Александар Мезјајев: „Руске дипломате ће морати да буду већи Срби од самих Срба“

Стручњак за међународно право Александар Мезјајев: „Руске дипломате ће морати да буду већи Срби од самих Срба"

Григориј Соколов, Вера Жердева

27.07.2010, 16:38

Photo: EPA

 

Настављамо да вас упознајемо са мишљењима руских стручњака за Балкан и политиколога о одлуци Међународног суда правде за статус Косова од 22.јула. Сада је пред нашим микрофоном експерт за међународно право, кандидат правних наука Александар Мезјајев:

То што је учинио суд ОУН треба назвати „ампутацијом" међународног права. Ја сам специјално за овај повод измислио овај термин, како би објаснио шта је у овом случају урадио Међународни суд. На питање „Да ли је проглашење независности Косова  у складу са међународним правом?" - суд је одговорио: проглашење независности не противречи ПРИМЕЊИВАНОМ међународном праву. Таква формулација је одбацила далеко и Хелсиншки акт 1975 године у којем је проглашен принцип неприкосновености граница, и чак устав ОУН, у којем су ти принципи такође утврђени, јер ти договори према мишљењу суда нису НЕМАЈУ ПРИМЕНУ у овом случају, јер се односе само на државе, а независност Косова би проглашена од стране приватних лица: скупила се нека господа и прогласила ту независност.

Озбиљно је и то што је Међународни суд искористио формулацију „не противречи" уместо „у складу је са", а „проглашење независности" је заменио са „доношењем декларације о независности". Односно, игром речи Међународни суд је донео одлуку која нема ништа заједничко са међународним правом.

Треба рећи да је сама чињеница што се Србија обратила Међународном суду правде изазвала недоумицу код Александра Мезјајева: јер одлуке се доносе већином гласова, и судије гласају не у своје име, већ изражавају мишљење своје земље. А већина представника суда су из земаља које су признале Косово, и према томе, резултати гласања су били предвидљиви:

За мене та одлука није неочекивана. Ја сам пре одлуке размишљао ко ће као гласати од судија Међународног суда правде и дошао до односа осма према седам. Односно, осам гласова за независност Косова, и ти гласови никако нису могли да пређу на другу страну. То је, у ствари, очигледно за многе, тим пре, за српске власти. И дошао сам до провокативног питања, није ли намерно садашња власт Србије, којој је својствен прагматизам, довела ствар до ове одлуке како би ослободила себи руке, била слободнија у даљим акцијама?

Наравно да је ово питање реторско. Али, Међународни суд правде доноси одлуку која може да се примени не само на Косово, већ и на друге регионе, који претендују на независност, одлуку, која може да заоштри конфликте у разним тачкама планете.

Ја сам једном питао једног високог представника МИП-а Русије, шта ћемо да радимо ако Србија призна независност Косова? Он ми је рекао: „ми не можемо да будемо већи Срби од самих Срба". Испада, да је став Русије основан на ставове других влада. Али он мора да буде основан на међународном праву. На Уставу ОУН, Хелсиншком акту, и тако даље. Зато, треба поћи од тога да је подршка територијалног интегритета Србије у интересу Руске Федерације и пријатељског нам српског народа. Значи, Русија мора у овом питању да буде већи Србин од тога какви су, могуће, данас сами Срби.

Чули сте мишљење стручњака за међународно право, кандидата правних наука Александра Мезјајева.

http://serbian.ruvr.ru/2010/07/27/13706347.html

Додик: Лицемерје суда у Лондону

Додик: Лицемерје суда у Лондону

 

Милорад Додик

Од нашег сталног дописника

Бањалука, 28. јула – Одлука Екстрадиционог суда у Лондону да члана ратног Председништва Босне и Херцеговине др Ејупа Ганића не изручи Србији у Републици Српској је оцењена као наставак политике западноевропских земаља да одрже стереотип о Србима као „лошим момцима" и Бошњацима, као „добрим момцима" у босанскохерцеговачком рату.

