска окупација приликом које су ови монаси тражили заштиту КФОРА и косовске полиције како би спречили улаз монаха верних Артемију у манастир, написала сам и послала на сајт дневнички запис о дешавањима у Грачаници. Затекло ме је Атанасијево писмо да одмах напустим манастир, јер се нећемо играти Цркве. Срећем га у ходнику. „Одлазиш?" гракће као промукли гавран. „Одлазим", вероватно звучим као промукла врана. Чујем како каже да је то срамота за моју породицу. Тада сам викнула: „Владико, баш зато што сам из те породице, нећу вам дозволити да се играте Бога." Како тумачите то што је велики део монаштва на Космету стало на страну владике Артемија? Монаси на Космету проживели су са владиком Артемијем најтеже године. Он је њихов духовник и њима је јасно шта значи чисто православље. Када су им забранили да му се обраћају као духовном оцу, рекла сам да тако није било ни за време окупације, ни маршала ни усташа. Када ми је брат који живи у Енглеској послао поруку да Тадић све више личи на члана Синода, одговорила сам му да Црква све више подсећа на министарство Тадићеве владе. Епископ Атанасије коме су одбили послушност један је од предводника нове теологије: Црква то сам ја и оно што ја кажем. Тако на пример, за владику Атанасија није важан типик, јер се типици појављују тек у 10. или 12. веку, ко би га знао, али је врло важно да се на служби понашате баш онако како он каже. Оспоравање новог типика је излишно јер ће вас епископ Атанасије упитати: Чему једноликост у служењу којег толико дуго није било у Цркви? Али ће вас исти епископ натерати да повратите мајчино млеко док не научите да служите како вам он каже тј. док не научите његов типик. По новом типику монасима се препоручује да у току Светле седмице једу месо. Артемију су у више наврата замерали непослушност. Колико је чином канонизације Ава Јустина, у своје време најнепослушнијег монаха, Црква порекла саму себе? Када је патријарх Герман дошао да посети манастир Ћелије, Ава Јустин је рекао да ће он тада изаћи из манастира, јер се није слагао са избором патријарха Германа. Тако је говорио највећи српски теолошки ум 20. века. Ником тада није пало на памет да казни Аву Јустина или да га назове рушитељем Цркве, а сам патријарх је одустао од посете манастиру. Сведоци смо да за један такав сличан поступак у наше време бива кажњено читаво братство, а сам поступак је наравно означен као црквено-рушилачки. Ужасан цинизам је што су са Богословског факултета повучене књиге Аве Јустина, чувара православља, да би се уместо њих увели други екуменистички аутори. Извор: „Печат" бр. 113, 7. мај 2010, стр. 30-34. Приређивач: „Борба за веру"

 

Srpski rukovodioci nemaju snagu da "vode postupak" protiv Mila Đukanovića

IZ DIPLOMATSKOG UGLA

 

Istina

 

Srbija se ne trudi da poboljša svoje odnose sa Crnom Gorom, osim što beogradski režim povremeno podržava podgorički režim, koji odavno ne zaslužuje da predstavlja svijetlu majsku zoru. To nije politika, već su u pitanju šićardžijski interesi pojedinaca u obje vlasti. Nije dovoljno pravdati se u Srbiji prirodom režima u Podgorici. Nije veće zlo nanio crnogorski režim Srbiji, no hrvatski, pa ipak se Boris Tadić grli i ljubi s onima koji ne rješavaju pitanje protjeranih Srba, ne vraćaju srpsku imovinu i ne izvinjavaju se za zločine nad Srbima, od Jasenovca do "Oluje".

