Мит о Европи

 

Марко Пејовић

14.09.2010, 12:31

Не тако давно генерације данашњих грађана Србије одрастале су уз сјајну дечију емисију Бранка Коцкице. Свима су остали урезани у памћење стихови којима је та емисија почињала:

            

У свету постоји једно царство,

                            У њему царује другарство,

                            У њему је све лепо,

                            У њему је све нежно,

                            У њему се све радује.

                           

                            Тамо су куће од чоколаде,

                            Прозори су од мармеладе,

                            Тамо свако ради оно шта хоће,

                            Тамо расте свако воће.

                                           

         Време едукативних емисија пред полазак у школу одавно је прошло а нове генерације одрастају уз сасвим другачије, етички много сумњивије емисије, а оно мало образовног програма који се још увек емитује преузет је са страних телевизија. Али смисао поменутих стихова Бранка Коцкице још увек одјекује у ушима српских грађана јер се већ пуну деценију налазе на путу ка чланству у Европској унији. А велики део српске политичке елите и значајан део друштва Европу замишља управо као имагинарно царство из поменуте песмице. Идеја о Европској унији прерасла је саму себе, постала је један од митова који даје снагу да се издрже тешка транзициона времена. И као што су у средњем веку упорно чекали други долазак Христов, или не тако давно у социјалистичкој прошлости, прелазак у комунизам, тако и данас чекање Европе представља главни пут српске политике. И само тада, када наступи дуго очекивани улазак у Унију, нестаће сви проблеми српског друштва: зауставиће се растакање државе, корупција ће бити сасечена, нестаће незапосленост а сваки грађанин постаће, ваљда, бољи, паметнији и лепши. Подсетимо се да је у средњевековном добу очекивање било слично: слепи ће прогледати, богаљи проходати, неми проговорити и сви праведници ступиће у рај. И комунизам је нудио своја чуда: нестанак класа, одумирање државе, општа једнакост и јединство свих радника света као кулминација историје. Односно, земља меда и млека, земља Дембелија.

А политичке елите и саме падају у занос сопствене пропаганде па је пред прошле изборе у Србији била популарна логичка конструкција по којој је власт неспособна да реши нагомилане проблеме па је једино решење улазак у Европску унију која ће потом натерати Владу Србије да се суочи са недаћама грађана. И сама конструкција не би била спорна да је није власт пропагирала, кроз речи једног од саветника председника Тадића, а да апсурд буде већи народ ју је на изборима подржао. Самим тим чекање Европе може бити оправдање за било какву политичку акцију, докле год се на њеном далеком крају назире земља меда и млека, с тим да мед и млеко оличавају предприступни фондови Уније.

Као и сваки добар мит, ни мит о Европи не би био комплетан да није неопходне жртве, која се мора поднети данас, да би се једног дана, у некој светлој будућности, наплатила. А та жртва, у случају данашње Србије представља одрицање од заштите целовитости државе, тј. одрицање од одбране сопствених права на Косову и Метохију. На недавним преговорима у Бриселу, председник Србије пристао је да се усвоји потпуно празна Резолуција на Генералној скупштини УН, самим тим политика одбране Косова и Метохије доживела је нови пораз. Али у Србији тај пораз правда се добитком на другој страни, новим напретком у приближавању Европској унији, приближавању статусу кандидата за чланство. И несумњиво, сваки нови корак на дугом путу ка Европи, биће условљен новим одрицањем од очувања целовитости државе. Остаје само нада да ће на крају тог процеса остатком Србије заиста потећи потоци меда и млека.

С друге стране цена очувања мита о Европи плаћа се у реалним вредностима: са више од 10 000 км² територије, са најмање 100 000 лојаних грађана, градовима, фабрикама, шумама и рудним богатством вредним стотинама милијарди евра, културном баштином која не представља фикцију или мит већ постоји у стварности. Свако може прићи и дотаћи зидове Грачанице и уверити се да су стварни. И самим тим проверити која је цена чланства у Европској унији.

http://serbian.ruvr.ru/2010/09/14/20281285.html

Где је покопан Дражa Михаиловић? Ада или Лисичји поток

Ада или Лисичји поток

Тема дана, Тема дана-насловна | 7. септембар 2010. | 18:57

---

Ђе­не­ра­ла Дра­го­љу­ба Дра­жу Ми­ха­и­ло­ви­ћа уби­ле су ко­му­ни­стич­ке вла­сти 17. ју­ла 1946, по­што су га прет­ход­но осу­ди­ле на смрт, а где је стре­љан, од­но­сно по­ко­пан, на Ади Ци­ган­ли­ји или у Ли­сич­јем по­то­ку – не­ће се, из­гле­да, још ду­го са­зна­ти.

Ср­би­ја је до­шла до до­ку­мен­та ко­ји по­твр­ђу­је да је ко­ман­дант Ју­го­сло­вен­ске вој­ске у отаџ­би­ни, Дра­го­љуб Дра­жа Ми­ха­и­ло­вић, стре­љан 17. ју­ла 1946. го­ди­не, са­оп­штио је др­жав­ни се­кре­тар Ми­ни­стар­ства прав­де Сло­бо­дан Хо­мен. У пи­та­њу је те­ле­грам ко­ји је бри­тан­ска ам­ба­са­да упу­ти­ла сво­јој вла­ди, у ко­ме се на­во­ди да је Ми­ха­и­ло­вић стре­љан то­га да­на, ре­као је Хо­мен, на­во­де­ћи да су ло­ка­ци­је на ко­ји­ма је са­хра­њен де­фи­ни­тив­но Ада Ци­ган­ли­ја или Ли­сич­ји по­ток.

У Ср­би­ји не по­сто­ји ни­је­дан зва­нич­ни до­ку­мент, или је у при­ват­ним ар­хи­ва­ма, о да­ну смр­ти Ми­ха­и­ло­ви­ћа, ни­ти о ме­сту где је по­ко­пан.

Ми­ло­сав Са­мар­џић, аутор ви­ше књи­га о Ми­ха­и­ло­ви­ћу, ка­же да не ве­ру­је да по­сто­ји искре­на на­ме­ра да се раз­ре­ши ви­ше­де­це­ниј­ска ми­сте­ри­ја.

– Да је Дра­жа уби­јен, а он ни­је стре­љан, не­го су га уту­кли 17. ју­на, зна­ло се свих ових де­це­ни­ја ши­ром срп­ске ди­ја­спо­ре. И овог пу­та власт, у ко­јој се­де по­том­ци ко­му­ни­ста, ба­ца ма­глу и на­ста­вља да у од­ре­ђе­ним вре­мен­ским раз­ма­ци­ма под­гре­ва увек исту при­чу. Уме­сто да по­шту­ју за­кон и уме­сто да ис­тра­жни ор­га­ни ра­де свој по­сао, фор­ми­ра­ју ко­ми­си­ју и за­ма­ја­ва­ју на­род – ка­же Са­мар­џић.

Ње­го­ва те­за је да је Ми­ха­и­ло­вић уби­јен у Ли­сич­јем по­то­ку, а да су све при­че о ло­ка­ци­ји на Ади Ци­ган­ли­ји ко­му­ни­стич­ка под­ме­та­чи­на, ко­ју об­на­вља и бив­ши за­то­че­ник за­тво­ра на Ади Ци­ган­ли­ји, да­нас ста­нов­ник Чи­ка­га Ми­ха­и­ло Ша­шки­је­вић.

