Kosovski kolaps

Piše: Tihomir Trišić    ponedeljak, 26 jul 2010

Kosovski kolaps

 

Da smo dotakli dno, najbolje govore reakcije – umivene, kontrolisane, neiskrene, podaničke, glupe. Inteligencija ćuti, crkva je izgubila kompas, politička elita je u kolapsu, narod je gladan i siromašan, perspektive su nam mračne iz prostog razloga jer u Evropsku uniju nećemo ući dok ne priznamo Tačija i ekipu, tj. nezavisno Kosovo A šta sad? Međunarodni sud pravde doneo je odluku da je deklaracija o šiptarskoj nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom. Ja nisam iznenađen, kao što se da zaključiti iz prethodnog teksta na ovom istom mestu. Srpska politika o Kosovu doživela je krah, samo što to još niko jasno i glasno da kaže. Kosovo je ovom odlukom praktično dobilo međunarodno pravni kredibilitet i u najskorije vreme uslediće novi talas priznavanja nezavisnosti. Naš ministar Vuk Jeremić i dalje priča bajke, a ono što me posebno brine jeste prvo obraćanje predsednika Tadića po objavljivanju odluke MSP. Očekivao sam više od njega, očekivao sam da će smoći snage da kaže: „Ostali smo bez Kosova i Metohije, a na nekoj drugoj generaciji, mnogo boljoj nego ovoj, biće da povrati uticaj Srbije nad Kosovom i Metohijom." Ne zato da bi vladala nad Šiptarima ili držala neku teritoriju, već zato da bi očuvala tamošnji srpski narod i sopstveni, duhovni i nacionalni DNK, bez kojeg nema ni Srbije ni srpske nacije. I misle mnogi da Kosovo nije bitno, ali ne razumeju da je ovaj narod satkan na kosovskom epu i da će ova nacionalna frustracija tek proizvesti pogubne posledice ukoliko se pod hitno ne promeni sve. Počev od strategije, preko taktike, do igrača, odnosa prema državi, naciji, vrednostima, budućnosti više nego prošlosti. Svaki Jevrejin se dve hiljade godina pozdravljao: "Do viđenja u Jerusalimu". Tako bi i Srbija trebalo da postavi odnos. Da vaspitava mlade, uspešne, obrazovane i bogate da investiraju na Kosovu i Metohiji, da kupuju i privatizuju tamošnje kompanije, da šire ekonomski a time će i politički uticaj, da upošljavaju, između ostalih – podrazumeva se – tamošnji srpski narod, a ne da sili, osvaja brda, planine, kopa rovove, puca Da smo dotakli dno, najbolje govore reakcije – umivene, kontrolisane, neiskrene, podaničke, glupe. Inteligencija ćuti, crkva je izgubila kompas, politička elita je u kolapsu, narod je gladan i siromašan, perspektive su nam mračne iz prostog razloga jer u Evropsku uniju nećemo ući dok ne priznamo Tačija i ekipu, tj. nezavisno Kosovo. I kao što bi većina ljudi danas intimno htela nekog da spali na lomači, ja nisam sklon da označavam ili fokusiram krivca za kosovski gubitak. Ja sam sklon da tragam za rešenjima. Ono prvo za kojim bih tragao jeste kako pomoći tom preostalom srpskom narodu na Kosovu i Metohiji na efikasan i funkcionalan životni način kako bi tamo opstali. To su danas ljudi bez budućnosti, iskasapljenih duša i perspektiva, nesigurni za svoju bezbednost i život svoje dece, strahuju hoće li ih u narednim mesecima i danima okupirati neke Tačijeve formacije. U Novom Sadu, Beogradu ne oseća se njihov strah, njihovi bolovi, njihove potrebe. To je uistinu kolaps nacije, ne ta smrdljiva odluka tog Međunarodnog suda pravde. Ono što će njima pomoći nije laganje naših funkcionera niti korumpiranost onih koji bi trebalo da im iz sve snage pomognu, već istina za početak. A ona je otprilike sledeća: Srbija  kao jedinu preostalu strategiju ima podizanje svojih obrazovnih i finansijkih kapaciteta nalik na jevrejski model. To bi značilo da se nova politika mora postaviti na realnim i ostvarim ciljevima kad je KiM u pitanju, koji će se ogledati u činjenici nalik na čuveni jevrejski pozdrav kojim se svaki Jevrejin dve hiljade godina pozdravljao:  „Do viđenja u Jerusalimu". Tako bi i Srbija trebalo da postavi odnos. Da vaspitava mlade, uspešne, obrazovane i bogate da investiraju na Kosovu i Metohiji, da kupuju i privatizuju tamošnje kompanije, da šire ekonomski, a time će i politički uticaj, da upošljavaju, između ostalih – podrazumeva se – tamošnji srpski narod, ne da sili, osvaja brda, planine, kopa rovove, puca. To su prevaziđenje metodologije. Novo doba, nova politika, nove vrednosti i novi ciljevi... Ako se oko svega toga ne postigne neki konsenzus, ova generacija političke elite ostaće upamćena kao ona koja je izgubila Kosovo, pa nek spavaju sa time ako mogu. I naposletku, kosovska drama nije ovom odlukom suda u Hagu završena, ona zapravo tek počinje, ali ne kako to žele brzopleto da predstave naši funkcioneri u smislu da nas čeka zasedanje pred Savetom bezbednosti UN i mogućnost da se tamo vadimo. Tamo se nećemo izvaditi, tamo će Amerika i druge članice  blokirati svaku rezoluciju koja ne ide u korist Kosova, na tom forumu u sadašnjim međunarodnim relacijama mi ne možemo bogzna šta učiniti. Zapravo, posle kraha jednog od pet proklamovanih ciljeva ove vlade, a to je borba za suverenitet i integritet nad Kosovom i Metohijom, ovoj vladi preti u narednim mesecima i drugi krah, a to je ulazak u Evropsku uniju. Da smo plitki, naivni i kratkovidi, najbolje potvrđuje poseta Tome Nikolića Briselu i njegova izjava da Kosovo neće biti uslov za ulazak u EU. On bi kao iskusan političar, u praskozorje ove haške odluke, trebalo da bude mudriji, a ne da saopštava takvu glupost posle jedne kafe i jednog gostoprimstva kod onih koji će Srbiji već naredne nedelje saopštiti upravo suprotno. Neće biti ulaska u Evropsku uniju dok Beogread ne prizna Prištinu. I tako, pored Slobine ekipe, Đinđićeve, Koštuničine, dočekaćemo i Tadićevu ekipu, koja će doći u situaciju da ih međunarodna zajednica tj. najveće sile, pritiskaju do granica koje se neće moci izdržati.

