Ključni svedok haških prevara
Iako mnogo većih razmera, po svojoj suštini „Afera Srebrenica" nalik je „Aferi Drajfus". Na sreću, i ona je sada dobila svog Emila Zolu – Žerminala Čivikova, koji je, kao što je francuski pisac ranije razotkrio uloge pukovnika Anrija i majora Esterhazija, dokazao neosnovanost svedočanstva Dražena Erdemovića
„Gde počinje tajna, tu se završava pravosuđe" - Edmun Berk
Noću, između 31. avgusta i 01. septembra 1939. godine, Hitlerovi jurišnici, preobučeni u poljske uniforme, napali su jednu nemačku pograničnu radio stanicu. Berlin je čitavu stvar inscenirao kako bi dobio izgovor, pred sopstvenom i svetskom javnošću, za napad na Poljsku. Ta zemlja je optužena za „agresiju" na Nemačku, i potom je protiv nje pokrenuta ofanziva velikih razmera (plan „Weiss"). Tako je otpočeo sukob koji je ubrzo prerastao u Drugi svetski rat. U proleće i leto 1995. godine zapadni mediji su usiljeno izveštavali o, navodnim, brojnim zločinima bosanskih Srba. Nizale su se srceparajuće vesti o „masakru na kapiji" (Tuzla), „pokoljima u Srebrenici", „masakru na Markalama" (Sarajevo). Poslednji događaj desio se 28. avgusta, kada je na pomenutu pijacu, usmrtivši 37 ljudi, pala minobacačka granata. U okolnostima kada je zapadna javnost već bila naoštrena za rat, on je poslužio kao neposredni povod za agresiju protiv Republike Srpske. Već 30. avgusta započeta je operacija „Deliberate Force", tj. masovni dvonedeljni vazduhoplovno-raketni NATO udari po srpskim snagama i važnim infrastrukturnim objektima.
Istorijsko opravdavanje agresije
Iako je mozaik sastavljen od izmišljenih i preuveličanih elemenata bio dovoljan da se javno mnenje nahuška, mnogo ozbiljniji argumenti su potrebni za suočavanje sa istorijom. U pitanju je bio prvi rat koji je od osnivanja povela Severnoatlantska alijansa. Svesni toga, NATO propagandisti su prešli na realizaciju druge faze svog plana, čija suština je bila u prerastanju pukog kvantiteta izmišljenih zločina u morbidni „kvalitet" jednog od njih. Cilj im je bio da za istoriju dokažu da su SAD i njeni saveznici rat započeli da bi sprečili genocid, a ne radi globalne hegemonije Vašingtona. Za tako nešto nisu bile dovoljne priče o desetinama ubijenih u Sarajevu tokom, kako se posle pokazalo, Srbima neosnovano pripisanog granatiranja Markala (po svemu sudeći, iz propagandnih razloga, iza te krvave diverzije stoje muslimanske snage).
U kontekstu priprema za napad na Republiku Srpsku, tzv. Haški tribunal je „zbog opsade i granatiranja Sarajeva" još 16. jula 1995. godine podigao optužnicu protiv njenog predsednika, Radovana Karadžića, i komandanta njene armije, generala Ratka Mladića. No, optužba protiv njih je ubrzo dobila mnogo veću dimenziju. U januaru 1996. godine, na osnovu „dokaza" dostupnih američkoj administraciji, državni sekretar za ljudska prava SAD, Džon Šatuk, „potvrdio" je da oko Srebrenice postoje masovne grobnice u kojima je sahranjeno, navodno, više hiljada masakriranih muslimana. Ubrzo posle toga, državni i vojni lideri Republike Srpske optuženi su pred Međunarodnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju „za zločin genocida, zločin protiv čovečnosti, i kršenje zakona o običajima ratovanja".
