Iran bez ruskih S-300

Iran bez ruskih S-300

Леонид ИВАШОВ

У интересу Израела

 

Начелник Генералштаба руских оружаних снага саопштио је 22. септембра 2010. године да је руска страна одустала од испоруке Ирану зенитно-ракетних комплекса С-300. И ма каква објашњења при том давана, чак је и лаику јасно: С-300 су чисто одбрамбени комплекс, у функцији балансирања офанзивних могућности противника, и лишавања предности авијације нападајуће стране. Комплекс нипошто не представља опасност по суседа који се брани, уколико он не наруши туђу државну границу.

У случају иранско-израелске конфронтације, када се Ирану прети моћним авио-ударима, свака суверена мирољубива држава  у обавези је да учини све у циљу спречавања агресије. Тим пре, држава – чланица Савета безбедности ОУН, која одговара за одржавање међународне безбедности. Агресија се практично искључује, када постоји паритет снага, или пак када је онај који се брани у стању да агресору нанесе ненадокнадиву штету. Комплекси С-300 управо су способни да авијацији Израела нанесу озбиљну штету.  Ускраћивање  Ирану права на ефикасну одбрану фактички је  исто што и позив на агресију. Шта је то ако није стимулисање  заподевања новог рата недалеко од својих граница, рата са тешким последицама не само по Иран, него и по животе многобројних руских стручњака, који тамо раде? А да не говоримо о политичкој и економској штети по Русију.

Чиме је диктиран такав корак? Разлога је, по свој прилици, неколико. Москва ево већ низ година, „не примећујући" израелско нуклеарно оружје, активно учествује у решавању такозваног иранског нуклеарног проблема, гласа за санкције против свог суседа. У МИП Руске Федерације је, изгледа, забрањено чак и помињање предлога о стварању ненуклеарне зоне на великом Блиском Истоку, што је у више наврата тражио Иран уз подршку арапских земаља. Зашто? Покушајмо пронаћи одговор.

У Никсоновом институту у Вашингтону 28. јула 2010. године одржан је округли сто, посвећен перспективама руско-америчких односа.  Директор Института за савремени развој (ИНСОР) Игор Јургенс, који је говорио са руске стране, изјавио је  да у Русији не сматрају сви распад СССР „геополитичком катастрофом", да је циљ оних који тако не мисле, заправо, инкорпорирање Русије у систем евро-атлантске безбедности и улазак у НАТО. Он је такође истакао, да је Анатолиј Сердјуков спровео добру војну реформу и да ће у скорије време најмање 30 процената војне технике за руску армију стизати из...Израела и земаља НАТО. Генерал Дворкин, који се нешто пре тога вратио из Израела, „вршио је притисак на присутне америчке сенаторе, захтевајући да САД хитно нанесу  удар по Ирану, и Американцима предао компјутерски модел таквог удара.

Анатолиј Сердјуков  и израелски министар одбране Е. Барак су 6. септембра 2010. потпиали Споразум о војној сарадњи између Русије и Израела.  У том Споразуму (првом у историји руско-израелских односа!) постоји чак тачка о  размени обавештајних информација. Да ли потписници Споразума  то тумаче тако, да је Русија сада  дужна да шпијунира арапске земље, Турску и Иран, и да саопштава добијене податке Тел-Авиву? Ако су раније руске власти са Израелом усагласиле испоруке наоружања на Блиски и Средњи Исток, сада су  оне принуђене да  за то  траже и дозволу. Нешто слично је постојало у кобним 90-им у оквирима комисије Гор – Черномирдин, када Москва није имала право да Ирану испоручи чак ни обични шраф без одобрења Вашингтона.

Поуздано је познато да је Израел узимао активно и непосредно учешће у припреми и реализацији грузијске оружане агресије августа 2008. године против народа Јужне Осетије и руских мировних снага. Крв невино погинулих је  на души израелских „стручњака". Међутим, шта се све неће жртвовати зарад инкорпорирања у јудејско-атлантску цивилизацију?

Одлуке, попут оне  коју је обелоданио Н.Макаров, могу нанети ударац не само  по престижу руске државе, него и по безбедности Русије, безбедности сваког од нас. После тога исламски свет ће имати право да третира Русију као свог противника, са свим последицама које из тога произлазе. И све то при „запаљеном" муслиманском Кавказу и више од милион муслимана у Москви.

А ако говоримо у целини о војној реформи руске армије, пред очима стручњака појављује се следећа слика: реорганизација структуре оружаних снага, прелазак на бригадни систем, куповина израелске и натовске технике, заједнички маневри десантних снага и других родова војске, изведени на територији САД и Европе, одбијање да се у војна училишта и институте примају питомци и слушаоци – није ништа друго до форсирана прирема војног модела  за прикључивање остатака руске армије и флоте експедиционим снагама САД и НАТО.

Због чега? Да би се вадило кестење из ватре у војним авантурама англо-саксонаца, ционистичке елите Израела, у име успостављања светске доминације сиве финансијске олигархије?

Остављамо квалификацију овог чињења изван наводника.

_________________ Леонид ИВАШОВ је Председник Академије за геополитичке  проблеме, генерал-пуковник, доктор историјских наука

 

Захтеви Међународног трибунала биће још дрскији

Тагови: Ставови, Хашки трибунал, Данас на Балкану, Друштво, Коментари

Игор Гојковић, Григориј Соколов

21.09.2010, 21:10

 

Пред заседање Генералне скупштине УН у Њујорку на којој ће евроинтеграције, формат и основна питања будућег дијалога са властима у Приштини бити теме разговора председника Србије Бориса Тадића са највишим светским званичницима, српска делегација је планирала и разговоре са представницима европских институција, пре свега, о процесу придруживања Србије Европској унији, пошто је према речима Тадића, Србија један од лидера у борби против организованог криминала и да је решена да у региону буде фактор стабилности.

Као хладан туш на ове Тадићеве изјаве стигла је порука главног тужиоца Хашког трибунала Сержа Брамерца да власти у Београду "морају учинити више" да би Ратко Младић и Горан Хаџић били ухапшени, као и да "ЕУ треба да одржи притисак на Србију".

Брамерц  је прецизирао да у Србији "постоји јаз између изражене политичке спремности "за хапшење бегунаца, тока саме потраге и онога што је неопходно учинити да би она била успешна".