– Ако Дра­жу бу­ду тра­жи­ли у Ли­сич­јем по­то­ку, си­гур­но ће от­ко­па­ти и ма­сов­ну гроб­ни­цу свих ко­је су ко­му­ни­сти ли­кви­ди­ра­ли да би се до­мо­гли има­ња на Де­ди­њу, и ова власт то зна. Ис­ко­па­ва­ња ће би­ти, ко­па­ће на Ади и, ка­ко ни­шта не­ће на­ћи, ре­ћи ће јав­но­сти да су све учи­ни­ли, али да, ето, Дра­же не­ма – ка­же Са­мар­џић.

Са­свим су­прот­но од Са­мар­џи­ћа твр­ди Ми­ха­и­ло Ша­шки­је­вић из Чи­ка­га, чи­ји је отац био при­пад­ник Ју­го­сло­вен­ске вој­ске у отаџ­би­ни и ко­ман­до­вао бро­дом ко­ји је кра­ља Алек­сан­дра во­зио у Мар­сеј, а по­сле атен­та­та ње­го­во те­ло вра­тио у Сплит. Он ка­же да је као де­чак био у за­тво­ру на Ади Ци­ган­ли­ји и да су му, у но­ћи ка­да је уби­јен Ми­ха­и­ло­вић, стра­жа­ри за­тво­ра, „ко­ји ни­су би­ли ко­му­ни­сти, не­го срп­ски се­ља­ци", ре­кли: „Уби­ше нам Дра­жу". Ша­шки­је­вић твр­ди да се ко­сти ђе­не­ра­ла Ми­ха­и­ло­ви­ћа на­ла­зи­ле у сеп­тич­кој ја­ми, за­јед­но са Хр­ва­том Ан­дри­јом Хе­бран­гом, али су по­сле 15 го­ди­на бул­до­же­ри­ма тај слој тла на­не­ли уз ре­ку Са­ву, као на­сип ко­јим се да­нас до­ла­зи до Аде.

Пре­ма ре­чи­ма Ша­шки­је­ви­ћа, Ми­ха­и­ло­вић је ба­чен у сеп­тич­ку ја­му у ко­ју су ка­сни­је ба­ци­ли и Ан­дри­ју Хе­бран­га ста­ри­јег, чи­ји је унук са истим име­ном и пре­зи­ме­ном био ми­ни­стар у хр­ват­ској вла­ди. Упра­во то, ка­ко ка­же, раз­лог је због че­га се под­ме­ће те­за о Ли­сич­јем по­то­ку, као ме­сту где је уби­јен Ми­ха­и­ло­вић.

– У ис­тој ја­ми би­ли су и Дра­жа и Хе­бранг. Не­ће ни­ко да их тра­жи, јер ако тра­же Дра­жу, на­ћи ће и Хе­бран­га, а Ср­би се не бо­је Ср­ба, они се бо­је Хр­ва­та. Ни­је у пи­та­њу Дра­жа, не­го Хе­бранг. Тек ка­да је Хе­бранг за­тра­жио те­ло свог де­де, он­да се ро­дио ла­жни Ли­сич­ји по­ток. Све то се за­та­шка­ва, јер се не мо­же Ср­би­ма ре­ћи да су сим­бол срп­ства, Дра­жу Ми­ха­и­ло­ви­ћа, ба­ци­ли у фе­ка­ли­је. Раз­го­ва­рао сам и са Хе­бран­гом мла­ђим, ко­ји не мо­же да при­хва­ти да је ње­гов де­да у фе­ка­ли­ја­ма са Дра­жом – ка­же Ша­шки­је­вић.

Он не го­во­ри о ли­де­ру Рав­но­гор­ског по­кре­та, већ твр­ди да не сто­ји то огра­ни­ча­ва­ње те­ри­то­ри­је ко­јом је ко­ман­до­вао Ми­ха­и­ло­вић.

– Ка­да сам раз­го­ва­рао са Дра­жи­ним уну­ком, Во­ји­сла­вом Ми­ха­и­ло­ви­ћем, ис­по­ста­ви­ло се да он ни­кад ни­је чуо за мог оца. Он ни­је знао да је по­сто­ја­ла мор­на­ри­ца. Он ка­же да је Дра­жа био ко­ман­дант од Ва­ље­ва до Кра­ље­ва, и то је све. То је глу­пост. Дра­жа је ко­ман­до­вао од Ско­пља до Љу­бља­не – до­дао је Ша­шки­је­вић, ко­ји је члан Управ­ног од­бо­ра „Срп­ске бан­ке", осно­ва­не у За­гре­бу 1895.

Из Ду­бров­ни­ка, не из Пољ­ске

Ми­ха­и­ло Ша­шки­је­вић ка­же да је „сме­шно от­кри­ће" о да­ту­му ка­да је уби­јен Ми­ха­и­ло­вић.

– Сме­шно је све то. Хо­мен нас је оба­ве­стио о оно­ме што је већ би­ло по­зна­то, о че­му је пи­са­ла штам­па. Он о ме­ни го­во­ри као о „оном По­ља­ку". Ми­сли да сам из Пољ­ске, а ја сам из Ду­бров­ни­ка – ка­же Ша­шки­је­вић.

Драган Башовић

http://www.pravda.rs/2010/09/07/ada-ili-lisicji-potok/

Moskva razočarana potezom Beograda u UN

Moskva razočarana potezom Beograda u UN

Moskva i Peking bili su zatečeni odustajanjem Srbije od rezolucije i sa velikim iščekivanjem će pratiti dalje poteze Beograda, rekao je profesor FPN i bivši ambasador u Parizu Predrag Simić, odgovarajući na pitanje na koji način će se odustajanje Srbije od teksta prvobitne verzije rezolucije, koju su podržale Rusija i Kina, odraziti na odnose Srbije sa te dve zemlje

- Ambasador Rusije Aleksandar Konuzin rekao je pre održavanja Generalne skupštine da je ruska misija u UN dobila instrukcije kako da se ponaša, što znači da srpski potez nije bio u skladu sa onim što su oni očekivali, a čuli smo i izjavu kineskog ambasadora koji je u suštini rekao isto to. U raspravi pred Generalnom skupštinom UN videli smo da je Rusija prihvatila rezoluciju, jer nisu mogli da budu veći Srbi od Srba, kako obično vole da kažu ruske diplomate, ali je saopštila šta misli o tome - kaže Simić.

On kaže da za Beograd u ovom trenutku glavno nije bilo pitanje međunarodnog prava, već ekonomske krize u kojoj se zemlja nalazi, a za koju vlasti Srbije čvrsto veruju da se ne može rešiti bez pomoći inostranstva.

- Mislim da je to bila glavna stavka, jer je očigledno da nije reč o ekonomskoj krizi koja polako prolazi, nego o krizi koja ozbiljno ugrožava stabilnost države, i da je to bio presudan razlog da se ide na ovu vrstu kompromisa u uverenju da bi konfrontacija sa tim zemljama u vrlo nezgodnom trenutku ostavila Srbiju bez moguće strane pomoći - kaže Simić.

On kaže da se ne može reći da je Srbija trajno okrenula leđa Moskvi.

- U ovom trenutku bar 50 odsto političke scene, počev od najjače opozicione partije, okrenuto je ka Moskvi. Ima mnogo ljudi koji veruju i koji su verovali da jedino okrenutost ka Moskvi može pomoći da se izađe iz cele ove situacije i da bez mnogo aktivnije uloge Rusije na Balkanu teško da će se doći do ravnoteže koja bi odgovarala Srbiji.

Đorđe Vukadinović, urednik „Nove srpske političke misli", kaže da će rezolucija manje uticati na status Kosova, koliko će uticati na srpsko-ruske odnose, bez obzira na to što će se zvaničnici i jedne i druge strane truditi da ih predstave u što boljem svetlu.

