ПАМЕТИ, ОДАЗОВИ СЕ!
Поштовани свештеници Српске православне цркве,
Уважени ратни ветерани, саборци генерала Михаиловића и војводе Момчила Ђујића,
Племените и одважне Српкиње из Кола српских сестара,
Поштовани господине Бабићу,
председниче Покрета Равне Горе за Велику Британију, поштовани господине Бошко Зечевићу,
Драга браћо и сестре,
Болне су речи које данас, као сведок времена и аутор књига из националног корпуса, желим да изговорим пред вама: Србима још није свануло! Пао је комунизам, али се комунисти, који се више не зову тако, добро држе – главне полуге власти и даље су њиховим рукама
Срби из чуђења не могу да изађу. Питају се: шта ово би са нама, где смо се ово нашли? Јесмо ли поново у предворју комунистичког пакла, или на његовом дну? Ми смо месецима демонстрирали против наопаког режима и викали „Бандо црвена!", да би данас ту исту банду гледали у парламенту, у влади, међу амбасадорима, у управним одборима значајних предузећа, у странкама.
Данас се у Србији гладује! Око милион Срба од понедељка до петка стоји пред колективним казанима и чека милостињу: тањир чорбе и парче хлеба! Суботом и недељом нема казана, суботом и недељом се не једе у земљи Србији. Ови сурови призори, ове слике наше беде и ужаса нису виђени ни за време немачке окупације – Влада генерала Милана Недића, кога су мучки убили српски комунисти, успела је да прехрани не само Србе у матици, него и стотине хиљада српских избеглица из свих крајева.
Где највише гладују? У богатом Поморављу, у плодном Стигу, у Мачви и Подрињу, у Ваљеву, у Посавини, усред Шумадије, у Чачку, Нишу, у крајевима који су некада хранили пола Европе.
У Србији је данас око милион незапослених, жељних рада и насушног хлеба. Насупрот њима су гомиле похлепних, богатих, саможивих и бесних којима је мало све што отму. Има их у Влади, у тзв. Народној скупштини, у странкама. До пре неки дан у Србији је било више од 650 странака. Србија је распарчана на странке – свак је своје парче Отаџбине сместио у странку, то чува и брани. У странку се заклињу, Бога не помињу!
У Србији још нје обелодањен биланс комунистичке владавине: стотине хиљада убијених, милиони утамничених, десетине хиљада осакаћених, милиони изгнаних из Отачаства, милиони опљачканих разним пресудама. Имовина која је отета од грађана процењује се на триста милиона долара. Европска унија тражи да се имовина врати грађанима, а у државној каси нема ни динара. Према извештају министра Александра Ранковића, објављеном 5. јуна 1951, за првих шест година комунистичке владавине у затворима се нашло око четири милиона душа. То су углавном били Срби, јер други, посебно Хрвати, нису имали разлога да се буне јер су ослобођени одговорности за почињене злочине – реч је, дабоме, о великом стратишту, Јасеновцу, у коме је страдало око 700 хиљада Срба.
Сурове су последице нашег ћутања и пристајања на зло понижење. Да је пре десетак година објављен биланс комунистичке владавине, њима би се од страха свезао језик. Не би смели да изађу из својих тајних боравишта. Када су увидели да им не прети опасност, истрчали су у новине и на телевизију, увукли се у странке са демократском одором, ушуњали се у порте и храмове, има их и за певницом. Носе крстиће, бројанице, иконице... И сада имате овакав призор: кажете му да је преварант, лажов, нитков, ништавило – он се смеје. Али, када му кажете да је комуњара хоће очи да вам извади. „Нисам, славе ми" виче. Пазите, он има и крсну славу, а никад у цркву није ушао! Онда му кажеш да сви знају да је био у комунистичкој партији, на шта он овако узвраћа: „Тачно, сви знају да сам био члан партије, али нико не зна ко ме је тамо убацио да ту партију разарам изнутра!". Виђају се ови несрећници и у цркви, мада се њихове молитве Богу разликују: „Боже, ако те стварно има, не дозволи да ми нађу партијску књижицу, само Ти знаш где сам је сакрио".