Рекавши да није на њему да одређује ко ће се придружити Европској унији и када, Брамерц је нагласио да је политика условљавања коју је Унија до сада водила према Србији и другим земљама бивше Југославије "била највреднији алат за постизање хапшења оптужених". Он је изјавио да лидери Европске уније треба да одрже притисак на Србију, јер Београд и даље не сарађује у потпуности са његовом канцаларијом.

И тако без обзира на жељу унутар ЕУ да се Србија награди због уступака око заједничке резолуције о мишљењу Међународног суда правде, придруживање Србије ЕУ биће блокирано све док Брамерц не саопшти да Београд у потпуности сарађује са његовом канцеларијом.

Реагујући на ове нове притиске из Хага председник Србије Борис Тадић затражио је од Брамерца објашњење за изјаву да би требало наставити са условљавањем Србије, будући да је главни хашки тужилац у претходном извештају истакао да Београд у потпуности сарађује са Хашким трибуналом.

Ево коментара руског правног експерта Александра Мезјаева:

Пре свега, желели бисмо да истакнемо да изјава главног хашког јавног тужиоца Брамерца превазилази његова овлашћења. Јавни тужилац делује на основу правних аката. У овом случају то је МТБЈ, којим ова овлашћења главног тужиоца нису предвиђена. Међутим, Брамерц није први јавни тужилац Хашког трибунала, који је прекорачио своја овлашћења. Његови претходници су себи такође дозвољавали сличне изјаве. Хашки трибунал је већ одавно постао инструмент политичког притиска на Србију, пре свега у Савету Безбедности, а у току последњих година и у европским институцијама, између осталог, у Европској унији. Такође бисмо желели да истакнемо: Брамерцова изјава о томе да Србија не сарађује у потпуности с трибуналом не одговара истини. Србија је испунила практично све захтеве Хашког трибунала, укључујући и целу предају највишег политичког своје сопствене земље.

 Већ је одавно време да данашње власти у Србији схвате да што више буду испуњавале стално нове и нове захтеве, тим дрскији ће ови захтеви бити. И биће практично бесконачни. Очигледно, следећи захтев ће бити признавање Косова, а онда следе Војводина и Санџак, што све може да се заврши потпуним распадом српске државности.

Сад ћемо се задржати на захтевима за изручење генерала Младића. Ратко Младић је Србин из Босне, и захтев према Србији да испоручи иностраног грађанина је правно неодржив. Тим пре што засад нема доказа о томе да се Младић налази на територији Србије. Осим тога, са сигурношћу се може рећи да је оно што знамо под називом „догађаји у Сребреници" - међународна провокација. И генерал Младић за њих не сноси никакву одговорност. Зато сам на последњем састанку с Младићевим сином изразио сигурност да генерал никад неће бити ухапшен, пошто за то нема никаквих основа

http://serbian.ruvr.ru/2010/09/22/21670581.html

Пошто сада стара папуча Маргарет Тачер? / Top 10 Reasons Not to Trust Russia

Јелена ПУСТОВОЈТОВА

Пошто сада стара папуча Маргарет Тачер?

 

Тешко да ће се неко зачудити навици западних новинара да о Русији пишу којешта. Међутим, у овом случају писања се латио не докони новинар,  већ један од најреспектабилнијих америчких аналитичких центара. Фонд «Наслеђе» одлучио је да саопшти Американцима, зашто уочи ратификовања новог споразума о смањењу стратешког офанзиовног наоружања» Русији не треба веровати.

Налетевши на чланак «10 основних разлога за неверовање Русији  (Top 10 Reasons Not to Trust Russia)», објављен на сајту Фонда «Наслеђе» (The Heritage Foundation) још 29. јула, нисам открила ничег новог за себе. Уобичајена америчка демагогија, искристалисана у поратној политичкој историји, којом Американци покривају хипертрофираним «животом» сопствених националних интереса читав – или скоро читав – остали свет.

Али...»Папуче које жуљају ногу»  старе идеолошке формуле сматрају се таквима једино код нас и у неком делу Европе. И сасвим се не мењају у самим Сједињеним Државама.  Цена политичке слепоће постаје још већа што се даље од горбојељцинског тешког времена одмичу Русија и свет.  Та је трансформација постала нарочито приметна после кризе, која се распламсала најпре у САД, а потом и у свим економијама западног типа.  Зато је могућност промена у односима између Русије и САД, коју су Американци крстили «ресетовањем», у почетку тако и доживљавана – као трезвено ревидирање америчких вредности. У крајњој линији, тако су то схватали у Русији. Међутим, не схвата то тако Фонд «Наслеђе», којим већ пет година руководи баронеса Маргарет Тачер. Заправо, управо ме та околност да напад на Русију нису извршили амерички новинари, већ аутор «тачеризма» као идеологије изградње света у новом веку, и побудила да се вратим на стару јулску публикацију.

Позната по свом дугом, једанаестогодишњем мандату премијера Велике Британије, Тачерова се у својим реформама економије ослањала на део британских пореских обвезника, који су могли  плаћати „тачеризам". Отуда и нашироко изрекламирани успех  у улози премијера. Никаква „гвоздена леди" у тој истој Русији 90-их година не би успела да  понови британски експеримент без тоталног осиромашења апсолутне већине становништва Русије у интересу опште приватизације производних средстава. „Тачеризам" у Русији би ставио масну тачку на историју Руске државе, учинивши веома уски круг њених грађана незамисливо богатим и дефинитивно претворивши земљу у политички сировински привесак западној економији. Заправо, суштина глобализације, примењива на земље трећег света, управо се и састоји у томе.

Упоредо с тиме, „тачеризам" је у политици толико једноставан и своди се на директно подчињавање околног света обичним и разумљивим циљевима „стубова демократије"  – САД и Велике Британије. А идеологија тог „букета" рекламирана свим познатим средствима „испирања мозгова" , управо се и своди на то да се наметну  једноставни и разумљиви циљеви Американаца и Британаца свима који служе задовољавању потреба „стубова".

Задржаћу се на имену и делима Маргарет Тачер само зато, што то олакшава поимање тих самих „десет разлога неповерења", које је тачеровски фонд понудио као парадигму односа са Русијом у ближој перспективи.

Ево их.