„Велике силе су пре и у току рата подржавала Бошњаке и оне сада не желе да окрену лист и признају да су и Бошњаци чинили ратне злочине над Србима и Хрватима", изјавио је нашем листу лидер Партије демократског прогреса и бивши министар иностраних послова БиХ Младен Иванић.

„Образложење одлуке Екстрадиционог суда у Лондону да др Ејупа Ганића не изручи Србији, јер би му суђење у њој било политички мотивисано је лицемерно. Правосуђе Србије је доказало своју објективност у процесима које је водило за ратне злочине против својих држављана оптужених за злочине на Косову и Метохији, БиХ и Хрватској", изјавио нам је Додик. Он је додао да се порука суда у Лондону може свести на једну, застрашујућу, реченицу: „Можете убијати Србе колико хоћете и мирно шетати по Европи".

Савез за демократску Српску, чији је лидер бивши председник Српске демократске странке др Драган Калинић, саопштио је да је за ову странку одлука суда у Лондону наставак „игнорантског и пристрастног односа међународних званичника према српским жртвама злочина у протеклом рату у БиХ". Калинић је позвао Тужилаштво БиХ да се, у овом предмету, „издигне изнад утицаја дневне политике и да осумњичене за ратне злочине изведе пред лице правде". Ако се то не догоди, наглашено је у саопштењу, отвориће се питање да ли је БиХ као „држава која опстаје на оваквим правним, моралним и другим принципима уопште одржива".

Одлука британског Екстрадиционог суда да члана ратног Председништва БиХ др Ејупа Ганића не изручи Србији пољуљала је поверење Републике Српске у објективност правосудног система Велике Британије, навео је у писаној изјави достављеној медијима председник Републике Српске др Рајко Кузмановић. И он је констатовао да оваква одлука „додатно доприноси промовисању стереотипа о грађанском рату у БиХ" и да „политичка мотивисаност суда показује да је правда у овом случају била селективна". Кузмановић је истакао своје дубоко разочарење због тога што је „британско правосуђе подлегло политичком утицају на штету владавине права и демократије". Председник РС је оценио да је одлука о неизручивању Ганића Србији „мотивисана политичким разлозима и донесена после недозвољене интервенцији неких бивших и садашњих британских политичара". Он је одлуку суда оквалификовао као „изразито противправну". Др Рајко Кузмановић се нада да ће Ејупу Ганићу бити суђено у БиХ и да је правда у вези са злочином у сарајевској Добровољачкој улици, ипак,

Председник Борачке организације Републике Српске Пантелија Ћургуз је нашем листу рекао да је одлука суда у Лондону „посрнуће права и правде" и да, у суштини, „представља поигравање са српским жртвама ратних злочина".

Б. Марић

објављено: 29/07/2010

http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Dodik-Licemerje-suda-u-Londonu.sr.html

27/07/2010 19:05

Brukanje pravde

LIČNI STAV

Autor: Prof. dr Zoran Ivošević

Međunarodni sud pravde je, posle skoro dvogodišnjeg oklevanja, većinom glasova (10:4) usvojio savetodavno mišljenje, na zahtev Generalne skupštine UN od 8. aprila 2008. godine da odgovori na pitanje: „Da li je jednostrana Deklaracija o nezavisnosti koju su proglasile privremene institucije Kosova u saglasnosti sa međunarodnim pravom."

Mišljenje je opširno, ali se svodi na dva ključna stava: 1) Deklaracija o nezavisnosti Kosova ne predstavlja povredu međunarodnog prava niti je protivna Rezoluciji 1244; 2) Pitanja u vezi sa pravom na samoopredeljenje, secesijom i drugim posledicama Deklaracije nisu razmatrana, jer izlaze iz okvira pitanja.

