Tanasković: Muftija hoće emirat

Tanasković: Muftija hoće emirat

V. C. SPASOJEVIĆ | 18. septembar 2010. 20:55 | Komentara: 10

Orijentalista Darko Tanasković o sandžačkim zbivanjima, stranom uplitanju, reagovanju u Beogradu i granicama na Balkanu

Koga su guje ujedale, i guštera se boji. A gušter to zna i zloupotrebljava. Iako sam ubeđen da protivrečnosti u Sandžaku ne mogu izazvati sukobe uporedive s onima iz devedestih godina, jer za to, jednostavno, nema ni unutrašnjih ni spoljnih uslova, oprez nije naodmet - uveren je, u razgovoru za „Novosti", dr Darko Tanasković, naš vodeći orijentalista, bivši ambasador u Turskoj, Azerbejdžanu i Vatikanu.

Smatra da je nužno „odlučno, konkretno delovanje države i svih odgovornih društvenih činilaca kako bi se građanima Sandžaka vratio spokoj i stvorile pretpostavke za postepeno rešavanje teškoća, kojih svakako ima, u institucijama sistema, demokratski i u skladu sa zakonom", ali kaže:

- Nikome se ne sme dozvoliti da bude iznad zakona i Ustava, sve tvrdeći da je diskriminisan.

* Za samo nekoliko dana pitanje veroučitelja i vlasništva nad zemljištem pretvoreno je u Novom Pazaru u zahteve za strane posmatrače i autonomiju cele oblasti...

- Odavno je jasno da delatnost sandžačkog muftije Muamera Zukorlića izlazi iz okvira misije verskog poglavara, čak i ako se uzme u obzir načelna neodvojivost duhovnog i svetovnog u islamu. Sem Irana, koji je islamska republika, i još poneke muslimanske zemlje, ni u islamskom svetu nema primera organizovane države u kojoj se verski poglavari upuštaju u politiku onako kako to čine Zukorlić i sarajevski reis-ul-ulema Mustafa Cerić.

NAVIJANJE I ZASTAVE Izlive proturskih osećanja po novopazarskim ulicama posle košarkaške utakmice ne treba dramatizovati, ali ni previđati i potcenjivati - kaže dr Tanasković. - Znam slučajeve kad navijači Crvene zvezde navijaju za inostranog protivnika Partizana, a i po Beogradu su se ne tako demokratski vijorile zastave nekih stranih država. U svakom slučaju, reč je o manifestacijama koje se sa stanovišta odnosa između države i njenih građana graniče sa socijalnom patologijom. Etiologija bolesti je za njeno uspešno lečenje važnija od simptoma. Adekvatna simptomatska terapija je, naravno, neophodna, i to hitno, ali nije dovoljna.

* Čemu teži Zukorlić?

- Zahtevima da mu se prizna status jedinog legitimnog predstavnika svih muslimana - Bošnjaka u Srbiji, Zukorlić bi da postane svojevrsni „emir od Sandžaka", s punom kontrolom nad svim sferama života, od obrazovanja, preko politike, do tokova robe, novca i usluga. U političkom smislu, on nastoji da primeni model odnosa prema „vlastima u Beogradu" i prema međunarodnoj zajednici kakav su devedesetih godina prošlog veka uspešno primenili Albanci na KiM. To može izazvati razne neprilike, ali ne može uroditi plodovima koji su pali Albancima u krilo. Nema danas nekoga ko bi za Zukorlića dovoljno snažno tresao drvo.

* Da li je reč o verskom, političkom ili ličnom sukobu? Nazirete li u svemu konce sa strane?

- Ako mislite na sukob između dveju islamskih zajednica, onda se može reći da u njemu ima ponajmanje verskih, a ponajviše političkih, interesnih i ličnih pobuda, prvenstveno sa Zukorlićeve strane. U žestokim napadima na „režim u Beogradu" nadobudni muftija je motivisan željom da se nametne kao jedini muslimanski-bošnjački partner vlasti, da je ucenjuje i da s njom trguje do krajnje granice obostrane izdržljivosti. Udeo stranog faktora u sandžačkim zbivanjima je nesumnjiv, ali je ključni činilac sam Zukorlić i „specifičan sklop njegove ličnosti", kako je to ovih dana pisalo u nekim novinama.

* Koliki je uticaj Islamske zajednice u Bosni na dešavanja u Pazaru? Koja zemlja ima najveći uticaj na Islamsku zajednicu Bosne, a posredno i na dešavanja u Sandžaku?

- Delovanje IZ Bosne i Hercegovine, kojoj Mešihat u Sandžaku organizaciono pripada, oličeno je danas u političkim istupima reisa Mustafe Cerića, što ni kod mnogih muslimana u BiH ne izaziva baš preterano oduševljenje. Cerić i Zukorlić se uzajamno podržavaju i svakako koordiniraju aktivnosti. Oni dele odanost istom političkom projektu koji predstavljaju kao verski lideri, a spajaju ih i neumerene lične ambicije.

ROPSTVO ILI ZLATNO DOBA * Turski državnici i diplomate govore o vekovnom savezništvu turskog i srpskog naroda, o Osmanskoj imperiji kao multikulturalnoj tvorevini u kojoj su drugi narodi imali prohodnost u državnoj hijerarhiji, „sedam velikih vezira poreklom bili Srbi"... Da li je reč o prekrajanju istorije ili o našim zabludama, nepoznavanju prošlosti i stereotipima? - Razumljivo je da turski i srpski pogled na vekove osmanske istorije ne mogu biti podudarni. Problem je u tome što turski zvaničnici i diplomate, pa čak i neki istoričari, od Srba očekuju da prihvate njihovo viđenje osmanskog doba kao „zlatnog veka" za sve balkanske narode, kao perioda nekakvog gotovo idiličnog zajedništva i istorijskog zaloga budućeg regionalnog sklada. A to ne samo da je nerealno, već i paternalistički bezobrazno. S druge strane, bilo bi podjednako pogrešno i nerazumno odbijati korisnu saradnju s današnjom Turskom zbog vekova ropstva pod Osmanlijama. Ali, za to nije potrebna nikakva revizija istorije, nego samo uzajamno uvažavanje i obostrani interes.

