O lutanjima političke emigracije
Intervju | Nataša Jovanović | maj 10, 2010 at 17:34
Razgovarala Nataša Jovanović
Kosara Gavrilović, ćerka predratnog ministra i diplomate, dobrovoljca iz 1912. godine Milana Gavrilovića priča za „Pečat" o političkoj emigraciji, godinama lutanja, radu u Svetskoj banci, Stejt Departmentu i, Srbiji, srpstvu te vremenu provedenom u Eparhiji-raško prizrenskoj, odakle je isterana ukazom administratora Atanasija
Mogu da kažem da je jedini uspešni izbeglica onaj koji shvati da ovde nije ono što jesu ostali niti ćete ikada to biti. Ja sam imala sreću da budem sa porodicom, ali vremenom osetite tu pustoš. Saznanje da ste sačuvali svoje vrednosti i ideale onespokojava kada postanete svesni da kojim slučajem niste otišli da bi se isti ti ideali neminovno promenili, kao i sve oko vas, kaže u razgovoru za „Pečat", Kosara Gavrilović.
Kroz sudbinu vaše porodice dogodile su se razne političke i društvene metamorfoze. Kao posledica toga desilo se da živote na dva kontinenta. Kakva sve značenja sa sobom nosi termin političke emigracije?
Volim da kažem nešto što jeste egzaktno, ali možda ne i medicinski tačno da sve izbeglice, sa izuzetkom mog oca koji je mogao da živi i pod mostom i u dvoru, jesu poseban fenomen. Ako ste izbeglica na putu trbuha za kruhom možda donekle možete da se primirite, ali i oni koji su pustili na tuđem tlu korenje, došavši do novca, prvo što bi započeli jeste gradnja crkvi. To znači da nisu ostavili zavičaj za sobom. Tako su nastali moji stihovi: „Mi izbeglice, mi izdajice, mi ubice…"
Treba shvatiti šta smo mi ubili? Mi smo ubice onoga što smo hteli da sačuvamo, jer to je prestalo da bude život. To onda postaje…
Unutrašnja emigracija (lutanje)? Kako izgledaju ti odlasci?
Prilikom napuštanja manastira Gračanica pre mesec dana, proživela sam po ko zna koji put to iskustvo i zapisala… „Prilazim ikoni Svetog Nikole koju sam dobila od parohijana crkve Svetog Jovana Krstitelja u Vašingtonu kada sam polazila za Kosovo. Ne mogu da se molim. Ne sećam se nijedne molitve. Ima molitava za sve prilike, ima molitava jutarnjih i son grjaduščim (večernjih). Ima molitava za bolesne, za žive i za mrtve, za umiruće i za one čije su se duše tek rastavile od tela. Postoje li molitve za rastanak sa kućom? Ne znam. Ne znam ni sada kao što nisam znala ni onog jutra 5. aprila 1941. godine kada smo odlazili iz vinograda u koji se više nikada nećemo vratiti. Bez reči, bez suza, dotičem čelom ikonu Svetog Nikole i izlazim". To znači da se lutanje nastavlja.
Kao ćerka Milana Gavrilovića, Beograd ste napustili 1941. godine. Kako se kroz vaša sećanja prelama trenutak napuštanja zemlje. Šta ste poneli sa sobom, a šta bespovratno izgubili?