Први:  Русија је стално кршила Споразум о ограничењу стратешког офанзивног наоружања из 1991. године (СТАРТ'-1) до самог краја његове важности у децембру прошле године. Нарочито тиме, што је испробавала интерконтиненталне балистичке ракете са одвајајућим бојевим главама, што је забрањено Споразумом. Допустићу себи да напоменем,  да је Споразум, потписан 31. јула 1991. године у Москви, ступио на снагу тек 5. децембра 1994. године, када већ није постојао Савез Совјетских Социјалистичких Република (СССР). Према Спoразуму, СССР и САД су били дужни да у року од седам година смање своје нуклеарне арсенале тако, да на свакој страни остане највише по шест хиљада јединица.  При том је СССР, сагласно америчким „правилима евиденције" бојевих глава, које се налазе на тешким бомбардерима,  могао имати око 6,5 хиљада бојевих глава, а САД 8,5 хиљада. Чланом 5, став 15 забрањивана је производња, испробавање и инсталирање балистичких ракета које се лансирају из ваздуха, балистичких и крстарећих ракета  са подморничких лансирних уређаја (поред осталог, инсталираних у унутрашњим водама), као и орбиталних ракета. А мобилни  комплекси на земљи требало је да се базирају једино у ограниченим регионима, чији су називи и географске координате морали бити познати противнику.

Без обзира на распад СССР, Русија је у мају 1992. године у Лисабону потписалка додатни протокол, у складу са којим су се Споразуму прикључили Украјина, Казахстан и Белорусија, чија су нуклеарна средства била већа од арсенала Француске, Велике Британије и Кине узетих заједно. Самим тим је Руска Федерација фактички реанимирала Споразум , да би удовољила америчким пријатељима Бориса Јељцина.

Одмах потом „демократска Русија" почела је у Сари-Озеки у Казахстану уништавати своје ракете под стриктном контролом инспектора САД на терену, и свуда где су се налазили руски нуклеарни арсенали. А шта су чинили сами Американци?

Приликом реализације тог Споразума  они су начинили најмање 10 озбиљних прекршаја. На пример, нису утилизовали нуклеарне бојеве главе и друге степене ракета, већ су их складиштили у базама, стварајући „повратни потенцијал" и задржавајући способност да их у најкраћем року врате на „бојно поље".  Инспектори  Бориса Јељцина код „друга Била" нису могли ни да привире.

Други: Русија, испоставља се, и даље сматра САД и НАТО непријатељима број један. Можете мислити – САД и НАТО су се из петних жила трудили да у протекле две деценије покажу Русији узорну мирољубивост – нису ширили зону свог утицаја на Исток, никога нису мамили у својн војни блок, који је бомбардовао Југославију, нису упадали у Ирак, нису инсталирали мрежу својих база по периметру Русије, увлачећи све нове и нове њене суседе...

Или су „нормални" односи са позиција Фонда Тачер када је амерички бајонет стављен Русима под грло?

Трећи: Русија  крши „споразуме о неширењу", испоручујући „балистичке ракетне технологије" Ирану и Северној Кореји, земљама које стално узнемиравају Америку и њене савезнике.   А то што у ствари технологије, забрањене међународним споразумима, у којима учествује РФ, она ником не испоручује  „Наслеђу" није важно. Као што није важна забринутост Москве поводом упорности са којом САД  хрле  тамо где је Русији преостало  макар нешто од бивше „утицајне сфере".

Четврти: Без обзира на  то, што је прошло већ двадесет година од како је окончан „хладни рат", Русија наставља да производи ново, и модернизује старо нуклеарно оружје, и чак је спремна да га употреби ради „наношења првог удара". Онима који су били у средњој школи пре Горбачова, не треба напомињати шта је то америчка „Стратешкја одбрамбена иницијатива" (СОИ). Њу је обелоданио Роналд Реган 23. марта 1983. године. То је био дугорочни програмн научно-истраживачких и експериментално-конструкторских радова, чији је основни циљ био стварање  свеобухватног система противракетне одбране (ПРО) са елементима космичког базирања, који искључује  или ограничава могуће уништавање наземних и морских циљева из космоса. За уништавање великог броја циљева (неколико хиљада) у току неколико минута у ПРО и по програму СОИ предвиђано је коришћење активних средстава за уништавање, заснованих на новим физичким принципима, поред осталог, ласерским, електромагнетским, кинетичким и високофреквентним, као и нове генерације традиционалног ракетног оружја „земља-космос" и „ваздух-космос". Циљ СОИ било је  освајање супремације у космосу, стварање противракетног „штита" САД ради поузданог покривања читаве територије Северне Америке путем инсталирања неколико ешалона ударног космичког наоружања, способног да пресреће и уништава балистичке ракете и њихове бојеве блокове на свим секторима лета.  И не треба мислити да се након свечаности поводом урушавања СССР у Америци нешто променило. Са доласком на власт администрације Джорджа Буша (млађег) ти су радови обновљени – истина, „под кровом" стварања система ПРО.

Пети: САД сматрају, да Русија не  поштује међународне конвенције о хемијском и бактериолошком оружју и да „Москва може имати десет пута више тактичког нуклеарног оружја од САД".  И ту је, да тако кажемо, „општа цака": постоје међународне конвенције у којима је прописан механизам контроле њихговог поштовања, и свако одступање од тог механизма истог трена би испливало у виду скандала у Савету безбедности ОУН.  То што се тиче прве оптужбе. А што се тиче друге – када експерти фонда „Наслеђе"  кажу да не  „може бити", а верују да САД имају десет пута мање тактичких нуклеарнх ракета него Москва, њихов експертски закључак заиста изазива поштовање, јер  то значи да су Американци најзад почели  чинити оно што траже од осталог света.

Шести: Испоставља се да је извршивши напад на Грузију Русија „одбацила" Хелсиншки пакт из 1975. године, који штити границе европских држава после Другог светског рата, и нарушила суверенитет Грузије.

Е, то је врло суптилно питање.

САД и њени савезници у НАТО ништа нису „одбацили", али су бомбардовали Југославију, отргнувши  део Србије да би удовољили косовским албанцима, окупирали Ирак, упали у Авганистан, финансирајући доларским гаранцијама проамеричку опозицију у свим  земљама бившег СССР.

У случају неопходности тај се списак може значајно продужити.

Седми: Русија је против планова Вашингтона да се брани од иранских ракета у близини руско-пољске границе.

Коментар  је ту излишан.