* A kako ocenjujete političke reakcije iz Beograda na sandžačka događanja?

- Najveći problem nije neprihvatljivo ponašanje Zukorlića i njegovih sledbenika, već neshvatljivo stanje duha u delu naše političke javnosti. Tako se, recimo, moglo čuti da muftija ima puno pravo na zapaljive izjave, a da su oni koji osuđuju njegovo agresivno bavljenje politikom umesto verom „politički analfabeti". Takav neodgovorni „politički daltonizam" je opasniji od Zukorlićeve proračunate, rekao bih, i preračunate agresivnosti.

* Velike sile sa Zapada se, kako jednom rekoste, „potkusuruju" s islamom na Balkanu. Da li je i Raška oblast deo te priče?

- U opštem smislu jeste, s tim što je danas konjunktura nešto drugačija, pa je i podrška Zukorlićevom radikalizmu uzdržanija, sve do javnog distanciranja, kakvo se moglo zapaziti u vezi s njegovim zahtevom za upućivanje stranih posmatrača u Sandžak. Na delu su, u ovoj fazi, metodi suptilniji od Vokerovih i Klarkovih.

* Jesu li granice na Balkanu, bar u doglednoj budućnosti, definitivno iscrtane? Nemački ministar spoljnih poslova nas je obavestio da je sa prekrajanjem državnih međa gotovo. Treba li ovakva informacija da nas raduje ili zabrine?

- Uz mučninu usled osvedočenja da granice na Balkanu, po ko zna koji put, iscrtavaju moćni stranci, rekao bih da je nemački ministar suštinski u pravu. Bar u pogledu „dogledne budućnosti". S obzirom na sve okolnosti, mislim da je to za Srbiju i za Srbe u ovom trenutku povoljna okolnost, iako načinom na koji su neke granične linije povučene nikako ne možemo biti zadovoljni. One se, međutim, mogu relativizovati promišljenim, sistematskim i upornim mirnodopskim delovanjem različitim putevima i sredstvima, sve do momenta kad će, možda, nastupiti nove međunarodne konstelacije s izmenjenom geopolitičkom logikom. Jer, istoriji nema kraja...

* Turska se sve snažnije politički angažuje na Balkanu. U Srbiji se sa izvesnim podozrenjem gleda na to. S pravom ili ne? Može li Turska biti neutralna, objektivna, u ulozi neke vrste posrednika?

- Podozrenje Srba prema namerama Turske na Balkanu je logično i višestruko opravdano. Ono proizlazi iz istorijskog iskustva i kolektivnog sećanja, ali i iz držanja Turske tokom jugoslovenske krize i ratova tokom devedesetih godina, kao i odlučnog proalbanskog stava u vezi s problemom KiM. Odbojnost pojačava i neskrivena neoosmanistička retorika turskih zvaničnika. Ako bi se oslobodila pristrasnosti u korist balkanskih muslimana, Turska bi mogla biti značajan faktor političke i privredne stabilizacije čitavog regiona. Zasad nagoveštaja takvog obrta nema, bez obzira na deklarativno isticanje ravnopravnog uvažavanja svih balkanskih država i naroda, kao i pragmatično motivisane spremnosti da se saradnja razvija i sa Srbijom. Tom pragmatizmu turske zastave u Novom Pazaru ne idu naruku, ali gode neoosmanističkim sentimentima koji su u Turskoj veoma snažni.

* Koliko su u pravu oni koji smatraju da iza Turske stoji Amerika, sa željom da Ankara, umesto Teherana, preuzme vodeći uticaj na islamske vernike u ovom delu sveta?

- Između američkog i turskog postavljanja prema Balkanu postoji puna komplementarnost. Turska nije poslušnik SAD, kako se može čuti, već država kojoj je Balkan jedan od spoljnopolitičkih prioriteta, s tim što se njeni interesi podudaraju s američkim. Turskoj to svakako olakšava ostvarivanje ciljeva kojima teži, a Americi omogućava da joj na Balkanu dozirano prepusti deo poslova. Ne Bliskom istoku, međutim, usled turskog približavanja muslimanskim državama, pre svih Siriji i Iranu, kao i konfrontacije s Izraelom, SAD počinju da iskazuju sve veću zabrinutost ponašanjem i namerama svog glavnog bliskoistočnog poverenika s drugom armijom po brojnosti u NATO savezu. Odnosi između SAD i Turske sve su samo ne jednostavni i biće još složeniji.

* Države stvorene na ruševinama SFRJ uglavnom su, etnički i verski, homogene. Da li je to i bio cilj ili je samo uzgredna posledica pokretanja balkanskih domina?

- Pre svega, sem Slovenije i, zahvaljujući etničkom čišćenju Srba, Hrvatske, države stvorene na ruševinama Jugoslavije nisu etnički i verski homogene. To u punoj meri važi i za Srbiju, a često se gubi iz vida. U periodu pucanja i razbijanja federacije, praćenih oružanim sukobima i unutrašnjim migracijama, došlo je do stvaranja etno-konfesionalno kompaktnih oblasti unutar pojedinih državnih celina, što je svakako veliki izazov i pretnja njihovoj stabilnosti, pa i održivosti. Ovakva konfiguracija nije bila izričiti cilj spoljnog faktora u „pokretanju balkanskih domina". Međutim, građanski rat, vođen, kako je u intervjuu vašem listu konstatovao akademik Milorad Ekmečić, „u okviru američkog, dodao bih - i britanskog, aksioma da srpski narod ne može obnoviti državu koju je stvarao dva poslednja veka i da politički mora ostati u isfragmentiranom stanju, bez višeg stepena jedinstva", neminovno je doveo do sadašnjih etno-konfesionalnih polarizovanja i homogenizovanja.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:300569-Tanaskovic-Muftija-hoce-emirat