Ово је, рекао бих, општа слика, општа појава. Сви би да сакрију партијску оданост и зла која су чинили. Нико да каже: „Кајем се што сам припадао тој умоболној партији која је унаказила лепо лице Србије и довела српски народ на ивицу најдубље провалије". Шта тек да се каже за ону категорију људи која је све што је у њима било најбоље – младост, снага, полет, интелект – потрошила служећи Брозу и његовој партији, па сада, као ислужене интелектуалне раге, хоће да служи Србији! Они би били срећни када би бар гром ударио у архиве, у тајне сефове, па и у библиотеке, тамо где се чувају њихови погани рукоради, њихови доушнички извештаји, њихове карактеристике о непријатељима режима, њихове партијске књижице набрекле од оданости Јосипу Брозу, чије право име и презиме ни данас не знају.
Србија има понеког непријатеља у свету, има их у сектама, станистима, муслиманским фундаменталистима, хрватским усташама, шиптарским злочинцима, али највећи њени непријатељи су српски комунисти. Броз би био нико и ништа без српских комуниста. Није српски сељак – домаћин прихватио Броза, на селу није успела ни једна партијска организација и ни једна задруга. Такозвана интелигенција је прихватила и одржавала Броза. Више је комунистичког партијског стажа међу академицима него у неком окружном комитету. А јадна је памет која је себе упрегла у коминтерновско-комунистичка кола.
Сетите се ко је све долазио међу српске емигранте у свету, шта су обећавали, шта су говорили, а какве су резултате постигли. Колико је међу њима било превараната!
Данас комунисти у Србији цвиле над судбином наших светиња на Косову и Метохији, као да су заборавили да су баш они, српски комунисти, отели наше Високе Дечане и тај манастир претворили у Политичку школу Јосип Броз Тито. Било је то 1950. године. Одважног игумана Гаврила Ковачену, који се побунио против ове отимачине, везали су и без суда отпремили у робијашницу Сремске Митровице, а двојицу преосталих монаха под батинама су натерали да их служе дечанским вином, чуваним за свето Причешће. Јесу ли српски комунисти заборавили како су нашу свету Грачаницу на Косову и Метохији претворили у крваву тамницу за непослушне Србе? Радо би српски комунисти заборавили да су управо они срушили српски православни храм у Ђаковици и на темељима тога храма подигли јавни клозет! Радо би заборавили и песму коју су тада певали: „Ми имамо три највећа сина, Енвер Хоџу, Тита и Стаљина!". Певала је Србија и друге накарадне песме, славећи туђинце и злочинце, само није певала о Карађорђу, Кнезу Лазару, Обилићу, Дражи... А када би неко и запевао, српски комунисти би му ломили кичму.
Када је Енвер Хоџа, председник комунистичке Албаније, први пут дошао у Београд, Јосип Броз га је одликовао Орденом народног хероја Југославије и обећао му Косово и Метохију.
Словенци су по налогу своје владе откопали око 600 масовних гробница комунистичког терора. Ту су без ислеђења и суда побијени многи српски националисти и збегови који су из разних крајева бежали пред комунистичком најездом. Страдали су и они које су Савезници изручивали Брозу за пуну шајкачу злата. Тамо где су убијена 73 свештеника Српске православне Цркве Словенци су подигли велики крст. Ту је убијен и др Лука Вукмановић, рођени брат Светозара Вукмановића Темпа, Брозовог генерала. Из те групе издвојен је митрополит црногорско-приморски Јоаникије Липовац и пребачен у Букуљу код Аранђеловца, где је после страховитог мучења убијен. Тек недавно се сазнало да га је усмртио Василије Чиле Ковачевић уз присуство Брозовог доглавника Милована Ђиласа.
Словенци чине све да идентификују жртве, али и да убице изведу пред суд. Налогодавци и убице се знају: Митја Рибичич, шеф злогласне ОЗНЕ за Словенију, комесар Милка Планинц, живи су обоје, генерал Јово Капичић, и он је жив, ено га, шета по Београду, затим Симо Дубајић и Слободан Пенезић Крцун. Има сведока који тврде да су неки гажени тенковима и живи спаљивани.
Словенци, дакле, раде оно што је у њиховој моћи.