Sud je konstatovao da je pitanje bilo jasno postavljeno. Ako jeste, i odgovor je morao biti jasan. A nije. Svako pitanje ima svoju svrhu. Kad se ono razdvoji od svrhe, dobija se neupotrebljiv odgovor. Takav je i odgovor iz savetodavnog mišljenja, jer razdvaja uzroke i posledice Deklaracije od nje same. Ko odbije da raspravlja o pravu Srbije na teritorijalni integritet i pravu Albanaca sa Kosmeta na samoopredeljenje, nije u stanju ni da oceni da li je Deklaracija o nezavisnosti Kosova u saglasnosti sa međunarodnim pravom. Pošto tu vlada „zakon spojenih sudova", pitanja o kojima sud nije raspravljao još kako su u okvirima punog značenja jednostrano proglašene nezavisnosti. Budući da ih je ignorisao, Sud je obezvredio i vlastiti stav prema Deklaraciji.

Sve ovo ukazuje da je u donošenju savetodavnog mišljenja izostao neophodan kompleksan pristup u oceni sporne deklaracije. „Umesto da sučeljava princip teritorijalnog integriteta, na čemu je insistirala Srbija, i princip prava na samoopredeljenje, na čemu su tokom spora insistirali Albanci, Sud je ta pitanja potpuno zaobišao i fokusirao se isključivo na tekst Deklaracije o proglašenju nezavisnosti" (Tibor Varadi, Politika, 23. jul 2010). To je isto kao kad bi se pri utvrđivanju odgovornosti za krivično delo ubistva, sud bavio samo pucanjem ignorišući žrtvu koja je od tog pucanja stradala. Deklaracija o nezavisnosti „ubija" državnost Srbije na Kosmetu, a Sud lako i veselo zaključuje da ga to ne zanima „jer izlazi iz okvira pitanja koje je postavila Generalna skupština UN"!

Sud je ispoljio pristrasnost i pri oceni Deklaracije sa stanovišta Rezolucije 1244. On njeno donošenje pripisuje „skupu ljudi" a ne skupštini, odnosno privremenim institucijama Kosova, kako bi „dosta nategnuto" ocenio da nije protivna pomenutoj rezoluciji (Vojin Dimitrijević, Politika, 24. jul 2010). Tom deklaracijom Sud stvara „negativan presedan da svaka etnička ili verska grupa može da proglasi otcepljenje" (Radoslav Stojanović, Politika, 24. jul 2010), što može da bude i zlokobna najava novih deklaracija o nezavisnosti na raznim „skupovima ljudi". Sud smatra da Rezolucija 1244 nije bila smetnja donošenju Deklaracije, iako se u njoj budući status Kosova vezuje za referendum, a ne za jednostrano otcepljenje (Radoslav Stojanović, Politika, 24. jul 2010).

Pa šta bi onda mogao biti razlog usvajanja ovakvog savetodavnog mišljenja? Odgovor na ovo pitanje daje Tomas Flajner, ugledni švajcarski profesor ustavnog prava: „Skoro sam siguran da je bilo političkih pritisaka, jer su argumenti izneseni u mišljenju Suda identični argumentaciji koju su SAD iznele pred sudijama u decembru" (Blic, 24. jul 2010).

Ovaj odgovor prati konstatacija da je Međunarodni sud pravde „zbog svoje loše argumentacije potpuno izgubio legitimitet". Loša argumentacija u judikatima obično je znak da je sudska vlast podlegla političkom interesu. Američki potpredsednik Bajden taj interes izražava kao „nepokolebljivu posvećenost SAD kosovskom suverenitetu i integritetu" (Politika, 23. jul 2010).

Kao čovek sa više od četrdeset godina sudijskog staža od najnižeg do najvišeg suda u ovoj državi, moram da kažem da sam za sve vreme dok je predsednik Međunarodnog suda pravde čitao savetodavno mišljenje osećao profesionalni stid. Ako sam 1996. godine rekao da se Vrhovni sud Srbije (čiji sam sudija tada bio) obrukao što je svojom presudom doprineo krađi glasova na izborima, sada moram da kažem da se i Međunarodni sud pravde obrukao što je savetodavnim mišljenjem doprineo krađi Kosmeta iz državnog korpusa Srbije. Brukajući sebe obrukao je i međunarodnu pravdu.

Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/brukanje_pravde.46.html?news_id=195915

Сребреница и Косово: две границе српске самосвести (I)

Петар ИСКЕНДЕРОВ

Сребреница и Косово: две границе српске самосвести (I)

Одржане у јулу у Сарајеву, на територији меморијалног центра у Поточарима, и у другим регионима Босне и Херцеговине комеморације поводом 15-годишњице «сребреничке трагедије», представљају још једну етапу на путу осмишљавања својих историјских судбина балканских народа. Тај процес је традиционално болан за све по историјским мерилима младе државе. Међутим, када је реч о Балкану, и конкретно о историји босанске државности, ситуација је кудикамо контроверзнија и потенцијално експлозивно опасна. За 15 година постојања на европској мапи Босне и Херцеговине у њеном садашњем «дејтонском» облику, власти Сарајева и лидери једног од три државотворна народа бивше југословенске републике – босанских муслимана – лавовски део своје енергије трошили су не на уређивање живота, или чак на одбрану интереса земље у спору са суседима, већ на свођење рачуна са својим сународницима – Србима и Хрватима. За муслиманско руководство компромисне одреднице Дејтонског мировног споразума из 1995. године, и његов сложени, али прилично стабилни систем «одмерености и противтеже» постао је сигнал не за успостављање међунационалних односа, већ за појачавање притиска, пре свега на Републику Српску, са циљем да се «дејтонска» Босна и Херцеговина претвори у унитарну државу, којом управљају бивши војни лидери муслимана и њихов духовни учитељ, муфтија Мустава Церић. Једном речју, аналогни процеси догађали су се на Косову, где је још један, умногоме вештачки створени етнос – косовски албанци - искористио период ОУН-овске администрације за промовисање великоалбанске идеје.

Ако би смо са тог аспекта анализирали развој политичке ситуације у Босни и Херцеговини, и маневре у региону кључних светских играча, биће нам схватљива та већ без преувеличавања «сакрална» улога, која се у савременој историји читаве Европе даје догађајима у Сребреници из јула 1995. године, без обзира на то што је реч тек о једној од епизода крвавог етно-грађанског рата, стварне околности кога су, уз то, и до данас неразјашњене.

Управо је «проблем Сребренице» постао главна тачка у организовању многобројних антисрпских процеса, како у Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију, тако и у Међународном суду ОУН, где су по први пут у поратној историји Европе свеобухватним војним сукобима, у којима по одређењу не може бити да су једни децидно у праву, а други – децидно у «криву», клеветнички приписана квалификација геноцида, која се до сада асоцирала једино са злочинима хитлеровске Немачке. На пример, Међународни суд ОУН је догађаје у Сребреници оквалификовао као «акт герноцида», иако је одбио да призна директну кривицу тадашње Југославије за смрт босанских муслимана. Термин «геноцид муслимана Сребренице» присутан је у документима Хашког трибунала. Одлука обе судске инстанце има за циљ да се створи међународно-правна основа за каснију ликвидацију босанске Републике Српке, као једне од малог броја национално-државних творевина на Балкану, које још не налазе у себи снаге и смелости да се супроставе архитектама «новог светског поретка».

Јулске меморијалне манифестације у Босни и Херцеговини само су потврдиле наведену тенденцију, која не само да не слаби, већ појачава снагу, постајући све опаснија. Министар иностраних послова Француске Бернар Кушнер, генерални секретар Савета Европе Турберн Јагланд, премијер Турске Реџеп Таип Ердоган, председник Словеније Данило Турк, као и лидери босанских муслимана који су говорили на комеморацији, означили су догађаје у Сребреници као «геноцид». Та формулација, која има за циљ да се предодреди вектор даљег развоја Босне и Херцеговине без Републике Српске, била је зачуђујуће мирно примљена од стране присутног у Поточарима председника Србије Бориса Тадића. Он се, заборавивши на то да је усвојена у пролеће 2010. године у Народној скупштини Србије резолуција НЕ квалификовала догађања у Сребреници као геноцид, фактички солидарисао са оценама, које су се чула из уста муслиманских руководилаца и западних лидера. Тадић је у разговору а новинарима обећао да ће „уложити све напоре" у циљу хапшења бившег команданта армије босанских Срба Ратка Младића, иако је званични став Србије на преговорима са Хашким трибуналом и Европском унијом до сада полазио од недоказаности да се генерал налази на српској територији . "Ја као председник Србије нећу одустати од трагања за преосталим кривцима и ту пре свега мислим на Ратка Младића. Ово је трагедија бошњачког народа, али и свих људи који су живели на простору бивше Југославије. Та страница историје не може бити затворена док не буду осуђени сви они који су за то криви. Онда ћемо моћи да пружимо руке једни другима и да наставимо да живимо као нормални људи, као што смо некада живели", изјавио је господин Тадић. Објавити тако гласно, да сви чују, о кривици Младића за «трагедију свих народа бивше Југославије», а то значи и за његову кривицу и пред Србима – то је већ нешто сасвим ново чак и за државника, који се у свему управља према Западу.