Obostrano nezadovoljstvo

- Latentno razočaranje i nezadovoljstvo su obostrani. Srpske vlasti, praktično od Miloševića, misle da Rusija nije učinila dovoljno za njih, dok Rusi misle da Srbija nije bila dovoljno iskrena, jer uvek prvo gleda na Zapad, pa tek onda eventualno prema Rusiji. I u jednom i u drugom mišljenju ima dosta istine. To neće pokvariti odnose, ali će izazvati nepoverenje, koje je donekle postojalo. Sve ovo što se dogodilo sa rezolucijom daće alibi Rusiji da bude uzdržanija i da ne bude eksponirana u podršci Srbiji po pitanju Kosova, dok će srpskim vlastima dati opravdanje za saradnju sa Zapadom, jer ih Rusija nedovoljno pomaže - kaže politički analitičar Đorđe Vukadinović.

- Moskva nije oduševljena preokretom koji je nastao oko rezolucije, iako to javno neće reći. Posebno zato što se faktičko odustajanje Srbije od sopstvene rezolucije i neka vrsta kapitulacije pred SAD i drugim zapadnim zemljama desilo neposredno pred glasanje u UN. Rusiji nije škodilo izbegavanje konfrontacije sa Zapadom u UN, ali joj se nije dopalo to što se pokazalo ko može, kada mu je stalo, da izvrši odlučujući uticaj na Beograd. I koliko god je zapadnim zemljama smetao sadržaj srpske rezolucije, toliko im je bilo stalo da demonstriraju moć ne Srbiji, već Rusiji, da joj pokažu da ne može da računa na Srbiju kao svog balkanskog saveznika, jer oni još drže većinske akcije kada je reč o srpskoj politici - kaže Vukadinović.

On dodaje da će ta demonstracija produbiti nepoverenje između Beograda i Moskve, ali da ni jedna ni druga strana neće pogoršavati stanje.

- Mislim da je ovo potencijalno udarac srpsko-ruskim odnosima i demonstracija moći SAD ne samo Srbiji, već i Rusiji kada su Balkan i Rusija u pitanju, po principu „možemo da pritisnemo uvek da dobijemo ono što želimo". A, s druge strane, ta demonstracija moći će još više nepoverenja proizvesti između Beograda i Moskve, iako sam siguran da ni jedna ni druga strana neće pogoršavati to stanje - objašnjava on.

(R. S.

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/132983/Moskva+razo%C4%8Darana+potezom+Beograda+u+UN.html

Ivan Ninić: Ekonomska okupacija!

http://www.novinar.de/2010/09/12/mitropolit-nikolaj-urucio-ordenje-za-anti-gej-politiku.html

Ivan Ninić: Ekonomska okupacija!

Nema nikakve sumnje da je želja i cilj EU da upravo Hrvatska bude „lider
u regionu", pa je u tom smislu jasno zašto ekspanziju „Agrokora" Ivice
Todorića na srpskom tržištu ekonomski potpomaže EBRD.

Prema pisanju beogradskih medija, Hrvati imaju u planu da kupe sve
srpske firme koje se bave proizvodnjom prehrambenih proizvoda, među
kojima su „Jafa" iz Crvenke, „Karneks" iz Vrbasa, „Bambi" iz Požarevca i
„Imlek" iz Beograda. Kao nosioci ovog plana su označene vodeće hrvatske
kompanije „Agrokor" Ivice Todorića, „Atlantis grupa" Emila Tedeskog i
„Kraš" Nadana Vidoševića. Navodno, oni bi u tome imali podršku države
Hrvatske, kao i finansijsku pomoć Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD).

Ukoliko do kupovine spomenutih firmi zaista i dođe, jasno je da naša
država, niti će umeti, niti će moći, niti će smeti da se tome
suprotstavi, s obzirom da ekonomsko uređenje u Srbiji počiva na
„otvorenom i slobodnom tržištu". Ograničavanje našeg tržišta po bilo kom
osnovu bi podrazumevalo kršenje međunarodnih dokumenata, Ustava i važeće
zakonske legislative, i na Srbiju bi se "osulo drvlje i kamenje" sa svih
strana. Međutim, paradoks je u tome što režim Borisa Tadića, bez ikakve
političke i ekonomske strategije, mirno posmatra tihu „okupaciju"
srpskog tržišta, dok je s druge strane Hrvatska drži „spuštenu rampu" za
kapital naših privrednika.

Režim u Srbiji nikada nije istrajao u zahtevima da se primeni načelo
reciprociteta koje bi obavezalo Hrvatsku da omogući srpskim
privrednicima da na njenom tržištu investiraju u istoj meri u kojoj to
hrvatski investitori čine u Srbiji. Naše vlasti ćute i aminuju hrvatske
floskule: da je njihovo tržište „slobodno" i da za sve investitore važe
„isti uslovi".

U februaru 2010. godine, bez ikakvih obavezujućih sporazuma, Boris Tadić
je iz Beograda ispratio predsednik Hrvatske Ivu Josipovića. U direktnim
razgovorima na tu temu, Josipović se pravio veoma nevešt izrekavši
notorne laži: „Investicije su dobrodošle. Čuo sam prigovore da postoji
neki put nevoljnost da se prihvate investicije iz Srbije. Nisam siguran
da je to tako, možda je to pitanje uslova investiranja i ulaska
kapitala", pravdao se Ivo Josipović („RTS", 17. 2. 2010.).

Režim u Srbiji nikada nije istrajao u zahtevima da se primeni načelo
reciprociteta, koje bi obavezalo Hrvatsku da omogući srpskim
privrednicima da na njenom tržištu investiraju u istoj meri u kojoj to
hrvatski investitori čine u Srbiji.

Naše vlasti ćute i aminuju hrvatske floskule: da je njihovo tržište
„slobodno" i da za sve investitore važe „isti uslovi".

Tom prilikom Tadiću nije palo na pamet da kolegu Josipovića pita kakav
kontekst ima izjava gradonačelnika Splita Željka Keruma?! Nepunih pet
meseci ranije, za državni kanal HRT 1, Kerum je na pitanje „šta misli o
otvaranju srpskih trgovinski centara i ulaganju srpskog kapitala u
Hrvatsku" odgovorio: „Srbe ne bih dovodio. Oni nam nikad nisu ništa
dobroga doneli, ni oni ni Crnogorci, pa neće ni sad. Onaj ko posluje s
njima neće dobro proći" („Politika", 22. 9.2009.).

Takođe, Tadić nije pitao Josipovića, a trebalo je, zbog čega se Hrvatska
služi najprljavijim trikovima i najgnusnijom mogućom propagandom koja
ima za cilj bojkot srpskih uvoznih proizvoda koji se nađu na hrvatskom
tržištu. Najbolji primer za to jeste slučaj iz jula 2007. godine, kada
je iskonstruisana lažna medijska afera da je u srpskom proizvodu „Jafe"
iz Crvenke, navodno, otkrivena salmonela. Sa tržišta Hrvatske, Slovenije
i Bosne i Hercegovine ovaj srpski brend je ekspresno povučen, da bi se
naknadno ispostavilo da je uzbuna bila potpuno lažna i neutemeljena.

STOP za robu i ulaganja iz Srbije!

Zvanični podaci Privredne komore Srbije (PKS) govore da u poslednjih
desetak godina, ulaganja hrvatskih biznismena u Srbiju iznose oko 500
miliona evra, dok srpska ulaganja u Hrvatsku dosežu svega 20 miliona evra.

