27/07/2010 19:05

Brukanje pravde

LIČNI STAV

Autor: Prof. dr Zoran Ivošević

Međunarodni sud pravde je, posle skoro dvogodišnjeg oklevanja, većinom glasova (10:4) usvojio savetodavno mišljenje, na zahtev Generalne skupštine UN od 8. aprila 2008. godine da odgovori na pitanje: „Da li je jednostrana Deklaracija o nezavisnosti koju su proglasile privremene institucije Kosova u saglasnosti sa međunarodnim pravom."

Mišljenje je opširno, ali se svodi na dva ključna stava: 1) Deklaracija o nezavisnosti Kosova ne predstavlja povredu međunarodnog prava niti je protivna Rezoluciji 1244; 2) Pitanja u vezi sa pravom na samoopredeljenje, secesijom i drugim posledicama Deklaracije nisu razmatrana, jer izlaze iz okvira pitanja.

Sud je konstatovao da je pitanje bilo jasno postavljeno. Ako jeste, i odgovor je morao biti jasan. A nije. Svako pitanje ima svoju svrhu. Kad se ono razdvoji od svrhe, dobija se neupotrebljiv odgovor. Takav je i odgovor iz savetodavnog mišljenja, jer razdvaja uzroke i posledice Deklaracije od nje same. Ko odbije da raspravlja o pravu Srbije na teritorijalni integritet i pravu Albanaca sa Kosmeta na samoopredeljenje, nije u stanju ni da oceni da li je Deklaracija o nezavisnosti Kosova u saglasnosti sa međunarodnim pravom. Pošto tu vlada „zakon spojenih sudova", pitanja o kojima sud nije raspravljao još kako su u okvirima punog značenja jednostrano proglašene nezavisnosti. Budući da ih je ignorisao, Sud je obezvredio i vlastiti stav prema Deklaraciji.

Sve ovo ukazuje da je u donošenju savetodavnog mišljenja izostao neophodan kompleksan pristup u oceni sporne deklaracije. „Umesto da sučeljava princip teritorijalnog integriteta, na čemu je insistirala Srbija, i princip prava na samoopredeljenje, na čemu su tokom spora insistirali Albanci, Sud je ta pitanja potpuno zaobišao i fokusirao se isključivo na tekst Deklaracije o proglašenju nezavisnosti" (Tibor Varadi, Politika, 23. jul 2010). To je isto kao kad bi se pri utvrđivanju odgovornosti za krivično delo ubistva, sud bavio samo pucanjem ignorišući žrtvu koja je od tog pucanja stradala. Deklaracija o nezavisnosti „ubija" državnost Srbije na Kosmetu, a Sud lako i veselo zaključuje da ga to ne zanima „jer izlazi iz okvira pitanja koje je postavila Generalna skupština UN"!

Sud je ispoljio pristrasnost i pri oceni Deklaracije sa stanovišta Rezolucije 1244. On njeno donošenje pripisuje „skupu ljudi" a ne skupštini, odnosno privremenim institucijama Kosova, kako bi „dosta nategnuto" ocenio da nije protivna pomenutoj rezoluciji (Vojin Dimitrijević, Politika, 24. jul 2010). Tom deklaracijom Sud stvara „negativan presedan da svaka etnička ili verska grupa može da proglasi otcepljenje" (Radoslav Stojanović, Politika, 24. jul 2010), što može da bude i zlokobna najava novih deklaracija o nezavisnosti na raznim „skupovima ljudi". Sud smatra da Rezolucija 1244 nije bila smetnja donošenju Deklaracije, iako se u njoj budući status Kosova vezuje za referendum, a ne za jednostrano otcepljenje (Radoslav Stojanović, Politika, 24. jul 2010).

Pa šta bi onda mogao biti razlog usvajanja ovakvog savetodavnog mišljenja? Odgovor na ovo pitanje daje Tomas Flajner, ugledni švajcarski profesor ustavnog prava: „Skoro sam siguran da je bilo političkih pritisaka, jer su argumenti izneseni u mišljenju Suda identični argumentaciji koju su SAD iznele pred sudijama u decembru" (Blic, 24. jul 2010).

Ovaj odgovor prati konstatacija da je Međunarodni sud pravde „zbog svoje loše argumentacije potpuno izgubio legitimitet". Loša argumentacija u judikatima obično je znak da je sudska vlast podlegla političkom interesu. Američki potpredsednik Bajden taj interes izražava kao „nepokolebljivu posvećenost SAD kosovskom suverenitetu i integritetu" (Politika, 23. jul 2010).

Kao čovek sa više od četrdeset godina sudijskog staža od najnižeg do najvišeg suda u ovoj državi, moram da kažem da sam za sve vreme dok je predsednik Međunarodnog suda pravde čitao savetodavno mišljenje osećao profesionalni stid. Ako sam 1996. godine rekao da se Vrhovni sud Srbije (čiji sam sudija tada bio) obrukao što je svojom presudom doprineo krađi glasova na izborima, sada moram da kažem da se i Međunarodni sud pravde obrukao što je savetodavnim mišljenjem doprineo krađi Kosmeta iz državnog korpusa Srbije. Brukajući sebe obrukao je i međunarodnu pravdu.

Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/brukanje_pravde.46.html?news_id=195915

Сребреница и Косово: две границе српске самосвести (I)

Петар ИСКЕНДЕРОВ

Сребреница и Косово: две границе српске самосвести (I)

Одржане у јулу у Сарајеву, на територији меморијалног центра у Поточарима, и у другим регионима Босне и Херцеговине комеморације поводом 15-годишњице «сребреничке трагедије», представљају још једну етапу на путу осмишљавања својих историјских судбина балканских народа. Тај процес је традиционално болан за све по историјским мерилима младе државе. Међутим, када је реч о Балкану, и конкретно о историји босанске државности, ситуација је кудикамо контроверзнија и потенцијално експлозивно опасна. За 15 година постојања на европској мапи Босне и Херцеговине у њеном садашњем «дејтонском» облику, власти Сарајева и лидери једног од три државотворна народа бивше југословенске републике – босанских муслимана – лавовски део своје енергије трошили су не на уређивање живота, или чак на одбрану интереса земље у спору са суседима, већ на свођење рачуна са својим сународницима – Србима и Хрватима. За муслиманско руководство компромисне одреднице Дејтонског мировног споразума из 1995. године, и његов сложени, али прилично стабилни систем «одмерености и противтеже» постао је сигнал не за успостављање међунационалних односа, већ за појачавање притиска, пре свега на Републику Српску, са циљем да се «дејтонска» Босна и Херцеговина претвори у унитарну државу, којом управљају бивши војни лидери муслимана и њихов духовни учитељ, муфтија Мустава Церић. Једном речју, аналогни процеси догађали су се на Косову, где је још један, умногоме вештачки створени етнос – косовски албанци - искористио период ОУН-овске администрације за промовисање великоалбанске идеје.

Ако би смо са тог аспекта анализирали развој политичке ситуације у Босни и Херцеговини, и маневре у региону кључних светских играча, биће нам схватљива та већ без преувеличавања «сакрална» улога, која се у савременој историји читаве Европе даје догађајима у Сребреници из јула 1995. године, без обзира на то што је реч тек о једној од епизода крвавог етно-грађанског рата, стварне околности кога су, уз то, и до данас неразјашњене.

Управо је «проблем Сребренице» постао главна тачка у организовању многобројних антисрпских процеса, како у Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију, тако и у Међународном суду ОУН, где су по први пут у поратној историји Европе свеобухватним војним сукобима, у којима по одређењу не може бити да су једни децидно у праву, а други – децидно у «криву», клеветнички приписана квалификација геноцида, која се до сада асоцирала једино са злочинима хитлеровске Немачке. На пример, Међународни суд ОУН је догађаје у Сребреници оквалификовао као «акт герноцида», иако је одбио да призна директну кривицу тадашње Југославије за смрт босанских муслимана. Термин «геноцид муслимана Сребренице» присутан је у документима Хашког трибунала. Одлука обе судске инстанце има за циљ да се створи међународно-правна основа за каснију ликвидацију босанске Републике Српке, као једне од малог броја национално-државних творевина на Балкану, које још не налазе у себи снаге и смелости да се супроставе архитектама «новог светског поретка».

Јулске меморијалне манифестације у Босни и Херцеговини само су потврдиле наведену тенденцију, која не само да не слаби, већ појачава снагу, постајући све опаснија. Министар иностраних послова Француске Бернар Кушнер, генерални секретар Савета Европе Турберн Јагланд, премијер Турске Реџеп Таип Ердоган, председник Словеније Данило Турк, као и лидери босанских муслимана који су говорили на комеморацији, означили су догађаје у Сребреници као «геноцид». Та формулација, која има за циљ да се предодреди вектор даљег развоја Босне и Херцеговине без Републике Српске, била је зачуђујуће мирно примљена од стране присутног у Поточарима председника Србије Бориса Тадића. Он се, заборавивши на то да је усвојена у пролеће 2010. године у Народној скупштини Србије резолуција НЕ квалификовала догађања у Сребреници као геноцид, фактички солидарисао са оценама, које су се чула из уста муслиманских руководилаца и западних лидера. Тадић је у разговору а новинарима обећао да ће „уложити све напоре" у циљу хапшења бившег команданта армије босанских Срба Ратка Младића, иако је званични став Србије на преговорима са Хашким трибуналом и Европском унијом до сада полазио од недоказаности да се генерал налази на српској територији . "Ја као председник Србије нећу одустати од трагања за преосталим кривцима и ту пре свега мислим на Ратка Младића. Ово је трагедија бошњачког народа, али и свих људи који су живели на простору бивше Југославије. Та страница историје не може бити затворена док не буду осуђени сви они који су за то криви. Онда ћемо моћи да пружимо руке једни другима и да наставимо да живимо као нормални људи, као што смо некада живели", изјавио је господин Тадић. Објавити тако гласно, да сви чују, о кривици Младића за «трагедију свих народа бивше Југославије», а то значи и за његову кривицу и пред Србима – то је већ нешто сасвим ново чак и за државника, који се у свему управља према Западу.