Још и пре почетка комеморације у Поточарима Борис Тадић је изјавио, да је његова посета усмерена у правцу «помирења» и «изградње мостова» међу народима бивше Југославије. Међутим, стиче се утисак да ће ти мостови бити «једносмерне улице», којима се вози по западним правилима, без уважавања интереса Србије и Срба. Карактеристично је што је учествујућа на комеморацији у Поточарима потпредседник босанске Републике Српске Јасна Бркић била кудикамо уздржанија и објективнија у оценама од господина Тадића, изјавивши новинарима: «Ми смо дошли да одамо почаст жртвама Сребренице и свим жртвама рата, са жељом да се то никада више не понови».

Данас је већ очигледно, да је слика «о Сребреници», коју руководство босанских муслимана ствара уз подршку Запада, у директној противуречности не само са међународно-правним нормама, него и са конкретним чињеницама. А «ако је у кључним материјалним сегментима званична верзија догађаја у Сребреници нетачна, њено успешно наметање и овековечавање ће и даље тровати међунационалне односе, узајамно отуђивати обе заједнице у Сребреници, које немају другог избора ако су заинтересоване за бољу будућност до да живе у миру и слози. Под условом, разуме се, да не желе понављање ужаса недавног рата» - пишу аутори ових дана објављене књиге у Београду «Сребреница: деструкција виртуелног геноцида» Стефан Карагановић и Љубиша Симић (1). Аутори књиге доводе у сумњу верзију одговорности Срба за Сребреницу, аргументовано разоткривајући огромне фалсификате како у погледу броја погинулих у датом региону јула 1995. године, тако и природи губитака. Поред осталог, ради се о губицима војне колоне 28-ме дивизије муслиманске армије, која се у ноћи између 11.и 12. јула повлачила из Сребренице у правцу града Тузле и у свом саставу имала одређени број цивилних лица. Постоје озбиљне основе за тврдњу, да су управо жестоки окршаји ове колоне са јединицама армије босанских Срба довели до многобројних жртава, које су касније доспеле у основу верзије о хиљадама «жртава Сребренице», јер је колона, која је, према проценама, у почетку имала у свом саставу од 12 до 15 хиљада људи, претрпела значајне губитке» (2). У тим условима априори тврдити о кривици босанских Срба и лично Ратка Младића значи стати на страну оних светских снага, које су поставиле за циљ да лише Србе националне самосвести и остатака државности.

Веома сличне квалификације имале су места и на Косову почетком 1999. године, где су убијени у борбама са југословенском армијом и српском полицијом албански терористи уз помоћ представника НАТО, ЕУ и ОЕБС проглашени цивилним жртвама «кланице у Рачку», што је и послужило као аргумент за натовско бомбардовање Југославије. Али ако у вези са оним што се тиче косовског проблема садашње руководство Србије макар на разумљивом нивоу заузима принципијелну позицију, у погледу аналогне по својој садржини фалсификоване верзије Сребренице евидентна је капитулантска тенденција. Треба ли се чудити што је и у односу на статус Косова међународна заједница све мање склона да рачуна на Србе – што су и очиглено показале околности изрицања пресуде по српској молби Међународног суда ОУН.

 

(Следи крај)

[1] Каргановиħ C., Симиħ Љ. Деконструкциjа jедного виртуелног геноцида. Београд, 2010. С.12. [2] Исто, С.13.