У Србији није обележена ниједна гробница. А нема града и варошице без масовне гробнице комунистичких жртава. Убице слободно шетају градовима Србије. О суђењу убицама нема ни наговештаја. Они су себи све опростили. Данас и окорели комунисти носе крстиће, крсте се јавно, загађују нам храмове и порте, и треба много тамјана да се утроши да би се бар ублажили њихови смрдљиви трагови. Кад председник државе иде у цркву он води телевизију, да га људи виде, да помисле да је и он верник. Ко се истински моли Богу њему за тај чин нису потребни сведоци.
Ви знате да у Србији постоје Народна скупштина, Влада и председник државе. Свуда, бар у хришћанском свету, уобичајено је да изабрана власт полаже заклетву на крсту и Јеванђељу, али тога нема у земљи Србији. Овде се заклињу у – ништа. А ко се закуне у ништа, ни на шта се није обавезао. Ко у заклетви не призове Господа Бога не може се надати Божјем благослову.
Овде су и држава и власт без Божјег благослова.
У овој држави је прва псовка Бог а друга хлеб! Овде као да највише успевају лаж, превара, корупција, похлепа, насиље... У овој земљи се пуцало у чело Господа Бога, у овој земљи су сахрањивали Господа Бога, у овој земљи су рушили храмове и коње везивали за олтар... У овој земљи слави се унесрећитељ. У овој земљи славе крвника. У овој земљи обнављају и оснивају комунистичке партије. У овој земљи човек се одрекао крсне славе Никољдан, а за нову славу узео – Титовдан. У овој земљи се још приказују филмови у којима се слави Јосип Броз. У овој земљи се још пева „да са твога пута не скренемо", а тај пут се, ево, завршава пред колективним казанима.
У овој земљи лебди питање над свима нама: јесмо ли заслужили ову милост Божију?
2.
Ово поглавље посвећујем човеку чије нас је име данас сабрало, коме посвећујемо овај дан, човеку који нас је задужио својом витешком борбом у одбрани слободе и достојанства, својом врхунском етиком и својом трагичном смрћу од злочиначке руке.
Има у земљи много планинских висова на којима су вођене знамените битке и који су потом ушли у историју, али су у наши свест, у наша срца и наше душе најдубље ушле две горе: Света Гора и Равна Гора.
Света Гора је светионик православном свету и сведок непоклека душа, Равна Гора је светионик Српству и сведок непоклека срца.
Света Гора више од осам векова светли неугасивим сјајем, Равна Гора већ седам деценија гори неугасивим пламеном.
Света Гора је истином, родољубљем и етиком надахнула првог Светогорца, Светог Саву, Равна Гора је слободом, правдом и витешком чашћу заогрнула првог равногорца, Дражу Михаиловића.
У минулим вековима биле буне и устанци, беснели ратови, одјекивали синџири, ницала вешала, кошена нова жртвена поља, нестајали народи и државе, ишчезавале империје, тонули у заборав насилници и освајачи, али Света Гора и Свети Сава остадоше и данас на врхунцу славе.
Пре седам деценија беснеле ватрене олује, буктао светски пожар, горели људи и градови, гашена вековна српска огњишта, умножавана губилишта и логори, реке ваљале људске главе, пила се српска крв, тонула у мрак Европа, савијали се пред немачком силом генерали и њихове армије, само се пуковник Дража Михаиловић до неба усправио на Равној Гори. Усправио се и одаслао поруку свету да не признаје капитулацију.
Он је први пружио руку да из метежа и капитуланства, из понижења и срамоте спасе оно што се још могло спасти: заставу и част српског народа. Тај дан је ушао у историју: 8. мај 1941. године. Датум уђе у историју, а Равна Гора у наша срца.
Са Равне Горе у преплашено и клонуло Српство, изненађено брзим сломом државе и издајом, пођоше вера и нада. Преко Орашца и Такова, Цера и Сувобора, преко Рудника и кроз Шумадију, преко Динаре и Книна, кроз Лику и Кордун, преко Гацка и невесиња, кроз Романију и Мајевицу, преко Ловћена и Мораче, Светих Дечана и Газиместана, кроз Пештерску висораван према Брегалници и Куманову, и даље, даље, преко свих гора и сињег мора, у све градове и села стиже глас о непокорном пуковнику.
Сви су чули његову заповест: „Мач у десницу, Србине, брани своје огњиште и српско племе!"
