Нестали на Балкану

 

2.09.2010, 16:53

Према подацима међународног комитета Црвеног крста у току конфликата на територији бивше Југославије скоро 15000 људи сматра се несталим. На Косову је таквих око 2000. Мада, највероватније то су приближни подаци: како кажу представници српских власти, у покрајинским мртвачницама налазе се стотине ексхумираних тела, чији идентитет за сада нико не може да утврди. Из Београда дописник Гласа Русије Игор Гојковић:

 

 

Код Жиливоде почело је ископавање земљишта на месту где се сумња да се налазе посмртни остаци  26 Срба, међу њима и тела деветорице рудара киднапованих у Белаћевцу пре дванаест година. Посао ће бити веома тежак. Потребно је пажљиво радити степен по степен док се недође до дубине од 25 метара, где се претпоставља да се налазе тела убијених.

 

У међувремену тужилаштво Србије за ратне злочине, истражујући између осталог и зличине терористичке албанске организације Ослободилачка армија Косова, добило је податке о још једној масовној гробници на Косову, у селу Клечка, каже секретар за штампу тужилаштва Бруно Векарић:

 

Сигурни смо да је тамо постојао крематоријум где су се спаљивали Срби и непослушни Албанци. Ми тај предмет водимо  од  2009. Он је изван оквира оног што изстражује Хашки трибунал. То је једна, рекао бих, акција свих државних органа републике Србије  и Комисије за нестале  и резултат наше сарадње са ЕУЛЕКС-ом.

 

Али да ли ће резултати истраживања променити мишљење неких предтавника међународне заједнице о томе да је само српска страна одговорна за кланицу која се захухтала у покрајини крајем 90-их и за коју су у извесној мери криви, и у њој пострадали, сви учесници конфликта? Пострадали су сви, осим НАТО-а.

На пролеће 1999. године Министарство одбране САД изјавило је да је на Косову можда убијено сто хиљада Албанаца војних обвезника. Сви члнаци објављени у западној штампи на тему геноцида који је починио Београд могу се и сада прочитати на Интернету, добро је што он има боље памћење него неки политичари. Тако да нема потребе да их препричавамо. Али тим поводом да наведемо само једну чињеницу коју наводе руски експерти за Балкан: када су се међународни експерти позабавили ископавањем такозваних масовних гробница Албанаца на Косову, размере зверстава припадника српских безбедносних структура некако су нагло смањене. Као прво, никаква брда лешева које је обећала Приштина нису била пронађена у тим масовним гробницама, а као друго, многи Албанци чија тела су ипак нађена, погинули су после почетка НАТО операције у Југославији, на пример када је Северноатлантска алијанса 99. бомбардовала зграду једног од косовских затвора или колону албанских избеглица. Моглоб и још да се израчуна колико је људи свих националности полако убио осиромашени уранијум којим је НАТО великодушно полио између осталог и Косово...

И још један важан догађај десио се на Косову 30. августа, на Међународни дан несталих. Он се тиче људи који су вршили своју професионалну дужност, осветљавајући дешавања у региону. Савез новинара Косова и Метохије позвао је представнике међународних и локалних организација да се позабаве темељнијом истрагом судбина колега несталих у покрајини. Према подациам Савеза, од 1998. године не зна се где се налази шест репортера који су радили у крају. Што је карактеристично, ни један од њих није албанске националности.

Ми смо се у Русији 30. августа сетили наших новинара који су нестали радећи на Балкану још пре конфликта на Косову, почетком прошле деценије, када је избио рат између Срба и Хрвата.

Првих дана септембра 1991. године нестали су дописник Виктор Ногин и сниматељ Генадиј Куреној - они су путовали из Београда у Загреб путем који је раније спајао два народа а почетком деценије постао је у суштини линија фронта између зараћених држава. Како сведочи Јевгениј Вострухов, познати руски новинар, који је дуго радио у српском престоници, на пролеће наредне године био је пронађен разлупан и изгорео аутомобил руских репортера. На њему је било 19 рупа од метака. Ко је пуцао на кола? Годину дана касније српски борац Стево Боројевић, који је био очевидац напада, сагласио се да да изјаву руским истражитељима и чак да покаже где су сахрањени остаци Ногина и Куриног. Неколико дана пре сусрета са представницима тужилаштва он је био убијен у нејасним околностима. Шта се на крају десило са двојицом руских новинара који се ничега нису плашили и радили су у најусијанијим тачкама, до данас се не зна.

Ратови су протутњали, балкански лидери све чешће изјављују да је истрага судбина несталих лица један од неопходних услова за мир међу њиховим државама. А рођаци несталих, и на Косову и у Москви, све чекају да одједном зазвони телефон или звоно на вратима. И да се чује познат, дугоочекивани глас.

http://serbian.ruvr.ru/2010/09/02/18456815.html

Radovan Karadžić: Rat protiv Srba bio je priprema

www.standard.rs

Intervju Radovana Karadžića: Rat protiv Srba bio je priprema

Posle višemesečnih pregovora televizijskom kanalu Rusia Today odobren intervju sa ratnim liderom Srba iz Bosne i Hercegovine Radovanom Karadžićem, kome se u Hagu sudi za masovna ubistva za vreme rata u Bosni od 1992-1995. godine. Karadžićev intervju ruskom programu na engleskom jeziku dat je još u aprilu ove godine, ali ga je Rušia Today u celini objavila tek sad

INTERVJU RADOVANA KARADŽIĆA: RAT PROTIV SRBA BIO JE PRIPREMA ZA STVARI KOJE ĆE SE TEK DOGODITI

Tvrdite da su tokom hapšenja bila narušena vaša ljudska prava. Na koji način? Zašto bi Tribunal, koji tvrdi da štiti ljudska prava, koristio metode koje ste naveli?

- Ja sam zaista popunio prijavu u kojoj sam tvrdio da je hapšenje narušilo moja prava propustom onih u Beogradu koji su me uhapsili da me obaveste o razlozima moga hapšenja, da mi dozvole kontakt sa spoljnim svetom i da me na vreme izvedu pred sudiju. Držali su me tri dana, a da nisam znao ko su moji zarobljivači. Mislio sam da su možda lovci na glave, koji pokušavaju da dobiju nagradu od pet miliona američkih dolara. Zamolio sam ih da pošalju poruku da ljudi znaju da sam dobro, ali su oni to odbili. Tokom tog perioda nije mi bio dozvoljen kontakt ni sa kim. Tek su me četvrti dan izveli pred sudiju u Beogradu. Razočaran sam što Tribunal nije uspeo da očuva moja prava po ovom pitanju.

Mnogi tvrde da je Tribunal uveliko jednostran. Koji je, prema vašem mišljenju, stvarni cilj procesuiranja?

- Dajem sve od sebe da se branim pod veoma teškim okolnostima. Moraćemo pričekati da vidimo kakvo ću suđenje imati, pre nego što saznamo koji je stvarni cilj procesuiranja.

Ričard Holbruk i dalje poriče sporazum za koji vi kažete da ste ga sklopili s njim 1996. godine, kojim se garantuje vaš imunitet. Vi ste pristali na to tako što ste nestali iz javnog života. Šta mislite zašto je sporazum raskinut?

- Ili Holbruk nikada nije nameravao da poštuje sporazum, jedino da ostvari kratkoročnu pobedu zbacivši me sa položaja, ili nije imao snage da vidi da je sporazum bio u čast, uprkos bučnom negodovanju, mog procesuirawa od drugih aktera. Nema sumnje za ljude koji su bili uključeni da je sporazum postojao, i zaključak je da je jedini propust bila rezolucija Saveta bezbednosti o tom pitanju, koja se još uvek mogla desiti. U protivnom, bez prethodnog rešenja, nije se mogao doseći nikakav mir.

Kakva je bila svrha teksta sporazuma. U tekstu se navodi da se SAD mogu unilateralno povući iz toga. Da li vi mislite da je to ono što se desilo? Zašto bi oni to uradili?

- Navodno da je pisani sporazum sa Holbrukovim i mojim potpisom lažan dokument. I to ne od strane nekog bliskog meni, pošto je moj potpis takođe zaboravljen.

Srpske vlasti su vas odale vašim progoniteljima. Da li se osećate izdanim od zemlje za koju ste se borili?

- Ne osećam se izdanim od Srbije jer mi oni nikad nisu obećali da me neće uhapsiti. Ne znam sa kojim stvarima su se morali suočiti jer ja nisam na njihovom mestu. Ukoliko je država imala validan razlog i ukoliko je moje hapšenje pomoglo Srbiji i Republici Srpskoj, ja neću zameriti. Bojim se da nisu dobili ništa za mene, tako da mi se čini da sam bio protraćen sa stanovišta interesa Srbije. U svakom slučaju, nisam protiv toga da se suočim sa svojom sudbinom, sve je to borba za moj narod.