dr Svetozar Radišić: Samospoznaja kroz kosmički dodir

Samospoznaja kroz kosmički dodir

Piše Zoran Nikolić

Razgovor sa dr Svetozarom Radišićem može da bude sve, samo ne – običan. Posle neobrojenih istraživanja, a pogotovo kontroverzne knjige "Neokortikalni rat", sredinom avgusta ponovo se oglasio, ovog puta knjigom "Kosmički dodir". Ovaj intervju je bio potreba da ga pitamo čime će nas ponovo iznenaditi... I, sudeći po prvim reakcijama publike, ponovo je uspeo u tome.
Ovaj svestrani autor dostigao je najviša znanja i doktorat u okviru Vojske Jugoslavije, a navišu dužnost koju je obavljao bila je portparol VJ. Kao naučnik, nije se zaustavljao, naprotiv. Najavljujući knjigu, Radišić kaže: „Od prve stranice knjige čitalac i autor učestvuju u veličanstvenom, posvećenom poslu – zajedno sa Tvorcem menjaju kosmos. Ako se shvate neprestani događaji u 'polju nulte tačke', biće jasno da je sada sve drugačije nego što je bilo pre čitanja. Pokrenuta je energija koja bi trebalo da osvesti i oplemeni sve stvaraoce u okruženju, jer zdravi ljudi su misaono svemoćni. Iako je sve rečeno najverovatnija istina i posle čitanja knjige biće nezadovoljnih, budući da će naizgled sve ostati neizmenjeno. Međutim, ukoliko ljudi shvate da oni stvaraju kosmos i da život nije pozorišna predstava namenjena za bezbrižno posmatranje, nego su svi pojedinačni umovi u njemu glavni junaci – sva budućnost biće u njihovoj režiji."

*Šta je razlog što pišete tako neobične knjige koje su na granici stvarnog? Vas na Internetu pominju kao srpskog Foks Moldera, tvrde da ste član mistične Grupe „69" i da su Vaše tvrdnje o uticajima sistema poput HAARP-a i SIGINT-a samo pobudile i produbile maštu ljudi koji veruju u „teoriju zavere"?

Redovno pratim reakcije na svoja pisanja. Kada sam, najavljujući knjigu „Kosmički dodir", napisao da je namenjena onima koje nisu izmenili kabalisti, jedan od čitalaca mojih knjiga se „šokirao" i poručio mi da sam nadmen, da sebe postavljam iznad ostalih ljudi, da im „popujem" i podučavam ih nečemu što je svima poznato. Međutim, mislim da je svet u dobokoj krizi na razmeđi informatičke i nanotehnološke ere. Svakodnevno pristižu vesti koje se nameću po surovo opasnim sadržajima, život se sve više usložnjava, potiskujući čovečanstvo ka beznađu. O tome sam pisao i pre više od 20 godina.
Da bi ljudski rod ušao u novu, „nevidljivu" eru mora da se suoči sa suštinom kosmosa – energijama, a on ne zna dovoljno o (pod)vrstama energija i stoga njima ne vlada. Znao sam da će u procesu ovladavanja energijama naučnici pokušavati da ih pronađu, usmere i smeste u instrumente, uređaje i oružja. To se sada događa sa HAARP-om i sličnim sistemima koji deliju na daljinu ekstra niskim frekvencijama. Stoga nisu čudni poplave, zemljotresi, tornada i požari. Moj cilj je da pomognem ljudima koji nisu imali priliku da istražuju energije, primenjujući znanja iz elektronike, impulsne tehnike i automatike, ne bi li demistifikovali ulogu čoveka u kosmosu, međusobnu energetsku umreženost ljudi, te svoju povezanost sa „poljem nulte tačke". To što moje reči ne razumeju ljudi poput Džona Bajforda nije moj problem, jer „teoriju zavere" nisu zasnovali obični ljudi, nego upravo oni koji dobro znaju šta piše u Tori, Talmudu i Kabali.

*Šta podrazumevate pod „umnom energijom" – tako ste nazvali jedno poglavlje knjige?

Iskreno, mislio sam da napišem knjigu o paradoksima. Ideja je bila da prvo uputim čitaoce na teorijske paradokse, kojima sam se decenijama oduševljavao čitajući naučno-popularne knjige, a zatim da opišem osnovne, svakodnevne, životne paradokse. Međutim, mene je ophrvao paradoks da sve manje znamo i umemo što smo stariji kao čovečanstvo (civilizacija). Bližeći se ambisu za koji nemamo rešenja, jer smo poništili uslove za život, ljudski rod se sve češće osvrće ka prošlosti i hvali dela umova poput Da Vinčija, Tesle, Njutna, Lajbnica, Junga, Baha, Getea, Nikolaja Velimirovića... umesto da stvara nove umove. Paradoks je da nismo dosegli njihov nivo, a još veći da nismo razumeli to što su tvrdili. Na primer, naučnici danas i ne pomnju dušu (ona naučno ne postoji), a svakako ne shvataju zašto je Tesla tvrdio da misli nisu sopstvene i da su ljudi „kosmički mehanizmi".
Moja holistički zasnovana znanja potvrđuju teoriju o kosmosu koji je samo i isključivo energija i teoriju o kosmosu kao džinovskom hologramu u kojem su sve tačke istovremeno istovetno informisane.
Razlika u odnosu na većinu drugih naučnika je u tome što smatram da je materija energijom uobličena energija, da su informacije, misli reči, posebne vrste energija u okviru osnovne energije koja se iscrpljuje „poljem nulte tačke" i što smatram da je sva ta energija umna. Odnosno, ja verujem da postoji „kosmički um" (Tvorac), „razum vode", „razum ćelije", „telepatija molekula DNK" itd. Dakle, materija informacija su izvodi energije.
Osim toga, ako je iko čuo za „razum vode" to su vaši znatiželjni čitaoci. Oni su svakako čuli za istraživanja japanskog naučnika Masaru Emota, američkog Rustima Roja, ruskih Konstantina Korotkova, Vjačeslava Zvonikova i Angeline Mahalovske. Ja sam samo objedinio njihova znanja i prokomentarisao ih iz aspekta svojih saznanja, budući da istina o vodi ima ogroman značaj za istraživanja ljudskog uma i pamćenja. Najmističnija osobina vode je da pomoću grupa molekula, kao na elektromagnetnom nosiocu podataka, beleži sve što „vidi", „čuje" i „oseća". Većini istinskih pronalazača biće veoma interesantno da pročitaju baš to poglavlje.