Srbija protjeruje crnogorskog ambasadora, a hrvatskog ne smije ni da pipne. Srbija i Crna Gora nisu nikada međusobno ratovale, niti će ikada, a sa Hrvatskom se zna što je bilo, a ne zna se što će biti. Hrvatska je nanijela ogromno, istorijsko zlo srpskom narodu, a Crna Gora nije. Doduše, crnogorski režim jeste, ne toliko secesijom, mogla bi se i ona obrnuti u našu zajedničku korist, jer da su oba režima pametna imali bismo dvije srpske zastave u UN. Kosmet je ta rak-rana kojom je Gospodar nanio tešku i neoprostivu štetu i uvredu Srbiji, priklonivši se narkomafiji na Kosmetu i pljujući po Srbima i svemu srpskom, počev od azbuke i jezika do svakodnevnog politpamfletizma. To se može, ipak, zaliječiti povlačenjem priznanja koje nije djelo crnogorskog naroda, već prodrljevićevskih režimlija čije je ponašanje, po ovom pitanju, neshvatljivo do mjere da nije za robiju, već za ludnicu.

Naravno, svi u Srbiji znaju da je to stav odnarođenog režima, a ne crnogorskog naroda. Režim će brzo otići na smetlište (ne istorije, već jedno drugo, koje više zaslužuje), a dva bratska naroda će tada moći da pokažu da krv nije voda. Udaju se dvije sestre u dvije kuće, ali ostaju sestre i ne zatvaraju vrata jedna drugoj. U to sumnje nema ni najmanje i zato neko pokušava da spriječi da dođe taj čas srpske sloge, jer je ona najređe, ali najjače srpsko oružje. A kada do nje dođe, biće moguće neko novo ujedinjenje, u nekom obliku o kome se građani dvije sestre dogovore. Najmanje što se može postići, dok trepneš okom, jeste ukidanje pograničnih formalnosti, pasoša, pretresanja, gubljenja vremena za mjenjanje lokomotiva. Neće biti više zamjene lokomotiva u Brodarevu kada budu zamjenjena oba režima.

Srpski rukovodioci nemaju snagu da "vode postupak" protiv Mila Đukanovića, za sve ono što je učinio protiv Srbije, već se ima utisak da se nečinjenjem ogrešuju o crnogorske građane. To bi bilo jako grešno, jer niko ne smije ni za šta da optužuje cijeli jedan narod. Naročito, u našem slučaju u kome se zna da kraci mafije, ne samo duvanske, dobrano dosežu do Beograda i nekih eksponenata današnjeg srpskog režima. Jednako je neko sa Šelsijeve liste bio prijatelj beorežimlija, kao i Gospodara, koji je tu pošteniji od srpskih vlastodržaca, mora mu se priznati, jer to ne odriče.

Srpski režim je odavno zanemario podršku Srbima, ne samo u Montenegru, već i u Republici Srpskoj, prema kojoj se ponio, nedavnom rezolucijom o Srebrenici, isto kao i Gospodar prema Srbiji, jer njome pomaže onima koji bi da mjenjaju Dejtonski sporazum i ukinu Srpsku. Ali, nije zanemario podršku Silajdžiću i Josipoviću, koji, na fingiranoj saradnji s Beogradom, ubiraju diplomatske poene u svijetu, bez ikakve namjere da realizuju svoje parolaštvo.
Najveći današnji problem Crne Gore i Srbije su njihovi čelnici. Posljedice njihovog ponašanja su vidljive, ali najgore tek dolazi, a to je otkrivanje prave istine o njihovom djelovanju, onda kada to bude bilo moguće, a to će biti uskoro, poslije njih.
I najgora istina je bolja od ovakvih režima.

(Autor je bivŠi generalni konzul SRJ u Bariju)

 

http://www.dan.co.me/index.php?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2010-05-06&clanak=230201

Državni udar

Državni udar

 