Izlazimo iz vinograda verujući da idemo kod tate u Moskvu, a ne znajući da odlazimo zauvek. Jedino što je ukazivalo da nije sve u redu jeste majčina opaska da ponesemo samo neophodne stvari. O, kako je nama čitav život bio procedura i pravilo, a naša putovanja na Hvar ili u Dubrovnik bila praćena ceremonijama koje su trajale više nedelja, ovo je bilo iznenađujuće. Ostavila sam otadžbinu, imovinu, državljanstvo i „građansku čast", a ponela, sećam se, jednu vrlo glupu stvar – šlafrok (kućna haljina) od pletiva koji sam mnogo volela. Pomislila sam da bi trebalo da ponesem nešto što je pripadalo mojoj babi, koja se zvala Kosara, prišla fotelji i uzela škotski pled (šal ili pokrivač koji se nosi na ramenu) koji sam joj donela kada sam bila u pansionu u Švajcarskoj. U taksiju na putu ka Solunu shvatam da u ruci, umesto pleda držim parče hleba i putera. Otvaram prozor, bacam hleb i ponavljam sebi: zapamtiću babu. Na nekom nivou svesti očito da sam znala da se ovde više nikada neću vratiti. Noćimo u Skoplju i rano ujutru vidim fantastične formacije aviona na nebu. Bio je to 6. april 1941. godine. Avioni su kretali ka Beogradu. Mnogo kasnije taj put mi se učinio kao prirodan sled lutanja koje je postalo genetsko obeležje moje porodice, moga naroda. Za vreme Prvog svetskog rata moj otac, Milan Gavrilović povlačio se sa Vladom u Niš, kasnije preko Albanije u Grčku. Moj najstariji brat koji je rođen u Nišu, umro je na Krfu. Iz tatinih priča ostala mi je urezana epizoda kada je za vreme sednice Vlade u Nišu otac kucao izveštaj o ujedinjenju Južnih Slovena. Kako je primetio da se u izveštaju pominju samo Srbi i Hrvati, upao je na zasedanje i šapnuo Nikoli Pašiću da se nigde ne pominju Slovenci. Izveštaj je bio shodno izmenjen. Na mom putu stajale su Grčka, London, Amerika…
Da li se zna tačan broj ravnogoraca koji su prebegli za Ameriku i da li ste imali kontakt sa njima?
Mnogo ih ima. Tata je bio poznat u našoj Vladi kao jedini ministar izuzev Slobodana Jovanovića koji je od početka do kraja bio na Dražinoj strani, pa su gotove sve viđenije porodice koje su izbegle bile redovni gosti u našoj kući. Dolazili su ljudi najrazličitijih mišljenja i on je razgovor uvek rado prihvatao.
Zanimljivo je da je Dragiša Vasić poveo ceo srpski kulturni klub na Ravnu goru gde je i osnovan JURO 501. Da li je vaš otac bio član tog kluba?
Moj otac nije voleo organizacije, pa nije pripadao ni ovoj. Sećam se da je prilikom vrbovanja da uđe u Crnu ruku, Peri Živkoviću odgovorio: „Ne pripadam tajnim organizacijama, jer sve što radim, radim javno".
Kakvi su bili odnosi vaše porodice sa Dražom Mihailovićem?
Tata ga je, razume se, poznavao i pre rata i isticao da je reč o pametnom i obrazovanom čoveku. Draža je znao da mi ne možemo da se borimo protiv Nemaca i smatrao je da jedino što možemo jeste da povučemo i materijal i oružje i vojsku u centar, u Bosnu, u planine i da vodimo gerilski rat. Generalštab ga je odmah smenio i poslao u Sofiju. To je bila velika democija koja ga je navela da isti plan iznese građanima. Prvi je sa planom bio, kao vođa opozicije i jedan od osnivača Zemljoradničke stranke, upoznat moj otac. Kao njegov vatreni branilac, tata je učestvovao na svim proslavama koje je organizovao Draža Mihailović, a kasnije onih priređenih njemu u čast.
Kako je emigracija dočekala poziv kralja Petra koji ju je preko Radio Londona pozvao da se stavi pod Titovu komandu?
Ta emigracija nije bila ono što je dijaspora u Americi danas. Nju su u Engleskoj činili Vlada, ambasador i poslanici i to je bila vrlo homogena grupa. Proglas kralja Petra dočekali smo sa užasom, ali ne mogu da kažem i iznenađeni, jer nismo bili očarani kraljem ni do tog trenutka, posebno njegovom željom da oženi mladu Grkinju u vreme rata. Proglas je bio kao smrt drage osobe, za koju znate da će umreti, ali vas ipak njena smrt pogodi.
Pre samog proglasa tata je otišao da vidi kralja, u to vreme strogo čuvanog od strane Britanaca, i to tajno, uz pomoć jednog mladog oficira-kapetana Vojislava Jovanovića Cige. Dogovorili su se da on ostavi otvorena zadnja vrata, a tata kroz podrum i suteren prođe do vrata kraljeve sobe. To se i desilo. Iznenađenog kralja sačekao je zahtev oca da mora direktno da uspostavi kontakt sa Dražom, bez mešanja Engleza.
Sledeće što se dešava jeste da general Lukačević odlazi sa Dražinim pismom na svadbu kralja Petra, ali mimo svih dogovora Englezi ga predaju partizanima, oduzimaju mu kraljev poklon-sat, a pismo pada u ruke Titovim snagama. Iste rečenice iz pisma kasnije će se pojaviti u jednom dokumentu AVNOJ-a.