Danas u Srbiji posluje više od 200 hrvatskih preduzeća i predstavništava.

U Hrvatskoj posluje svega između 5 i 10 srpskih firmi.

Zvanični podaci Privredne komore Srbije (PKS) govore da u poslednjih
desetak godina, ulaganja hrvatskih biznismena u Srbiju iznose oko 500
miliona evra, dok srpska ulaganja u Hrvatsku dosežu svega 20 miliona
evra. Sa 19 odsto ukupnih inostranih ulaganja Srbija je, odmah posle
Holandije, na drugom mestu zemalja u koje je Hrvatska najviše
investirala (period: 1999-2008). A praktično gledano, danas u Srbiji
posluje više od 200 hrvatskih preduzeća i predstavništava, dok u
Hrvatskoj posluje svega između 5 i 10 srpskih firmi. Izvoz Srbije u
Hrvatsku u 2009. godini je iznosio 286,6 miliona dolara, dok je iz
Hrvatske u Srbiju uvezena roba u vrednosti od 402,4 miliona dolara.
Nepriznavanje sertifikata o kvalitetu, navodna neusaglašenost domaćih
standarda sa propisima EU, neprihvatanje carinske deklaracije i
dokumentacije koja je ispisana ćiriličnim pismom, samo su neke od metoda
kojima se blokira i sabotira izvoz srpskih proizvoda na Hrvatsko tržište.

Jedino veliko srpsko ulaganje u Hrvatsku privredu dogodilo se sredinom
2008. godine, kada je koncern „Svislajon Takovo" kupio fabriku „Evrofud
trejd" iz Siska i to po ceni od 20 miliona evra. Pritom, vlasnik
koncerna „Svislajon Takovo", Rodoljub Drašković (inače brat Vuka
Draškovića) ne krije činjenicu da jedva egzistira na hrvatskom tržištu.

Prema podacima PKS-a, jedino veliko srpsko ulaganje u Hrvatsku privredu
dogodilo se sredinom 2008. godine, kada je koncern „Svislajon Takovo"
kupio fabriku „Evrofud trejd" iz Siska i to po ceni od 20 miliona evra.
Pritom, vlasnik koncerna „Svislajon Takovo", Rodoljub Drašković (inače
brat Vuka Draškovića) ne krije činjenicu da jedva egzistira na hrvatskom
tržištu: „Niti imam podršku tamo, niti imam podršku odavde. Vrlo je
teško na hrvatskom tržištu opstati kao srpska firma. Radim na ivici
egzistencije, iako imam ambiciozne planove i ne predajem se", kaže
Drašković („Politika", 27. 7. 2010.).

Svojevremeno je vlasnik „Pinka", čuveni tajkun, Željko Mitrović
nameravao da svoju televiziju proširi na teritoriju Hrvatske tako što bi
kupio nekoliko manjih TV stanica, ali je naišao na žestok otpor javnog
mnjenja i političkog establišmenta Hrvatske države. Srpski „Galeb group"
iz Šapca je bezuspešno pokušao da kupi većinski paket akcija preduzeća
„Pluto" iz Zagreba, što je obrazloženo da je navodno sa dostavljanjem
ponude „zakasnio za jedan dan". Kompanija „Danube Food Group", u čijem
sastavu se nalazi „Imlek" i „Mlekara Subotica", tri puta je sa najboljom
ponudom bezuspešno pokušavala da na tenderu kupi „Karlovačku mlekaru" u
Hrvatskoj. Čak je i „Delta", tajkuna Miroslava Miškovića, prilikom
pokušaja da kupi zemljište kompanije „Zagrepčanka" u Zagrebu i mesnu
industriju „Improm" iz Križevaca, naišla na „spuštenu rampu" u Hrvatskoj.

Osujećene velike srpske investicije u Hrvatskoj:

„Pink"

„Galeb group" iz Šapca

„Danube Food Group"

„Delta"

Hrvatski „lov" na srpske brendove

Podaci Hrvatske narodne banke govore da su investicije iz Hrvatske
najviše zabeležene u oblasti poljoprivrede, lova i usluga i čine udeo od
47 odsto svih ulaganja iz te zemlje, dok su ulaganja od oko 19 odsto
zabeležena u sferi proizvodnje nemetalnih i mineralnih sirovina. Prema
istom izvoru najveći investitori iz Hrvatske u Srbiji su: „Agrokor",
„Pevec", „Vindija", „Idea", „Lura", „Našice cement", „Kroacija
osiguranje" i „Magma". Hrvatski kupac „Našice cement" je kupio 4 firme i
to: „Jelen Do", „Polet", „Stražilovo" i „Opeka", dok je hrvatska
„Atlantik grupa" postala vlasnik: „Soko Štarka", „Grand proma" i
„Palanačkog kiseljaka". Hrvatska „Mlekara Laura" je kupila „Somboled" iz
Sombora, dok je „Vindija" kupila: „Mlekaru Lajkovac", fabriku stočne
hrane „UNIP" iz Valjeva i 8 farmi „Agroživa" u Plandištu. Investitorima
iz Hrvatske prodata su srpska preduzeća: „Radijator Zrenjanin", „Potisje
Kanjiža", „Inteks" iz Mladenovca, „MIN holding" iz Svrljiga, „Fabrika
hartije Beograd", ciglana „Udarnik", „Milenijum osiguranje", „Jolly travel"…

Među prvim hrvatskim investitorima u Srbiju je došao „Agrokor" Ivice
Todorića i to februara 2003. godine, kada je po ceni od 10,25 miliona
evra kupio srpsku fabriku sladoleda i smrznute hrane „Frikom"! U
međuvremenu „Agrokor" je postao vlasnik „Dijamanta", Klanice u
Plandištu, „Kikindskog mlina", lanca hipermarketa „Idea", "Mivele",
„Nove sloge" iz Trstenika, „Zlatnog traga" iz Leskovca… Za 6,5 miliona
evra Todorić je pazario više od 25.000 kvadrata fabrike „IMT" odlivaka
na novom Beogradu i to uz obećanje da će tu graditi distributivni centar
za „Frikom", ali to nije učinio, već je iznenada otvorio supermarket
„Idea". Javnost u Srbiji je nedavno saznala da je Todorićev „Agrokor",
preko marketa „Idea", postao vlasnik beogradskog bioskopa „Voždovac" i
„Jadran", koji se inače nalazi u neposrednoj blizini Trga Republike u
Beogradu. Interesantno je da marketinške usluge Todorićevim firmama,
„Idea" i „Dijamant", pruža kompanija „Multicom" čiji je suvlasnik Dragan
Đilas, gradonačelnik Beograda i visoki funkcioner Demokratske stranke.

Najveći investitori iz Hrvatske u Srbiji:

„Agrokor", „Pevec", „Vindija", „Idea", „Lura", „Našice cement",
„Kroacija osiguranje" i„Magma".

Hrvatski kupac „Našice cement" je kupio 4 firme i to: „Jelen Do",
„Polet", „Stražilovo" i „Opeka".

Hrvatska „Atlantik grupa" postala vlasnik: „Soko Štarka", „Grand proma"
i „Palanačkog kiseljaka".

Hrvatska „Mlekara Laura" je kupila „Somboled" iz Sombora,

"Vindija" je kupila: „Mlekaru Lajkovac", fabriku stočne hrane „UNIP" iz
Valjeva i 8 farmi „Agroživa" u Plandištu.

Investitorima iz Hrvatske prodata su srpska preduzeća: „Radijator
Zrenjanin", „Potisje Kanjiža", „Inteks" iz Mladenovca, „MIN holding" iz
Svrljiga, „Fabrika hartije Beograd", ciglana „Udarnik", „Milenijum
osiguranje", „Jolly travel"…

Iza Todorića stoji novac EBRD-a!

