Jugosfera kao nova Jugoslavija

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/121551/Jugosfera+kao+nova+Jugoslavija.html

BEOGRAD 13. 06. 2010

PRESS

Jugosfera kao nova Jugoslavija

Sve više diplomata iz Brisela zalaže se za projekat obnove
jugoslovenskog prostora jer je za EU lakše i jeftinije da u paketu reši
probleme zapadnog Balkana
s
SASTANAK U SARAJEVU... Lideri regiona Ivo Josipović, Haris Silajdžić,
Filip Vujanović i Boris Tadić

SASTANAK U SARAJEVU... Lideri regiona Ivo Josipović, Haris Silajdžić,
Filip Vujanović i Boris Tadić

Srpski poslanik u hrvatskom Saboru Milorad Pupovac pokrenuo je
inicijativu da se iz ustava „lijepe njihove" izbaci antijugoslovenska
odredba koja zabranjuje Hrvatskoj ulazak u bilo kakve balkanske saveze.
To je samo jedan u nizu koraka prema ostvarivanju Jugosfere, projekta
obnove jugoslovenskog prostora koji zagovara sve više diplomata iz EU.

Jer, posle ekonomske krize sve je više onih u Briselu koji smatraju da
je lakše i jeftinije da se sa celim zapadnim Balkanom izađe na kraj ako
postoji kao jedan organizam.

Provala dobre energije

Prof. dr Predrag Simić, nekadašnji ambasador u Parizu, kaže da na eks-Ju
prostoru dolazi do „otvaranja prostora", pre svega zbog ekonomske krize.

- Jugosfera je termin koji treba da izbegne sve veze sa jugonostalgijom,
a odgovara shvatanju koje živi na Zapadu da je nestanak Jugoslavije
ostavio veliku prazninu na osetljivom prostoru i da bi tu prazninu
trebalo da popuni savez koji bi ličio na Beneluks. Dakle, nije u pitanju
država, nego savez koji tesno sarađuje, sa prisnim ekonomskim vezama.
Svima je jasno da je neophodno da se stvori tržište koje omogućava
stvaranje većih preduzeća. Zato raste raspoloženje za stvaranje
Jugosfere ne samo u EU, nego i u regionu - tvrdi Simić.

On kaže da tako posmatrana Jugosfera ima podršku mediteranskih članova
EU na čelu sa Italijom, dok vodeće članice EU ovaj prostor vide kao novu
Grčku, kao budući izvor problema za ekonomiju Evrope.

- Napor grupe mediteranskih članica EU bio je presudan za organizovanje
konferencije u Sarajevu, ali je konstatovano da su izostale vladajuće
zemlje EU, što i u Srbiji dovodi do talasa evropesimizma. Države bivše
Jugoslavije okreću se zajedničkom grupisanju. Došlo je do sveobuhvatne
provale dobre energije između Hrvata, Srba i Bošnjaka. A neki političari
idu i korak dalje, kao Dinkić, koji je predlagao da se organizuju
zajedničke sednice vlada - kaže Simić.
Srbija i Hrvatska dogovorile se da zajedno proizvode tenk T-84

PRVI KORAK... Srbija i Hrvatska dogovorile se da zajedno proizvode tenk T-84

Međunarodna konferencija

Srbija i Hrvatska su sklopile sporazum o saradnji u oblasti vojne
industrije, što se može smatrati i kao simbolički gest obnove industrije
koja je bila najjača u vreme SFRJ. Ekonomije su u takvom stanju da
moraju da se okreću alternativi, a jedna od njih je razvoj vojne
industrije, objašnjava Simić.

Zmago Jelinčić, predsednik Slovenačke nacionalne stranke, kaže da
zapadna Evropa zagovara projekat Jugosfere kako bi „sve svoje probleme
rešila odjednom".

- Oni žele da nas sve stave u isti džak kako bi ovaj deo Evrope lakše
kontrolisali. Taj projekat je loše rešenje i sve probleme bivše
Jugoslavije treba rešiti na novoj međunarodnoj konferenciji, na kojoj bi
se postavilo pitanje svih sporova, a njih nije malo - zaključuje Jelinčić.

V. MILADINOVIĆ

Иран и Балкан: опасне паралеле за Русију

Петар ИСКЕНДЕРОВ

Иран и Балкан: опасне паралеле за Русију

Усвајање најновије резолуције о санкцијама Савета безбедности ОУН о Ирану може постати и најкрупнији политичко-дипломатски пораз Русије последњих година. Његов негативни ефекат ће се осећати кудикамо снажније од последица самопроглашења независности Косова (чему се Русија и даље противи). Ради се о неочекиваном повратку синдрома једностраних уступака Западу, који су одликовали политику Русије у 1990-им годинама – нарочито на балканском правцу. Међутим, настављајући да се креће на таласу западне политике у вези са иранским питањем, Русија ризикује да изгуби не само Балкан, него и шири регион, па и сопствено, с толико муке стечено, кључно место у вишеполарном свету.

Водеће иранско штампано издање, лист „Техран тајмс" у свом уводнику, посвећеном гласању у Савету безбедности ОУН (где су против санкција гласали партнер Русије у групи БРИК - Бразил, и чланица НАТО – Турска) отворено је писао о геополитичком дилу, који су реализовали Русија и САД. „Та чињеница да су Турска и Бразил, два савезника САД, гласали против резолуције, служи као још један доказ да се акције против Ирана, и последња одлука Савета безбедности, темеље на тајним погодбама, које су закључиле велике државе. Према томе, они који су говорили да су САД одустале од свог антиракетног штита у Источној Европи зарад тога да би добиле подршку Русије – вероватно су били у праву, написао је лист.