http://www.akter.co.rs/index.php/politikaprint/2782-kosovski-kolaps.html

Мук и звона

Драгиша Бојовић

Мук и звона

Међународни суд правде, СПЦ и молебан

Многи примери из ближе прошлости показују да Српска православна црква потпуно следи државну политику о Косову, што свакако не би било необично када би та политика доносила позитивне резултате. Позиција Србије је, међутим, све тежа, а албанске власти на Косову, уз снажну подршку светских моћника, постепено остварују постављене циљеве и све су ближе коначном циљу.

У јавну подршку државној политици може се сврстати и одлука Светог архијерејског синода да се на дан саопштавања мишљења Међународног суда правде на свим храмовима, у 17 сати, огласе звона у трајању од пет минута и да се након тога служи молебан. Пошто је суд пре тога саопштио својe мишљење које је изазвало потпуни мук, поставља се питање који је био смисао оглашавања црквених звона. Да ли је требало неутралисати тај заглушујући мук, који је потпуно надјачао звук звона? Тако су се звона, не својом кривицом, претворила у својеврсни богослужбени анахронизам. И смисао самог молебана доведен је у питање, што се могло видети и по томе што се врло мали број верника нашао у храмовима.

Догађаји који су претходили овоме могли су наговестити овакав епилог.

У недавном извештају Питера Фејта Српска православна црква је означена као ,,транзициона", што нико и није демантовао. Неко од језикословаца у Синоду покушао је да једно суштинско и судбоносно питање преведе на језик лингвистике, а сам превод енглеског оригинала издигне изнад смисла изречене констатације. Тај извештај сугерише да је Српска православна црква у вези са питањем Косова (или: на Косову) постала српска транзициона црква. Транзиција, наравно, увек доноси умеренији приступ, уместо ,,радикалних" – умерене епископе, уместо критике државне политике сагласност са том политиком. Та сагласност може да буде ризична. Евентуални успеси власти увек ће се приписати самој власти. На другој страни, порази се неминовно приписују и партнеру у одређеној политици.

Историјска одговорност Српске православне цркве није само у изражавању пастирске бриге за страдални народ на Косову и Метохији. Црква је и у даљој и у ближој прошлости, упркос карактеру различитих режима, успевала да јасно и храбро дефинише свој став и допринесе опстанку српског народа на овом простору. Зашто ни два дана након саопштавања мишљења у Хагу нема реакције ни Светог архијерејског синода ни Рашко-призренске епархије?

Да ли би та реакција, можда, довела до угрожавања оне познате Фејтове оцене?

*Професор универзитета у Нишу и Косовској Митровици

Драгиша Бојовић

објављено: 27/07/2010

http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Muk-i-zvona.sr.html

Savetodavno mišljenje MSP-a - saopštenje za javnost advokata Mr.Gorana Cvetića

Poštovani,

 

U skladu sa pozivom predsednika Borisa Tadića svim građanima i organizacijama da daju svoj doprinos očuvanju KiM nakon Savetodavnog mišljenja MSP-a od 22.jula 2010.godine, advokat Mr. Goran Cvetić iz Beograda, član srpskog Udruženja za medjunarodno pravo, obraća se javnosti sledećim saopštenjem:

 

U pravnoj sutuaciji nastaloj nakon Savetodavnog mišljenja MSP-a Narodna skupština Republike Srbije bi trebalo da na hitnoj sednici, na osnovu Ustava RS, važeće rezolucije SB UN 1244 i opšte-prihvaćenih principa međunarodnog prava, donese Deklaraciju kojom se:

 

1/ Izričito reafirmiše teritorijalni integritet i suverenitet Republike Srbije na celoj svojoj teritoriji, uključujući KiM;

 

2/ Izričito utvrđuje da je deklaracija nezavisnosti "ovlašćenih predstavnika" Prištine od 17.2.2008. godine ništava od dana donošenja pošto je u suprotnosti sa Ustavom RS, pa stoga ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo.

 

Navedenu deklaraciju NS RS treba da usvoji pošto ne postoji ni jedna međunarodno-pravna odredba koja joj to zabranjuje. Upravo suprotno, takva deklaracija je u potpunosti u skladu sa međunarodnim pravom po kome svaka država ima pravo da štiti svoj teritorijalni integritet i suverenitet. Deklaracija takođe treba da sadrži rafirmaciju neprikosnovenost prava na privatnu imovinu zaštićernog svim konvencijama za zaštitu ljudskih prava, budući da je po katastru oko 60% zemljišta na KIM u srpskom vlasništvu.