Dosta primera ukazuje na to da Hrvatske firme, među kojima je lider
„Agrokor", imaju velike pretenzije prema poznatim srpskim brendovima,
prirodnim resursima, a prvenstveno prema prehrambenoj industriji.
Verovatno se rukovode logikom da je bolje kupiti celokupna srpska
preduzeća, nego na tržište Hrvatske uvoziti proizvode tih istih
preduzeća iz „srpskih ruku". A zapravo sa kakvim pretenzijama na srpsko
tržište gleda vlasnik „Agrokora" i hrvatski tajkun Ivica Todorić, možda
najbolje svedoči jedna od njegovih skorašnjih izjava: „Da sam ja iz
Srbije, puno bih manje ulagao u Hrvatsku. Kako vidim, u Srbiji ima mnogo
više prilika za ulaganje nego što je to slučaj u Hrvatskoj", iskreno je
priznao Todorić („Press", 30. 6. 2010.).

I ne čudi, jer prema njegovim rečima, „Agrokor" u Srbiji godišnje
ostvari promet od 600 miliona evra, od čega je 40 miliona evra promet po
osnovu izvoza. Po analogiji, u javnosti je prisutno mišljenje: da što je
za Srbiju Miroslav Mišković, to je za Hrvatsku Ivica Todorić. Svakako da
jedan drugome jesu konkurencija, ali i sam Todorić priznaje da se
„najmanje jedanput mesečno" čuje sa Miškovićem i da „Delta" i njegova
kompanija „jako dobro sarađuju".

Nema nikakve sumnje da je želja i cilj EU da upravo Hrvatska bude „lider
u regionu", pa je u tom smislu jasno zašto ekspanziju „Agrokora" Ivice
Todorića na srpskom tržištu ekonomski potpomaže EBRD. U oktobru 2008.
godine, „Agrokor" je od EBRD dobio kredit od 70 miliona evra i to u
svrhu povećanja kapitala kompanije i širenje poslovanja trgovinskog
lanca „Idea" u Srbiji. To je predstavljalo prvi kredit koji je EBRD
uložila u razvoj trgovine u Srbiji, i to ni manje ni više nego preko
Ivice Todorića. Meseca maja 2009. godine, EBRD je odobrio još jedan
dugoročni kredit „Agrokoru" u vrednosti od 50 miliona evra. A 2006.
godine, EBRD je u „Agrokor" investirala 110 miliona evra, pa je samim
tim postala vlasnik udela od 8,33 odsto u Todorićevoj kompaniji.

Ima li režim Borisa Tadića strateški odgovor na ovo ekonomsko
porobljavanje države i nacije?!

Nema!

Zbog toga Todorićeva izjava, maja 2010. godine, u kojoj kaže da on može
propasti, ali da iza njega stoje „EBRD i Svetska banka" koji su „unutra,
u nadzornom odboru i u skupštini" kompanije, sama po sebi sve govori.
Zapravo, govori da se iza prodora Hrvata na srpsko tržište krije želja
međunarodnih finansijskih institucija da steknu dugoročnu kontrolu nad
tim istim tržištem. A ima li režim Borisa Tadića strateški odgovor na
ovo ekonomsko porobljavanje države i nacije?! Nema!
Ivan Ninić, 07.09.2010.

ADV. BRANKO PAVLOVIĆ: OD HILJADU VODEĆIH LJUDI DS, NJIH 950 JE ZA ZATVOR

BRANKO PAVLOVIĆ: OD HILJADU VODEĆIH LJUDI DS, NJIH 950 JE ZA ZATVOR

subota, 11 septembar 2010 06:44 Nastasja RADOVIĆ

 

Srbija ide ka tome da za godinu dana uopšte neće imati svoje kapitaliste. Neće biti srpskih kapitalista. Postojaće stranci kao vlasnici i svi mi ostali kao najamnici. Dakle jedan neokolonijalni sistem


Branko Pavlović, beogradski advokat koji zastupa male akcionare u nekoliko velikih javnih preduzeća, tvrdi da se korupcija u Srbiji može zaustaviti ako se prvo preseče „tekuća korupcija", ako oni koji su vlast ne mogu da kradu. 

- Za to je ključno imati na 32 najvažnija mesta tridesetdvoje ljudi koji žele i znaju kako da se obračunaju sa krupnom korupcijom. Krupne korupcije u tom slučaju za šest meseci neće biti. Onda su stvoreni uslovi za analiziranje krupne korupcije iz prošlosti. Potrebne su dve godine i svi najvažniji bi bili pohapšeni. Mesto direktora Agencije za privatizaciju omogućava potpun uvid u dubinu krupne korupcije i važna je karika u presecanju lanca korupcije – kaže Pavlović, koji je kratko 2004. bio na čelu Agencije za privatizaciju

Pretpostavili ste da je za vaše razrešenje povod bila jedna namještena tenderska privatizacija koju ste (tada) kao direktor Agencije oborili. Ispostavilo se da direktor Agencije mora da obavi nečije već dogovorene poslove. Ima li tu nekog modela ili bar „načina" na koji se obavljaju privatizacije?

- Ključni razlog je bio u tome što sam sa svojim saradnicima u Agenciji za privatizaciju za 40 dana zaustavio krupnu korupciju. Tender o kome govorite je bio okidač zato što bih na konkretnom primeru pokazao jedan od mehanizama kako se korupcija odigrava uz blagoslov stranih konsultanata i Svetske banke.

Bavili ste se i politikom. Kolike su razmere zloupotreba pojedinaca, stranaka i institucija u sumnjivom prelivanju nacionalnog bogatstva u džepove malog broja „dobitnika tranzicije"?

- U Srbiji je to dobilo zastrašujuće dimenzije. Demokratska stranka je postala organizovana kriminalna grupa u tom smislu da je od njihovih 1.000 rukovodećih ljudi njih 950 za zatvor. Oni imaju svoje privatne firme, oni kontrolišu javna preduzeća, budžetske rashode, medije, tužilaštvo, policiju, sud. Oni peru pare od droge. Reč je o stotinama miliona evra godišnje. Evo, recimo, rekonstrukcija bulevara u Beogradu. Glavnina para ide podizvođaču iza koga stoji potpredsednik DS. Ili most preko Save kod Ade Ciganlije. To će nas koštati najmanje 450 miliona evra. Sada se prebacuju pare od namenskog kredita za rekonstrukciju Gazele za most preko Ade. On je saobraćajno besmislen, a pri tome uništava ambijentalnu celinu beogradskog hipodroma i topčiderskog parka. Pravo mesto za već isprojektovan most preko Save je između starog mosta i Gazele koji bi bio neuporedivo saobraćajno funkcionalniji i pripremljen da prihvati i buduću metro liniju (most u dva nivoa, jedan za železnički, drugi za automobilski saobraćaj) koštao bi oko 70 miliona evra. Samo ta razlika je 380 miliona evra. Ili su političari koji to rade neverovatno „nepametni" ili fantastično korumpirani. Jedno je sigurno: mi građani ostajemo veoma siromašni. I taj teret, što je najgore, kroz zaduživanje prenosimo na našu decu i unuke.

Srbija je dobila nekoliko tajkuna od kojih su neki, kao Bogoljub Karić, poželjeli da budu političari. U javnosti se posljednjih godina postavljalo i pitanje da li je to bogatstvo zaista njihovo, Karićevo, Miškovićevo ili su oni tek relativni, nominalni korisnici? Vidimo kako se i Miškovićevo carstvo raspada, nakon izjave Tadića o „nepristojno bogatima".