Руски спољнополитички ресор је у 2009. години морао у више наврата да демантује тврдње западних медија о постојању погодбе „ПРО у замену за Иран". И највероватније је да слична погодба, као децидно прописани и потписани сценариј, заиста није постојала. Али се ђаво, како то воле да кажу ти исти Американци, „крије у детаљима". А детаљи су такви, да је Русија драстично пооштрила свој став о Ирану, замрзнула реализацију већ закључених уговора са Техераном у војној сфери (поред осталог, о испорукама Ирану зенитно-ракетних комплекса С-300), и ризикује да изгуби стратешког партнера на целом Блиском и Средњем Истоку у условима, када од ње ништа није тражило такву исхитреност. Или ништа, осим сумњивих обавеза према председнику САД, Бараку Обами?

Међутим, последњи развој догађаја посведочио је о активизацији сложених и вишезначних померања у читавом региону и изван његових граница. Успешно посредовање горе поменутих Бразила и Турске у преговорима око обогаћивања иранског уранијума изван земље, реско заоштравање ситуације на Блиском Истоку и односи Турске и Израела, излазак на нов ниво геополитичких маневара око карабахског сређивања и тесно повезаних са њим енергетских пројеката (кључна улога у којима припада Турској, Ирану и Азербајџану, који заузима посебну позицију) - у свим тим схемама САД, очигледно, престају да играју одлучујућу улогу и ризикују да остану без савезника. Што се пак Ирана тиче, као што је познато, три пакета санкција које је одобрио Савет безбедности ОУН у 2006-2008. години нису приморала Иран да одустане од реализације своје општенационалне идеје, каква је нуклеарни програм. И нема никаквих назнака да ће се та ситуација променити и сада.

Али ће се зато променити за Русију, и то не у правцу набоље. Губећи Иран, демонстративно делујући упркос посредничкој мисији Бразила и Турске (коју је Москва устима председника Дмитрија Медведева раније формално подржала), и наглашавајући ретку солидарност са САД, Русија ризикује онај капитал који је она постепено почела акумулирати током последњих година – независност, јасност, офанзивност спољне политике и разговетне геополитичке приоритете. Једном руком гласати за драстично пооштравање санкција против Ирана, а другом дограђивати атомску електрану у Бушеру – нису ли то они ноторни «двоструки стандарди», због којих је Москва навикнута (и апсолутно оправдано) да критикује Запад?

Одмах након гласања у Савету безбедности ОУН Москва је очигледно покушала да поврати геополиитчке поене. Поред осталог, руски МИП је пожурио да обелодани обимни коментар свог департмента за информисање и штампу, у коме се, поред осталог, каже:

«Ми не можемо занемарити сигнале који стижу до нас о намери неких партнера да малтене одмах након одлуке у Њујорку пређу на разматрање додатних, још жешћих од резолуцијом СБ ОУН предвиђених мера утицаја на Иран. Ми то оцењујемо као испољавање курса који се коси са принципима заједничког рада у «шесторци» и формату СБ ОУН. За нас нису прихватљиви покушаји да неко на тај начин ставља себе «изнад» Савета безбедности. Категорички одбацујемо и националне одлуке, које се тичу увођења «екстериторијалних санкција», тојест, ограничавајућих мера по сопственом законодавству у односу на физичка и правна лица трећих земаља. Сличне одлуке, ако под њих потпадају руска правна и физичка лица, бремените су предузимањем узвратних мера с наше стране.

Нова резолуција оставља широко поље за настављање сарадње са Ираном у трговинско-економској области, по питањима енергетике, транспорта, мирног космоса. У контексту руско-иранских билатералних односа све те сфере имају значајан потенцијал и могућности за ширење. Од принципијелног је значаја за нас даље унапређивање сарадње са Ираном у области изградње реактора на бази лаке воде».

Сви горе наведени аргументи су исправни, али из неких разлога остављају снажан утисак «махања песницама након туче». Тешко да ће САД и Европска унија бити толико испуњени захвалношћу Русији да ће почети више узимати у обзир њене интересе и да ће, поред осталог, изграђивати своју даљу политику на иранском правцу, држећи се коментара њеног МИП. А изјаве на Смоленском тргу о подршци «даљем унапређивању сарадње са Ираном» имале би значајнији карактер да се Москва макар уздржала приликом гласања (како је то учинио неупоредиво мање утицајни у светским пословима Либан).

Ако се пак вратимо на околности руско-америчких дискусија о Ирану и интересима САД, видећемо да Вашингтон управо ту није одустао. Одустајање Барака Обаме од размештања стационарних објеката ПРО у Пољској и Чешкој лепо је срачунато и без било каквих договора са Русијом о Ирану, из разлога, пре свега, финансијско-економских трошкова. Уз то, није реч о одустајању од програма као таквог, већ о превођењу истог на виши технолошки ниво, како би се радарима и противракетама покрила додатна територија. Уместо два лепо видљива објекта Русија ће ускоро на својим копненим и поморским границама добити читаву мрежу мобилних уређаја. И Персијски залив, а и Црно море, у том ће погледу постати кључни региони. Није случајно што је америчка администрација у току преговора о закључивању новог Споразума о стратешком офанзивном наоружању основне и успешне напоре концентрисала на недопуштање увезивања његових захтева са програмом ПРО.