*Zar ne mislite da ćete se zameriti „drugom polu" kada ga na neki način optužujete za „gutanje potomstva"?

Uz nesporan uticaj staroegipatske magije, korišćene vekovima od kabalista za uticaj na svest ljudi, istinski smatram da se žena (koju u knjizi namerno zovem čovećica) nemudro povukla u senku civilizacije, ali neprestano, presudno prisutna u svemu što se do sada dogodilo. Vremenom je odustala od svoje biološke uloge i svojim neznanjem poništila šanse za opstanak ljudskog roda. Zar nije nelogično da ceo svet proziva Jevreje za talmudovski odnos prema gojima i jezuitski pokušaj da se obnovi vavilonski poredak, a da se nikad ne pomenu Jevrejke? Svi znaju koliko su one važne u jevrejskoj porodici koja verovatno jedina jača u savremenom svetu. No, to je samo primer bez predrasuda i namere da se Jevreji optuže za bilo šta. Problem je u tome što je naučno dokazano da se dete vaspitava od začeća, nastavlja se vaspitavanje na grudima majke, zatim se deca predaju vaspitačima, učiteljima, nastavnicima, profesorima... Šta da se čini kada je majka nevaspitana, kako ona da vaspita? Za sve me je moguće optužiti, samo ne da sam ženomrzac. Želim da se što pre osveste, jer je njihova uloga po mnogo čemu značajnija.

*Možda se nećete zameriti „drugom polu", ali kako ćete izaći na kraj sa shvatanjima u različitim religijama, budući da drugačije pišete o Bogu?

Inače smatram da je vreme da se sukobim sa svim ljudima sa kojima nisam imao prilike da se sukobim u dosadašnjem životu. Ovo je vreme konačnog obračuna. Šalim se. Problem je u očevidnim paradoksima i apsurdima. Živimo sa njima. Želim da se otreznimo i osvestimo da bismo se spasli od sebe. Magijski znaci, simboli i rituali su svuda oko nas. Red je da shvatimo gde smo stigli i koda vodi ovaj put. Svaki razuman sveštenik i monah će me razumeti, znajući da imam pravo kao svako Božije stvorenje na originalnost. Put ka istini je put ka Bogu. Istini mora da stremi svaki naučnik, jer njegove neistinite tvrdnje nisu naučne.
Nadam se da sam uz sve svoje neznanje na putu ka istini, a taj put se u mom narodu zove „Hristov put". Srećan sam što pripadam narodu koji je imao duhovne velikane poput Svetog Save, Svetog vladike Nikolaja Velimirovića i patrijarha Pavla. Mislim da se sa puta pohlete moramo udaljiti putem svetosavskog odricanja.

*Pisali ste i o strastima?
Strasti sam opisao u više dimenzija. Obično se primedbe sebičnim i licemernim zavisnicima svode na ukazivanje na izazivanu štetu u okolini i kod ostalih ljudi. Nekontrolisana strast je mnogo pogubnija. Drago mi je što sam prozvao bezdušnike.

*Šta mislite, šta ćete postići ovom knjigom? Da li Vaše neobične knjige utiču na ljude? Kakav je njihov odjek?

Knjiga „Kosmički dodir" zaokružuje sva moja istraživanja. Nedostajala je kao važna karika. Pisao sam o moći misli tek kada sam shvatio koliko neprijatelji ljudskog roda nastoje da izmene svest ljudi uticajem na njihovu podsvest. Sada je sve jasno: ko to planira, ko proučava, ko radi, gde se svi iz tog niza nalaze. Naveo sam vrste oružja, gde se istražuju i proizvode i kako utiču. Uticajem na misli, emocije i nagone ljudi kontroliše se njihovo kretanje i ponašanje. Međutim, kada čovek samospoznajom shvati moć misli može da se samopodešava i brani, a što je još važnije može da koristi informacije iz „kolektivnog nesvesnog" i da utiče na „jedinstveno polje inteligencije prirode". Tvorac je mislio na sve. Čovečanstvo se može spasiti i stvoriti izvesniju budućnost, ukoliko se osvesti. Preostalo je malo vremena jer se ono ubrzava. Ko je pročitao knjigu „Dok misli stvaraju kosmos" sada je dobio nedostajući kotiledon.

 

http://www.treceoko.novosti.rs/code/navigate.php?Id=182&editionId=65&articleId=329

Глас Русије » Не баш Срби

Не баш Срби

Тимур Блохин

17.09.2010, 21:07

 

У оквиру Генералне скупштине десило се отприлике исто што и на већини скупова: наградити, унапредити, упозорити - монотоно чита известилац предлоге и директиве. Публика која се досађује клима са одобравањем - да, да, да. Кад ће већ једном пауза да нам дају киселу воду и сендвиче.

Ништа чудно: јер у Њујорку је разматрана сасвим незанимљива резолуција о Косову.

Између осталог, Србија је држава чији суверенитет и тероторијални интегритет нико, осим 70 земаља, не доводи у сумњу и она има право да поступа онако како је решило руководство, изабрано демократским путем. Сада српски председник Борис Тадић са косовским „лидером" Фатмиром Сејдиуом, човеком који је после 9. септембра постао мал те не једнак по положају, уместо најважнијег питања о статусу Косова, разматрати „техничке" проблеме, попут реда вожње аутобуса у покрајини.

Тежња власти у Београду да осигурају боље услове за косовске Србе, своје грађане, јасна је, али одлучивши се приликом рада на тексту резолуције на уступке ЕУ, Београд је поступио попут не баш квалификованог зубара, који уместо да пломбира проблематичне зубе, шаље пацијента хирургу на вађење. У принципу и бол од вађења пролази.

Мада не увек. О чему сведочи иницијатива Скупштине заједница спрских општина Косова и Метохије да започну процедуру уклањања председника са власти. Како је истакао у интервјуу за Глас Русије један од аутора ове идеје, лидер скупштине спрских општина Милан Ивановић, Србија нема јединствену политику у погледу Косова, а косовске Србе уопште не укључују у дискусије о будућности покрајине.

У међувремену положај Срба на Косову се погоршава - сведочи Милан Ивановић. Умањују се инвестиције од стране Београда, падају плате, државни органи матичне Србије престају да учествују у животу покрајине.