- Karić i Mišković se međusobno veoma razlikuju. Miškovićev kapital je plasiran u privredu Srbije. On čini oko 10 odsto bruto društvenog proizvoda (BDP) Srbije i zapošljava više od 20.000 ljudi. Srbija ide ka tome da za godinu dana uopšte neće imati svoje kapitaliste. Neće biti srpskih kapitalista. Postojaće stranci kao vlasnici i svi mi ostali kao najamnici. Dakle jedan neokolonijalni sistem. Inače, sve vlade u Srbiji od 5. oktobra zagovaraju neoliberalni koncept kapitalizma koji je pogrešan, a pogotovo za Srbiju. Uvođenje moralnih kategorija i termina „nepristojna bogatstva" može samo da odvrati strane investitore od plasmana novca u Srbiju. Pravo pitanje je ko je svoje bogatstvo stekao na zakonit, a ko na nezakonit način. A kada je reč o političarima, možemo da govorimo o nepristojno „skromnim" imovinskim kartama koje su objavljene i koje potcenjuju zdrav razum građana.

U Rusiji se pod Putinom pokazalo da su oligarsi tek deo ideje o kontroli ogromnog ruskog, pre svega, prirodnog bogatstva. Da li je i u našim krajevima možda bilo nekakvih „priprema" za ne samo političku već i ekonomsku tranziciju, ka tzv. kapitalizmu? Ko je, kod nas „glavni"?

- U Rusiji su Amerikanci i EU napravili grešku i ostavili domaće „tajkune". Kada se Rusija kao država konsolidovala, upravo preko tih tajkuna je suštinski finansijski ojačala (platila 100 odsto spoljnjeg duga). To se kod nas neće ponoviti, zato što naši političari uopšte ne vode računa o državi.

Kako vam u svemu tome, izgleda, crnogorski primer, koji je najradikalniji: dobitnici tranzicije su ljudi koji dvadesetak godina upravljaju Crnom Gorom. Oni su najbogatiji, Milo Đukanović je po ličnom i prijavljenom bogatstvu jedan od najimućnijih šefova država ili vlada na svijetu.

- To srastanje ličnog bogatstva i političke moći u maloljudnoj zemlji kakva je Crna Gora je naročito opasno. Ipak, taj režim je bolji od srpskog u dve stvari: on ipak radi više za Crnu Goru kao celinu nego što srpski režim radi za Srbiju, a osim toga Đukanović poštuje dogovore. Tadić ne.

U Srbiji je bogaćenje, bar kad se radi o političarima i državnim zvaničnicima, malo zakamufliranije. Evo nedavnog primjera iz projekta CINS-NUNS, o premijeru Mirku Cvetkoviću. Vidi se put uspeha i bogaćenja: malo konsultant, malo direktor Agencije za privatizaciju, pa opet konsultant iste Agencije i Ministarstva u kojem je ministar finansija... Kao da je ista grupa ljudi u različito širokom sastavu pripremila srpsku privatizaciju.

- Da. Ali ne samo privatizaciju. Još mnogo više se krade iz budžeta i kredita. Ja živim za to da se jednom razjasne svi najveći primeri krađa u Srbiji.

Kako je , po vama, moguće da jedan anonimni provincijalac Darko Šarić uđe u tolikoj meri u privatizaciju u Srbiji? Čak se pominje i u austrijskoj istrazi oko Hipo-Alpe-Adrija banke.

- Američka DEA je završila analizu u Metals banci u Srbiji. I ta analiza, koliko je meni poznato, daje prilično jasne odgovore na vaše pitanje. Po njoj se ne postupa zato što vodi do političkih vrhova u Srbiji. Verovatno će i ova druga analiza pokazati nešto slično. Zato je promena vlasti u Srbiji neophodna.

Zastupali ste male akcionare u slučaju privatizacije C marketa. I to je, unekoliko, bila dogovorna privatizacija. Da li ste tada znali za razmere zamešateljstva oko te privatizacije?

- Tu valja razlikovati dve stvari: period u kome su akcionari bili obespravljeni - tu blokadu smo probili i taj deo je krivično procesuiran - i deo kada se sve vratilo u zakonske okvire. U tom drugom delu su svi učesnici u kupovini bili u mogućnosti da daju ponude. Nije bilo ništa dogovoreno. Merkator je odustao. Zašto, to pitanje je zanimljivo, ali valjanih razloga nema, osim ako nisu hteli da kupuju u konkurentskim uslovima. Ašmor je dao ponudu, ali je diskvalifikovan. Meni bi bilo značajno kada bi se oni bunili da je postupljeno nezakonito, ali oni se ne bune. A Primer C je dao 300 evra po akciji. Znatno više od svih početnih ponuda i Merkatora i Ašmora. Oko 97 odsto akcionara je prihvatilo ponudu. Mogli su i da ne prihvate. Bili su većinski vlasnici. Dakle, nije tačno da je u tom drugom delu bilo nečeg nezakonitog. Razgovor u kabinetu Koštunice, kome nisam prisustvovao, je dogovor u okviru samo jednog ponuđača, kakvi će biti međusobni odnosi ako oni pobede. To nije ništa neobično. Pa Merkelova se lično mesecima bavila Opelom kada mu je pretilo bankrotstvo. Mogao je Merkator da ponudi 301 evro i pobedio bi. Ili Ašmor da podnese valjanu ponudu. U tom slučaju, politička snaga Miškovića je vratila sve u zakonske okvire i sprečila nezakonitu dokapitalizaciju, koju su hteli da sprovedu Radulović i Beko.

Skrenuo bih pažnju na još jednu pojavu: često iz Slovenije i Hrvatske stižu primedbe o političkim preprekama za njihova ulaganja, a srpska privreda ne može ništa da investira u Hrvatsku i Sloveniju. Na drugoj strani i hrvatska Idea i slovenački Merkator imaju najbolje lokacije u Srbiji, često i pre nego što slične lokacije dobije neko od srpskih ili drugih stranih investitora.


Monitor, Crna Gora

http://standard.rs/vesti/37-ekonomija/5373-branko-pavlovi-od-hiljadu-vodeih-ljudi-ds-njih-950-je-za-zatvor-.html

Dr Stevica Deđanski: Srbija je zabila i nož u leđa Rusiji

RUSKO UPOZORENJE SRBIJI

petak, 10 septembar 2010 23:07

 

Moskva se nadala da Srbija neće odustati od predložene rezolucije, ali je bila spremna da podrži i neku drugu, kojom bi Beograd još diskretnije nastavio da brani svoj teritorijalni integritet

U vreme kada se već šuškalo da će režim popustiti pod pritiscima svojih zapadnih prijatelja i sa njima usaglasiti rezoluciju podnetu Generalnoj skupštini UN, ambasador Ruske Federacije izneo je kakav stav po tom pitanju ima Rusija. Zvanična Moskva je odlučno podržala rezoluciju koju je Beograd podneo posle odluke Međunarodnog suda pravde, a koja je uz svu obazrivost, i sve manjkavosti, ipak imala za cilj da zaštiti bar minimum minimuma srpskih interesa. Zato je za našu javnost i političare bilo posebno zanimljiv kako će se Rusija postaviti u slučaju da Srbija popusti i potpuno prihvati volju SAD.