У њега се уздају. Његовим се именом заклињу. Он улази у причу и песму. Постаје легенда.
Јуришни Равногорски одреди похиташе да ослобађају градове и села, али на Равну Гору кренуше немачке дивизије с циљем да униште пуковника Михаиловића и његов штаб. Тутњали Равном Гором тенкови и борна кола, грмела артиљерија, гранате дробиле столетна стабла, пламен лизао куће и колибе, горела Равна Гора, али није сагорела.
Српски комунисти од којих неки још на почетку рата побише своје очеве и учитеље – изабраше српског крвника за оца и учитеља. Они бацише угарак на српске куће и по налогу Димитрова, секретара Коминтерне и злочинца Стаљина поведоше крваво братоубилачко коло. И они су већ у јесен 1941. кидисали на Равну Гору, сматрајући Равногорце својим опасним противником и озбиљном препреком у освајању власти и завођењу комунистичке диктатуре.
Отворена су, тако, против Равногораца три фронта: окупатори, усташе и комунисти.
Броз и његови следбеници изазвали су крвави грађански рат не би ли у том рату сагорела Равна Гора и домаћинска Србија. Угарак је из Србије, одакле су их Равногорци и српски Добровољци протерали, пренесен у Црну Гору и у већ опустошену Босну и Херцеговину. И ту су падале главе српских домаћина, немилосрдно су, с леђа и на превару убијани официри, учитељи и свештеници, ницала су „пасја гробља", јаме и вртаче, рушени и оскрнављени српски храмови.
Питам се и данас ко ће пописати све спаљене и срушене куће, све срушене богомоље, сва утуљена кандила, све тамнице и све Брозове тамничаре. Ко ће у књиге српских јада све куће и виле, све станове и све њиве, све забране и винограде, све фабрике и све млинове, и све ливаде и рибњаке – отете од српских домаћина. Ко ће откопати масовне гробнице комунистичких жртава у Ваљеву, Ужицу, Ражани, у Чачку, Краљеву, Нишу, Београду, Крагујевцу, и свим градовима и селима Србије. Ко ће им вечни спомен у камен уклесати? Ко ће од масовних гробница у Младиковини и Миљевини начинити највећа српска светилишта? Ко ће данашње вашариште на Равној Гори претворити у светилиште? Данас би неки да присвоје Равну Гору, али неће Равна Гора њих! Равна Гора тражи морално чисте, усправне и достојанствене људе, а не оне који су носили комунистичке партијске књижице!
3.
Драга браћо, све што се данас збива у вези са нама, у нама и око нас последица је наопаке комунистичке владавине. Већи морални пад у Србији није се могао ни замислити. Испуњене су све димензије тога пада.
Ми смо на ивици најдубљег понора! Или васкрсење које подразумева повратак Богу и исконским моралним вредностима наших предака које је поштовао и волео свет, или потонуће у аморалну каљугу. Не треба од сваког очекивати да напише књигу и наслика платно, не може свак да учини подвиг, али свак може да љуби своје Отачаство и да остане веран православној колевци која га је одњихала. Не треба нико уображено да мисли да је његова глава вреднија од главе честитога Кнеза Лазара, од Карађорђеве главе и главе ђенерала Михаиловића кога данас помињемо у молитвама. Могао је и Кнез да преживи могао је да пољуби скуте султану Мурату и тако сачува свој живот и своје земаљско благо. Не славимо ми пораз на Косову, ми славимо НЕПОКЛЕК пред освајачком силом. То је Косовски завет, то је наше вечно име пред светом, наша биографија за сва времена. Није за нас Косово парче земље, како кажу српски профитери којима ништа није узвишено и свето. Косово за нас није равница, није ни долина, није ни брежуљак на Газиместану, ни житно поље крај Лаба и Ситница, није ни костурница, ни јама непрегледна, Косово је душа Србинова, крв његова, рана незацељена, његова клетва и молитва, његово памћење и његова колевка у којој је свако дете, са сваком капи из мајчиних груди примило и свету причест и свети завет: мржња на ропство и спремност умирања у борби за слободу.
Косово је небески врх одакле нас мотре бистре очи честитога Кнеза. И као да чујемо питања: шта то радите, о Срби? Чиме то тргујете? Зар сте у страху од умишљених силника изгубили страх од Бога?!