 

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ - старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј» и радиостанице «Глас Русије».

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=3173

http://standard.rs/vesti/36-politika/5044--pogled-iz-rusije-srebrenica-i-kosovo-dve-granice-srpske-samosvesti-1-.html

Kosovski kolaps

Piše: Tihomir Trišić    ponedeljak, 26 jul 2010

Kosovski kolaps

 

Da smo dotakli dno, najbolje govore reakcije – umivene, kontrolisane, neiskrene, podaničke, glupe. Inteligencija ćuti, crkva je izgubila kompas, politička elita je u kolapsu, narod je gladan i siromašan, perspektive su nam mračne iz prostog razloga jer u Evropsku uniju nećemo ući dok ne priznamo Tačija i ekipu, tj. nezavisno Kosovo A šta sad? Međunarodni sud pravde doneo je odluku da je deklaracija o šiptarskoj nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom. Ja nisam iznenađen, kao što se da zaključiti iz prethodnog teksta na ovom istom mestu. Srpska politika o Kosovu doživela je krah, samo što to još niko jasno i glasno da kaže. Kosovo je ovom odlukom praktično dobilo međunarodno pravni kredibilitet i u najskorije vreme uslediće novi talas priznavanja nezavisnosti. Naš ministar Vuk Jeremić i dalje priča bajke, a ono što me posebno brine jeste prvo obraćanje predsednika Tadića po objavljivanju odluke MSP. Očekivao sam više od njega, očekivao sam da će smoći snage da kaže: „Ostali smo bez Kosova i Metohije, a na nekoj drugoj generaciji, mnogo boljoj nego ovoj, biće da povrati uticaj Srbije nad Kosovom i Metohijom." Ne zato da bi vladala nad Šiptarima ili držala neku teritoriju, već zato da bi očuvala tamošnji srpski narod i sopstveni, duhovni i nacionalni DNK, bez kojeg nema ni Srbije ni srpske nacije. I misle mnogi da Kosovo nije bitno, ali ne razumeju da je ovaj narod satkan na kosovskom epu i da će ova nacionalna frustracija tek proizvesti pogubne posledice ukoliko se pod hitno ne promeni sve. Počev od strategije, preko taktike, do igrača, odnosa prema državi, naciji, vrednostima, budućnosti više nego prošlosti. Svaki Jevrejin se dve hiljade godina pozdravljao: "Do viđenja u Jerusalimu". Tako bi i Srbija trebalo da postavi odnos. Da vaspitava mlade, uspešne, obrazovane i bogate da investiraju na Kosovu i Metohiji, da kupuju i privatizuju tamošnje kompanije, da šire ekonomski a time će i politički uticaj, da upošljavaju, između ostalih – podrazumeva se – tamošnji srpski narod, a ne da sili, osvaja brda, planine, kopa rovove, puca Da smo dotakli dno, najbolje govore reakcije – umivene, kontrolisane, neiskrene, podaničke, glupe. Inteligencija ćuti, crkva je izgubila kompas, politička elita je u kolapsu, narod je gladan i siromašan, perspektive su nam mračne iz prostog razloga jer u Evropsku uniju nećemo ući dok ne priznamo Tačija i ekipu, tj. nezavisno Kosovo. I kao što bi većina ljudi danas intimno htela nekog da spali na lomači, ja nisam sklon da označavam ili fokusiram krivca za kosovski gubitak. Ja sam sklon da tragam za