RUSKI RULET
Aleksandar Konuzin je u vezi sa tim rekao: „Mi podržavamo napore srpske strane u vezi sa zaštitom suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje, Srbi treba sami da odrede kako će to raditi, a mi ćemo svakako biti uz njih". Što je značilo da je Rusija spremna da podrži bilo koji model odbrane Kosova i Metohije, za koji se Srbija odluči. Moskva se nadala da Srbija neće odustati od predložene rezolucije, ali je bila spremna da podrži i neku drugu, kojom bi Beograd još diskretnije nastavio da brani svoj teritorijalni integritet.

Međutim, beogradski režim je uveravao Kremlj, kao i sopstvenu javnost, da neće popustiti, i da će istrajati na putu, makar blage, odbrane Kosova i Metohije. Vuk Jeremić je odlučno poručivao: „Nećemo povući rezoluciju". Rusija je to ozbiljno shvatila. Verovatno su poljuljanom poverenju u iskrene namere srpskih vlasti doprineli i stavovi političkih analitičara koji su i u ruskim očima imali renome nacionalno odgovornih. Đorđe Vukadinović i Slobodan Antonić, koji su polako evoluirali od DSS do stavova vladajućeg režima, i dalje su imali patriotski oreol. U ruskim krugovima smatralo se da znaju šta govore, odnosno da bar oni ne učestvuju u igranju nekorektne spoljnopolitičke igre. Što je, na žalost, veliki propust tako ozbiljne i moćne zemlje.

U skladu sa tim, Rusija je uložila značajne napore i uspela da pridobije veliki broj zemalja da podrže srpsku rezoluciju. Veoma aktivno se angažovala i da spreči novi talas priznanja Kosova koji je postajao sve izgledniji. Samo par država je podleglo američkom pritisku dok se većina kolebljivih uzdržala zbog energičnog stava Rusije. Šta se onda desilo?

Srbija se sporazumela sa Vašingtonom i Briselom, i prihvatila sve što su od nje tražili. Tako ne samo da je pristala da aminuje odsecanje dela sopstvenog tela, već je zabila i nož u leđa Rusije. Ona je dosledno radila za srpske interese, i u to uložila svoj međunarodni prestiž, a onda je srpski režim srušio sve što je Rusija napornim radom napravila.

KOSAČOV
O posledicama toga, onda kada je već bilo uočljivo kuda je režim krenuo ali je još bilo prostora da bude upozoren i tako podstaknut da se vrati na prethodne pozicije, munjevito je, na konferenciji za štampu posvećenoj ruskoj spoljnoj politici, progovorio Konstantin Kosačov. Predsednik komiteta Državne Dume (Skupštine Rusije) za Međunarodnu politiku rekao je sledeće:

„Ja se bojim da će faktičkim odstupanjem od principa nepovredivosti granica vlasti u Beogradu izgubiti i svoju istorijsku teritoriju i svako poštovanje unutar međunarodne zajednice. Dobili smo pouzdane informacije da su se srpske vlasti saglasile sa brisanjem ključnog zahteva iz rezolucije koju su same podnele pre dve nedelje, naime konstatacije da jednostrano otcepljenje nije u skladu sa međunarodnim pravom i poziva na početak razgovora o statusu južne srpske pokrajine.

Time su naši srpski prijatelji sopstvenu rezoluciju sami doveli do apsurda, a u međunarodnoj zajednici ovim definitivno gube svaki kredibilitet, tako da kao posledicu tog čina možemo već narednih dana i nedelja očekivati novi talas priznanja nezavisnosti Kosova, jer druge države neće moći čvrsto zastupati teritorijalni integritet Srbije kada sama Srbija od njega odustaje.

Na naše ponude diplomatske pomoći povodom nove rezolucije vlasti u Beogradu su reagovale učtivim odbijanjem. Nisu prihvatili ni ponude za pravne konsultacije i stratešku podršku grupe Šangajskog sporazuma na predstojećem zasedanju Generalne skupštine UN."

GLUPOST ILI SRAMNA TRGOVINA?
Sve u svemu, Rusija je na vreme upozorila Srbiju kakve će biti posledice njenog malodušnog poteza. Jasno je još nešto. Kao što je pre dve godine rekao ministar spoljnih poslova Rusije, Sergej Lavrov, Rusi neće biti veći Srbi od Srba. Ako Srbi neće da brane svoj teritorijalni integritet, zašto bi ubuduće to radila Rusija?

Da stvar bude i gora, iza kulisa stoji još nešto, što Srbiju može skupo da košta. U ruskim diplomatskim i političkim krugovima postoji osnovana sumnja da se nije radilo samo o defetizmu srpskog režima i neznanju režimskih analitičara. Moguće je da je oficijelni Beograd obavio veštu trgovačku operaciju.

Malo je pojačao svoju patriotsku retoriku. Paralelno sa tim je uveravao Rusiju da će istrajati u vezi sa onim što je započeo. Tako je povećao svoju težinu u očima SAD i  EU, odnosno njegova pregovaračka pozicija je postala bolja. Nju je onda iskoristio da istrguje materijalnu podršku koja bi produžila opstanak režima, možda čak i do redovnih izbora. Vrh DS je, čini se, ubio jednim udarcem dve muve: dobio je sredstva za opstanak ali i obećanje da će biti smanjena zapadna podrška njegovim konkurentima, što znači da će naprednjaci, stranka koju neki nazivaju Mi-6 opozicija, ostati bez dela dosadašnje podrške. SNS je zapad pripremio kao rezervni tim, a sada je Tadić istrgovao da on do daljnjeg ostane na klupi, što pokazuju šizofrene izjave lidera naprednjaka Nikolića: prvo, da smo trebali u vezi sa rezolucijom da se dogovorimo sa EU, odnosno pošto je tako i bilo, da smo poraženi što smo pravili rezoluciju sa EU.

U politici ništa nije besplatno. Tako dobru „kupovinu" morao je da plati Kosovom i odnosima sa Rusijom. Nju je prevario i faktički odbacio. Već ranije se od nje distancirao, ali takva politika je sada doživela kulminaciju. Kada je Medvedev posetio Beograd, srpski zvaničnici izražavali su spremnost da sa Rusijom razvijaju savezničke odnose, ali su ubrzo zaboravili treći (ruski) i četvrti (kineski) stub spoljne politike. Kako je svojevremeno u tekstu „Da li je promenjena spoljnopolitička orijentacija DS-a?" ubedljiv dokazao Dragomir Anđelković, sva priča o tim stubovima imala je dnevnopolitičku dimenziju i bila je u funkciji ubrzavanja procesa evropskih integracija, kao i dobijanja sredstava od MMF-a.

O odnosu aktuelnog režima prema Rusiji mnogo govori i kako je postupio sa ruskim predlogom nove evropske kolektivne bezbednosti. Ta inicijativa koju je Moskva u razrađenom vidu ponudila tokom 2009. godine, od strane naših vlasti skoro da je ignorisana. U početku su se o njoj pozitivno izjasnili, ali kada su videli da je Amerika odbacuje, odnosno relativizuje, i sami su počeli prećutno da postupaju na isti način. „Centar za razvoj međunarodne saradnje", čiji sam predsednik, uložio je velike napore kako bi srpskoj javnosti bio objašnjen pozitivni značaj ruske inicijative za Srbiju, kao i da bi animirao naše političke strukture da je podrže, ali vlast i tzv. opozicija na to je ostala gluva. Nju isključivo interesuje šta joj se poručuje sa zapada, a samo demagoški nastoji da predstavi da je zainteresovana za produbljivanje odnosa sa Rusijom.