Kakva su vaša očekivawa? Hoćete li moći da se borite za svoja prava na ovom sudu?

- Ovaj pravosudni sistem je potpuno različit od onog koji ja poznajem. U našem sistemu postoji „istražni sudija", koji sprovodi istragu i za tužioca i za odbranu, i tokom te faze oni sarađuju i utiču na postupak, dok u „opštem pravu" tužilac sprovodi svoju, a odbrana svoju istragu. Odgovornost odbrane je da na odgovarajući način informiše Komoru tokom suđenja i stoga da bude dobro pripremljena. Odbrani je potrebno dovoljno vremena i sredstava da to uradi kao i saradnja različitih zemalja da bi se dobila odgovarajuća dokumentacija. Neke od wih sarađuju, i ja sam im zahvalan na tome. Neke ne, i ja sam zahvalan Komori zbog razumevanja za potrebe odbrane i na preporukama tim zemljama, i nekim drugim dobrim odlukama, među kojima je i ova mogućnost da odgovaram na vaša pitanja.

Da li verujete da je Srbija zauvek izgubila Kosovo?

- Nikada ne kažem zauvek. Postoji jedna priča u mojoj zemlji: jedan čovek je govorio svojoj livadi: "O, moja livado, ti si moja, zauvek moja". A livada je odgovorila: "Ne budi lud, mene je posedovalo stotine vlasnika, koji su bili slepi na jedno oko, a kamoli onih koji nisu bili slepi. Ti se menjaš, ja ostajem". Jevreji su se vratili u Jerusalim pošto su se molili dve hiljade godina. A Kosovo je srpski Jerusalim.

Kakve su šanse za Srbiju da se u skorije vreme pridruži EU i NATO?

- Srbija bi se odmah trebala pridružiti Evropi, ali niko se ne bi trebao pridružiti NATO. NATO je kao stara alatka, koju je teže čuvati, nego što je vredna održavanja. NATO koristi Rusiju da plaši Evropu i uzima evropski novac. Ali i Rusija je takođe deo Evrope - jedna drugu trebaju u miru. Bilo bi mnogo bolje kada bi se ceo svet pridružio NATO, i zvali bi ga vojska Ujediwenih nacija. Ili da ga se reše.

Srbija želi da se pridruži EU. Međutim, veći broj zemalja EU su priznale nezavisnost Kosova. Nije li to paradoks, kontradiktornost?

- Postoji dosta kontradiktornosti u odnosima Srbije i zemalja EU, ali to nije omelo integraciju sa Evropom. Srbi i Srbija nisu baš objektivni kada su u pitanju zapadnjačke imperijalističke namere i ne bismo trebali preceniti naš vlastiti značaj. Ali ova kriza je poslužila kao priprema za događaje koji će slediti. Srbija i Republika Srpska su bile kao neka vrsta vudu lutke za Rusiju. Naši zapadni prijatelji iz dva svetska rata su nam zabili nož u leđa, a mislili su na Rusiju. Sumnjaju na nas kao na potencijalne ruske saveznike, ali, pritišćući nas, guraju nas čak bliže Rusiji. Mi smo uvek voleli Rusiju zbog njene kulture, ali sada kažu da nam je Rusija jedini izlaz. Pored toga, zapadna imperijalistička inicijativa je stereotipno zaslepljena opasnošću od Rusije, mada Rusija nikad nije nameravala da osvoji Evropu, koja je sada dom penzionera, studenata i nezaposlenih. U međuvremenu, postoji mnogo drugih država kao što su Kina i Indija, koje sve više rastu, ali zapadnjačka opsesija Rusijom nanosi štetu Srbima.

Napoleon je želeo da stvori jedinstvenu Evropu, ali je mislio da prvo zauzme Rusiju, i nije uspeo. Hitler je čak imao sporazum sa Rusijom, ali je želeo da svrati i osvoji Rusiju pre nego što daqe nastavi sa svojim pohodom na Evropu. Jedan ruski pisac je rekao da Rusiju ne možete razumeti umom, a ja bih dodao da se ne može posedovati oružjem. Drugi ne bi trebalo da prave takve greške jer je i Rusiji potrebna Evropa, i voljna je da pošteno trguje. Srbija je oduvek bila evropska. Bilo bi divno kada bismo se pridružili Evropi, bez ovakvih poniženja, bombardovanja, ucena i, konačno, pokušaja da se nametne neprihvatljiva cena - da se odustane od Kosova. Inače, mi delimo sve evropske vrednosti i nama ne bi bilo teško da se slažemo sa Evropom. Srbi, koji žive širom Evrope, su veoma integrisani, bez ikakvih kulturoloških problema, i veoma se ističu u svojim profesijama.

Russia Today, Moskva

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/131824/Intervju+Radovana+Karad%C5%BEi%C4%87a%3A+Rat+protiv+Srba+bio+je+priprema.html

Kosta Čavoški: Predaja Kosmeta ispod žita

Predaja Kosmeta ispod žita

Društvo | Uredništvo | avgust 28, 2010 at 15:28

---

Piše Kosta Čavoški

Mirenje naših zvaničnika sa odlukom prištinskih vlasti da čak i oni naši političari koji su rođeni na KiM i koji i dalje tamo žive, ne mogu da dođu na Kosmet „kao politički aktivisti", još jedan je dokaz da se Beograd pomirio sa gubitkom dela svoje teritorije

Kad je vlada Borisa Tadića pristala da se izveštajem Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, koji je navodno sadržavao nekih šest tačaka, glavne nadležnosti UNMIK-a, kao ispostave Saveta bezbednosti UN, prenesu na EULEX, koji je na Kosmet došao odlukom kosmetske Narodne skupštine, naši dični glavari uveravali su lakovernu javnost da će EULEX u odnosu na samozvanu nezavisnost Kosmeta biti neutralan i da tu nezavisnost neće ni zvanično ni prećutno priznavati. To je već tada bilo sumnjivo, jer su 22 članice EU, od ukupno 27, priznale navodnu nezavisnost Kosmeta, pa je bilo više nego verovatno da će to učiniti i EULEX, kao produžena ruka EU.

ŽRTVE VLASTITE LAŽI
Vreme, koje je majka istine, ubrzo je pokazalo da su naši dični zvaničnici ne samo besramno lagali nego da su i sami postali žrtve vlastite laži. Dana 18. avgusta 2010. godine Hašim Tači, premijer samozvane kosmetske vlade, zabranio je našim državnim zvaničnicima da ulaze u njegovu „državu". A ministar policije Bajram Redžepi je još dodao da je ova zabrana izrečena zato što su naši ministri Ivica Dačić i Goran Bogdanović u svojim zahtevima za posetu isticali da na Kosmet dolaze iz verskih razloga, a da su svoj dolazak uvek zloupotrebljavali u političke svrhe. „Svakim dolaskom" – objašnjava dalje Redžepi – „prekršili su zahtev za koji im je data saglasnost za ulazak i boravak na teritoriji Kosova." A kao primer koji to potvrđuje naveo je da je 15. avgusta 2010. godine Ivica Dačić, povodom obeležavanja slave, sa saradnicima posetio manastir Gračanicu i Banjsku i tom prilikom rekao, što je inače sušta istina, da u Rezoluciji 1244 piše da do 1000 carinika i policajaca (zaboravio je na vojnike) može da bude prisutno na našim najznačajnijim verskim i istorijskim mestima", što smo „mi i spremni da učinimo" (Politika od 18. avgusta 2010.).
Tako smo iz ovog Redžepovog objašnjenja saznali ono što naši sramežljivi zvaničnici kriju kao zmija noge: da prilikom svake nameravane posete Kosmetu moraju zvanično da traže saglasnost samozvanih kosmetskih vlasti i da tom prilikom, da bi lakše dobili dozvolu, krivo navode da dolaze u posetu isključivo iz verskih razloga. Ako se nesrećnim i nezaposlenim Afrikancima i može oprostiti kada, prilikom traženja viza za ulazak u EU ili SAD, lažno navedu da nameravaju da posete najbliži rodbinu, a u stvari hoće da nađu posao i nešto zarade, takva vrsta dovijanja nije primerena ministrima ako iole drže do dostojanstva države koju predstavljaju.
Ono što nas, međutim, čini srećnim i razdraganim jeste neočekivano Redžepovo otkriće da je Ivica Dačić iz duboke amnezije prizvao u sećanje odredbu Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 po kojoj će SR Jugoslavija, odnosno Srbija imati pravo da uputi na Kosovo i Metohiju do 1.000 svojih vojnika i policajaca. Kamo sreće da se toga setio ranije, pa da je umesto pristanka na dolazak EULEX-a i sklapanja s njim sramnog ugovora kojim se prećutno priznaje samozvana kosmetska država, zahtevao da vojnike i policajce KFOR-a zamene pripadnici naše oružane sile. I gde bi nam bio kraj da se ministar Dačić toga blagovremeno prisetio?
Za razliku od naših glavara koji obmanjuju vlastiti narod i navode lažne razloge kada traže dozvolu za dolazak na Kosmet, političke vođe kosmetskih Arbanasa dobro znaju šta treba da rade i kako se uspostavlja država koju hoće da imaju. Cilj im je da pokažu da su ozbiljna i prava država koja je spremna da koristi i silu, a da je navodna borba naših zvaničnika isključivo pravnim i diplomatskim sredstvima i nedelotvorna i ponižavajuća.