Још и пре почетка комеморације у Поточарима Борис Тадић је изјавио, да је његова посета усмерена у правцу «помирења» и «изградње мостова» међу народима бивше Југославије. Међутим, стиче се утисак да ће ти мостови бити «једносмерне улице», којима се вози по западним правилима, без уважавања интереса Србије и Срба. Карактеристично је што је учествујућа на комеморацији у Поточарима потпредседник босанске Републике Српске Јасна Бркић била кудикамо уздржанија и објективнија у оценама од господина Тадића, изјавивши новинарима: «Ми смо дошли да одамо почаст жртвама Сребренице и свим жртвама рата, са жељом да се то никада више не понови».

Данас је већ очигледно, да је слика «о Сребреници», коју руководство босанских муслимана ствара уз подршку Запада, у директној противуречности не само са међународно-правним нормама, него и са конкретним чињеницама. А «ако је у кључним материјалним сегментима званична верзија догађаја у Сребреници нетачна, њено успешно наметање и овековечавање ће и даље тровати међунационалне односе, узајамно отуђивати обе заједнице у Сребреници, које немају другог избора ако су заинтересоване за бољу будућност до да живе у миру и слози. Под условом, разуме се, да не желе понављање ужаса недавног рата» - пишу аутори ових дана објављене књиге у Београду «Сребреница: деструкција виртуелног геноцида» Стефан Карагановић и Љубиша Симић (1). Аутори књиге доводе у сумњу верзију одговорности Срба за Сребреницу, аргументовано разоткривајући огромне фалсификате како у погледу броја погинулих у датом региону јула 1995. године, тако и природи губитака. Поред осталог, ради се о губицима војне колоне 28-ме дивизије муслиманске армије, која се у ноћи између 11.и 12. јула повлачила из Сребренице у правцу града Тузле и у свом саставу имала одређени број цивилних лица. Постоје озбиљне основе за тврдњу, да су управо жестоки окршаји ове колоне са јединицама армије босанских Срба довели до многобројних жртава, које су касније доспеле у основу верзије о хиљадама «жртава Сребренице», јер је колона, која је, према проценама, у почетку имала у свом саставу од 12 до 15 хиљада људи, претрпела значајне губитке» (2). У тим условима априори тврдити о кривици босанских Срба и лично Ратка Младића значи стати на страну оних светских снага, које су поставиле за циљ да лише Србе националне самосвести и остатака државности.

Веома сличне квалификације имале су места и на Косову почетком 1999. године, где су убијени у борбама са југословенском армијом и српском полицијом албански терористи уз помоћ представника НАТО, ЕУ и ОЕБС проглашени цивилним жртвама «кланице у Рачку», што је и послужило као аргумент за натовско бомбардовање Југославије. Али ако у вези са оним што се тиче косовског проблема садашње руководство Србије макар на разумљивом нивоу заузима принципијелну позицију, у погледу аналогне по својој садржини фалсификоване верзије Сребренице евидентна је капитулантска тенденција. Треба ли се чудити што је и у односу на статус Косова међународна заједница све мање склона да рачуна на Србе – што су и очиглено показале околности изрицања пресуде по српској молби Међународног суда ОУН.

 

(Следи крај)

[1] Каргановиħ C., Симиħ Љ. Деконструкциjа jедного виртуелног геноцида. Београд, 2010. С.12. [2] Исто, С.13.

 

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ - старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј» и радиостанице «Глас Русије».

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=3173

http://standard.rs/vesti/36-politika/5044--pogled-iz-rusije-srebrenica-i-kosovo-dve-granice-srpske-samosvesti-1-.html

Kosovski kolaps

Piše: Tihomir Trišić    ponedeljak, 26 jul 2010

Kosovski kolaps

 