Moj otac je vodio dnevnik ratnih godina u Londonu kojim je pokušao da objasni samom sebi zašto Britanci napuštaju Dražu, kada smo bar mi bili upoznati sa činjenicom da su svi izveštaji u to vreme koji su se na njega odnosili bili lažni. U to vreme ja završavam francuski i ruski na Kembridžu.
Kosara Gavrilović, ćerka predratnog ministra i diplomate, dobrovoljca i četnika iz 1912. godine, pisca i glavnog urednika lista „Politika", Milana Gavrilovića, rođena je 1924. u Beogradu. Po završetku Drugog svetskog rata zajedno sa celokupnom porodicom ostala je bez otadžbine, imovine, državljanstva i „građanske časti''. Diplomirala je francuski i ruski na Kembridžu. Predavala je ruski na Univerzitetu Džordž Vašington u Vašingtonu i radila kao prevodilac za Stejt Department. Gospođa Gavrilović je 2000. provela neko vreme u Gračanici. Aprila 2008. preselila se iz Baltimora, SAD-a u manastir, gde je radila kao prevodilac Njegovog preosveštenstva Vladike Artemija, Episkopa raško-prizrenskog i kosovsko-metohijskog. Posle smene Artemija napustila je manastir
Zanimljivo je da je Rebeka Vest, jedna od najznačajnijih pisaca Engleske 20. veka, autorka knjige „Crno jagnje i sivi soko", poslednji roman posvetila vašim roditeljima. Kakve su veze između vaše dve porodice?
Rebeka Vest je imala nos za političku stvarnost i hrabrost u borbi za istinu i istrajnost da se cela istina iznese na videlo, to je ujedno i bio osnov na kome se prijateljstvo između mojih roditelja i njene porodice razvijalo i jačalo. Ona je smatrala da je raspad Austro-Ugarske poželjan, kao i da je opravdano podržavati Dražu Mihailovića. Kada je 1943. godine stav britanske vlade prema Draži počeo da se menja, Rebeka je skupo platila svoje stavove jer je do 1946. godine izgubila mogućnost da objavljuje svoje radove. Poslednji put sam je videla pred smrt, u njenom stanu u Kingston hausu, gde su trideset godina ranije nalazile prostorije Jugoslovenske kraljevske vlade u izgnanstvu. Tada je meni i bratu poklonila fotografiju Draže Mihailovića, snimljenu u Sovjetskom Savezu. Draža je fotografisan za vreme šišanja, ogrnut belim čaršavom koji je mučno podsećao na ludačku košulju. Prepisku sa Rebekom objavila sam u knjizi „Rebeka Vest i Gavrilovići".
Dugo ste boravili u Americi. Činjenica je da je ova zemlja na antikomunizmu gradila simpatije saveznika, supremaciju i prednost. Kako vidite Ameriku u koju ste došli i onu koju ste napustili?
Ja nisam nikada bila previše na američkoj strani, čak ni onda kada se ona borila protiv komunizma. Zašto? Pa teško mi je da glasam za stranku koja je osnovana od strane bogatih ljudi kojima je cilj da steknu još više, dok narod biva sve siromašniji. U tada vladajućoj stranci videla sam propast američke demokratije i uspostavilo se da sam bila u pravu. Oni su upropastili ono što je Amerika nekad stvorila, zato i govorimo o dve Amerike, jednoj koja nudi ostvarenje ideala, i drugoj, kojoj manjka demokratija.
Postoji uverenje da je demokratija u Americi umrla sa ubistvom Džona Kenedija.
Može se tako reći, ali bez zanemarivanja činjenice da su i demokratska stranka i sama Amerika stravično korumpirani. Ali i naša emigracija, nemonolitna, dočekala je ovaj atentat različito. Neki su tugovali, osećajući da je možda zaista došao kraj nekoj demokratiji, drugi su čestitali. Na jednu ovakvu čestitku, odgovorila sam: „Hoćemo li se videti u crkvi u nedelju? Čestitate nam na ubistvu. Pa nije reč o Titu".
Kako je srpska emigracija dočekala pad komunizma?