Осми: Русија одржава везе са „терористичким организацијама" ХАМАС и Хезболах и пружа војну и дипломатску помоћ „непослушним" државама – Сирији, Ирану, Венецуели. Међутим, ХАМАС и Хезболах су „терористичке" организације само зато што су анмтиамеричке. А ако би се Москва са своје стране латила посла да подучава Вашингтон са ким да се не дружи, она би  посаветовала администрацији САД да престане финансирати нуклеарни Израел – најмоћнији елеменат нестабилности на Блиском Истоку.

Девети: Русија користи „гасну цев" према Европи као политичко оружје. САД користи као политичко оружје НАТО, ММФ, УСАИД, УНЕСКО (списак би се могао наставити набрајањем свакоразних НПО)...Али и даље је најмоћније америчко оружје,заправо, амерички долар без покрића, који је најпре на Западу, а потом и свуда у свету, постао основна резервна валута. Управо тим оружјем САД диктирају свету „са ким ће ко да се дружи".

Десети: Овај разлог не подлеже анализи, јер је „дежурна" тврдња о томе да су Медведев и Путин у Русији створили ауторитарни режим, због чега  Руси  пате због контролисања њиховог политичког живота, тојест, због забране проамеричке опозиције у својој кући, због убистава новинара и бораца против корупције, због мучења и нестајања људи без трага, због кршења закона у циљу  богаћења  и стицања политичких дивиденди.  А да је у Русији власт и заиста ауторитарна, каква је била, рецимо, за време Стаљина, тај сет прекора  би осиромашио, све до  потпуног ишчезнућа.  И – сасвим не зарад прекора – желим приметити, да је управо у Сједињеним Државама „затворско становништво" бројније него у Кини – најбројније у свету, преко пет милиона. При том се Руси не љуте на САД.

Подвлачећи црту испод  целе те измишљене конструкције од десет „зашто", која као таква представља идеолошку нулу, желим рећи да она може произвести  утисак само на оне који не осећају како је одавно постала тесна не само за Русију, него и за све друге земље, „папуча"  направљена  по калупу госпође Тачер.

http://rs.fondsk.ru/

 

DOKUMENTARNI FILM: SRBI - NAROD KOJI NESTAJE

Srbi – nаrod koji nestаje

Neodvojivi uzrok nestаjаnjа srpskog nаrodа su i аsimilаtivni procesi koji su ovde pаli nа plodno tle više nego kod drugih nаrodа u okruženju i to, kаko kroz dаlju istoriju kаo rezultаt nаsilnih i političkih procesа, tаko i u sаvremenom dobu kroz ekonomski motivisаne i uzrokovаne prinude. Tendencije sаvremenog svetа koji se masovno globаlizuje, perfidnost i brutаlnost materijalizovanog sveta i profitokratije, sаvremene društvene bolesti kаo što su nаrkomаnijа, аlkoholizаm i izopаčenjа ljudske prirode, društveni inženjering, preoblikovаnje identitetа nаrodа i dirigovano formiranje potrošаčke mаse opšti su okvir u kojem se nаšlo i nаše društvo i koje dodаtno pritiska naš već dovoljno izmoren nаrod. Individuаlizаcijа i duhovno osiromаšenje kidаju ionаko tаnke veze koje održаvаju ljudsku zаjednicu. Višedecenijsko odstupаnje od pravoslavne vere i udаljаvаnje od Isusa Hristа i njegove crkve, po mnogima, ključni su uzroci oslаbljenosti nаšeg nаrodа kojoj plаćаmo previsoku cenu.
Međutim, nаjužаsnijа rаnа nа telu srpskog nаrodа je ubijаnje budućnosti kroz još nerođeno potomstvo. Utrobno čedomorstvo ili dobrovoljni abortus svаke godine u nepovrаt odnese grаd veličine Novog Sаdа. Premа stаtisitikama, Srbijа u ovome drži neslаvni rekord među evropskim nаrodimа.

O ovim i mnogim drugim činjenicаmа svedoče pripаdnici srpske duhovne i intelektuаlne elite koji su svoje nаučne stаvove, sаznаnjа i rezulаtete istrаživаnjа ponudili nа uvid srpskoj jаvnosti širom planete : njegovа svetost Pаtrijаrh srpski Irinej, аkаdemici Vаsilije Krestić i Smiljа Avrаmov, Rаdovаn Tvrdišić iz Dveri Srpskih, protojerej-stаvrofor dr Miloš Vesin, publicistkinjа Biljаnа Spаsić, profesor nа Univerzitetu u Kembridžu Nebojšа Rаdić, profesor Mаrko Mlаdenović, sveštenici Željko Lаtinović i Brаnko Ćurčin, аli i mnogobrojni obični ljudi iz nаrodа, seljаci i mučenici…

Ovaj dokumentarni film, prvi ovakve vrste kod nas, projekаt je fondаcije "Prijаtelj Božji" i njene filmske produkcije. Film je motivisаn željom dа se njime opomene nа trаgičnu stvаrnost nаšeg nаrodа i potrebom dа se ukаže nа put zа njeno prevаzilаženje, nа pokаjаnje i vrаćаnje Isusu Hristu kroz crkvu njegovu kаo jedinom putu kа ponovnom ostvаrenju duhovnih vrednosti, jer su jedino duhovne vrednosti temelj postojаnjа i opаstаjаnjа svаkog naroda, pа i srpskog.

„Srbi – narod koji nestaje" 4.deo
„Srbi – narod koji nestaje" 5.deo
„Srbi – narod koji nestaje" 6.deo
„Srbi – narod koji nestaje" 7.deo
„Srbi – narod koji nestaje" 8.deo
„Srbi – narod koji nestaje" 9. deo

U svakom slučaju, odličan film koji Vas možda neće naterati da budete veliki vernici, ali će Vas sigurno naterati da dobro razmislite o svojim postupcima, promenite način zivota i ispravite sve ono što ste dosad loše radili.

