FARMA VRLOG NOVOG SVETA

Vanja J. Vučenović: FARMA VRLOG NOVOG SVETA

                                                                                      
"Učini nas svojim robovima, samo nas nahrani!"

(F.M.Dostojevski, "Braća Karamazovi")

 

U potrazi za iole smislenim odgovorima na nezgodne upitanosti o tome kako bi trebalo da izgleda jedna, sa pozicije globalističkog menadžmenta, „idealna" država miljenica Novog svetskog poretka, koji bi bili njeni  prioriteti ili kakvim državnim i (a)nacionalnim interesima ili vrednostima  bi bilo poželjno da se rukovodi njena vladajuće politička kasta i intelektualna „elita", njeno javno mnjenje ili  narod,  svakodnevni primeri  „svetle"  srpske društveno-političke stvarnosti  omogućili su autoru ovih redova da čitav navedeni koncept Оrvelove Države-Farme predstavi u nekoliko, ni u čemu pretencioznih, teza. Čisto napomene radi, da ne bi bilo nedoumica ili (bes)potrebnih preispitivanja, svaka sličnost sledećih redova teksta sa prilikama u nekim stvarnim državama, sa političarima ili sa nekim narodom je posve slučajna i nenamerna.

Naravno, dodao bih i to da svim zapažanjima koja će biti izneta ovde pred vas poštovani čitoaci, uvek  se još nešto može, bez ikakvih problema ili ograničenja, pridodati ili oduzeti, pa čak i smatram da je svako od vas na osnovu nekog svog ličnog doživljaja (virtuelne) stvarnosti u kojoj živi, taj spisak sposoban, bez nekih velikih poteškoća ili intelektualnog naprezanja, dopuniti i dodatno "nafilovati".

Dakle, da vidimo kako bi to trebalo da izgleda jedna (uslovno rečeno) država, kojom strategijom i  vrednostima treba da se rukovodi njena politička elita, javno mnjenje, ali i i kakav bi bio poželjan profil naroda jedne takve surogat političke tvorevine, koja bi imala svu majčinsku naklonost i ljubav "Vrlog novog sveta" u nastajanju:

-          To je slika i prilika države koja sa podsmehom i lažnom zainteresovanošću posmatra grubu krađu i otimačinu dela sopstvene vekovne teritorije i likuje nad svakodnevnim pogromom i terorom koji se vrši nad njenim narodom, jer, tobože, novi globalni poredak u nastajanju ne poznaje granice i njemu je oznaka etniciteta posve relativna stvar, s tim što, da ne bi bilo zabune, kada njemu tako nešto zatreba, pravi jasnu razliku između „izabranih" i onih drugih „odmetnutih" naroda parija.

 

-          To je država, čija je politička vrhuška spremna da se u ime sopstvenog naroda, ukoliko globalni "Gazda" u tome vidi neki svoj interes, danonoćno izvinjava za sve nepočinjene zločine prema drugim narodima, a da i na samo pominjanje eventualnih zločina nad sopstvenim narodom s krajnjom nelagodom, odbojnošću i postiđenošću crveni, jer globalni „Gazda" kaže (a njegova reč je sveti zakon), da su žrtve pojedinih „odmetnutih" naroda manje vredne od žrtava drugih, za neke njegove interese „korisnih", naroda.

To je država one političke elite u kojoj se neprestano, papagajski ponavljaju fraze: "skore integracije", "ulaznica za civilizovani svet", "kadidatura za članstvo", samo zato da bi se prikrila sva nesposobnost, svo neznanje i sva nezainteresovanost da se društvo povede napred u bilo kakvu izvesnu budućnost. Naravno, globalni "Gazda" ne podnosi političare i državnike koji rade u interesu izvesne budućnosti svoje države i svog naroda.     

 

-          To su država, društvo, javno mnjenje, pa i narod koji veće interesovanje pokazuju za sudbinu nastradalog psa, nego za potresnu sliku svih onih nesrećnih ljudi koji svakodnevno bojažljivo mole za jedan dnevni topli obrok u narodnim kuhinjama. Jer, zaštita životinja mu danas dođe kao  globalni „in" trend, a ljudi su za „globalni menadžment" ništa drugo nego, u većini slučajeva, „beskorisne izjelice". Humanost i moral su prilično rastegljive kategorije za poredak koji nam dolazi , zar ne?

 

-          To je društvo, to je javno mnjenje i, napokon, to su ljudi čija je najveća preokupacija da, ako treba i danonoćno  posmatraju, komentarišu i ocenjuju „dešavanja" na „Farmi", u „Velikom bratu" ili nekim drugim postmodernim „rijalitiji eksperimentima", iskazujući tako svu opskurnost svog izopačenog voajerizma i perverznog egzibicionizma. Ne, ne interesuje njih što možda baš na taj način, kao „pokusni kunići",  dobrovoljno učestvuju u eksperimentu in vivo koji „Neko na vrhu" pažljivo i studiozno obrađuje i proučava, a sve a u cilju daljeg razvijanja mračnog plana uticaja na psihu i ponašanje širokih narodnih masa putem problematičnih „tv sadržaja". Ili se to samo pod maskom rijalitija proveravaju svi mogući mehanizmi nadziranja ljudskih jedinki u strogo kontrolisanim životnim uslovima, kao uvertira za neke potencijalno krupnije poduhvate u budućnosti, kao što su nadziranje i stroga kontrola  nad životom i smrti čitavih društava, kako su o tome svojevremeno (za one koji umeju da čitaju) pisali Džordž Orvel, Oldos Haksli i Zbignjev Bžežinski.

 

-          To je, napokon, država  onog naroda i onih ljudi koji bi za povoljan bankarski kredit uradili ama baš sve, izdali i "prodali" brata i sestru, oca i majku, državu, veru, istoriju i tradiciju. I to sve, samo da bi pošto-poto obezbedili sebi odlazak na letovanje ili na predstojeće nezaobilazno planetarno prvenstvu u fudbalu. Filozofija kredita je istinska paradigma Novog svetskog poretka, koju je moguće izraziti prostom definicijom: nikada ne možeš toliko da potrošiš, koliko možeš da se zadužiš. A zaduživanje vodi gde? U nova zaduživanja, pa u ropstvo, prvo ekonomsko, zatim kulturno, fizičko i na kraju, neizostavno i u ono najgore i najporaznije ropstvo-duhovno ropstvo. A globalni Veliki Inkvizitor sa osmehom  posmatra sve te silne redove i gužve u bankama, sve te silne kreditne kartice, čipovane i nečipovane, zadovoljno trljajući ruke i naslađujući se činjenici da je uspeo da stvori još jedno društvo, baš po njegovoj "meri". 