Ja i ljudi meni bliski nismo imali utisak da je komunizam pao. I nismo se, čini mi se, prevarili, jer ta religija još uvek traje. Bila je jedna komunistička pesma: „Sagradićemo novog čoveka". Mislim da su u tome uspeli, promenivši način mišljenja, ušavši u srž, ćeliju čovekove duše. Otuda su svuda oko nas njegovi recidivi.
Kako ste dospeli u Svetsku banku?
Bio je Vijetnam. Ubili su Kenedija. Bile su velike demonstracije, praćene neredima i požarima. Radila sam kao profesor na Univerzitetu Džordž Vašington u Vašingtonu. Moji studenti kojima je Vijetnam bio daleko, a glad i siromaštvo blizu, kao i podela između belaca i crnaca, bogatih i siromašnih, nisu shvatali rat. Imali su moju punu podršku, a mene je vodila moja vera: nahrani gladnog, napoji žednog, što je bilo suprotno ideologiji rojalista. Tako sam ostala bez posla na univerzitetu, a moja ćerka kao učesnik u demonstracijama bila je uhapšena. Ja večito ostajem bez posla i taman kada sam očekivala smrt u šipražju, sačekao me je raj. Počinjem da radim u Svetskoj banci za deset puta veću platu. Radeći za Svetsku banku imala sam prilike da se upoznam sa Slobodanom Miloševićem i Borkom Vučić. Bila je to žena zmaj. Sećam se jednom prilikom sam je zamolila da mi ponese novac za rođake u Srbiji, upozorivši je da je cifra velika. Koliko je to, pitala me je. Kada je čula da je reč o 3.000 dolara, rekla je: Kosara pomislila sam da vam treba 300.000, a tri je ništa, to ću vam svakako učiniti. Posle očeve smrti, budući da sam tek tada mogla da se vratim u zemlju, poslovno sam otišla u Jugoslaviju. To je bio moj prvi susret sa Kosovom i tada se desila moja ljubav prema Gračanici.
Poznato je da ste posle saznanja da je generalni sekretar UN eseseovac, poslali pisma svim članovima Svetske banke da mu se uskrati pravo na penziju. To vas je koštalo još jednog otkaza?
Kada sam otišla u penziju 1962. godine banka me je ponovo zaposlila kao konsultanta sa većom platom. Međutim u to vreme dobila sam informaciju da je moj generalni sekretar UN bio eseseovac, naročito poznat po krvoločnim ubistvima u Bosni, Hercegovini, Srbiji i Grčkoj. Pomisao da i jedan dinar ili pedeset para srpskog novca odlazi za njegovu penziju bilo je dovoljno da mi padne mrak na oči. Tada sam presavila tabak i napisala pismo svim članovima Svetske banke i MMF-a podsećajući ih kako se od svih nas tražilo da priložimo biografiju u kojoj se vidi da nismo osuđeni, a sada se suočavamo da se isto nije tražilo od generalnog sekretara UN. Predložila sam da mu se stopira penziju koja se plaća iz fonda naše banke i zemalja članica, uključujući i Jugoslaviju. Naravno, sutra su mi saopštili da im je jako žao, ali da ukidaju mesto konsultanta.
Radili ste i kao honorarni prevodilac za Stejt department i tako prisustvovali razgovorima između naših i američkih političara. Koje razgovore možete izdvojiti kao posebno zanimljive?
Najzanimljiviji je bio dolazak Mesića i Tuđmana. Sluteći ono što će se desiti, a desilo se da Tuđman nije želeo da mu prevodi četnička ćerka, upozorila sam Stejt Department da bi trebalo da razmisli o mogućnosti da angažuju drugog prevodioca. Kako Stejt Department nije uvažio moj savet, rekla sam: „Znate pravilo. Ako dođem i samo kažem 'dobro došli u Stejt Department', zaradila sam 400 dolara." Pristali su. Dolazim iz Njujorka i na vratima saznajem da je Tuđman otišao da se nađe sa hrvatskim lobijem i shvatam da ću prvo morati da se suočim sa Mesićem. Bejker, ministar spoljnih poslova, Mesić i ja. Na pitanje da li Jugoslavija mora da se raspadne, Mesić, koji odbija prevodioca pravdajući to odličnim poznavanjem jezika, potvrđuje, ali na tako lošem i pogrešnom engleskom da Bejker shvata da ne mora. U tom momentu upadam u razgovor i kažem: „Gospodine Mesiću vaš engleski nije dovoljno dobar, pa ukoliko želite da vas domaćin razume, mislim da ćete morati da primite moje usluge". Zabezeknuo se, ali je pristao. Tuđman koji je želeo da se slika sa Bušom, nije prošao ništa bolje, jer je preko sekretara dobio obaveštenje da šef države može da se slika samo sa šefom druge države, a da će razgovor s njim prepustiti važnom čoveku iz Bele kuće, zaduženim za bezbednost. Taj važan čovek je, pak, preneo poruku Tuđmanu da će prilikom ulaska u jednu prostoriju moći da prođe kroz hodnik, gde će imati prilike da se rukuje sa Bušom. I dok čekamo Buša, Tuđman me pita gde sam rođena, insistirajući na adresi i demonstrativno odbijajući moju pomoć, rečima: „Neće meni prevoditi četnička ćerka".