Da smo dotakli dno, najbolje govore reakcije – umivene, kontrolisane, neiskrene, podaničke, glupe. Inteligencija ćuti, crkva je izgubila kompas, politička elita je u kolapsu, narod je gladan i siromašan, perspektive su nam mračne iz prostog razloga jer u Evropsku uniju nećemo ući dok ne priznamo Tačija i ekipu, tj. nezavisno Kosovo A šta sad? Međunarodni sud pravde doneo je odluku da je deklaracija o šiptarskoj nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom. Ja nisam iznenađen, kao što se da zaključiti iz prethodnog teksta na ovom istom mestu. Srpska politika o Kosovu doživela je krah, samo što to još niko jasno i glasno da kaže. Kosovo je ovom odlukom praktično dobilo međunarodno pravni kredibilitet i u najskorije vreme uslediće novi talas priznavanja nezavisnosti. Naš ministar Vuk Jeremić i dalje priča bajke, a ono što me posebno brine jeste prvo obraćanje predsednika Tadića po objavljivanju odluke MSP. Očekivao sam više od njega, očekivao sam da će smoći snage da kaže: „Ostali smo bez Kosova i Metohije, a na nekoj drugoj generaciji, mnogo boljoj nego ovoj, biće da povrati uticaj Srbije nad Kosovom i Metohijom." Ne zato da bi vladala nad Šiptarima ili držala neku teritoriju, već zato da bi očuvala tamošnji srpski narod i sopstveni, duhovni i nacionalni DNK, bez kojeg nema ni Srbije ni srpske nacije. I misle mnogi da Kosovo nije bitno, ali ne razumeju da je ovaj narod satkan na kosovskom epu i da će ova nacionalna frustracija tek proizvesti pogubne posledice ukoliko se pod hitno ne promeni sve. Počev od strategije, preko taktike, do igrača, odnosa prema državi, naciji, vrednostima, budućnosti više nego prošlosti. Svaki Jevrejin se dve hiljade godina pozdravljao: "Do viđenja u Jerusalimu". Tako bi i Srbija trebalo da postavi odnos. Da vaspitava mlade, uspešne, obrazovane i bogate da investiraju na Kosovu i Metohiji, da kupuju i privatizuju tamošnje kompanije, da šire ekonomski a time će i politički uticaj, da upošljavaju, između ostalih – podrazumeva se – tamošnji srpski narod, a ne da sili, osvaja brda, planine, kopa rovove, puca Da smo dotakli dno, najbolje govore reakcije – umivene, kontrolisane, neiskrene, podaničke, glupe. Inteligencija ćuti, crkva je izgubila kompas, politička elita je u kolapsu, narod je gladan i siromašan, perspektive su nam mračne iz prostog razloga jer u Evropsku uniju nećemo ući dok ne priznamo Tačija i ekipu, tj. nezavisno Kosovo. I kao što bi većina ljudi danas intimno htela nekog da spali na lomači, ja nisam sklon da označavam ili fokusiram krivca za kosovski gubitak. Ja sam sklon da tragam za rešenjima. Ono prvo za kojim bih tragao jeste kako pomoći tom preostalom srpskom narodu na Kosovu i Metohiji na efikasan i funkcionalan životni način kako bi tamo opstali. To su danas ljudi bez budućnosti, iskasapljenih duša i perspektiva, nesigurni za svoju bezbednost i život svoje dece, strahuju hoće li ih u narednim mesecima i danima okupirati neke Tačijeve formacije. U Novom Sadu, Beogradu ne oseća se njihov strah, njihovi bolovi, njihove potrebe. To je uistinu kolaps nacije, ne ta smrdljiva odluka tog Međunarodnog suda pravde. Ono što će njima pomoći nije laganje naših funkcionera niti korumpiranost onih koji bi trebalo da im iz sve snage pomognu, već istina za početak. A ona je otprilike sledeća: Srbija  kao jedinu preostalu strategiju ima podizanje svojih obrazovnih i finansijkih kapaciteta nalik na jevrejski model. To bi značilo da se nova politika mora postaviti na realnim i ostvarim ciljevima kad je KiM u pitanju, koji će se ogledati u činjenici nalik na čuveni jevrejski pozdrav kojim se svaki Jevrejin dve hiljade godina pozdravljao:  „Do viđenja u Jerusalimu". Tako bi i Srbija trebalo da postavi odnos. Da vaspitava mlade, uspešne, obrazovane i bogate da investiraju na Kosovu i Metohiji, da kupuju i privatizuju tamošnje kompanije, da šire ekonomski, a time će i politički uticaj, da upošljavaju, između ostalih – podrazumeva se – tamošnji srpski narod, ne da sili, osvaja brda, planine, kopa rovove, puca. To su prevaziđenje metodologije. Novo doba, nova politika, nove vrednosti i novi ciljevi... Ako se oko svega toga ne postigne neki konsenzus, ova generacija političke elite ostaće upamćena kao ona koja je izgubila Kosovo, pa nek spavaju sa time ako mogu. I naposletku, kosovska drama nije ovom odlukom suda u Hagu završena, ona zapravo tek počinje, ali ne kako to žele brzopleto da predstave naši funkcioneri u smislu da nas čeka zasedanje pred Savetom bezbednosti UN i mogućnost da se tamo vadimo. Tamo se nećemo izvaditi, tamo će Amerika i druge članice  blokirati svaku rezoluciju koja ne ide u korist Kosova, na tom forumu u sadašnjim međunarodnim relacijama mi ne možemo bogzna šta učiniti. Zapravo, posle kraha jednog od pet proklamovanih ciljeva ove vlade, a to je borba za suverenitet i integritet nad Kosovom i Metohijom, ovoj vladi preti u narednim mesecima i drugi krah, a to je ulazak u Evropsku uniju. Da smo plitki, naivni i kratkovidi, najbolje potvrđuje poseta Tome Nikolića Briselu i njegova izjava da Kosovo neće biti uslov za ulazak u EU. On bi kao iskusan političar, u praskozorje ove haške odluke, trebalo da bude mudriji, a ne da saopštava takvu glupost posle jedne kafe i jednog gostoprimstva kod onih koji će Srbiji već naredne nedelje saopštiti upravo suprotno. Neće biti ulaska u Evropsku uniju dok Beogread ne prizna Prištinu. I tako, pored Slobine ekipe, Đinđićeve, Koštuničine, dočekaćemo i Tadićevu ekipu, koja će doći u situaciju da ih međunarodna zajednica tj. najveće sile, pritiskaju do granica koje se neće moci izdržati.