NSPM NA BRANIKU REŽIMA
Pažljivo sam pratio polemiku koju su autori „Pečata", „Vidovdana" i „Novog Standarda" imali sa analitičarima „Nove srpske političke misli". Studiozno sam sagledao stavove oponenata i diskusiju tokom koje su Dragomir Anđelković, Branko Radun, Milorad Vučelić, Miša Đurković, Milovan Balaban, Vladan Vukosavljević, razobličili prevaru režima u vezi sa rezolucijom, odnosno ulogu koju su u tome imali Đorđe Vukadinović i Slobodan Antonić. Nekada ugledni nacionalni analitičari koji su sada postali posredni partneri sa „ekspertima" drugosrbijanske analitike, oličenim u liku Ivana Vejvode, Dušana Janjića, Milana Nikolića.

Podržavam nastojanje spomenutih autora da se reafirmiše objektivna analitika, odnosno demonstrira zloupotreba analitike od strane onih koji su svoj „patriotski" renome podredili potrebama režima koji naciji nanosi štetu. Ipak, mislim da je tokom rasprave izostao jedan važan segment. Tokom nje nije razmotreno pitanje refleksije režimske prevare sa rezolucijom na stav Rusije prema Srbiji. Zato sam smatrao da je neophodno da se indirektno uključim u polemiku, i nešto napišem o tome.

Rusija je ključni partner Srbije. Ta zemlja štiti ne samo njen teritorijalni integritet već i opstanak Republike Srpske. Svako kome je stalo do interesa našeg naroda, o tome bi morao da vodi računa, i ne bi smeo da se sa njom igra, odnosno da zloupotrebljava dobru volju Moskve. Aktuelni režim je to uradio.

Nadam se da će zbog prijateljstva prema srpskom narodu, ma šta mislila o vlasti, Rusija ostati uz nas. A da će svi građani Srbije koji svojoj zemlji žele dobro, posle ovoga što je sada učinjeno, početi da se osvešćuju, odnosno da će sada kada su stvari postale mnogo jasnije i na političkoj, i na analitičkoj sceni, prepoznati ko u vlasti i opoziciji radi protiv interesa i Srbije, i Rusije. I da će u skladu sa tim građani prevazići apatiju u koju nas zapadni nalogodavci režima i velikog dela opozicije guraju, tako da će, bar onoliko koliko pre dirigovanog razbijanja SRS-a, početi aktivno da se bore da se Srbija vrati svojim interesima i prijateljima. A toga neće biti bez promene ove vlasti i odbacivanja lažne alternative koju zapad za nju nudi.


Autor Dr Stevica Deđanski, predsednik „Centra za razvoj međunarodne saradnje"

Izvor Vidovdan, 10. 09. 2010.

 

http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/5367-rusko-upozorenje-srbiji.html

Kosmet prodali za maglu EU

Komentara 20

| veličina teksta:+-

Izmenjeni tekst srpske Rezolucije koji je aklamacijom usvojen u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija ne predstavlja nikakav ustupak Evropskoj uniji, već se radi o kapitulaciji Beograda, kaže u razgovoru za "Vesti" Slobodan Samardžić, potpredsednik Demokratske stranke Srbije, bivši ministar za Kosovo i Metohiju i nekadašnji koordinator srpskog pregovaračkog tima.

 

Slobodan Samardžić, potpredsednik Demokratske stranke Srbije

 

Zašto mislite da se radi o kapitulacije, a ne ustupku?
 

- Ustupak je kada se nešto da za nešto, a ja ne vidim šta je Srbija dobila ovom Rezolucijom. Izgubila je i ono malo što je imala, a to je insistiranje na razgovorima o statusu. Izgubila je i svoje moguće saveznike u međunarodnoj zajednici. To naravno neće biti otvoreno rečeno, ali će se videti kada uslede nova priznanja Kosmeta. Posle ove rezolucije sve je u rukama Brisela i Vašingtona i nikoga više. Ni Njujork, ni Moskva ne igraju više ulogu u ovoj stvari. Zato mislim da nije reč o ustupku, nego o jednoj potpunoj predaji.
 

Vlast i jedan deo javnosti tvrdi da je na ovaj način Srbija sačuvala manevarski prostor i partnerske odnose sa EU?
 

- Vidite, to jako puno košta. Ako vi morate teritorijama da plaćate maglovitu perspektivu prema EU onda je to zaista jedna hazardna igra. EU nije konkretno rekla - dobićete to i to, već se samo pominje ubrzanje procesa dobijanja kandidature, a to nije ništa. Tim rečenicima samo se ovaj očigledni poraz prikriva pred javnim mnjenjem.
 

 

I Rusiji smo dojadili   Koliko je ovakav salto mortale Srbije otežao poziciju njenih dosadašnjih zaštitnika u SB UN, pre svega Rusije?   - Ovde se ne radi o koži Rusije, već o koži Srbije. Ako Srbija samu sebe prodaje, zašto bi se Rusija tu trudila, ona može samo to da prihvati. Neće se niko boriti umesto nas za naše interese. Tako da Rusija niti dobija, niti gubi, ona prepušta Srbiji sudbinu u sopstvene ruke, što je na neki način i normalno i fer sa ruske strane.

Očekujete li da bi uskoro mogli da dobijemo statuts kandidata za članstvo u EU?
 

- Ne, to je nemoguće. Savet tek treba da odobri Komisiji da napravi i preda upitnik Srbiji koji sadrži 4.000 pitanja. Znači, Komisija treba da prihvati 4.000 odgovora, a ona će bar stotinu dovesti u pitanje i to će trajati mesecima, a možda i godinama. Zato kažem, da je to jedna mačka u džaku.
 

Kako će vlast uspeti da ubedi domaću javnost da je reč o kompromisu ako je, recimo, Priština zdušno pozdravila Rezoluciju?
 

- Neće uspeti. Narod će videti da je Kosmet pripao Albancima, da ćemo mi tamo da idemo kao stranci, a da će vlast sa Kosovom da pregovora kao sa susedom.
 

Pored radikala, DSS je usamljena u ovakvim ocenama, dobar deo opozicije i to ne samo LDP već i SNS potpomaže ovakav proces potčinjavanja Briselu?
 

- Oni prosto imaju fiksaciju za vlast i ako vam je vlast fokus onda činite to što čini Srpska napredna stranka. Ali čemu vlast ako se Srbija raspada? Mislim da današnja opozicija participira u tom procesu u velikoj meri.
 

Ne tražimo ostavku Jeremića   Da li i vaša stranka traži smenu Vuka Jeremića?   - Ne. Mi ne insistiramo na njegovoj smeni, mi smatramo da je glavni akter Boris Tadić. Dakle, odgovornost snosi prvo predsednik Republike, zatim cela Vlada, a onda i sekundarna opozicija.

Vlada govori da je otvoren prostor za pregovore, ali više nema ni pomena o statusnim pregovorima?
 

- Aposlutno, to što je sada otvoreno, jesu zapravo razgovori o takozvanim tehničkim pitanjima, a to su obično razgovori dve države. To je onaj uslov o dobrosusedskim odnosima sa Kosmetom, a nema susedskih odnosa, ako vi partnera ne priznate kao državu. To je sada na delu.
 

Da li bi ucene sa Zapada mogle da budu okončane samo sa Kosmetom ili sledi otvaranje pitanja Sandžaka, Vojvodine?
 

- Znate šta, kada to krene da se para, onda ide sve dalje. Zato država mora odlučno da stane na braniku prvog problema. Ovako, Srbija daje, što bi se reklo, badava velike koncesije, a ništa ne dobija i svi se pitaju zašto onda ne bi išli dalje u zahtevima. Sami ste pomenuli Sandžak.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/81118/Kosmet-prodali-za-maglu-EU