 

Predložena deklaracija ima za cilj da ublaži negativan efekat Savetodavnog mišljenja od 22.jula 2010. godine i uputi efektan odgovor desetorici sudija MSP-a, čije mišljenje teško da će ikada dobiti komplimenat od bilo kog iskrenog svetskog međunarodnog pravnika.

 

NAPOMENA: Autor ovog saopštenja je magistar međunarodnog prava sa londonskog univerziteta. 

 

Dana 26. jula 2010. godine                                                               Mr. Goran Cvetić

                                                                                                      Advokat

                                                                                                      Beograd,Srbija

Tel: 064 408 17 54

Tel: 00382 69 855 284

 

OSAMOSTALJIVANJE KOSOVA...komentar Fonda za razvoj demokratije, advokata Milenka Radića

OSAMOSTALJIVANJE KOSOVA

Iz ugla Odluke Međunarodnog suda Pravde od 22.07.2010. godine, komentar Fonda za razvoj demokratije, advokata Milenka Radića

Fond za razvoj demokratije

 

nedelja, 25. jul 2010

 

Odluka Međunarodnog suda pravde (MSP) od 22.07.2010. godine ne potvrđuje legalnost osamostaljivanja Kosova učinjenog 17.02.2008. godine niti predstavlja bilo kakav pravni osnov za bilo kakve akte organa vlasti na Kosovu, ali Srbiji nanosi odgomnu štetu na međunarodnom planu.

Odluka MSP je očekavana i adekvatna neosnovanom i lošem pitanju našeg Pravnog tima „Da li je jednostarana Deklaracija o nezavisnosti koju su proglasile privremene institucije Kosova u saglasnosti sa međunarodnim pravom?".

Pravni tim nije razumeo o kojoj vrsti „akta" se radi pa je, pošao od pogrešne pretpostavke da se radi o javnom aktu ili „aktu organa vlasti" (aktu privremenih organa samouprave Kosova), koji se pre stupanja na snagu objavljuju u službenim novinama. U slučaju donošenja akata organa vlasti Kosova, koji su suprotni propsima, Ban Ki-Mun kao Generalni sekretar UN imao bi pravo da takve akte proglasi nevažećim. Međutim, istoga dana, u obraćanju SB UN 17.02.2008. godine on se nije osvrnuo na ovaj akt, osim što je rekao da na snazi ostaje Rezolucija 1244 SB UN i da mora da se poštuje „u punom obimu", a što je i nesporno.

U konkretnom slučaju, nije se radilo o javnom aktu kosovske Skupštine koji mora da se objavi u službenim novinama i koji podleže kontroli Generalnog sekretara UN već se radilo o privatnom aktu na koji su, pored 109 potpisa poslanika Skupštine, svoje potpise stavili još i Premijer i Predsednik Kosova.

Takav akt ne bi nikoga obavezivao ni u političkom smislu, da Doris Pak, Predsedavajuća delegaciojom za jugoistočnu Evropu u EP, odmah nakon objavljivanja navodne „Deklaracije" nije izjavila: „Ja se osećam blisko narodu Kosova i delim s njima moja osećanja. Pozivam države članive EU da kažu „da" narodu Kosova i da hitno priznaju nezavisnost". Kao na poziv pištaljkom, odmah je reagovao belgijski ambasador Johan Verbeke prenoseći zajedničko saopštenje SAD, Nemačke, Velike Britanije, Francuske, Italije, Hrvatske i Belgije da EU i NATO preuzmu brigu za bezbednost i stabilnost pokrajine jer ovi događaji u Prištini predstavljaju završetak procesa određivanja ststusa Kosova.

Za navedene zemlje nije bitna vrsta akta o proglašenju nezavisnosti Kosova, njima je trebao samo povod da okončaju svoje planove pretočene u Plan Marti Ahtisarija. Nerazumevanjem vrste navedenog „akta", Srbija je preko svoga Pravog tima postavila loše pitanje na koje drugačiji odgovor nije ni mogao da se dobije i MSP je verovatno bio srećan kada je dobio takvo pitanje.

Zemlje koje su priznale nezavisnost Kosova i zemlje koje će to tek sada učiniti, pozivaće se na ovu odluku MSP kao dokaz da je secesija Kosova legalna, iako i ova Odluka MSP samo potvrđuje da ovakav privatni akt grupe građana sa Kosova, bez obzira da li su poslanici ili ne, ne predstavlja niti može predstavljati zvanični akt Skupštine Kosova i zato je nevažno da li je takav privatni akt suprotan ili nije nekom međunarodnom propisu. Takav privatni akt i saglasno Odluci MSP, ne može da proizvodi bilo kakve pravne posledice ili obaveze niti može biti izvor prava za bilo kakve nove akte ili odluke kosovskih organa vlasti.

Iz neprava se ne može roditi pravo, i postoji drevno pravno pravilo koje na latinskom jeziku glasi: Quod ab initio vitiosus est, non potest tractu temporis convalescere, a što je pravnik Valtazar Bogišić u Opštem imovinskom zakoniku za Crnu Goru donetom u XIX veku preveo kao: „Što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi".

Napred pomenuti odgovor MSP verovatno će se izučavati i koristiti u Republici Srpskoj, Severnom Kosovu, Gruziji, Španiji, Rumuniji, Turskoj ….

http://www.balkanmagazin.net/kolumna/novosti_i_politika/osamostaljivanje_kosova_.xhtml

"Sandžak novo Kosovo"

Komentara 5

veličina teksta:+-

Direktor Centra za bezbednosne studije u Beogradu i jedan od najpriznatijih srpskih političkih analitičara, prof. dr Aleksandar Fatić u razgovoru za "Vesti" kaže da je zbog katastrofalne politike državnog vrha Srbije Kosmet nepovratno izgubljen, ali i da mišljenje Suda pravde otvara problem u drugim delovima republike, te da se zbog pogrešnih poteza državnog vrha može se očekivati dalje teritorijalno urušavanje Srbije.