 

Goran Bogdanović u „državu" Kosovo može da u uđe samo u privatnom svojstvu, i to privatnim kolima ili na magarcu, nikako službenim automobilom Vlade Srbije

PONIŽENJE I PODVIJANJE REPA
Najvećem poniženju su nas ipak izložili oni od kojih se to najmanje očekivalo. Reč je naravno o EULEX-u – pomoćnoj službi samozvane kosmetske države. Kada je EULEX trebalo da dođe na Kosmet i najvećma zameni UMNIK, evropski dostojanstvenici u Briselu nisu javno poricali tvrdnje naših glavara da EULEX neće ni zvanično ni prećutno priznati samozvanu nezavisnost Kosmeta, ne bi li tako pomogli svojim pulenima u Beogradu da obmanjuju vlastiti narod. Nevolja je, međutim, bila u tome što su naši zvaničnici poverovali u vlastite laži, pa su se, po objavljivanju odluke Hašima Tačija o zabrani ulaska naših zvaničnika u njegovu „državu", obratili EULEX-u sa energičnim zahtevom, kako je to izjavio Goran Bogdanović, da „spreči nerazumno ponašanje Prištine i jednom za svagda joj stavi do znanja da je upravo ona uzrok i izvor svih tenzija" (Politika od 19. avgusta 2010.).
Na veliko iznenađenje naših glavara, zamenik šefa EULEX-a Roj Riv cinično je ponovio stav da se ta misija neće uključivati u rešavanje ovog pitanja. On je objasnio „da se EULEX ne bavi pitanjem poseta srpskih zvaničnika Kosovu, već je to pitanje vlade u Prištini i vlade u Beogradu i njihovih odnosa koji se odvijaju preko kancelarije specijalnog predstavnika EU na Kosovu Pitera Fejta" (Politika od 20. avgusta 2010.). Još je dodao da je za pružanje pratnje zvaničnicima koji dolaze i odlaze sa KiM nadležan KPS (kosmetska policija), a ne EULEX. Roj Riv je, dakle, bio savršeno jasan. Po njemu, EU smatra da su vlada u Prištini i vlada u Beogradu na ravnoj nozi, te da kao vlade nezavisnih država treba pregovorima da rešavaju probleme koji iskrsnu, a EULEX može samo da pruži dobre usluge i da posreduje. Drugim rečima, za EU kao takvu Kosmet je nezavisna i priznata država baš kao što je to i Srbija. Time je i javno potvrđeno da su naši glavari bestidno lagali kada su nas svojevremeno uveravali da će EULEX biti neutralan u odnosu na status Kosmeta.
Najmanje iznenađenje je ipak bilo bedno i poražavajuće reagovanje naše Vlade i našeg predsednika, koji još ne može da se oporavi od poniženja kojem su ga izložili evropski dostojanstvenici. Ministar Goran Bogdanović, koji je 19. avgusta 2010. godine trebalo da službeno putuje na Kosmet, odmah je podvio rep i posle sednice Vlade izjavio da nije otišao u Prilužje jer nije želeo da pravi probleme. A državni sekretar Oliver Ivanović je još dodao „da ovim potezima Priština pokazuje političku nezrelost", dok će naša Vlada postupiti uzdržano i mudro. Niko od njih, a naročito Boris Tadić, nije imao smelosti da prizna da je obmanjivao vlastiti narod kada je tvrdio da Evropska unija kao takva ne priznaje samozvanu nezavisnost Kosmeta i da će takvu politiku voditi i EULEX.

 

Kasno Ivica na Kosmet stiže. Ivica Dačić iz duboke amnezije prizvao u sećanje odredbu Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 po kojoj će SR Jugoslavija, odnosno Srbija imati pravo da uputi na Kosovo i Metohiju do 1.000 svojih vojnika i policajaca

GAŽENJE OSNOVNIH LJUDSKIH PRAVA
Ono što još niko nije primetio to je prelaženje EU i njenih dostojanstvenika u Briselu i predstavnika u Prištini preko gaženja osnovnih ljudskih prava u samozvanoj kosmetskoj državi, o kojoj se EU tako brižno stara. Po Besimu Hotiju, regionalnom portparolu KPS-a u Kosovskoj Mitrovici, čak i oni naši zvaničnici koji su rođeni na Kosovu i Metohiji i koji i dalje tamo žive, ne mogu da dođu na Kosmet „kao politički aktivisti" (Politika od 20. avgusta 2010.). To recimo znači da ni Goran Bogdanović, Oliver Ivanović, Dragan Petković, pomoćnik ministra i Radenko Nedeljković, načelnik kosovsko-mitrovačkog okruga, ne mogu da uđu u Tačijevu „državu" i prisustvuju nekom sastanku ako je razlog njihove posete politički. I što je još važnije, u tu „državu" mogu u privatnom svojstvu ući samo privatnim kolima ili na magarcu; nikako službenim kolima Vlade Srbije.
Jedno od osnovnih ljudskih prava za koje se EU toliko zalaže jeste pravo svakog građanina da se slobodno kreće po državi u kojoj živi bez ikakvih ograničenja i izražava svoja verska, nacionalna i politička uverenja nezavisno od stava onih koji su trenutno na vlasti, i nezavisno od toga da li putuje u privatnom, službenom ili nekom trećem svojstvu. Upravo to svoje pravo hoće da koriste naši sunarodnici Goran Bogdanović, Oliver Ivanović, Dragan Petković  i Radenko Nedeljković, ali im samozvane kosmetske vlasti to ne dopuštaju nego ih zaustavljaju i prisilno vraćaju ako putuju u službenom svojstvu. Očekivalo se da evropski zvaničnici u Briselu, tom bastionu ljudskih sloboda i prava, zagrme do neba zbog ovako očiglednog kršenja elementarnog ljudskog prava, a da njihovi predstavnici u Prištini ispraše tur kosmetskim vlastodršcima i upozore ih da to nikada više ne čine. Potuljeni evropski zvaničnici nisu, međutim, izrekli nijednu reč, a kamoli žestoko protestvovali i ozbiljno zapretili. A da ne bi ispalo da smo zlonamerni prema domaćim kvislinzima i tzv. nevladinim organizacijama što uopšte nisu zapazili ovako očigledno kršenje ljudskih prava, sa velikim razumevanjem navodimo da za to nisu ni bili plaćeni niti je Brisel spreman da to finansira. Jer, ako nema para nema ni muzike ljudskih sloboda i prava.
Kada je za vlade Slobodana Miloševića srpska policija progonila naoružane arbanaške teroriste, pa nekog od njih i ubila, to je za EU bio strašan zločin, a za Atlanski pakt dovoljan razlog da izvrši agresiju na našu zemlju i okupira Kosovo i Metohiju. A kada danas samozvane kosmetske vlasti silom sprečavaju naše sunarodnike da službenim kolima putuju po Kosovu i Metohiji, to je, po dvostrukim aršinima EU, sasvim legitimno ograničavanje osnovnih ljudskih sloboda i prava, koje čak nije vredno ni pomena. I u takvu EU koja se bez stida i srama oglušuje o kršenje sloboda i prava naših nesrećnih sunarodnika, Boris Tadić hoće da nas uvede i po cenu najvećih nacionalnih poniženja.