 

http://vanjabor.wordpress.com/2010/09/21/srbi-n%D0%B0rod-koji-nest%D0%B0je/?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+PriceIzNedodjije+%28Pri%C4%8De+iz+nedo%C4%91ije%29

__._,_.___

BOŽA DERIKOŽA I PROF. MARKOVIĆ ILI MORALNI ČAS KOMPRADORSKOJ ELITI

MIŠA ĐURKOVIĆ: BOŽA DERIKOŽA I PROF. MARKOVIĆ ILI MORALNI ČAS KOMPRADORSKOJ ELITI

ponedeljak, 20 septembar 2010 12:46

 

Šta Srbija vidi danas kad uporedi Ratka i Božu? Prof. Marković je najveći stručnjak u Srbiji za ustavno pravo, a Boža nabeđeni stručnjak sa tetkinog kreveta, dopao niotkud, da bi danas bio težak više od deset miliona evra



Danas je ponedeljak 20. septembar 2010. godine. U petak 24. biće tačno deset godina otkako su održani izbori na kojima je navodno Vojislav Koštunica pobedio u prvom krugu Slobodana Miloševića, čime je otpočeo proces smene vlasti u Srbiji. Krajnje je zanimljivo da o ovome svi ćute. Nešto mi govori ni da proslava Petog oktobra neće dobiti mnogo veću pažnju. Na stranu što je glupo da proslavu organizuje vlast u kojoj je SPS deo vladajuće koalicije. Veći je problem što u ovakvoj razvaljenoj Srbiji deluje potpuno virtuelno i veštački da se bilo šta proslavlja.

O ovih deset godina kao deceniji iznevernih nada i postepeno ali temeljno realizovane okupacije Srbije, biće još  dosta reči. Suština je verovatno sažeta u medijskom dešavanju koje je ovih dana izazvao Božidar Đelić, kada je u javnom intervjuu rekao da je sramota što nam se, eto, vraćaju Miloševićevi kadrovi, pa je tako Ratko Marković izabran za predsednika Upravnog odbora Instituta društvenih nauka. Onda su to dohvatili „demokratski mediji" kao da je, ne daj Bože, u pitanju upravni odbor EPS, a ne neplaćeno i u suštini protokolarno mesto u upravnom odboru naučnog instituta. Epilog je da je Marković kao častan čovek dao ostavku pošto, jel', ministar smatra da ga njegovi stručni kriterijumi ne kvalifikuju za takvo mesto.

ŠTA BOŽA NE RAZUME Šta javnost ne zna i ne saznaje preko ovakvih ne samo podaničkih već i nepismenih medija? Upravni odbori u državnim institutima su - naravno, kao i sve drugo - deljeni po partijskom ključu. Od četiri člana koje postavlja Ministarstvo dva pripadaju DS, a po jedno obično G17 i SPS. Tako je, na primer, i legendarni Uroš Šuvaković u upravom odboru jednog drugog istituta kao neko ko je na kvoti SPS. Zanimljivo, on Boži ne smeta? Dakle, svi upravni odbori su dogovoreni i istrgovani između koalicionih partnera i svi su, naravno, imenovani uz pristanak i saglasnost istog tog ministra Đelića. 

E, sad, idu izbori za potpredsednika DS, a Boža jako želi to mesto. Za to mu je, kao što znamo, pre svega potreban dobar pi-ar, plus lova što je otprilike univerzalna jednačina žutog pogleda na svet. Pljuvanje po „Miloševićevom" Ratku Markoviću je u tom smislu iz Božinog rakursa idalan zicer koji ne sme da se promaši. No to samo pokazuje kako Boža ne razume koliko su se u Srbiji promenile stvari. 

Šta objektivna Srbija vidi danas kad uporedi Ratka i Božu? Profesor Ratko Marković je najveći stručnjak u Srbiji za ustavno pravo, autor mnoštva knjiga i vrednih tekstova iz naučne oblasti kojom se bavi. Takođe, to je čovek koji je 90-ih kao sposoban pravnik radio veoma uspešan gerimendering (prekrajanje izbornih jedinica i podešavanje izbornog sistema) i čovek koji je sa Vladanom Kutlešićem činio vrhunski savetnički tim za Slobodana Miloševića kakav ni pre ni posle nije postojao u ovoj zemlji. U to vreme su savetnici bili ono što treba da budu, ozbiljni stručnjaci, ljudi iz senke koji su vrhunski poznavaoci svojih oblasti, na čije mišljenje uvek možeš da se osloniš. Posle Petog oktobra, savetnici su postali medijske zvezde, a takva mesta su uglavnom deljena ne zbog znanja i sposobnosti nego kao partijske sinekure.

Ratko Marković je posle Petog oktobra ostao da živi u svojoj zemlji, da vrhunski obavlja svoj posao, da daje svoja stručna mišljenja o ustavno-pravnom sistemu (napisao je, između ostalog, najbolju analizu Ustava iz 2006. godine) i da pomaže borbu za nacionalne interese gde god može i koliko može. Nije nikog izdao, nije se odrekao nijednog svog postupka, bivšeg saradnika ili šefa. Još važnije, svoj boravak na vlasti nije iskoristio za bogaćenje. O njemu politički i ideološki svako od nas može da misli šta god hoće, ali kao o stručnjaku i čoveku posle svega može samo da kaže „kapa dole".

A Boža? Prvo ko je taj čovek uopšte? Došao je u Srbiju na talasu tranzicione poplave koja nam je donela neke nepoznate ljude bez ikakve biografije i obrazovanja koje nam je Mlađa Dinkić predstavio kao nekakve dozlaboga važne eksperte. Počeo je, kao što se svi sećamo, na tetkinom krevetu da bi danas bio težak više od deset miliona evra. Ovaj ekspert od obrazovanja ima kurseve, nema nijedan naučni ili stručni rad, objavio je jednu zbirku publicistike, ali ima ambiciju. Srbija u njemu danas vidi sintezu svoje propasti i vrh onog talasa domaće kompradorske elite, koja ovu zemlju i dalje izručuje strancima, gura u dugove sve uz lažnu bajku o tome kako tek što nismo ušli u EU kada će naravno same od sebe da se stvari srede.

ZVEZDE PROPASTI SRBIJE Boža je i dalje u Srbiji i misli da i dalje ima moralno pravo da pljuje na Ratka Markovića, Slobodana Miloševića itd. Radovan Jelašić, međutim, više nije tu. On je svoj posao odradio. Maznuo je milione i čak je, kao i svaki skorojević, bio toliko bezobrazan i glup da ih javno pokazuje, da kupuje vile itd. Nažalost, otišao je pod firmom da je navodno branio struku i nezavisnost centralne banke, ko da je neki heroj. Ustvari, otišao je izgleda kada je američka DEA ozbiljno otvorila pitanje kako je Darko Šarić oprao stotine miliona evra i šta je tu radila Narodna banka Srbije, koja je to morala da registruje i ispita. No pominjana su i neka druga imena iz vrha vlasti pa su, čuje se, čak službe nekih drugih velikih zemalja morale da intervenišu kako bi svoje štićenike očuvale na sadašnjim pozicijama. Pitanje je samo dokle.