Da li je posle presude Suda pravde Kosovo potpuno izgubljeno za Srbiju?
- Sledi veliki broj novih priznanja Kosova, a posle toga samo je pitanje vremena kada će Kosovo dobiti i stolicu u Ujedinjenim nacijama.

 

Usled ovog pogrešnog diplomatskog poteza Kosovo je dugoročno izgubljeno, a može se očekivati da se nastavi unutrašnje teritorijalno urušavanje Srbije i na njenoj užoj teritoriji.

Na šta konkretno mislite?
- Srbiji sleduju teška vremena i dalja moguća dezintegracija zbog pogrešne i neodgovorne politike prema Sandžaku, koji može već do kraja ove godine postati novo Kosovo. Ne treba se mešati u unutrašnje stvari islamske zajednice u Novom Pazaru. S druge strane zdravog razuma je to što se potkopavaju rezultati lokalnih izbora. Zbog toga će Beograd od Sandžaka napraviti krizu bez potrebe.
 

Ekspert za međunarodne odnose Prof. dr Aleksandar Fatić je rođen 1967. godine u Derventi.   Predavao je i istraživao međunarodne odnose, kriminologiju, jurispridenciju i sociologiju na više svetskih univerziteta, uključujući Univerzitet Južne Australije u Adelejdu, Univerzitet Tasmanije u Hobartu, Karlov univerzitet u Pragu i Anglo-Američki koledž u Pragu.   Zaposlen je kao viši naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu i direktor je Centra za bezbednosne studije i direktor Grupe za bezbednosnu politiku u istoj organizaciji.   Član je uređivačkog odbora više stručnih časopisa i nacionalni ekspert Ujedinjenih nacija u oblasti borbe protiv korupcije. Redovan je predavač na međunarodnim skupovima iz oblasti međunarodnih odnosa i kriminalne politike.   Oženjen je i otac je dvogodišnje devojčice.

Među prvima ste procenili ovakav, poražavajući po Srbiju, rasplet pred Sudom pravde u Hagu. Kako ste znali šta će se dogoditi?
- Odluka Međunarodnog suda pravde je zasnovana na međunarodnom pravu i odluci zasnovanoj na dva ravnopravna principa: nepovredivosti granica i principu prava naroda na samoopredeljenje.

 

Ako postoji značajno ugrožavanje ljudskih prava nekog naroda od strane države, onda princip prava naroda na samoopredeljenje dobija prednost u odnosu na princip nepovredivosti granica. Pošto je nesporno toga bilo tokom 90-ih, bilo je jasno kakav će se izvesti zaključak.

Kako je moguće da tako nešto nisu znali i srpski političari?
- Nije reč samo o političarima. Kada slušam komentare stručnjaka koji su i pisali zahtev Srbije, pitam se šta ti ljudi uopšte misle. Naš osnovni problem je strukturna korupcija, koja dovodi do toga da našu politiku vode amateri, samo zbog toga što su uzajamno u rodbinskim ili prijateljskim vezama.

 

Otuda oni i vode jednu privatnu politiku od koje se i ne može očekivati da adekvatno zaštiti nacionalne interese. Uostalom, zašto se šef pravnog tima u postupku pred Sudom pravde nije oglasio posle ovog poraza?
 

Državni vrh Srbije objašnjava da ništa nije izgubljeno i da je sve na Generalnoj skupštini Saveta bezbednosti?
- Naš državni vrh Srbije podseća na boksera koji je zbog neutreniranosti primio snažan direkt u glavu, nokautiran je i ustao je kad je sudija izbrojao deset, pa se onda okrenuo publici dok se u ringu proglašava pobednik i objašnjava joj da je sudija trebalo da broji do 20. To nisu izjave koje zaslužuju komentar.

Je l vam se čini da se suočavamo sa sličnom "pobedom" kao onom Miloševića 1999?
- Ovo je gora "pobeda" od Miloševićeve. Milošević je bar zaključio Kumanovski sporazum i doneta je Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti, dok je priča Generalne skupštine, na nivou UN, mnogo manje ozbiljna i nije obavezujuća. Kao rezultat te Miloševićeve politike, ipak, je ostala nekakva nada na povratak vojske i policije na Kosovo. Ova "pobeda" je definitivan gubitak Kosova, posle koje više nije ostalo ništa da se kaže i sve što se govori samo dodaje odgovornost na aktuelnu vlast.

Kako ocenjujete najavu predsednika Srbije za novom "diplomatskom ofanzivom", odnosno slanjem 50 emisara po svetu?
- Pa već su potrošeni milioni evra na kampanju po Ugandi, Čadu, Maliju... Takođe su potrošeni milioni na prethodna putovanja po evropskim zemljama u cilju navodnog priključivanja Srbije EU do 2014, pa je i tu vlast doživela poraz. Spisak tih troškova je ogroman i izgleda ne prestaje. Najava slanja 50 predstavnika po svetu da zemljama "tumače" mišljenje Suda pravde je neverovatna arogancija koja će dovesti do brukanja Srbije. Pa te zemlje imaju političare koji umeju da čitaju i koji Srbiju već posmatraju kao neuravnotežen slučaj.
 