     Dakle, to bi ukratko, prema skromnom rezonovanju autora ovih redova,  bili  „idealna" država, „idealan" narod, „idealno" društvo, „idealni" ljudi i „idealno" stanje svesti, morala i mentaliteta o kojima sanjari i na kojima neprestano i neumorno, već godinama, decenijama, pa možda i vekovima radi globalni Veliki Inkvizitor. Dabome, to bi bila ta „idealna" slika budućeg  „Vrlog novog sveta" kojeg iz dana u dan očajnički prizivamo u zagrljaj proročkim rečima velikog Fjodora Mihajloviča Dostojevskog:

 „Učini nas svojim robovima, samo nas nahrani!"   

Priča se da je ovo omiljena rečenica današnjeg globalnog Velikog Inkvizitora, "Gazde vrlog novog sveta". Da li se još uvek pitate, zašto baš ona?

I da ponovim još jednom za sve one koji su nakon ovog teksta možda nešto i posumnjali:  svaka sličnost sadržaja gore napisanog teksta sa nekim stvarnim državama, političarima, narodom ili ljudima je posve slučajna i nenamerna.

A sada, nazad na Farmu da se "naš" Inkvizitor ne bi ljutio, jer ako se naljuti...



Novi Sad, 28.05.2010.

http://www.srpskaanalitika.com/

Afera Satelit: Reaktivirati Goli otok

IZ DIPLOMATSKOG UGLA

 

Reaktivirati Goli otok

 

Vlastodršci u vrijeme Broza proglasiše za predstavnika takozvanog "crnog talasa" u umjetnosti, režisera koji je napravio film o nekakvoj brani za hidroelektranu, bez vode. Nije nikome palo na pamet da u ludnicu pošalje poznatog Brozovog funkcionera koji je htio tu branu, bez vode, no su okrivili režisera filma i uništili život njegove porodice i njega.
Vremena se mijenjaju, pa se više ne grade hidrocentrale, bez vode, no daju pare za špijunski satelit čija je zemaljska stanica u drugoj zemlji, čije slike i podaci ne stižu u realnom vremenu, a i te informacije, praktično beskorisne za nas, može operater u inostranoj zemaljskoj stanici da nam kroji po svojoj volji.
Ta nabavka je "najbudalastiji i najdestruktivniji vojni projekat u posljednjih 20 godina na ovim prostorima", kaže vojni analitičar Miroslav Lazanski, a Mlađan Dinkić, tvrdi: "Vatru su zapalili Svetozar Marović i Prvoslav Davinić." "Posao su inicirali Crnogorci, a nije im trebalo mnogo da se dogovore sa Tadićem i Davinićem" - tvrde mediji. "Posao" je išao preko jednog drugara Sveta od Milja, nekog NATO miljenika, Džefri Štajera, i njegove firme s čuvenih, po mućkama, Devičanskih ostrva. Sveto od Milja i ministar vojni ondašnje srpsko-crnogorske skalamerije zvane SCG, dr. Prvoslav Davinić (to je onaj što je slao vojne cisterne sa naftom da mu pune privatni rezervoar za grijanje kuće u Sremčici) namjeračili su da zakupe špijunski satelit. "Ćuj, ba`, srpsko-crnogorski satelit za špijunažu!?" Koga je to ondašnja SCG, obavještajno izbušena kao švajcarski sir, htjela, mogla i zašto da špijunira i to sa zakupljenim satelitom? A možda se to samo domislila pohlepna post-petooktobarska bratija da može da napravi biznis u sopstvenu korist, a koji niko ne smije ni da provjerava, jer je riječ, ništa manje, no o državnoj tajni i bezbjednosti (iako nije malo primjera da je razlika između naših bezbjednjaka i krimosa često manja no dlaka u jajetu).
Članovi ondašnjeg Vrhovnog savjeta SCG mogli su da načine tu štetu od 36 miliona evra, jer je "demokratska" vlast najurila iz vojske sve valjane oficire, samo zato što su se časno borili protiv NATO agresije, pa nije bilo više nikoga da im kaže da ne prave gluposti. Recimo, prevremeno je penzionisan i poslat u pekare, pukovnik Zoltan Dani, komandant protivavionskog diviziona koji je oborio "nevidljivi" avion F 117 i jedan F 16. Mile Isakov, bivši ambasador u Izraelu, tvrdio je da ta špijunska ujdurma košta najviše 20 miliona eura, a da je razlika trebalo da ide nekome u džep. Poslije izbijanja skandala neko je rekao onima koji su tražili objašnjenje "da se ne miješaju, jer je to državna tajna". Eto, dokle smo dogurali, s ovima na vlasti, da je lopovluk državna tajna. Zato se Dule, poznati "penzionisani" beogradski džeparoš, žali: "Nije ovo više nikakva država. Došlo je takvo vrijeme da pošten lopov ne može više da zavuče ruku u tuđi džep!".
Izraelci su ponudili nagodbu da spuste cijenu za oko 20 miliona eura, ali neko naš ju je "izminirao" kako bi se ipak isplatilo 36 miliona eura za nepotrebni zakup satelita. Zbog čega?
Opet onaj džeparoš Dule brunda: "Tucao sam tri godine mermer na Golom otoku, sa nepunih 18 godina, zbog neke radničke plate koju sam onomad izdžepario, a ovi izdžeparili državi milione eura, pa ništa, valjda zato što nema više Goljaka!"
Možda bi trebalo reaktivirati Goli otok, ali samo za lopove najvišeg državnog ranga, pa bi tamo bili, kao nekada, i kriminalci i "politički", ovaj put objedinjeni u jednoj osobi.
Jednim udarcem dvije muve: u istom robijašu i lopov i političar.
A satelit špija da ne pobjegnu.
(autor je bivŠi generalni konzul SRJ u Bariju)

 

http://www.dan.co.me/index.php?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2010-05-27&clanak=232767

Масовни медији о масовној гробници

 

Владимир Јевтић

среда, 26. мај 2010.