Tužilaštvo je težište optužbe stavilo na ono što je prikazano kao ubistvo preko 8.000 muslimanskih muškaraca, i, potom, okarakterisano kao „lokalni genocid" u Srebrenici. Ključni svedok za utvrđivanje onoga što u tzv. Haškom tribunalu važi za „nepobitnu istinu koja je van svake razumne sumnje", bio je bosanski Hrvat – koji se kao plaćenik borio u sastavu jedne profesionalne multietničke jedinice vojske Republike Srpske. Radi se o Draženu Erdemoviću. Uz njegovu pomoć, tužilaštvo je isfabrikovalo ono što je trebalo da postane „nepobitna istina". Na isti način je postupilo i francusko pravosuđe 1894. godine, u vezi sa čuvenom „Aferom Drajfus". Tada su, u cilju politički motivisanog brzopoteznog „utvrđivanja" istine, uloge slične Erdemovićevoj imali pukovnik Anri, major Pati de Klam, general Gonz. Njihovom „zaslugom" kapetanu Alfredu Drajfusu je pripisano ono što je, kako se kasnije pokazalo, učinio major Esterhazi. Znatan deo javnosti, zapanjen time kako je vođen sudski postupak i neubedljivošću dokaza protiv optuženog, odmah se zatalasao. No, trebalo je da prođe nekoliko godina dok se nije pojavilo argumentovano pismo („Optužujem") znamenitog pisca Emila Zole, u kojem je u potpunosti razobličio ono što je u istoriju ušlo kao „Afera Drajfus".
Bugarski Zola i bosanski plaćenik
Iako mnogo većih razmera, po svojoj suštini, „Afera Srebrenica" je nalik „Aferi Drajfus". Na sreću, i ona je sada dobila svog Zolu – čoveka koji je, kao što je francuski pisac ranije razotkrio uloge pukovnika Anrija i majora Esterhazija, ubedljivo dokazao neosnovanost svedočanstva Dražena Erdemovića, odnosno inkvizicioni i istorijsko-falsifikatorski karakter Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju. U pitanju je Žerminal Čivikov, bugarski novinar i publicista, koji od 1975. godine živi u Hagu, odakle već duže vreme izveštava za Deutche Welle o zbivanjima u sudnicama tzv. Haškog tribunala. Na osnovu saznanja koja je tako stekao, 2006. godine objavio je knjigu o procesu Slobodanu Miloševiću („Der Milosevic – Prozess"), a 2009. godine studiju posvećenu Srebrenici („Srebrenica. Der Kronzeuge"). Ta knjiga je zahvaljujući izdavačkoj kući Albatros plus (Beograd), pod naslovom „Srebrenica. Krunski svedok", iste godine objavljena i na srpskom jeziku.
Za Erdemovića se Čivikov zainteresovao dok je slušao kako ga unakrsno ispituje Slobodan Milošević. Već tada je uočio brojne protivrečnosti i nedoslednosti u iskazu tog, za čitavu srebreničku konstrukciju, ključnog svedoka. Kada se bugarsko-holandski novinar podrobnije pozabavio „likom i delom" Dražena Erdemovića, uvideo je da neutemeljenost njegovog svedočanstva, kao i zloupotreba istog od strane tzv. Haškog tribunala, ima groteskne razmere. A ni u jednom trenutku ne smemo da zaboravimo da se njegov iskaz „uzima kao najvažniji direkti dokaz za sam događaj koji se karakteriše kao genocid nad bosanskim muslimanima" (str. 43).
Spomenuti bosanski Hrvat rođen je u Tuzli 1971. godine. Očito, kao čovek bez izraženijih nacionalnih i verskih osećanja, odnosno političkih ubeđenja, pokretan ličnim motivima, tokom rata je nekoliko puta promenio stranu. Borio se u redovima snaga pod kontrolom Sarajeva, u okviru bosansko-hrvatske armije, i, konačno, kao pripadnik 10. diverzantskog odreda vojske Republike Srpske. Kako je ustvrdio, kao borac te jedinice, sa još sedmoro vojnika, u okolini Srebrenice učestvovao je u streljanju oko 1.200 zarobljenika, pri čemu je lično ubio između 70 i 100 ljudi. Navodno, bilo je predviđeno da likvidiraju još 500 muslimana, ali pošto su se Erdemović i njegovi saborci, umorni od prethodnog napornog „rada", tome usprotivili, dalje streljanje je, kako ključni svedok kaže, nastavila neka druga (anonimna) jedinica.