Vraćeni smo u 90-te   Koji je, po vašem mišljenju, dalji rasplet događaja? - Postoje tri osnovna smera verovatnog daljeg raspleta. Prvo, slede brojna nova priznanja Kosova. Drugo, sledi potpuno zaustavljanje evropske integracije Srbije dok ne prizna Kosovo.   U stvari, Srbija je sada moralno obavezna da prizna Kosovo, jer je ona tražila ovo mišljenje. Kada tražite savetodavno mišljenje, osim ako niste potpuno nemoralni, time automatski kažete da ćete ga prihvatiti.   Ne možete tražiti mišljenje i to proglasiti svojom pobedom, a onda to mišljenje ignorisati. Evropa Srbiji neće dozvoliti da se tako ponaša, to je isti onaj manir obmana koji je već sankcionisan usporavanjem evropske integracije.   Treće, eskaliraće nove unutrašnje krize u Srbiji i ona neće imati izbora osim da prizna Kosovo, jer će u suprotnom biti pocepana u delove. Ovo je spoljnopolitički preokret koji nas je vratio u 1991.

Šta bi Tadić onda trebalo da uradi?
- Predsednik bi trebalo da se smiri, da prihvati stav Suda pravde i da ozbiljno traži stručan savet i u zemlji i van nje u pogledu toga šta se još može učiniti da se zaštite Srbi na Kosovu.

 

Sada je jedino realno da se za njih traži suštinska autonomija kakvu je Beograd svojevremeno, tokom pregovora, nudio kosovskim Albancima. Boris Tadić treba da diplomatiju u vezi sa Kosovom prepusti ljudima oko sebe koji su imali dobre i hrabre ideje i bili uspešni u tom poslu.

 

U njegovom okruženju trenutno je samo jedan takav političar - Vuk Drašković.

Da li je u toj strategiji Srbije, ipak, bilo ispravnije poslušati predlog DSS-a?
- Predlog DSS-a je bio da se podnesu tužbe protiv zemalja koje su priznale Kosovo. Te tužbe bi se rešavale drugačijom procedurom i imale bi, verovatno, više izgleda da budu povoljnije rešavane za Srbiju.

 

Međutim, ni DSS nije bio potpuno u pravu, jer se na taj način ne mogu rešavati sporovi.

Šta je onda trebalo uraditi?
- Trebalo je izbeći bilo kakve postupke pred Sudom pravde i voditi ozbiljnu bilateralnu diplomatiju sa SAD i zemljama EU da se napravi teritorijalna reorganizacija Kosova i da se svim srpskim manastirima garantuje ekstrateritorijalni status.

 

To je bio pravi i stvaran cilj, koji je potpuno kompromitovan i sada je izgubljen. Sada nema više nikakvih izgleda za podelu. Kosovo je izgubljeno u celini.

Može li uopšte Srbija posle ove presude da bilo šta učini i šta biste vi posavetovali državni vrh?
- Sada je kasno, a državni vrh do sada nije slušao nijedan savet. Zato treba biti vrlo jasan. Potrebno je odmah napraviti nova zaduženja u okviru vladajuće koalicije, jer je to jedini način da se Vlada održi sa bilo kakvim legitimitetom.

 

Potom je neophodno stupiti u razgovore sa Prištinom i prihvatiti poziv Skendera Hisenija za uređivanje funkcionalnih odnosa i, na kraju, treba smanjiti enormne troškove za putovanja ljudi koji nisu za to stručni na diplomatske skupove i taj posao prepustiti diplomatskoj mreži koja je već postavljena. Ne sme se više razbacivati novac građana Srbije na promašena putovanja i kampanje po egzotičnim delovima sveta.

Većina Srba se neće složiti oko pregovora sa Prištinom?
- Sa kosovskim Albancima se mora razgovarati jer nisu oni izvor naših problema, već smo to mi sami. To se najbolje vidi iz ovog pucnja u sopstveno koleno koji smo upravo izveli u Sudu pravde.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/69907/Sandzak-novo-Kosovo

Emil Vlajki: BANJALUKA I BEOGRAD SU IZDALI KOSOVO

PRESS, 23. 07. 2010

 

INTERVJU

 

Emil Vlajki

PROFESOR FAKULTETA POLITIČKIH NAUKA

 

BANJALUKA I BEOGRAD SU IZDALI KOSOVO

 

Stav Međunarodnog suda pravde predstavlja deo islamizacije BiH i celog Balkana, u kome nažalost učestvuje i zvanični Beograd sa svojom sluganskom politikom prema međunarodnoj zajednici

 

                  "Srbija je imala mogućnost da pre proglašenja nezavisnosti, pa i posle toga sa vojskom i policijom uđe i drži bar deo Kosova"

 

                  "Turska ima plan osmanlizacije Balkana i podršku SAD koje Turskoj žele da namire neulazak u EU, čime Turska postaje dominantan faktor u BiH"

 

BANJALUKA - Profesor međunarodnih odnosa na banjalučkom Fakultetu političkih nauka Emil Vlajki tvrdi da je stav Međunarodnog suda pravde prema kome deklaracija o nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti sa medjunarodnim pravom predstavlja deo procesa islamizacije Balkana. Ovaj ugledni politikolog uveren je da velika odgovornost za ovakav nepravedan stav MSP leži na vlastima u Beogradu, ali i Banjaluci.

Vlajki u razgovoru za Press RS kaže da je sve što se u prethodne dve godine dešavalo oko MSP-a, predstava za naivne.

- Politička ekipa u Beogradu usko sarađuje sa „međunarodnom zajednicom" i uradila je niz stvari koje treba posmatrati kao izdaju vlastite zemlje i naroda - kaže naš sagovornik.

o Možete li do da objasnite za čitaoce Pressa RS?