http://www.akter.co.rs/index.php/politikaprint/2782-kosovski-kolaps.html

Мук и звона

Драгиша Бојовић

Мук и звона

Међународни суд правде, СПЦ и молебан

Многи примери из ближе прошлости показују да Српска православна црква потпуно следи државну политику о Косову, што свакако не би било необично када би та политика доносила позитивне резултате. Позиција Србије је, међутим, све тежа, а албанске власти на Косову, уз снажну подршку светских моћника, постепено остварују постављене циљеве и све су ближе коначном циљу.

У јавну подршку државној политици може се сврстати и одлука Светог архијерејског синода да се на дан саопштавања мишљења Међународног суда правде на свим храмовима, у 17 сати, огласе звона у трајању од пет минута и да се након тога служи молебан. Пошто је суд пре тога саопштио својe мишљење које је изазвало потпуни мук, поставља се питање који је био смисао оглашавања црквених звона. Да ли је требало неутралисати тај заглушујући мук, који је потпуно надјачао звук звона? Тако су се звона, не својом кривицом, претворила у својеврсни богослужбени анахронизам. И смисао самог молебана доведен је у питање, што се могло видети и по томе што се врло мали број верника нашао у храмовима.

Догађаји који су претходили овоме могли су наговестити овакав епилог.

У недавном извештају Питера Фејта Српска православна црква је означена као ,,транзициона", што нико и није демантовао. Неко од језикословаца у Синоду покушао је да једно суштинско и судбоносно питање преведе на језик лингвистике, а сам превод енглеског оригинала издигне изнад смисла изречене констатације. Тај извештај сугерише да је Српска православна црква у вези са питањем Косова (или: на Косову) постала српска транзициона црква. Транзиција, наравно, увек доноси умеренији приступ, уместо ,,радикалних" – умерене епископе, уместо критике државне политике сагласност са том политиком. Та сагласност може да буде ризична. Евентуални успеси власти увек ће се приписати самој власти. На другој страни, порази се неминовно приписују и партнеру у одређеној политици.

Историјска одговорност Српске православне цркве није само у изражавању пастирске бриге за страдални народ на Косову и Метохији. Црква је и у даљој и у ближој прошлости, упркос карактеру различитих режима, успевала да јасно и храбро дефинише свој став и допринесе опстанку српског народа на овом простору. Зашто ни два дана након саопштавања мишљења у Хагу нема реакције ни Светог архијерејског синода ни Рашко-призренске епархије?

Да ли би та реакција, можда, довела до угрожавања оне познате Фејтове оцене?

*Професор универзитета у Нишу и Косовској Митровици

Драгиша Бојовић

објављено: 27/07/2010

http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Muk-i-zvona.sr.html

Savetodavno mišljenje MSP-a - saopštenje za javnost advokata Mr.Gorana Cvetića

Poštovani,

 

U skladu sa pozivom predsednika Borisa Tadića svim građanima i organizacijama da daju svoj doprinos očuvanju KiM nakon Savetodavnog mišljenja MSP-a od 22.jula 2010.godine, advokat Mr. Goran Cvetić iz Beograda, član srpskog Udruženja za medjunarodno pravo, obraća se javnosti sledećim saopštenjem:

 

U pravnoj sutuaciji nastaloj nakon Savetodavnog mišljenja MSP-a Narodna skupština Republike Srbije bi trebalo da na hitnoj sednici, na osnovu Ustava RS, važeće rezolucije SB UN 1244 i opšte-prihvaćenih principa međunarodnog prava, donese Deklaraciju kojom se:

 

1/ Izričito reafirmiše teritorijalni integritet i suverenitet Republike Srbije na celoj svojoj teritoriji, uključujući KiM;

 

2/ Izričito utvrđuje da je deklaracija nezavisnosti "ovlašćenih predstavnika" Prištine od 17.2.2008. godine ništava od dana donošenja pošto je u suprotnosti sa Ustavom RS, pa stoga ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo.

 

Navedenu deklaraciju NS RS treba da usvoji pošto ne postoji ni jedna međunarodno-pravna odredba koja joj to zabranjuje. Upravo suprotno, takva deklaracija je u potpunosti u skladu sa međunarodnim pravom po kome svaka država ima pravo da štiti svoj teritorijalni integritet i suverenitet. Deklaracija takođe treba da sadrži rafirmaciju neprikosnovenost prava na privatnu imovinu zaštićernog svim konvencijama za zaštitu ljudskih prava, budući da je po katastru oko 60% zemljišta na KIM u srpskom vlasništvu.