 

Dana 19. avgusta 2010. kosmetski ministar policije Bajram Redžepi je bez ikakvog okolišenja izjavio da je njegova vlada spremna da oružjem brani svoj teritorijalni integritet

ODBRANA TERITORIJALNOG INTEGRITETA ORUŽJEM
Dana 19. avgusta 2010. kosmetski ministar policije Bajram Redžepi je bez ikakvog okolišenja izjavio da je njegova vlada spremna da oružjem brani svoj teritorijalni integritet. Već sutradan je razjasnio ovu svoju izjavu objašnjenjem da će njegova policija uhapsiti lica koja pokušavaju da proglase nezavisnost severnog dela Kosova, dok je Goran Bogdanović podsetio da je Redžepi i ranije govorio da će „poslati specijalne jedinice policije na sever Kosova" (Politika od 21. avgusta 2010.).
Što god mi mislili o Arbanasima i njihovoj samozvanoj državi, oni i te kako znaju na čemu država počiva i kako se njen teritorijalni integritet brani. Zato imaju ne samo policiju sa specijalnim jedinicama, nego i zaštitni korpus koji je svojevrsna vojska, pa kad god naslute da može biti ugrožen teritorijalni integritet njihove samozvane države, odmah prete upotrebom oružane sile.
Naši glavari ne samo što ne prete nego, posle reforme naše vojske koju su proveli „stručnjaci" Atlantskog pakta koji i dalje sede u našem Generalštabu i imaju čak obeležena parking mesta, nemaju više ni čime da prete. Sve se to lako može utvrditi ako se uporedi broj vojnika, tenkova i borbenih aviona, s kojima je naša država raspolagala 1998. godine, sa brojem vojnika, tenkova i ispravnih aviona kojima sada naša vojska raspolaže. Upravo je Boris Tadić u svojstvu ministra vojske  započeo ovu „reformu" tako što je u prisustvu američkog ambasadora uništio preko 1000 protivavionskih raketa tipa „Strela", koje su bile veoma delotvorne protiv nisko letećih aviona, a naročito helikoptera. Uz to je u međuvremenu isečeno u staro gvožđe preko 700 tenkova, dok su skoro svi borbeni avioni prizemljeni zbog nedostatka finansijskih sredstava za njihov remont i opremu novijim uređajima i naoružanjem.
U dobro uređenim državama obično je broj vojnika i oficira pod oružjem najveći, nešto je manji broj policajaca, dok najmanje ima pripadnika agencija za obezbeđenje. U nas je izgleda obrnuto, možda i zbog toga što se veliki broj privrednika, tajkuna, političara i drugih bogataša oseća nesigurno zbog načina na koji su se obogatili. Zato je krajnje vreme da Boris Tadić, u svojstvu vrhovnog komandanta, izađe pred svekoliku javnost i saopšti sa koliko to oficira i vojnika pod oružjem, tenkova i ispravnih borbenih aviona u ovom trenutku naša vojska raspolaže, što inače svi u Atlantskom paktu, pa i naši susedi, dobro znaju, sem naših neobaveštenih i lakovernih građana.
Takođe bi nam morao reći kako je to uspeo da „reformiše" vojsku a da ne pribavi nikakvo savremenije naoružanje i sve drugo što uz to ide. Pa nije valjda da se vojska tako reformiše što se menjaju tekst zakletve i oznake na uniformama i uvode novi činovi po ugledu na neke vojske Atlantskog pakta? I dok nam Tadić ne saopšti verodostojne podatke o sastavu i naoružanju naše vojske, za početak se može reći da ona na papiru ima četiri brigade koje bi trebalo da imaju između 1.200 i 1.500 vojnika, jednu artiljerijsku brigadu, jednu specijalnu brigadu i nešto gardista. Nevolja je, međutim, u tome što te brigade, zbog raspoloženja koje je stvoreno u javnosti i niskih plata koje se nude, nisu popunjene, pa je veliko pitanje da li imamo i polovinu divizije iz Drugog svetskog rata spremne za borbeno dejstvo. Uz to nam je preostalo samo 250 tenkova i veoma malo ispravnih aviona čiji broj nije mnogo veći od broja prstiju na jednoj ruci. A i oni koji lete su u takvom stanju da su nam u poslednje vreme čak tri pilota poginula. Borbene helikoptere, na žalost, nikada nismo imali, a o najsavremenijim protivavionskim raketama i da ne govorimo.
Sve je to naravno posledica nove „doktrine" odbrane po kojoj se teritorijalni integritet države isključive brani pravnim i diplomatskim sredstvima, dok se vojska sprema za misije u dalekom svetu, recimo u Avganistanu, a možda kasnije i u Iranu. I umalo da zaboravimo ono što je u ovom času najvažnije: još je potrebna počasna četa sa crvenim tepihom i pleh muzikom za doček i ispraćaj stranih državnika.

 

Pravi razlog oštre retorike Prištine je najavljeno ustoličenje Patrijarha srpskog G. Irineja u istorijskoj Pećkoj patrijaršiji, koje bi trebalo da se održi, najverovatnije 3. oktobra 2010. godine

USTOLIČENJE PATRIJARHA
Pošto tugaljivo pitanje vojske valja ostaviti za neku drugu priliku, kada Boris Tadić obavesti znatiželjnu javnost koliko obučenih vojnika pod oružjem stvarno imamo i s kakvim naoružanjem raspolažemo, ostaje još da objasnimo zbog čega su vođe kosmetskih Arbanasa tako drske, a naši glavari neočekivano pomirljivi i „kooperativni", poput Gorana Bogdanovića koji je odustao od službene posete Prilužju da samozvanim kosmetskim vlastima ne bi pravio probleme. Pravi razlog je, po našem sudu, najavljeno ustoličenje Patrijarha srpskog G. Irineja u istorijskoj Pećkoj patrijaršiji, koje bi trebalo da se održi, koliko je to nama poznato, 3. oktobra 2010. godine. Ono je prvobitno bilo zakazano za april 2010. godine, ali je odloženo s razložnim obrazloženjem da bi zbog veoma uglednih gostiju, koji će biti pozvani, trebalo da se održi znatno kasnije. Jedva da treba reći da bi tom ustoličenju valjalo da prisustvuje vaseljenjski Patrijarh iz Konstantinopolja, a naročito ruski Patrijarh, zatim rumunski Patrijarh, bugarski Patrijarh, atinski Arhiepiskop, kao i mnogi drugi poglavari pomesnih pravoslavnih crkava; a da ne pominjemo i naše arhijereje kojih ima preko 40. Dolazak svih tih uglednih zvanica s odgovarajućom pratnjom je izuzetan poduhvat koji se ne može izvesti bez pristanka i aktivne saradnja samozvanih kosmetskih vlasti, pošto EULEX, KFOR i UNMIK neće u tome da učestvuju, sem da posreduju, da bi nam još jednom pokazali i dokazali da je Kosmet prava i nezavisna država s kojom se na ravnoj nozi mora pregovarati. Kosmetski Arbanasi jedva to čekaju da bi nam još jednom pokazali ko su i šta su.
Doduše, ni kosmetski Arbanasi nisu suočeni s jednostavnim izborom, iako će im biti mnogo lakše nego nama. Za srpsku Crkvu, srpski narod i srpsku državu ustoličenje Patrijarha u istorijskoj Pećkoj patrijaršiji ima i izuzetnu simboličku vrednost, pošto se time pred celim svetom pokazuje naša neraskidiva vezanost za Kosovo i Metohiju, koja traje više od 13 vekova, dok sami Arbanasi, čak i ako bi to hteli, nemaju čime to da pokažu, jer i ono malo starijih islamskih spomenika jeste turskog a ne arbanaškog porekla. Zato će se vođe Arbanasa truditi da ustoličenje Patrijarha učine što manje primetnim, a to mogu postići radikalnim smanjivanjem broja učesnika, zvanica, novinara i televizijskih kamermana kojima će obezbediti prolaz do Pećke Patrijaršije, sem ukoliko se ne umešaju moćni strani činioci s kojima još uvek računaju naši glavari.
Na mnogo većoj muci su naši zvaničnici, naročito Boris Tadić. Kako je njegovo prisustvo ustoličenju Patrijarha srpskog neizostavno, presudno je pitanje koji će razlog pismeno navesti za svoj dolazak u Pećku Patrijaršiju: da li će ustoličenju prisustvovati kao običan, skrušeni vernik, što je već navodio njegov Ivica Dačić, ili će doći u svojstvu poglavara Srbije. Kako god bilo, već nestrpljiva javnost očekuje da on faksimil svog pismenog zahteva, koji će EULEX preneti samozvanim kosmetskim vlastima, objavi na televizijskim ekranima i u dnevnim novinama.
U nadi  da će ustoličenje Patrijarha proteći na najbolji mogući način, primeren veličini i istorijskom značaju tog čina, čvrsto smo uvereni da naši zvaničnici treba da prestanu da ispod žita predaju Kosovo, a naše tamošnje sunarodnike ostavljaju na cedilu bez prave i delotvorne pomoći majke Srbije.

http://www.pecat.co.rs/2010/08/predaja-kosmeta-ispod-zita/

Milorad Dodik ...Kosovo otvara put za otcepljenje RS

Intervju Milorada Dodika Rojtersu

Kosovo otvara put za otcepljenje RS

Reuters, Srna | 02. 09. 2010. - 00:02h | Foto: S. Pašalić | Komentara: 0

Banjaluka - Odluka Međunarodnog suda pravde o Kosovu postavlja pravni presedan za otcepljenje RS, što bi moglo da se desi u roku od četiri godine, ali ovaj entitet neće žuriti sa tim potezom, izjavio je juče premijer RS Milorad Dodik.