- Naravno! Oni su prepustili Kosovo odluci međunarodne zajednice, regionalizovali Srbiju dajući Vojvodini široku autonomiju koja ozbiljno miriše na nezavisnost, zatim su izglasali Rezoluciju o navodnom genocidu u Srebrenici, prepustili Sandžak Bošnjacima i Turcima, i potpisali istambulsku deklaraciju kojom se Turskoj priznaje ingerencije na Balkanu i u BiH. Odluka MSP-a je jedan detalj u ponašanju antisrpske vladajuće elite u Srbiji i korak u islamizaciji BiH i Balkana - kaže Vlajki.

o Da niste malo preterali?

- Kada su Albanci proglasili nezavisnost, „međunarodna zajednica" je napravila dil sa zvaničnim Beogradom. Vlast u Beogradu je rekla da će se za Kosovo boriti mirnim sredstvima, putem međunarodne javnosti i niz drugih gluposti. Onda su rekli da će se preko UN-a obratiti MSP-u, a cilj svega je bio, u dogovoru između „međunarodne zajednice" i Beograda, da se dobije na vremenu kako bi što veći broj država priznao Kosovo. To je sve trajalo više od godinu i danas novu državu Kosovo priznaje 69 zemalja, a na kraju je taj proamerički sud, koji je u službi novog svetskog poretka, rekao da deklaracija o nezavisnosti nije suprotna međunarodnom pravu.

o Tvrdite da odluka srpskih vlasti da traži mišljenje MSP-a nije bio dobar potez?

- To je bio dobar potez, ali za one koji su ga diktirali i čije naloge ispunjava Beograd.

o Šta je onda Beograd trebalo da uradi?

- Trebalo je u skladu sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN-a da pošalje deo svoje administracije, vojske i policije na Kosovo.

o Ma, dajte, to je neozbiljno?

-  Imali su mogućnost pre proglašenja nezavisnosti, pa i posle toga da uđu i drže bar deo Kosova. Umesto toga, oni su se držali devize da će se za Kosovo boriti mirnim sredstvima, kao da su oni koji sada vode glavnu reč na Kosovu, tamo došli mirnim sredstvima, a ne raketama tomahavcima, kasetnim bombama i ostalim sredstvima kojima su Srbiju vratili u 1389. godinu. Na silu se odgovara silom i to je radio narod u Vijetnamu, a radi i u Avganistanu i Iraku, samo ne u Srbiji.

o Hoćete da kažete da je trebalo sa oružjem ući na Kosovo?

- Trebali su barem da uđu na severno Kosovo gde je ostalo još nešto Srba, sa svojim vojnim i policijskim snagama, jer je to u skladu sa međunarodnim pravom koje afirmiše teritorijalni integritet država, u skladu sa Kumanovskim sporazumom o prekidu neprijateljstava iz juna 1999, i u skladu sa Rezolucijom 1244.

o Pa, zar MSP nije rekao da deklaracija o nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti sa rezolucijom 1244?!

- Rekao sam. To je sve namešteno i urađeno u "kompi" sa aktuelnim srbijanskim vlastima. Sve što se sada dešava je plod sluganske politike zvaničnog Beograda.

o Da li je Kosovo definitivno izgubljeno?!

- Nisam Nostradamus, ali bojim se da jeste.

o Čak i severni deo?

- Albanskim vlastima na Kosovu su, presudom MSP, sada date odrešene ruke i signal da rade šta hoće. Život preostalih Srba na Kosovu će postati nemoguć i nepodnošljiv.

o Kako će na stav MSP reagovati iz RS?

- Neće nikako reagovati, kao ni do sada. Aktuelna vlast u RS zajedno sa zvaničnim Beogradom priprema islamizaciju BiH.

o Kako to?

- Činjenica je da osim ispraznih izjava o opstanku RS i retorike dogovorene sa "međunarodnom zajednicom", nema nijednog konkretnog poteza zbog koga će "međunarodna zajednica" da se zabrine.

o Na šta konkretno mislite?

- Koga će to da zaboli glava zbog toga što, navodno, RS nikada neće priznati nezavisnost Kosova ili stav MSP?! To su prazne priče i samo pokazuju da ovdašnja vlast ništa ne radi što je patriotsko. odnosno sve radi u korist i u saradnji s „međunarodnom zajednicom".

o Na čemu temeljite te tvrdnje?

- Kao prvo, srpski član Predsedništva BiH Nebojša Radmanović je sa ostalim članovima predsedništva Komšićem i Silajđićem, uputio molbu za prijem BiH u NATO. Znači, „međunarodna zajednica" je, u ime toga što je bilo prethodno dogovoreno sa budućim rukovodstvom RS, pre četiri godine dozvolila SNSD-u da zamajava narod pričom o nezavisnosti RS i da populističkom retorikom osvoji vlast.

o Pa?!

- Zauzvrat je ućutkan narod u RS kada je proglašena nezavisnost Kosova, a ni sada neće biti oštrih i patriotskih reakcija i djelovanja na odluku MSP-a. Uz sve to se čitavo vreme radi na ulasku BiH u NATO, čime priča o nezavisnosti RS potpuno pada u vodu.

o Dobro, ali kakve to ime veze sa islamizacijom BiH i Balkana?

- Turska ima plan o osmanlizaciji Balkana što je otvoreno rekla prilikom nedavne posjete Sarajevu turskog ministra vanjskih poslova. Za takav stav dobila je i podršku SAD koje Turskoj žele da namire neulazak u EU. Pošto se vlast u Beogradu i Banjaluci ne protive ulasku BiH u NATO, Turska će kao najvažniji saveznik SAD u NATO-u, preko tog vojnog saveza postati dominantan faktor u BiH.