Но, можда је и најважније, а и нешто што највише наводи на опрез, заправо, директна аналогија између садашњег развоја међународних дискусија о Ирану и полиитке Русије на Балкану 1990-их и прве половине 2000-тих година. Тада је Русија такође формално захтевала од свих актера балканских конфликата да се стриктно држе међународног права, подстицала их на компромисе, гласала у Савету безбедности ОУН за резолуције о санкцијама као једином могућем средству за спречавање ескалације напетости, али је све то у резултату доводило до још већих асиметрија у архитектури балканске и европске безбедности. Декларисани принципи проглашавани су обавезним за све стране и народе региона, али су некако страдали једино Срби (историјски и геополитички савезници Русије). А формат међународних дискусија о статусу Косова – Међународна контакт група - и уопште плашљиво долази на садашње преговоре у саставу «шесторке» о иранском нуклеарном досијеу. Управо у оквирима «петорке» Русија је уступила позиције у косовском сређивању, пристајући на такозвана «три принципа», поред осталог на недопустивост враћања ситуације на Косову на ону до 1999. године. Ту одредницу су потом искористили присталице косовске независности као главни аргумент у корист независности српске покрајине.

Данас руски представници сасвим оправдано оптужују ОУН и лично њеног генералног секретара Бан Ки Муна због одуства жеље и неспособности да реши косовски проблем, а Европску унију и САД због пристрастности и једностраности. Али зар и у иранском питању Запад – прећутно приставши на постојање нуклеарног оружја у Индији и Пакистану и покривајући нуклеарне разраде Израела, али уводећи све жешће санкције против Ирана – не делује такође једнострано?

Балканско сређивање већ је доказало, и наставља да доказује, штетност већ истрошених међународних формата у виду различитих «петорки» и анемичних дискусија и одлука ОУН. Запад одавно већ користи сопствене механизме за осигурање својих геополитичких интереса. Јачање војно-полиитчке и трговинско-економске сарадње са Ираном (поред осталог и по питању разграничења Каспија и енергопројектима), укључивање у преговоре о иранском нуклеарном досијеу других – неангажованих – земаља, и најзад, јасна подршка независној и успешној посредничкој улози Бразила и Турске – уместо свега тога Русија је дала предност да пружи руку САД и Европској унији. Хоће ли Москва дочекати њихову руку, на пример, око Косова, Кавказа или енергетике? Балканско искуство нас приморава да на то питање одговоримо негативно.

____________________

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ - старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј» и радиостанице «Глас Русије».

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=3088

Vratiti srpsku policiju na Kosovo

Vratiti srpsku policiju na Kosovo

 

Intervju objavljen:

09. Jun. 2010 | 12:14

Pre tačno 11 godina potpisan je Sporazum o vojno-tehničkoj saradnji Vojske Jugoslavije i predstavnika UN, posle čega je obustavljeno NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije, koje je počelo 24.marta. 1999. Jedan od potpisnika tog sporazuma bio je i general-potpukovnik Policije Obrad Stevanović koji ekskluzivno za Radio S govori o svom vidjenju dogadjaja tog 9. juna 1999.



Prošlo je 11 godina od kad ste stavili svoj potpis na Sporazum. Kako se danas osećate povodom tog događaja?

Osećam se kao svaki neposredni učesnik i svedok jednog od nesporno istorijskih dogadjaja i kao potpisnik tako važnog istorijskog dokumenta. Moja sećanja su na određen način opterećena brojnim pitanjima, za sada bez pravog odgovora. Ta pitanja se pre svega odnose na to da li je moralo da se desi sve što se desilo pre tog događaja i sve posle tog događaja. Dakle na pitanja rata, razaranja, žrtava, ali i na nemoć međunarodnih bezbednosnih snaga nakon dolaska na Kosovo i Metohiju.

Kumanovski sporazum svakako nije najpovoljniji i najsrećniji dokument za Srbiju. Ipak, ja kao jedan od učesnika pregovora, koji su bili izrazito teški i dugotrajni, mogu da kažem da smo u tim pregovorima ostvarili najključnije uslove za njegovo potpisivanje, a to su da prestane NATO agresija i da se na Kosovu i Metohiji stvore uslovi za bezbedan povratak, život i rad svih ljudi.

Kako su izgledali dani uoči potpisivanja i da li je bilo pritisaka od strane međunarodne zajednice?

Bilo je pritisaka da prihvatimo dokument koji je za nas bio neprihvatljiv, jer je prvu verziju napravila druga strana. Oni su uporno insistirali da se takav dokument potpiše u ograničenom vremenu. Pregovori su potrajali nekoliko dana i konačno smo došli do dokumenta u koji su ugrađeni ključni stavovi naše strane. Rezultat svakih pregovora na određen način predstavlja kompromis u kom i jedna i druga strana i gube i dobijaju. Ključni uslovi naše strane su ispoštovani, ali ipak nisu ispunjeni svi uslovi.

Kako vidite trenutno situaciju na Kosovu i zašto se ne insistira na povratku srpskih snaga, što je inače i predviđeno Kumanovskim sporazumom?

Trenutni problemi na Kosovu i Metohiji nisu u samom sporazumu već u njegovom nesprovođenju. Neke inicijative za njegovu promenu, po mom stavu, nisu osnovane. Sve one bi mogle da se ostvare doslednim sprovođenjem sporazuma, a ne njegovim izmenama. U medijima postoje različita i nedovoljno jasna tumačenja nekih ključnih odredbi sporazuma, kao što je na primer činjenica da sporazum nije potpisan sa NATO već sa međunarodnim bezbednosnim snagama pod okriljem UN-a. Vrlo često čujemo od zvaničnika i od novinara da je sporazum potpisan sa NATO i da smo mi u ugovornom odnosu sa njima što nije tačno. Medjunarodno prisustvo na Kosovu i Metohiji se takođe pogrešno kvalifikuje kao vojne trupe, što saglasno ugovoru nije tačno. Reč je o bezbednosnim snagama, a ne vojnim ili mirovnim. Sporazum je jedan od osnovnih uporišta političke i diplomatske borbe za očuvanje Kosova u sastavu Srbije i borbe protiv daljeg priznanja Kosova.