Postmoderna inkvizcija
Dražen Erdemović se u skladu sa praksom karakterističnom za anglosaksonski pravni sistem nagodio sa tužilaštvom. Radi se o proceduri poznatoj kao Guilty-plea. U skladu sa njom, iz razloga poznatih samo njemu i tužiocu, osumnjičeni sam napiše optužnicu protiv sebe, tj. prizna zločin na osnovu čega tužilac formalno sastavi optužnicu. „Reč je, dakle, o skraćenom krivičnom postupku u kojem otpada uobičajeno iznošenje dokaza. U stvari, nema ni stvarnog unakrsnog ispitivanja u kojem bi priznanje bilo preispitano i podvrgnuto nizu pitanja o pozadini stvari" (str. 36). Sve to dobija još mnogo veći značaj kada tako „utvrđena istina" postaje osnov za procesiranje drugih, odnosno osuđeni se pojavi kao svedok u procesu protiv nekog drugog. I čak ni to nije sve. „Organi optužbe Tribunala u Hagu ne nalaze nikakvu prepreku tome da se jedan optuženi pojavi kao svedok optužbe u drugom procesu i to pre nego što mu se u njegovom vlastitom procesu utvrdi kazna i izrekne presuda…. Na taj način, osoba nastupa kao svedok optužbe u drugom krivičnom postupku da bi joj se tek kasnije, posle toga, podnela optužnica ili možda ne.… Iskustvo uči da ovakav redosled događaja nesumnjivo utiče na spremnost optuženog da svojim iskazima u drugom krivičnom postupku ide naruku onoj istini koja odgovara optužbi" (str. 56).
Da utvrdimo ovo neverovatno gradivo. Pred Haškim tribunalom osumnjičeni, uz dogovor sa tužiocem da će biti blago osuđen i potom egzistencijalno obezbeđen, može sebe lažno da optuži, i da potom to posluži kao „dokaz" protiv drugih, odnosno da on bude kredibilni svedok. S druge strane, osumnjičeni, u prilog čije krivice postoje brojni dokazi, može da svedoči protiv nekog drugog, a za uzvrat da protiv njega bude obustavljen postupak ili da bude blago optužen i kažnjen! Da ne bude zabune, tu se ne radi o običnoj nagodbi osumnjičenog ili optuženog protiv koga postoje dokazi, već o legalnom postupku fabrikovanju dokaza protiv drugih (makar bili nevini). Posle takvih saznanja, skoro neshvatljivih sa stanovišta savremenih civilizacijskih standarda, nameće se poređenje sa katoličkom inkvizicijom. Kada su u neku oblast, u kojoj se sumnjalo da postoje „jeretici", stizali inkvizitori, oni su prvo proglašavali mesec milosti. Tokom tog meseca je svaki „jeretik" mogao da priznanjem svoje zablude, pogotovo ako optuži one koji se nisu odazvali pozivu inkvizicije, obezbedi sebi blagu kaznu ili čak pomilovanje.
Posle isteka spomenutog roka, više nije bilo milosti. I to ne samo za otkrivene „jeretike", već i one koji su „znali" za njih, ali ih nisu prijavili. Što se tiče dalje sudbine optuženih, za njihovu osudu bilo je dovoljno da dvojica svedoka (uključujući i druge osumnjičene) protiv njih daju iskaze. Optužena osoba, po pravilu, nije imali priliku da se suoče sa svedocima, čiji iskazi su smatrani „nepobitnom istinom". Kako se vidi na osnovu knjige „Srebrenica. Krunski svedok" (npr. str. 153-162), ni optuženi pred tzv. Haškim tribunalom nisu u mnogo boljem položaju. Kad god bi S. Milošević tokom unakrsnog ispitivanja doveo Erdemovića u neprijatan položaj, izveo na čistinu nedoslednosti u njegovom iskazu ili od strane tribunala skriveni smisao stvari, sudija Mej je intervenisao kako bi pomogao ključnom svedoku optužbe. No, s obzirom na to da konstrukcija o masakru u Srebrenici počiva na očitim lažima, i takvo unakrsno ispitivanje „nije bilo bez rezultata kako bi moglo izgledati prema svemu dosad iznetom, naprotiv" (str. 153). Ipak, o tom potom. Da se sada vratimo Erdemoviću, i damo odgovor na pitanje – zašto je on napravio „dil" sa tužilaštvom?