Готово су сви медији пренели изјаву тужилаштва за ратне злочине у Бееограду да је у месту Рудници у близини Рашке откривена масовна гробница са телима Албанаца који су убијени током сукоба на Косову. Агенција BBS на српском језику је своје саопштење почела следећим речима: "Тужилаштво за ратне злочине у Београду је саопштило да је у Рудници крај Рашке откривена масовна гробница са телима, како се верује, око двеста педесет Албанаца убијених током сукоба на Косову крајем деведесетих година".[1] У саопштењу се даље наводи да је ово "шеста масовна гробница откривена у Србији после 5. октобра 2000. и пада режима Слободана Милошевића. Три су нађене на територији Србије а три на Косову". У контексту поменутих изјава, а видећемо убрзо да и наши медији извештавају по истом рецепту, нарочито су индикативна два момента. Наиме, као прво јако је битно то да се "верује" да су у питању тела Албанаца, што по природи ствари упућује на чињеницу да ексхумација тела још увек није обављена управо зато што поменута масовна гробница још увек није ни откривена. Наши као и страни медији своја саопштења заснивају на претпоставкама и наводним изјавама непроверених сведока чији се идентитет заправо нигде и не помиње. У вези са овим свако ко се само мало запита о целој овој медијској причи може врло лако да примети да постоји огромна контрадикторност у изјавама различитих медија. Док неки попут већ поменутог BBC-ија или РТС-а говоре како је масовна гробница пронађена, други медији, као што је Б92, говоре да постоје само претпоставке да се на тој локацији налази масовна гробница. Ово јасно можемо да видимо уколико само мало анализирамо изјаву РТС-а: „У Рудници код Рашке пронађена гробница са око 250 тела, у којој су највероватније тела Албанаца убијених 1999. године на Косову. То је шеста масовна гробница откривена у Србији после 5. октобра 2000. године", а одмах затим у следећој реченици стоји: "Тужилаштво за ратне злочине, у сарадњи са Еулексом, открило је локацију на југу Србије за коју се сумња да је масовна гробница у којој је, према сведочењима похрањено 250 тела косовских Албанаца" изјавио је српски тужилац Владимир Вукчевић. Сасвим је јасно да речи "пронађена" и "сумња се" не иду заједно у саопштењу једне озбиљне медијске куће. Остаје недоумица да ли је то случајност или нешто што је постало симптоматично када су у питању изјаве овог типа. Очигледно је да некоме одговара да се сумње и претпоставке проглашавају за голе чињенице. Сада долазимо до тог другог момента који је заједнички за сва саопштења. Наиме, можда се делић одговора зашто се сумње и хипотезе проглашавају за чињенице крије у делу изјаве који се готово у потпуности поклапа са већ поменутом изјавом агенције BBC. Наиме и РТС помиње тачно један одређени датум, 5. октобар, као и број откривених масовних гробница који је сада већ достигао цифру од шест. Уз свe дужно поштовање према жртвама злочина, стиче се утисак да се медији напросто утркују око тога ко ће пре пренети вест о откривању неке нове гробнице док црна рачуница која се односи на број места у којима су похрањена тела непрестано расте и то све под будним оком страних и домаћих медија. Осим што се с једне стане инсистира на томе да је гробница откривена, као да су ископавања већ почела, а с друге стране отворено се говори о томе да су у питању сумње које се базирају на изјавама сведока, у вези са изјавама да се на овој локацији налази масовна гробница још једна ствар збуњује. Наиме, на овој локацији налази се зграда предузећа "Космет пут" са прилазним паркингом. Радници који су запослени у овом предузећу не крију да су изненађени информацијом да се испод темеља њихове зграде налази поменута масовна гробница.[2] Поставља се питање на који начин је заиста утврђено да се на поменутом месту налази гробница уколико се на тој локацији налази поменуто предузеће? Одговор је дао поменути Вукчевић који се опет, што не представља велико изненађење, позива на изјаве сведока, као и на анализе снимака из ваздуха. Ове анализе су нови моменат у целој причи јер се сада поставља питање како се из ваздуха може утврдити да је то гробница која садржи 250 тела косовских Албанаца? У Тужилаштву за ратне злочине говоре да се до ових наводних информација дошло захваљујући сарадњи са мисијом Европске уније на Косову. Бруно Векарић је тим поводом изјавио: „Пре две године се тражила та гробница, међутим, у том тренутку она није пронађена. Сада мислимо да имамо праву локацију и учинићемо све да што пре дође до техничке реализације, да се та тела изваде и да се, наравно, уз регуларну процедуру предају њиховим родбинама." Заменик косовског премијера Рам Манај оценио је да откриће масовне гробнице у Рашкој наводно показује спремност Србије да се открије истина о несталим Албанцима. Он је рекао да је косовска страна имала информације да је тамо закопано од 250 до 400 људи. "Једно званично ископавање урађено је на тој локацији јуна 2007. године, али је копано на погрешном месту." У саопштењу тужилаштва се на крају помиње да је тужилаштво, имајући у виду чињеницу да је Еулекс "одредио" место где се налази потенцијална масовна гробница, истражном судији предложило да изађе на лице места и да обави увиђај и да се, уколико се потврди информација да се ради о масовној гробници, изврши ексхумација, обдукција и идентификација жртава. Уколико је то тако, морамо поново да поставимо питање зашто званичници тужилаштва у медијима износе тврдње како је гробница већ откривена? Коме то иде у прилог? Уколико је заиста реч о масовној гробници, онда није потребно да се претпоставке и хипотезе већ унапред проглашавају чињеницом и да се то експлоатише у дневнополитичке сврхе. Неопходно је да се сачекају резултати истраживања на терену и уколико су они потврдни тек тада је потребно да се јавности саопшти истина. Међутим, проблем је у томе што сада готово да се и не говори о томе до ког је степена истрага напредовала тако да се стиче утисак да су медији изгубили интересовање за резултате истраживања поменуте локације. Као да је једино било важно то да се непроверене изјаве прогласе за чињеницу и да се случај затвори као да није битно да ли гробница заиста и постоји. Уосталом, ово је само још једна у низу масовних гробница на територији Србије, док се о несталим Србима на Космету готово и не говори. [1] http://www.bbc.co.uk/serbian/news/2010/05/100510_kosovomassgrave.shtml [2] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=05&dd=10&nav_id=430013

 

Пристигли коментари (15)

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/masovni-mediji-o-masovnoj-grobnici.html

Genocidom se ne trguje

Genocidom se ne trguje

Region | Aleksandar Vulin | maj 22, 2010 at 02:36

---

Piše Aleksandar Vulin

Ukoliko Srbija zaista odustane od tužbe za genocid protiv Republike Hrvatske, onda će to značiti da sedam hiljada imena ubijenih nisu vredni ni pamćenja ni kazne, i da je ona odustala od svoje istine i da prepušta drugima da određuju njeno mesto u istoriji, ali i u budućnosti

Sve države su nastale na osnovu nasilja, a sva društva koja u njima žive nastoje da nasilje ograniče, umanje ili sasvim iskorene. Da bi napravili razliku između dozvoljenog i nedozvoljenog nasilja, države pišu svoje istorije, predočavaju svoje istine i na osnovu njih objašnjavaju nastanak i pravdaju nasilje u kome su stvorene. Otuda SAD veliča ustanak protiv Engleza, Francuska pravda giljotiniranje Luja Šesnaestog, Rusija ne vidi ništa loše u ratovima i surovostima Petra Velikog, Kina ne broji milionske žrtve dugog marša već ono što je marš stvorio. SFRJ je nastala kao plod otpora fašističkoj okupaciji i želji za pravednijim društvenim odnosima, a većina država nastalih iz nje svoje postojanje pravda otporom „velikosrpskoj agresiji", antikomunizmu i borbi za tržišnu privredu.