Da li su možda događaji iz 2000. i 2001. na jugu Srbije uticali na to da se srpske snage ne vrate na Kosovo?

Sami događaji na jugu Srbije su bili nastavak onog što se dešavalo na Kosovu i Metohiji. Taj problem je po mom mišljenu rešen na zadovoljavajući način. Ipak, povratak naših snaga na Kosovu je nešto na čemu se treba insistirati. Ima još jedan detalj u vezi povratka. Odredba kojom je predvidjen povratak stotina, a ne hiljada ljudi treba tumačiti kao maksimum 1.999. Reč je o gramatičkom tumačenju. Dakle, stotine,a ne hiljade...a hiljada je jednina.
Ako bismo mi sada imali samo pet policajaca u Gračanici ili Dečanima sa svim obeležjima srpske policije to bi bilo važno pre svega u simboličkom smislu. To bi značilo da je prisustvo Srbije tamo zvanično i očigledno, Odgovornost za bezbednost svih je na medjunarodnim bezbednosnim snagama kojih tamo ima dovoljno. Pitanje je samo hoće li se na tome insistirati i da li će nas neko slušati.

Dušan Mlađenović

http://www.smedia.rs/vesti/intervju.php?id=131

Kapetan Dragan: Izdali me srpski političari

Komentara 23

veličina teksta:+-

Ponosan sam na moju ratnu prošlost i moju ulogu u zaštiti civila i zarobljenika tokom rata. Posebno sam ponosan zbog zbrinjavanja ranjenika i žrtava rata koje su tadašnji srpski političari izdali i napustili, baš kao što su sadašnji srpski političari izdali i napustili mene, izjavio je Dragan Vasiljković, poznatiji kao Kapetan Dragan, za "Alo" iz ćelije australijskog zatvora "Silvervoter".

Kep trenutno čeka da bude izručen Hrvatskoj, gde mu sleduje optužba za ratne zločine počinjene devedesetih godina na teritoriji te zemlje.

On je preko svoje supruge Nade sa kojom se venčao dok je bežao od australijske policije, poručio da ne sumnja da građani Srbije veruju u njegovu nevinost.

"Ja mislim da Srbi znaju sve! Uveren sam da nijedan Srbin ne veruje lažima i neosnovanim optužbama Hrvatske. Ovaj proces nije otkrio niti će otkriti bilo kakve ratne zločine, već pravu sliku fašističke Hrvatske i korupciju hrvatskog „pravosuđa", poručio je zatočeni Vasiljković.

Ponosan sam na moju ratnu prošlost i moju ulogu u zaštiti civila i zarobljenika tokom rata. Pogotovo sam ponosan zbog zbrinjavanja ranjenika i žrtava rata koje su tadašnji srpski političari izdali i napustili, baš kao što su sadašnji srpski političari izdali i napustili mene, poručio je Dragan Vasiljković, poznatiji kao Kapetan Dragan za "Alo" iz ćelije australijskog zatvora "Silvervoter".

Županijski državni sud u Šibeniku tereti Vasiljkovića da je kao vođa nastavnog centra za obuku pripadnika specijalnih odreda "Alfa" postupao protivno odredbama Ženevske konvencije o pravilima rata.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/59626/Kapetan-Dragan-Izdali-me-srpski-politicari

RAZMENA JUGA SRBIJE ZA SEVER KOSOVA

MIŠA ĐURKOVIĆ: JEDAN NAMAZANI BRITANSKI SPIN ILI RAZMENA JUGA SRBIJE ZA SEVER KOSOVA

utorak, 08 jun 2010 12:47 Miša ĐURKOVIĆ

 

Iako sam nesklon krupnim rečima, u ovom slučaju moram da jasno kažem kako bi onaj ko sa srpske strane ulazi u takve pregovore mogao da rizikuje čak i da bude optužen za akt izdaje


U poslednjem broju londonskog „Ekonomista"  (Marks ga je zvao glasilom evropske buržoazije a i danas se smatra megafonom kroz koji se najavljuju neki budući potezi londonske administracije) pojavio se krajnje zanimljiv članak o severu Kosmeta. Članak pod nazivom „Pitanje granica" je školski primer obaveštajnog pakovanja jedne političke inicijative sa svim relevantnim elementima željene operacije i ishoda. Kako to izgleda?

Pravi apsurd je sam početek teksta u kome se kaže da iako velike sile (Amerikanci i EU) stalno insistiraju na nepromenjivosti granica, neki na Balkanu i dalje nastavljaju da se zanose takvim idejama. Već u drugom pasusu podseća se da je Kosovo 2008. proglasilo nezavisnost koju je do sada priznalo 69 zemalja. Neupućen čitalac mora da se zapita za sopstveno metnalno zdravlje: kako se to za nepromenjivost granica zalažu oni koji su pre dve godine priznali nasilnu promenu granice države Srbije?