Amnestija i nagrada
Erdemović je zbog sumnje da je učestvovao u ratnim zločinima uhapšen u Srbiji u martu 1996. godine. Već na prvom saslušanju priznao je učešće u masovnom streljanju muslimanskih zarobljenika. Posle toga je srpsko pravosuđe pokrenulo sudski postupak protiv njega, ali je on ubrzo izručen tzv. Haškom tribunalu. Kojim slučajem da se to nije desilo, za ono što je počinio, u Srbiji bi sigurno bio strogo osuđen. Ovako, pošto se nagodio sa haškim tužilaštvom, i, u svojstvu svedoka uzeo učešće u nekoliko sudskih procesa na način koji je toj instituciji odgovarao, za ubistvo 70 do 100 ljudi bio je kažnjen sa „samo 3,5 godine zatvora koje je odležao u norveškoj ćeliji" (str. 175). Posle toga je, u skladu sa nagodbom koju je imao sa tužilaštvom, dobio novi identitet, prebivalište u nekoj zapadnoj zemlji, kao i posao. Jasno je zašto je bio motivisan da učini bilo šta što je od njega tužilaštvo zatražilo, odnosno da se sam potrudi da ga maksimalno zadovolji.
Tokom iskaza Erdemović je, sve na to ukazuje, lagao kako bi umanjio sopstvenu odgovornost. Navodno, iako je bio po činu vodnik, kako tvrdi, nije on komandovao grupom egzekutora, nego je to radio neki običan vojnik. Štaviše, nije želeo da učestvuje u streljanju ali je morao da i njega ne bi ubili, itd. Ipak, nema razloga da se sada podrobnije bavimo njegovom ličnom odgovornošću za ono šta se desilo na farmi „Pilića" 16. ili 20. jula (čak ni to na osnovu njegovih iskaza nije jasno, jer je čas govorio jedno, a čas drugo). Latinska izreka glasi: „Opravdavajući krivca sud sebe osuđuje". Sramota je kada neki sud tako postupi. Međutim, u pitanju je i mnogo veća zloupotreba. Radi se o pokušaju stigmatizacije čitavog srpskog naroda, prekrajanju istorije i prikrivanju pravih krivaca za ono što se desilo u okolini Srebrenice. Da vidimo do kakvih je saznanja ili indikacija o svemu tome došao Žerminal Čivikov?
Na lokaciji o kojoj je Erdemović govorio pronađena su 153 tela. Realno gledano, teško je 8 ljudi moglo za 5 sati da ubije više osoba od tog broja. „Ako je grupa za grupom streljana u razmaku od po 10 minuta, što bi takođe bio nezamislivo brz tempo, za streljanje 1.200 ljudi bilo bi potrebno najmanje 20 časova". Nijedan sudija ne bi propustio da načini ovakvu jednostavnu primedbu. No, to nije bio slučaj i sa sudijama u haškom Tribunalu. Oni su više puta, bezrezervno, prihvatili da je „bilo moguće da za manje od pet sati bude ubijeno 1.200 ljudi u grupama od po deset." To znači da im deluje izvodljivo da 8 vojnika svakih 2,5 minuta strelja 10 ljudi, pri čemu je, pre pogubljenja „svaki pojedinac morao da isprazni džepove i da odbaci dokumenta (što je bio poseban problem za one žrtve čije su ruke bile vezane!)", odnosno da pripadnici svake grupe pređu „stotinak do dvesta metara do livade i da tamo budu streljani". I uz to, za 2,5 minuta je još morala da bude sprovedena kontrola da li su streljani „mrtvi ili nisu", odnosno da preživeli budu dotučeni iz revolvera. Štaviše, rok za sve navedeno bilo je i kraći, jer kako je Erdemović rekao, bilo je „vremena da se popije, da se svađa, da se tuče" (str. 75-76). Jasno je da se radi o nebulozama. No, šta znači istina spram činjenice da kao opravdanje za NATO agresiju mnogo bolje zvuči broj od 1.200 ubijenih nego njih 153!? Uz to, lakše je „dokazanih" 1.200 ubistava razvući na preko 8.000 (za šta nema čak ni svedoka tipa Erdemovića, već on samo nagoveštava da je bilo i drugih likvidacija), nego to učiniti sa drastično manjim brojem potvrđeno stradalih. Kako god bilo, da pređemo na to ko stoji iza navedenih ubistava.