On je u intervjuu Rojtersu rekao kako je njegov prioritet da ostvari veću autonomiju u okvirima Dejtonskog sporazuma. Ukoliko to ne uspe, on će se založiti za nezavisnost RS od ostatka BiH.

„Ukoliko kosovski Albanci, prema Međunarodnom sudu pravde i najvažnijim diplomatskim silama na svetu, imaju pravo da se otcepe zbog etničke mržnje i nepostojanja jedinstva sa Srbijom, zašto to ne bismo imali i mi u BiH?", upitao je Dodik.

Podsetimo, Međunarodni sud pravde je u julu objavio savetodavno mišljenje da Kosovo nije prekršilo međunarodno pravo proglašavanjem nezavisnosti pre dve godine.

Dodik je rekao kako očekuje da će RS steći autonomiju u naredne četiri godine, ali je dodao da se može čekati „čak i 10 godina ukoliko je to neophodno za očuvanje mira". On jerekao je da RS neće delovati jednostrano i da eventualno odvajanje od BiH neće izazvati rat ili nasilje.

„Mi nismo avanturisti, ići ćemo polako", rekao je premijer RS komentarišući mogući referendum o nezavisnosti u budućnosti, za koji je rekao da može biti najavljen 30 dana pre održavanja. „Naše je političko pravo da odlučujemo o svom statusu", naglasio je Dodik.

Predsednik Vlade RS rekao je da, iako je EU objavila da ne bi priznala nezavisnost RS, istorija pokazuje da se takvi stavovi brzo menjaju i dodao kako će moći da pronađe partnere među Hrvatima i Bošnjacima u BiH za dogovor o razlazu.

„Evropska unija je saopštila da neće nikada priznati jugoslovenske države, a potom su priznali Hrvatsku i Sloveniju. Vodećim zemljama Zapada potrebno je da negde na planeti imaju mesto na kojem mogu da pokažu da su na strani muslimana. Mi smo samo kolateralna šteta. Nije nam drago što smo locirani u BiH", rekao je Dodik.

Premijer RS zaključio je da bi rezolucija UN o Kosovu o kojoj će se u septembru voditi debata mogla da donese dodatnu podršku za napore Srba u BiH da u budućnosti ostvare veću autonomiju ili nezavisnost.

http://www.blic.rs/Vesti/Republika-Srpska/205365/Kosovo-otvara-put-za-otcepljenje-RS

Никада не реци „никада“, или хоће ли Србија признати Косово

31.08.2010

Петар ИСКЕНДЕРОВ

 

Никада не реци „никада", или хоће ли Србија признати Косово

Нимало наивни скандал распламсао се на српској политичкој сцени. Низ овдашњих и иностраних медија саопштило је, да су власти земље спремне да «под одређеним условима», признају самопроглашену независност Косова. Тако, на пример, албанско-језички лист «Коха диторе», који излази у Приштини, тврди да ће се то догодити уколико се испуне три услова: «екстериторијалност православних манастира на Косову», «специјални статус за Србе, који живе јужно од реке Ибар», и «признавање постојећег статус-кво на северу Косова». По писању листа, који се позива на поуздане изворе у високим круговима српске дипломатије, већ се може говорити о «првом јавном сигналу», који сведочи да су власти Београда спремне да реше косовски проблем «једном и за свагда», полазећи од сопственог виђења будућих односа са светском заједницом (1). Аналогне публикације појавиле су се и на страницама београдског листа «Правда», хрватског издања «Нови лист» и низа других «по врућим траговима» преговора, које је у Београду водио министар иностраних послова Гвидо Вестервале. Он је по први пут децидно изјавио у име Европске уније, да Србија треба да «призна реалност», која се своди на постојање независне косовске државе, уколико намерава да постане чланица Европске уније.

Све до сада су чиновници Европске уније и руководство њених земаља-чланица избегавали да директно увежу та два питања, говорећи једино о неопходности унапређивања сарадње између Београда и Приштине у оквирима регионалне и општеревропске интеграције. Како је с тим у вези указао београдски лист «Правда», председник Србије «озбиљно разматра тај предлог, свестан да при ригиднијем ставу Србија лако може остати и без Европске уније, и без јужне покрајине». Наслов чланка у «Правди» више је него отворен: «Тадић пристаје да призна Косово» (2).

Разуме се, канцеларија председника Србије Бориса Тадића пожурила је да демантује те тврдње, означивши их као «апсолутно нетачне». «Председник Тадић никада неће признати независност Косова» - цитира агенција ТАНЈУГ изјаву његовог представника. Сам Тадић је изјавио новинарима, приликом посете граду Ужицу, да «Србија никада неће признати Косово». «То је црвена линија преко које ми нећемо прекорачити». Међутим, већ наредна фраза коју је изговорио Тадић о томе, да «му ни један инострани политичар никада није говорио о томе, да је признавање Косова услов за улазак Србије у Европску унију», оставља чудан утисак, јер противуречи свему оном што су светске информативне агенције саопштиле о београдским преговорима Гвида Вестервалеа (3). Аналогне препоруке у свом последњем извештају даје и «Међународна кризна група», која саветује Вашингтону и Бриселу истовремено да допринесу преговорима измђу Бориса Тадића и премијера Косова Хашима Тачија и «пораде са Косовом на осигурању нових међународних признања» (4).

Још очигледније о помацима који се догађају у српском руководству по питању Косова сведочи чудна иницијатива, коју је покренуо Тадић након преговора са Гвидом Вестервалеом. Он је изјавио да намерава одржати хитне консултације са руководством САД и Европске уније поводом, по свој прилици, већ припремљеног нацрта резолуције, коју Србија намерава да стави на гласање на септембарској седници Генералне скупштине ОУН (претпоставља се да ће то бити 9. септембра). У нацрту документа било је речи о «недопустивости» за ОУН самопроглашене независности Косова и о неопходности за новим преговорима између Београда и Приштине «о свим отвореним питањима». Међутим, сада српски председник намерава да у документ унесе суштинске измене са циљем, да он истовремено «остане на линији националних интереса државе Србије, али и да задовољи велике државе» (5). Српски председник је изразио захвалност «Русији, Бразилу, Кини и Индији», али је одмах нагласио, да питање Косова «треба решавати у преговорима са водећим земљама Европске уније, пре свега Немачком, Француском, Великом Британијом, Италијом и САД», тојест, са оним државама које су одмах признале Косово и које очигледно не намеравају да мењају своју одлуку у корист Србије (6).

У такав курс одлично се уклапа и намера коју је 30. августа обелоданило српско Министарство одбране, да већ у септембру отвори представништво Србије при штабу НАТО, очигледно такође да би, говорећи речима Тадића, «задовољило велике државе».

Да ли је и збиља руководство Србије спремно да, кршећи текст Устава земље, којим се Косово дефинише као саставни део територије Србије, призна исто независном државом? Према расположивцим информацијама, Демократска странка председника Тадића и њени партнери у владајућој коалицији, у првом реду либерал-демократе Чедомира Јовановића, већ су себи одговорили позитивно на то питање. Проблем је сада у проналажењу одговарајућег унутарполитичког контекста. То је фактички признао и бивши амбасадор Србије у Паризу, Предраг Симић, кога цитира горе поменути лист «Правда». По његовим речима, „признање Коова наишло би на веома оштру реакцију великог дела унутрашњег јавног мнења". „Видећемо хоће ли то довести до пада владе" – каже господин Симић, очигледно самим тим сматрајући питање признања унапред решеним (5).

Ако власти Србије признају независност Косова биће то најозбиљнији изазов Русији, јер ће довести у сумњу свеукупни систем њених геополитичких приоритета у региону (разуме се, ако такав систем и постоји). Након тога ће Москва, на први поглед, имати две формалне могућности да реагује: или да изјави како признавање Приштине од стране Београда ништа не мења у оцени косовске независности, која је у противуречности са међународним правом, или да одмах иза Београда изјави да је неопходно „поштовати реалности". И једно и друго ће нанети ударац ауторитету Русије и њеној способности да игра конструктивну улогу у сређивању многобројних регионалних конфликата.

Постоји, међутим, и „трећи пут" везан са губљењем одређених илузија, али зато у потпуности кортеспондира са том истом Realpolitik, која се све више афирмише на евроазијском простору. Тај пут претпоставља промовисање, пре свега, сопствених национално-државних интереса путем склапања привремених савеза и коалиција, поред осталог и са опозиционим унутарполитичким снагамна у овим или оним државама. Ако Србија призна Косово, то ће поставити мастан крст на још увек постојеће у руском руководству наде у пуновредну геополитичку сарадњу са садашњим властима Србије. Наравно, «Јужни ток» и куповина «Нафтне индустрије Србије» су преозбиљна за Русију питања да би зависила од косовске конјунктуре, али управо се она никуда неће денути из руско-српског дневног реда. Ради се о нечем другом: о неопходности израде јасног система приоритета на српској политичкој сцени са циљем да се за себе искристалишу оне снаге, које након доласка на власт неће рећи Москви да кључне балканске проблеме неће решавати са њом, већ са водећим државама Европске уније. Одредивши такве потенцијалне савезнике, неопходно је доприносити јачању њихових позиција у структурама власти Србије. Заправо, историјски је управо такву политику Русија и водила у односу на Србију, Бугарску, Црну Гору, Румунију и остале државе региона. И називало се то максимално поштено и отворено – одбраном државних интереса, а не заштитом застарелих међународно-правних норми, преко којих су, по свој прилици, спремне да прекораче чак и актуелне српске власти.
_______________________

[1] Koha Ditore, 27.08.2010.