U daljem toku teksta nastavlja se izlaganje problema koji Kosovo i dalje pričinjava Zapadu, tvrdi se da inicijativa Srbije pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu jako ljuti zapadnjake, koji prijateljski objašnjavaju srpskoj vlasti da takve inicijative ugrožavaju izglede za priključenje EU? Izvinite, šta ugrožavaju? Kako može biti ugroženo nešto što ne postoji?

MIR DO KRAJA SVETA Nadalje se citira ekonomista Boris Begović (valjda u svojstvu poznatog stručnjaka za Kosovo) i navodi se odlučan stav Vuka Jeremića da nam je važnije Kosovo od EU. A onda se uz tu izjavu majstorski pakuje prvi deo slagalice u kome se podseća da Srbiju stvarno Kosovo ne zanima jer ima 1, 8 miliona Albanaca kojima ne pada na pamet da budu lojalni toj državi.

A onda, u tri poslednja pasusa dolazi u mašnicu upakovano rešenje za sve probleme. Prvo saznajemo da na severu Kosova postoji homogena srpska sredina u kojoj živi skoro polovina srpskog stanovništva na Kosmetu (uzgred, ovo je gola laž izrečena u jasne propagandne svrhe). Kosovska vlada, kaže autor, ne vlada severom, a evo nedavno su održani i lokalni izbori u organizaciji države Srbije. Uočite kako „Ekonomist" koristi legalistički rečnik o izborima za organe koje njihov zvanični diskurs po pravilu na terenu naziva paralelnim institucijama.

U sledećem pasusu dobijamo drugi deo jednačine: Priština bi se rado otresla ovih dosadnjaka sa Severa, kao što bi se Srbija lako odrekla svega onoga južno od Ibra. I eto rešenja koje uleće samo od sebe: s druge strane „granice", postoji „Preševska dolina" u kojoj su većina Albanci. Citira se Ragmi Mustafa, gradonačelnik Preševa, koji kaže da bi jedna mala razmena teritorija (sever Kosova za Preševsku dolinu) „donela stabilnost u region i zaustavila rat zauvek". 

Poslednji pasus je savršenstvo britanske propagandne mašinerije. Dobroćudne zapadne diplomate izričito odbijaju otvaranje pitanja granica na Balkanu (!?) jer bi to pokrenulo neke stare duhove vodeći ka problemima u Bosni i Makedoniji. Ali, kaže autor, i pored tako uzvišenog moralnog pristupa, treba se nekad zapitati kolika je cena. Jer, bez tako hrabrih poteza, albanski jug Srbije i srpski sever Kosova ostaće siromašni i zanemareni. A čekaj, ostatak Kosmeta i ostatak Srbije valjda cvetaju sa zaprepašćujućom ekonomskom konjukturom i stopama rasta koje Kini uteruju strah u kosti? Završava se izjavom Belgzima Kamberija, aktiviste za ljudska prava iz Preševa koji kaže kako su oni taoci odnosa između Prištine i Beograda. Međutim, zaključuje autor, oni bi mogli da budu deo rešenja, a ne problema.

Vrhunac teksta su ipak precizne ilustracije. Pored plastične karte koja crta problem, data je slika Albanca u čijoj pozadini vijori zastava države Srbije sa propratnim tekstom „talac u Preševu"!

E, sad ko posle ovakvog dubokoumnog teksta može da se suzdrži a da ne uloži sve svoje snage u borbu za pravednu razmenu severa Kosova i Preševske doline kako bi se zauvek okončali ratovi i sukobi. To je valjda još jedina stvar na Balkanu koja smeta da mi svi nakačimo kečiće, a Albanci šajkače, zagrlimo se i zapevamo „Biljana platno beleše".

DANAJSKI ENGLEZI Šta smo, dakle, mogli da naučimo iz ove pažljivo spakovane bezbednosno-propagandne inicijative: Prvo, jedini razlog što Albanci još 1999. ili 2004. nisu u paketu počistili sve četiri opštine na severu jeste što su one strateški ostavljene za neku buduću zamenu. Drugo, sami Albanci su u međuvremenu naučili koliko je ta stvar strateški važna za njih i ne pada im više na pamet da čiste sever ili da zaista (sem deklarativno) traže njegovu „reintegraciju". Treće, naš i dalje najveći neprijatelj jeste gordi Albion i od njihovog rasizma, arogancije i nikad napuštene imperijalne svesti dolaziće nam verovatno najveća zla i u sledećem veku. Što reče jedan komenatator, Amerikanci, i kad te tuku, to rade bez emocija, poslovno, ostavljajući otvorenu mogućnost da te nekad i iskoriste pa čak i uzmu za saveznika. Englezi to rade sa strašću, sa željom da te dotuku. Četvrto, na iznetom planu razmene ove dve oblasti se ozbiljno radi i pre svega će Englezi to ozbiljno gurati u budućnosti. Podsetimo se da su pre par meseci već u javnost puštani baloni o navodnim tajnim pregovorima između Beograda i Prištine o takvoj razmeni. Peto, nije slučajno što su tokom pregovora o Kosmetu, Albanci sa juga Srbije angažovali Vetona Suroija da bude njihov zastupnik i što bi, svaki put kad bi se iz Beograda pustili baloni o podeli, aktivirala priča o Preševskoj dolini i mogućnost trampe.

Kad nešto od Engleza dolazi, po pravilu je, naučili smo to, velika podvala. U Srbiji će se nažalost naći dovoljno nesrećnika koji bi se na ovakvu stvar primili (setite se 27. marta), posebno što je nezvanična zvanična srpska strategija za Kosmet izgleda zasnovana na premisi o razgraničenju sa Albancima po svaku cenu i bilo gde. Ko hoće da zna o kakvoj gluposti se radi, neka pročita Cvijićeve tekstove o značaju prostora koji se pominje kao vrata Balkana. 