Autor Branko Dragaš

Monday, 03 May 2010

DRŽAVNI UDAR - Izvr š en je dr ž avni udar. Sve pred kamerama Tajnog Servisa tajkunske Srbije. Državni udar su izvršili Miloševićevi tajkuni koji su, posle petooktobarske kontrarevolucije, voljom političke oligarhije, višestruko uvećali svoje bogatstvo i moć, dok su građani i država banditski opljačkani i osiromašeni ispod granice civilizacijske pristojnosti. Premijer je došao na audijenciju kod Tajkuna tranzicije i dobrovoljno je predao vlast, sve uz dekorativno prisustvo funkcionera Sindikata, kako bi se formirala Krizna grupa za, kako se hvale, spas bankrotirane privrede. Koju su oni, sve po zakonu, uz provizije partijama na vlasti, temeljno očerupali. Krizna grupa se formira skoro tri godine od izbijanja krize. Ovoliko zakašnjenje objašnjavam samo činjenicom da su se Tajkuni tranzicije preigrali i nisu verovali da je kriza izbila. Pohlepno proždiranje svega i svačega, parama podmićenih bankara, dovelo ih je danas do propasti. Ne mogu da vrate uzete kredite, bankari su u strahu od gubitka novca, papirne imperije, podignute na monopolskom položaju i kartelskom udruživanju, mogu da izgore u  jednoj blokadi računa, pa im nije preostalo ništa drugo - MMF je definitivno uskratio poslovnim bankama vezanu trgovinu kroz novu rundu Bečke nagodbe - nego da se, poput vampira, okrenu tamo gde ima još malo neke krvi. Iznenadna i brza rasprodaja Telekoma, novih 800 miliona evra u najavi, bez provizije plutokratije, jedini je konkretan novac koji se može, veštom manipulacijom, preoteti. Taj novac produžava život Tajkunima tranzicije i zato oni traže da im se odobri raspolaganje tim novcem. To je jedini svež novac, nezaštićen i slobodan, koji se može preliti u posed Tajkuna tranzicije. Drugog likvidnog novca na tržištu više nema. I zato je smišljena priča o razvojnoj banci i finansiranju projekata u privredi. I zato Mister Tri Evra tra ž i da u đ e u upravne odbore. Umesto da javnosti objasni, recimo, kako radi šećerana u Baču. Ali, nije problem u Tajkunima tranzicije, oni se jednim potezom nepotkupljive i stručne, nove vlasti mogu privesti zakonu, zajedno sa svom svojom imovinom: problem je u režimu koji ide na poklonjenje njima. Tako je ozvaničen državni udar. Politička vlast je otvoreno pokazala ko upravlja Srbijom. Demokratija i Republika su suspendovane. Gra đ ani Srbije moraju da ustanu u odbranu Demokratije i Republike. Milion skupljenih potpisa nemaju moć. Bezidejnost takozvane opozicije je kompromitujuća. Moć ima jedino ulica. TELEKOM - Režim prodaje Telekom jer država ne zna da upravlja svojom kompanijom, kažu tržišni talibani. Telekom kupuje nemačka državna kompanija. Ako je privatizacija toliko dobra, zašto Merkelova ne privatizuje svoju državnu kompaniju? Ako država Nemačka dobro upravlja svojom kompanijom, zašto to ne može država Srbija? Izjava veselog premijera da država ne zna da upravlja Telekomom dokaz je da su njegova vlada i on nesposobni. I da ih treba smeniti. Prodaju kompaniju čiji kapital nisu ni procenili. Prodaju i fiksnu mrežu koja je nacionalno blago. I još nešto, zašto prodavati uspešnu kompaniju i novac prebaciti Tajkunima tranzicije da pokrivaju svoje dubioze? Neka propadnu Tajkuni. Izgubiće kapital jer su neuspešni. Preuzeće ih neko drugi na tržištu. Neko ko je mnogo uspešniji. Radnicima je potpuno svejedno za koga rade. Nove gazde mogu doneti i veće i bolje zarade. KORIDOR 10 - Prodajete uspešnu kompaniju i uzimate dodatne kredite da biste napravili Koridor 10 na kome neće biti vozila. Da li ste se u skorije vreme vozili na š im autoputem? Ako niste, pro đ ite makar jednom i uverite se kako je, posle zime, jo š vi š e propao i kako je on avetinjski prazan. Ko je u vreme