[2] Правда, 28.08.2010.

[3] http://www.predsednik.rs/mwc/default.asp?c=305000&g=20100829115819&lng=cir&hs1=0

[4] Kosovo and Serbia after the ICJ Opinion. Pristina–Belgrade–Brussels, 2010. P.ii-iii.

[5] http://rian.ru/world/20100828/269906735.html

[6] Правда, 28.08.2010.

 

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ - старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј» и радиостанице «Глас Русије».

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=3242

OBRAD KESIĆ: PLAŠEĆI GRAĐANE TADIĆ I POLITIČKA ELITA VODE SRBIJU U NOVE SUKOBE

OBRAD KESIĆ ZA „NOVI STANDARD": PLAŠEĆI GRAĐANE TADIĆ I POLITIČKA ELITA VODE SRBIJU U NOVE SUKOBE

ponedeljak, 30 avgust 2010 13:38

 

Od dolaska DOS bilo je jasno da su Albanci spremni "da ubijaju i da ginu" za nezavisno Kosovo, a da Srbi nisu kako bi to sprečili. Taj debalans sile glavni je razlog zbog koga Amerika i EU nisu ni tražile kompromisno rešenje za Kosovo


Konačno je o Kosovu i Metohiji postignut nacionalni konsenzus većeg dela srpske političke elite. Time je i zvanično obelodanjeno ono što su mnogi sumnjali da se dešava iza zatvorenih vrata i krije od javnosti i medija: da su se konačno dogovorile dve najveće partije - Demokratska stranka Borisa Tadića i Srpska napredna stranka Tomislava Nikolića. Njima se u novoiskovanom konsenzusu brže-bolje priključilo niz drugih političara, stranaka, pa i značajan deo intelektualne, ekonomske i medijske elite.

U normalnim prilikama to bi bio razlog za slavlje jer u Srbiji već duže vreme nema minimuma konsenzusa o nacionalnim i državnim interesima. Ali niti su ovo, nažalost, normalna vremena, niti je postignuti konsenzus korak napred, niti će doneti očekivane rezultate. 

Za sada znamo da su srce postignutog dogovora tri tačke: 

1. Ulazak u EU je srpski državni i nacionalni prioritet, dok Kosovo nije toliko važno da može da ugrozi "evropsku perspektivu" Srbije; 

2. Srbija ne sme nikada da uđe u sukob sa velikim silama;

3. Srbija se unapred odriče korišćenja nasilja i pretnje nasiljem.

Ovi temelji sadašnje politike predsednika Borisa Tadića i njegove vlade istovremeno su i razlozi zbog kojih borba Srbije za očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta nije ozbiljno shvaćena u međunarodnoj zajednici. A to su i razlozi zbog kojih u ozbiljnost te borbe sumnja sve veći deo srpske javnosti. Jedino je Vuk Jeremić retorikom protivrečio ovako zacrtanim ciljevima, ali retorika vlasti u obraćanju srpskoj javnosti od početka se razlikovala od retorike koju su članovi kabineta predsednika Tadića i srpske diplomate koristili u privatnim razgovorima sa predstavnicima EU i američke administracije. Ova potonja retorika je u velikoj meri u potpunom skladu sa prethodno navedenim tezama. 

PRIVATIZACIJA DIPLOMATIJE Primetno je takođe da smo, uz konsenzus elite i formulisanje glavnih ciljeva, na formalan način prihvatili i privatizaciju srpske diplomatije. To da predsednik Tadić najozbiljnije teme o odnosima sa Amerikom i evropskim silama, pa čak i sa Rusijom, rešava preko svog kabineta nije ništa novo, ali je novo da je cela nova faza "borbe" za Kosovo potpuno vezana za neke anonimne ljude koje predsednik Tadić šalje u značajne zemlje sveta da bi preneli ovu miroljubivu poruku srpske političke elite. Iako su šef diplomatije i glavni kadarovi u Ministarstvu inostranih poslova ljudi od poverenja predsednika, ipak je nužno da se angažuju drugi da rade njihove poslove. Zato su valjda kriterijumi za imenovanje ambasadora Srbije do te mere narušeni da neko može da bude ambasador na početku radnog veka, a neko pošto je već završio ceo radni vek. Uostalom, nije ni bitno ko formalno sedi u srpskim ambasadama jer se prava i jedino važna diplomatija ionako obavlja iz predsedničkog kabineta. 

Ovako privatizovana diplomatija u velikoj meri slabi postignuti politički konsenzus jer jasno sugeriše da taj konsenzus služi kao maska ili izgovor za ono što se ionako već  odavno radi. Drugim rečima, konsenzus odavno postoji, ali je sada nužno da se obelodani pred javnošću kako bi se time dobilo opravdanje za buduću politiku Srbije prema kosovskom pitanju. 

To i ne bi bilo toliko tragično da su tvorci ove politike imali dovoljno hrabrosti da od samog početka borbe za Kosovo iskreno i otvoreno krenu ovim putem, jer onda bi imali bolje šanse da postignu ono što im je sada ključni cilj: da se problem Kosova gurne u stranu kako bi odnosi sa Amerikom i EU bili unapređeni i kako bi put Srbije prema EU bio deblokiran, uz neku vrstu podele Kosmeta. Ovo bi predstavljalo vrhunac uspeha spoljne politike predsednika Tadića i ove vlade. 

Na njihovu žalost, šanse da se išta od toga ostvari ravne su nuli. Sada su manje nego pre dve godine jer Vašington i veći deo EU veruju da je konsenzus Tadića i Nikolića uspeh evro-američke politike uslovljavanja. A to znači da će uslovljavanje da se nastavi još jače, pri čemu ne postoji ni malo prostora da se ozbiljno prihvate i uvaže srpski interesi, ma koliko skromni bili. Logika politike uslovljavanja glasi da Srbiji ne treba dati bilo kakav ustupak na severu Kosova, osim možda na rečima, jer je Srbija u suštini već napravila najteži i najbolniji ustupak prihvatajući nezavisnost Kosova kao "realnost". 

Zašto bi Vašington i njegovi evropski partneri činili nešto za Srbiju? Od dolaska DOS na vlast bilo je jasno da su Albanci na Kosovu spremni "da ubijaju i da ginu" za nezavisno Kosovo, a da Srbi nisu spremni niti da ubijaju niti da ginu kako bi sprečili nezavisno Kosovo. Taj debalans sile glavni je razlog zbog kojeg Amerika i EU nisu ni tražile kompromisno rešenje za Kosovo. Za njih je veći rizik bio da Albanci budu nezadovoljni nego da Srbi budu nezadovoljni. 

Najgore je to što srpsko odbijanje upotrebe sile ne znači da je na Kosovu isključena mogućnost novog nasilja i novog sukoba. To što je Srbija na svakom koraku svu svoju strategiju koordinirala sa EU i sa Amerikom takođe nije garancija da neće biti novih sukoba niti novog nasilja. Niti bilo ko može da garantuje da se nezavisnošću Kosova završava ta tragična priča vezana za raspad SFRJ. Pogotovo takvu garanciju ne mogu da daju NATO, Amerika i EU, koji su ponovo otvorili proces nacionalnog samoopredelenja, koji je i doveo do cepanja Srbije i do nezavisnog Kosova. Zašto bi sada trebalo da prihvatimo njihove tvrdnje da je ta priča završena stvaranjem nezavisnosti Kosova, pogotovo što se radi o istima koji su to garantovali Slobodanu Miloševiću u Dejtonu i koji su rekli da će morati prvo da se ispune standardi, pa tek onda da se rešava status Kosova. To su, na kraju, isti koji i dalje insistiraju da je Kosovo "jedinstven" slučaj. 

PREDNOSTI OTPORA Uostalom, razlog što za vreme hladnog rata u Evropi nije izbio ozbiljan sukob između Amerike i Sovjetskog Saveza jeste baš taj da su i jedna i druga strana bile uverene da bi oni drugi odlučno vojno reagovali na svaku ozbiljniju provokaciju. Svet je par puta došao do ivice rata, ali je ravnoteža straha obezbedila mir i rešavanje problema pregovorima, a ne preko nišana. Po istoj logici, treba imati u vidu da će do nasilja, ako ga bude, verovatno najpre doći zbog severa Kosova jer su Srbi u tom delu Kosova odlučni da u potpunosti odbace autoritet vlasti iz Prištine. Sada je Sever najsporniji deo deo američke politike prema Srbiji. 