Ulazi Buš, rukuje se sa svima, a mene zagrli, poljubi i obrati se Tuđmanu: „Ne brinite, ostavljam vas u sigurnim rukama gospođe Gavrilović". Okrenula sam se ka Tuđmanu: „Nemojte zaista brinuti, ja sam jedini birač u ovoj sobi koji može da glasa. Zato sam dobila poljubac".
Nije tajna da je i vladika Atanasije bio gost Američkog kongresa. Kojim poslom?
Vladiku Atanasija sam upoznala prvog, još 1976. godine prilikom prvog dolaska u Beograd i jako ga zavolela. Njegove posete Americi, otuda, uvek smo pratili sestra, ja ili zet za svaku vrstu pomoći koja bi mu zatrebala. Desilo se da sam ja bila i zvanični prevodilac vladici Atanasiju kada je neposredno posle rata u Bosni bio pozvan da dođe u Američki Kongres. On je bio optužen za etničko čišćenje. Bio je to težak, mučan razgovor u kome je vladika opisivao mesto u Hercegovini gde su u centru grada bili oružani muslimani dok je mesto bilo opkoljeno srpskom vojskom. U muslimanskom obruču nalazili su se stari ljudi, deca i žene. Atanasije je došao sa praznim autobusima, uspevši da ubedi i srpsku i muslimansku stranu da spuste oružje, kako bi narod izašao iz obruča. Rekao je: Pravo za Crnu Goru. Amnestil internešnl ga je optužio da je to etničko čišćenje, jer nije pitao ljude da li hoće da izađu. Kasnije sam se uvidom u dokumenta Stejt Departmenta uverila da su oni ovaj čin smatrali delom ratnih zločina. Niko normalan nije mogao smatrati njegova dela – koja, uzgred, nikada nije poricao – ničim drugim do činovima hrabrosti i humanosti. Nijedan sud u svetu ne bi mu nikada sudio – osim, naravno, suda u Hagu. Od toga trenutka on nije želeo da dođe u Ameriku niti mu je Amerika bila otvorena. I odjedanput vladike koje su bile nepoželjne na Zapadu postale su osobe non grata, najomiljeniji klirici na Zapadu. Taj preobražaj je u tesnoj vezi sa pohranjenom osudom Kongresa. Morala sam da se zapitam da li i zašto čovek koji je bio stub pravoslavlja pokušava da se pridruži sekularnoj vlasti u potrazi za evropskim vrednostima i globalizacijom. Ovo moje pitanje kasnije je bio jedan od razloga zbog kojih me je administrator Atanasije isterao iz Eparhije raško-prizrenske.
Vašem dolasku na Kosovo prethodilo je prijateljstvo sa vladikom Artemijem. Kako je izgledao vaš prvi susret?
Vladiku Artemija upoznala sam 1978. godine prilikom moje posete manastiru Gračanici. Igumanija Tatjana sa kojom sam bila vrlo bliska znala je da mu treba pomoć u vezi sa Svetskom bankom kako bi uticala na Albance da dozvole izgradnju mosta preko Ibra koji je presekao selo Ribarići. Deca su tada preko splava prelazila reku da bi stigla do škole. Kada je čuo za moje poreklo i veru vladika je rekao: „Znači ti si dete raskolnika", aludirajući na prilike u SPC-u, u Americi. Morala sam da odgovorim: „Vladiko nismo raskolnici mi, nego vi, odnosno patrijarh German. Moja porodica i srpska emigracija tražila je kao verna čeda srpske crkve od patrijarha tri stvari: da nam ne traži da ne pominjemo kralja Petra, da nam ne brani da se molimo za ravnogorce i da nam dozvoli da ne pominjemo Tita u liturgiji. Odgovor je bio da nas isključuju iz Crkve i da smo raskolnici". Za vreme ratova Artemije je počeo da dolazi u Ameriku.