Може Борис Тадић, син Брозовог комесара и пуковника, да каже како Србија никада неће признати албанску државу на Косову и Метохији. Шта то значи? Могу да нас убијају? Могу да жаре и пале, али ми се нећемо мешати? Очекивало се да бар једном каже: ако нам отму најлепши српски драгуљ, који се зове Косово и Метохија, као што су нам отели Книнску Крајину, тај бедем Српства, никад на том делу Србије неће бити спокоја. Неће бити спокоја ни за Србе нити за Шиптаре – Срби знају да им је отето, Шиптари знају да су на отетој земљи. Можда ће се гледати преко нишана све док Срби не поврате сваки педаљ отете земље!
Ево једног примера како су себи у прошлости бранили од истих нападача и освајача српске земље. У јесен 1915. године, када је српска војска бранила своју престоницу од немачких трупа, када је крв потоцима текла улицама Београда јер су се браниоци заветовали на борбу до смрти, стигла је сурова вест: једна група дивљих Арнаута, како су Срби називали Албанце, провалила је српску границу код Жура, убила двојицу српских граничара и кренула према царском Призрену, убијајући и палећи све што је српско. И шта да учини Српска врховна команда у часу када брани своју престоницу, кад јој је потребна свака пушка и свака глава? Зар да остави Србе на Косову и Метохији да их кољу Арнаути, да пале српске светиње, да силују жене и девојке? Не, и хиљаду пута не! Команда је издвојила један мањи четнички одред војводе Вука и хитно га упутила према Призрену. Четири дана касније Српској команди стигао је овај извештај: „Ни један од оних злочинаца који су прешли преко српске границе није више у животу, осим двојице заробљених!"
Срби су тада били једно срце, једна душа, једна мисао, једна мишица, силна и непокорна. То потврђује и овај догађај на Солунском фронту. У првом силовитом јуришу српске војске бивају истовремено рањена два сина генерала Бошковића, два рођена брата, два резервна официра, па их болничари извлаче са ратишта и брзо носе у француску пољску болницу. Француски лекар, када је чуо о чијим се синовима ради, изрази чуђење: „Ма, зар је могуће да синови српског генерала гину у првој борбеној линији?" На то рањеник из Шумадије, сељак домаћин, реконвалесцент, поче овако да објашњава лекару: „Видите, докторе, ми Срби имамо различите очеве, али имамо само једну мајку – Отаџбину, и за ту мајку гинемо сви, без разлике.
Е, кад ми будемо имали само једну мајку – Отаџбину, а не 654 странке, и нас ће Бог помиловати!
После битке на Церу, када је Степина армија смрвила аустро-угарску убојну силу, бечки мајор, као рањеник, шета улицом и примети младог студента из познате породице. И мајор изрази чуђење: „Зар ти ниси на српском фронту, како су тебе изоставили?", а студент снебивајући се каже: „Знате како, господине мајоре, привилегија". Готово у исто време српски мајор обилази ровове и затекне у њму трећепозивца и просто се зграну: „Шта ћеш ти овде?" Трећепозивац на то узврати: „Господине мајоре, унук ми још није стасао за пушку, ја дошао да браним Отаџбину!"
4.
Не претендују само Шиптари на српску земљу. Чујете ли ви ове гласове са севера српске државе? Тамо и на српском и на мађарском језику вичу: „Ово је наше!" Из Рашке области, из немањићке државе, око Сопоћана, Студенице и Милешеве посебно вичу: „Ово је наше!" Из хајдук-Вељкове Крајине чују се неки Власи. И они вичу: Ово је наше!" Из Црне Горе која се разбратила, која има црногорску цркву и црногорски језик, и која је признала шиптарску државу на српској земљи, вичу: „Ово је наше!" А несрећни Срби, шта они кажу? Они ћуте. Нико да каже: „Па добро, семе вам ваше, шта је онда наше, српско?! Зашто смо ми вековима натапали ту земљу крвљу, ако је она ваша, зашо смо вековима плаћали порез на туђу земљу?"