По речима Ивановића, што се тиче спољне политике, општа тенденција је следећа: после Генералне скупштине УН Косово прелази под контролу аутора сценарија косовске независности, тачније од УН, где су принципијалне и чврсте позиције Русије, Кине и низа других угледних земаља на ЕУ и САД. О резолуцији усвојеној у Њујорку један од лидера косовских Срба изјаснио се овако:

Ово јесте и политички, и дипломатски пораз Београда. Да ли ће овај режим после овога одустати од става, за који је лобирано у свету, у низу земаља, за који је преко виших политичких представника, председника Тадића лобирано за тај целобитан текст резолуције, за који смо добили подршку од низа земаља? А да се то сада мења без обавештавања тих земаља. То заиста значи игнорисање наших пријатеља и њиховог мишљења. Оваква промена ставова преко ноћи значи одступање од доследности и принципијелности у спољној политици. Тако да смо ми тиме једноставно оставили један неозбиљан утисак. Ако Србима, ако нашем режиму није стало до даље борбе за очување територијалног интегритета, а свакако да онда друге земље не могу бити, као што је Путин једном приликом рекао, не можемо бити већи Срби од самих Срба. Али чини ми се да је та руска политика много „српскија" од политике нашег режима.

Каква судбина очекује иницијативу косовских Срба - и неће ли се она уплести у мочвари бирократије? И да ли је стварно истина да Србија никада неће признати независност Косова? Изгледа треба питати за то Кетрин Ештон. Истина, постоје опаске да од тако дрског, тачније врло директног питања, максимум који би могао да се добије од секретара за штампу племените европске чиновнице било би кочење система или, говорећи терминима компјутерских стручњака, Плави екран смрти.

 

А после тога једини излаз је поновна инсталација система.

http://serbian.ruvr.ru/2010/09/17/20972523.html

Феђа Димовић

Геополитика на великом платну

Годинама се у београдским биоскопима на редовном репертоару приказују само скупи и будаласти филмови из великих холивудских радионица

 

Ових дана у Сава центру одржава се филмски фестивал ,,Недеља руског филма". Народ жељан добре уметничке кинематографије дупке је испунио велику дворану, све заједно са балконом. Чињеница да су карте биле бесплатне и да су дељене изабраним гледаоцима нимало није умањила велики значај овог догађаја. Захваљујући Интернету и уличним продавцима нисам чекао да се Министарство културе смилује да нам приреди једну овакву манифестацију већ сам остварење као што су ,,Адмирал", ,,Поп", ,,Цар", ,,Један је рат" и друге одгледао раније. Све су то филмови који су стари по две године, а који су нас из неког разлога заобишли. Многи руски филмови који су били приказивани на неком ранијем Фесту, и били међу најгледанијим, касније никада нису били откупљени.

 

Међу њима су остварења попут ,,Морфијума", снимљеног по мотивима дела Михаила Афанасијевича Булгакова, ,,Белешке младог лекара", или кандидат за Оскара и Златног лава – сјајни филм ,,12" редитељског генија Никите Михалкова. Ништа другачији третман немају ни све бољи бразилски, аргентински, ирански, индијски, јужнокорејски, кинески, немачки, скандинавски, грчки, турски и многи други филмови који нису снимљени на енглеском језику, и који не глорификују савршенство потрошачке културе и либералне демократије.
Годинама се у београдским биоскопима на редовном репертоару приказују само скупи и будаласти филмови из великих холивудских радионица, што указује на културну и политичку оријентацију ове земље.

 

Дистрибутери искључиво откупљују безличне блокбастере претрпане специјалним ефектима и јефтином патетиком, које глобални моћници веома перфидно користе да се подвуку под кожу светском аудиторијуму. Затварањем култних биоскопа ,,Јадран", ,,Балкан", ,,Козара", ,,20 октобар", ,,Космај", ,,Одеон", ,,Авала", кинематографија у Србији се налази у канџама неколико мултиплекс биоскопа, који имају унапред закључене уговоре на основу којих приказују искључиво холивудске хитове.

У два највећа тржна центра тренутно се даје неколико америчких филмовима у којима се обавезно провлачи и покоја ,,лепа реч" на рачун овог ,,геноцидног народа". Било да је у питању сада већ времешни Сталоне и његови ,,Плаћеници", било фатална сарадница америчког Савета за спољне односе (ЦФР) – Анџелина Џоли и њен најновији филм ,,Салт", моћна пропагандна машинерија не пропушта прилику да још једном понови ко су лоши момци на Балкану. Многи светски аутори и геополитичари детаљно су анализирали моћ универзалног ширења слика којима се контролишу широке народне масе. Како је својевремено приметио француски генерал Пјер М. Галоа: ,,Није пешадија владала биткама већ телевизијска слика". О томе сведоче бројни историјски примери. Уочи геноцида у Хирошими, браћа Дизни су по директиви Пентагона направила цртани филм ,,Победа помоћу ваздушног рата", које је служио да објасни стратегију ваздушног напада Америке на Јапан. ,,Атлантисти" овим методама и даље се успешно служе, што објашњава и огроман број филмова посвећених ратовима у Ираку и Авганистану, од којих је већина приказивана у ,,нашим" биоскопима.

 

Чињеница да је ,,Недеља руског филма" ретка манифестација ове врсте, коју је држава организовала у сарадњи са амбасадом Руске Федерације, довољно говори о нама. Ово друштво је суштински американизовано и вестернизовано, а ту стварност бројни агенти утицаја маскирају преувеличавањем извиканог русофилства. Истина је да Срби све мање читају руске класике, али су зато полице у књижарама препуне шарених бестселера типа ,,Секс и град" и ,,Давинчијев код". Од млађе гарде писаца и редитеља не назиру се достојни наследници некада великих неимара аутентичне српске културе и уметности, јер су мода и трендови потпуно угушили дух креативности. Више нема шансе да данас неко снима филмове као што су ,,Лепота порока", ,,Сабирни центар", ,,О покојнику све најлепше" или ,,Ко то тамо пева", јер долази нова публика која филмове посматра искључиво као визуелни доживљај, а филмаџије радије копирају стране узоре у жељи да задовоље кратковиде гледаоце.