Koji su razlozi zbog kojih je vladika dolazio u Ameriku?
Obično su to bili razgovori sa Vladom ili srpskom dijasporom, ali i oni u Beloj kući, Stejt Departmentu i različitim institutima kroz koje je vladika pokušavao da se izbori za razumevanje položaja Kosova i Metohije. Jednom prilikom kada je Buš mlađi došao u Vladu rekli su mu da Amerika nikada ne bi inicirala ovakvu politiku prema Kosovu, ali da nemaju nameru da menjaju politiku njihovog prethodnika. Očito da je Buš stariji sklopio ugovor sa Saudijskom Arabijom da se u Evropi stvori nezavisna muslimanska republika Bosna u zamenu za jeftinu naftu i da je u taj plan bilo uključeno i Kosovo.
Šta vas dovodi u Eparhiju raško-prizrensku?
Jedan moj prijatelj koji je imao dužnost da vodi eparhijski sajt na engleskom jeziku u Vašingtonu rekao mi je jednom prilikom: Vladika nema prevodioca, niko neće da dođe na Kosovo da prevodi. Bez razmišljanja sam rekla: On zna koliko sam stara i da sam gluva. Ako me takvu prima, dolazim. Napuštam odlično organizovan život, kuću sa bazenom i četiri psa, pakujem stvari i odlazim u Gračanicu. Dobijam keliju, manastirsku hranu, a zauzvrat prevodim i uređujem baštu i sa medicinskim timom sestre Irine, koja je lekar, obilazim naše enklave.
Tada šaljete i prve poruke američkoj javnosti o Kosovu kao zaboravljenom svetu?
Kosovo je za Srbe kojima je Srbija jedina majka najskuplja srpska reč, za one naklonjene Evropi – kamen spoticanja na putu za evrointegracije, a onima koji rado prihvataju novonastalu „realnost" pogrešno izgovoreno ime nove države na brdovitom Balkanu. Od 1976. govorim o Kosovu, ali sada ogorčena shvatam kakav je život Srbima na Kosovu. Slušam priče o ljudima koji su nestali, o ubistvima, silovanjima i državu koja im poručuje da ostanu tu gde jesu. Poseban utisak na mene ostavio je čovek iz Brestja koji živi sam u selu i tada shvatam da Beograd nije od samog početka oformio neki fond kojim bi se kupovala zemlja. U trenutku kada se čuje, a čuje se, da neki Srbin na Kosovu namerava da proda svoju zemlju, a to su obično vrlo male površine, ar, dva, ona odlazi u nesrpske ruke. Dva ara čine mnogo, jer dva prodata ara znači da je ugrožen ceo atar. Danas ugrožen, sutra već izgubljen. Slala sam poruku dijaspori: pobogu, kupujte zemljište na Kosovu, hajde da svi imamo parče svete zemlje…S druge strane, zvanični Beograd nije ništa preduzeo, a institucije za KiM ćute pred problemima naroda. Kada sam pokušala da dođem do nekoga ko bi mi pronašao dom za desetoro hendikepirane dece koji je na manastirskom zemljištu, ali pod albanskom upravom, sekretar Goran Bogdanović mi je odgovorio: „Obratite se nadležnima". Ko kupuje pelene za tu decu, ko nabavlja mleko – dijaspora. Kada je jedna žena otišla, inače iz Krajine, da se požali na uslove, u naše ministarstvo, dobila je odgovor: „Vratite se u Krajinu".To je naša vlada koju plaćamo.
U zemlji velikih raskola, rekli ste da je i nedeljiva Crkva postala poprište zavade. Kako to objašnjavate: sekularizacijom, modernizacijom, ekumenizacijom ili je reč o nečem četvrtom?