GENOCID NIJE BILATERALNO PITANJE
Srbija svoje postojanje ne pravda ničim i svoje trajanje vidi pre kao razlog postojanja drugih nego što pokušava da objasni samu sebe, da se opredeli, izjasni prema svetu oko sebe, odredi prema interesima i svojim i tuđim. Tako pravdajući druge premijer Srbije Mirko Cvetković na sastanku predstavnika Makedonije, BiH, Albanije, Crne Gore, Hrvatske i Srbije održanom 14. maja 2010. godine u Zagrebu izjavio je da je „Srbija spremna da odustane od tužbe za genocid, podnete prema Republici Hrvatskoj" i to „ukoliko Hrvatska odustane od tužbe prema Srbiji". Kada je tužba predata u novembru 2008. godine većina parlamentarnih partija je podržala obraćanje Srbije MSP. Nada Kolundžija je rekla „Svi zločinci moraju biti kažnjeni, Hrvatska nije spreman na to i mi ćemo naći načina da odgovorimo". „Izvanredna je prilika da se hrvatska ocrni pred međunarodnom javnošću i zbog zločina koje je počinila i zbog zločina koji sada čini time što ne dozvoljava da se Srbi vrate tamo odakle su proterani", rekao je šef poslaničke grupe „Napred Srbijo" Tomislav Nikolić. Tužbu su podržali i DSS, NS, SPS i SRS, a protiv njenog podnošenja bili su samo LDP i LSDV, dok je Stjepan Mesić osporio legitimnost tužbe sa hrvatske strane.
Odustajanje od većinskog stava vidno je iznenadilo i premijera Hrvatske Jadranku Kosor, i zato je brzo odgovorila da „odluku o povlačenju tužbe može doneti samo Vlada, a ona o tome nije raspravljala"; za razliku od premijera Cvetkovića čija Vlada takođe nije raspravljala o povlačenju tužbe, ali je on svejedno ponudio i kao odgovor dobio stav premijerke da „genocid nije bilateralno pitanje". Postojanje genocida nije stvar dogovora. Ponuda premijera Srbije govori da oni koji Srbiju vode, ne veruju u zemlju o kojoj odlučuju, sumnjaju u narod kojim upravljaju, i da su čvrsto ubeđeni da je Srbija kriva za sva zla i balkanske ratove sa kraja prošlog veka. Da nisu zar bi odustajali od tužbe koju su sami podneli, za svoje vlade, imenom svog ministra inostranih poslova, saglasnošću čitave zemlje, pa i predsednika republike?
Tužba koju je vlada Mirka Cvetkovića podnela MSP, i koje se Srbija držala sve do 14. maja, sadržavala je opise zločina nad Srbima počinjenim na teritoriji Republike Hrvatske od početka građanskog rata pa sve do „Oluje" i proterivanja 300.000 Srba. U optužnici su navedeni zločini počinjeni u Gospiću, Sisku, Pakračkoj Poljani, Karlovcu, Osijeku, Paulinom Dvoru, Medačkom Džepu, Maslenici, operaciji „Bljesak". Pravni tim Srbije nabrojao je svedočenja preživelih, sabrao dokumentaciju o mrtvima, pravnički suvoparno ali zato ne manje istinito zapisao koliko je zaklanih, koliko streljanih, koliko pogaženih tenkovima, koliko raketiranih avionima u  izbegličkim kolonama. Na spisku dokaza je i lista od sedam hiljada imena ubijenih, poređanih po godištu i mestu gde su pobijeni. Na spisku je i imovina trista hiljada prognanih koja se procenjuje na više od tri milijarde evra, na spisku su i ubijeni povratnici i dokazi da hrvatska država sistematski onemogućava povratak Srba na prostore sa kojih su proterani u „Oluji". Sve je to na spisku, ali ne i podatak ko je odlučio da odustaje od tužbe za genocid prema Hrvatskoj. Mirko Cvetković to nije mogao da odluči sam, kao što nije odlučio o skoro ni jednoj važnoj stvari u dosadašnjem radu Vlade. To nije odlučila Vlada Srbije, jer bi smo to morali znati iz službenih saopštenje koja se izdaju i za mnogo manje razloge. To nije odlučio ni parlament jer bi čak i takav, prigušen i servilan morao da glasa i objasni ako ne opoziciji, a ono Srbiji zašto je promenio stav.