rešenjima. Ono prvo za kojim bih tragao jeste kako pomoći tom preostalom srpskom narodu na Kosovu i Metohiji na efikasan i funkcionalan životni način kako bi tamo opstali. To su danas ljudi bez budućnosti, iskasapljenih duša i perspektiva, nesigurni za svoju bezbednost i život svoje dece, strahuju hoće li ih u narednim mesecima i danima okupirati neke Tačijeve formacije. U Novom Sadu, Beogradu ne oseća se njihov strah, njihovi bolovi, njihove potrebe. To je uistinu kolaps nacije, ne ta smrdljiva odluka tog Međunarodnog suda pravde. Ono što će njima pomoći nije laganje naših funkcionera niti korumpiranost onih koji bi trebalo da im iz sve snage pomognu, već istina za početak. A ona je otprilike sledeća: Srbija  kao jedinu preostalu strategiju ima podizanje svojih obrazovnih i finansijkih kapaciteta nalik na jevrejski model. To bi značilo da se nova politika mora postaviti na realnim i ostvarim ciljevima kad je KiM u pitanju, koji će se ogledati u činjenici nalik na čuveni jevrejski pozdrav kojim se svaki Jevrejin dve hiljade godina pozdravljao:  „Do viđenja u Jerusalimu". Tako bi i Srbija trebalo da postavi odnos. Da vaspitava mlade, uspešne, obrazovane i bogate da investiraju na Kosovu i Metohiji, da kupuju i privatizuju tamošnje kompanije, da šire ekonomski, a time će i politički uticaj, da upošljavaju, između ostalih – podrazumeva se – tamošnji srpski narod, ne da sili, osvaja brda, planine, kopa rovove, puca. To su prevaziđenje metodologije. Novo doba, nova politika, nove vrednosti i novi ciljevi... Ako se oko svega toga ne postigne neki konsenzus, ova generacija političke elite ostaće upamćena kao ona koja je izgubila Kosovo, pa nek spavaju sa time ako mogu. I naposletku, kosovska drama nije ovom odlukom suda u Hagu završena, ona zapravo tek počinje, ali ne kako to žele brzopleto da predstave naši funkcioneri u smislu da nas čeka zasedanje pred Savetom bezbednosti UN i mogućnost da se tamo vadimo. Tamo se nećemo izvaditi, tamo će Amerika i druge članice  blokirati svaku rezoluciju koja ne ide u korist Kosova, na tom forumu u sadašnjim međunarodnim relacijama mi ne možemo bogzna šta učiniti. Zapravo, posle kraha jednog od pet proklamovanih ciljeva ove vlade, a to je borba za suverenitet i integritet nad Kosovom i Metohijom, ovoj vladi preti u narednim mesecima i drugi krah, a to je ulazak u Evropsku uniju. Da smo plitki, naivni i kratkovidi, najbolje potvrđuje poseta Tome Nikolića Briselu i njegova izjava da Kosovo neće biti uslov za ulazak u EU. On bi kao iskusan političar, u praskozorje ove haške odluke, trebalo da bude mudriji, a ne da saopštava takvu glupost posle jedne kafe i jednog gostoprimstva kod onih koji će Srbiji već naredne nedelje saopštiti upravo suprotno. Neće biti ulaska u Evropsku uniju dok Beogread ne prizna Prištinu. I tako, pored Slobine ekipe, Đinđićeve, Koštuničine, dočekaćemo i Tadićevu ekipu, koja će doći u situaciju da ih međunarodna zajednica tj. najveće sile, pritiskaju do granica koje se neće moci izdržati.