I Crkva kao i Vlada podeljena je oko pitanja da li ući u EU. Ali za Crkvu su ona nešto složenija. Crkva takva pitanja ne može da razmatra sa čisto ekonomske ili geopolitičke tačke gledišta. Što se nje tiče ta pitanja vode čitavom nizu drugih koja su moralne, duhovne, ili čisto crkvene prirode. Podela je nastala kada se nova jeres pojavila u Srbiji, a liturgija odjednom počela da se menja. I kada se ispostavilo da ispovest više nije nužna, svima je postalo jasno da stvari stoje prilično loše. Tada su u Crkvi počeli ozbiljni razgovori koje je Crkva pokušala da prikrije. Ali, nije uspela. Ljudi su znali. To je koren podele, a Artemije je penzionisan zbog njegove antiekumenističke doslednosti i čvrstog stava da Kosovo ostane sastavni deo Srbije. Ekumenizam ima veliku privlačnost pogotovo kada ste mladi. I episkop Nikolaj je bio jedan od njih koji je u početku verovao u ekumenizam, da bi se kasnije povukao i pokajao. Strašno kada pomislite da se mi odričemo svega što jesmo i prihvatamo čak i u Crkvi globalizaciju. Najbolji primer globalizacije je kada putujete od jednog kraja Amerike do drugog i svugde vidite iste restorane sa identičnom ponudom jela u istom sosu. Sada čujem da su jedno vreme na Kalenić pijaci, po preporuci EU tražili samo prave šargarepe. Zar nije strašno izgubiti svoj identitet, pečat, šarm. Kada je jedan vladika rekao Vladici Atanasiju: „To što činiš je protiv kanona", ovaj je odgovorio: „U novoj stvarnosti, kanone samo mačku o rep".To su reči čoveka koji je do nedavno bio jedan od velikih srpskih kanoničara, poštovan ne samo kao stručnjak za kanonsko pravo, već još više kao jedan od njegovih odanih branitelja. Drugo, vladika je uklonjen jer njegova eparhija obuhvata čitavu oblast Kosova i Metohije i jedan deo raške oblasti. Vladika je uklonjen jer nije želeo da potpiše Memorandum kojim Albanci obnavljaju svetinje koje su srušili, jer nije dao blagoslov Bajdenu da dođe na Kosovo, jer… Svakako da ova smena ne bi izazvala toliku buru u Srbiji i u Srbima širom sveta da vladika Artemije nije na Kosovu. Da nije, a možda do smene ne bi ni došlo, ko zna? A oštećeni su svi, počevši od Patrijarha, preko episkopa, direktno ili indirektno uključenih u ovo zamešateljstvo, i svi manastiri na Kosovu i Metohiji" – sve do poslednjeg vernika Srpske pravoslavne crkve.
Na predavanju održanom u parohijskom domu ruske crkve u Vašingtonu stavili ste vladiku Artemija pred dilemu šta da čini. Čini se kao da ste ga održali prošle nedelje, a ne pre godinu i po dana. Da li ste tada mogli da pretpostavite sve ono što će se desiti?
Ispričala sam šta sam videla i kako tumačim dešavanja u eparhiji, kako nam se otima zemlja i zašto se oni verni pravoslavlju proglašavaju neposlušnima. Rekla sam da mi ne znamo šta će se sada desiti i da se vladika suočava sa izborom: može se ponovo potčiniti Sinodu i poći ka svom raspeću ili odbiti i ići pred crkveni sud. Nakon toga nastupio je tajac bez ijednog pitanja. Prevodeći tekst sa ruskog na engleski, shvatila sam njegov značaj i zgrozila se. Naknadno se to predavanje pojavilo na jednom srpskom sajtu i podrška našeg monaštva na Kosovu dala mi je neku nadu. Kada je Sinod poslao svoje izaslanike da ispitaju zašto nezvani vladika ne dolazi na sednicu Sinoda i usput poveo i tročlanu komisiju koja bi trebalo da ispita poslovanje eparhije, bilo mi je jasno da se nešto iz tog predavanja obistinjuje. Samo nisam očekivala da će se sve tako brzo odvijati. Komisija je za samo nekoliko sati uspela da pronađe dovoljno dokaza o zloupotrebi silnog novca, pa iako je prethodnog dana putovala više od 8 sati i stigla u Beograd kasno u noć, uložila je natčovečanske napore da izveštaj dostavi Sinodu, koji, pak, istog dana na hitnoj sednici biva usvojen i donosi se odluka o smeni episkopa Artemija.
Pod kojim okolnostima napuštate Gračanicu?