PREĆUTKIVANJE ZLOČINA
Jedini ko je o tome govorio neopterećen zakonima ili ustavnom predviđenom podelom vlasti jeste predsednik Srbije Boris Tadić, i to na brodiću na kome ga je primio novoizabrani predsednik Hrvatske Ivo Josipović. Kao jedan od pisaca tužbe protiv Srbije, Josipović je umeo da ceni Tadićev gest o odustajanju, ali Kosor nema isto mišljenje. Ukoliko bi Hrvatska odustala od tužbe prema Srbiji, ukoliko bi priznala da je „domovinski rat" bio ne otpor „velikosrpskoj agresiji", već građanski rat u kome je čitav jedan narod proteran i popaljen, onda bi se postavilo pitanje razloga i uzroka nastanka samostalne, etnički čiste države Hrvatske, kontinuiteta zločina NDH i legitimnosti otpora takvom ponavljanju istorije, a to bi vodilo i preispitivanju njenog međunarodnog položaja ali i razgovoru o obeštećenju žrtvama.
Sa druge strane, ukoliko Srbija odustane od tužbe protiv Hrvatske zbog genocida i tako prizna da genocida nije bilo, postavlja se pitanje kako je naša zemlja postala država sa najviše izbeglica u Evropi? Zašto su se u avgustu 1995. godine u Srbiju slile kolone prestravljenih, prežednelih, okrvavljenih i izmučenih Srba iz Hrvatske. Genocid je teška reč, i kada se izgovori iza nje mora stajati podjednako težak dokaz. Uprkos decenijskim pripremama u svim zapadnim medijima i gotovo opšte prihvaćenom stavu da je Srbija počinila genocid u BiH, MSP je morao da popusti pred strukom i pravom i da razočara svetske medije donoseći presudu po kojoj „Srbija nije počinila genocid u BiH", mlako pokušavajući da zadovolji odavno stvoreno javno mnenje rečenicom „Srbija nije učinila sve što je mogla da genocid spreči". Genocid je teška, najteža reč međunarodnog prava i ne sme se lako potezati, zapravo je zaključak presude po tužbi BiH, ali tu poruku Boris Tadić nije primio ili nije razumeo. Da jeste njegova vlada ne bi trgovala optužbom te snage.
Da li iko može da zamisli premijera Izraela koji kaže, ukoliko nam Nemačka da trgovačke povlastice, mi ćemo odustati od zahteva za ratnu štetu, prestaćemo da tražimo, sudimo i kažnjavane za ratne zločine u Drugom svetskom ratu, prestaćemo da govorimo o holokaustu. Holokausta je bilo ili nije bilo, genocida nad Srbima u Hrvatskoj je bilo ili nije bilo i to ne može biti stvar trgovine, dogovora, procene ili evropske budućnosti. Moderna Evropa postoji na osudi holokausta, i svi odnosi u njoj temelje se na principu da je istina lekovita. Pa kako onda Srbija misli da ide u Evropu, bilo da prećutkuje genocid, bilo da o njemu lažno svedoči?

 

Odlučuje o genocidu, neopterećen zakonima ili ustavnom predviđenom podelom vlasti: Boris Tadić, na brodiću na kome ga je primio predsednik Hrvatske Ivo Josipović

ZA RATOVE NEKO MORA BITI KRIV
Ako se optužbom za genocid, ako se kostima i patnjom može trgovati onda se mora pisati i drugačija istorija ratova u SFRJ, onda se mora pocepati trista hiljada izbegličkih legitimacija, i pokrenuti tužba protiv onih koji su bespravno i sa umišljajem obmanuli Srbiju da su bežali pred zlom. Jedno je kada se sklonite pred kamom i jamom, a drugo kada iz samo vama poznatih razloga lažno predstavljate kao prognanik da biste živeli na teretu poreskih obveznika Srbije. Ako genocida nije bilo, ako se odustaje od borbe za njegovo dokazivanje, onda Srbija treba da se pripremi za presude o njoj, Jadranka Kosor kaže „ svi se moramo opredeliti prema zločinačkoj politici Slobodana Miloševića koja je nanela toliko zla". Ukoliko nije bilo genocida ona je u pravu, jer za ratove i izbeglice neko mora biti kriv. Ako nije kriv Tuđman čija vojska je proterala i poubijala hiljade Srba onda je to morala biti Vojska Jugoslavije koja ih je ili branila ili zbrinjavala. Nije moguće i jedno i drugo, nije moguće da genocida ima, a da su Srbi iz Hrvatske proterani rečima i ekonomskom krizom. Ukoliko nije bilo genocida onda Mirko Cvetković mora da raspravi sa svojim koalicionim partnerima iz SPS ko će od njih da preuzme odgovornost za zlo koje će odustajanjem od tužbe biti pripisano Srbiji, jer neko za ratove i smrti, za izbegle i prognane mora biti kriv. Ili je bilo genocida nad Srbima, ili je Hrvatsku napao Milošević, dok je Tuđman mirno vodio zemlju ka demokratiji, a to bez SPS-a partije koju su činili i čine njegovi najbliži, oni koji su sa njim delili i vlast i uverenja, a možda još i više vlast nego uverenja, nije bilo moguće.
Mirko Cvetković ili ko god da mu je dopustio (ili naredio), da ponudi odustajanje od istine o stradanju naroda čiju vladu vodi, morao bi da se najpre obrati svom narodu. Da mu kaže da genocida nije bilo, da mu objasni da sve što je njegova vlada napisala u tužbi od koje sada odustaje, nije vredno ni pamćenja ni kazne. Da  sedam hiljada imena ubijenih nisu vredni ni pamćenja ni kazne. Da kaže kako mrtvi nisu ni živeli, jer da jesu zar za njihove smrti neko ne bi morao da položi račun. Genocida je ili bilo ili ga nije bilo, to nije i ne može biti stvar dogovora, međusobnog odustajanja. Kako je moguće da vladajuća većina tvrdoglavo insistira na potvrdi stava Saveta Evrope o genocidu u Srebrenici, a ne traži da i sama formira komisiju i utvrdi istinu koja se neće moći osporiti o Srebrenici i o svakom drugom stradanju, ali spremno odustaje od tužbe za genocid u Hrvatskoj koju je sama pisala i dokumentovala.

PODMUKAO BALKANSKI PUT
Genocid je preteška reč da bi se njome neko plašio, preteška da se njome trguje. Ako je izgovorena ona mora biti i dokazana. Ako genocida nije bilo, zašto smo tako ranjavi, tako siromašni, tako sabijeni na malom prostoru, ako genocida nije bilo zašto nas nema tamo gde smo pre dvadeset godina bili apsolutna većina, ako genocida nije bilo zašto smo rasejali tolike neobeležene grobove, zašto sinovi stradalih iz „Oluje" ne govore kao njihovi očevi, ne pamte sela dedova, ne znaju kako im se zovu rodna brda, reke i šume. Ako genocida nije bilo odakle nam obraza i hrabrosti da govorimo, a ako je genocida bilo, odakle nam obraza i hrabrosti da odustajemo, odakle nam obraza i hrabrosti da ćutimo. Naši vladari u svom nepoznavanju sveta i prilika u njemu često o drugima sude po sopstvenim shvatanjima i primerima.
Polazeći od svakodnevne prakse po kojoj u nas ništa što je zapisano u zakonima i tužbama ne vredi i ne važi ukoliko nije od koristi onom ko vlada, naši vladari, i naš vladar, misle da tako mora biti i među drugim ljudima, narodima i onima koji ih vode. Zato lako i bez dvoumljenja gaze i krše ono što su i sami doneli.  Istorijske knjige više od istine koju sadrže ili ne sadrže, određuju koji je to sistem vrednosti koji će odrediti i od svih drugih ljudi i naroda odlikovati pokoljenja koja dolaze. Zato ozbiljni državnici i narodi promišljaju šta će napisati, a još pažljivije kakve će tužbe pokretati i kakve će istine njima potvrditi.
Srbija nije među njima, sigurna da kao što je kod nje običaj i praksa, da ništa ne važi i da ništa nije vredno pamćenja i ponavljanja, ona odustaje od svoje istine i prepušta drugima da joj pišu udžbenike i određuju njeno mesto u istoriji, i zato naviknuta na bezakonje i silu u sebi samoj, lako i bez otpora pristaje da se odrekne sebe, da napusti i ono što zna da se napustiti ne sme, i još više od toga, da se na nesigurnom i uvek podmuklom balkanskom putu, nađe ogoljena i toliko siromašna da nema čak ni svoju istinu.