Srpska politička elita i predsednik Tadić svoju politiku žele da predstave kao jedino "normalnu " jer bi svaki sukob, po njima, uveo Srbiju u nove ratove. Naravno, ovo nije tačno, a dokaz za to je Republika Srpska. Poslednjih par godina Milorad Dodik i političko vođstvo RS su u više navrata morali oštro da se suprotstave politici centralizacije BiH, koju su im nametali visoki predstavnik i njegovi sponzori u Vašingtonu i glavnim evropskim gradovima. Svaki sukob između Dodika i visokog predstavnika u javnosti se predstavljao kao početak kraja za Dodika i RS, a rezultat je da niti je bilo nasilja niti je došlo do pokušaja da se smeni Dodik. To se nije dogodilo samo zato što međunarodna zajednica strahuje da bi takav pokušaj prouzrokovao još veću nestabilnost i krizu, da bi Dodik poveo masovni pokret građanske neposlušnosti, koja bi BiH dovela do potpune blokade u svakom pogledu i do ivice raspada. A to je mnogo veći rizik nego što su Dodikovi protivnici u Vašingtonu i Evropi spremni da prihvate. Drugim rečima, postoje neke vrste ravnoteže snaga koje dovode i Ameriku i EU do zaključka da je mnogo korisnije dogovoriti se sa Dodikom nego se s njim sukobiti. 

Naravno, to ne znači da je RS u bilo kom kontekstu ravnopravna sa Amerikom i EU, ali znači da se interes RS uvažava i da se ozbiljno shvata da su, ako se ugroze osnovni interesi RS, moguće posledice koje niko u međunarodnoj zajednici nije spreman da prihvati.

Ako je to faktičko stanje u odnosu RS sa velikim silama, a uzme se u obzir da je RS deo BiH, koja je pod nekakvom vrstom protektorata, onda se mora postaviti pitanje kako Dodik može da se ponaša kao državnik, a RS kao država, a Srbija nema izbora osim da se sama ponaša kao protektorat?

Ovo je po sebi dovoljno ozbiljno da bi trebalo da barem malo zabrine političku elitu u Beogradu. Ono što Dodik i politička elita u RS razumeju jeste da očekivanja milosti i ljubavi od onih koji u suštini rade protiv njihovih glavnih nacionalnih i državnih interesa može samo da se završi u razočarenju i da zbog toga osnovni princip u odnosu sa velikim silama mora da bude, grubo rečeno, ono što je karakterizovalo spoljnu politiku Titove Jugoslavije: uvek je bolje da te poštuju nego da te vole. 

PLAŠENJE GRAĐANA SILOM Zbog svega toga, uveren sam da postignuti nacionalni konsenzus o kosovskom pitanju niti može da bude uspešan niti može da garantuje mir. To služi samo kao izgovor za neodgovornost i nezrelost političke elite u Srbiji. Plašenje građana novim ratovima koji će se otvoriti ako se kaže „ne" - i da to „ne" stvarno znači „ne" - samo može da izazove nove ucene i novi pritisak Amerike. A albanske ekstremiste može samo da ohrabri da problem severnog Kosova reše onako kako je Hrvatska rešila "srpski problem" na svojoj teritoriji. Paralelu između Krajine i severa Kosova ne bi trebalo preuveličavati, ali bi je ipak trebalo ozbiljno shvatiti. 

Sadašnja politika predsednika Tadića i političke elite u Srbiji predstavlja u mnogim stvarima kontinuitet sa politikom Slobodana Miloševića. Prvo i prvenstveno, korišćenje straha da bi se narod mobilisao i eventualno demobilisao i danas je aktuelno kao što je bilo za vreme Miloševića. Za vreme Miloševića vrlo brzo se došlo do toga da se tvrdi kako devet miliona Srba ne smeju postati taoci radikalne politike trista hiljada Krajišnika, a onda je došlo do toga da devet miliona građana Srbije ne smeju da postanu taoci lude politike milion i četirsto hiljada "dinarskih" Srba u Bosni i Hercegovini, da posle toga tristo hiljada Srba sa Kosova i Metohije nisu smeli da ugrožavaju budućnost sedam miliona sugrađana u ostalim delovima Srbije. Ako pratimo ovu logiku, jasno je da pedeset hiljada Srba na severu Kosmeta isto tako ne bi smelo da ugrožava dobrobit tih istih sedam miliona Srba, koji samo žele mir i normalan život. U jednom momentu će se morati postaviti pitanje gde ova logika vodi što se tiče Srba na jugu Srbije i Srba u Sandžaku? Iza ove logike tobož većeg dobra uvek se u stvari krila logika da je najveće dobro da opstane režim, pa makar ništa drugo ne opstalo. 

Sadašnja politika koja se sprovodi kroz konsenzus većeg dela opozicije sa vlastima garantuje nove sukobe za Srbiju. Ako ništa drugo, garantuje da će Srbi međusobno da se sukobe. Da ostavimo po strani pitanje Kosova i koliko je ono duboko emotivno podelilo Srbe, ali postoje i druge indikacije da mogu da izbiju novi međusrpski sukobi. 

Srbi u Mitrovici i na severu Kosmeta vrlo brzo će se naći pod žestokim pritiskom da prihvate nadležnost i autoritet državnih institucija iz Prištine. Posle toga sledi mnogo ozbiljnija konfrontacija između političke elite u Beogradu i Dodika u RS. Ovaj sukob mora da izbije najpre zbog toga što uspeh Dodika i RS jasno pokazuje da ipak postoji alternativa sadašnjoj politici elite u Beogradu, kao i da sukob sa velikim silama ne mora da znači novi rat. Zbog toga sadašnja politička koalicija u Beogradu po svaku cenu mora da spreči uspeh Dodika i RS. Do sada je Beograd radio protiv tog uspeha pod izgovorom da radi samo ono minimalno što Amerika i EU od nje očekuju, ali će ubuduće ovaj sukob postati mnogo emotivniji i ličniji, jer direktno ugrožava temelj sadašnje nacionalne politike i dogovora opozicije i vlasti u Srbiji. 

A kako će na sve ovo da gledaju Vašington i Brisel, već možemo da naslutimo prema izjavama američkih diplomata iz poslednih nekoliko nedelja. Američki ambasador na Kosovu Kris Del već kaže da je u ovom momentu glavni problem na Kosovu to što vlada "pravni haos" na severu i što se ne može uspostaviti "vladavina prava" na tom delu Kosova. Drugim rečima, to je "divlji zapad" i, kada je takvo bezakonje, mora se očekivati korišćenje radikalnih mera da bi se uveli red i mir. Slično tome američki diplomate vide i RS. U najnovijem izveštaju Stejt Dipartmenta o stanju terorizma u svetu navodi se da je RS neprihvatanjem nadležnosti institucija iz Sarajeva direktno doprinela da pretnja terorizma u BiH postane veća. Drugim rečima, RS i dalje predstavlja za Ameriku istu vrstu problema kao i vehabije. 

GUBITNIČKA ELITA Šta nam preostaje? Proces dezintegracije srpske države nije zaustavljen, a politička elita Srbije tom procesu pomaže. Ona jednostavno ne oseća i ne preuzima ni malo odgovornosti za sadašnje stanje demokratije u zemlji i htela bi da iskoristi kosovsko pitanje kao izgovor za sopstvenu nesposobnost i zloupotrebu vlasti i državnih institucija. Zbog toga stalno slušamo da "nema alternative" njihovoj politici, da nema alternative njihovoj rešenosti da se ne sukobljavaju sa velikim silama. Jer, prema toj definiciji, ne samo da je Srbija toliko jadna, siromašna i bez snage da ne može da se izbori sa ovako krupnim problemom već su nam i svi ostali njihovi promašaji i neuspesi prosto suđeni. 

Sugerišu nam da oni jednostavno ne mogu biti odgovorni za sadašnju situaciju jer je Srbija, navodno, takva kakva jeste. A sebe bi želeli da nam predstave kao jedine koji u toj Srbiji, u suštini, mogu da vladaju. Njihov uspeh može da se ostvari samo ako im pođe za rukom da istisnu svaku kritiku njihove politike i da ubede što veći broj građana da oni nemaju izbora. U tome je njihova sličnost sa Miloševićem velika jer je on to činio na bazi stvaranja kolektivne apatije i osećaja beznađa, pa i time što je predstavljao svoje kritičare i opoziciju kao nenormalne, radikalne i neodgovorne "izdajnike" koji bi gurnuli Srbiju i Srbijance u sve veća stradanja. Pored toga, on je vešto uspeo da predstavi Ameriku i Evropu kao glavne krivce za sve njegove neuspehe, nesposobnost i političko prevrtanje, ali i istovremeno i kao glavne partnere u spasavanju Srbije.