Sve u svemu, poređenje ova dva čoveka sažima onih deset godina kada se živelo teško, vladalo autoritarno, pomagalo braći preko Drine, trgovalo Krajinom, ali se i stvorila Republika Srpska, kada je počela prvobitna akumulacija kapitala, ali je država i dalje postojala i bila jača od predatora i kada su resursi bili očuvani a zemlja se nije zaduživala; i ovih deset godina kada se samo propadalo, kralo bez granica, rasprodavalo, trošilo, zaduživalo i kad više nema ni demokratije ni slobode javne reči, a pripadnici vlasti su utoliko bezobzirniji što više sve propada.

Da se razumemo, i sam sam pre deset godina bio ispred Skupštine i verovao da se borimo za slobodu i za Srbiju.

E, pa braćo, srećan vam 24. septembar. Nekako je sasvim u redu i logično da se Peti oktobar proslavi pederskim maršem kroz Beograd a da na platformi u halterima zajedno prođuskaju Boris i Ivica. Iako se Voja trenutno duri zbog nekih pravnih sranja, red je da se i njemu nađe mesto pored njih. Nije u redu da se zaboravi njegov suštinski doprinos da demokratija na ovakav način pobedi u Srbiji.

Elem, do pre deset godina Srbija je bila država. Od tada ona više nije država, već poligon, igralište stranih obaveštajnih i ekonomskih sila. Tačka.

 

http://standard.rs/vesti/49-kolumne/5447-boa-derikoa-i-prof-markovi-moralni-

 

Др Веселин Ђуретић: Притисци и уцене сведока од стране Тужилаштва у Хашком процесу против др Војислва Шешеља

Др Веселин Ђуретић:

 

САОПШТЕЊЕ С НАУЧНОГ СКУПА

„Притисци и уцене сведока од стране Тужилаштва у оквиру доктрине злоупотребе поступка у Хашком процесу против др Војислва Шешеља"

(На руском језику)

           

Драги наши руски пријатељи,

Пре око 20 година, говорећи на Конгресу грађанских и патриотских снага Русије у Москви, изазвао сам буру, која је трајала неколико минута. Разлог су биле моје речи „Мајко Русија, ти о нама скоро ништа не знаш; бојим се да ћемо бити и твоје жртве". Ту су ми најумније главе наше Матушке рекле, да ми Срби не треба да хвалимо Русију, него да је Будимо из дубоког идеолошког сна. Зар нисам био у праву, зар ми управо то не даје за право, да данас, када је Русија на путу даљег препорода, који персонификује Владимир Владимирович Путин, да преко вас, овде присутних, понудим неке идеје и сугестије, с молобом да их пренесете добром руском народу? И то, с уверењем, да је Русија обавезна, да исправи неке своје, по Србе, катастрофалне промашаје:

1. Јелцинова и Козирјевљева политика према Западу у време грађанског и верског рата у Југославији, 1991-1995, омогућила је уништење древне етничке најчистије српске православне земљем, Републике Српске Крајине. Зар није за очекивање, да ће Русија исправити ове промашаје, на тај начин, што ће све своје односе с Хрватском условити захтевом за повратак прогнаних и избеглих Срба, и то у пуну државну аутономну сигурност, што и припада сваком државотворном народу?
2. Кремаљска кооперативност са Западом, помогла је да хрватски и муслимански сепаратисти, унуци и синови геноцидних злочинаца из Другог светског рата, после војничког пораза, остваре политичку победу. Зар није очекивати да ће Москва категорично стати иза Републике Српске и осујетити актуелна настојања, да се она угуши, да би се испунило обећање дато Изетбеговићу дато почетком 1992- да ће му дати унитарну БиХ?
3. За признањем Црне Горе Русија је, верујем под утицајем неких саветника старе школе објективно омогучила да се изманипулише воља њеног Српског народа. Зар није сада очекивати да ће свим силама спречити да се у Боки, тамо где је било поморско училиште Петра Великог, Појави НАТО база?
4. Зар Русија није позвана да уклони по Србе КиМ, и по све Србе катастрофалне последице Черномидинове политике, који је иза лећа Руске делегације у Петербургу код Бона, осујетио план да на Светој српској земљи буде стациониран и руски одред јаћчине 10000 војника? Ако то сада учини, ако уклони последице Мусолинијеве, Хитлерове, Титове и НАТО диктатуре угрозени Срби ће јој подићи споменик до неба. С овим у вези предлажем да свети руски градови: Суздаљ, Владимир, Псков, Новгород, Кијев, Москва, Јарослав, Сант-Петерсбург... узме под своје старатељство једно српско место на КиМ и тиме створе услове за повратак, сигурни смештај и рад прогнаних. У том случају очекивати је да ће древна руска престоница Кијев узети под своје поткровитељство древну српску престоницу Призрен, Москва и Руска патријаршија - Пећ и Српску патријаршију, Куликово Димитрија Донског – Косово Поље цара Лазара, Санкт Петербург – Грачаницу и Приштину, Минск – Косовску Митровицу.
5. Наши српски западњаци су наметнули слоган „ЕУ - нема алтернативу", а наш народ, уверен сам – у 80% случајева одговара: „Конфедерални однос с Русијом нема алтернативе". У то сам се уверио пре неколико дана, када сам говорио на Српском сабору у родном месту Светог Саве; сви присутни су, дугим аплаузом, поздравили ове моје препоруке. Ако Срби крену овим нормалним путем – према Москви, осујетиће све оно што је на њихову штету урађено и што још Папа и Западњаци планирају.
6. Ако Русија подигне свој жешћи глас против хашког угњетавања предводника српског покрета отпора: др Војислава Шешеља, Радована Караџића, Милана Мартића, ако осујети прогањање генерала Ратка Младића, ако ослободи јунаке који су успели да осујете НАТО агресорске планове, српски народ ће јој вечно остати захвалан. С овим у вези, пренећу Вам казивање генерала Младића, после састанка с Министром одбране Русије, генералом Павелом Грачевим. На молбу генерала Младића, да Русија помогне несрећни српски народ, Грачов је одговорио, да он нема никакве власти, а онда је Младић понудио српски војни одред – за борбу против чеченских терориста. Када сам ово казао неким истакнутим руским политичарима, рекли су ми, да ђенерал Младић заслужује да добије звање руског маршала. Што се тиче судбине др Војислава Шешеља, рећи ћу Вам, да је он опасан – за сметње завршавање западних антисрпских и антисловенско-православних планова.