Pošto se nagodio sa haškim tužilaštvom, i, u svojstvu svedoka uzeo učešće u nekoliko sudskih procesa na način koji je toj instituciji odgovarao, za ubistvo 70 do 100 ljudi bio je Erdemović kažnjen sa „samo 3,5 godine zatvora koje je odležao u norveškoj ćeliji"
Imaginarni lanac komandovanja
Evo kakav je bio lanac komandovanja prema svedočanstvu Dražena Erdemovića u vezi sa onim što se desilo na spomenutoj farmi. Neki „nepoznati potpukovnik, koji nije imao nikakvo pravo da naređuje Desetom diverzantskom odredu, izdao je naređenje da se izvrši ovaj užasni ratni zločin", i pri tome to čak nije učinio direktno, nego preko Erdemovićevog saborca „Gojkovića koji nije imao nikakav čin" (str. 163). Sve zvuči nadrealno. Da nepoznati potpukovnik, grupi vojnika iz jedinice koja čak ne pripada ni njegovom korpusu, i to preko njihovog kolege sa kojim se sreo, a ne redovnog starešine odreda kome pripadaju, izda naređenje da prebace 20 sanduka municije, malo je verovatno da bi to učinili. Tim pre s obzirom da su pripadnici jedinice o kojoj se radi bili van službe, tj. na odmoru. A treba da poverujemo da su, tek tako, pohitali da streljaju, kako Erdemović kaže, 1.200 ljudi!? Naravno, ne znači da nisu bili spremni da ih ubiju. Radilo se, u to nema sumnje, o beskrupuloznim plaćenicima, o tzv. „psima rata". Oni se bore za novac, i zbog njega su spremni da učine svašta, i to za račun bilo koga. Svakome razumnom deluje normalo da je tužilaštvo trebalo da pođe baš od toga.
Na osnovu detaljne analize Erdemovićevih iskaza, Čivikov je došao do zaključka da se jedinica koja je izvela streljanje sastojala od ljudi koji su se za taj posao dobrovoljno prijavili, i za to bili bogato nagrađeni. Nekoliko dana posle zločina, došlo je do obračuna među plaćenicima. „Verovatno je da su se prilikom isplate novca za masakr neki od plaćenika osetili prevarenim ili izigranim i da je do otvaranja vatre došlo u pregrejanoj atmosferi u kojoj su u pijanom stanju potegli revolvere. Glasine o 12 kilograma zlata i velikim sumama novca u vezi sa srebreničkim ubistvom pojavljuje se u više navrata u priči Dražena Erdemovića" (str. 174). Sada smo stigli do ključnih pitanja: Ko je organizovao ubistvo 153 ili više muslimanskih zarobljenika? Ko je za to platio?