http://www.pecat.co.rs/2010/05/genocidom-se-ne-trguje/

Косово је све што имамо - "Косово је најлепше"

Косово је све што имамо

 

Пише: vesti

Прича о Косову, сетна и болна, жива и оптимистична, изведена под редитељском палицом Луис Дивала, у луксузном кварту 7. париског арондисмана и у театру "Адиар", омогућила је да се за незбринуту децу са Косова и Метохије прикупи (после одбијања трошкова) 4.000 евра помоћи (акција се наставља), а све то одвијало се у организацији СКД "Извор", уз подршку парохије Св. Сава и под покровитељством "Вести".Амбасадор Душан Батаковић био је драги гост, исто као прота Никола и отац Славиша, Коста Христић, гуслар Мишко Гојак, дијаспорски лидери Мића Алексић и Синиша Благојевић, председници наших удружења и још 250 присутних који су, уз обавезно куповање улазнице (20 евра), а понеко и додатног донаторског прилога, уживали у бојама и звуцима српског кутка са Балкана.  - Бог вам помогао! - чуло се са позорнице, пре него што су се на слапове стихова одлучили Милан Михајловић и Ненад Раденковић, а настављено покретним сликама Косова. "Да сам извор вода хладна, ја бих знала где бих уживала", грлено су извијале лепотице новопазарске групе "Рашанке", па као да су на све и одговарале: "Косово је најлепше", а како би ту изворност приближили странцу, у наш мелос убациле су и понеку француску реч. Духовном музиком и славујским појем за Косово су се "бориле" Слађана Борота и Натали Шарић.  Завршницу првог концерта двојезично су декорисали "Косовски божури", изузетно моћним садржајем и изведбом композиција Гаврила Кулунџића и вођством Иване Жигон. Чуло се: "Косово је душа Србина, рана незацељена, крв, молитва, Косово је све што имамо, све што јесмо, Косово је земља вечно живих боја".  Пљескало се много. А, шта се даље дешавало? Сви су из сале изашли, па поново улазницу купили да би присуствовали концерту етно-игре КУД "Звечан", СКД "Извор" и београдског оркестра КУД "Бранко Цветковић". Како "са Косова зора свиће", тако су се развијала кола до усијања и повика из публике:"Браво, омладино" и хорског скандирања "Косово-Србија". И, све у мислима на незбринуту децу Косова и њихово лепше сутра, али и уз жал што се више Срба није одазвало позиву и хумано конкретизовало своје честе пароле о родољубљу. Било је и суза Славни писац Петер Хандке неприметно се сместио у средину сале, после је рекао: - Знам ја много о Косову, знам и многе песме. Ово је било тужно, али и пуно енергије. Прота Никола је сажео: - Лепа и дирљива представа, пустили смо и покоју сузу. Завет предака - Сваки спомен Косова изазива јаку, а у мени најприснију емоцију. Ова деца са Косова су добра, пре ће бити да нешто није у реду с нама. Они нас подсећају на завет предака, на одговорност према потомству - дирнуо је у срж амбасадор Душан Батаковић. Иницијатор ове акције, председник СКД "Извор" Драгослав Ђурић је поручио: - С мислима на косовску децу ангажовали смо се максимално, хвала свима који су нам помогли. 21.05.2010. Извор: Вести-онлајн

http://www.vidovdan.org/2010-04-26-12-27-13/48-2010-04-26-12-25-32/628-2010-05-21-06-31-37

Царева нова наука или…?

Царева нова наука или…?

subota, 22 maj 2010 06:35 Љубиша Рајић-Политика

 

Не може се истовремено планирати развој телекомуникација и Телеком продавати приватним интересима, развој нанотехнологије или оптичке мреже не планира се тако што се набрајају подручја истраживања, млади научници не могу стићи коефицијенте ако се у часописима са СЦИ листе објављују ненаучни радови Скупштинска одлука о изједначавању дипломе и мастера практично је укинула мастер као улазницу у научни рад.

Стратегија научног и технолошког развоја Србије, усвојена јесенас, омањи је документ, који се састоји од доста лепих слика, посебно министра Ђелића, и четрдесетак страница текста од којих на отприлике половини пише нешто што не припада општим знањима и каталозима предавања, те заводљивог наслова Фокус и партнерство и помало неписменог поднаслова „Србија као иновативна земља у којој научници достижу европске стандарде, доприносе укупном нивоу знања друштва и унапређују технолошки развој привреде".

Успешност било које стратегије зависи од пет елеменaта: формалног оквира, циљева, исходишта, услова спровођења и средстава. Пошто Србија тренутно има вишак амбиција, а мањак озбиљног планирања (нема чак ни наговештај општег развојног плана), наше стратегије су већма спискови лепих жеља. Ова се зауставила негде на пола пута; на једну добру идеју иде једна која је потире, на једну начету тему једна изостављена.

Формални оквир спровођења стратегије чини неколико закона, али они нису међусобно усклађени. На пример, скупштинска одлука о изједначавању дипломе и мастера практично је укинула мастер као улазницу у научни рад, докторске студијe на којима преовлађује систем са две године предавања и годину дана за писање дисертације, чиме израду доктората своди на стари магистарски рад. Одредбе правилника о вредновању научног рада потиру идеју да се научници подстичу на популаризацију науке, министарска управа потире идеју о стабилности у раду институција, научни кадар се не може подмладити ако бар неки студенти на докторским студијама не буду запослени да раде само то, САНУ је законом добила несразмерно велику улогу у односу на институте и универзитет…