Драги представници аутентичне Русије, молим вас, да свом народу, својим политичким лидерима пренесете моју молбу, да се, у односу према нама, не руководе према несувислим мишљењем политичара, него према осећањима и хтењима народа српског.

 

Tanasković: Muftija hoće emirat

Tanasković: Muftija hoće emirat

V. C. SPASOJEVIĆ | 18. septembar 2010. 20:55 | Komentara: 10

Orijentalista Darko Tanasković o sandžačkim zbivanjima, stranom uplitanju, reagovanju u Beogradu i granicama na Balkanu

Koga su guje ujedale, i guštera se boji. A gušter to zna i zloupotrebljava. Iako sam ubeđen da protivrečnosti u Sandžaku ne mogu izazvati sukobe uporedive s onima iz devedestih godina, jer za to, jednostavno, nema ni unutrašnjih ni spoljnih uslova, oprez nije naodmet - uveren je, u razgovoru za „Novosti", dr Darko Tanasković, naš vodeći orijentalista, bivši ambasador u Turskoj, Azerbejdžanu i Vatikanu.

Smatra da je nužno „odlučno, konkretno delovanje države i svih odgovornih društvenih činilaca kako bi se građanima Sandžaka vratio spokoj i stvorile pretpostavke za postepeno rešavanje teškoća, kojih svakako ima, u institucijama sistema, demokratski i u skladu sa zakonom", ali kaže:

- Nikome se ne sme dozvoliti da bude iznad zakona i Ustava, sve tvrdeći da je diskriminisan.

* Za samo nekoliko dana pitanje veroučitelja i vlasništva nad zemljištem pretvoreno je u Novom Pazaru u zahteve za strane posmatrače i autonomiju cele oblasti...

- Odavno je jasno da delatnost sandžačkog muftije Muamera Zukorlića izlazi iz okvira misije verskog poglavara, čak i ako se uzme u obzir načelna neodvojivost duhovnog i svetovnog u islamu. Sem Irana, koji je islamska republika, i još poneke muslimanske zemlje, ni u islamskom svetu nema primera organizovane države u kojoj se verski poglavari upuštaju u politiku onako kako to čine Zukorlić i sarajevski reis-ul-ulema Mustafa Cerić.

NAVIJANJE I ZASTAVE Izlive proturskih osećanja po novopazarskim ulicama posle košarkaške utakmice ne treba dramatizovati, ali ni previđati i potcenjivati - kaže dr Tanasković. - Znam slučajeve kad navijači Crvene zvezde navijaju za inostranog protivnika Partizana, a i po Beogradu su se ne tako demokratski vijorile zastave nekih stranih država. U svakom slučaju, reč je o manifestacijama koje se sa stanovišta odnosa između države i njenih građana graniče sa socijalnom patologijom. Etiologija bolesti je za njeno uspešno lečenje važnija od simptoma. Adekvatna simptomatska terapija je, naravno, neophodna, i to hitno, ali nije dovoljna.

* Čemu teži Zukorlić?

- Zahtevima da mu se prizna status jedinog legitimnog predstavnika svih muslimana - Bošnjaka u Srbiji, Zukorlić bi da postane svojevrsni „emir od Sandžaka", s punom kontrolom nad svim sferama života, od obrazovanja, preko politike, do tokova robe, novca i usluga. U političkom smislu, on nastoji da primeni model odnosa prema „vlastima u Beogradu" i prema međunarodnoj zajednici kakav su devedesetih godina prošlog veka uspešno primenili Albanci na KiM. To može izazvati razne neprilike, ali ne može uroditi plodovima koji su pali Albancima u krilo. Nema danas nekoga ko bi za Zukorlića dovoljno snažno tresao drvo.

* Da li je reč o verskom, političkom ili ličnom sukobu? Nazirete li u svemu konce sa strane?

- Ako mislite na sukob između dveju islamskih zajednica, onda se može reći da u njemu ima ponajmanje verskih, a ponajviše političkih, interesnih i ličnih pobuda, prvenstveno sa Zukorlićeve strane. U žestokim napadima na „režim u Beogradu" nadobudni muftija je motivisan željom da se nametne kao jedini muslimanski-bošnjački partner vlasti, da je ucenjuje i da s njom trguje do krajnje granice obostrane izdržljivosti. Udeo stranog faktora u sandžačkim zbivanjima je nesumnjiv, ali je ključni činilac sam Zukorlić i „specifičan sklop njegove ličnosti", kako je to ovih dana pisalo u nekim novinama.

* Koliki je uticaj Islamske zajednice u Bosni na dešavanja u Pazaru? Koja zemlja ima najveći uticaj na Islamsku zajednicu Bosne, a posredno i na dešavanja u Sandžaku?

- Delovanje IZ Bosne i Hercegovine, kojoj Mešihat u Sandžaku organizaciono pripada, oličeno je danas u političkim istupima reisa Mustafe Cerića, što ni kod mnogih muslimana u BiH ne izaziva baš preterano oduševljenje. Cerić i Zukorlić se uzajamno podržavaju i svakako koordiniraju aktivnosti. Oni dele odanost istom političkom projektu koji predstavljaju kao verski lideri, a spajaju ih i neumerene lične ambicije.

ROPSTVO ILI ZLATNO DOBA * Turski državnici i diplomate govore o vekovnom savezništvu turskog i srpskog naroda, o Osmanskoj imperiji kao multikulturalnoj tvorevini u kojoj su drugi narodi imali prohodnost u državnoj hijerarhiji, „sedam velikih vezira poreklom bili Srbi"... Da li je reč o prekrajanju istorije ili o našim zabludama, nepoznavanju prošlosti i stereotipima? - Razumljivo je da turski i srpski pogled na vekove osmanske istorije ne mogu biti podudarni. Problem je u tome što turski zvaničnici i diplomate, pa čak i neki istoričari, od Srba očekuju da prihvate njihovo viđenje osmanskog doba kao „zlatnog veka" za sve balkanske narode, kao perioda nekakvog gotovo idiličnog zajedništva i istorijskog zaloga budućeg regionalnog sklada. A to ne samo da je nerealno, već i paternalistički bezobrazno. S druge strane, bilo bi podjednako pogrešno i nerazumno odbijati korisnu saradnju s današnjom Turskom zbog vekova ropstva pod Osmanlijama. Ali, za to nije potrebna nikakva revizija istorije, nego samo uzajamno uvažavanje i obostrani interes.