 

Стање у нашој култури је тужна и обимна тема која може бити предмет бројних анализа. Можда је најсликовитији опис тога управо наступ министра културе Небојше Брадића на отварању поменуте ,,Недеље руског филма". За разлику од руског амбасадора Конузина, који је поздрављен бучним аплаузом и овацијама, министар Брадић је почашћен звиждуцима. Можда су његови сународници на тај начин спонтано изнели своје мишљење о култури у Србији. Министар се правио да не чује ове ,,поздраве". Може га утешити чињеница да има његових колега који би у истој ситуацији успели и да изују велики део публике у Сава центру. Овако се публика ипак на крају утишала и уживала у непоновљивом филму ,,Адмирал", знајући да је ово ретка прилика да после дужег времена погледају нешто вредно на великом платну.

 

члан групе ,,Београдски синдикат"

Феђа Димовић

 

објављено: 17.09.2010.

• пошаљите коментар
• коментари (8)

Последњи коментари

Konjic Grbonjic | 16.09.2010. 22:42

Ko voli film,gleda i ono sto se snima i van SAD.Preporucujem Belka i Strelka - Zvezdani psi koji je izasao pre par meseci.

Поздрав из БЛ  | 16.09.2010. 22:56

Начекаћеш се ти батице оваквих филмова.А начекаћеш се и док Брадић трепне.

Pametna deca | 16.09.2010. 23:03

"Dok vi spavate Darmol radi". Iako je peta kolona je odradila mnogo vise nego sto se i nadalai, drago mi je da je ostalo ljudi koji nemaju "zatvor" u mozgu.

 

Ко уме да експриментише боље, широко му Косовско поље

Тимур Блохин

16.09.2010, 18:13

 

 

Ја не знам другу такву земљу, где тако слободно дишу... шверцери. Могла би да испадне сасвим добра парафраза совјетске песме, само овог пута о наравима на Косову. Не превише поуздане границе покрајине, као и географске особености чине своје. Својевремено ивештачима Гласа Русије у косовској општини Витина локално спрско руководство жаловало се на то да је лакше превести недозвољену робу преко границе, него кренути са дететом у шетњу у суседно двориште. Између осталог, и до фебруара 2008. године КФОР је у пограничним областима обављао свој посао „како треба", истичу косовски Срби. Како треба - тачније, помало затварајући очи на промет нелегалног терета.

То да на Косову влада многовлашће, очигледна је чињеница. Постоје самопроглашени званичници у Приштини, постоје лидери косовских Срба, али при тиме нико није искључио деловање елеметнарне „психологије победника" код појединих представника међународне мисије, који имају све могућности да делују без контроле на фактички од Београда отетој територији. На пример, да се баве шверцом.

Буквално у априлу ове године код сарадника мисије ЕУ, који су прешли границу Косова, биле су пронађене стотине боксова цигарета и индустријске резерве алкохола, очигледно не за личну забаву. А сада КФОР сумњичи неке своје сараднике за шверц горива, утају пореза и злоупотребу економских овлашћења. Ухапшено је 5 особа, при томе најзанимљивије је да се они налазе управо под контролом мисије ЕУ.

Да ли ће уследити чистка у редовима међународне косовске мисије, не зна се. Зна се тачно да је горива пића један од најневинијих послића појединих корумпираних представника безбедносних снага, каже српски новинар Милован Дрецун.

 

Од доласка међународних снага на Космет успостављене су прилично добре везе појединих припадника КФОРа, да ли обичних војника или високо позиционираних официра, са организованим криминалним групама. И то сада постоји једна трострука спрега. Прво је што поједини припадници КФОРа  користе услуге криминалних група, да ли од њих набављају дрогу за личну употребу или користе услуге проститутки, иза којих стоје организоване криминалне групе, али све те нелегалне услуге, који се користе од криминалних група, могу се свести под ту спрегу. Друга спрега је да КФОР штити, и то, чини ми се, по одлуци више команде и по политичкој одлуци земаља, из којих долази КФОР, водеће албанске криминалце. Случај, рецимо, Фљорима Ејупија. Сећате се оног бомбашког напада на аутобус Ниш-експрес. И шта се десило?  Њега су сместили у затвор у Бондстилу, који уопште нема надлежност за та дела, и онда је одједном он побегао. Ништа се није рекло. Само да стражари, када су вршили редовну контролу затвора, нису га нашли. И тада већ имате писања у појединим западним листовима. Например, како сећам, Санди Тајмс је писао о том случају. И кажу иако је званично саопштено да је побегао из затвора, експерти УН на Космету верују, да су га Американци једноставно склонили, писао је Санди Тајмс. Јер су претпоставили да је радио за ЦИА, дакле за америчку обавештајну службу, па би суђење било веома непријатно за Сједињене Америчке Државе. Трећи део спреге је можда и најинтересантнији. Ради се о томе да поједини припадници КФОРа или читаве структуре КФОРа саучествују у спровођењу илегалних послова. Дакле, они су саучесници, заједно раде са албанским криминалним групама. Ја сам у више наврата говорио о постојању неколико докумената, строго поверљивих УНМИК полиције, који указују на то да припадници америчког КФОРа из базе Бондстил учествују у шверцу дроге.

Као што видимо, Косово је широко поље за експерименте, и не само у области међународног права. Било би нетачно мислити да се резултати политичког хаоса и самовоље представника појединих међународних структура у покрајини не одражавају на друге земље. Када следећи пут видите податке о броју наркомана у Русији, сетите се да смо за ове жалосне цифре између осталог дужни косовском коридору, којим иде хероин и „синдрому победника" појединих војних међународних мисија на Косову.

 

http://serbian.ruvr.ru/2010/09/16/20764285.html

Мит о Европи

 

Марко Пејовић

14.09.2010, 12:31

Не тако давно генерације данашњих грађана Србије одрастале су уз сјајну дечију емисију Бранка Коцкице. Свима су остали урезани у памћење стихови којима је та емисија почињала:

            

У свету постоји једно царство,

                            У њему царује другарство,

                            У њему је све лепо,

                            У њему је све нежно,

                            У њему се све радује.