Kada sam čula da dolazi administrator Atanasije koji me je zvao: hej mutava ili hej smotana, ni u kom slučaju nisam želela da ostanem. U godinama sam kada ne moram da mislim šta da radim sa životom, jer šta god život smisli da uradi sa mnom, prihvatiću. Prvi susret sa Atanasijem bio je u hodniku manastira. Budući da nisam tražila blagoslov, pritisnuo mi je pesnicu na usta. Pomislila sam da će me udariti. Monasi su počeli da ga izbegavaju, monahinje da ne dolaze na večere. Kada se desila dečanska okupacija kojom prilikom su ovi monasi tražili zaštitu KFORA i kosovske policije kako bi sprečili ulaz monaha vernih Artemiju u manastir, napisala sam i poslala na sajt dnevnički zapis o dešavanjima u Gračanici. Zateklo me je Atanasijevo pismo da odmah napustim manastir, jer se nećemo igrati Crkve. Srećem ga u hodniku. „Odlaziš?" grakće kao promukli gavran.
„Odlazim", verovatno zvučim kao promukla vrana.
Čujem kako kaže da je to sramota za moju porodicu. Tada sam viknula: „Vladiko, baš zato što sam iz te porodice, neću vam dozvoliti da se igrate Boga." Otišla sam.
Kako tumačite činjenicu da je veliki deo monaštva na Kosovu i Metohiji stalo na stranu vladike Artemija?
Monasi na Kosmetu proživeli su sa vladikom Artemijem najteže godine. On je njihov duhovnik i njima je jasno šta znači čisto pravoslavlje. Kada su im zabranili da mu se obraćaju kao duhovnom ocu, rekla sam da tako nije bilo ni za vreme okupacije, ni maršala ni ustaša. Kada mi je brat koji živi u Engleskoj poslao poruku da Tadić sve više liči na člana Sinoda, odgovorila sam mu da Crkva sve više podseća na ministarstvo Tadićeve vlade.
Episkop Atanasije kome su odbili poslušnost jedan je od predvodnika nove teologije: Crkva to sam ja i ono što ja kažem. Tako na primer, za vladiku Atanasija nije važan tipik, jer se tipici pojavljuju tek u 10. ili 12. veku, ko bi ga znao, ali je vrlo važno da se na službi ponašate baš onako kako on kaže. Osporavanje novog tipika je izlišno jer će vas episkop Atanasije upitati: Čemu jednolikost u služenju kojeg toliko dugo nije bilo u Crkvi? Ali će vas isti episkop naterati da povratite majčino mleko dok ne naučite da služite kako vam on kaže tj. dok ne naučite njegov tipik. Po novom tipiku monasima se preporučuje da u toku Svetle sedmice jedu meso. Ako imamo u vidu da isti vladika gleda na monahe kao na nepravilne glagole onda je jasno da je tvorcu novog tipika u našoj Crkvi potrebno što manje „nepravilnih" i ako se već ne može bez njih neka se ta njihova „nepravilnost" što više umanji i svede na prihvatljiv nivo.
Artemiju su u više navrata zamerali neposlušnost. Koliko je činom kanonizacije Ava Justina, u svoje vreme najneposlušnijeh monaha, Crkva porekla samu sebe?
Kada je patrijarh German došao da poseti manastir Ćelije, Ave Justin je rekao da će on tada izaći iz manastira, jer se nije slagao sa izborom patrijarha Germana. Tako je govorio najveći srpski teološki um 20. veka. Nikom tada nije palo na pamet da kazni Avu Justina ili da ga nazove rušiteljem Crkve, a sam patrijarh je odustao od posete manastiru. Svedoci smo da za jedan takav sličan postupak u naše vreme biva kažnjeno čitavo bratstvo, a sam postupak je naravno označen kao crkvenorušilački. Užasan cinizam je što su sa Bogoslovskog fakulteta povučene knjige Ave Justina, čuvara pravoslavlja, da bi se umesto njih uveli drugi ekumenistički autori.
Koja je vaša sledeća misija?
Ne znam. Kada se završi Sabor SPC, a moji koferi su već spremni, krećem dalje. Amerika možda, opet.
http://www.pecat.co.rs/2010/05/o-lutanjima-politicke-emigracije/
Косара Гавриловић, ћерка предратног министра и дипломате, добровољца из 1912. године Милана Гавриловића прича за „Печат" о политичкој емиграцији, годинама лутања, раду у Светској банци, Стејт департменту и, Србији, српству те времену проведеном у Епархији-рашко призренској, одакле је истерана указом администратора Атанасија