Dakle, geostrateški prostor ove tri opštine je jedna od najvažnijih tačaka u Srbiji, i njena velika šansa za budući razvoj. Predaja ovog prostora je odricanje od bilo kakve ozbiljne budućnosti. To je, između ostalog, o odricanje od Koridora 10. Iako sam nesklon krupnim rečima, u ovom slučaju moram da jasno kažem kako bi onaj ko sa srpske strane ulazi u takve pregovore, mogao da rizikuje čak i da bude optužen za akt izdaje. 

Preporuka za vlasti Srbije: na ovakve danajske darove može se odgovoriti samo na jedan način – Hvala, ne treba. Konačno, da vas podsetim da je onaj Zoran Đinđić, na koga se stalno pozivate, 2001 bio jasan i izričit kad je izbila pobuna na jugu: odgovoriti svim sredstvima i, ako treba, i ratovati za odbranu svoje teritorije, jer bez Koridora 10 Srbija nema nikakvu budućnost.

http://standard.rs/vesti/36-politika/4711-mia-urkovi-jedan-namazani-britanski-spin-ili-razmena-juga-srbije-za-sever-kosova-.html

VLADISLAV JOVANOVIĆ: Tajni pregovori za ulazak u NATO

VLADISLAV JOVANOVIĆ

Tajni pregovori za ulazak u NATO

Intervju | Uglješa Mrdić | jun 6, 2010 at 17:26

---

Razgovarao Uglješa Mrdić

Utisak je da je rukovodstvo Republike Srbije i Ministarstva spoljnih poslova poslednjih nedelja malo utihnulo kada je u pitanju borba za opstanak Kosmeta u sastavu naše države. Da li i Vi imate utisak da je oslabila diplomatska borba Srbije za Kosmet?

To je spoljni utisak u poslednje vreme. Ključna greška koju je učinila srpska vlast u borbi za Kosmet napravljena je pre dve godine kada su naši takozvani zapadni prijatelji počeli uveliko da lobiraju za nezavisnost Kosova. Tada su vršili pritisak na nas da na to pristanemo. Tada je Srbiji došla čuvena ponuda izgovorena preko Ričarda Holbruka da Srbija mora da bira između Kosova i Evropske unije. Tada je rečeno da ako Srbija ne izabere EU izgubiće i Kosovo i šansu za ulazak u EU. U tom trenutku smo mi trebali da prebacimo loptu u njihovo dvorište i da kažemo da nije na Srbiji da bira između očuvanja svoje teritorije i ulaska u EU, nego da je na Zapadu da izabere hoće li Kosovo ili Srbiju da ima za svog prijatelja. Ako EU izabere Kosovo, onda će to značiti da gubi Srbiju, jer naša država mora da se bori za očuvanje svoje teritorije. Za njih, za zapadne sile, cilj je da ceo Balkan stave pod svoju kontrolu. Bez Srbije kao središne tačke na Balkanu oni to ne mogu da ostvare. Prema tome, Srbija je za njih značajnija nego Kosovo. Mada je njima najvažnije da imaju i Kosovo i Srbiju za svoje partnere. Oni sada igraju na tu kartu, da imaju dobre odnose sa Srbijom i sa tzv. državom Kosovo, jer su Međunarodna zajednica (MZ) i EU uočili da se Srbija slabo bori za očuvanje svoje teritorije i da će tokom vremenom i brojnim pritiscima Srbiju i naše rukovodstvo uspeti da natera na priznavanje Kosova. Na Zapadu ocenjuju da će Srbija da podlegne pod svim tim pritiscima, jer je našem rukovodstvu toliko stalo do ulaska u EU da je zarad toga spremno da učini sve, pa i da se ako treba, odreknu Kosova. Mi ništa nismo učinili na vreme da ih od toga razuverimo i da im stavimo do znanja da ta njihova zamisao, koliko god ona bila u njihovim očima, može vrlo lako da znači otuđenje Srbije od Zapada i njeno prisajedinjenje nekim drugim svetskim organizacijama. To je potez koji mi nismo učinili, a da jesmo nama bi doneo takozvanu ofanzivnu poziciju, a ovako smo u defanzivnoj poziciji i Zapad vrši pritiske na Srbiju. Istovremeno smo učinili i drugu taktičku grešku.

Koja greška je u pitanju?
To je što smo odmah posle otimanja Kosova, valjda da se ne bismo zamerili Zapadu i otimačima Kosova, izjavili da se odričemo svih drugih sredstava borbe za Kosmet i povratak ustavno pravnog povratka Srbije na područje južne pokrajine sem diplomatskih mera. Time smo se kao jedna suverena zemlja lišili prava na svoju suverenost.

Šta je trebalo da učinimo?
Trebalo je da kažemo da ćemo koristiti sva sredstva koja stoje na raspolaganju jednoj suverenoj državi. Drugo je pitanje da li ćemo koristiti neka od tih sredstava i ako ih koristimo na koji način ćemo to činiti. To je moralo da se učini radi afirmacije naše suverenosti i naše odlučnosti i ozbiljnosti i pred trećim zemljama. Jer ako mi našu borbu svedemo samo na diplomatski otpor onda je to poruka i svim drugim zemljama da mi nismo baš toliko rešeni da vratimo Kosovo pod našu kontrolu već da to činimo iz manje-više nekih kozmetičkih razloga. To su dva propusta, prema mom mišljenju, koja je naša vlast učinila. Da nije učinila ta dva propusta dovela bi našu državu u bolju pregovaračku poziciju od današnje i u razgovorima sa Zapadom i sa EU. Naše članstvo u EU je jedan prirodan i razuman cilj.