Намера је јасна: сви би да штрпну комад српске земље, па да направе неку своју покрајину или своју државу. Док траје ова штеточинска влада, која се улизује свакој земаљској шуши, муслимански фундаменталисти би да створе муслиманску џамахирију са седиштем у Старом Расу или Новом Пазару! А председник српске државе, шта он за то време ради? Он им, можда и нехотице, у томе помаже. Председник Србије обожава црвени тепих, почасни батаљон, лепршање застава. Он иде на муслиманска стратишта, али не иде на она где су страдали Срби. Тако је пре неки дан по други пут ишао у Сребреницу, где су страдали муслимани, али није отишао у Братунац, где је такође страдало на хиљаде Срба! Веровали или не, председник Србије је стао уз оне који српски народ сматрају геноцидним.
Драга браћо и сестре,
Наши ветерани знају да је пре суђења Дражи Михаиловићу пресуђено српском народу. Србија нема чему да се нада, за њу неће бити милости – рекао је Јосип Броз у свом првом говору у Београду.
Мислећи да Броз није довољно јасан, његов доглавник Милован Ђилас је додао да Србима није довољно пуштена крв.
И данас се пушта крв Србима не само на Космету, него и у Хрватској и у Босни и Херцеговини.
Оно што се не шће у ланце везати, избеже преко границе. Колико нас је у свету – то само Бог зна. Али се зна да нема земље коју Срби нису потрусили својим костима и нема мора које нису залили својим сузама. Ко ће пописати сва српска гробља у туђини, све гробове и све поруке на споменицима. Краљевски официр и песник Милан Петровић, рођен у селу Влакче, у Карађорђевој Тополи, оставио је своје кости у Чикагу, и на споменику ову поруку:
Кад туђа рука склопи моје очи
и проспе земљу по грудима голим,
остаће моја душа да сведочи,
и после смрти колико те волим, Србијо!
А професор Милан Рајић, један од 1300 српских каплара, Брозов заточеник, у сремско-митровачкој робијашници оставио је поруку на свом споменику у Либертвилу: „Комунизам је отровна биљка, никла из крви, и само се у крви може угушити!" На једном споменику стоји овакав завет: „Молим потомке да моје кости пренесу у Србију оног часа кад у њој груне слобода!
А хоће ли грунути? Хоће, хоће, свакако. Већ поменути песник Милан Петровић у епитафу посвећеном светом Владики Николају Српском пише и ово:
Прогањан под крстом од града до града,
на издају тешку он никад не приста,
и кад би му срце отворили сада,
видели би у њему Србију и Христа.
Ми јесмо христоносан народ, ми ћемо запасти у нове патње и нова искушења, али нећемо потонути. Господ Бог, који је украсио Србију раскошним добрима и лепотом неће дозволити да нека пузајућа шуша управља том Божјом лепотом. Али, ми морамо да мењамо неке облике наше свести: не можемо да говоримо да је Бог са нама, ако ми нисмо са Богом. Не можемо да говоримо да ће то Бог средити. Неће Бог доћи да уради оно што ми као људи нећемо или не смемо. Бог помаже само прегаоцима. Урадимо ми оно што је наша обавеза, оно што можемо, а оно што не можемо, урадиће Бог. Нисмо ми ни мали, ни ситни, ни безначајни. Ако су наше молитве многоструко умножене, брзо ће стићи до Господа. Ма где живели сви смо дужни Отачаству и православној колевци у којој смо добили свој крст. Не смемо да ћутимо. Питаће нас потомци зашто смо ћутали када смо требали да проговоримо снагом грома! И зашто смо се савијали до црне земље када је требало да се усправимо до неба. Нисмо ми гомила варвара. Ми смо витешки народ који је своју врхунску етику уградио у морални кодекс човечанства, у свеопште вредности слободе и демократије. Ми смо једини народ који је другом народу подигао величанствен споменик: Загледајте се у споменик француској нацији на Калемегдану у Београду. Ми смо једини народ коме је највећи непријатељ, немачки фелдмаршал Мекензен подигао споменик. И на том споменику уклесао вечну поруку: „Борили смо се са јунацима из бајке!" А ти јунаци из бајке, драга моја браћо, нису из неког далеког века – то су ваш отац и мој отац, ваш деда и мој деда.