Циљеви су јасна инструментализација науке за потребе привреде, али се нигде не указује која ће то привреда користити локалне научне резултате. Не може се истовремено планирати развој телекомуникација и Телеком продавати приватним интересима, развој нанотехнологије или оптичке мреже не планира се тако што се набрајају подручја истраживања и примена из неког увода у те технологије, мултидисциплинарна истраживања не постоје без мултидисциплинарних часописа, млади научници не могу стићи коефицијенте ако се у часописима са СЦИ листе објављују ненаучни радови (погледајте, на пример, текст Мира Вуксановића у Јужнословенском филологу LXIV за 2008. годину), нема озбиљних истраживања у хуманистичким наукама ако им је једини циљ „афирмација националног идентитета" и друштвеним ако им је кључни циљ допринос променљивим и нејасним циљевима јавне политике…

Основ сваке стратегије мора чинити темељита анализа исходишног стања, а у овој има само нешто бројчаних података, јер очевидно ни само Министарство нема довољно релевантних података, помињу се недостатак критичне масе и нефункционална мрежа института, али не и када је реч о универзитетима, нема ни наговештаја анализе незавидне интелектуалне климе и стања етике у нашој науци и високошколској настави, помиње се недостатак научника, али без јасног плана како да се тај број повећа…

Недостатак анализе услова спровођења можда је највећи недостатак, јер нема међународне сарадње ако се не промене ставови према иностраним научницима, нема иновација у привреди ако се не скрши увознички лоби, нема повећања енергетске ефикасности ако ЕПС служи као социјала, нема промене старосне пирамиде ако се суштински не промени однос према младим научницима, нема сврхе позивати исељене научнике да се врате када се практично ништа не чини да се задрже они који су већ овде…

Предвиђена средства су још и најбољи део ако се под тим подразумевају издвајање новца, смештај за ђаке Математичке гимназије, изградња станова или подршка Петници, али је тешко видети чему може да послужи Центар за промоцију науке када у Србији постоји један једини новинар који се бави само науком, зашто да се, на пример, уместо доласка ђака у Београд, не би побољшала настава математике у унутрашњости или зашто се уместо центара изврсности не побољша научни рад у постојећим институцијама…

Теза да ће више науке и научника решити развојне проблеме сама по себи постаје отрцана као и теза да више тржишта само по себи решава те исте проблеме, а ни раст научне бирократије, неминован у оквирима овакве стратегије, неће побољшати научне резултате. Све ме то подсећа на жељу да се нађемо на листи 500 најбољих универзитета којој недостају само одговори на два једноставна питања, зашто и како. Или на причу да је Србији потребно још 14.000 научника, само никако да нађем ко је и како израчунао баш тај број.

Ако је ова стратегија почетак једног озбиљног аналитичког документа од неколико стотина страница о коме ће се водити подједнако озбиљна расправа, донеће добробит не само науци већ и целој Србији, што му је исказани циљ. Али ако остане само рекламна брошура актуелног министра – даће исти резултат као и стратегија борбе против сиромаштва или реформа универзитета, дакле никакав или онако шућмураст.

http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Careva-nova-nauka-ili.lt.html

Italijanski vojnici na Kosovu masovno oboleli

Umiru celi odredi

V. C. SPASOJEVIĆ - M. RISTOVIĆ, 21.05.2010 21:00:21

Ocena:

Komentara:

 

Italijanski vojnici na Kosovu masovno oboleli

 

 * KAD su me otpustili sa ispitivanja u bolnici u Sremskoj Kamenici, rekli su mi: „Idi kući, za tu bolest nema leka!" Ovako je Ljubiša Ivković (48), moler iz Prekonoge kod Svrljiga, vojni rezervista, pripadnik „Malčanskog odreda", pre smrti objašnjavao svoje stradanje posle rata na Kosmetu.
- Još na ratištu, dobio sam visoku temperaturu. U Prištini su mi dali 17 injekcija, snimili pluća. U bolnici su otkrili da imam vodu u plućima i da mi je celo krilo uhvatio tumor.
* Slična je bila i sudbina Dragana Stevanovića (26), kvalifikovanog bravara iz Donjeg Dušnika, takođe člana istog odreda. Po povratku s ratišta nije spavao, ni jeo, žalio se na glavobolju. Krajem avgusta 1999. godine hitno je operisan na Neurohirurškoj klinici u Nišu, gde mu je odstranjen tumor mozga veličine devet santimetra. A, onda je pao u komu. Drugi put je operisan u aprilu, a umro je 10. juna 2000. godine.
* Bitku s mučnom bolešću 2001. godine izgubio je i Dejan Živić (27), iz niškog naselja „Branko Bjegović". Od polovine juna do kraja jula 1999. godine boravio je u Đakovici. Bio je na straži kada je srušen most na Bistražinskoj reci, u rejonu koji je gađan municijom sa osiromašenim uranijumom. Na 150 metara od njega pala je NATO bomba od 2,2 tone. Odmah posle bombardovanja žalio se na probleme sa glavom, a ubrzo mu je na vratu iskočila žlezda veličine klikera, koja je izrasla u veličinu pesnice. Posle dve godine lečenja, umro je u najtežim mukama.
I drugi pripadnici „Malčanskog odreda", koji su kao vojni rezervisti angažovani 1999. godine na Kosovu, na području Magure, Slatine, Uroševca i Jezerca, imaju zdravstvenih problema. Od 40-ak mesta u svrljiškoj opštini, u svakom je bar neko posle Kosova oboleo: Jovica Dimitrijević iz Beloinja kod Svrljiga, Boban Aleksić iz sela Drajinac, Milomir Antić iz Okruglice...

Mrtvačke glave

URANIJUMSKA municija naplatila je račun i u Vranju.
- Moj muž je nekoliko meseci posle bombardovanja svakodnevno bio na Pljačkovici. Postavljao je sa kolegama zaštitnu ogradu oko mesta gde su padale bombe. Nije imao nikakvu posebnu opremu osim radnog odela koje je i inače nosio. Dve-tri godine kasnije počeli su problemi. Dijagnoza je bila rak pluća. Sećam se da mu je doktorka u sanatorijumu u Surdulici rekla da će „Vranjanci tek da imaju problema" - seća se Saveta, supruga Miroslava Jovića (52), zidara u vranjskom „Vodovodu", koji je preminuo 2004.
Od raka pluća umro je i njegov kolega Goran Mitić. I on je radio četiri meseca na postavljanju zaštitne ograde na Pljačkovici. Njegova supruga Dragana tvrdi da pre toga nije bio bolestan.
- Plašio se. Govorio je stalno da će svi koji su bili na Pljačkovici umreti. Sa opakom bolešću borio se skoro godinu i po. U Knez Selu, gde je išao na zračenje, govorili su nam da tu ima najviše ljudi iz Vranja - priča Dragana.
Osim njih dvojice, preminuo je još jedan radnik vranjskog „Vodovoda". I on je bio u grupi koja je postavljala ogradu. Nekoliko preostalih i danas imaju probleme - povremeno im se na koži javljaju plikovi i čudne fleke.
- Nismo imali ni rukavice, ni maske, samo uobičajena radna odela. Svuda oko nas su bile žute zastavice sa mrtvačkim glavama. Odmah nam je firma otvorila zdravstvene kartone. Valjda su pretpostavili kako će se završiti - priča, za „Novosti", jedan od preživelih radnika, koji je želeo da ostane anoniman.
Do sada nije urađeno nijedno ozbiljno istraživanje da li je opasni uranijum već ušao u lanac ishrane. Istraživanje stručnjaka vranjskog Zavoda za javno zdravlje pokazalo je da je broj obolelih od malignih bolesti u Pčinjskom okrugu za 25 odsto veći nego u Braničevskom i Kolubarskom regionu. Rezultate je u februaru prezentovala radna grupa.