sankcija putovao, pomisli ć e da se ni š ta nije promenilo. Samo Njega nema. Zašto ulagati pozajmljeni novac ili novac iz rasprodaje u nešto što ne može oploditi taj novac? Visina putarine utiče dodatno na smanjenje prometa. Privrednici i građani nemaju više para da se voze skupim autoputem. I da uvedu vinjete, umesto skupih naplatnih rampi, ništa se suštinski neće promeniti. Ne treba rasprodavati Telekom, ne treba se vi š e zadu ž ivati. Pokrenimo privredu. Privreda gradi nove autoputeve. ALBANIJA - Prvi put sam bio u Albaniji. Na primorju - Fier i Valona. Domaćin mi je bio Perparin Gropa iz kompanije PALMIR. Albanija nije ono što još uvek, nažalost, piše u našim udžbenicima - močvarna zemlja sa malarijom?! Primorje Albanije je najveće industrijsko gradilište u Evropi. Podsetilo me je kad sam 1992. prvi put bio u Pekingu i Šangaju. Primorska obala u du ž ini 540 km, č ista i divlja, privukla je svetske investitore. Umire jedan totalitarni svet i rađa se moderna Albanija. Privrednici i preduzetnici, sad je pravo vreme da se organizujemo i krenemo zajedno. To je gostoljubiv narod, koji je mnogo propatio. Ludak na vlasti je sagradio 750.000 bunkera. Čitav jedan grad od 60.000 stanovnika se mogao podići. Ono što je zapanjujuće jesu mesta gde su podignuti bunkeri. Ta mesta su dokaz ljudske gluposti i bahatosti. To su spomenici totalitarne vlasti. Naši političari treba da ih vide. BANJALUKA - Na Ekonomskom fakultetu govorim o krizi pred studentima. Profesora nema. Nije ih bilo ni u Tuzli. Ovde, ipak, jedan ima hrabrosti da prisustvuje. I da pita. Studenti su dugo aplaudirali. Organizatori su budu ć i uspe š ni poslovni ljudi. Ose ć am njihovu energiju i potencijal. Treba neko samo da ih usmeri. Ali, takvi Dodiku nisu interesantni. On pravi svoje bunkere u zgradi Vlade. Sve je izgrađeno raskošno, bahato i pretenciozno. Podseća na poslovnu zgradu Tajkuna tranzicije. Oni su sli č an mentalni sklop. Zato se dru ž e i grade nove spomenike totalitarizmu.To su pajta š i Manekena tranzicije. Njihovo upravljanje državom unosi strah i donosi siromaštvo. PRIJEDOR - Lepota banjalučkih devojaka prenela se na čitav region. Neverovatna iskonska lepota slovenske rase. Toga nema u razvijenim i bogatim metropolama. Uprkos otetom bogatstvu iz kolonija, nisu uspeli da preotmu lepotu našeg podneblja. U Prijedoru Ratko Macanović pravi drvene kuće svetskog izgleda i dizajna. Slučajan susret se pretvorio u poslovni dogovor. Jednostavan, temeljan, pametan i odlučan čovek koji zna šta hoće i kuda ide. Nije tačno da nema ljudi. Ima ljudi, ali su pravi ljudi sklonjeni sa vodećih mesta u državi. Mediokriteti su organizovaniji. DVOR NA UNI - Došao  sam sa Vasom Đurićem do njegovih roditelja Miloša i Mire Đurić u selo Donji Javoranj na prenoćište. Osećao sam se kao kod mog đeda Vase Đurića iz Strmice kod Knina. Isti Smederevac, ista mušema na stolu, isti mirisi pečene pogače, koja se seče velikim nožem okrenutim ka sebi, toplina i ukus varene hrane. Palačinke baka Mira pravi na masti. Jorgani mirišu na perje i veliki jastuk koga nemate u ponudi u svetskim hotelima. Kuvana jaja od kokošaka koje kljucaju po dvorištu. Priroda blagorodno zatalasana. Srnda ć i i zec koji be ž i od snopa svetlosti iz farova. Dolinom hrvatskog dela Une zemlja nije obrađena. Prizori na HRT-u i virtuelni svet holivudskog glamura bankrotiranog državnog proračuna nema nikave veze sa ovim ljudima od krvi i duše. To su dve vasione. Dva svetska poretka. Dva veka nerazumevanja. Pobediće ljudi koji se greju na drva i sade krompir. NOVI GRAD - Na ušću Sane u Unu. Lepota, bistrina i mirnoća obe reke prelila se u ljudske duše. Neku posebnu bliskost uvek osećam u ovim krajevima prema ljudima. Kao da se znamo