Milošević je na taj način uspeo da sačuva svoju vlast i produži svoj rok trajanja, ali njegov pad sa vlasti se desio baš kada su mnogi obični ljudi savladali sopstvene strahove i osećaj nemoći. On je pao upravo zato što su ljudi koji su služili kao šrafovi u aparatu njegovog režima izgubili volju da rade sve veće i ljigavije prljave poslove, samo da bi on i njegova vlast opstali. Osećaj poniženja, koji se stvarao kao deo nacionalnog identiteta, i osećaj gađenja prema sve većoj brutalnosti režima su prevladali taj strah kojim se vešto manipulisalo. 

Milošević je za neko vreme je ipak uspeo da uvuče srpsku elitu, državne funkcionere, službenike i veliki deo običnih građana u blato svoje vladavine. Na ovaj način je uspeo i da prebaci odgovornost i da je podeli bez predaje vlasti, jer, kada se većina valja u blatu, onda su svi jednako prljavi, a istovremeno su i jednako čisti. 

GURANJE SRBIJE U BLATO To je u suštini i sadašnja strategija vlasti i političke elite u Srbiji. Kao što je Americi i njenim evropskim "partnerima" potrebno da Srbiju gurnu što dublje u blato, samoponižavanje, osećaj niže vrednosti i beznađe, da bi na taj način opravdali svu svoju politiku u poslednje dve decenije i da bi se oni predstavili kao jedina alternativa za spasavanje Srbije - tako i današnja srpska elita želi da gurne što veći broj građana u to isto blato da bi sebe prikazali kao jedino normalne i kao siguran spas za Srbiju. 

Oni koji odbiju da dobrovoljno uskoče u to blato moraju ili da se gurnu u njega ili da se diskvalifikiju i isključe iz svake javne rasprave o sadašnjoj politici i budućnosti Srbije. To za jedno kratko vreme može da uspe, jer mediji i politički i javni prostor su pod skoro punom kontrolom sadašnje vlasti. Za sada, to je dovoljna garancija za srpsku elitu jer niko od njih ne razmatra šta će biti prekosutra, nego se samo bave današnjim danom i, ako baš moraju, narednim. Sve njihove kalkulacije svode se na to da opstanu kao dominantni barem još jedan dan, i to im stvara osećaj zadovoljstva. 

„Govori istinu pred silom" (Speak truth to power) glasi rečenica koja se često pripisuje Martinu Luteru Kingu iz onih vremena borbe za prava američkih crnaca kada se svima činilo da ta borba ne može da donese pobedu jer sa druge strane je bila velika sila. Drugim rečima, bori se protiv sile istinom. Ta rečenica ima biblijski i verski koren predstavljajući jedinu jasnu i ispravnu strategiju u situacijama velike nepravde, vladavine sile, straha i osećanja nemoći. Najjače oružje u takvim slučajevima jeste baš obraćanje vlasti – pa bila ona "velike sile" Amerika i EU ili "male sile", koje trenutno vladaju Srbijom - da mi znamo sve što oni rade, kako rade i zbog čega sve to rade, i da je sve to prljavo, jadno i protiv osnovnih principa demokratije i vladavina prava. Moramo da ostanemo dostojni kao pojedinci i kao ljudi u toj borbi za istinu i u želji da Srbija postane normalna i bezbedna država za sve svoje građane, mesto gde se gradi demokratsko društvo na osnovama poštovanja građanskih prava i sloboda, i prostor na kome postoji odgovornost za svaku odluku koja se donosi. To može jedino da se ostvari ako što veći broj ljudi u Srbiji još jednom odlučno kaže "ne" željama političke elite da ih ubedi da "nemaju alternativu" i da moraju da prihvate da učestvuju u formiranju nacionalnog koncensusa koji se gradi na pesku nesposobnosti, neodgovornosti i laži. 

Sve što se sada dešava Srbiji nije rezultat Božje volje niti neke prirodne nepogode, ali nije ni rezultat prevelike moći Amerike, nego se sve to dešava jer je to izbor i opredeljenje beogradske elite i vlasti. Što pre se ova "realnost" shvati, tim će pre Srbija stati na svoje noge.

 

http://standard.rs/vesti/36-politika/5274-obrad-kesi-za-novi-standard-plaei-graane-tadi-i-politika-elita-vode-srbiju-u-nove-sukobe-.html

Srbiju ceka debakl u UN (Trifkovic, "Vesti", 30.VIII.)

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/78153/Srbiju-ceka-debakl-u-UN

Srbiju čeka debakl u UN

Srbija će doživeti poraz u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija i to će predstavljati logično finale odluke Međunarodnog suda pravde od 22. jula da jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova nije prekršilo nijednu primenjivu normu međunarodnog prava, kaže u razgovoru za "Vesti" dr Srđa Trifković, politički analitičar iz Čikaga.

 Na osnovu čega tako sudite?

- Za vladajuću koaliciju u Srbiji i za njene nalogodavce u Vašingtonu i Briselu, haška odluka i predstojeći njujorški debakl poodavno su programirani u okviru zajedničke strategije povinovanja Srbije briselsko-vašingtonskom diktatu i njene kapitulacije po kosovskom pitanju. Odluka MSP i predstojeći poraz srpske rezolucije u UN ukazuju da je vladajuća koalicija spremna da kosovsku farsu privede kraju, a da njeni spoljni mentori ne vide nikakvu domaću opasnost po koalicionu stabilnost. Radikalni obračun postmodernog Zapada sa Srbima kao neprevaspitanom nacijom zasnovanom na prevaziđenim modelima kolektivnog identiteta time ulazi u završnu fazu. Farsa sa MSP-om i sa najnovijim predlogom rezolucije potvrđuje da vladajuća koalicija od prvog dana postojanja pre dve godine samo obmanjuje srpsku javnost pretvarajući se da se "bori za Kosovo", a njeni spoljni nalogodavci samo se prave da im zbog toga nije pravo.

Možete li da pojasnite vaš zaključak?

- Kako se inače može objasniti sada već notorna činjenica da je Srbija krajnje diletantski formulisala pitanje postavljeno MSP-u: "Da li je proglašenje nezavisnosti privremenih institucija na Kosovu u skladu sa međunarodnim pravom?" Teško je zamisliti da Tadić, Jeremić i njihovi stručni savetnici nisu bili svesni činjenice da međunarodno javno pravo ne zauzima stav prema deklaracijama o nezavisnosti kao takvim.

Kako ocenjujete predlog rezolucije Srbije podnet Generalnoj skupštini UN?

Prekršeno međunarodno pravo Da li posledice prištinske deklaracije zadiru u međunarodno pravo? - Međunarodno pravo i te kako je prekršeno posledicama jednostranog proglašenja nezavisnosti. Frapantno je da Srbija nije tražila od MSP da se izjasni o suštinskim pitanjima: da li je Kosovo imalo pravo na otcepljenje od Srbije? Da li je Kosovo sada konstituisano kao država shodno normama međunarodnog prava? Da li priznanja Kosova kao države od strane trećih zemalja predstavljaju kršenje međunarodnog prava?

- Predlog rezolucije sročen je u istom duhu. Tobože je u suprotnosti sa voljom zapadnih mentora vladajuće koalicije, ali ničim ne dovodi u pitanje odluku MSP. Traži se novi dijalog o Kosovu, ali je upadljivo i frapantno da se eksplicitno ne traži ponovno otvaranje suštinskih pregovora o statusu pokrajine. Zvanični Beograd samo traži da Generalna skupština UN pozove obe strane na "iznalaženje obostrano prihvatljivih rešenja za sva otvorena pitanja kroz miroljubivi dijalog".

Kakav epilog možemo da očekujemo?

- Pred UN, zvanična Srbija sada izlazi sa predlogom koji je u skladu sa težnjama ilegalnog režima u Prištini i sa željama zapadnih sila koje su taj režim priznale. Svi se oni odavno zalažu za pregovore sa Beogradom "o otvorenim pitanjima" čime se podrazumeva da je problem statusa rešen u albansku korist, da Srbija takav ishod implicitno prihvata kao nepromenjivu datost i da je cilj pregovora u suštini uspostavljanje dobrosusedskih odnosa dve međusobno priznate države. Tako da će posle drugog uzastopnog poraza u manje od dva meseca u Njujorku, vladajuća koalicija imati neophodan smokvin list: odluka međunarodnih foruma kao medijski upotrebljivo pokriće za predstojeću konačnu kapitulaciju. Medijski spin je već na vidiku: šta jes'-jes', učinili ljudi šta su mogli, borili se vala k'o lavovi, ali avaj...