 

Predložena deklaracija ima za cilj da ublaži negativan efekat Savetodavnog mišljenja od 22.jula 2010. godine i uputi efektan odgovor desetorici sudija MSP-a, čije mišljenje teško da će ikada dobiti komplimenat od bilo kog iskrenog svetskog međunarodnog pravnika.

 

NAPOMENA: Autor ovog saopštenja je magistar međunarodnog prava sa londonskog univerziteta. 

 

Dana 26. jula 2010. godine                                                               Mr. Goran Cvetić

                                                                                                      Advokat

                                                                                                      Beograd,Srbija

Tel: 064 408 17 54

Tel: 00382 69 855 284

 

OSAMOSTALJIVANJE KOSOVA...komentar Fonda za razvoj demokratije, advokata Milenka Radića

OSAMOSTALJIVANJE KOSOVA

Iz ugla Odluke Međunarodnog suda Pravde od 22.07.2010. godine, komentar Fonda za razvoj demokratije, advokata Milenka Radića

Fond za razvoj demokratije

 

nedelja, 25. jul 2010

 

Odluka Međunarodnog suda pravde (MSP) od 22.07.2010. godine ne potvrđuje legalnost osamostaljivanja Kosova učinjenog 17.02.2008. godine niti predstavlja bilo kakav pravni osnov za bilo kakve akte organa vlasti na Kosovu, ali Srbiji nanosi odgomnu štetu na međunarodnom planu.

Odluka MSP je očekavana i adekvatna neosnovanom i lošem pitanju našeg Pravnog tima „Da li je jednostarana Deklaracija o nezavisnosti koju su proglasile privremene institucije Kosova u saglasnosti sa međunarodnim pravom?".

Pravni tim nije razumeo o kojoj vrsti „akta" se radi pa je, pošao od pogrešne pretpostavke da se radi o javnom aktu ili „aktu organa vlasti" (aktu privremenih organa samouprave Kosova), koji se pre stupanja na snagu objavljuju u službenim novinama. U slučaju donošenja akata organa vlasti Kosova, koji su suprotni propsima, Ban Ki-Mun kao Generalni sekretar UN imao bi pravo da takve akte proglasi nevažećim. Međutim, istoga dana, u obraćanju SB UN 17.02.2008. godine on se nije osvrnuo na ovaj akt, osim što je rekao da na snazi ostaje Rezolucija 1244 SB UN i da mora da se poštuje „u punom obimu", a što je i nesporno.

U konkretnom slučaju, nije se radilo o javnom aktu kosovske Skupštine koji mora da se objavi u službenim novinama i koji podleže kontroli Generalnog sekretara UN već se radilo o privatnom aktu na koji su, pored 109 potpisa poslanika Skupštine, svoje potpise stavili još i Premijer i Predsednik Kosova.

Takav akt ne bi nikoga obavezivao ni u političkom smislu, da Doris Pak, Predsedavajuća delegaciojom za jugoistočnu Evropu u EP, odmah nakon objavljivanja navodne „Deklaracije" nije izjavila: „Ja se osećam blisko narodu Kosova i delim s njima moja osećanja. Pozivam države članive EU da kažu „da" narodu Kosova i da hitno priznaju nezavisnost". Kao na poziv pištaljkom, odmah je reagovao belgijski ambasador Johan Verbeke prenoseći zajedničko saopštenje SAD, Nemačke, Velike Britanije, Francuske, Italije, Hrvatske i Belgije da EU i NATO preuzmu brigu za bezbednost i stabilnost pokrajine jer ovi događaji u Prištini predstavljaju završetak procesa određivanja ststusa Kosova.

Za navedene zemlje nije bitna vrsta akta o proglašenju nezavisnosti Kosova, njima je trebao samo povod da okončaju svoje planove pretočene u Plan Marti Ahtisarija. Nerazumevanjem vrste navedenog „akta", Srbija je preko svoga Pravog tima postavila loše pitanje na koje drugačiji odgovor nije ni mogao da se dobije i MSP je verovatno bio srećan kada je dobio takvo pitanje.

Zemlje koje su priznale nezavisnost Kosova i zemlje koje će to tek sada učiniti, pozivaće se na ovu odluku MSP kao dokaz da je secesija Kosova legalna, iako i ova Odluka MSP samo potvrđuje da ovakav privatni akt grupe građana sa Kosova, bez obzira da li su poslanici ili ne, ne predstavlja niti može predstavljati zvanični akt Skupštine Kosova i zato je nevažno da li je takav privatni akt suprotan ili nije nekom međunarodnom propisu. Takav privatni akt i saglasno Odluci MSP, ne može da proizvodi bilo kakve pravne posledice ili obaveze niti može biti izvor prava za bilo kakve nove akte ili odluke kosovskih organa vlasti.

Iz neprava se ne može roditi pravo, i postoji drevno pravno pravilo koje na latinskom jeziku glasi: Quod ab initio vitiosus est, non potest tractu temporis convalescere, a što je pravnik Valtazar Bogišić u Opštem imovinskom zakoniku za Crnu Goru donetom u XIX veku preveo kao: „Što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi".