godinama, kao da sam tu rođen i kao da nikada nismo prekidali razgovore. Ovde je vreme stalo i bol od pro š lih tragedija se utapa u u šć e reka. Č edo Plav š i ć je prisutan i tu, gde su mu koreni, i tamo, gde je u Vojvodini istrgnut. Oti š ao je da bi se vratio i vra ć a se da bi opstao. KOZARSKA DUBICA - Kada bi velikosrpske kafanske intelektualce u opojnoj brizi za svoju Državu i Naciju upitali gde se nalazi Kozarska Dubica, oni bi vam rekli na Donu. Ni većina građana matice, koja uredno gleda debilizam Farme i Velikog brata, ne bi znala da tu živi njihov narod. A Kozarska Dubica je moderna varošica koja više podseća na, recimo, italijanski Pordenone, nego na ukletu raskrsnicu na kojoj su se sukobljavali interesi Zapada i Istoka. Goran Vrban i Jovo Biga pripadaju novom Pokretu za Kozarsku Dubicu koji treba da donese Novo doba u varošicu. Predsednik opštine, načelnik i svi privrednici koje smo posetili, kao i legendarni Mali Ćita, imaju izvornu snagu da promene tokove istorije i donesu trajni mir i ekonomsko blagostanje u regiju. KERUŠA MILA - To što su zlikovci odsekli četri šapice Mili i što nas je ta vest više uplašila nego vulkanska lava sa Islanda, samo je dokaz onoga što sam nagoveštavao godinama unazad, da je socijalni kriminal opasan, da se ne može kontrolisati i da može da dovede do velike nevolje u društvu. I klanje rotvajlera pripada tom korpusu zločina.Tako, gospodo drugovi, nastaju fašizam i nacizam. Ološ koja kolje životinje u svom beznađu počeće da se obračunava i sa ljudima. Samo se čeka prava prilika. SILOVANJE - Vest iz Minhena da je žena koja je već tri godine u komi silovana i da su morali da izvrše abortus, spada u one vesti koje nagoveštavaju nove zločine u raspadu komercijalne civilizacije bez smisla i morala. KLOVN - Prema spinovanim izveštajima Savetnika Predsednika Republike odbegli narko kriminalac je planirao ubistvo predsednika i to je šifrovano objavljivao u Pljevljanskim novinama, koje uredno čitaju Savetnici i koji prate i kontrolišu sve novine koje izlaze u blizini Predsednika, jer postoji velika opasnost da se kriminalci, opozicija, nepoštena inteligencija i svi oni koji vređaju ugled i brend Predsednika udruže u obaranju Predsednika i uzimanju vlasti. Predsednik to ne sme da dozvoli u ovom važnom trenutku kada se odlučuje o kandidaturi ulaska Srbije u EU i zbog toga Predsednik mora stajati na straži naših propalih reformi i mora nas svojom mudrom turističkom politikom, posećuj sve i svakoga, slikaj se, slikaj i slikaj, da svi vide kako si politički aktivan, atraktivan i superioran, da uvede u sigurne i mirnije vode naše propasti. Predsednik je zbog toga, zbog interesa Srbije i naših građana, zbog EU, Zapadnog Balkana i svih naših suseda i susedica, odlučio da siromašni poreski obveznici, koji godinama ne primaju plate, kupe blindirani mercedes od 640.000 evra, koji može dva minuta ostati pod vodom, što je sasvim dovoljno da Rambo Tranzicije, koji zavrće rukave na utakmicama Partizana i pokazuje svoje mišiće i svoju borbenost nadrogiranog navijača, da On, dakle, pred kamerama izroni iz tranzicionog mulja i pokaže pred kamerama sve privatne račune svojih Savetnika, Gradonačelnika i čelnika stranke, jer su oni ugroženi od odbeglog Mafijaša koji im preti šifrovanim porukama u najčitanijim pljevljanskim novinama i zbog toga On, Predsednik, Rambo mora da zatvara autoput na 40 minuta da prođe, da ga neki zaštićeni svedok ne bi ugrozio u vođenju države u bankrot. Kada se poku š ava inscenirati isto, onda je to cirkus istorija. Klovn Tranzicije se zabavlja. VULKAN - Planeta sedi na vulkanu. Nevidljive čestice su blokirale sve ljudske gluposti u nastajanju i uzletanju. Tabloid broj 205, 29. april 2010.