Da li je interes Srbije ulazak u Evropsku uniju?
Interes i EU i celovite Srbije je da bude član EU. Nismo smeli da prihvatimo mogućnost da budemo jedina zemlja u Evropi, koja će za ulazak u EU pristati da bude teritorijalno amputirana. To se nije desilo ni sa jednom zemljom. Ne treba neprekidno da vučemo za rukave predstavnike EU i da ih moljakamo da nas prime, nego da EU prepozna interes da ima partnerski odnos sa celovitom Srbijom. Treba im reći da nismo zainteresovani za ulazak u EU dok Kosovo ne vrate pod našu kontrolu. Zašto smo mi prihvatili da drugi počnu verovati da bi tako nešto bilo moguće. Mi smo na kraju i prihvatili takvo jedno raspoloženje. Srbija je u poslednje dve godine, za tako kratko vreme, usvojila mnogo zakona po standardima EU, a oni nam uzimaju Kosovo. Oni nas korak po korak teraju da prihvatimo novu realnost, da prihvatimo evropske standarde i na kraju da prihvatimo da Kosovo nije naše. I ako bi došlo do eventualnog ulaska Srbije u EU, to bi se desilo između 2016. i 2020. godine. Ova ekonomska kriza je uzdrmala EU i pitanje je šta će na kraju biti od nje, kao i od evra. Te stvari će se razmrsiti u narednih nekoliko godina.

Da li smo oslabili našu političku agilnost u razgovorima sa nekim zemljama?
To možda može biti tačno, a možda i ne. Vidim da je ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić i dalje jako agilan, ali i da nailazi na razne kineske zidove kao posledicu moćnih pritisaka od strane zapadnih sila koje mi čak i u toj situaciji kada oni nastavljaju da lobiraju kod trećih zemalja da priznaju Kosovo, ne smemo da imenujemo. Mi samo govorimo o stranim pritiscima.

 

NASTAVAK……..  http://www.pecat.co.rs/2010/06/vladislav-jovanovic-tajni-pregovori-za-ulazak-u-nato/

 

 

DODIK UPOZORAVA TADIĆA: SRBIMA TREBA NOVA POLITIKA PREMA EU!

DODIK UPOZORAVA TADIĆA: SRBIMA TREBA NOVA POLITIKA PREMA EU!

nedelja, 06 jun 2010 23:16

 

Neodrživa je neizvesnost u kojoj mi samo treba da radimo, a Evropska unija ne zna kad će i da li će uopšte da nas primi

Posle samita „Zapadni Balkan i EU" u Sarajevu postalo je jasno da zemlje regiona moraju da naprave novu, realniju politiku prema EU. Neodrživo je da zemlje Balkana rade sve što treba na putu evropskih integracija, a da EU ne zna kada će i da li će nas primiti, kaže u intervjuu za Press premijer Republike Srpske Milorad Dodik.

- Samit u Sarajevu, koji je organizovan sa velikim ambicijama, na kraju je bio neformalan. Nije donet nikakav dokument sem predsedničkog saopštenja koje je takvo kakvo jeste. Iako dugujemo zahvalnost Španiji što je organizovala ovaj skup, očigledno da u EU nije bilo spremnosti za podršku sastanku na kome bi se nedvosmisleno dala podrška evropskim integracijama zemalja Balkana. Evropa je okupirana svojim problemima i zato je pitanje proširenja na nižem rangu nego ranije.

Ako je to tako, šta treba da rade političke elite u Srbiji, RS i regionu?
- Zemlje regiona moraju prvo da naprave sopstvene planove za saniranje posledica svetske ekonomske krize. Dalje, treba realno sagledati kakvu podršku svako od nas može da ima od EU za reforme koje sprovodi, a nakon toga uspostaviti novi odnos i novu politiku prema EU. Jer, neizvesnost koja se ogleda u tome da mi samo radimo, a da Evropa ne zna kada će da nas primi je neodrživa! Takođe, mislim i da svako dalje podržavanje neoliberalnog koncepta reformi koje je progurao MMF i reformi koje traži Evropa nije realno. Ne možemo očekivati da je Evropa nekakav čarobni štapić koji će rešiti sve naše probleme, već te probleme moramo da rešavamo tako što ćemo okupiti sve snage i napraviti jasan plan i konsenzus o tome kako ćemo ka EU.

Da li vi to predlažete neku novu antievropsku politiku?
- Nije to nikakva „anti" politika, već samo sagledavanje realnosti. Niko nema pravo da i dalje prihvata stereotipe koji dolaze iz Evrope, koji otprilike glase ovako: „Vi samo budite dobri momci, a mi ćemo jednog dana odlučiti šta će biti s vama". U Evropu moramo da idemo potpuno svesni svojih pozicija. Ako jednog dana ne postanemo deo EU sa svešću o sebi, svojim kapacitetima i onome što unosimo u Evropu, onda ćemo biti samo objekat.

Da li čitav region ima neki drugi pravac osim EU? Možda ka Turskoj ili Rusiji?
- Prioritet svih nas, bar u ovom vremenu, treba da bude okretanje sebi, svojim potencijalima i snagama. Ne postoji nigde pomoć koja bi mogla da reši naše unutrašnje probleme. Moramo da budemo svesni potencijala i mogućnosti, ali i naših slabosti.