* A kako ocenjujete političke reakcije iz Beograda na sandžačka događanja?

- Najveći problem nije neprihvatljivo ponašanje Zukorlića i njegovih sledbenika, već neshvatljivo stanje duha u delu naše političke javnosti. Tako se, recimo, moglo čuti da muftija ima puno pravo na zapaljive izjave, a da su oni koji osuđuju njegovo agresivno bavljenje politikom umesto verom „politički analfabeti". Takav neodgovorni „politički daltonizam" je opasniji od Zukorlićeve proračunate, rekao bih, i preračunate agresivnosti.

* Velike sile sa Zapada se, kako jednom rekoste, „potkusuruju" s islamom na Balkanu. Da li je i Raška oblast deo te priče?

- U opštem smislu jeste, s tim što je danas konjunktura nešto drugačija, pa je i podrška Zukorlićevom radikalizmu uzdržanija, sve do javnog distanciranja, kakvo se moglo zapaziti u vezi s njegovim zahtevom za upućivanje stranih posmatrača u Sandžak. Na delu su, u ovoj fazi, metodi suptilniji od Vokerovih i Klarkovih.

* Jesu li granice na Balkanu, bar u doglednoj budućnosti, definitivno iscrtane? Nemački ministar spoljnih poslova nas je obavestio da je sa prekrajanjem državnih međa gotovo. Treba li ovakva informacija da nas raduje ili zabrine?

- Uz mučninu usled osvedočenja da granice na Balkanu, po ko zna koji put, iscrtavaju moćni stranci, rekao bih da je nemački ministar suštinski u pravu. Bar u pogledu „dogledne budućnosti". S obzirom na sve okolnosti, mislim da je to za Srbiju i za Srbe u ovom trenutku povoljna okolnost, iako načinom na koji su neke granične linije povučene nikako ne možemo biti zadovoljni. One se, međutim, mogu relativizovati promišljenim, sistematskim i upornim mirnodopskim delovanjem različitim putevima i sredstvima, sve do momenta kad će, možda, nastupiti nove međunarodne konstelacije s izmenjenom geopolitičkom logikom. Jer, istoriji nema kraja...

* Turska se sve snažnije politički angažuje na Balkanu. U Srbiji se sa izvesnim podozrenjem gleda na to. S pravom ili ne? Može li Turska biti neutralna, objektivna, u ulozi neke vrste posrednika?

- Podozrenje Srba prema namerama Turske na Balkanu je logično i višestruko opravdano. Ono proizlazi iz istorijskog iskustva i kolektivnog sećanja, ali i iz držanja Turske tokom jugoslovenske krize i ratova tokom devedesetih godina, kao i odlučnog proalbanskog stava u vezi s problemom KiM. Odbojnost pojačava i neskrivena neoosmanistička retorika turskih zvaničnika. Ako bi se oslobodila pristrasnosti u korist balkanskih muslimana, Turska bi mogla biti značajan faktor političke i privredne stabilizacije čitavog regiona. Zasad nagoveštaja takvog obrta nema, bez obzira na deklarativno isticanje ravnopravnog uvažavanja svih balkanskih država i naroda, kao i pragmatično motivisane spremnosti da se saradnja razvija i sa Srbijom. Tom pragmatizmu turske zastave u Novom Pazaru ne idu naruku, ali gode neoosmanističkim sentimentima koji su u Turskoj veoma snažni.

* Koliko su u pravu oni koji smatraju da iza Turske stoji Amerika, sa željom da Ankara, umesto Teherana, preuzme vodeći uticaj na islamske vernike u ovom delu sveta?

- Između američkog i turskog postavljanja prema Balkanu postoji puna komplementarnost. Turska nije poslušnik SAD, kako se može čuti, već država kojoj je Balkan jedan od spoljnopolitičkih prioriteta, s tim što se njeni interesi podudaraju s američkim. Turskoj to svakako olakšava ostvarivanje ciljeva kojima teži, a Americi omogućava da joj na Balkanu dozirano prepusti deo poslova. Ne Bliskom istoku, međutim, usled turskog približavanja muslimanskim državama, pre svih Siriji i Iranu, kao i konfrontacije s Izraelom, SAD počinju da iskazuju sve veću zabrinutost ponašanjem i namerama svog glavnog bliskoistočnog poverenika s drugom armijom po brojnosti u NATO savezu. Odnosi između SAD i Turske sve su samo ne jednostavni i biće još složeniji.

* Države stvorene na ruševinama SFRJ uglavnom su, etnički i verski, homogene. Da li je to i bio cilj ili je samo uzgredna posledica pokretanja balkanskih domina?

- Pre svega, sem Slovenije i, zahvaljujući etničkom čišćenju Srba, Hrvatske, države stvorene na ruševinama Jugoslavije nisu etnički i verski homogene. To u punoj meri važi i za Srbiju, a često se gubi iz vida. U periodu pucanja i razbijanja federacije, praćenih oružanim sukobima i unutrašnjim migracijama, došlo je do stvaranja etno-konfesionalno kompaktnih oblasti unutar pojedinih državnih celina, što je svakako veliki izazov i pretnja njihovoj stabilnosti, pa i održivosti. Ovakva konfiguracija nije bila izričiti cilj spoljnog faktora u „pokretanju balkanskih domina". Međutim, građanski rat, vođen, kako je u intervjuu vašem listu konstatovao akademik Milorad Ekmečić, „u okviru američkog, dodao bih - i britanskog, aksioma da srpski narod ne može obnoviti državu koju je stvarao dva poslednja veka i da politički mora ostati u isfragmentiranom stanju, bez višeg stepena jedinstva", neminovno je doveo do sadašnjih etno-konfesionalnih polarizovanja i homogenizovanja.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:300569-Tanaskovic-Muftija-hoce-emirat