DARKO MOMIĆ

 

HITNO VRATITI GRB I HIMNU RS

o Ima li neka druga politička snaga koja će reći "hoćemo iste aršine kao i za Kosovo" i zatražiti nezavisnost?

- Ne treba sada tražiti nezavisnost RS, jer bi to bilo populistički i neozbiljno. Ljudi brinu o egzistenciji, jer 40 odsto ljudi ne radi, 20 odsto onih koji rade ne primaju platu. Ljudi imaju većih problema od brige o nezavisnosti, ali treba bar simboličnim potezom vratiti dostojanstvo Srpskoj.

o Kakvim potezom?

- Treba preko noći vratiti u upotrebu grb i himnu RS. Imate  pravdu koja je nepravda, medjunarodni sud koji tvrdi da je u Srebrenici počinjen zločin i da je kosovska nezavisnost legalna, imate sud koji sudi samo Srbima... Na to se mora dati odgovor.

 

 

Džejms Džatras: Poslednja američka balkanska avantura

Poslednja američka balkanska avantura

Region | Uredništvo | jul 23, 2010 at 20:23

---

Piše Džejms Džordž Džatras

Rezolucija 171 koju su izabrani predstavnici naroda odobrili postaje deo američke strategije, u okviru koje se Sjedinjene Države obavezuju na dalji napredak na Balkanu. To znači gušenje Republike Srpske, veća podrška pseudodržavi Kosovu i neprijateljstvo prema Srbima u čitavom regionu

Postaje bolno očigledno da su zvaničnici iz administracije Bila Klintona, nakon što su ponovo došli na vlast pod Barakom Obamom, kao svoj prioritet postavili obnavljanje politike SAD-a na Balkanu. Konture njihovih nastojanja su jasne: gušenje Republike Srpske (pod izgovorom unapređivanja „dejtonskog procesa") i obezbeđivanje veće međunarodne podrške za pseudodržavu Kosovo proglašenu od strane Vašingtona i njegovih čankoliza. To se može shvatiti ne samo kao negativan odnos prema državi Srbiji, bez obzira na prozapadnu orijentaciju vladajuće koalicije u Beogradu, nego i kao neprijateljstvo prema Srbima u čitavom regionu.

GLOBALNI DŽIHAD
Donošenje Rezolucije 171 u Predstavničkom domu 12. maja 2009. godine može se uzeti kao manifest te inicijative. Nastala kao rezultat saradnje iza zatvorenih vrata među članovima komiteta, zvaničnicima vlade, tink-tank „ekspertima" i promuslimanskim aktivistima, Rezolucija je odobrena u Odboru za spoljne poslove aklamacijom (bez formalnog glasanja), a u Predstavničkom domu usvojena bez formalnog prebrojavanja glasova. Rezolucija koju su izabrani predstavnici naroda odobrili postaje deo američke strategije, u okviru koje se Sjedinjene Države obavezuju na dalji napredak na Balkanu. Ali, ne treba se rugati tom političkom pozorištu, jer zastupnici američkog novog intervencionizma nalaze da takve mahinacije, uz naručene kolumne, analize tink-tankova i slične aktivnosti unutar unapred osmišljene kampanje, predstavljaju neophodan deo njihove agende. I njihovi nominalno republikanski neokonzervativni saveznici smatraju da su takve podvale potrebne kako bi uvukli Evropljane u još jednu bosansku zabludu – i odgurnuli  Ruse.
Nije, međutim, teško prepoznati pravi smisao. Kao prvo, demokrate nastoje da naglase svoj balkanski „uspeh" iz devedesetih nasuprot „neuspehu" Republikanaca u Iraku. Pri tome se ne pominje da su očevi iračkog rata upravo republikanski neokonzervativci, odnosno ono krilo republikanske partije koje je davalo podršku Bilu Klintonu tokom agresije na Balkan. Kao ni to da je većina demokratskih zastupnika vojne intervencije na Balkanu, koji sada žele da nižu uspeh za uspehom, u početku rata u Iraku dala podršku Džordžu Bušu. Poput svojih prethodnika u Vijetnamu, protiv rata su se okrenuli tek onda kada je podrška postala politički kompromitantna.
Kao drugo, jednako kao i u periodu koji je prethodio podršci Bušovovoj administraciji za unilateralnu deklaraciju o nezavisnosti kosovskih Albanaca, presudna je iluzija o pridobijanju islamskog sveta gromoglasnom podrškom muslimanima u Bosni i na Kosovu. Ovo povlađivanje nije proizvelo nikakav rezultat. U svesti muslimana nije ostalo zabeleženo da „SAD pomaže muslimanima", nego da je „SAD predugo bezbrižno ostao po strani, a da su muslimani bili žrtvovani". Ovo osećanje bolnog kajanja originalno su proizveli sami zastupnici muslimanskih interesa na Balkanu koji sada bezuspešno nastoje da ga kapitalizuju. Teško da bi se mogao naći bolji primer za krajnje nerazumevanje koje vašingtonski dvopartijski establišment ispoljava kada se radi o motivima, pogledu na svet i metodologiji globalnog džihadskog pokreta.