                           

                            Тамо су куће од чоколаде,

                            Прозори су од мармеладе,

                            Тамо свако ради оно шта хоће,

                            Тамо расте свако воће.

                                           

         Време едукативних емисија пред полазак у школу одавно је прошло а нове генерације одрастају уз сасвим другачије, етички много сумњивије емисије, а оно мало образовног програма који се још увек емитује преузет је са страних телевизија. Али смисао поменутих стихова Бранка Коцкице још увек одјекује у ушима српских грађана јер се већ пуну деценију налазе на путу ка чланству у Европској унији. А велики део српске политичке елите и значајан део друштва Европу замишља управо као имагинарно царство из поменуте песмице. Идеја о Европској унији прерасла је саму себе, постала је један од митова који даје снагу да се издрже тешка транзициона времена. И као што су у средњем веку упорно чекали други долазак Христов, или не тако давно у социјалистичкој прошлости, прелазак у комунизам, тако и данас чекање Европе представља главни пут српске политике. И само тада, када наступи дуго очекивани улазак у Унију, нестаће сви проблеми српског друштва: зауставиће се растакање државе, корупција ће бити сасечена, нестаће незапосленост а сваки грађанин постаће, ваљда, бољи, паметнији и лепши. Подсетимо се да је у средњевековном добу очекивање било слично: слепи ће прогледати, богаљи проходати, неми проговорити и сви праведници ступиће у рај. И комунизам је нудио своја чуда: нестанак класа, одумирање државе, општа једнакост и јединство свих радника света као кулминација историје. Односно, земља меда и млека, земља Дембелија.

А политичке елите и саме падају у занос сопствене пропаганде па је пред прошле изборе у Србији била популарна логичка конструкција по којој је власт неспособна да реши нагомилане проблеме па је једино решење улазак у Европску унију која ће потом натерати Владу Србије да се суочи са недаћама грађана. И сама конструкција не би била спорна да је није власт пропагирала, кроз речи једног од саветника председника Тадића, а да апсурд буде већи народ ју је на изборима подржао. Самим тим чекање Европе може бити оправдање за било какву политичку акцију, докле год се на њеном далеком крају назире земља меда и млека, с тим да мед и млеко оличавају предприступни фондови Уније.

Као и сваки добар мит, ни мит о Европи не би био комплетан да није неопходне жртве, која се мора поднети данас, да би се једног дана, у некој светлој будућности, наплатила. А та жртва, у случају данашње Србије представља одрицање од заштите целовитости државе, тј. одрицање од одбране сопствених права на Косову и Метохију. На недавним преговорима у Бриселу, председник Србије пристао је да се усвоји потпуно празна Резолуција на Генералној скупштини УН, самим тим политика одбране Косова и Метохије доживела је нови пораз. Али у Србији тај пораз правда се добитком на другој страни, новим напретком у приближавању Европској унији, приближавању статусу кандидата за чланство. И несумњиво, сваки нови корак на дугом путу ка Европи, биће условљен новим одрицањем од очувања целовитости државе. Остаје само нада да ће на крају тог процеса остатком Србије заиста потећи потоци меда и млека.

С друге стране цена очувања мита о Европи плаћа се у реалним вредностима: са више од 10 000 км² територије, са најмање 100 000 лојаних грађана, градовима, фабрикама, шумама и рудним богатством вредним стотинама милијарди евра, културном баштином која не представља фикцију или мит већ постоји у стварности. Свако може прићи и дотаћи зидове Грачанице и уверити се да су стварни. И самим тим проверити која је цена чланства у Европској унији.

http://serbian.ruvr.ru/2010/09/14/20281285.html

Где је покопан Дражa Михаиловић? Ада или Лисичји поток

Ада или Лисичји поток

Тема дана, Тема дана-насловна | 7. септембар 2010. | 18:57

---

Ђе­не­ра­ла Дра­го­љу­ба Дра­жу Ми­ха­и­ло­ви­ћа уби­ле су ко­му­ни­стич­ке вла­сти 17. ју­ла 1946, по­што су га прет­ход­но осу­ди­ле на смрт, а где је стре­љан, од­но­сно по­ко­пан, на Ади Ци­ган­ли­ји или у Ли­сич­јем по­то­ку – не­ће се, из­гле­да, још ду­го са­зна­ти.

Ср­би­ја је до­шла до до­ку­мен­та ко­ји по­твр­ђу­је да је ко­ман­дант Ју­го­сло­вен­ске вој­ске у отаџ­би­ни, Дра­го­љуб Дра­жа Ми­ха­и­ло­вић, стре­љан 17. ју­ла 1946. го­ди­не, са­оп­штио је др­жав­ни се­кре­тар Ми­ни­стар­ства прав­де Сло­бо­дан Хо­мен. У пи­та­њу је те­ле­грам ко­ји је бри­тан­ска ам­ба­са­да упу­ти­ла сво­јој вла­ди, у ко­ме се на­во­ди да је Ми­ха­и­ло­вић стре­љан то­га да­на, ре­као је Хо­мен, на­во­де­ћи да су ло­ка­ци­је на ко­ји­ма је са­хра­њен де­фи­ни­тив­но Ада Ци­ган­ли­ја или Ли­сич­ји по­ток.

У Ср­би­ји не по­сто­ји ни­је­дан зва­нич­ни до­ку­мент, или је у при­ват­ним ар­хи­ва­ма, о да­ну смр­ти Ми­ха­и­ло­ви­ћа, ни­ти о ме­сту где је по­ко­пан.

Ми­ло­сав Са­мар­џић, аутор ви­ше књи­га о Ми­ха­и­ло­ви­ћу, ка­же да не ве­ру­је да по­сто­ји искре­на на­ме­ра да се раз­ре­ши ви­ше­де­це­ниј­ска ми­сте­ри­ја.