Napred pomenuti odgovor MSP verovatno će se izučavati i koristiti u Republici Srpskoj, Severnom Kosovu, Gruziji, Španiji, Rumuniji, Turskoj ….

http://www.balkanmagazin.net/kolumna/novosti_i_politika/osamostaljivanje_kosova_.xhtml

"Sandžak novo Kosovo"

Komentara 5

veličina teksta:+-

Direktor Centra za bezbednosne studije u Beogradu i jedan od najpriznatijih srpskih političkih analitičara, prof. dr Aleksandar Fatić u razgovoru za "Vesti" kaže da je zbog katastrofalne politike državnog vrha Srbije Kosmet nepovratno izgubljen, ali i da mišljenje Suda pravde otvara problem u drugim delovima republike, te da se zbog pogrešnih poteza državnog vrha može se očekivati dalje teritorijalno urušavanje Srbije.

Da li je posle presude Suda pravde Kosovo potpuno izgubljeno za Srbiju?
- Sledi veliki broj novih priznanja Kosova, a posle toga samo je pitanje vremena kada će Kosovo dobiti i stolicu u Ujedinjenim nacijama.

 

Usled ovog pogrešnog diplomatskog poteza Kosovo je dugoročno izgubljeno, a može se očekivati da se nastavi unutrašnje teritorijalno urušavanje Srbije i na njenoj užoj teritoriji.

Na šta konkretno mislite?
- Srbiji sleduju teška vremena i dalja moguća dezintegracija zbog pogrešne i neodgovorne politike prema Sandžaku, koji može već do kraja ove godine postati novo Kosovo. Ne treba se mešati u unutrašnje stvari islamske zajednice u Novom Pazaru. S druge strane zdravog razuma je to što se potkopavaju rezultati lokalnih izbora. Zbog toga će Beograd od Sandžaka napraviti krizu bez potrebe.
 

Ekspert za međunarodne odnose Prof. dr Aleksandar Fatić je rođen 1967. godine u Derventi.   Predavao je i istraživao međunarodne odnose, kriminologiju, jurispridenciju i sociologiju na više svetskih univerziteta, uključujući Univerzitet Južne Australije u Adelejdu, Univerzitet Tasmanije u Hobartu, Karlov univerzitet u Pragu i Anglo-Američki koledž u Pragu.   Zaposlen je kao viši naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu i direktor je Centra za bezbednosne studije i direktor Grupe za bezbednosnu politiku u istoj organizaciji.   Član je uređivačkog odbora više stručnih časopisa i nacionalni ekspert Ujedinjenih nacija u oblasti borbe protiv korupcije. Redovan je predavač na međunarodnim skupovima iz oblasti međunarodnih odnosa i kriminalne politike.   Oženjen je i otac je dvogodišnje devojčice.

Među prvima ste procenili ovakav, poražavajući po Srbiju, rasplet pred Sudom pravde u Hagu. Kako ste znali šta će se dogoditi?
- Odluka Međunarodnog suda pravde je zasnovana na međunarodnom pravu i odluci zasnovanoj na dva ravnopravna principa: nepovredivosti granica i principu prava naroda na samoopredeljenje.

 

Ako postoji značajno ugrožavanje ljudskih prava nekog naroda od strane države, onda princip prava naroda na samoopredeljenje dobija prednost u odnosu na princip nepovredivosti granica. Pošto je nesporno toga bilo tokom 90-ih, bilo je jasno kakav će se izvesti zaključak.

Kako je moguće da tako nešto nisu znali i srpski političari?
- Nije reč samo o političarima. Kada slušam komentare stručnjaka koji su i pisali zahtev Srbije, pitam se šta ti ljudi uopšte misle. Naš osnovni problem je strukturna korupcija, koja dovodi do toga da našu politiku vode amateri, samo zbog toga što su uzajamno u rodbinskim ili prijateljskim vezama.

 

Otuda oni i vode jednu privatnu politiku od koje se i ne može očekivati da adekvatno zaštiti nacionalne interese. Uostalom, zašto se šef pravnog tima u postupku pred Sudom pravde nije oglasio posle ovog poraza?
 

Državni vrh Srbije objašnjava da ništa nije izgubljeno i da je sve na Generalnoj skupštini Saveta bezbednosti?
- Naš državni vrh Srbije podseća na boksera koji je zbog neutreniranosti primio snažan direkt u glavu, nokautiran je i ustao je kad je sudija izbrojao deset, pa se onda okrenuo publici dok se u ringu proglašava pobednik i objašnjava joj da je sudija trebalo da broji do 20. To nisu izjave koje zaslužuju komentar.

Je l vam se čini da se suočavamo sa sličnom "pobedom" kao onom Miloševića 1999?
- Ovo je gora "pobeda" od Miloševićeve. Milošević je bar zaključio Kumanovski sporazum i doneta je Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti, dok je priča Generalne skupštine, na nivou UN, mnogo manje ozbiljna i nije obavezujuća. Kao rezultat te Miloševićeve politike, ipak, je ostala nekakva nada na povratak vojske i policije na Kosovo. Ova "pobeda" je definitivan gubitak Kosova, posle koje više nije ostalo ništa da se kaže i sve što se govori samo dodaje odgovornost na aktuelnu vlast.