Zvaničnici iz administracije Bila Klintona, koji su ponovo došli na vlast pod Barakom Obamom, nastavljaju da vode negativnu politiku prema državi Srbiji: Ričard Holbruk i Hašim Tači

BALKANSKE PREPREKE
Kampanja ponovnog osnaživanja na Balkanu nailazi na dve prepreke. Prva od njih su evropski saveznici. Iako se nikako ne može reći da Evropljani pokazuju hrabrost u suprotstavljanju Sjedinjenim Državama, ni njihovo strpljenje nije beskrajno. Obama i dalje uživa u produženom medenom mesecu sa Evropljanima. Teško je preceniti olakšanje koje je su oni osetili kada su videli leđa prezrenom Džordžu V. Bušu i arogantnom, diktatorskom stilu njegove administracije. Veoma brzo zaboravljajući da je taj stil nastao ne sa Čejnijem i Ramsfeldom, nego sa Olbrajtovom i Holbrukom, i to baš na Balkanu, na koji ovi „podvižnici" sumnjivih sposobnosti nastoje da se vrate. Kada se, kao što se čini izvesnim, vrate na Balkan sa istom suptilnošću koju su i pre koristili, Evropljani bi mogli da zatraže razvod ranije nego što je predviđeno.
Ideologija i egomanija su među najvećim preprekama da se sagleda realnost, a reciklirani „klintonovci" su odličan primer i za jedno i za drugo. Poput kriminalaca koji se vraćaju na mesto zločina, oni veruju da zastrašivanjem i pretnjama mogu da ostvare napredak, kao što je to bilo deceniju ranije. Zarobljeni u devedesetim, izgleda da ne primećuju da se svet promenio otkad su poslednji put u svojim rukama držali poluge državne vlasti.
Sjedinjene Države su danas neuporedivo slabije nego što su to bile u vreme svojih slavnih dana, a Rusija, Kina i Indija su neuporedivo jače. Pored ekonomskih nedaća, Sjedinjene države vode i dva teška rata. Kada je u pitanju Irak, Obama obrće pedale unazad od svog ranijeg obećanja o ranom  povlačenju. U Avganistanu pokazuje bandoglavu odlučnost za eskalacijom rata. U nastojanju da Avganistan pretvori u svoj rat, kao što je Nikson učinio u Vijetnamu, kao specijalnog izaslanika u avganistansko-pakistansku kaljugu poslao je nikog drugog do Ričarda Holbruka, koji je svoju lošu reputaciju stekao upravo na Balkanu. Ako je suditi prema njegovim prethodnim rezultatima, možemo očekivati skori kolaps trajno disfunkcionalnog Pakistana sa neizbežno katastrofalnim posledicama. Što se tiče Evropljana, koji će odugovlačiti sa daljim slanjem vojnika i pomoći misiji NATO-a u Kašmiru, sa jednakom doslednošću kao što su to činili tokom prethodne administracije, takav rasplet je gotovo izvestan. Uz sve to, čini se da nema kraja teškoćama sa kojima se suočava nova administracija, bilo da one dolaze od strane sve nepredvidljivijeg Kim Il Džonga, ili da se odnose na mogući izraelski napad na iranske nuklearne pogone.

Uspeh američke misije na Balkanu zavisi u velikoj meri od vođstva na srpskoj strani. Republika Srpska je u daleko boljoj situaciji od same Srbije, jer je premijer Republike Srpske stvorio državu koja predstavlja ostrvo relativne stabilnosti u regionu: Milorad Dodik na bratunačkom groblju

NACIONALISTIČKI GROMOBRAN
Kao i uvek, ključno pitanje jeste na kakvo vođstvo će naići na srpskoj strani. Što se toga tiče, Republika Srpska je u daleko boljoj situaciji od same Srbije. Premijer Milorad Dodik postao je „nacionalistički" gromobran za svaku moguću uvredu, ličnu ili političku, koju ljudska zloba može da smisli.
Uživajući javnu podršku bez presedana, postdejtonski lider bosanskih Srba Milorad Dodik je do sada radikalno odbacivao svaki pokušaj da se redukuje dejtonski status Republike Srpske. Ako se uz to ima u vidu tempo ekonomskog razvoja, koji je veći ne samo u odnosu na muslimansko-hrvatsku federaciju nego i susedne Hrvatsku i Srbiju, Dodik s pravom može da tvrdi da njegova država predstavlja ostrvo relativne stabilnosti u regionu. Uz američku opstrukciju prenosa nadležnosti sa svemoćnog visokog predstavnika UN na relativno slabog specijalnog predstavnika EU, Dodikova pozicija daje Evropljanima još jedan razlog da se upitaju koliko je svrsishodno da narušavaju delikatni dejtonski balans „jednakog nezadovoljstva" samo zato da bi zadovoljili apsiracije „bumerang generacije iz 90-ih."
Suočeni smo sa time da Obamina administracija i njeni saputnici u obe stranke imaju višak „eksperata" i „aktivista" koji jedva čekaju da sruše sporazum na Balkanu, ali i sa nedostatkom načina da to učine. U danima oseke američke „hipersile" relativna slabost može biti najbolje sredstvo za ubrizgavanje razuma u našu megalomansku i pogrešnu spoljnu politiku. Nema sumnje da nam predstoje opasni dani dok čekamo da i oni najograničeniji u Vašingtonu shvate realno stanje stvari, a do toga svakako mora doći. A dok se to ne desi, još mnogo štete može da se nanese, i to ne samo na Balkanu. Ali, u svakom slučaju, krivulja moći ne ide u prilog uspeha ponovnog angažmana, koji ima rok dve godine, najviše, a možda i mnogo manje. Nadajmo se da će to biti kraj destruktivne balkanske avanture američke politike koja je osuđena na propast.

__________________

Ovaj odlomak iz Džatrasove knjige „Saving Peace in Bosnia" (Čikago 2010), koja će u septembru biti objavljena na srpskom jeziku (Čigoja štampa), u prevodu Tijane Kecmanović.

http://www.pecat.co.rs/2010/07/poslednja-americka-balkanska-avantura/