Ми смо једини народ на свету коме је један племенити странац, доктор Арчибалд Рајс, криминолог светске репутације, завештао своје срце. Оставио је аманет д асе његово срце извади и похрани у капели на Кајмакчалану, тамо где су погинули његови ратни другови, српски војници.
Срби никада нису прешли преко туђе границе. Никад нису на свом тлу имали гасне коморе и нонц-логоре. Срби никада нису своју срећу заснивали на несрећи било ког народа. Није она крилатица „брат је мио ма које вјере био" никла у Европској унији, него у Српској православној Цркви.
Нису Срби закували грађански рат у Америци који је трајао шест година и у коме је пало 600 хиљада америчких глава, Нису Срби измислили гиљотину за одсецање људских глава.
Можда председник Србије не зна да Београд носи Орден Карађорђеве звезде с мачевима и Орден Француске легије части. Лично је француски маршал Франше Д'Епере 15. септембра 1921. године уручио Легију части Београду.
Да то председник Тадић зна мање би се савијао пред сваком земаљском шушом. И Тадић свакако зна да је све пролазно и да је вечан само Бог.
Господин тадић свакако зна да су српски комунисти унаказили лепо лице Србије. И да су српски народ довели до саме ивице најдубље провалије.
Са београдског аеродрома, у петак 16. јула ове године, испраћен сам вестима са Радио Београда да су педери и лезбејке затражили пријем код Његове светости, патријарха Српске православне Цркве, господина Иринеја, са надом да ће добити благослов за одржавање педерске параде улицама и трговима српске престонице. Педери и лезбејке, како се наводи у вестима, очекују заштиту патријарха Иринеја, јер су прошли пут, када су парадирали, били нападнути од групе насилника на чијем је челу било једно свештено лице.
У вестима Радио-Београда не каже се да су тобожњи насилници они срчани момци и девојке из Отачаственог покрета Образ на чијем је челу Младен Обрадовић. А оно „свештено лице" је доктор теолошких и доктор философских наука, прота Жарко Гавриловић.
У вестима се наводи да су педери и лезбејке за одржавање параде добили сагласност председника Србије Бориса Тадића. Зна се да је председница Народне скупштине, иначе лекар по струци, уграбила прилику да пре Тадића пружи подршку изопаченицима. Она, као лекар, свакако зна да је Бог створио Адама и Еву, а не Адама и Стеву.
И тако, после ове педерске параде, мала, јадна, кукавна, гладна, корумпирана, разорена, сломљена Србија уврстиће се у ред напредних, демократских држава Европе у којој се могу венчати два мушкарца и две жене. То ће бити наш први улазак у Европску унију.
Заслуга за то припашће педерима, лезбејкама и онима који су подржали њихово бесрамно парадирање.
Завршавам стиховима Ђуре Јакшића:
Ал' опет грешан, грешно сам пев'о
рањено срце народа мог,
та Србин кипи, кипи и чека,
ал' не да ђаво, ил' не да Бог.
Хоће ли се српска памет одазвати сада када је Отаџбина у опасности?!
О мојим књигама неколико речи.
Са сваке странице капље крв.
Крв српска, рука душманска,
безбожничка, брозовска.
Из сваког поглавља до нашег слуха допире вапај. Вапај упућен потомцима убица и потомцима убијених да се на стратиштима жртава комунистичког терора, на костима и лобањама, на споменицима и гробљима живим Богом закуну да никад више неће дићи руку једни на друге.
Тако ће се, најзад, зауставити крваво братоубилачко колo које је у јулу 1941. године повео Јосип Броз.
Нема партије која је преча од Отаџбине! Бог је дародавац живота.
(Реч књижевника Антонија Ђурића после помена генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, у недељу, 18. јула 2010. године, у организацији Покрета српских четника Равне Горе за Велику Британију, у дворани Дома Светог владике Николаја Српског у Лондону.
Аутор је као шеснаестогодишњи младић осуђен на 13 година тешке робије због антикомунистичког деловања након „ослобођења" 1944-45. Писац је чувених књига „Солунци говоре", „Равногорци говоре", „Црвена куга" I и II.)
Преузeтo са сајта :
Отачаствени покрет Образ
http://www.akademediasrbija.com/index.php?option=com_content&view=article&id=793:2010-08-11-20-29-34&catid=38:cat-komentari-vesti&Itemid=54