Kako ocenjujete najavu predsednika Srbije za novom "diplomatskom ofanzivom", odnosno slanjem 50 emisara po svetu?
- Pa već su potrošeni milioni evra na kampanju po Ugandi, Čadu, Maliju... Takođe su potrošeni milioni na prethodna putovanja po evropskim zemljama u cilju navodnog priključivanja Srbije EU do 2014, pa je i tu vlast doživela poraz. Spisak tih troškova je ogroman i izgleda ne prestaje. Najava slanja 50 predstavnika po svetu da zemljama "tumače" mišljenje Suda pravde je neverovatna arogancija koja će dovesti do brukanja Srbije. Pa te zemlje imaju političare koji umeju da čitaju i koji Srbiju već posmatraju kao neuravnotežen slučaj.
 

Vraćeni smo u 90-te   Koji je, po vašem mišljenju, dalji rasplet događaja? - Postoje tri osnovna smera verovatnog daljeg raspleta. Prvo, slede brojna nova priznanja Kosova. Drugo, sledi potpuno zaustavljanje evropske integracije Srbije dok ne prizna Kosovo.   U stvari, Srbija je sada moralno obavezna da prizna Kosovo, jer je ona tražila ovo mišljenje. Kada tražite savetodavno mišljenje, osim ako niste potpuno nemoralni, time automatski kažete da ćete ga prihvatiti.   Ne možete tražiti mišljenje i to proglasiti svojom pobedom, a onda to mišljenje ignorisati. Evropa Srbiji neće dozvoliti da se tako ponaša, to je isti onaj manir obmana koji je već sankcionisan usporavanjem evropske integracije.   Treće, eskaliraće nove unutrašnje krize u Srbiji i ona neće imati izbora osim da prizna Kosovo, jer će u suprotnom biti pocepana u delove. Ovo je spoljnopolitički preokret koji nas je vratio u 1991.

Šta bi Tadić onda trebalo da uradi?
- Predsednik bi trebalo da se smiri, da prihvati stav Suda pravde i da ozbiljno traži stručan savet i u zemlji i van nje u pogledu toga šta se još može učiniti da se zaštite Srbi na Kosovu.

 

Sada je jedino realno da se za njih traži suštinska autonomija kakvu je Beograd svojevremeno, tokom pregovora, nudio kosovskim Albancima. Boris Tadić treba da diplomatiju u vezi sa Kosovom prepusti ljudima oko sebe koji su imali dobre i hrabre ideje i bili uspešni u tom poslu.

 

U njegovom okruženju trenutno je samo jedan takav političar - Vuk Drašković.

Da li je u toj strategiji Srbije, ipak, bilo ispravnije poslušati predlog DSS-a?
- Predlog DSS-a je bio da se podnesu tužbe protiv zemalja koje su priznale Kosovo. Te tužbe bi se rešavale drugačijom procedurom i imale bi, verovatno, više izgleda da budu povoljnije rešavane za Srbiju.

 

Međutim, ni DSS nije bio potpuno u pravu, jer se na taj način ne mogu rešavati sporovi.

Šta je onda trebalo uraditi?
- Trebalo je izbeći bilo kakve postupke pred Sudom pravde i voditi ozbiljnu bilateralnu diplomatiju sa SAD i zemljama EU da se napravi teritorijalna reorganizacija Kosova i da se svim srpskim manastirima garantuje ekstrateritorijalni status.

 

To je bio pravi i stvaran cilj, koji je potpuno kompromitovan i sada je izgubljen. Sada nema više nikakvih izgleda za podelu. Kosovo je izgubljeno u celini.

Može li uopšte Srbija posle ove presude da bilo šta učini i šta biste vi posavetovali državni vrh?
- Sada je kasno, a državni vrh do sada nije slušao nijedan savet. Zato treba biti vrlo jasan. Potrebno je odmah napraviti nova zaduženja u okviru vladajuće koalicije, jer je to jedini način da se Vlada održi sa bilo kakvim legitimitetom.

 

Potom je neophodno stupiti u razgovore sa Prištinom i prihvatiti poziv Skendera Hisenija za uređivanje funkcionalnih odnosa i, na kraju, treba smanjiti enormne troškove za putovanja ljudi koji nisu za to stručni na diplomatske skupove i taj posao prepustiti diplomatskoj mreži koja je već postavljena. Ne sme se više razbacivati novac građana Srbije na promašena putovanja i kampanje po egzotičnim delovima sveta.

Većina Srba se neće složiti oko pregovora sa Prištinom?
- Sa kosovskim Albancima se mora razgovarati jer nisu oni izvor naših problema, već smo to mi sami. To se najbolje vidi iz ovog pucnja u sopstveno koleno koji smo upravo izveli u Sudu pravde.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/69907/Sandzak-novo-Kosovo