http://www.akter.co.rs/index.php/politikaprint/2782-kosovski-kolaps.html

Мук и звона

Драгиша Бојовић

Мук и звона

Међународни суд правде, СПЦ и молебан

Многи примери из ближе прошлости показују да Српска православна црква потпуно следи државну политику о Косову, што свакако не би било необично када би та политика доносила позитивне резултате. Позиција Србије је, међутим, све тежа, а албанске власти на Косову, уз снажну подршку светских моћника, постепено остварују постављене циљеве и све су ближе коначном циљу.

У јавну подршку државној политици може се сврстати и одлука Светог архијерејског синода да се на дан саопштавања мишљења Међународног суда правде на свим храмовима, у 17 сати, огласе звона у трајању од пет минута и да се након тога служи молебан. Пошто је суд пре тога саопштио својe мишљење које је изазвало потпуни мук, поставља се питање који је био смисао оглашавања црквених звона. Да ли је требало неутралисати тај заглушујући мук, који је потпуно надјачао звук звона? Тако су се звона, не својом кривицом, претворила у својеврсни богослужбени анахронизам. И смисао самог молебана доведен је у питање, што се могло видети и по томе што се врло мали број верника нашао у храмовима.

Догађаји који су претходили овоме могли су наговестити овакав епилог.

У недавном извештају Питера Фејта Српска православна црква је означена као ,,транзициона", што нико и није демантовао. Неко од језикословаца у Синоду покушао је да једно суштинско и судбоносно питање преведе на језик лингвистике, а сам превод енглеског оригинала издигне изнад смисла изречене констатације. Тај извештај сугерише да је Српска православна црква у вези са питањем Косова (или: на Косову) постала српска транзициона црква. Транзиција, наравно, увек доноси умеренији приступ, уместо ,,радикалних" – умерене епископе, уместо критике државне политике сагласност са том политиком. Та сагласност може да буде ризична. Евентуални успеси власти увек ће се приписати самој власти. На другој страни, порази се неминовно приписују и партнеру у одређеној политици.

Историјска одговорност Српске православне цркве није само у изражавању пастирске бриге за страдални народ на Косову и Метохији. Црква је и у даљој и у ближој прошлости, упркос карактеру различитих режима, успевала да јасно и храбро дефинише свој став и допринесе опстанку српског народа на овом простору. Зашто ни два дана након саопштавања мишљења у Хагу нема реакције ни Светог архијерејског синода ни Рашко-призренске епархије?

Да ли би та реакција, можда, довела до угрожавања оне познате Фејтове оцене?

*Професор универзитета у Нишу и Косовској Митровици

Драгиша Бојовић

објављено: 27/07/2010

http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Muk-i-zvona.sr.html

Savetodavno mišljenje MSP-a - saopštenje za javnost advokata Mr.Gorana Cvetića

Poštovani,

 

U skladu sa pozivom predsednika Borisa Tadića svim građanima i organizacijama da daju svoj doprinos očuvanju KiM nakon Savetodavnog mišljenja MSP-a od 22.jula 2010.godine, advokat Mr. Goran Cvetić iz Beograda, član srpskog Udruženja za medjunarodno pravo, obraća se javnosti sledećim saopštenjem:

 

U pravnoj sutuaciji nastaloj nakon Savetodavnog mišljenja MSP-a Narodna skupština Republike Srbije bi trebalo da na hitnoj sednici, na osnovu Ustava RS, važeće rezolucije SB UN 1244 i opšte-prihvaćenih principa međunarodnog prava, donese Deklaraciju kojom se:

 

1/ Izričito reafirmiše teritorijalni integritet i suverenitet Republike Srbije na celoj svojoj teritoriji, uključujući KiM;

 

2/ Izričito utvrđuje da je deklaracija nezavisnosti "ovlašćenih predstavnika" Prištine od 17.2.2008. godine ništava od dana donošenja pošto je u suprotnosti sa Ustavom RS, pa stoga ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo.

 

Navedenu deklaraciju NS RS treba da usvoji pošto ne postoji ni jedna međunarodno-pravna odredba koja joj to zabranjuje. Upravo suprotno, takva deklaracija je u potpunosti u skladu sa međunarodnim pravom po kome svaka država ima pravo da štiti svoj teritorijalni integritet i suverenitet. Deklaracija takođe treba da sadrži rafirmaciju neprikosnovenost prava na privatnu imovinu zaštićernog svim konvencijama za zaštitu ljudskih prava, budući da je po katastru oko 60% zemljišta na KIM u srpskom vlasništvu.

 

Predložena deklaracija ima za cilj da ublaži negativan efekat Savetodavnog mišljenja od 22.jula 2010. godine i uputi efektan odgovor desetorici sudija MSP-a, čije mišljenje teško da će ikada dobiti komplimenat od bilo kog iskrenog svetskog međunarodnog pravnika.

 

NAPOMENA: Autor ovog saopštenja je magistar međunarodnog prava sa londonskog univerziteta. 

 

Dana 26. jula 2010. godine                                                               Mr. Goran Cvetić

                                                                                                      Advokat

                                                                                                      Beograd,Srbija

Tel: 064 408 17 54

Tel: 00382 69 855 284