Odgovor na to pitanje se, po svemu sudeći, krije iza činjenice da tzv. Haški tribunal nije želeo da stvar bude razjašnjena, već je proizvoljno, na osnovu apstraktne komandne odgovornosti, i floskula o učešću u nekakvoj „velikosrpskoj zaveri", optužio vojni i državni vrh Republike Srpske, odnosno Srbije. A mogao je da istraži šta se stvarno desilo. Još tokom saslušanja u Beogradu, Erdemović je po imenu i prezimenu naveo svoje saučesnike. Međutim, ne da niko od njih nije procesuiran, već, po svemu sudeći, nije od strane haških istražitelja ni saslušan. Štaviše, jedan od ljudi koji su, navodno, učestvovali u velikom ratnom zločinu, čak je u Americi bio uhapšen zbog ilegalnog boravka u toj zemlji, i na tome se sve završilo! Jasno je da je cilj da se istina zataška, a ne obelodani! Da je ona takva da ide u prilog falsifikovanju istorije iza koga stoji tzv. Haški tribunal, nema sumnje, svi potencijalni počinioci već bi bili iza rešetaka, a nisu. Nije bilo lako iskobeljati se ni sa kontradiktornim iskazima Erdemovića, a kamoli da bi bilo izvodljivo da se spreči da se na osnovu iskaza još 7 njegovih saboraca ne otkrije istina.
Ko od zločina ima korist?
Nije teško sagledati ko je i zašto stvorio Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju. „Ako laže koza ne laže rog", a po postupcima te kvazisudske institucije vidi se u čijoj je funkciji. Onda kada je lomljena Republika Srpska, konkretno malo pre NATO agresije na nju, kao što smo rekli, podignute su optužbe protiv Karadžića i Mladića. U jeku agresije protiv Srbije, 1999. godine, optužen je Slobodan Milošević. Jasno je da tzv. Haški tribunal nije želeo da na osnovu iskaza ključnog svedoka o saučesnicima, pokrene postupak protiv njih, ne da bi zaštitio Beograd ili Pale, već Vašington, Brisel, Pariz. Čuveni rimski sudija Lucije Kasije, kako je nekada posvedočio Ciceron, uvek je polazio od pitanja: „Ko od zločina ima korist"? Pošavši od toga, brzo je stizao do rešenja u vezi sa tim ko stoji iza zločina. To ćemo učiniti i mi.
Kakvu je korist Republika Srpska imala od streljana zarobljenika? Nikakvu. S druge strane, mogla je da ih razmeni, što je po pravilu i činila, za zarobljene srpske vojnike ili muškarce deportovane u muslimanske logore. Uz to, u okolnostima kada su resursi bili više nego oskudni, a novca je jedva bilo i da se kupi gorivo za oklopne jedinice, smešno je i pomisliti da bi komandne strukture Republike Srpske izdvojile 12 kg zlata i uz to još mnogo novca, da bi finansirale likvidaciju muslimanskih zarobljenika! Na to sve se nadovezuje i činjenica da je Erdemović uhapšen u Beogradu. Da su Pale i Beograd bili umešani u zločin o kome govorimo, zar bi njegov ključni svedok bio isporučen Hagu? Zar ga ne bi pojeo mrak? Naprotiv, kada je bio ranjen u obračunu sa saučesnicima u zločinu, kako je sam ustvrdio, lečen je na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu! Neobično je da vlast tako „onemogućava" nemilog svedoka da progovori. Pored toga, da je želela nešto da prikrije, teško da bi pokrenula istragu protiv osobe koja je u tome imala ključnu ulogu. A ne zaboravimo: postupak protiv Erdemovića je pokrenut u Srbiji još 1996. godine!
Mnogo logičnije deluje verzija, na koju je tokom ispitivanja Dražena Erdemovića ukazao Slobodan Milošević (str. 147-152). A to je da iza onoga što se desilo, verovatno 16. jula, stoje zapadne specijalne službe – konkretno francuska. Komandant 10. diverzantskog odreda, potporučnik Milorad Pelemiš, sarađivao je sa Jugoslavom Petrušićem, nekadašnjim pripadnikom legije stranaca. „Petrušić tvrdi da je bio u službi francuske tajne službe La Direction generale de la securite exterieur (DST), što je veoma verovatno, iako to Francuska nikada nije zvanično potvrdila" (str. 150). U duhu pitanja sudije Lucija Kasija, jasno je ko je od svega imao korist. To su oni kojima je trebao povod za intervenciju protiv Srba, i potom dokazi da je ona bila osnovana. Da li su „dokaze" pakovali Francuzi ili Amerikanci i nije bitno!