 

Vladika Artemije oteran sa Kosmeta!

Komentara 12

veličina teksta:+-

Vladika raško-prizrenski Artemije Radosavljević ne samo da je trajno sklonjen sa episkopskog trona u svojoj eparhiji, već mu većinom glasova članova Svetog arhijerejskog Sabora, kako se nezvanično saznaje, neće biti dozvoljeno da boravi ni na Kosovu i Metohiji, ni na teritoriji Raške oblasti koju pokriva pomenuta epahrija.

 

Srpske vladike uradile ono što nije uspelo OVK-u i NATO bombama: Vladika Artemije nije dobrodošao ni na Kosmet, ni u Rašku oblast

 

Ovo je za Vesti-online.com nezvanično potvrdilo nekoliko srpskih episkopa, kao i ljudi bliski vladici Artemiju, pošto je u sredu završeno višednevno prolećno zasedanje Svetog arhijerejskog Sabora.

 

"Vladika Artemija moći će da boravi uz saglasnost nadležnog episkoga u bilo kojoj eparhiji Srpske pravoslavne crkve i to će mu potvrditi i Sinod SPC, osim na teritoriji njegove bivše eparhije", kaže naš izvor u episkopskim krugovima.

 

Na jesen arondacija i deoba eparhija Crkvena skupština je Sinodu (crkvenoj vladi) dala u zadatak da do jesenjeg zasedanja Sabora napravi predlog arondacije i deobe eparhija. "Na predlog patrijarha Irineja nije izabran novi episkop na njegovu donedavnu nišku eparhiju, već on ostaje da njome administrira najverovatnije do 2013. godine i proslave jubileja Milanskog edikta. Mada su pojedini arhijereji očekivali, na patrijarhovu inicijativu nije promenjen ni sastav aktuelnog Sinoda SPC, u kojem i dalje ostaju pod patrijarhovim predsedništvom, mitropolit Amfilohije Radović i vladike bački Irinej Bulović, dalmatinski Fotije Sladojević i zahumsko-hercegovački Grigorije Durić.

Ljudi bliski vladici Artemiju kažu da su zaprepašćeni ovim potezom vrhovne crkvene vlasti, tim pre što je dosadašnji episkop raško-prizrenski više od tri decenije proveo na teritoriji ove eparhije, što kao monah, što kao episkop. Neke vladike, pak, smatraju da je Artemijevo uklanjanje iz eparhije moralo biti sprovedeno kako bi se smirila situacija i umirilo uznemireno monaštvo, sveštenstvo i verni narod.

 

"Našeg vladiku nisu uspeli da oteraju ni Šiptari, niti je on ustuknuo pred oružanim sukobima između OVK i srpske policije i potonjeg NATO bombardovanja kada je ovde gorelo nebo i zemlja, a sad su srpske vladike presudile da on mora da napusti kolevku srpstva i srpski Jerusalim", rekao nam je jedan od monaha u ovoj eparhiji.

 

Episkop sremski Vasilije Vadić ponudio je svom bratu po Hristu Artemiju da se nastani u jednom od manastira u njegovoj eparhiji u Vojvodini, a moguće je da isto ponude episkop banatski Nikanor, ali i banjalučki Jefrem. Za razliku od pomenutih, kako se moglo nezvanično čuti u upućenim crkvenim krugovima, pojedine vladike se navodno pribojavaju da ukažu gostoprimstvo vladici Artemiju zbog njegove velike popularnosti u narodu, dok drugi smatraju da je širenje takvih glasina cilj da se dodatno zagorča život bivšem episkopu raško-prizrenskom.

 

Do kraja naredne nedelje trebalo bi da se postigne dogovor gde će ubuduće živeti vladika Artemije, kao i kako će se biti izvršavana isplata njegovih mesečnih novčanih prinadležnosti s obzirom na to da on nije dobrovoljno prihvatio da bude penzionisan.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/50665/Vladika-Artemije-oteran-sa-Kosmeta