Kakva je onda evropska perspektiva BiH?
- Bosna ima jasnu poruku da tek kada se zatvori kancelarija visokog predstavnika (OHR) možemo da apliciramo za status kandidata. A o zatvaranju OHR-a odlučuju Evropa, SAD i neke druge zemlje, a ne mi iz lokalnih struktura u BiH. Zato je BiH jedna ne samo čudna, već i teško održiva tvorevina. Ona je hranjena iluzijama, kao što je bio samit u Sarajevu.

Kada su odnosi Srbije i BiH u pitanju, vi se uvek pojavljujete kao neka prepreka u saradnji Beograda i Sarajeva...
- Prvo, naša politika nije zavisna ni od Srbije ni od bilo koga. Mi želimo da imamo partnerski odnos i ja razumem poziciju Srbije, kao što želim da i rukovodstvo Srbije razume poziciju RS. Problem pojednostavljivanja odnosa nastao je zato što mnogi, čak i u Beogradu, neki mediji i neke NVO pokušavaju da kao primaran odnos postave relaciju između Beograda i Sarajeva, odnos Harisa Silajdžića, Sulejmana Tihića i nekoga u Srbiji. Ali to nije tačno, jer Sarajevo pripada i RS, jer je Srpska trećina političkog kapaciteta Sarajeva. Pojednostavljivanje da je odnos sa Silajdžićem odnos sa BiH jeste pogrešan, jer je Silajdžić nebitan ukoliko nema stav organa BiH. Kada se dozvoli Silajdžiću da nastupa ili pravi iluziju o tome da je on važan, onda imamo problem. To pokušavamo i da objasnimo ljudima u Srbiji.

To ste rekli i predsedniku Tadiću, kada ste se sastali u vezi sa dolaskom Silajdžića u Beograd. Kako je reagovao?
- Mislim da Tadić razume situaciju i nijednog trenutka nisam shvatio da on želi da nam učini nešto loše. Naprotiv, on kao odgovorni predsednik Srbije želi da ima sve dobre odnose sa BiH. A to što drugi u Bosni ne žele da prihvate Srbiju, to je verovatno stvar vremena... Ipak, jasna politika podsticaja dobre saradnje BiH prema Srbiji po prirodi stvari mora da ide iz RS, i mi to činimo. Kao što smo u ključnom momentu za Srbiju rekli da ne damo saglasnost da BiH prizna Kosovo, tako smo spremni i da na nekim drugim pitanjima budemo kreatori stava u okviru BiH, uvažavajući i Bošnjake i Hrvate.

Kako živi običan građanin u Republici Srpskoj?
- Običan građanin u RS prošao je vrlo teška vremena i on zna da može da bude zadovoljan minimalnim napretkom. Imali smo jedan napredak od 2006. do 2008, a onda je došla svetska kriza. Ipak, bez obzira na to, plate su na istom nivou, zarade u javnom sektoru nisu smanjene i vidim da se to ceni kroz činjenicu da u RS nema socijalnog pritiska. Time građani pokazuju da razumeju situaciju u kojoj se mi nalazimo. Odnos građana prema RS u političkom smislu je i dalje visok. Ljudi su spremni i na još veća odricanja ako bi to značilo sigurnost za Srpsku.

Da li RS ima problem sa of-šor firmama, pošto vlast u Srbiji traži način da se one potpuno prebace kod nas...
- Srpska nema problem sa of-šor firmama. Ali, svetski je trend i to je opšte poznato, da firme plaćaju porez tamo gde su registrovane. Ne znam u čemu je problem u Srbiji, ali u principu of-šor firme tako funkcionišu.


Silajdžić hteo u Beograd da bi posetio zatvor
Kako ocenjujete postupak Harisa Silajdžića koji je otkazao posetu Srbiji zato što nije mogao da u zatvoru poseti Iliju Jurišića?
- To samo govori da je Silajdžiću odlazak u zatvorsku posetu bio najvažniji deo dolaska u Beograd. On nije imao saglasnost Predsedništva BiH za zvaničnu posetu Srbiji i zato je poseta Silajdžića i bila predviđena kao privatna i neslužbena. A kao pojedinac, Silajdžić može da ide gde god hoće i da posećuje koga hoće... Kad se ispostavilo šta je zapravo cilj njegovog dolaska u Beograd, a to je da bi posle posete Jurišiću u zatvoru u Sarajevu mogao da priča o stvarima o kojima samo sud može da odluči, onda je on naprasno izgubio želju da dođe u Srbiju. To govori da je njemu bilo važnija poseta Jurišiću u zatvoru nego da se sastane sa Borisom Tadićem.


Srbija treba da ostane vlasnik „Telekoma"
Kakvo je vaše mišljenje o prodaji „Telekoma Srbija", koji radi i u Republici Srpskoj?
- RS je naš „Telekom" prodao „Telekomu Srbija" i to se pokazalo kao jedna od naših ključnih akvizicija. Mislim i da je ova transakcija bitno uticala i na politički status RS u ovom burnom vremenu i zahvalni smo rukovodstvu Srbije, u to vreme premijeru Vojislavu Koštunici i predsedniku Borisu Tadiću. Mi smo zainteresovani da „Telekom Srbija" ostane vlasnik „Telekoma RS", ali ne možemo na to da utičemo. Mislim da je „Telekom Srbija" kupovinom „Telekoma RS" postao jedan od regionalnih kompanija. I mislim da to ne treba izgubiti iz nacionalnih i državnih interesa za Srbiju.


Autor S. MARJANOVIĆ
Izvor Press, Beograd
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/120641/Srbima+treba+nova+politika+prema+EU%21.html