Balkanski salvador
Sun Cu (6 vek pre n. e.), kineski vojnopolitički mislilac, autor izuzetnog spisa o vojnoj veštini („Umeće ratovanja"), napisao je da je za pobedu korisno: „Ukazivati na umešanost predstavnika vladajućih slojeva protivničke zemlje u nezakonita dela i navoditi ih na njih. Neprekidno raditi na potkopavanju njihovog ugleda i izazivati kod njihovih sunarodnika prezir prema njima sve dok ne budu spremni da ih sruše". U skladu sa njegovom preporukom, istorija drevne Kine je puna primera potkupljivanja činovnika i oficira neprijateljskog vladara, kako bi činili (zlo)dela koja bi nanela štetu onome za koga su zvanično radili. Slično su postupali, a nema sumnje da to i dalje rade, Amerikanci, odnosno njihovi saveznici kojima je povereno delovanje u određenim oblastima. U nekim zemalja Latinske Amerike (npr. Salvador) ili u Južnom Vijetnamu, specijalne službe SAD su organizovale grupe plaćenika koje su ubacivane u oblasti naklonjene gerili koja se borila protiv kvislinških vlada ili američkih snaga, gde su preobučeni u pripadnike nacionalno-oslobodilačkih pokreta vršili strašne zločine nad civilima. Takve krvave manipulativne igre često su davale rezultate, pa je u čitavim krajevima bitno slabila podrška pravim gerilcima. Ono što se desilo u Srebrenici, po svemu sudeći, samo je varijacija na temu, karakteristična za etničko-verski motivisan građanski rat.
Da ne propustimo da istaknemo još nešto, o čemu govori autor knjige „Srebrenica. Krunski svedok", a što ukazuje da se radilo o salvadorsko-vijetnamskom scenariju. Erdemović je rekao da su vozači autobusa, u kojima su dovezeni kasnije streljani muslimani, bili užasnuti time što su oni izvođeni iz vozila i potom streljani. Šoferima je, od strane nadležnih organa Republike Srpske, prethodno rečeno da zarobljenike voze na razmenu. Otuda, Čivikov postavlja pitanja: Nije li naredba rukovodstva bosansko-srpske vojske bila da se zarobljenici prebace do mesta gde bi bili razmenjeni, „a da su, suprotno ovom naređenju, usput do granice ovi autobusi zaustavljeni i preusmereni na farmu da bi zarobljenici bili streljani? I, da su upravo zbog toga vozači autobusa bili užasnuti?" (str. 67). Kako u nastavku konstatuje, to bi svakako bacilo sasvim drugačije svetlo na čitavu aferu. „Međutim, za tužioca nije bilo vredno nikakvo dalje pitanje zašto su vozači autobusa bili užasnuti, već je to redovno izbegavao i prelazio na naredno pitanje". Nezgodna pitanja verovatno „nisu postavljana zbog toga što tužilac i sudija nisu želeli ništa drugo do dokaz da se ovaj masovni pokolj dogodio po nalogu generala Mladića i ne žele da znaju ništa drugo što bi moglo odvući pažnju od ovog dokaza?" (str. 68). Istraga u vezi sa time da li su autobusi sa zarobljenicima, protivno naređenju vojnih vlasti Republike Srpske, u haotičnim okolnostima koje su vladale posle zauzimanja Srebrenice, zaustavljeni od strane plaćenika iz sastava 10. diverzantskog odreda a muslimani streljani, verovatno bi skinula odgovornost sa vojnopolitičkog vrha bosanskih Srba. To bi bio sumrak misije koju tzv. Haški Tribunal ima. Štaviše, od toga do onog o čemu smo prethodno govorili, a to je utvrđivanje ko su istinski krivci za ono što se desilo u julu 1995. godine, samo je jedan korak. To u Vašingtonu odlično znaju!