– Да је Дра­жа уби­јен, а он ни­је стре­љан, не­го су га уту­кли 17. ју­на, зна­ло се свих ових де­це­ни­ја ши­ром срп­ске ди­ја­спо­ре. И овог пу­та власт, у ко­јој се­де по­том­ци ко­му­ни­ста, ба­ца ма­глу и на­ста­вља да у од­ре­ђе­ним вре­мен­ским раз­ма­ци­ма под­гре­ва увек исту при­чу. Уме­сто да по­шту­ју за­кон и уме­сто да ис­тра­жни ор­га­ни ра­де свој по­сао, фор­ми­ра­ју ко­ми­си­ју и за­ма­ја­ва­ју на­род – ка­же Са­мар­џић.

Ње­го­ва те­за је да је Ми­ха­и­ло­вић уби­јен у Ли­сич­јем по­то­ку, а да су све при­че о ло­ка­ци­ји на Ади Ци­ган­ли­ји ко­му­ни­стич­ка под­ме­та­чи­на, ко­ју об­на­вља и бив­ши за­то­че­ник за­тво­ра на Ади Ци­ган­ли­ји, да­нас ста­нов­ник Чи­ка­га Ми­ха­и­ло Ша­шки­је­вић.

– Ако Дра­жу бу­ду тра­жи­ли у Ли­сич­јем по­то­ку, си­гур­но ће от­ко­па­ти и ма­сов­ну гроб­ни­цу свих ко­је су ко­му­ни­сти ли­кви­ди­ра­ли да би се до­мо­гли има­ња на Де­ди­њу, и ова власт то зна. Ис­ко­па­ва­ња ће би­ти, ко­па­ће на Ади и, ка­ко ни­шта не­ће на­ћи, ре­ћи ће јав­но­сти да су све учи­ни­ли, али да, ето, Дра­же не­ма – ка­же Са­мар­џић.

Са­свим су­прот­но од Са­мар­џи­ћа твр­ди Ми­ха­и­ло Ша­шки­је­вић из Чи­ка­га, чи­ји је отац био при­пад­ник Ју­го­сло­вен­ске вој­ске у отаџ­би­ни и ко­ман­до­вао бро­дом ко­ји је кра­ља Алек­сан­дра во­зио у Мар­сеј, а по­сле атен­та­та ње­го­во те­ло вра­тио у Сплит. Он ка­же да је као де­чак био у за­тво­ру на Ади Ци­ган­ли­ји и да су му, у но­ћи ка­да је уби­јен Ми­ха­и­ло­вић, стра­жа­ри за­тво­ра, „ко­ји ни­су би­ли ко­му­ни­сти, не­го срп­ски се­ља­ци", ре­кли: „Уби­ше нам Дра­жу". Ша­шки­је­вић твр­ди да се ко­сти ђе­не­ра­ла Ми­ха­и­ло­ви­ћа на­ла­зи­ле у сеп­тич­кој ја­ми, за­јед­но са Хр­ва­том Ан­дри­јом Хе­бран­гом, али су по­сле 15 го­ди­на бул­до­же­ри­ма тај слој тла на­не­ли уз ре­ку Са­ву, као на­сип ко­јим се да­нас до­ла­зи до Аде.

Пре­ма ре­чи­ма Ша­шки­је­ви­ћа, Ми­ха­и­ло­вић је ба­чен у сеп­тич­ку ја­му у ко­ју су ка­сни­је ба­ци­ли и Ан­дри­ју Хе­бран­га ста­ри­јег, чи­ји је унук са истим име­ном и пре­зи­ме­ном био ми­ни­стар у хр­ват­ској вла­ди. Упра­во то, ка­ко ка­же, раз­лог је због че­га се под­ме­ће те­за о Ли­сич­јем по­то­ку, као ме­сту где је уби­јен Ми­ха­и­ло­вић.

– У ис­тој ја­ми би­ли су и Дра­жа и Хе­бранг. Не­ће ни­ко да их тра­жи, јер ако тра­же Дра­жу, на­ћи ће и Хе­бран­га, а Ср­би се не бо­је Ср­ба, они се бо­је Хр­ва­та. Ни­је у пи­та­њу Дра­жа, не­го Хе­бранг. Тек ка­да је Хе­бранг за­тра­жио те­ло свог де­де, он­да се ро­дио ла­жни Ли­сич­ји по­ток. Све то се за­та­шка­ва, јер се не мо­же Ср­би­ма ре­ћи да су сим­бол срп­ства, Дра­жу Ми­ха­и­ло­ви­ћа, ба­ци­ли у фе­ка­ли­је. Раз­го­ва­рао сам и са Хе­бран­гом мла­ђим, ко­ји не мо­же да при­хва­ти да је ње­гов де­да у фе­ка­ли­ја­ма са Дра­жом – ка­же Ша­шки­је­вић.

Он не го­во­ри о ли­де­ру Рав­но­гор­ског по­кре­та, већ твр­ди да не сто­ји то огра­ни­ча­ва­ње те­ри­то­ри­је ко­јом је ко­ман­до­вао Ми­ха­и­ло­вић.

– Ка­да сам раз­го­ва­рао са Дра­жи­ним уну­ком, Во­ји­сла­вом Ми­ха­и­ло­ви­ћем, ис­по­ста­ви­ло се да он ни­кад ни­је чуо за мог оца. Он ни­је знао да је по­сто­ја­ла мор­на­ри­ца. Он ка­же да је Дра­жа био ко­ман­дант од Ва­ље­ва до Кра­ље­ва, и то је све. То је глу­пост. Дра­жа је ко­ман­до­вао од Ско­пља до Љу­бља­не – до­дао је Ша­шки­је­вић, ко­ји је члан Управ­ног од­бо­ра „Срп­ске бан­ке", осно­ва­не у За­гре­бу 1895.

Из Ду­бров­ни­ка, не из Пољ­ске

Ми­ха­и­ло Ша­шки­је­вић ка­же да је „сме­шно от­кри­ће" о да­ту­му ка­да је уби­јен Ми­ха­и­ло­вић.

– Сме­шно је све то. Хо­мен нас је оба­ве­стио о оно­ме што је већ би­ло по­зна­то, о че­му је пи­са­ла штам­па. Он о ме­ни го­во­ри као о „оном По­ља­ку". Ми­сли да сам из Пољ­ске, а ја сам из Ду­бров­ни­ка – ка­же Ша­шки­је­вић.

Драган Башовић

http://www.pravda.rs/2010/09/07/ada-ili-lisicji-potok/