Prema podacima Ministarstva za životnu sredinu, Vranje je često grad sa najvećim zračenjem u Srbiji. Neretko je po tome ispred Vinče, gde se nalazi nuklearni reaktor i skladište radioaktivnog otpada!

Bez 11 organa

RATNOG vojnog veterana Milana Radića pronašli smo odmah po povratku sa Hilandara. Kaže, tamo ide jednom, dva puta mesečno od 2006. godine, kada se „ponovo rodio". Radić je prvi veteran koji je dobio i zvaničnu lekarsku potvrdu u Institutu za medicinu rada i radiologiju u Beogradu da je njegov papilarni karcinom nastao kao posledica uranijumske municije. Ovaj rak prenosi se krvlju, a kod Radića je metastazirao. Izvađeno mu je 11 različitih organa, među kojima štitna žlezda i limfni čvorovi. Druga operacija, 21. septembra 2006, trajala je šest i po sati, i tada mu je izvađen tumor dimenzija četiri puta pet centimetara.
- Poslednjih pola sata osećao sam kako me zašivaju. Rekao sam: „Požurite, gospodo, još njih čeka operaciju". Kasnije, doktori su mi rekli: „Hvala bogu da ti i supruga niste dobili dete. Ko zna šta bi se rodilo?!" - kaže Radić.
On trenutno vodi sudski postupak za povećanje stepena invaliditeta (sada je invalid 60 odsto) i pokreće postupak za dobijanje odštete. Zasad još nije ostvario ni penziju. Ako mu bude dodeljena, biće to prvi takav slučaj u Srbiji, za razliku od Italije, koja je do sada već isplatila 1,4 miliona evra vojnicima zbog „balkanskog sindroma".

Umiru i lekari

REDAKCIJA „Novosti" uspela je da dođe do Falka Akamea, bivšeg admirala u italijanskoj Ratnoj mornarici, danas prvog čoveka veteranske Asocijacije vojnih žrtava i njihovih porodica (Anavafaf). Prema njihovim podacima, 174 italijanska vojnika su umrli u mirovnim misijama od posledica osiromašenog uranijuma, a gotovo 3.000 je obolelo od raka.
- Teško je reći da li su se kontaminirali u Somaliji, Bosni, Iraku, Avganistanu ili na Kosovu, jer se posledice javljaju kod nekoga posle godinu, a kod drugog posle 15 godina - kaže Akame. - Ako je bio u vojnim operacijama u Somaliji 1992-1994. godine, i u Bosni 1995, a razboleo se 1997. godine, kažite mi vi, gde se kontaminirao?
Akame kaže da mnogi vojnici nisu dobili odštetu pošto nisu imali para za skupe procese. Neki su dobili između 100.000 i 200.000 evra, ali ima i onih koji su dobili više od pola miliona. Recimo, Đanbatista Marika dobio je od Civilnog suda u Florenci, u prvom stepenu, nadoknadu od 545.000 evra, a žalbeni postupak je u toku. Porodica S. Melonija, koji je umro od raka, dobila je konačnom presudom pred Civilnim sudom u Rimu pola miliona, a porodica S. Vece je dobila u prvom stepenu više od milion evra.
Među umrlima od raka je i Franko Nobile, lekar koji je sa vojnicima boravio na Kosovu, i koji je objavio knjigu o prvih 13 slučajeva umrlih od „balkanskog sindroma". Oboleli vojnici leče se širom Italije, između ostalog, i u Glavnoj vojnoj bolnici u Rimu, u Centru za lečenje tumora u Milanu i u vojnom Centru za lečenje tumora u Avijanu.

ZATRAŽILI KOLEKTIVNE PREGLEDE
PRIPADNICI „Malčanskog odreda" su posle NATO bombardovanja tražili od nadležnih u tadašnjoj Trećoj armiji VJ da organizuje kolektivni pregled, kako bi se proverilo njihovo zdravstveno stanje, jer su petorica rezervista obolela od malignih bolesti, a 12 je imalo simptome takvih oboljenja.
Tokom 2000. godine Informativna služba Treće armije VJ oglasila se saopštenjem, u kome je istakla „da postoji veliko moralno opravdanje za preduzimanje hitnih mera kako bi se tačno utvrdile posledice izloženosti radioaktivnoj municiji." Konstatovali su i da nema konkretne strategije za suočavanje sa ovim problemom, za šta su potrebna i velika finansijska sredstva.

1,2 MILIONA ZA DEKONTAMINACIJU
DAG Veir je koordinator Međunarodne koalicije za zabranu uranijumskog oružja (ICBDU) iz Mančestera, koja je prošlog meseca boravila u Srbiji, a na jesen će se pojaviti sa rezolucijom pred UN.
- Biće to treća rezolucija o uranijumskom oružju, koja će biti dostavljena kao preporuka vladama. Nadamo se da će Srbija podržati i ovu rezoluciju, kao što je podržala prethodne dve - kaže Veir za „Novosti".
- U Srbiji postoji stručna i politička volja da se 1,2 miliona evra izdvoji za dekontaminaciju. U BiH je trebalo šest godina da NATO otkrije na kojim lokacijama je korišćeno uranijumsko oružje, što je dovelo do nepotrebne izloženosti civila zračenju. Na Kosovu postoji oko 100 lokacija na kojima je korišćena municija sa osiromašenim uranijumom, a Kfor je ponešto uradio na uklanjanju uranijumskih metaka. Međutim, nema dokaza da je urađena opsežna dekontaminacija.

http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=4&status=jedna&vest=179733&title_add=Umiru%20celi%20odredi&kword_add=nato%20bombardovanje%2C%20uranijum