Mir je produžetak rata drugim sredstvima
Zato, između ostalog, i nastoje da mi sami, u Narodnoj skupštini Srbije, ozvaničimo mantru o srpskoj ekskluzivnoj krivici tokom „ratova za jugoslovensko nasleđe", tj. da usvojimo sramnu rezoluciju o Srebrenici, koja potvrđuje haško-američku konstrukciju. I nije tu u pitanju samo istorijski inženjering radi prepravljanja agresorske uloge Vašingtona. Kako reče Osvald Špengler: „Mir je produžetak rata drugim sredstvima". Dok američka vojnička čizma ne stane na srpsko tlo, naša zemlja nije do kraja okupirana. Jedna stvar je virtuelna okupacija, a druga je stvarna. Jedno je vazalna zavisnost, a drugo je u punoj meri status protektorata. Zato je, pogotovo od kada je Rusija krenula u uspešnu protivofanzivu u Ukrajini i na Kavkazu, Vašington rešio da zaokruži zonu svoje pune hegemonije na Balkanu, i da tako ojača NATO limes. U funkciji spoljne okupacije Srbije (uvlačenja u NATO) je i jačanje unutrašnjih faktora okupacije. Među njima počasno mesto ima usvajanje „srebreničkog kompleksa". Ko ima toliko malo zdrave pameti da prizna ono zašta nije kriv, ugušio je u sebi i preostalu iskru ponosa i nacionalne vitalnosti, i biće ubuduće spreman da kao topovsko meso krvari za račun onih koji brutalno gaze njegove interese. U svetlu toga, takođe, treba da gledamo na knjigu Žerminala Čivikova.
On je, u ime istine, optužio tzv. Haški tribunal, i pokazao do koje mere je besmislena njegova „nepobitna istina" o Srebrnici, odnosno da, iako nam to ponekada zvuči kao sklop prejakih reči, metode koje se koriste u haškoj sudskoj praksi imaju srednjovekovno-inkvizicioni karakter. Umnogome smo i ranije to znali, kao i veliki deo Francuza da je Drajfus nepravedno osuđen, no ko god pročita knjigu o kojoj smo govorili, u vezi sa tim neće više imati ni trunku sumnje. A imaće mnogo jači polet i opsežnije znanja da istinu o Srebrenici, kao što je u Francuskoj to bio slučaj posle objavljivanja Zolinog teksta, prenosi dalje. Naravno, nisu kod nas medijske i građanske slobode, uprkos zaklinjanju vladajućih struktura u tzv. evropske vrednosti, ni nalik onima koje su postojale u Francuskoj pred kraj 19. veka. No, ako budemo uporni, istina će i pored toga pre ili kasnije izbiti na površinu.
Kako reče Hristos: „Nema ništa sakriveno što se neće otkriti, ni tajno što se neće doznati" (Mt. 10:26). Na nama je, koji uviđamo šta se zbilo i šta nam sada Amerikanci i njihove ovdašnje kvislinške strukture čine, da to ne zaboravljamo, i uporno na to druge podsećamo. Onda je samo pitanje vremena kada će pobeda biti na našoj strani, a oni koji kod nas saučestvuju u žigosanju srpskog naroda za to dobiti račun. Štaviše, ako shvate da nećemo u vezi sa srebreničkim pitanjem biti kratkog daha, kao što smo do sada prečesto bili, nije isključeno da će odustati od sramne rabote koje su se prihvatili, računajući, s jedne strane, na nagradu mentora, a s druge, na naše kratko pamćenje i sklonost da se demorališemo. Još nešto treba imati u vidu. Time što ćemo sistematski radeći lokalno, nema u to sumnje, dati i globalni doprinos borbi, u kojoj učestvuje i Čivikov, kao i mnogi drugi poklonici demokratije, humanizma i pravde. A to je borba protiv toga da svima nama na ovoj plavoj planeti nametnu život u mračnom svetu čije je oličenje tzv. Haški tribunal. Da nas ne osude na „lepi novi svet novog međunarodnog krivičnog pravosuđa" (str. 177), koji evroatlantski centri moći stvaraju gotovo istovetnim metodama i sa sličnim pobudama, kao i oni koji su 1. septembra 1939. godine gurnuli svet u stravičan rat.
Objavljeno
9/7/2010
Autor
Dragomir Anđelković
Izvor
Srpska politika
http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=13492
